Hvala poštovani predsedavajući.
Hteo bih da odgovorim na tezu kolege Obradovića o tome da ova Vlada samo nastavlja politiku prethodne Vlade i gospodina Borisa Tadića, pošto te dve politike su nebo i zemlja. Potpuno se razlikuju i politike koju je vodila tadašnja Vlada i ova sadašnja Vlada i unutrašnje prilike.
Kada su 2011. godine pregovori o dogovoru oko regionalnog predstavljanja tada opoziciona SNS je tvrdila da će poništiti sve te dogovore, da su ti dogovori izdajnički javno i organizovala je paljenja „Jarinja“, a tajno je očigledno govorila nešto drugo i tada je neke obaveze očigledno preuzela.
Onda ministar ovde kaže, i meni je prosto neverovatno da nema reakcije na to, kaže kako je činjenica da mi danas ratifikujemo Međunarodni ugovor u parlamentu Srbije posledica toga što je Berlinski proces, da bi mogli da nastavimo, moramo da ratifikujemo sve dogovore. Ko je odgovoran za to što u Berlinskom procesu su postavljeni takvi uslovi pred Srbiju? Da li je odgovoran Boris Tadić za nešto što je započeto 2013. godine, Berlinski proces je započeo? Ko je odgovoran? Ko je bio premijer? Ko je bio u toj Vladi?
Godine 2012. je postignut dogovor o regionalnom predstavljanju na regionalnim konferencijama, a ne da se potpisuju i u srpskom parlamentu i ratifikuju međunarodni ugovori. I to je posledica vaše politike.
Pa onda ministar kaže jednu neverovatnu stvar, kaže – ja bih bio srećan da Kosovo sa zvezdicom traži članstvo u UNESKO-u. Kako možete da budete srećni?

Samo vas ta zvezdica izgleda čini nesrećnim, što nema zvezdice. Ako imamo najbolje prijatelje sada u svetu, kako ste došli do toga da se Kosov prima, gde se sve prima u poslednje četiri godine?

Hvala, poštovani predsedavajući.
Kolege narodni poslanici, danas je tačno šest meseci od završetka izbora i noći u kojoj se desilo da je država Srbije na jednom delu svoje teritorije prestala da postoji. Šest meseci građani Srbije i mi ovde kao predstavnici jednog dela građana Srbije postavljamo pitanje - ko je za to odgovoran? Nažalost, šest meseci ne možemo da dobijemo ni jedan konkretan odgovor.
Ono što smo mi kao poslanička grupa SDS NPS, zatražili još 6. juna, 2016. godine je da se u Skupštini Srbije formira anketni odbor koji će pokušati da da odgovore na neka pitanja vezana za ovaj slučaj.
Naravno, odgovor je do sada bio negativan i to možda i ne bi bilo toliko strašno da sa druge strane imamo aktivnost nadležnih organa po ovom pitanju, da imamo informacije da li je tužilaštvo konačno dobilo neki odgovor od policije koja je koliko smo mogli da pročitamo iz medija, četiri puta uputilo zahtev za asistenciju i za vršenje radnji kako bi mogao da se otvori istražni postupak.
U međuvremenu je ta tema okupirala javnost, bila je često i tema mandatara, a zatim i predsednika Vlade koji je govorio da su za to odgovorni kompletni idioti, a nešto kasnije je to povezao sa vrhom gradske vlasti. Ali, do dana današnjeg nismo dobili nijedno ime koji je to kompletni idiot iz vrha gradske vlasti koji je naredio da se noću bagerima ruše objekti koji je organizovao privođenje i lišavanje slobode i oduzimanja stvari od građana Srbije i primenu fizičke sile, za koju po definiciji države samo državni organi mogu da primenjuju.
Ovo pitanje je posebno zabrinjavajuće ukoliko na njega ne dobijemo odgovor, onda nemamo nikakve garancije da se to neće ponoviti, da se neće desiti nekom drugom, na nekom drugom delu teritorije, nekom drugom prilikom, očigledno sve zbog interesa da li nekog visokog državnog funkcionera ili neko privatnog, poslovnog, domaćeg ili stranog lica povezanog sa njim. Zato insistiramo i insistiraćemo da dobijemo ove odgovore, kroz ovu inicijativu za formiranje anketnog odbora u Skupštini Srbije.
Molim vas, da pre glasanja utvrdite kvorum. Hvala.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Kolege narodni poslanici, nadam se da posle ove kratke pauze ću imati vašu punu pažnju na nekoliko zakona koje želim da predložim, pre svega, iz želje da pokažem da politika u Srbiji može da se vodi na drugačiji način, da postoje drugačije ideje za vođenje, kulturne, socijalne, ekonomske i svake druge politike, od onoga što Vlada Srbije propagira, a što na žalost građani Srbije nemaju gde da čuju. Ovo mesto i ovaj trenutak u našem radu, kada predlažemo predloge zakona je, čini mi se, jedino mesto i vreme gde, preko nekog elektronskog medija, građani Srbije mogu da čuju da postoje i druge politike u odnosu na ono što nam predlaže Vlada Srbije, a što dominira elektronskim i svim drugim medijima u Srbiji.
Tako je naša ideja da se izmeni Zakon o kulturi, koji je donet na kraju mandata prethodnog saziva, početkom ove godine, u delu koji se odnosi na davanje nacionalnih priznanja najzaslužnijim kulturnim radnicima.
Tada je prvobitno bila ideja na sreću, bivšeg, ministra Tasovca, da se nacionalna priznanja u oblasti kulture potpuno ukinu. Prosto neverovatno kada znamo kolika je važnost kulture za jedan narod.
Ja sam našao brojne citate izjave naših kulturnih radnika, o važnosti kulture, o tome kako bez kulture nema opstanka jednog naroda, kako narod bez kulture nema budućnost ili kako neko reče, da bez kulture nema ničega.
Naš Predlog zakona je, naravno, da ostanu nacionalna priznanja za kulturne radnike, ali ne onako kako je zakon sada definisao, da se samo u izuzetnim slučajevima ta priznanja dodeljuju, nego da kao što i u sportu se dodeljuju nacionalna priznanja jednokratna, u vrlo visokom iznosu koji je i povećan u poslednjih godinu dana, i nacionalne penzije za sportiste, da takvo isto pravilo važi i u kulturi. Da se za osvajanje najviših domaćih i međunarodnih nagrada u polju kulture, onim dobitnicima, omogući pravo na nacionalnu penziju.
Smatramo da bez brige o kulturi nema ni budućnosti Republike Srbije, zato vas pozivam da glasamo za predlog ovog zakona.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Poštovane kolege narodni poslanici, ovo je vrlo važan zakon, a nije na listi zakona koje je ova vlast menjala u ovih pet godina svog mandata.
Na žalost, posledice nebrige države prema budućim naraštajima poprimaju tragične razmere. Stalno ponavljamo ovde u raznim diskusijama, na razne teme, provlači se pitanje bele kuge i činjenica da svake godine 30 do 40.000 je više umrlih nego rođenih u Republici Srbiji.
Posebno teško stanje je porodica sa troje i više dece. Nešto smo govorili o tome prošle nedelje kada je izašlo povodom Dana borbe protiv siromaštva, kada su izašli podaci da je Srbija, na žalost, na prvom mestu po stopi ugroženih stanovnika od siromaštva. Taj procenat iznosi 25,4%. U slučajevima porodica sa troje ili više dece, taj broj iznosi preko 35,8%. A kod porodica sa samohranim roditeljem ili više izdržavane dece, taj procenat je 35,4%.
Mi postavljamo pitanje kada će ova tema konačno doći na dnevni red?
Ministar Vulin stalno najavljuje – za nekoliko meseci, pa za nekoliko meseci, izmene i dopune ovog zakona. Evo, mi smo napravili jedan predlog, predlog koji će, pre svega, da poveća broj korisnika dečijeg dodatka. Danas broj dece koja primaju naknadu dečijeg dodatka je svega 25%. Ta osnovna mera pomoći porodicama sa decom, po našem mišljenju, mora da se ojača i broj dece koja koriste pravo na dečiji dodatak mora i može, u najkraćem roku, da se poveća za 100%, da svako drugo dete u Srbiji ostvaruje ovo pravo.
Drugo, taj dečiji dodatak nije, nažalost, ono što je premijer govorio prošle nedelje, četiri, pet ili jedanaest hiljada, taj dečiji dodatak iznosi 2.658 dinara i apsolutno je nedovoljan i zato je toliko porodica sa decom ugroženo od siromaštva.
Ovaj naš zakon uvodi brojne olakšice i pomaže brojne ugrožene porodice i molim vas da nađete vremena i razumevanja da stavimo ovaj zakon na dnevni red. Hvala.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Poštovane kolege narodni poslanici, evo i danas, u ovom delu sednice kada utvrđujemo dnevni red i stavljanje na dnevni red predloga zakona po hitnom postupku, imali smo slučaj da je vladajuća većina prihvatila da se na dnevni red stave tri tačke predloga zakona koji su predloženi po hitnom postupku. Time se nastavlja loša praksa iz prethodnog saziva kada je na kraju, kada je podvučena crta, procenat zakona koji su ušli u skupštinsku raspravu po hitnom postupku iznosio 54%. Znači, više od pola.
Na taj način, diskusija u parlamentu nije mogla da bude dovoljno kvalitetna. Građani, strukovna udruženja, druga udruženja, zainteresovane strane, iz oblasti u kojoj su se donosili zakoni, nisu bili upoznati sa onim što Skupština radi i to je bilo loše. Kao posledicu toga imali smo da su neki zakoni po tri, četiri, pet puta u roku od samo dve godine dolazili pred narodne poslanike i da su se ispravljale greške koje nisu bile uočene kada su zakoni prethodni bili usvajani, odnosno kada se videlo da primena i rokovi, najčešće rokovi koji su bili određeni u tim predlozima zakona, izmena i dopuna zakona, nisu bili realni.
To je i danas slučaj. I danas zakoni koje imamo na dnevnom redu ponovo odlažu neke rokove koji su propisani kada su zakoni donošeni prethodnog puta, ili imamo ono što ćemo imati danas, odnosno kad na dnevni red ove sednice dođe – zaduženje od milijardu dolara za jedan kredit koji je dogovoren i ugovoren i predlog zakona poslat u Narodnu skupštinu po hitnom postupku.
Mi smatramo da je to loše i da sa tom praksom mora da se prekine. Naš predlog zakona jasno definiše na koji način i pod kojim uslovima neki zakon može da se razmatra po hitnom postupku. Norme koje sada postoje u Ustavu i Poslovniku Srbije koje to dozvoljavaju nisu dovoljno jasne i govori se samo da treba da se da neko obrazloženje. Ja vas pozivam da pročitate obrazloženje samo ovih zakona koji su danas na dnevnom redu po hitnom postupku i da vidite koliko tu nema apsolutno nijednog jedinog razloga da te zakone razmatramo po hitnom postupku.
Ovo je način da se sa tom praksom prekine, ne samo u ovom sazivu, nego u svakom budućem i pozivam vas, zarad uvođenja pravnog reda u državi Srbiji, da prihvatite i stavite na dnevni red ovaj zakon. Hvala.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Poštovane kolege narodni poslanici, ovaj zakon smo prvi put u ime Poslaničke grupe SDS-NPS predložili Skupštini pre više od godinu dana. Suština ovog zakona, koji je kratak, koji je mali, mala izmena je da se hrana za bebe oporezuje ne osnovnom poreskom stopom poreza na dodatu vrednost od 20%, nego 10%.
Želeli smo na ovaj način da pokažemo da Republika Srbija vodi računa o porodicama sa malom decom i da želi na ovaj mali, možda i simboličan način, u odnosu na materijalnu uštedu koju će to doneti tim porodicama, da pokaže da brine o budućim naraštajima Srbije.
Nažalost, nismo dobili pozitivan odgovor, ni vašu podršku da se ova izmena i dopuna nađe na dnevnom redu, iako kada smo pre godinu dana raspravljali o izmenama i dopunama Zakona o PDV-u i predložili tada kroz amandman ovo rešenje, ministar u Vladi Republike Srbije za finansije, gospodin Vujović, rekao je da nema lično ništa protiv ove mere, ali da bi ta mera zahtevala dodatno angažovanje i dodatni rad poreske uprave, kojoj bi, eto, morao da propiše listu šta bi se podrazumevalo od proizvoda hrane za bebe, što bi onda bilo oporezovano ovom nižom stopom.
Pozivam vas da glasate za ovaj predlog zakona, iz razloga što imamo najave da će se jedina mera koja trenutno postoji za pomoć porodicama sa decom, a to je povratak naplaćenog PDV-a, koji se vrši jednom godišnje uz dostavljanje obimne dokumentacije koju moraju da pribave roditelji, a ne država, da će ta mera biti ukinuta i da će država, navodno na neki drugi način, pomoći porodicama sa malom decom.
Nisam siguran da postoje neka rešenja. Mi predlažemo ovo. Možemo u razgovoru i ukoliko ovo stavite na dnevni red da dođemo do rešenja da se hrana za bebe oporezuje nultom stopom PDV, što je rešenje koje poznaju zakoni u više evropskih država, država koje vode računa o svojoj budućnosti i o tome koliko će nas biti i da li će nas uopšte biti do kraja 21. veka. Hvala.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Poštovane kolege narodni poslanici, u lutanju traženja rešenja za finansiranje Javnog medijskog servisa i načinu kako da se sakrije da jedno od mnogih obećanja predsednika Vlade nije ispunjeno, a to je obećanje da će biti ukinuta pretplata za Javni medijski servis, doneli smo na brzinu krajem prošle godine izmene i dopune koje su uvele ponovo ne taksu za električno brojilo, kako je postojalo do 2014. godine, nego taksu za Javni medijski servis, koja se, gle čuda, naplaćuje ponovo isto, ponovo uz račun za isporučenu električnu energiju.
Pošto se naravno ta izmena radila po hitnom postupku, na brzinu, bez ozbiljne rasprave, došli smo do toga da predloženim izmenama nije ostavljena mogućnost da se oslobode vlasnici električnih brojila, koji imaju električna brojila na garaže, pomoćne objekte ili, na ono što je ukazao i kolega Miletić, postavljajući prošle nedelje poslaničko pitanje, na prazne kuće, nasleđene od preminulih roditelja, brojnih porodica širom Srbije. On je s pravom ukazao da građani po više osnova, samo zato što su vlasnici više električnih brojila, da se više brojila vode na njihovo ime, plaćaju više puta jedan te isti namet.
Naša izmena je vrlo jednostavna i pozivam sve kolege da nas podrže u ovoj inicijativi, a to je da plaćanje može da se vrši samo na jednom broju, tamo gde onaj na koga se to brojilo vodi i živi. Mislim da će to rešiti brojne probleme koji možda danas nisu ni toliko finansijski značajni, s obzirom da ta ukinuta, pa ponovo uvedena taksa, često smo čuli kako eto, nije više 500 nego 150 dinara, kao olakšavajuća okolnost.
Podsetiću vas da je taj iznos od 150 dinara predviđen samo za 2016. godinu. Znači, za nešto više od dva meseca, istekom ove godine, ta taksa će moći ponovo da poraste i nemam nikakvu dilemu da će Upravni odbor Javnog medijskog servisa, pozivajući se na tešku materijalnu situaciju, predložiti da ta taksa iznosi maksimalno 500 dinara, koliki je zakonski maksimum i, kako neki građani ne bi došli u situaciju da dva, tri, četiri puta plaćaju taksu i sada u ozbiljnom finansijskom iznosu, pozivam vas da glasate za ovu izmenu kako bi pronašli pravednije rešenje. Hvala.

Hvala, predsedavajući.
Ovom prilikom neću obrazlagati Predlog ovog zakona. Prilično sam obeshrabren činjenicom da ne mogu da dobijem pažnju i podršku kolega narodnih poslanika za vrlo važne teme, ali ću nastaviti da se borim da na dnevni red Skupštine Republike Srbije dođu teme koje se tiču najšireg broja građana Republike Srbije. Ovu temu neću obrazlagati. Hvala vam.

Hvala, poštovani predsedavajući.
Poštovane kolege narodni poslanici, iako je danas, po redu stavljanje predloga za proširenje dnevnog reda, moj kolega Balša Božović, ispred poslaničke grupe DS, već predložio rešenje prestanka važenja Zakona o privremenom uređenju načina isplate penzija, ja ću probati da dobijem vašu pažnju i podršku za ovo egzistencionalno pitanje za preko 700.000 penzionera koji su se pre dve godine, kada je ovaj zakon usvojen, našli u još težoj materijalnoj poziciji, s obzirom da su im penzije, koje su zarađene radom u 40, 45 godina života, nepravedno i, po našem mišljenju, nezakonito smanjene za 10, 20 i više posto.
Podsetio bih vas da, kada je donošen taj zakon, prvi predlog koji je poslat od strane Vlade Republike Srbije je bio da taj zakon važi tri godine, da važi do kraja 2017. godine, a onda je usvojen amandman vladajuće većine, koji je dobio podršku predsednika Vlade i cele Vlade, da se izbriše taj rok od tri godine, jer će do toga doći ranije. Tako nam je rečeno. Ne treba da stoji tri godine, neće nam trebati tri godine da se izborimo sa finansijskom krizom i ostalim razlozima zbog kojih je tada taj zakon uveden i donesen u Narodnoj skupštini Republike Srbije, nego će to biti ranije.
Prošle su dve godine i već godinu dana, pošto slušamo kako je stanje u javnim finansijama sjajno, kako postoji suficit, kako niko nije bolji od nas, mi tražimo da se onda donese zakon o prestanku važenja ovog zakona i da ispravimo tu veliku nepravdu koja je učinjena pre dve godine. Vlada je na moje iznenađenje, moram da priznam, poslala mišljenje na Predlog našeg zakona i u tom mišljenju je rečeno i ponovo citirano da je u cilju preduzimanja hitnih mera da se nastala situacija prevaziđe, navedenim zakonom obezbeđuje se dugoročna finansijska održivost sistema penzionog osiguranja koji bez preduzimanja propisanih mera ne bi više bio u stanju da isplaćuje Ustavom zagarantovane penzije.
Ja iz ove rečenice više ne mogu da shvatim da li je ovo privremena mera ili trajna mera, dugoročna mera. Zato vas pozivam da donesemo zakon o prestanku važenja Zakona o smanjenju penzija i da vidimo na koji način možemo da unapredimo život penzionera i svih drugih građana Republike Srbije.

Hvala poštovani predsedavajući.
Ovim Predlogom zakona želimo da pokažemo da postoji drugačija ekonomska politika, da naravno država može da štedi, ali ne tako što će uzimati od penzionera, od zaposlenik u državnoj upravi ili od korisnika socijalne pomoći, nego da će država odgovorno voditi pre svega javna preduzeća i da neće pokušavati da sakrije činjenicu da je tzv. strani ekspertski menadžment u „Železari Smederevo“ samo za godinu dana upravljanja fabrikom napravio dug od 145 miliona evra, a da je mera smanjenja penzija trebala budžetu da donese uštedu od 170 miliona evra.
Znači, od 700.000 penzionera je nešto uzeto da bi se loše poslovanje i pitanje je da li je bilo loše poslovanje ili poslovanje sa lošom namerom u korist nekog drugog, a ne Republike Srbije, bilo sprovođeno godinu dana u „Železari Smederevo“.
Ovaj zakon je donet u dogovoru sa MMF na kraju mandata prošlog saziva sa idejom da počne da važi od 1. januara naredne godine i ja vas pozivam da ispravimo stvari koje su loše po građane Republike Srbije, zaposlene u javnom sektoru. Pre svega, činjenica i ono što smo ukazivali kada je zakon donesen da je loše i da ne može da reši probleme to je što u ovaj zakon nisu potpala javna preduzeća.
Znači, ovaj zakon se ne bavi platama u javnim preduzećima koja su najveći problem javnih finansija Srbije i stalno se govori o tome kako je taj dug javnih preduzeća ogroman i kako je on najveća pretnja za budžet i javne finansije Republike Srbije. Sa druge strane, vidimo da se u tim javnim preduzećima ne poštuju ni odluke o smanjenju plata, ni odluke o zabrani isplaćivanja nagrada i dodatnih primanja, pa se tako isplaćuju 13 plate, po neki dodaci od 50, 60 hiljada dinara. Sve su to cifre i iznosi o kojima zaposleni u javnoj upravi mogu samo da sanjaju, o kojima zaposleni u obrazovanju, u zdravstvu, mogu samo da sanjaju.
Ovaj zakon donosi brojna loša rešenja kojima se smanjuju prava zaposlenih u javnom sektoru, a to je nažalost, po ovom zakonu praktično samo javna uprava. Smatramo da je potrebno izvršiti dosta izmena da bi taj zakon uopšte mogao da se primeni. Hvala.

Hvala, predsedavajući.
Nekoliko mojih kolega i ja smo u isto vreme tražili povredu Poslovnika, a onda ste vi dodatno prekršili Poslovnik, član 103, jer nam niste dali pravo da govorimo o povredi Poslovnika.
Ono o čemu sam hteo da govorim je povreda člana 92. stav 6. i vaše nečinjenje po ovom članu Poslovnika. Pročitaću - ako predlozi iz stava 2. ovog člana, a to su predlozi za stavljanje tačaka na dnevni red i objedinjavanje rasprave, nisu podneti u skladu sa odredbama ovog Poslovnika, Narodna skupština ih neće razmatrati, niti se o njima izjašnjavati. Ovaj član Poslovnika vama, kao predsedavajućem i predsednici Skupštine daje pravo i obavezu da vodite računa kakve predloge stavljate pred narodne poslanike za izjašnjavanje. Predlog kolege Bečića da se objedini zajednički pretres onako kako je on predložio, ne ispunjava uslov iz člana 157. stav 2. koji govori da se može objediniti rasprava o predlozima zakona isključivo ako su ti zakoni međusobno povezani, odnosno rešenja o njima su međusobno povezana ili uslovljena.
Gospodin Bečić je predložio da objedinimo raspravu o pet zakona o potvrđivanju Sporazuma o zajmovima, kao i Sporazum o osnivanju fonda za zapadni Balkan, što je protivno ovom Poslovniku i vi ste morali da skinete ovaj predlog sa izjašnjavanja Narodne skupštine Republike Srbije. Hvala vam.

Hvala poštovana predsednice.
Moje pitanje je upućeno predsedniku Vlade, gospodinu Vučiću, s obzirom da danas je izgleda on jedina adresa sa koje možemo da očekujemo neki odgovor, ako naravno tog dana nije preterano ljut.
Početkom ove nedelje dobili smo vest da je Srbija prva u Evropi, ali ne po rastu bruto nacionalnog dohotka, ne po smanjenju deficita, niti po bilo čemu dobrom, nego po broju ljudi građana Srbije koji su ugroženi od siromaštva. Dakle, 25,4% građana Srbije je po anketi koju je sproveo Republički zavod za statistiku ove godine ugrožen od siromaštva. Po tome smo prvi u Evropi.
Moje pitanje je predsedniku Vlade – šta će Vlada preduzeti da bi se ovo stanje promenilo? Ovo stanje iz godine u godinu se pogoršava. Pre četiri godine taj procenat je iznosio 12,8. On je dupliran za ove četiri godine pod svim vladama koje Srpska napredna stranka sa svojim koalicionim partnerima formirala.
Da li će Vlada konačno urediti nešto, umesto što će se svađati sa građanima, nazivati ih lenjivcima, nesposobnjakovićima, mrziteljima, samo zato što žele da žive pošteno, dostojanstveno od svoga rada u ovoj zemlji? Da li će uraditi nešto konačno na izmenama Zakona za podršku porodicama sa decom? Ako gledamo ove podatke 35% porodica sa troje i više dece je ugroženo danas od siromaštva.
Da li će Vlada uraditi nešto za samohrane roditelje, jer porodice samohranih roditelja danas 35,4% njih živi u opasnosti da sklizne u ono što se statistički kaže siromaštvo.
Da li će Vlada da uradi nešto da spreči, sada već slobodno možemo to da kažemo, egzodus građana Srbije jer se duplira broj građana koji iz godine u godinu napuštaju Republiku Srbiju u potrazi za boljim životom, za dostojanstvenim životom?
Podaci su tu. Čak ni ova lažna statistika kojom Vlada pokušava da oboji u ružičasto život u Srbiji to ne može da promeni i mislim da je krajnje vreme za neke mere. Mi ćemo prvih mesec dana rada ove Skupštine završiti da nismo doneli ni jedan zakon i raspravljali ni o jednom zakonu koji utiče na bolji život građana. Donosimo odluke o novom zaduženju na sledećoj sednici i nigde nema rasprave ovde u parlamentu kako će građani bolje živeti.
Ono što očekujemo od Vlade to je najkasnije kada bude donošen budžet za 2017. godinu da dođe ovde sa strategijom za borbu protiv siromaštva, sa strategijom i jasnim planom da se poveća zaposlenje mladih ljudi.
Poražavajući su podaci da 40% porodica sa malom decom danas u Srbiji ne može egzistencionalne potrebe same da obezbede te porodice, nego se oslanjaju na pomoć roditelja i porodice. U takvoj situaciji ne možemo da očekujemo da ćemo preokrenuti stopu negativnog priraštaja koja već decenijama u Srbiji postoji. Bez plana Vlade to se neće desiti.
Naše pitanje danas premijeru je – da li će i kada će doći sa jasnim planovima da taj budžetski suficit za koji on čvrsto veruje da postoji da to pretvori u neke konkretne mere kako bi se život građana Srbije poboljšao? Hvala.

Hvala.
Poštovana predsednice, gospodine ministre, kolege poslanici, najviše amandmana je bilo na ovaj prvi član. Nekako, gle čuda, prihvaćen je amandman šefa najveće poslaničke grupe, iako su i drugi amandmani bili gotovo istovetni, tako da nisam siguran koliko to što je amandman došao sa te strane nije bilo presudno za prihvatanje ovog amandman.
Ono što je interesantno, kada su ovakvi amandmani pre dve godine bili predlagani Skupštini, vaš prethodnik, gospodine ministre, je odbio da prihvati ove amandmane. Znači, još 2014. godine su poslanici predlagali da se rok za doktorske i magistarske studije produži do školske 2017/2018. godine i tada je to odbijeno, a evo, danas se prihvata.
Voleo bih da čujem argumentaciju zašto je to tako? Posebno me zanima argumentacija za prihvatanje produženja roka za magistarske studije, jer je tada rečeno da, s obzirom da se magistarske studije od usvajanja novog zakona više neće raspisivati po starim programima, znači, od dve školske godine, 2005. i 2006. to više nije bilo moguće, nisu mogle da se upišu magistarske studije i onda se zato nije ni produžavao rok, tako je bar ministar obrazlagao zašto nema potrebe više produžavati. Vi ovim amandmanom to produžavate.
Kao što smo rekli u načelnoj raspravi, mi nismo protiv toga, ali bi želeli da čujemo brojeve. Brojeve, gospodine ministre, o koliko ljudi se radi, koliko ljudi će sada biti u prilici da završi produženjem ovog roka doktorske studije, a koliko magistarske i koliko ih je, recimo, iskoristilo rok od poslednjeg produženja do danas, kako bismo znali o čemu ovde raspravljamo? Da li se to radi o nekoliko desetina slučaja, stotina, hiljada ljudi? Hvala.

Ja moram da opovrgnem ovo što je prethodni kolega govorio zarad istine. Deset amandmana koji nisu prihvaćeni od strane Vlade, nisu prihvaćeni sa sledećim obrazloženjem – amandman se ne prihvata iz razloga što je prihvaćen amandman na član 1. Predloga zakona koji je podneo narodni poslanik dr Aleksandar Martinović.
Nije rečeno da je taj amandman koji ste vi podneli bolji, svrsishodniji, celishodniji. Ne znam šta se podrazumeva. Ali, ključno je pitanje danas, koje sam postavio na početku i na koje još nisam dobio odgovor, pre dve godine je postojao ovakav isti amandman i ova ista većina je odbila i Vlada u kojoj su većinom isti članovi, nije isti ministar, doduše, je odbila taj amandman. Pa, koje ste reči na Vladi vi koristili, ministre, kada ste ubeđivali svoje kolege da sada prihvate amandmane iste one koje su pre dve godine odbili? Koje su to reči bile ili je jedino bilo važno što je podnosilac amandmana kolega Martinović? To je ono o čemu mi polemišemo ovde. Da li ono ako su pre dve godine opozicioni poslanici predlagali produženje ovih rokova, Vlada tada odbila, a sada usvaja, da li je to samo zato što je to predlagao neko drugi a ne poslanici vladajuće koalicije?
To pitamo celo jutro i ne možemo da dobijemo odgovor, i onda smo mrzitelji, i ne znam šta. Ne, ako smo svi ovde ravnopravni i svi imamo pravo na argumente, a ja želim da čujem - šta to nije valjalo o argumentima pre dve godine koje isti ministri u Vladi pre dve godine nisu prihvatili, a sada prihvataju? Nije nikakav problem. Ja ne vidim nijedan drugi argument, osim toga da je predlagač gospodin Martinović.
Ovo obrazloženje koje ste vi dali govori da su svi naši amandmani suštinski isti i oni jesu, nisu isti i istovetni, nisu istovetni, naravno, ali su suštinski isti i ova Vlada je mogla da se opredeli za neki drugi i time nam pokaže da uvažava i mišljenje poslanika opozicije, ali ne vi ste se opredelili za ovaj, i to je vaše pravo, ali je naše pravo da to kritikujemo, da govorimo da to nije u redu i da mi drugi isto razgovaramo i sa građanima zainteresovanim, i uvažavamo njihove argumente, i ovde predlažemo amandmane. Svako ima naravno pravo da predloži amandman i da glasa i da se opredeli ovako ili onako.
Mene je uvek zanimalo samo kako dolazi do te promene mišljenja? Kako je pre dve godine nešto bilo neprihvatljivo, a sada se prihvata? I, koliko, u krajnjoj liniji, pošto je to često argument, sve to košta građane Srbije, jer mi danas raspravljamo ovde tri sata o amandmanu koji je postao deo zakona, o kome se čak nećemo ni izjašnjavati, a pre dve godine to nije dovoljno dobar amandman i nije mogao da bude prihvaćen? Hvala.