Hvala, gospodine predsedavajući.

Pre nego što krenem na tačku dnevnog reda, imam jaku potrebu da kažem dve, tri rečenice o ovoj raspravi u zadnjih sat vremena.

Gospodine Martinoviću, držali vi panegirik predsedniku Vučiću, ili ne, kako neki rekoše ovde, ono što ste danas ovde izgovorili, naravno to je bilo iz glave, kad biste seli, pa složili to malo bolje, za neki dan ćemo imati izlaganje premijerke i ja ću ovo što ste vi danas govorili smatrati delom tog ekspozea. Mislim da sam dovoljno rekao što se toga tiče, pa neka drugi misle kako god hoće.

O onome što ste vi rekli, ja ću dodati jednu stvar. Ja sam među najstarijima ovde u ovoj sali i jedino od državnika koji su vodili one bivše Jugoslavije i ovu Srbiju ne pamtim kralja, ali pamtim sve ostale od kralja pa naovamo. I nema toga koji može stati na crtu gospodinu Vučiću po zalaganju, po radu, po davanju sebe u svakom smislu. Ni blizu mu niko nije. I to mora da se ceni zbog toga što ako bi taj kvalitet i ta ljudska osobina postao sinonim za ovu naciju, ljudi, mi bismo se za par decenija, da ne kažem manje, vinuli u svetski vrh. Zato ja to cenim i on je po tome primer svakom stanovniku ove zemlje i svakom detetu koje polazi u školu i školuje. To mora da se ceni. Imao sam potrebu da to kažem, a sada ću krenuti na tačku dnevnog reda.

Mi danas imamo pred sobom Zakon o ministarstvima. Bilo je ovde dosta i kritičkih nota, u smislu da je trebalo zahvatiti još neke oblasti itd, itd, pravljenjem još nekih ministarstava. Ja mislim da je napravljena prava mera. A sada ću to pokazati i na ova tri ministarstva koja su uvedena kao nova.

Prvo, mislim da je za ovo društvo jako bitno da se, evo, ovde ste sad pričali kakve su Sodome i Gomore navalile na ovu zemlju i iznutra i spolja, a ja bih mogao mnogo više da pričam o tome obzirom da sam ceo radni vek proveo u službama bezbednosti, obaveštajnim, kontraobaveštajnim, itd. i znam kako se to radi spolja. Dakle, ako imate takvu situaciju, onda je jako bitno da date značaj ne samo ljudskim manjinama, manjinskim pravima, nego društvenom dijalogu. Društveni dijalog mora, bukvalno mora narednih godina, i ja sam ubeđen, a ostaće verovatno, ako gospodin Vučić ostane, da ćemo mi tu napraviti značajne korake, ako razvijamo dijalog kao najvažniji oblik opšteg društvenog ponašanja i odnosa i dijaloga, mi ćemo onda napraviti veliki iskorak. Zato mislim da je ovo ministarstvo koje se formira dobro odabrano da postoji.

Druga stvar, drugo ministarstvo – za brigu o porodici i za demografiju. Mi imamo, evo ovde je i danas rečeno i na svakoj sednici ove Skupštine se to pominje, ja lično to osećam, jedan od najvećih strahova upravo od nestajanja ove nacije. Zato je važno da jednu snažnu instituciju u vidu ministarstva okrenemo da se snažno, ljudski, radno, elanom, vučićevskim, krene u borbu protiv nestajanja. Neko je ovde danas rekao, čini mi se moj kolega Stošić, svake godine nestajanje jednog u srpskim okvirima velikog grada. Zato mislim da je to pun pogodak kada je u pitanju formiranje novog ministarstva.

Na kraju, oko ministarstva za brigu o selima Srbije. Ja sam pomislio kada sam dobio ovaj materijal i kada sam pročitao naziv – Ministarstvo za brigu o selu, čak sam mislio, obzirom da sam pročitao nacionalni program ovog nacionalnog tima za preporod sela Srbije, da je bolji izraz „preporod“. Ne, ovo je pravi izraz. Zašto?

Prvi put ja, malo pre sam govorio koliko imam godina, koliko pamtim, itd, prvi put ja doživljavam nešto što me egzaltira, a to je da ćemo zakonom urediti da ova država mora da vodi brigu o selu. Sad ću kod ovoga da kažem nešto, jer sam ja iz PUPS-a – „Tri P“, da je jedna od prvih prioriteta od svih stvari programskih ove partije naše jeste selo. I ovo se ne uvodi sada i nije izraslo u ministarstvo odjednom, mi smo dobar deo proteklog mandata posvetili upravo pripremi ovoga na čemu treba da nikne ministarstvo.

Ne znam da li se sećate, ja sam poslednjeg četvrtka u novembru, kada imamo onaj sastanak sa Vladom i postavljamo pitanja gospođi predsednici Vlade, postavio pitanje i tražio mišljenje Vlade u tom trenutku da li razmišljaju o formiranju jednog ovakvog ministarstva. Ona je rekla da ne može tada da mi odgovori, da će mi to pismeno odgovoriti. Nije. Verovatno je imala drugih obaveza.

Šta je ovde bitno? Ovde je bitno nešto i ja to hoću da kažem, da je od trenutka kada je, na početku prošlog mandata, uveden kabinet ministra bez portfelja na ovu temu, regionalnog razvoja itd, da smo mi tada u PUPS-u „Tri P“ doživeli malu egzaltaciju, zato što smo shvatili da dolazi era borbe upravo za to selo.

I danas ako postoji neki svet ljudskih dobrih duša, hoću da se obratim našem osnivaču i prvom predsedniku PUPS-a, počivšem dr Jovanu Krkobabiću, on je danas tamo veseo i srećan, jer vidi da ova država pristupa, do sada valjda, ja mislim u njenoj istoriji, na najozbiljniji način ovom problemu.

Zašto je bitno da rešavamo pitanje sela? Ovde je moj kolega pominjao malo pre, šta sam sada hteo da kažem…

Pobegla mi je misao.

Šta sam hteo da kažem još? Na kraju ću ovo reći samo, pošto nemamo više vremena, slažem se ja da nije član 37. u ovom zakonu koji govori upravo o brizi o selu, da nije do kraja definisan, jer u tekstu stoji strateško sagledavanje položaja sela, da je to zadatak. Predlaganjem mera i aktivnosti itd, to je nešto što po mojoj pretpostavci treba da uđe u ovaj zakon, te zato ja predlažem obzirom da je pored mnogih stvari koje su urađene kada je selo u pitanju formiran i Nacionalni savet u kome su i ljudi iz Akademskog odbora za selo i tu hoću da kažem u digresiji da je to prvi put da mi imamo u jednom ovakvom timu, imamo uključene najumnije glave naše iz nauke u ovo pitanje, pogotovo kada je selo u pitanju.

Samo još ovo. Što se ne tiče rasprave, molim vas, mi smo došli i počeli rad ove Skupštine u uslovima koje vidite. Ovo što mi radimo i treba da sedi nas 250 u ovoj sali, se apsolutno sukobljava sa onim što se traži kada su u pitanju okolnosti korone.
Molim predsednika Skupštine i potpredsednike da hitno sednu i o tome razgovaraju. Nemojte da budemo sejači u još 250 porodica ovog virusa. Ne radimo, nemamo uslove kada se tiče tog aspekta zdravstvenog, nemamo uslove u kojima radimo.

Hvala, gospođo predsednice.

Ja sam hteo samo da se uključim kratko ovde ovih amandmana koji su juče predloženi od strane predstavnika Vlade.

Prvo, želeo bih da pozdravim takav potez, koji je juče napravljen, i mislim da je to najdemokratskiji mogući potez, jer su u prvoj meri uključeni oni koji trpe najviše u ovom društvu zbog ove problematike i ove vrste kriminala, a to su roditelji.

Kada se tiče nadležnosti ove komisije koja je formirana, ovde se pominjalo i to da li sudovi treba njima da dostavljaju podatke itd. Ja mislim da je nešto drugo u celom ovom kompleksu mnogo važnije. Ja sam o tome govorio i u načelnoj raspravi pominjao. Mislim da ne treba da zaboravimo da je zakonom predviđeno sada, pored ove komisije, odnosno pre nje predviđen je stručno-ekspertski tim u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, koji će se baviti istraživanjem ukupne celokupne ove problematike i koji će biti prvi u borbi protiv ove vrste kriminala.

Mislim da mora postojati dnevni kontakt, dnevna saradnja, dnevna sprega, da tako kažem, delovanja ove komisije sa stručno-ekspertskim timom koji će se odrediti u okviru Ministarstva unutrašnjih poslova, jer će zajednički mnogo lakše dolaziti do ukupnog istraživanja, a isto tako i do izvršavanja istraga koje sud, tužilaštvo, bilo ko ko naloži ovome stručnom timu. Zato mislim da moramo negde ugraditi i decidno reći.

I, još jednu stvar da kažem kada je u pitanju ovaj stručni tim u okviru Ministarstva, mislim da treba ubaciti i još jednu odredbu u ovaj zakon, a to je da je ministar unutrašnjih poslova dužan da donese pravilnik koji će da razraditi nadležnosti i rad ovog stručnog tima u okviru ministarstva. Hvala lepo.

Hvala gospodine predsedavajući, bez želje da ulazim u ono što je na ovu temu rečeno. Želim da ukažem na nešto o čemu moramo voditi računa. Ne može se o ovako još uvek osetljivoj temi pričati ovakvim tonom i na način kako je to recimo primera radi izgovorila predsednica Skupštine iako mogu da stojim iza svega što je sadržajno rekla, ali se ne može na takav način reagovati. To je način kojim izazivamo žuč i stvaramo svađalački ton u kome ne može mirno i korektno da se govori. Zato apelujem i molim sve koji dalje diskutuju da vode računa o tome.

Ne može se diskutovati o ovoj temi i kritikovati drugi kako misli da je samo on u pravu, a istovremeno sadržinom onoga što govorimo dajemo sebi za pravo da smo samo mi u pravu, a ne drugi. Ajte malo da hladnije razgovaramo o tome, ako uopšte treba o tome da razgovaramo danas, jer ovo nije tema. I ovaj amandman, duboko sam ubeđen ne poziva na ovakvu raspravu i ovakvim tonom i na ovakav način. Hvala lepo.

Hvala gospodine predsedavajući.

Poštovana ministarko, poštovane koleginice i kolege, ja bih ovu temu načeo malo drugačije nego što je do sada možda tretirano.

Naime, mi smo, hoću reći ova postojeća vladajuća koalicija, između ostalog, dolaskom na vlast opredelili se i izrazili najjaču političku volju do sada u prošlosti, između ostalog za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala. Zato ću ja izraziti svu zahvalnost što je konačno došao ovakav jedan zakon koji tretira po mom ubeđenju jedan od najtežih oblika organizovanog kriminala. Ako ne po broju dela, onda sigurno po društvenom značaju, po osetljivosti ljudskoj u po ukupnom humanitarnom pogledu na celu stvar.

Zato mislim, reći ću nešto na kraju, ali zato mislim da se ne može prihvatiti ideja da se ovaj zakon povlači ili da se ne izglasa. Činjenica je i svi to konstatujemo, zakon po problematici koja postoji, kasni, ali je isto tako i veoma dobro došao ovakav kakav jeste, sa svim mogućim slabostima, neko reče ovde, čini mi se ministarka, da će se verovatno popraviti u pojedinačnoj raspravi.

Hteo bih da ukažem na ono što je nepostojanje zakona do sada proizvodilo negativne stvari koje će ovaj zakon, siguran uskratiti bar u velikoj meri, ako ne 100%, jer nijedan zakon nikada nije sve regulisao.

Radi se naime o sledećem. Ako se sećate onih koji su bili u Skupštini, 2013. godine smo raspravljali o nekim temama u kojima sam ja tada, hteo bih da podsetim, konstatovao sledeće i dobio odobravanje za to, da u borbi protiv organizovanog kriminala postoje dve stvari. Prvo, definiciju organizovanog kriminala karakteriše, pre svega, sprega kriminala sa državnim institucijama, funkcionerima i drugim institucijama koje nisu uvek državne. To je prva stvar. I ubeđen sam do toga ćemo doći, takođe sam ubeđen, da je ovde u ovoj problematici postojala sprega. Reći ću vam neke stvari posle toga koje će posvedočiti. Zato je to za mene oblik organizovanog kriminala. Zbog ovoga bih ja progovorio nešto o ponašanju nadležnih organa koji su involvirani kroz te svoje nadležnosti u ovu problematiku koju ovaj zakon reguliše.

Dakle, mi smo, poslanička grupa PUPS, takođe razgovarali sa predstavnicima udruženja roditelja, tako da imate u vidu da imamo i te pune informacije o kojima su ovde neke kolege govorile. Osim toga, mislim i hoću da izreknem jedan opšti stav, kada je u pitanju ponašanje nadležnih organa u ovoj problematici i posebno ponašanje organa prema roditeljima i njihovim udruženjima u kontaktima koje su oni tražili i dobijali i u razgovorima. To ponašanje je bilo jednom rečju okarakterisano, najblaže što može, indiferentno prema toj problematici ukupno uzevši, ne računam pojedince itd.

Mislim da je na delu bilo i to apsolutno treba zaključiti i to je važno, a ne povlačenje zakona i odbijanje, da je ponašanje onih koji su trebali da razrešavaju, a koji su sada po zakonu naznačeni da rešavaju ovu problematiku, postojalo je od njih apsolutno nedovoljno uvažavanje roditelja i njihovih udruženja do te mere da je tu najosetljiviju materiju, da je u pojavljivanju roditelja pred svim predstavnicima bilo kojih institucija, bilo kako nadležnih za ovo, nosilo dušu i diralo dušu ljudsku tih ljudi, a da organi nadležni za to nisu imali dovoljno sluha.

Ja ću vam reči jednu stvar, molim vas, saslušajte. Veoma bih voleo ako neko od prisutnih poslanika još zna za ovo što ću vam sad reći. Imao sam, nažalost, za mene iako nisam lično, porodično tangiram ovim, jedan izuzetno težak trenutak, a mogu misliti kako je roditeljima. Imao sam priliku da vidim snimak i čujem, sastanka zvaničnog predstavnika roditelja i udruženja, sa visokom predstavnicima, neću da pominjem, nekih zdravstvenih organizacija. U raspravi, visoki zvaničnik, stručnjak kaže majci koja ne zna ništa o svom detetu, da oni kada su tretirali pitanje zašto im se, ako su deca rođena mrtva ili su neposredno posle rođenja umrla, zašto im deca nisu predata da ih oni sahrane? On je odgovorio, slušajte ovo dobro, molim vas – gospođo, za nas je to što vi tražite medicinski otpad. Pazite, reći roditeljima prisutnima i majci koja mu se obraćala. O kakvom odnosu mi to govorimo? Zato mene raduje da u ovom zakonu ima tih elemenata koji obezbeđuju u traže adekvatno ponašanje onih koji treba da rešavaju ove probleme.

Mislim da zbog toga moramo obezbediti, kroz Skupštinu, kroz Vladu gospođo ministarka i na sve druge načine, moramo obezbediti bolji uvid i korekciju rada državnih organa, posebno pravosuđa, na ovom planu. Mislim da to treba da bude jedan od zaključaka.

Hteo bih da kažem da je ovim zakonom učinjena jedna vrlo značajna stvar, ovde je pominjano, ali hteo bih i ja da se osvrnem na to, da se planira formiranje stručno specijalističkog tima unutrašnjih poslova za ovu problematiku.

Ja to razumem tako da će država konačno pristupiti kontinuiranom istraživanju i istragama u ovoj problematici. Najstručnije što se može, znači kriminalistički pristup. Međutim, kod toga molim da se u oblikovanju i nadležnosti ovog stručnog tima ne povedemo olako za činjenicom da oni treba da se bave samo istragama u predmetima koje naloži sudstvo. Naprotiv, pored toga, to treba da rade, oni se moraju kontinuirano baviti ovim kao problematikom i istraživati sve unazad otkako je ova problematika nastala.

Pri tome apelujem, mora im se direktno staviti u obavezu saradnja sa roditeljima i njihovim udruženjima. Verujete u razgovorima, a verovatno ako je neko još razgovarao, uverio se u to, uverili smo se da ti ljudi, jer smo razgovarali sa ljudima koji se 20 godina time bave, ima onih koji se mnogo duže bave, da su ljudi za 20 godina samoinicijativno toliko duboko istražili neke stvari. Toliko mnogo materijala imaju da su u kontaktu sa, nije važno kojim sudom, dostavili im 120 obrađenih predmeta i tražili da pokrenu nešto. Znate kako se završilo? Tako što su pismeno odgovorili i osvrnuli se na te predmete i poslali samo tom udruženju, ni jednom organu ni sudskom, ni bilo kom drugom, ništa nije pokrenuto.

Ljudi imaju u tim podacima i istraživanjima, došli su do imena u Nemačkoj ljudi koji su rekli imena ljudi koji su im nudili da kupe decu i to nije razlog i podatak da sud pokrene i krene po tom tragu i da istraži to. Pa, da smo bar jedan slučaj do sada rešili, pa da kažemo – evo, može se, nego se polazilo od toga da je to maltene nemoguće rešavati. Zato molim da se kod formiranja ovog tela za istragu, od koga će mnogo zavisiti to koliko će i sudovi biti naterani da rešavaju ta pitanja da se to dobro uredi.

U svemu ovome, znači, posebno kad je bolji uvid u rad nadležnih organa itd, mislim da se moramo mi ovde u Skupštini dogovoriti u tome celom opusu mora naći odgovarajuće mesto i Odbor Skupštine za pravosuđe.

Takođe, da u celu problematiku i rešavanje ovoga što zakon postavlja roditelji i njihova udruženja moraju biti na odgovarajući način intenzivnija nego do sada uključeni i korišćeni, pre svega u radu stručnog tima unutrašnjih poslova.

Mislim da se na to osvrnem, konačno, da će zakon ovakav kakav je, bez obzira šta su posebno koleginica Macura šta je rekla, mislim da će zakon unaprediti borbu protiv ovoga vida kriminala i to u značajnom smislu. Ali, se mora, i to mora biti nastojanje i molim Vladu da o tome strogo vodi računa, mora se ažurno taj zakon usavršavati. Gospođa ministarka je pomenula izmene i dopune itd, ali i na svaki drugi način. Mislim da moramo, ako krenemo agilno u rad na rešavanju te problematike, ubeđen sam da ćemo u toku svake godine imati iskustava koje će tražiti da inoviramo zakon i da ćemo ga usavršiti time.

Na kraju bih hteo da kažem jednu vrlo važnu stvar, a tu zakon nije, čini mi se, regulisao ništa. Polazeći pre svega od ljudskog osećanja, od humanosti, od srca i duše majke, roditelja, rođaka. Mislim da treba obezbediti, iako je stvarno kako se ovaj stručnjak medicinski nezgrapno u najmanju ruku izrazio da je to medicinski otpad, da to treba ovim zakonom, ako je on to rekao, ja ne znam, nisam ni pravnik, a i nisam ni pratio tu problematiku, da li to njima je zakonski takav tretman određen i ako jeste treba ovim zakonom to opovrgnuti i omogućiti roditeljima da mrtvorođeno dete ili neposredno posle rođenja moraju dati roditeljima, da roditelji svoju dušu koliko-toliko uteše i sahrane to dete. To nalaže ljudskost, do nalaže humanost, ne treba niko da bude ni poslanik, ni ministar, niti bili ko, da bi uz ovo stao.

Molim vas da ovo prihvatite kao zaključak Skupštine i da to naložite. Hvala vam lepo.

Hvala, gospođo predsednice.

Hteo bih kratko samo da se osvrnem na ovo što se desilo. Mislim, bar poslanička grupa PUPS-a, i PUPS tako misli i najoštrije osuđuje ovakve pokušaje uznemiravanja javnosti, jer da im to nije bio cilj mogli su to da urade i na ulici. Ne treba doći u Skupštinu, pa u Skupštini to uraditi i izazvati haos.

Hvaliće se, kao što već rade, ovde u holu da su to uradili iz patriotskih razloga zato što, zaboga, niko iz Srbije, od zvaničnih institucija, nije reagovao na to što se događa u Crnoj Gori.

Mislim da je ministar Vulin od jutros govorio stvari kao da ih je već gledao kako se događaju, pa nam opisivao. Ne isključujem, ne, ne isključujem, nego očekujem mogućnost drugih formi, sada ovih dana, i na drugim mestima takvih provokacija i ostalog.

No, hteo bih uz to nešto drugo da kažem. Nismo mi danas imali samo ovaj događaj inspirisan sa njihove strane, onih koji bojkotuju Narodnu skupštinu. Mi smo imali jedan, pre toga, pre jedno sat i po, dva ovde, takođe nemio, po meni događaj. Krenuti sa svog mesta, poslaničkog, gde sam govorio, krenuti prema predsedavajućem i predsedništvu sa jasnim pokazivanjem revolta i spremnosti na sukob nije ono što spada u lik poslanika Skupštine, pogotovo ako dođeš u Skupštinu u benkici.

Usput da pomenem, već pre nekoliko godina formirana je Radna grupa u Skupštini, urađen je predlog kodeksa ponašanja u Skupštini i ništa dalje nismo uradili. Mislim da ovo pokazuje da to treba uraditi.

Uz to, samo da dodam još jednu stvar, služba obezbeđenja ove Skupštine nije organizovana i postavljena onako kako bi trebalo da bi najefikasnije obezbeđivala rad Skupštine, normalan rad Skupštine, pogotovo kad imamo ono što se događa ovde.

Reći ću samo jednu stvar. Kada je jedan Boško Obradović, posle svega što je činio po institucijama ove zemlje, pa i u samoj Skupštini, pokušavajući zastavom da razbije vrata, u Skupštini, onda mora na vratima u ovu salu da stoji pripadnik službe obezbeđenja i kada on ulazi u salu, mora da ide uz njega. Prvo, zbog toga da ne može da izazove ništa fizički, a drugo što može i on da bude ugrožen. Tako služba mora da radi kada smo došli u ovu situaciju u kojoj jesmo, a gde ljudi mogu da ulaze kad hoće da uđu. Neko ko je obnarodovao da bojkotuje Skupštinu ne može da uđe u salu ove Skupštine kako mu padne na pamet. Ne može.

Na kraju, još samo jednom da podvučem ono sa početka, najoštrije, kao poslanička grupa, osuđujemo sve ovo što se danas događalo u Skupštini nemilo.

Hvala, gospodine predsedavajući.

Uvaženi ministre Vulin, danas ovde na čelu respektabilnog tima, očigledno, poštovane koleginice i kolege poslanici, ja mislim da smo mi danas na sednici na kojoj se raspravlja, ukupno uzevši, ceo dnevni red, o materiji, ako ne apsolutno najvažnijoj za državu, a ono sigurno među nekoliko oblasti po važnosti.

Ja sam to nekoliko puta na ranijim sednicama pominjao i pitao, postavljao pitanja Vladi, kada će strategija odbrane i strategija nacionalne bezbednosti doći na red, zbog toga što je to vrlo pomno, pažljivo i studiozno i razrađeno u ovim dvema studijama. Pokazalo se da su i unutrašnji faktori, posebno spoljašnji faktori, izmenili sliku ukupnog bezbednosnog stanja i situacije u zemlji i položaja zemlje u odnosu na međunarodne obaveštajne i druge subjekte.

Zato pozdravljam što se ovome konačno prišlo i hteo bih da kažem nekoliko stvari.

Da bi se raspravljalo danas o ovom materijalu, o ovim temama, mora se stvarno strogo voditi računa dokle u raspravi smemo ići i otvarati stvari, obzirom da su ovo delikatne državne stvari i kao oblasti spadaju u državne tajne. Zato i jeste sasvim snažno i veoma potrebno na početku u uvodu rečeno da su ovo javna dokumenta, što znači da je ovo oblik dokumenata s kojima se može ići u javnost, a da ne bude nikakve štete po bezbednost i druge oblasti ove zemlje. Mislim da je to dobro urađeno i da tako i treba raditi.

Ove strategije su dokumenta, i to je naglašeno, koja služe kao osnova za izradu drugih strateških dokumenata i doktrina i dokumenata javnih politika i normativno-pravnih akata, ali takođe svih u obliku javnih akata.

Zašto ovo naglašavam? Zato što mislim, možda grešim, ali želim da iznesem to, razmišljam da bismo mi kao Skupština daleko bolje, kvalitetnije, konstruktivnije raspravljali o ovim dokumentima ako bismo raspravljali u uslovima zatvorene sednice za javnost, zbog toga što bismo mogli, bez obzira što su ovo javna dokumenta, u raspravu da ulazimo nešto i preko toga i da na takav način mnogo ozbiljnije, dubioznije sagledavamo stvari koje su ušle u ova dokumenta, jer ovako inače ostaje dosta pitanja koja bi se mogla postaviti na tekst u ovim dokumentima, ali je suvišno kad ne možete dobiti odgovore koji prekoračuju ono što je javno.

Kada se govori o pretnjama bezbednosti ove zemlje, želim da na prvo mesto stavim obaveštajnu delatnost stranih subjekata prema Srbiji, odnosno obaveštajnu delatnost stranih obaveštajnih službi prema Srbiji. Mislim da ako uzmemo kao jedan element moguću bezbednosnu ugroženost ove države spolja, drugi element jeste ugroženost iznutra, odnosno unutrašnji nemiri i svi ostali oblici koji se mogu pojaviti. Ali, ja sam tvrdo ubeđen da krupne stvari i krupne opasnosti i pretnje bezbednosti u ovoj zemlji sa unutrašnjeg plana ne mogu nastati, i to sam siguran, same od sebe, bez podstrekavanja, da ne upotrebim težu reč, obaveštajnog delovanja spolja za stvaranje takvog ambijenta i takvih pojava u zemlji koje će voditi ka unutrašnjim nemirima i ostalim oblicima ugrožavanja bezbednosti. Ubeđen sam, kao što verujem da i vi jeste, da i ovo sve što se događa danas u zemlji na tom planu, što dolazi i od opozicije, da jeste ne samostalno, nego instruisano i pomagano spolja od ino faktora.

Zato mislim da je jako važno, to ću pri kraju uzeti temu da govorim, kako nam je organizovan, strukturno postavljen, vođen, kadrovan, itd. ukupan sistem nacionalne bezbednosti. Izvinite što ću možda odstupiti od nekih principa, ali ja kada kažem – kompletan sistem nacionalne bezbednosti, tu podrazumevam, naravno, i sve vojne snage. To je za mene celokupan sistem bezbednosti.

Mislim da je, pored onoga što je ovde ministar u svom uvodnom izlaganju istakao i sad je pominjano u diskusijama mojih kolega, posebno gospodina Marinkovića, dakle, briga za ceo nacionalni korpus, bio on u zemlji ili napolju, mislim da je jako važno što je u ovim dokumentima istaknuto, i to bih stavio na drugo mesto, kao borba za očuvanje unutrašnje stabilnosti i bezbednosti građana.

Kad se ove teme tiče, mislim da je jako bitno kako nam je do sada radila, odnosno kako će ubuduće raditi i delovati kontraobaveštajna služba i kontraobaveštajna zaštita. To je prvi stub odbrane unutrašnje bezbednosti. Kad su u pitanju unutrašnje neprijateljske snage, ja ću slobodno reći, jer to u svakoj zemlji ima, a posebno kad je u pitanju ino faktor neprijateljski nastrojen, odnosno konkretno obaveštajne službe kojima najdirektnije i u prvom redu mora da se suprotstavlja kontraobaveštajna služba, odnosno službe naše.

Mislim da je jako važna u celom sistemu odbrane zemlje i njene bezbednosne sigurnosti, i to je dobro istaknuto u dokumentima, efikasnost državne uprave i institucija. Kod ovoga ću navesti jedan primer. Godine 2007, kada smo prvi put došli na vlast, govorim sad o koaliciji, naravno, na čelu sa SNS, jedna od osnovnih izbornih tema i opredeljenja u budućoj vladajućoj politici je predstavljena vrlo snažno – borba protiv korupcije i organizovanog kriminala. Ja tvrdim, imam dosta godina, ali ne pamtim da je ikada do tada bila izražena veća politička volja za tu borbu.

Međutim, ne bih rekao da smo na tom planu uradili sve što je trebalo, odnosno, da nismo dovoljno uradili, da se može mnogo više, i posebno mislim da nismo dovoljno ojačali institucije ove zemlje za borbu protiv korupcije i organizovanog kriminala. U takvoj situaciji ne možete se lečiti od korupcije i organizovanog kriminala, jer bi to značilo isto kao kad biste doveli svetski poznatog hirurga da izvrši složenu operaciju, a date mu instrumente koji nisu sterilisani. Rezultat, operacija uspela, pacijent mrtav.

Zato mislim da je trebalo još snažnije ovde naglasiti potrebu jačanja svih institucija, pa i bezbednosnih, iako se istini za volju mora naglasiti da je u nekim institucijama veliki, veliki, veliki napredak. U tom smislu ću istaći MUP. Ministarstvo unutrašnjih poslova je najviše napredovalo u tom planu. Mislim da je unutrašnja kontrola kao oblik čuvanja zdravog nastupa i dobrog organizovanja u MUP izuzetan primer kako to treba raditi i u svim drugim institucijama.

Hoću pri kraju da kažem nešto o sistemu o sistemu nacionalne bezbednosti koji sam pominjao, a koji se inače u Strategiji deli na upravljački i izvršni, pa bih ja više malo o ovom izvršnom sistemu nacionalne bezbednosti. Mislim da zbog svega što sam pomenuo, i što nisam stigao, jer nas vreme gazi, mislim da u ovom dokumentu nedostaje, a verovatno zbog toga što sam napred rekao, što ne možete tako nešto izlagati, jer to ostane javnosti dostupan dokument, ali da se svejedno moglo više nešto reći i o kontraobaveštajnoj delatnosti našoj budućoj, i o sistemu unutrašnje bezbednosti i o bezbednosno obaveštajnom sistemu i Birou za koordinaciju rada službi bezbednosti itd.

Hoću da kažem, neću ulaziti u primere ima ih dosta, vi ih znate, u proteklim godinama bilo je dosta drastičnih primera koji su pokazali da nam kontraobaveštajna služba nije obavljala poslove u meri koji bi zadovoljili potrebe suzbijanja opasnosti po bezbednost zemlje. Mislim da bi kontraobaveštajnu službu trebalo preispitati rad, odnosno rad kontraobaveštajne službe, posebno i svih službi kad je u pitanju njihova samostalna delatnost s jedne strane, i s druge strane kad je u pitanju koordinacija svih službi zajedno ka istom cilju ili istim ciljevima.

U tom smislu, mislim da bismo napravili pomak i da zaslužuje posebnu pažnju razmatranje daljeg mesta, uloge, organizacije, strukture, rukovođenja Biroa za koordinaciju rada službi bezbednosti. Mislim da bi ovaj sektor u sistemu nacionalne bezbednosti morao biti konkretniji u objedinjavanju rada službi i određivanju zajedničkih ciljeva svih službi, i treće, da nastoji da svaka služba u svom načinu i delokrugu delovanja postigne najbolje ciljeve kako bismo ostvarili brže i bolje zajedničke ciljeve.

Bezbednosno obaveštajni sistem po meni, i time zaključim, zaslužuje potrebu da se što pre sedne, to ne znači da je nešto sada alarmantno, da se sedne na određenom i kompetentnom nivou i da se razmotri, shodno današnjim uslovima rada, kompletna njihova organizacija svake službe, strukturiranje i zajedničko delovanje i s druge strane ovo što sam rekao, kako da ojačamo funkciju i nadležnost Biroa za koordinaciju rada službi.

Hvala gospodine potpredsedniče.

Hteo bih da kažem jednu po meni značajnu stvar i zbog poslaničke grupe, a i zbog PUPS.

Ovde se u Skupštini vrlo često čuje ova teza, pomenuo ju je i gospodin Martinović, o tome da je neko oteo penzionerima penziju. Znate, to ne samo da nije tačno, nego to vređa penzionere. Mi smo jasno i javno rekli, da su se penzioneri svesno odrekli tog dela penzije da bi upravo doprineli iskoraku ove zemlje iz teške situacije u kojoj se našla.

Da je to tačno dokaz je to da ćete u političkoj platformi PUPS-a, koja je usvojena na Kongresu partije, naći jednoglasan stav da se prihvata to umanjenje i da se zna zbog čega se to radi i da penzioneri zbog toga osećaju određeni ponos što mogu pomoći svojoj zemlji u teškom trenutku.

Dakle, molim vas nemojte više koristiti termin otimanja penzija. Za plate kako god hoćete, ali za penzije nemojte, jer svaki put time vređate penzionere. Hvala lepo.

Opet igramo se piljaka, ako neko zna šta to znači, deca kad igraju kamenčićima.

Gospođa Radeta je sada koristila nekakve navodne dokaze. Prvo, da ima penzionera koji traže sad povraćaj tih sredstava, ima naravno. Naravno da ima, kao što u svemu što se događa u ovoj zemlji nemate apsolutnu jednoglasnost, nego ima uvek i onih drugih.

Druga stvar koju je ovde potencirala kao argument – kako to, zaboga, mogu biti zadovoljni oni penzioneri kojima se zavlači ruka u džep, a imaju samo 15.000 dinara? Upravo zato su penzioneri i partija i prihvatili to, zato što je država vodila računa o tome i zato što nije tim ljudima koji su imali male penzije, dotadašnje, prosečne, nije uzimano ništa. Videlo se da država korektno to radi, a ne otima penzija.

U tome je upravo argument da nisu penzije otimane, jer da su otimane uzeto bi bilo i od onih sa 20.000 dinara, a od njih nije uzimano. Zato nemojte da se služimo nekakvim neprihvatljivim navodnim argumentima.

Ja ne znam da li sam ja toliko bio nejasan u onome što sam rekao, da gospođa Radeta sada opet pokreće pitanje i temu na koju se ja nisam javio.

Dakle, ovde ni u kakvom obliku nisu bili zahvaćeni, oštećeni na bilo koji način penzioneri sa malim penzijama. Naravno da mislimo, gospođo, da su penzije male i naravno da misle svi ovde u sali da je veliki broj penzionera sa malim penzijama. Ali, to nije bilo pitanje zbog koga sam se ja javio. Otvorimo raspravu oko toga i kada bude vreme, o tome sam ja i govorio jednom itd, i kad je nagovešteno povećanje penzija, da će penzije biti povećane za pet i nešto posto, a plate od osam do 15%, da će to još praviti razliku, ali to je drugo pitanje. Nisam se javio oko toga.

To, da li smo mi pravili spiskove ko je od penzionera se saglasio, ja ne znam kako vi radite u vašoj partiji, ali mi mislimo da su odluke kongresa partije merodavne u partiji i tu smo imali stav i ja sam to izneo. Prema tome, da li smo mi pravili i da li ćemo praviti spiskove nekakve to ostavite nama, a vi u vašoj partiji radite kako hoćete.

Stalno govorim o jednom, a vi o drugom. Nisam rekao i nemojte poturati kao kukavica jaje, nisam rekao da li ste ili niste u pravu, niti se izjašnjavao oko toga da li treba najmanja penzija da bude 37.000 itd. To uopšte nije bila tema ovde. Kad budemo oko toga razgovarali, mi znamo kakav ćemo stav zauzimati. Kažete – vodite računa, slušaju vas penzioneri, hoćete li imati glasove. Vi sabirajte glasove na način kako vi mislite, i penzionerske, a mi vodimo partiju onako kako mislimo da treba i nismo imali do sada nikakva sukobljavanja, ni oko jednog stava, ni sa penzionerima, ni sa članovima partije.

Podsetiću da smo mi u ranijem periodu i govorili na tu temu, jer je bio na sednici šlagvort kroz dnevni red za to. I tada smo se, ako se sećate, izjasnili da penzije moraju biti veće i da se moraju približiti i izjednačiti sa potrošačkom korpom. Prema tome, to nije sporno. Ali nemojte da ispadne da vi brinete šta će reći penzioneri o tome, da se vi borite na taj način za njih, a mi ne. Znaju oni vrlo dobro koji su stavovi partije po svim pitanjima, pa i oko potrošačke korpe. Ne bih dalje. Više se neću javljati.

Gospodine predsedavajući, član 106.

Ja sam samo jednom u Skupštini od kako postoji višestranačka skupština video goru stvar u Skupštini od ove danas, a to je bilo, ako se sećate, kada je Pop-Lazićka cipelom gađala predsedavajuću.

Ja molim…

(Nemanja Šarović: Šta je sada bilo?)

Marijan je odavde šutnuo karticu.

(Nemanja Šarović: Gađao je predsedavajućeg?)

Kako je pošao na predsedavajućeg, ja sam mislio da će ga udariti.

Ovo što je uradio… Molim vas, ne plediram ni na šta, ali ne može proći da ne bude sankcionisano poslovnički.

Ja vas molim, gospodine predsedavajući, da kao predsedavajući na to reagujete i izreknete kaznu, pa će se stvar rešavati gde treba da se rešava. Ali, ovo nije lakši prekršaj od bilo kog za koji upućujete opomenu.

Prema tome, ne može proći nekažnjeno, jer će te napraviti vi, bez potrebe, povredu Poslovnika i to tešku. A, drugo, ja stvarno neću da sedim u Skupštini gde će moje kolege tako da se ponašaju. Sutra ćemo jedan drugog da tučemo valjda još ili šta, pa ćemo da se bijemo ovde iz čista mira, zato što je neko zbog nečega ljutili ili ne znam zbog čega.

Stvarno, ovo govorim, da mi je rođeni brat isto bih rekao, ali mislim da nije u redu ovakvo ponašanje. Ovo ne dolikuje Skupštini, ni u kom slučaju.

(Nataša Sp. Jovanović: A šta?)

Pa, to što je šutirao karticu ovde i ponašao se kao da je na ulici.

(Nataša Sp. Jovanović: A ko?)

Pa, Marijan Rističević. Pa, jel ste bili slepi?

Puno vam hvala, poštovana predsednice.

Uvaženi gospodine ministre i vaša saradnice, poštovane koleginice i kolege poslanici, hteo sam da kažem neku reč, nastavljajući ono što je moj cenjeni kolega Momo Čolaković govorio, ali sticajem okolnosti tehnički je preskočen.

Evo šta bih da kažem. Gospodine ministre, mislim da poslednjih godina, posebno od 2014. godine, kada je napravljena postojeća, važeća Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja za period od 2014. do 2024. godine, vi to sigurno bolje možete oceniti da li sam u pravu, ali čini mi se da se u tom periodu nekako, kada je u pitanju, pre svega, Vlada i predsednik države, više nego ranije poklanja pažnje poljoprivrednom sektoru, koji i jeste jedan od najvažnijih resursa koje ova zemlja ima i koji kao takav može doprineti planiranom ubrzanom razvoju zemlje u celini. Zato takav stav i ponašanje Vlade pozdravljam.

Međutim, iako se u ovom Zakonu o budžetu vidi da pri njegovom pravljenju nije zaboravljena Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja, imala se u vidu, pa to pokazuje i ovo što je gospodin Čolaković naveo, inicijativa da se amandmanom poveća stavka za 200 miliona, da je Vlada to povećala za 300 miliona. Mislim da su to dobre stvari, ali isto tako mislim da bi trebalo razmišljati, ne znam da li ste, i ne čekati kraj perioda za koji je Strategija poljoprivrede napravljena, da bi je trebalo pre isteka tog roka, odnosno sada razmišljati o njenom inoviranju zbog toga što nije ista situacija pre pet godina i sada kada se tiče unutrašnjeg stanja u zemlji i razvoja zemlje i, što je još važnije, nije ista situacija u odnosu na pre pet godina, kada je bezbednosna strana u pitanju u kojoj se zemlja sada nalazi za razliku od pre pet godina.

Zašto ovo govorim? Mi smo u razvoju poljoprivrede, posebno u ruralnom razvoju, napravili velike iskorake, posebno u formi razvoja zadrugarstva, o čemu je i govoreno i kroz amandman gospodina Čolakovića itd.

Kad dotičemo bezbednosni aspekt, imamo situaciju da je prigranični pojas cele zemlje ogromnom većinom ruralni predeo. Malo imamo gradskih sredina u tom pojasu itd. U takvoj situaciji je mnogo lako, da uslovno upotrebim izraz, ne mislim čisto vojno, spolja napadati prigranične delove ove zemlje i time naše ljude koji žive u prigraničnom pojasu, a u sadašnjim jako lošim uslovima, odnosno dosadašnjim, pod takvim pritiscima lako i najverovatnije povlačiti u unutrašnjost zemlje. Nama će ostajati prigranični pojas nezaštićen u smislu da teritorija nije zaštićena ako nije zaposednuta življem. Zato mislim da je ovaj pravac u tom smislu razvoja revitalizacije sela jako bitan i jako važan i čini mi se i ovako, a i kroz sam budžet, da je Vladi to jako prisutno, samo što ja mislim da bi trebalo, nadam se da će to inače biti kontinuitet, ali da bi trebalo još više obratiti pažnju i ići brže ka tome, jer se situacija bezbednosna i dalje komplikuje i spolja i vidite šta čini inofaktor, koje sve poteze vuče itd. itd.

Zato mislim da je dobro posvetiti se tom problemu, jer moramo voditi računa o bezbednosti zemlji. Ja ću o tome šire govoriti, jer, kao što znate, pripremljena je strategija odbrane i strategija nacionalne bezbednosti. Ubrzo će biti ovde u Skupštini, pa ću tom prilikom govoriti o tome šire. Ovog puta bih se zaustavio ovde.

Ono što sam hteo još da kažem, gospodine ministre, to je da mi u razvoju, ja to ni u Strategiji nisam video, taj aspekt specijalizacije poljoprivredne proizvodnje zavisno uslovima na određenim regionima i teritorijama. Ne vidim predviđen neki značajan razvoj, recimo, povrtarstva.

U tom slučaju pominjem, recimo, kao primer kao što sam rekao Mačvu, područje Mačve. Imate teren gde je zemljište najviše klase, ziratno zemljište. Imate celu Mačvu na toploj vodi, imate najveće dve reke koje ograničavaju Mačvu. Pre 40 godina Francuzi su, ako se neko seća, tražili da im damo koncesije na Mačvu, kada je prvi put ustanovljeno da leži na toploj vodi. Zašto? Zato što zagrevanje prirodnim putem možete da izvedete, imate navodnjavanje prirodnim putem, imate najkvalitetniju zemlju i možete imati, umesto žitarice gde jednom godišnje ubirate plodove, celogodišnje ubiranje plodova, izvoz i drugo.

Druga stvar koju mislim da u okviru poljoprivrede, na koju treba baciti ukupno, time ću završiti, značajan napor, da se unapredi ne samo primarna, nego i sekundarna proizvodnja u poljoprivredi. To znači da ne proizvodimo i šaljemo na tržište gole plodove poljoprivrede, nego da ih preradimo, pa da taj proizvod izbacujemo na tržište. Toliko. Hvala lepo.

Hvala gospodine predsedavajući.

Prvo, moje izvinjenje, nisam mogao da se uključim kad je koleginica Tomić završila. Hteo sam tad da se javim ali kad sam se ja uključio vi ste već bili dali reč koleginici Dragaš, pa bi se vratio se na ono što je koleginica Tomić govorila u onom delu u kom je govorila o navodnom plagijatu gospodina ministra.

Nije danas možda, uz ovaj amandman, to nije tema, ali jeste važno da u Skupštini zauzmemo svoj stav, jer ova Skupština je birala i gospodina Malog za ministra. Postaje sve značajnije i nije u pitanju više samo gospodin ministar kao pojedinac, sve značajnije postaje hoćemo li i kakav stav zauzeti oko toga i hoćemo li dokazati, a ima mnogo, mnogo argumenata dokazati da je to politička odluka i politički stav zauzet na jednoj visokoj instituciji, kakav je Beogradski univerzitet, jer, evo, imate sad na društvenim mrežama poslednjih dana jedno za drugim, pominju se mnoga druga imena ljudi koji su na značajnim funkcijama u ovoj zemlji da su i oni plagirali svoje doktorate, a doktori su nauka.

Hoću da kažem, namerno sam rekao da su i oni plagirali, i to je ključna stvar oko koje želim da kažem nešto kad je u pitanju slučaj gospodina ministra Malog i njegove disertacije. Nigde niste čuli jednu reč u javnom pominjanju u obrazloženju ove odluke, pa evo ni danas ne pominjemo onu drugu stranu. Ne može niko sam plagirati svoj doktorat, postoji i druga strana, s one strane njega koja je ozvaničila i potvrdila da je čovek doktorirao, odbranio disertaciju i ona to prihvatila.

Nikada neću prihvatiti nikakav stav Beogradskog univerziteta oko ovog slučaja ili bilo kojeg drugog dok ne budu saopštili ovoj javnosti i da ja čujem, pa ću onda zauzeti svoj stav, šta je to uradio Beogradski univerzitet da prođu i disertacije gospodina Malog i sad sve ove koje pominju na društvenim mrežama itd.

Gde je krivica te druge strane? Hoće li neko progovoriti kakav nam je to univerzitet? Kakav moral vlada? Ne prihvatam da su sedeli tamo ljudi nestručni koji nisu mogli proceniti pravu vrednost disertacije, koji nisu mogli tada proceniti da li je to plagijat ili nije, ne prihvatam to. Znači da nije, i to mi je najveći argument, da nije u pitanju pravo stanje stvari, nego da je politički pritisak i da je politička odluka.

I, cenjena gospođa rektorka, ono što je dozvolila da bude u rektoratu, a znamo šta je bilo i prošlo, je tada u stvari podlegala svim tim pritiscima i tada se videlo da radi pod pritiskom i neke stvari dozvoljava da se rade. Prema tome, ona je ta koja treba da ide sa svoje funkcije, a ne gospodin ministar da podnosi ostavku. Jer mi nismo birali gospodina ministra i nikoga zbog toga što je dr nauka, nego zbog onoga što je uradio dotle i što radi sad. Pa, neka izvoli gospođa neka podnese ona ostavku ako već neće da raščisti situaciju u svom nastavnom kadru na Beogradskom univerzitetu. I ako to ne raščisti mi ćemo imati opet političke odluke ubuduće, naknadne odluke i naknadnu pamet univerziteta. Kako da verujemo u taj univerzitet i njegove kapacitete ako očekujemo da će sutra opet da se pojave takve stvari.

Dakle, molim vas, ovo sam želeo i izvinite što, a evo ja uvek branim to da treba po temi da govorimo, ali mi je ovo izuzetna stvar i nisam želeo da to ne istaknem i da podsetim da treba tu stranu da gledamo.

Hvala vam, gospodine Milićeviću.