Želela bih da zahvalim gospodinu Šajnu koji je zaista kvalitetnim amandmanom bitno popravio možda najosetljiviji segment koji tretira ovaj zakon, a mislili smo da, s obzirom da je Skupština donela Zakon o zabrani diskriminaciji s jedne strane i s druge strane, da su pitanja koja su sadržana u ovom amandmanu na pojedinim mestima bila parcijalno dotaknuta i u ovom zakonu, možda nije neophodno da budu na ovom mestu.
Međutim, način na koji je formulisan amandman nam je zaista dao krupan razlog ne samo da ga prihvatimo, nego da dam objašnjenje sada zašto druge amandmane koji su različite segmente diskriminacije takođe tretirali ne prihvatamo, jer ne možemo prihvatiti i njih i ovaj amandman koji je sveobuhvatan. Još jednom zahvaljujem na kvalitetu amandmana.

Izmena stava 8. člana 11. nije prihvaćena zato što odredba Predloga zakona, u skladu sa preporukom Komiteta za prava deteta, sadržanom u komentaru broj 12 na Konvenciji o pravima deteta UN, kaže da su države dužne da obezbede deci pristup poverljivom savetovanju bez roditeljskog pristanka, bez obzira na godine deteta, jer postoje oni slučajevi kada je dete žrtva nasilja člana porodice ili zbog zlostavljanja u porodici, u slučaju sukoba roditelja i deteta u pogledu pristupa zdravstvenoj službi ili kada dete ima potrebu za uslugama ili edukacijom u oblasti reproduktivnog zdravlja. To su zapravo razlozi zbog kojih nismo prihvatili ovaj vaš amandman.  

Samo bih da kažem da smo sa predstavnicima UNICEF radili na tumačenju Konvencije i na formulisanju stava, pa i odnosa prema vašem amandmanu. Mislim, da prosto možemo porazgovarati, ali nam je stav ovakav.

Dakle, radi se i o profesionalnom standardu koji očigledno pre nego što je imao i zakonsku regulativu je počeo da živi u našoj zemlji, ali je UNICEF podsetio da je Konvencija o pravu deteta obaveza države da ga prosto, zakonodavno uredi i samo sam to htela da pojasnim gospođi Vojić Marković.

Briga o tome da dete dobije ono što je u procesu zdravstvene zaštite i najkorisnije u njegovom interesu očigledno dolazi do izražaja kroz različite aspekte učešća svih vas, pre svega podnosioca amandmana gospođe Vojić Marković.
Htela bih da kažem da osobe koje rade kao savetnici, odnosno savetuju u zdravstvenim institucijama decu su vrlo edukovane, kompetentne, stručne, obavezne da poštuju pravila etike i struke i mislim da savet, a to je verbalizacija, ne može nikako dovesti do smrti deteta. Ne mislim, nego tvrdim.
Ne radi se o medicinskoj meri, terapijskoj u smislu davanja leka, pa dete to samo prihvata sa pet godina. Dete sa pet godina može osetiti veliku podršku i sigurnost u terapeutu, u svom doktoru kod koga odlazi kada ima temperaturu, kod koga odlazi i kada mu nije bilo dobro, a sada mu je dobro. Napravi se jedan takav transfer, jedan takav emotivan odnos između onog ko savetuje i deteta, da dete ponekada zaista može reći ključnu stvar za funkcionisanje sopstvenog zdravlja upravo tom terapeutu, odnosno osobi koja savetuje.
Mi smo dodali u odnosu na sve sugestije i instrukcije raspravu koja je bila jako široka kada smo i na ovu temu razgovarali i sposobnost rezonovanja deteta, odnosno pravilnog zaključivanja deteta. Ko procenjuje? Onaj koji je stručnjak da savetuje, svakako da ume da proceni da li dete logično zaključuje i da li raspolaže sopstvenom voljom ili ga je neko indukovao.
Prema tome, mislim da naša briga, kada je savet u pitanju, a koje je u skladu sa dokumentom koji je donela ova skupština, može biti pomalo i izlišna. Onaj ko savetuje ima licencu da to mora raditi valjano, kompetentno, stručno. Jasno je da poslanici i svi mi razmišljamo kada su deca u pitanju, ali je isto tako jasno da dete sa pet godina može imati potrebu da poverljiv razgovor, pa i savet, dobije od čika doktora u koga ima neograničeno poverenje. Mislim da nema mesta preteranoj zebnji zbog toga što će taj isti terapeut, dakle taj koji savetuje u jednom momentu zbog procedura koje su neophodne morati da uključi roditelje i da možda samo kada je to vreme saopšti nešto do čega je došlo u kontaktu sa detetom.
Savetovališta rade i organizuju ih vrlo kompetentne stručne osobe. Mnogo je edukacije, pročitanih knjiga i ličnog iskustva potrebno da neko dobije sertifikat i da može raditi kao osoba koja savetuje. To su uglavnom vrlo edukovani pedijatri, kada su u pitanju zdravstveni radnici, to su uglavnom neuropsihijatri i psihijatri, klinički psiholozi ili psiholozi sa dosta iskustva, defektolozi, socijalni radnici, ljudi koji prolaze vrlo rigidne edukacije pre nego što dođu u poziciju da mogu raditi ovu proceduru o kojoj više od sat razgovaramo.

Medicinske mere su procedure koje se sprovode u prevenciji, dijagnozi, terapiji i rehabilitaciji. Mislimo da ne treba izdvajati dijagnostičke procedure posebno. Nema nikakvog razloga, jer su isto tako delikatne i preventivne i terapijski rehabilitacione i to je obuhvaćeno zapravo ovim zakonom. Zbog toga nismo prihvatili amandman.

Mi smo članom 16. predvideli usmeni ili pismeni pristanak. Da dam obrazloženje, pošto je bilo više amandmana vezanih, takođe tehničke prirode, za to da treba termin "pismeno" zameniti  terminom "pisano". Podeljena su mišljenja. Pravilno je gramatički i leksički i jedno i drugo. Ali, konsultovali smo Odbor za standardizaciju srpskog jezika i rekli su nam, pošto je pismo osnova, treba reći – pismenim putem, odnosno oni preferiraju to. Pošto su mišljenja podeljena, prihvatili smo stav, mada sam i lično bila sklonija da veruje da je pravilno govoriti – pisanim putem.
Mislim da je korektno, kad već postoji odbor koji standardizuje srpski jezik i kad oni imaju svoj stav, da prihvatimo njihov stav. Ali, prihvatam ovaj amandman. Dakle, mi smo predvideli mogućnost pismene ili usmene saglasnosti u stavu 1. člana 16. Međutim, ne smeta da to bude izričito pismeno, prosto, pojačavamo na izvestan način još jednu mogućnost pacijenta da razmisli pre nego što nešto potpiše. Zaista, prihvatam vaše sugestije i prihvatam ovaj amandman.

Kod rasprave u načelu smo govorili o ovom vrlo značajnom pitanju i podsetila bih na član 18, koji kaže – nad pacijentom koji je bez svesti ili iz drugih razloga nije u stanju da saopšti svoj pristanak, hitna medicinka mera se može preduzeti i bez njegovog pristanka, o čemu će se obavestiti članovi njegove uže porodice, uvek kada je to moguće.
Dakle, konzilijarni nalaz je, naravno, bitan. Tu odlučuje konzilijum. To je stav 2. člana 18, i dalje se elaborira sve ono. Tako da, mislim da je odgovor na pitanje sadržan u članu 18.

Mislim da smo ovo i elaborirali, i, da kažem, čini mi se i zaključili kod rasprave u načelu. Svaka osoba koja je sposobna za rasuđivanje i raspolaže slobodnom voljom, ima prava da prihvati ili odbije meru koju predlažu stručnjaci. To je pravo svake osobe i to je jedno od najelementarnijih ljudskih prava.

Mislim da ste i u praksi imali te delikatne situacije koje su retke. Ali, kada kažete pacijentu da je vrlo verovatno da će ishod biti fatalan ako ne prihvati hiruršku intervenciju, a on kaže – ja to ne prihvatam. Ako je na operacionom stolu ili u ordinaciji, gde treba da mu se nekom merom spašava život, mi smo kao terapeuti u obavezi da mu kažemo da je veliki rizik da će biti smrtna posledica. On mora da odluči da li određenu proceduru prihvata, jer pravo na život i zdravlje je zapravo lično pravo svakog pojedinca.
Prosto, ovo nije nikakva nova odredba. Ovo je već preuzeto pravo iz postojećeg zakona. Dakle, ništa nismo ovim promenili. Ovo već postoji i ovo je već pravo koje koriste osobe za slučaj da ne žele da prihvate određene postupke, procedure, terapijske, dijagnostičke itd. Mi smo samo i zaista u obavezi da onda sve to notiramo kao stručnjaci. Ali, svako ko dobro rasuđuje i zaključuje ima prava da donese zaključak na predlog stručnjaka, u vezi sa procedurama koje će se nad njim sprovesti.

Napominjem samo još jedanput da je ovo odredba iz 2005. godine koja ni do sada nije kompromitovala rad stručnjaka. Očigledno neće ni od sada.
Ako je osoba u anesteziji, onda ona nije sposobna da voljno i slobodno rezonuje, zaključuje i odlučuje. Dakle, onda se odnose ove druge mere o kojima smo malopre pričali. Očigledno je da, ako se traži bolje rešenje, nudimo, bila je i javna rasprava, mogućnost je, nije bilo ovakvih primedaba ovog tipa ni od stručnjaka, ni na odboru, ni bilo gde, tako da, ako ima boljih rešenja, nije loše da ih čujemo.
Kažem da je ovo odredba koja je već godinama u našem zakonodavstu, koja nikada nije zloupotrebljavana i neće ni biti. Ako je osoba u anesteziji, onda ona ne može slobodno, voljno odlučivati niti zaključivati.

Informisanja radi, najteže su verovatno hirurške procedure. Imamo uvek neuporedivo veći broj zainteresovanih nego mogućnosti da damo specijalizacije. Na žalost, nema dovoljno radiologa, nema dovoljno patologa, nema anesteziologa, ne znam šta je to u medicini lako, a šta teško. Sve je podjednako ozbiljno sa različitih aspekata.

Amandman Odbora kao i još tri amandmana su prihvaćena i sada na Vladi. Prihvatili smo ih.

Ovaj amandman je prihvaćen od strane Vlade.

Pošto smo prihvatili amandman odbora, brišu se svi stavovi izuzev prvog i drugog, te amandman na 3. stav ne bi mogao ni teorijski da dođe u obzir za prihvatanje, govorim o članu 23.
(Snežana Stojanović-Plavšić: Član 24.)
Mi smo na članu 23. Na članu 24?
Pošto ste postavili pitanje vezano za medicinske mere i inicijativu deteta koje ima 15 godina, a koje može zatražiti neku estetsku intervenciju, medicinsku meru predlaže stručnjak. Dakle, ne predlaže devojčica, dečak, ne predlaže neko ko ima 15 godina, medicinska mera u domenu prevencije, dijagnoze, terapije i rehabilitacije je ozbiljno procenjena od kompetentnih stručnjaka i ovaj zakon i ove odredbe se upravo odnose na taj segment.
Dakle, kada stručnjaci predlažu, dete po našem porodičnom zakonu u svim elementima života koji se tiču njega ima pravo da učestvuje, to je u skladu i sa aktima koje smo usvojili i ono učestvuje.
Stručnjaci procenjuju kada je najbolji interes deteta da informiše i staratelje, odnosno roditelje, a staralac je po definiciji i roditelj, u skladu sa našim porodičnim zakonom.