Ja bih poslanici Kovač htela da se zaista najiskrenije zahvalim što je pitanje koje je jedno od centralnih pitanja, koje je apostrofirao i premijer u svom ekspozeu i koji ima ova Vlada vezano za demografiju i populacionu politiku, stavila u fokus današnjeg našeg susreta.

Radi se zapravo o činjenici da mi u Srbiji svake godine imamo 38.000 ljudi manje, zbog toga što je prirodni priraštaj loš, što se stope nataliteta i mortaliteta razvijaju tako da je negativan populacioni trend i zbog toga što naravno pronatalitetne mere, u skladu sa Strategijom o simulaciji rađanja, a sam dokument postoji još od 2008. godine, sada ima svoje uporište, ne samo u društvenim aktivnostima i aktivnostima pojedinih resora pojedinih ministarstava, već ima, moramo otvoreno reći, i značajnu političku i državnu podršku.

U tom smislu, htela bih da kažem da su pronatalitetne mere, između ostalog, i ove o kojima vi govorite, jer se granica rađanja, prvog rađanja, roditeljska granica, pomera sve više, pa ima velikog opravdanja razmišljanja o tome da treba pomeriti, odnosno produžiti period u okviru koga biomedicinski potpomognuta oplodnja treba da se primenjuje. No, ono što je činjenica, to je da moramo uzeti u obzir i stavove stručnjaka o tome kada je rizik za ženu da krene sa ovim postupkom, te pravila struke i, naravno, volje i uvida u to da se radi o društvenom, jednom od najznačajnih zadataka, se moraju usaglasiti i odgovori moraju biti u skladu sa svim tim potrebama.

Naravno, htela bih da kažem da se efekti primene pronatalitetnih mera mogu oceniti kroz prilično dug vremenski period. Jedinica uspeha je pet do deset godina. Sve ono što sada radimo, a radi se o integrativnom pristupu velikog broja ministarstava, Ministarstva zdravlja o čemu je ministar Lončar govorio, Ministarstva obrazovanja, Ministarstva socijalne politike i rada, naravno Ministarstva bez portfelja koje po odluci, odnosno uverenju da je to jako važan posao premijera dodeljeno ministru bez portfelja tj. meni, Ministarstva za informisanje. Kampanje su jako važne u čitavom ovom postupku. Bez finansijske podrške i bez rada na psihološkom podizanju nivoa potrebe, uvida da je roditeljstvo, ne samo sveta potreba, nego jedna i od patriotskih dužnosti, rekla bih, i od nagona koji treba da bude zadovoljen, jer je kombinacija prirodnog i socijalnog, moramo svi raditi i sve do momenta dok individualna svest i uvid u to da je potrebno da zajednički radimo na ovom pitanju, nemamo pozitivne odgovore, ne možemo reći da smo učinili značajan korak.

No, ova Vlada je zaista spremna da na pitanju demografije radi i mi smo sada, kada smo bili u jugoistočnoj Srbiji, ja sam sa svojim timom obišla upravo ona područja koja se karakterišu depopulacionim parametrima. U Crnoj Travi se, na primer, nije rodilo nijedno dete prošle godine, a prema podacima iz 2011. godine, podacima popisa, procenjuje se da će Babušnica, Crna Trava i još neke opštine beležiti taj trend i u narednom periodu, posebno do 2040. godine. Tu ćemo zaista morati mnogo i složeno da radimo.

Dakle, i resorna ministarstva i institucije i pojedinci i nevladin sektor, činjenjem može biti uključen. Naravno, podrška medija i vas poslanika je izuzetno važna, a jedinice lokalne samouprave već daju svoj doprinos kroz parametre koje ste, uvažena poslanice, vi izneli. Zahvaljujem.

Zahvaljujem uvaženi potpredsedniče, gospodine ministre, uvaženi gosti ovog visokog doma, saradnici naših ministara, dame i gospodo narodni poslanici, dozvolite da izrazim veliko zadovoljstvo što danas razgovaramo o dva značajna predloga zakona koji se tiču oblasti javnog zdravlja i oblasti zaraznih bolesti.
Predlozi Zakona o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti i Zakona o javnom zdravlju su sa aspekta potrebe harmonizacije našeg zakonodavstva i važnim dokumentima Svetske zdravstvene organizacije korak dalje na našem dobrom putu da građani imaju zaštitu života i zdravlja na način koji je u skladu sa najvišim mogućim standardima sa jedne strane.
Sa druge strane, kada je zakonodavna materija u pitanju iz oblasti zdravlja, uvek je važno da svi oni stavovi koji obezbeđuju stručnost, humanost pa i ekonomičnost zbog ekonomske moći, budu tema na kojoj ćemo se svi složiti. Moje je veliko zadovoljstvo da sve kolege i na Odboru za zdravlje i naravno iz poslaničke grupe kojoj pripadam i svi građani i kolege sa kojima sam pričala izražavaju veliki stepen zadovoljstva što, evo bez obzira što je dinamika rada ovako intenzivna ova dva zakona se danas nalaze pred nama.
Šta je zapravo to novo u zakonu koji se tiče zaraznih bolesti? Mi smo pre par meseci govorili o tome, mogu komotno reći, u jednoj vrlo značajnoj borbi protiv onih koji se bave aktivakcinalnim stavovima i struka je naravno na poslaničkim klupama ovde i među nama dala dobro rešenje.
Imali smo izmene i dopune ovog zakona, ali ono što jeste važno, a to je da Međunarodni zdravstveni pravilnik, koji je vrlo precizan kada su u pitanju procedure vezane za zarazne bolesti, nije bio uzet u obzir, niti je to onda bilo moguće. Mi smo zapravo ovim zakonom se potpuno usaglasili sa svim stavovima iz ovog značajnog dokumenta, naravno i ostalih akata EU.
Nacionalni centar je zapravo potpuno novi institut i ono što jeste važno, to je da imenovanje Zavoda za javno zdravlje od ministra u ovaj značajan subjekt, Nacionalni centar, mi imamo instituciju koja sada na vrlo konkretan način obaveštava i informiše Svetsku zdravstvenu organizaciju, odnosno razmenjuje informacije sa Svetskom zdravstvenom organizacijom za slučaj pojave zaraze, epidemija i drugih značajnih problema iz ove oblasti, a koje se tiču međunarodnog zdravlja.
Ovo je suštinski najbitnija novina u zakonu, koji je inače donet pre više od deset godina i koji je zaista i životom i kliničkim slikama i metodologijom dijagnostikovanja i lečenja prevaziđen u mnogo čemu bio i nije ni mogao predstaviti sve ono što ova složena problematika obuhvata.
Ono što je takođe dobro kod ovog zakona, to je da on već sada predviđa da će u narednih 12 meseci podzakonska akta, koja regulišu konkretne segmente, biti doneta i da će ona zapravo konkretizovati sve one mere koje su danas dosta uopšteno, ali vrlo značajno date za ovu oblast.
Pred toga što Nacionalni centar obaveštava, odnosno razmenjuje informacije sa Svetskom zdravstvenom organizacijom i različitim stručnim instancama Evrope, važno je da donosi i plan aktivnosti po ovom zakonu koji ima jedan integrativni karakter. Zdravlje samo za sebe nije prosto moguće zamisliti u razrešavanju ovako složene problematike. Zdravstvo, Ministarstvo zdravlja, zdravstveni radnici, zdravstvene institucije, svi saradnici koji pomažu realizaciju zdravstvenih programa bez drugih ministarstava i bez akcionog plana i njegove realizacije koji će obuhvatiti i druga ministarstva i druge značajne subjekte, ne može rešiti nijedan od ovih složenih problema. Ovaj zakon je korak dalje u popravljanju kvaliteta života naših građana upravo zbog toga.
Što se tiče javnog zdravlja, dozvolite da podsetim, posebno zdravstvene radnike koji možda to i znaju, u ovom momentu u Srbiji ima 170 različitih propisa koji regulišu različita pitanja iz domena javnog zdravlja. Složićemo se da bez obzira što smo poslednji put donosili zakon u ovim klupama 2009. godine, da je od 2009. godine do danas bilo mnogih međunarodnih skupova koji su zapravo zacrtali određena dokumenta i određene procedure vezane za javno zdravlje, koja smo prosto u obavezi da prihvatimo, a koja sa druge strane rešavaju posebno osetljiva pitanja starih, siromašnih, izbeglica, dakle, svih onih naših sugrađana koji zaista jesu u stanju najveće potrebe da njihova pitanja javnog zdravlja budu posebno razmatrana.
Deset je oblasti koje reguliše zahvaljujući Lisabonskim aktima iz 2009. godine, aktima koja su doneta na Malti gde je bio Skup ministara zdravlja najvećeg broja evropskih zemalja i gde je proklamovan zapravo stav zdravlja u svim politikama, odnosno dokument „Zdravlje 20-20“, a koji u praksi znači da će nadzor nad zdravljem, opasnosti po zdravlje, zaštita zdravlja, promocija zdravlja, prevencija bolesti, obezbeđivanje upravljanja kadrova, strukture i finansijskih sredstava, kao i mobilizacija za zdravlje, istraživanja zasnovana na tvrdim dokumentima i čvrstim činjenicama biti prosto jedna budućnost u domenu javnog zdravlja koje ćemo se morati da pridržavamo i kao građani, jer upravo promocija zdravlja podrazumeva i viši nivo informisanja onih ljudi koji profesionalno i direktno i indirektno u momentu svakom nemaju neposredni kontakt sa znanjima iz oblasti zdravstva.
Zaista jeste važno da kažem da će ovaj zakon uraditi još jednu značajnu, odnosno biti okvir za još jednu značajnu promenu. Institucije za javno zdravlje u našoj zemlji poslednjih godina, prosto su imale karakter ustanova koje imaju tržišnu utakmicu.
Nedopustivo je da, na primer, ispravnost vode za piće, kvalitet vazduha, suzbijanje epidemija, bude realizovano kroz to ko će povoljnije ili jednostavnije ili finansijski opravdanije ponuditi svoje usluge i on će se time baviti. Država je prosto u obavezi da ovaj segment organizovanja zdravstvene zaštite postavi na nivo obaveznosti i da eliminiše svaku tržišnu konkurenciju kada su u pitanju institucije za javno zdravlje, a radi se upravo o ovim segmentima.
Ja bih zaista imala potrebu i kao neko ko prilično poznaje ovu problematiku da se svim učesnicima u radu na ovoj zakonodavnoj aktivnosti i tekstu koji je pred nama najiskrenije zahvalim što su smogli snage da angažujući eksperte, predstavnike značajnih institucija kod nas, angažujući i nevladin sektor, angažujući zapravo sve one koji su imali volje da u decembru mesecu, u periodu kada je bilo moguće sugerirati određen izmene i dopune, smogli snage da evo u ovim danima razgovaramo o ova dva značajna zakona i smatram da je ovo zaista nešto čime Ministarstvo zdravlja može imati osećanje punog zadovoljstva i profesionalne satisfakcije.
Naravno da ćemo za ove zakone i sve ostale koji su danas na dnevnom redu glasati. Hvala.

Ja sam takođe stava da ovaj amandman ne treba podržati zbog toga što se zapravo pravi jasna distinkcija između onih koji će, a čije je puno radno vreme 40 sati, moći da rade nedeljno 13 sati i 20 minuta kod drugog poslodavca, odnosno oni koji rade 36 sati moći će da rade 12 sati i o tome treba da bude obaveštena Zdravstvena inspekcija, koja treba da obezbedi sigurnost građanima da je kvalitet rada ljudi koji rade u dopunskom radu takav da imaju sami građani punu sigurnost.
Mislim da primerak ugovora koji se samo pošalje Zdravstvenoj inspekciji, ljudima koji žele da poprave svoj finansijski status i nemaju drugi hobi, zapravo neće uopšte smetati. Naprotiv, oni žele saradnju sa inspekcijskim službama jer rade kvalitetno. Za one druge ovaj parlament ne treba da ima razumevanja.

Poštovane koleginice i kolege, ovaj amandman ne treba prihvatiti zbog toga što sredstva koja se namenski šalju da bi ušla u osnovicu za isplatu ženama koje imaju problema u vezi sa trudnoćom. To nije trudničko bolovanje. To je dakle bolest koja ima veze sa trudnoćom i kada je takva žena na bolovanju, ona ima pravo na naknadu od 100%. Sredstva fonda i sredstva budžeta se moraju namenski trošiti i ne mogu ni u koju drugu svrhu.
Od Ministarstva zdravlja se ne može očekivati da prati finansijske tokove novca i da primenjuje sankcije. To radi Ministarstvo finansija. U saradnji ova dva ministarstva mi ćemo imati sigurno neuporedivo bolje korake na ovom planu, ali ono što jeste bitno i što zaista trudnicama olakšava poziciju jeste činjenica da će one jednog dana biti penzionerke.
Poslodavac je dužan da sve papire koje ima u vezi sa isplatama dostavlja Republičkom fondu za penziono osiguranje, odnosno filijalama. On će to raditi, i to je najveća prednost. Ministarstvo zdravlja je napravilo izvanredan korak što je predložilo upravo ovakvu izmenu i zbog toga mislim da amandman ne treba prihvatiti, jer je u interesu trudnica koje će jednog dana biti penzionerke da kompletna dokumentacija ide od poslodavca, a ne da se one opterećuju papirima u vezi sa tim.

U političkom žaru se puno toga kaže, ali ako se kaže – znate da na gama nožu samo politički podesni lekari, onda je to nešto što dostojanstvo ove izuzetno značajne profesije zaista unižava i ja imam potrebu kao lekar da podsetim još jedanput da na gama nožu rade više nego stručne, kvalitetne kolege u interesu građana Srbije.

Predsedniče, cenjeni ministre i saradnici ministra Lončara, koleginice i kolege, poštovani građani, uvek kada razgovaramo o zakonima iz oblasti zdravstva mislimo na čoveka, mislimo na osobu koja je u stanju potrebe da se neka medicinska mera primeni od saveta do onih najsuptilnijih, najozbiljnijih i stručno najzahtevnijih intervencija koje znače lečenje naših najtežih bolesnika.

Ovim izmenama i dopunama ova tri zakona Vlada Republike Srbije zapravo predlaže da još jedanput na zakonodavnom planu uradimo ono što jeste važno, vezano za osnivačka prava, ono što je važno za osiguranike, odnosno potencijalne pacijente i ono što jeste važno za uređivanje naših zakona tako da u nekim segmentima postupno stvaramo bolje uslove za prevenciju, dobru dijagnozu, lečenje i rehabilitaciju građana Srbije.

Radi se o tri zakona o kojima danas razgovaramo, izmenama i dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju koji jesu temelj zakonodavstva za oblast zdravlja i izmeni Zakona o zdravstvenoj dokumentaciji i evidencijama u oblasti zdravstva.

Ova poslednja izmena koja se tiče Zakona o zdravstvenim dokumentima i evidenciji u oblasti zdravstva je samo naizgled tehničke prirode, jer zapravo suština ove izmene je da na principima savremene tehnologije i primeni informacionog sistema, a uz podzakonska akta koja će se raditi dok se pribavlja informacioni sistem za svaki zdravstveni subjekat u zemlji, stvore se uslovi da na jedan kvalitetan način zdravstvena usluga bude podignuta na viši nivo i da veliki deo administrativnih elemenata koji itekako guše proces lečenja u zdravstvenoj zaštiti, bude sveden na minimum.

U tom smislu, pomeranje roka od godinu dana pa će zakon početi da se primenjuje 1. januara 2017. godine, kažem samo naizgled jeste tehničke prirode. Mi smo dosta o ovom zakonu razgovarali i vrlo je verovatno da poslanici neće usmeriti veliku pažnju na ovu tehničku izmenu, ali i iza te izmene stoji nešto što jeste važno. Savremene tehnologije, tzv. IT i jedna pismenost u elektronskom sistemu u zdravstvu upravo će našim pacijentima omogućiti da kada odu kod lekara mnogo više vremena bude provedeno u onom što se zove kontakt, pravljenju partnerskog odnosa, uvođenje pacijenta u obavezu da i sam učestvuju u svom lečenju i na taj način, savremene tehnologije će itekako podržati ono što jeste suština svih nas koji sedimo u ovim klupama, podizanja kvaliteta zdravstvene zaštite.

Naravno, ja bih svoju pažnju i vašu usmerila pre svega na izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju i u tom smislu htela bih da kažem da proširivanje prava iz zdravstvenog osiguranja, a ovim izmenama i dopunama se upravo to čini, mi ponovo stavljamo u fokus naše pažnje činjenicu da Republički fond za zdravstveno osiguranje nije i ne sme da bude samo banka, samo institucija koja prikuplja doprinose za zdravstvo koje izdvajamo svi mi od svojih plata, penzija, primanja.

Republički fond za zdravstveno osiguranje sigurno pravilnom distribucijom finansijskih sredstava podržava na dobar način zdravstveni sistem, ali se moramo složiti da su neke kategorije osiguranika zaista u potrebi da se o njima posebno vodi računa. To što treba lica koja šaljemo kao država u inostranstvo na rad da dođu po sadašnjem zakonu svake godine i oni i članovi njihove porodice koji su osigurani preko njih da produže samo potrebu kako bi imali sva prava iz zdravstvenog osiguranja zaista je bio jedan nov tretman za ljude, zaista je bilo skopčano sa finansijskim troškovima tih ljudi i zaista se ide korak napred u ostvarivanju prava ljudi da sa što manje administrativnih poteškoća dođu do realizacije prava iz zdravstvenog osiguranja.

Mislim da je ovaj predlog više nego logičan i mislim da je izuzetno dobar primer saradnje Ministarstva zdravlja, Ministarstva spoljnih poslova i Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje. U tom smislu, ova aktivnost Ministarstva zdravlja mogla bi poslužiti kao model drugim ministarstvima, kako se nešto što je godinama trajalo….

A vi ste meni dali kao ovlašćenom predstavniku?

Izvinite, ja nisam htela da koristim pravo kao izvestilac odbora, jer nije bilo rasprave, samo sve prihvatili.

Zahvaljujem. Nastaviću …

Ako se slažete da nastavim i da iskoristim pravo kao ovlašćeni predstavnik?

Zahvaljujem.

Prosto, nisam se javila kao predstavnik Odbora za zdravlje, zbog toga što su svi predlozi bez neke rasprave na sam tekst bili prihvaćeni i nemam o čemu da izvestim.

Kao ovlašćeni predstavnik SPS govorim.

Hvala vam.

Pa dobro, mislim da ne moramo biti formalisti, posebno ne na ovako značajnim temama kao što je zdravstvo, a zahvaljujem što ste me, nisam zaista bila …

Dobro. Hvala. Znači, nastavljam kao ovlašćeni predstavnik. Hvala.

Dakle, htela sam samo da kažem da model komplementarnosti u radu jedne zajedničke saradnje većeg broja subjekata da nešto što je zaista bila formalna smetnja ogromnom broju ljudi, koje smo kao država poslali u inostranstvo i koji su morali da dolaze jednom godišnje da bi samo produžili potvrdu da bi mogli da ostvare prava iz osiguranja se evo rešilo zahvaljujući kompromisu koji je napravljen o kome danas razgovaramo u formi predloga izmena zakona.

Ono što dalje jeste važno, to je da posebno osetljiva populacija naših građana, građanki, osiguranica su porodilje. Sve zdravstvene smetnje tokom održavanja trudnoće, svi razlozi za njihovo bolovanje i te kako skreću pažnju svih članova porodice i svi smo osetljivi na temu natalitet. Međutim, moramo biti objektivni. Mali je broj ministarstava koji vrlo konkretno analizira poziciju porodilja i sa aspekta ostvarivanja njihovih prava čini nešto konkretno.

Naše Ministarstvo zdravlja je ovom izmenom i dopunom da finansijska sredstva koja će RFZO iz budžeta dostavljati poslodavcu na izvestan način obavezalo poslodavca da isplate porodilja budu regularne i redovne. Naknade koje one dobijaju, a koje su zaista neophodne pre svega za njihovu egzistenciju, za planiranje budućnosti, života deteta i koje i te kako znače jednu podršku države u periodu u kom je svaki čovek naj osetljiviji nalaze ishod u Predlogu ovog zakona i ja nemam dilemu da će svi poslanici opozicije zaista na ovu izmenu i dopunu zakona reagovati u stilu jedne apsolutne podrške, jer se radi o pravu osiguranica, koje su sigurno najosetljivije sa aspekta zdravlja u periodu kada imaju neki zdravstveni problem, moraju tokom održavanja trudnoće biti na bolovanju, a neizvesnost njihovih naknada je kucala na vrata u više navrata.

Trideset pet posto budžetskih sredstava, koje će RFZO sada dostavljati poslodavcu, a ne samoj porodilji, biće obaveza da kompletna suma od 100% zapravo bude u regularnim rokovima i u kontinuitetu isplaćivana porodiljama i nećemo dolaziti u situaciju da se pitamo zašto je kumuliran taj deficit plaćanja naknada porodiljama i zbog čega zapravo one moraju čak ponekad platiti i porez, platiti određenu sumu novca zato što se kumulira neuporedivo veća količina para nego što one zaista imaju mesečnu naknadu.

U tom smislu, mislim da jeste jako važno da ovaj parlament pokaže svoj odnos prema porodiljama podrškom ovakvom izmeni zakona koja ima veliku senzibilnost za sigurno one koji su ovom društvu najpotrebnije, ne samo sa aspekta sopstvenog postojanja i realizacije materinstva, kao jednog od najjačih potreba i nagona žena, nego politike nataliteta koja se na taj način vodi kvalitetno.

Dozvolite da se osvrnem samo i na određene izmene i dopune, ne sve, Zakona o dopunama Zakona o zdravstvenoj zaštiti.

Dopunski rad je prosto anatemisana kategorija, posebno kada su zdravstveni radnici u pitanju. Izmenom zakona, koja je predložena, reguliše se kontrolni mehanizam dopunskog rada zdravstvenih radnika, sa jedne strane, i sa druge strane, usaglašava se Zakon o zdravstvenoj zaštiti sa Zakonom o radu.

Zdravstveni radnici su radnici kao i svi drugi, saradnici, uposleni u zdravstvenim ustanovama, koji sa punim radnim vremenom rade u bilo kojoj zdravstvenoj ustanovi. U svoje slobodno vreme, dakle, van redovnog radnog vremena, mogu biti angažovani u formi dopunskog rada, ali o tome sa poslodavcem moraju sačiniti ugovor, moraju o tome obavestiti direktora ustanove ili osnivača privatne prakse ili drugog subjekta u kome rade puno radno vreme i u roku od 15 dana po Predlogu ovog zakona oni moraju obavestiti i zdravstvenu inspekciju.

Šta se zapravo time postiže? Postiže se mogućnost kontrole kvaliteta rada ljudi koji prepodne npr. rade u nekoj zdravstvenoj ustanovi, a istu tu delatnost obavljaju popodne npr. u privatnoj praksi ili nekoj drugoj zdravstvenoj ustanovi iz mreže zdravstvenih ustanova u državnoj zdravstvu jer ta osetljivost da neko visoko odgovoran stručno možda najodgovorniji posao npr. lekara ili medicinskog saradnika može raditi ne šest, sedam sati, nego 10 sati dnevno do 30% može biti naravno taj dopunski rad do punog radnog vremena i zaista iziskuje kontrolu zdravstvene inspekcije u pogledu stručnosti posla koje to lice obavlja.

Naravno, ovim se ne rešavaju svi problemi vezani za koruptivnost koja je nekako usmerena na dopunski rad.

Kada je analizirana percepcija, ogromna percepcija korupcije u zdravstvu koju građani imaju, ustanovljeno je da nabavke, zapošljavanje i dopunski rad predstavljaju najosetljivije tačke koruptivnosti.

Centralizovano snabdevanje je zapravo odgovor na nabavke. To što je kod zapošljavanja bilo dosta korupcije ili sumnje na korupciju i veće nego što je ona realno postojala, sigurno se može rešiti korektnim konkursima i o tome smo u više navrata i od ministra i mi ovde imali informacije i razgovarali.

Kada je u pitanju dopunski rad, prosto se smatralo da zdravstveni radnici, saradnici, uposleni u zdravstvu ne treba, po nekim mišljenjima, da imaju pravo na dopunski rad. Ja sam uverena da će ova materija na zakonodavnom planu biti unapređivana i rešavana i u buduće, ali sada je napravljen veliki korak. U ingerenciji Ministarstva zdravlja samo stručnost rada i ne može se od Ministarstva zdravlja očekivati da prati finansijske tokove.

Ako posumnja, u obavezi je svako da određenim institucijama sistema prijavi sumnju na finansijske tokove. Finansijska inspekcija je ta koja će pratiti finansijske tokove novca kod plaćanja, kod raznih finansijskih transakcija za lica koja rade u dopunskom radu, a kvalitet rada je zapravo u ingerenciji inspekcijskih službi Ministarstva zdravlja. Mi sada prvi put tražimo da neko ko je u dopunskom radu bude lično odgovoran za informaciju inspekcijskim službama, da u roku od 15 dana od momenta kada je sačinio ugovor o dopunskom radu taj ugovor prosledi inspekcijama zdravstva, odnosno zdravstvenim inspektorima, koji će svakako voditi računa opet o osiguraniku, o pacijentu. Jer, kvalitet rada koji pruža to lice koje je u dopunskom radu sigurno mora biti neuporedivo više kontrolisano zbog toga što smo mi zaista u povoju kada su u pitanju i privatna praksa i neki drugi oblici rada.

Mada, ovo je i prilika da kažem da kvalitetnih ljudi naravno ima i u državnom i u privatnom zdravstvu i podela na privatno i državno zdravstvo nije dobra. Naprotiv, komplementarnost funkcionisanja jednog i drugog sa određenim preduslovima za kvalitetan rad obezbeđuje neuporedivo viši nivo kvaliteta zdravstvene zaštite. U tom smislu mislim da treba apsolutno podržati i ovaj predlog.

Nešto ću reći još o osnivačkim pravima. Nema čoveka koji, ako nije iz domena zdravstva i ne poseduje visoko obrazovanje, ne pita nas poslanike - šta vam je to primarna, sekundarna i tercijarna zdravstvena zaštita? Primarna zdravstvena zaštita, koju uglavnom građani doživljavaju kao domove zdravlja, apotekarsku ustanovu na nivou jedinica lokalne samouprave, zapravo su vrata zdravstva. Ono što se u organizovanim zemljama i zdravstvenim sistemima događa, to je da 75% građana, čak i do 80%, svoje zdravstvene potrebe ostvaruje u primarnoj zdravstvenoj zaštiti.

U sekundarnoj i tercijarnoj zdravstvenoj zaštiti, dakle u bolnicama, posebno u tercijarnim institucijama gde opet oprema visoke tehnologije, najstručniji kadar pruža zdravstvene usluge, tu bi trebalo da dođu samo oni pacijenti koji ne mogu ostvariti svoju potrebu i zaštitu zdravlja na niži nivoima. Nije bilo logično da grad Beograd ima nekoliko kliničko-bolničkih centara i da bude osnivač, zbog toga što mislim da su u poslednjim godinama ovi kliničko-bolnički centri bili osiromašeni za opremu visoke tehnologije, koja je više nego skupa, jer budžet grada Beograda nije bio u mogućnosti da zadovolji tu potrebu.

I pored toga što ima dosta stručnjaka u kliničko-bolničkim centrima grada Beograda, Organizacija zdravstvenih institucija grada Beograda je uglavnom bila takva da sve što je urgentno moralo je ići u urgentni centar Kliničkog centra. Sasvim je logično da stručna podela rada unutar kliničko-bolničkih centara Beograda bude komplementarna sa Kliničkim centrom Srbije i da zapravo jedinstven rad omogući da može jedan kliničko-bolnički centar u perspektivi posebno da razvija pulmologiju, drugi kardiologiju, a da će morati jedni drugi da ispomažu u interesu građana koji će zatražiti pomoć u Beogradu.

Dakle, najveći stepen opravdanja za ovu izmenu osnivačkih prava sa grada Beograda na Republiku vidim u tome što će kliničko-bolnički centri zbog tercijarnih zdravstvenih ustanova imati mogućnosti da budu snabdeveni adekvatnijom opremom, što će građani moći u njima da nađu ono što je potrebno na planu dijagnostike, terapije i rehabilitacije na najvišem stručnom nivou i što će Beograd kao grad biti zaista najviša instanca za pružanje zdravstvenih usluga, a neće jednom centru u jednoj godini biti dodeljeno mnogo manje ili mnogo više sredstava za opremu i za investiciono održavanje.

Bilo bi dobro, pošto svi volimo i svi smo zainteresovani za zdravstvo, da se podsetimo da RFZO obezbeđuje plate, obezbeđuje lekove, sanitetski materijal, obezbeđuje komunalije zdravstvenim ustanovama, ali da oprema može biti upućena nekoj ustanovi samo od osnivača. Dakle, samo je Beograd kao grad mogao da kupi određenu opremu i da je dostavi kliničko-bolničkim centrima, a kako je nivo tercijarnosti zaista više nego zastupljen u njima, logično je da Republika Srbija preuzme ovu obavezu, preuzme ova osnivačka prava i da na još jedan način zapravo pokažemo da je više nego bitno zdravstvo ne deliti žičanim ogradama, nego prelivanje od primarne zdravstvene zaštite, preko sekundarne do tercijarne da ide u skladu sa potrebama građana. Naravno, ovo će sigurno biti razlog da još jednom razmislimo i o osnivačkim pravima najnižeg nivoa, ali to nije u smislu niskog nivoa zdravstvene zaštite, nego onog prvog nivoa primarne zdravstvene zaštite koji sigurno u mnogo čemu jeste nedostajući sa aspekta prostora opreme i kadrova.

U nameri da još jednom podsetimo građane Srbije da su ove izmene i dopune Zakona o zdravstvenom osiguranju, Zakona o zdravstvenoj zaštiti i o dokumentaciji u zdravstvu, zaista u interesu građana Srbije, zahvaljujem se svima onima koji će zajedno sa nama iz ovih poslaničkih klupa glasati za ovaj predlog, uverena da će i naše naredne aktivnosti na zakonodavnom planu kada je zdravstvo u pitanju proteći onako kako se to događalo i u Odboru za zdravlje, zaista uz maksimalno uvažavanje struke i potrebe čoveka da na svakom nivou dobije što je moguće više od zdravstvene zaštite. Hvala vam na pažnji.

Koleginice i kolege, uvaženi ministre, gospodine predsedavajući, htela bih da navedem argumentaciju za ne prihvatanje amandmana takođe, jer mislim da je gospođa Papuga zaista vrlo odgovoran poslanik i da se vrlo odgovorno sprema za sednice, ali da postoje neke nejasnoće koje mogu biti i u široj javnosti, pa bih prosto htela da dam svoju argumentaciju zašto mislim da ne treba prihvatiti ovaj amandman.
Složićemo se da ono što je novo u ovim izmenama, a vaš zahtev proističe iz toga je da će RFZO na ime sopstvenih sredstava povećavati finansijska sredstva fakultetima medicinskih nauka. Zašto mislim da je to sasvim korektno? Pored argumentacije koju smo već imali prilike da čujemo od gospodina ministra i gospodina Laketića, zbog toga što u onim sredinama u kojima postoje medicinski fakulteti, fakulteti medicinskih nauka, zdravstvena zaštita je na višem nivou nego u drugim. Postoji neuporedivo veći broj usluga koje se mogu isključivo u bazama fakulteta, na klinikama gde studenti uče, dakle postoji neuporedivo veća složenost tih usluga i naravno da Fond mora nagraditi ljudi koji rade najsloženije aktivnosti.
Da bi bilo možda plastičnije, navešću jedan primer. Ako jedan profesor vodi svoje studente, specijalizante u operacionu salu da uradi kataraktu, on istovremeno obavlja i zdravstvenu funkciju i uči svoje studente kako se to radi. Oni gledaju, uče se veštini, nekada studenti posebno specijalizanti asistiraju. Dakle, to je tako isprepletano i ono što se tiče obrazovnog nivoa praktičnih vežbi, sticanja veština i onoga što se tiče sticanja teorijskog znanja, a istovremeno je to i zdravstvena usluga, da je Fond sada po prvi put u obavezi u skladu sa ovim izmenama zakona da plati onom ko je zapravo izvor tako visokog nivoa zdravstvene usluge. To su nastavnici i saradnici i to ne direktno njima, jer bi onda to moglo da se shvati na način kako ste vi interpretirali, nego će dati fakultetu koji će u skladu sa Zakonom o visokom obrazovanju oceniti kakva će biti finansijska distribucija stečenih para iz sopstvenih sredstava.
I neki drugi poslanici su imali čuđenje zašto sam zaista više nego zadovoljna što rešavamo ovu problematiku. Ona sada nije ni u skladu sa Zakonom o radu, ni sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, ni sa Zakonom o visokom obrazovanju. Ona se sada po prvi put rešava i zbog toga je ovaj korak jako dobar i mislim da ste imali sve ove informacije da možda amandmana ne bi ni bilo. Zahvaljujem.

Poštovane koleginice i kolege, da vidimo prvo ko su zdravstveni saradnici da bih iznela argumentaciju zašto mislim da ne treba prihvatiti amandman. Zdravstveni saradnici su najčešće psiholozi, defektolozi, socijalni radnici, ljudi koji kad završe fakultet mogu da rade u različitim institucijama, ne samo u zdravstvu. Jedan psiholog može biti industrijski psiholog, može raditi u obdaništu, može raditi u školi. Njegov staž se ne može skratiti, jer zapravo, pre nego što završi pripravnički staž i ne položi stručni ispit, on ne može samostalno nigde raditi. Da li će raditi u zdravstvu ili nekoj drugoj instituciji, mi to unapred ne znamo. Njegov staž nije dobro skratiti da bi se dovoljno edukovao eventualno i za poslove u zdravstvu.
To je osnovni argument zbog čega oni čiji su programi na fakultetima u skladu sa evropskom direktivom, sa mnogo više praktične nastave na završnim godinama, a to su fakulteti medicinskih nauka, treba da se razlikuju od onih koji mogu raditi i u ne zdravstvenim ustanovama. Zbog toga mislim da je predlagač, Vlada, odnosno Ministarstvo zdravlja vrlo korektno dalo predloge o dužini staža. Zahvaljujem.

Uvaženi ministre, cenjeni saradnici ministra, poštovani potpredsedniče, koleginice i kolege, poštovani građani, Zakon o zdravstvenoj zaštiti je jedan od osnovnih zakona koji reguliše zdravstveni život naših građana i uz Zakon o zdravstvenom osiguranju zaista predstavlja temelj zakonodavne aktivnosti pa samim tim iz njega proističe i praksa koja obezbeđuje zdravstvenu zaštitu i sigurnost građana na ovom planu.

Izmena i dopuna zakona su uvek više nego značajne za naše građane, zapravo za sve nas jer smo svi mi potencijalno pacijenti a ove izmene i dopune zakona o kome ćemo danas govoriti i te kako se odnose na pacijente, jer se tiču kadra, dakle, nastavnika, saradnika koji se sada tretiraju kao zdravstveni radnici, tiču se mogućnosti u kojima neko otpočinje svoj rad u zdravstvu, posebno kada su u pitanju osobe visokog obrazovanja, tiče se zdravstvenih ustanova i to jednog dela zdravstvenih ustanova koje se u našoj kulturi doživljavaju kao posebno značajne. Verovanje svih naših građana da je nešto jako čisto, jako kvalitetno kao apoteka i vrlo bitno i tiču se i tog segmenta.

I naravno tiču se dozvola za rad lekara koji u određenim okolnostima nakon edukacije stiču ponovno pravo da se bave svojom zdravstvenom funkcijom.

Sve izmene i dopune zakona koje su predložene i koje se nalaze u tekstu pred nama su zapravo mogućnost da se zdravstvena zaštita podiže na viši nivo s jedne strane. S druge strane, da zaštita prava pacijenata, da na najkvalitetniji način dobiju ovu zaštitu bude i te kako dobro uređena.

Pitanje je da li je možda vreme za reformu zdravstvenog sistema višeg i dubljeg nivoa je sigurno pitanje koje je jako značajno i ima mnogo onih koji dobro poznaju zdravstvenu problematiku i politiku i smatraju da jeste vreme.

Svesni smo da bez reformi sistema osiguranja nema suštinskih reformi u zdravstvu, a takođe svesni činjenice da reforme zdravstvenog, odnosno sistema obrazovanja mogu doći na dnevni red kada zemlja bude ekonomski još stabilnija i kada zapravo korisnici zdravstvenih usluga budu mogli na različite načine da rešavaju ovo pitanje, jer očigledno je da sistem zdravstvenog osiguranja kako sada funkcioniše, jeste u skladu sa materijalnim mogućnostima pacijenata, odnosno korisnika usluga.

Na šta se sve odnose ove izmene i dopune? Rekli smo pre svega na ustanovu apoteku. Propisom kojim je regulisan rad u apoteci i kontrolisan rad u apoteci predviđeno je da je nadležnost, odnosno ingerencija tome Ministarstva zdravlja pa logično da predmeti prometa u apoteci i oni koji nisu lekovi i koji nisu medicinska sredstva, dakle hrana za decu, razni kozmetički preparati, dijetetski preparati budu popisani od iste istance, od ministra, i da na taj način se obezbedi kvalitet rada.

Ono što se od apoteka možda očekuje u narednom periodu, jer su one od pre nekoliko godina u poziciji da smo možda tu napravili prvi korak izjednačavanja privatnog i državnog zdravstva, pacijent može da koristi svoj recept i u privatnoj apoteci ako je ta apoteka ispunila određene uslove i ako je Republički fond za zdravstveno osiguranje sa njom napravio određeni ugovor, sada se pravi jedan drugi korak, mogućnost da zaista ono što se nalazi u apoteci bude pod kontrolom i da ima karakter zdravstveno prihvatljivog, tolerantnog, dozvoljenog.

Ne može se u apoteci naći roba, odnosno ne može se prometovati predmet koji nije adekvatan za samu suštinu zdravstvene ustanove i zbog toga je ova izmena da to ne bude komora, nego da ministar donosi spisak svega onoga što se može naći u apoteci, sasvim opravdan i mislim da je sasvim logično da ćemo se jednoglasno složiti da prihvatimo ovu izmenu i dopunu zakona.

Drugi bitan momenat odnosi se na zdravstvene radnike i to najobrazovanije zdravstvene radnike, čiji status do sada nije bio rešavan i ni ovom izmenom neće biti potpuno rešen.

Naime, nastavnici i saradnici medicinskih fakulteta, dakle, svih zdravstvenih fakulteta, tu se misli na stomatologe i na farmaceute i na medicinske biohemičare, ne samo na lekare koji učestvuju u nastavi, dok obavljaju nastavu, dok rade u praktičnom smislu svoj posao i uče studente i te kako se bave zdravstvenom delatnošću.

Zapravo realizuju zdravstvene usluge i predmet izmena ovog zakona je da u jednom tripartitnom odnosu zdravstvena ustanova, medicinski fakultet, odnosno fakultet medicinskih nauka čiji nastavnik ili saradnik radi i RFZO naprave pismeni akt kojim će regulisati međusobna prava i obaveze.

Ovo je izvanredan porok i mislim da je Ministarstvo zdravlja napravilo izvanredan napor da zajedno sa Ministarstvom obrazovanja, sa zajednicom medicinskih fakultet, zajedno sa ostalim subjektima koji učestvuju u ovome pokaže model kako se mogu rešavati i mnogo krupnija pitanja. Na primer upisna politika.

Dakle, neće moći ni jedno ministarstvo samo da rešava krupne probleme ni zdravstva ni obrazovanja, nego zajednički sa komorama, sa Srpskim lekarskim društvom, sa zajednicom medicinskog fakulteta i na ovom primeru, na ovoj izmeni zakona, Ministarstvo zdravlja je zaista položilo ispit i pokazalo da je ta saradnja više nego moguća i dalo nam predlog izmene koji kaže da će se zdravstvenim radnikom smatrati svaki nastavnik ili saradnik koji obavlja zdravstvenu funkciju na klinici ili van klinike. Ako je obavlja, onda će se ta zdravstvena usluga i finansijski na određeni način vrednovati i to od Republičkog fonda za zdravstveno osiguranje.

Detalje o tome kako će to ići biće dogovoreni između ova tri subjekta koja sam pomenula.

Ono što je dalje jako značajno, to je da upravo ovom izmenom pokušavamo na jedinstven način i mislim da ćemo uspeti da rešimo zapravo način finansiranja nastavnika i saradnika medicinskih fakulteta, koji je vrlo različito rešen na različitim fakultetima.

Ono što je jako važno, to je da razumemo da naši studenti kad uče, oni istovremeno zapravo gledaju određenu realizaciju zdravstvenih usluga i učestvuju u njoj. Oni naravno ne mogu biti za to finansirani, ali njihovi učitelji treba da budu na način da će određena suma novca fonda biti doznačena medicinskim fakultetima, fakultetima medicinskih nauka. To će biti sopstvena sredstva fakulteta i iz njih će se finansirati u skladu sa Zakonom o visokom obrazovanju, nastavnici i saradnici.

Ima onih koji su već na odboru juče izrazili određene rezerve u odnosu na ovakav način. Mislim da nisu u pravo zbog toga što je ovo prvi pokušaj da se na kvalitetan način i jednoobrazno za celu Srbiju počne rešavati problem tzv. „dvojnog radnog odnosa“ nastavnika i saradnika medicinskog fakulteta.

Treća izmena koja je predmetna i o kojoj ćemo ovih dana razgovarati je zapravo vezana za činjenicu ko to samostalno može u zdravstvu raditi kad završi fakultet? To je neko ko je obavio staž, pripravnički staž i položio stručni ispit.

Kako smo određene i sugestije i direktive i obaveze iz evropskog zakonodavstva prihvatili kada smo akreditovali visoke škole, odnosno medicinske fakultete, mi smo u završne godine studija ovih fakulteta uneli neuporedivo više praktičnog rada nego što je to bilo ranije.

Ono što jeste činjenica, to je da naši vrhunski stručnjaci kada nažalost odlaze iz Srbije, priznaje se da su više nego stručno obrazovani, ali da im je ponekada nedostajalo malo veštine, a u medicini je veština jako važna.

To je ispravljeno programima i kako sada na završnim godinama studije, zahvaljujući zaista izvanrednom razumevanju Ministarstva obrazovanja da se kadrovske promene u prethodnom periodu upravo završne godine programa studiranja u našoj zemlji, sasvim je logično da se ne mora kroz pripravnički staž ponovo to isto raditi.

Svi oni koji su završili fakultete medicinskih nauka, dakle farmaceuti, stomatolozi, lekari, medicinski biohemičari, imaće staž po predlogu ovog zakona u trajanju od šest meseci, a ne neki godinu dana, neki šest meseci, što je sasvim dovoljno. Iza toga mogu polagati stručni ispit i nakon položenog stručnog ispita mogu samostalno raditi.

Ono što je takođe važno, to je da oni koji će raditi u zdravstvu, a imaju visok stepen obrazovanja i nisu završili fakultete medicinskih nauka, defektolozi, psiholozi i drugi saradnici, medicinski saradnici, njima ostaje staž od godinu dana jer oni zapravo u toj svojoj završnoj godini studija nemaju onoliko prakse koliko ovi iz medicinskih disciplina i ovaj predlog je više nego logičan i dovodi do jednog reda i razumevanja šta je to zapravo u praksi, samostalnoj praksi fakultetski obrazovanog mladog čoveka, potrebno da bi na najkvalitetniji način odgovorio potrebi da njegov pacijent ima pravo na najkvalitetniju zdravstvenu zaštitu u skladu sa najvišim stepenom znanja i naučno-istraživačkog i kliničko-praktičnog.

Naravno, još jedan segment kojim se bave izmene i dopune, tiče se tzv. „dozvola za samostalni rad“ lekara, stomatologa, farmaceuta, medicinskih biohemičara.

Kada oni to mogu samostalno raditi? Rekla sam već kada završe pripravnički staži polože ispit i u narednih sedam godina mogu samostalno raditi, ali su u obavezi upravo zbog građana, zbog pacijenata da budu kontinuirano edukovani.

Šta znači kontinuirana edukacija? Za oblast u kojoj rade ovakvo obrazovani kadrovi, moraju kontinuirano sticati znanja koja se postižu i dostižu u našem istraživačkom i kliničkom svetu širom naše planete, a ne samo u našoj zemlji. To se događa kroz kontinuirane medicinske edukacije.

Nakon sedam godina, ti najkvalitetniji ljudi, jer, dozvolićete, mislim da nisam subjektivna, mislim da najvredniji mladi ljudi ipak upisuju, između ostalog, i ove fakultete koje smo pomenuli, medicinski, farmaceutski, stomatološki, dakle, ti mladi ljudi sve vreme moraju kontinuirano sticati svoje znanje.

Mi smo odluku o tome doneli i u postojećem zakonu je predviđeno da se za sedam godina može steći određeni broj bodova kroz kontinuirane medicinske edukacije, kako bi se zanovile tzv. licence ili dozvole za samostalni rad.

Imali smo do sada jednu prilično rogobatnu formulaciju u zakonu da neko može raditi i pod nadzorom ako to nije učinio. Znate, neko ko je toliko obrazovan i njegov rad pod nadzorom je nešto što je potpuno neprihvatljivo. Čovek mora samostalno raditi. Da bi samostalno radio, mora imati verifikaciju toga da je pratio i inovativna znanja i da ih je ugradio u svoju sopstvenu stručnu ličnost i da ih primenjuje. Dakle, kontinuirane edukacije su zaista neophodne.

Juče smo na Odboru za zdravlje imali i mišljenja da nije neophodno imati formu kontinuiranih edukacija, ali zemlje regiona, zemlje Evrope i standardi kojima težimo zaista na tome insistiraju i mislim da nema lekara koji ne oseća za potrebno da u okviru svoje oblasti dođe do najsavremenijih informacija i da ih primenjuje u praksi.

Kroz kontinuirane edukacije, poštovane koleginice i kolege, mi zapravo garantujemo sigurnost našim građanima da sve ono što se u svetu dogodi, a može biti na korist njihovog zdravlja, možemo i sami da primenjujemo, podižemo nivo ugleda naših najstručnijih ljudi i zaista prilazimo onoj generaciji savremenih stručnjaka koji mogu na najviši mogući način da obave sve što je u skladu ne samo sa Zakonom o zdravstvenoj zaštiti, nego u skladu sa potrebom da prava pacijenta nikada budu ugrožena.

Možda je najveći doprinos ovih izmena i dopuna zakona upravo u tom segmentu. Pacijent ima pravo, a podsetila bih, da je pacijent svako ko ode i po savet, a ne samo onaj ko treba da bude operisan ili rehabilitovan, ima pravo da se leči na najsavremeniji način. To ne možemo drugačije obezbediti nego tzv. licencama koje se na sedam godina obnavljaju.

Šta je naša realnost pokazala i gde nas je život malo demantovao? Bilo je onih kolega koji ovu zakonsku nisu na najmarljiviji način propratili. Radili su svoj posao, ali nisu vodili računa o tome da svake godine pribave određeni broj poena kroz različite oblike edukacija, i zbog toga smo sada u situaciji da treba na neki način da nas realnost natera da zakonom damo mogućnost i tim vrednim mladim ljudima da mogu da ostvare pravo da dalje samostalno rade.

Da li je to dobro ili loše? Sigurno je da je lekarski kadar takav, i kadar zdravstvenih radnika visokog obrazovanja takav, da u ovom momentu taj predlog koji je sada potpuno nov, da se daje mogućnost da se polaže ispit ako se nisu pribavili neophodni bodovi kroz kontinuirane edukacije, šansa za sve one kolege koji to zaista nisu u prethodnom periodu od sedam godina uradili, ali je ujedno i prilika da, evo i mi, predstavnici građana, razgovaramo vrlo otvoreno o tome da lekari, bez obzira što jesu najvredniji, najpre mladi ljudi, a kasnije najvredniji stručnjaci ovog društva, moraju imati i poštovati određenu formu u interesu pacijenata, koja će omogućiti veću sigurnost i samih pacijenata.

Način na koji će se formirati komisije pred kojima se polaže, način na koji će sami zdravstveni radnici ići na ta polaganja će biti određen podzakonskim aktom i jeste u ingerenciji ministra i mislim da je to jako dobro, jer ministar nijedan akt ne donosi tako što sedne pa sam nešto napiše. On konsultuje određena stručna tela, stručne službe, zajednicu medicinskih fakulteta, konsultuje sve one koji zapravo najbolje poznaju tu problematiku. Zbog toga mislim da su ove izmene i dopune zakona vrlo značajne, da predstavljaju početak ili pokušaj da se reformski karakter zdravstvenog sistema, ne globalno, jer to nije u ovom momentu moguće, ali segmentarno počne da uređuje. Mislim da je jako dobro što je najveći broj poslanika već u komunikacijama i razgovorima o tekstu ovog zakona zapravo konstatovao da je Ministarstvo zdravlja u pravom momentu napravilo dobar korak.

U ime pacijenata, u ime svih nas koji, u nekim okolnostima ćemo biti pacijenti, htela bih da iskreno zahvalim svima koji su dali doprinos u sastavljanju ovog teksta, jer je on korak dalje u rešavanju krupnih problema koje zdravstvo još uvek ima. Zahvaljujem.