Hvala, predsedavajući.
Malobrojne kolege poslanici, mislim da je, biram reč, krajnje neprimereno da ovako važnu temu o izboru za kandidate za sudije Ustavnog suda vodimo u ovakvoj atmosferi, bez i jedne jedine reči predlagača koji će da obrazloži predlog. Da li je to u slučaju onih kandidata koje je predložio predsednik Republike, on koji je morao ovde da obrazloži svoj predlog zašto smatra da je ovih osam ljudi koji se predlažu Skupštini najboljih osam kandidata koje je predsednik Republike u ovom trenutku mogao da pronađe kao kandidate za Ustavni sud Srbije, ili od strane liste koju ćemo mi kao Narodna skupština utvrditi i poslati predsedniku Republike da od 10 kandidata izabere pet, da čujemo od predsednice koja nam je uputila ovu listu kojih je to 10 poslaničkih grupa uputilo ovaj predlog, koliko je tu ukupno bilo kandidata, da li je bilo samo ovih 10 ili je bilo više, i onda ko je, kako i po kojim kriterijuma skratio ovu listu na 10, jer mi danas treba da utvrdimo listu na kojoj ima 10 kandidata.
Mene zanima, prvo, koja je poslanička grupa kog od ovih kandidata predložila i koliko je ukupno bilo predloženih kandidata i po kom kriterijumu smo došli na ovih 10 imena. Mislim da ova rasprava zaslužuje makar toliko informacija. Sudije Ustavnog suda biraju se na devet godina. Znači, mi ćemo, kad završimo ovaj izbor, praktično izabrati većinu u Ustavnom sudu za narednih devet godina i time izabrati organ koji treba da bude najviša sudska instanca u Srbiji i najvažniji predmeti u narednih devet godina će tamo dolaziti na odlučivanje. Mislim da je to poseban dan u parlamentu i poseban čin koji ne zaslužuje ovakvu atmosferu i ovakav početak, jer smo mi više reči i rečenica čuli o izborima sudija koji se prvi put biraju za sud u Ubu, čini mi se. Mislim da je to neprimereno, da čujemo o tome zašto neki sudija treba da bude izbran za sudiju u Ubu, a nećemo da čujemo ni jednu reč od predlagača, jer ih nema ovde, o sudijama Ustavnog suda.
Mislim da time šaljemo poruku na koji način ova vladajuća većina vidi taj budući Ustavni sud. Ne vidi ga kao nezavisno telo, telo koje će biti posvećeno pre svega odbrani Ustava, ljudskih prava i osnovnih demokratskih vrednosti, nego će biti telo koje treba da bude podrška izvršnoj vlasti, što je, nažalost, Ustavni sud u poslednje vreme i bio. Brojni slučajevi od 2012. godine do danas odluka Ustavnog suda daje nam za pravo da imamo takvu ocenu.
Utoliko pre je onda upitno kako se očekuje da glasamo za one kandidate koji su do sada bili članovi Ustavnog suda. Ali, takođe je pitanje – šta je sa ostalima? Da li nemaju želju da se više bave ovim najodgovornijim poslom, kao istaknuti pravnici, kako to kaže Ustav, i koji tako samo u jednoj rečenici jedan prilično širok kriterijum za izbor sudija definiše. To je takođe tema o kojoj bi trebalo razgovarati, ako ikada dođemo do otvaranja teme političkog dijaloga o promeni Ustava. Da li je ovo rešenje koje se nalazi u Ustavu dovoljno dobro? Da li način na koji se biraju sudije Ustavnog suda garantuje da biramo najuglednije pravnike ili biramo one poslušne?
U predlogu od ovih 18 kandidata nema nijednog profesora ustavnog prava sa nekog državnog fakulteta. Mislim da je to posebna mana. Imamo kandidate koji su javni izvršitelji, imamo kandidate koji rade u „Službenom glasniku“, imamo advokate, imamo profesore sa nekih privatnih univerziteta, ali nijednog profesora ustavnog prava sa državnog fakulteta. To je, čini mi se, još jedan dokaz na koji način vladajuća većina vidi Ustavni sud i njegovu ulogu u budućnosti u Republici Srbiji.
Ja se slažem sa kolegom koji je diskutovao o tome kako na ovoj listi kandidata koju ćemo mi uputiti predsedniku Republike, od deset, sedam je iz Beograda, jedan je iz Sevojna, jedan je iz Subotice, odnosno Palića, i jedan iz Novog Pazara. S druge strane, od ovih osam kandidata koje nam je predsednik Republike predložio, sedam je iz Beograda, a samo jedan nije, iz Pančeva je. Mislim da je to jedna od velikih mana oba ova predloga i da u Srbiji sigurno ima istaknutih pravnika i u univerzitetskim centrima kao što su Niš i Kragujevac, ali i u drugim gradovima. Mislim da bi važna poruka bila da je sastav kandidata onih koji su nam predloženi, a koje ćemo birati drugačiji od ovoga o čemu danas razgovaramo.
Naravno, ova tačka dnevnog reda sigurno mora da se dotakne i dosadašnjeg rada Ustavnog suda. Brojne njegove presude su bile, da kažem, kontroverzne i dočekane u javnosti na različite načine i sa različitim komentarima. Posebno mi je, recimo, zanimljiva činjenica, gledajući i pripremajući se za ovu sednicu, da je recimo Ustavni sud proglasio neustavnom uredbu Vlade iz 2012. godine o priznavanju diploma sa fakulteta na Kosovu i Metohiji koji ne obavljaju delatnost po propisima Srbije, smatrajući da to nije moguće po Ustavu, a onda Briselski sporazum, koji je i te kako imao uticaj na pravni predak Srbije, imao je posledice i da ovde usvajamo međudržavne sporazume, gde se pojavljuje kao jedna od strana potpisnica Kosovo sa zvezdicom, što je takođe tada 2011. godine još bilo dogovoreno, proglasio se nenadležnim i smatrajući taj Briselski sporazum političkim.
Mislim da i neke druge presude donete 2012. godine su pokazale da Ustavni sud nije nezavisno telo, nego je bilo telo koje je trebalo da da podršku tada novoj vlasti, kritikujući i smatrajući neustavnim neke odluke koje su donošene od strane Vlade i parlamenta do 2012. godine. Taj Ustavni sud nije našao za shodno, odnosno nije smatrao da je Zakon o privremenom smanjenju isplate penzije neustavan, navodeći brojne razloge, od kojih poslednji, zaključni, je da je taj zakon privremenog karaktera, jer tako kaže u svom naslovu. Međutim, videli smo da Vlada nema nameru da taj zakon, onako kako je kada je predložen u Skupštini, ograniči na tri godine, nego ima nameru da ga drži praktično trajno, verovatno dok ova Vlada bude upravljala i ova poslanička i politička većina bude činila Vladu Republike Srbije. S obzirom da će ta većina izabrati ovih devet sudija, nažalost, građani Srbije ne mogu da očekuju da će ta odluka Ustavnog suda biti promenjena.
Zbog ovakvog stanja u pravosuđu i ovakvih odluka Ustavnog suda, Srbija je zemlja sa najvećim brojem tužbi Međunarodnog suda u Strazburu, zato što građani ovde osećaju da ne mogu da zaštite svoja prava, ne mogu da ostvare zaštitu i onda posle negativnih odgovora Ustavnog suda oni se obraćaju Međunarodnom sudu u Strazburu i odande počinju sve češće da nam stižu presude koje govore o tome u kakvom stanju je naš pravni sistem i kakve se odluke ovde donose, a sve te odluke imaju određenu cenu, ne samo u smislu promena naših zakona, nego i materijalnih obaveza koje Republika Srbija mora da ispuni. Mislimo da je loše da se tako nastavi, ali opet ovi kandidati, ovako kako su predloženi, ne ulivaju nikakvo poverenje da će se to izmeniti i sasvim sigurno neće imati podršku poslaničke grupe Socijaldemokratske stranke – Narodni pokret Srbije.
Zanimljivo mi je bilo da se među kandidatima koje ova Skupština treba da pošalje predsedniku Republike nalazi se i direktorka Agencije za borbu protiv korupcije. Verovatno treba da bude nagrađena izborom za to što Agencija skoro pet godina neće da ispita i da utvrdi ko je platio dolazak gospodina Đulijanija u kampanji 2012. godine, s obzirom da je on sam izjavio da je bio plaćen da dođe u tu posetu koja je ovde predstavljena građanima u kampanji kao podrška kandidatu za gradonačelnika, gospodinu Aleksandru Vučiću u to vreme. U izveštaju koji je tada SNS predočila agenciji se vidi da je jedna firma iz Londona platila sale gde su se održavale konferencije za štampu, troškove putovanja, ali ne i sam honorar, iako je gospodin Đulijani izjavio da je bio plaćen za tu posetu Beogradu.
Onda se postavlja pitanje – zašto agencija nije htela da se pozabavi tim slučajem i da javnost Srbije dobije odgovor ko je platio i sa kojim novcem je plaćen taj dolazak u kampanju? Čuli su se iz agencije glasovi da nema nameru agencija da se zamera novoj vlasti i verovatno je da je kandidatura direktorke nagrada za to što četiri godine nije gledala u taj slučaj, kao i druge brojne slučajeve zloupotrebe i izvrdavanja zakona za borbu protiv korupcije kojem smo bili svedoci u poslednje četiri godine.
Biografije koje umesto predlagača koje ovde imamo treba da nam nešto kažu o kandidatima o kojima treba da se izjasnimo su zanimljive. Imate biografije kandidata sa obimnim radovima iz pravne struke. Jedan kandidat je dao biografiju na 33 strane, sa brojnim naučnim radovima u čijoj izradi je učestvovao. Neke biografije su samo na dve strane. U jednoj biografiji gospođe Marković se nalazi nešto što ja nisam video do sada u svojoj praksi. Na kraju biografije, umesto navođenja nekih naučnih radova u kojima je učestvovala, ona je stavila: „P.S. Sve ove godine radila sam u pravosudnom sistemu Srbije i imam veliko iskustvo.“
Moram da priznam, da za jednu profesionalnu biografiju takav način pisanja je nešto što prvi put vidim. NJena biografija i njega kandidatura je osporena od strane ljudi, s obzirom da je ona učestvovala u slučaju ATP „Vojvodina“ i presude koja je doneta u korist jednog privatnog preduzeća i umešanosti sada visokih funkcionera SNS u nekim prošlim vremenima u toj aferi.
Ono što sam na početku ove sednice smatrao da nije dobro da vodimo objedinjenu raspravu što sam sada ja potrošio 14 minuta samo na ovu temu koja je, naravno, izuzetno važna, ali želim da kažem nešto i o izboru sudija koje prvi put biramo.
Pre svega, želim da postavim pitanje ovde, gospodinu Tomiću koji je predstavnik predlagača Visokog saveta pravosuđa, zašto se desilo da je poništen konkurs za izbor 58 sudija koje su trebale da budu prvi put izabrane na funkciju, konkurs koji je raspisan 2. i 7. septembra, a morao je da bude poništen zato što Visoki savet pravosuđa nije doneo pravilnik za koji je bio obavezan da ga donese do 29. marta. Pošto smo mi krajem prošle godine usvojili Zakon o sudijama koji je tada predviđao da nema ovakvih merila o kojima je gospodin Tomić govorio, razgovor sa kandidatima i neki lični utisci, nego je tada predviđao pravilnik i po tom pravilniku određena testiranja.
Zašto je Visoki savet pravosuđa, zašto nije ispunio zakonsku obavezu i u roku od 90 dana za donošenje tog pravilnika nego ga je doneo tek 15. novembra ove godine i time ugrozio ovaj konkurs koji zato što je raspisan dan, odnosno sedam dana pošto je isticao rok za primenu ovih novih pravila, zašto je taj konkurs morao da bude poništen i zašto mi sada na dnevnom redu ne raspravljamo o izboru 58 novih sudija? Da li će to što ne raspravljamo o tome sada doprineti da sudovi rade bolje i efikasnije, jer je sasvim sigurno da neće. Tih 58 ljudi koji bi bili izabrani mogli bi da pomognu svojim kolegama u radu na brojnim predmetima.
Mi stalno slušamo o velikom broju zaostalih predmeta, to su neki milioni koji se spominju, koji guše naše sudove, zbog kojih je naše sudstvo najneefikasnije, stalno je loše ocenjeno. Zašto i šta je bio problem Visokom savetu pravosuđa da uradi jedan posao u roku od 90 dana, izrada jednog pravilnika. Meni je to potpuno neobjašnjivo.
Prošli put kada je bila rasprava ovde o sudijama koji se biraju prvi put, postavio sam pitanje izrade planova integriteta u sudovima i da li se na tome radi i zašto se desilo da smo imali sudije koji su bili izabrani u ovom parlamentu prošle godine, a onda nekoliko meseci nakon tog izbora imali smo privođenja tih sudova pod optužbama, ozbiljnim optužbama za korupciju? Da li se naši sudovi bave prevencijom korupcije u svom radu i na koji način se bave? Očigledno da propusta ima, da korupcije ima. To je, da kažem, nešto što će doći pred pravosudne organe, ali na koji način se borimo da se to spreči i da se to predupredi.
Tada nisam dobio odgovor. Naravno, nismo tada podržali ni izbor novih sudija koji se prvi put biraju i nećemo ni sada glasati za ove sudije, ne zato što imamo nešto sporno protiv ova dva kandidata koja su predložena, nego zato što tražimo odgovor na ova pitanja. Tražimo odgovor na to šta se radi na prevenciji korupcije, kao i ovaj odgovor zašto nije usvojen ovaj pravilnik na vreme i zašto danas biramo samo ovo dvoje sudija za koje je konkurs raspisan u maju ove godine, a ne ovih 58 koliko je trebalo da se primi na konkursu raspisanom u septembru, koji je kasnije morao biti poništen.
Slažem se takođe sa kolegom koji je govorio o tome da je nedopustivo da mi šest meseci pošto je neki sudija zatražio razrešenje zbog ličnih razloga, zdravstvenih razloga, raspravljamo o njegovoj smeni šest meseci kasnije. Možemo da prihvatimo da su izbori bili u aprilu, ali od juna meseca kada je konstituisan parlament do danas, prošlo je šest meseci i ne vidim ni jedan razlog zašto ova tačka nije došla ranije na dnevni red. Očigledno je da postoje neke igre, da se na neki način manipuliše i sa ovim ostavkama i razrešenjima usled ostavke iz meni potpuno neobjašnjivih razloga.
O tome na koji način smo izabrali odbore i delegacije Skupštine Srbije, jer je to poslednji deo ove objedinjene rasprave, govorili smo više puta. Smatramo da ni odbori nisu formirani u skladu sa Poslovnikom i sastav tih odbora i procenti učešća svih parlamentarnih grupa u njima, a posebno ne predsednici odbora, jer samo jedan odbor vodi, odnosno dva odbora od 19 vode predstavnici opozicionih stranaka, a trebalo bi najmanje jednu trećinu. Mislim, da ste trebali da pokažete demokratski kapacitet i da sigurno polovinu mesta predsedavajućih odbora date poslanicima opozicije. Uradili ste ono što ni jedna većina nije uradila ovde od 2000. godine. Mislim da je to jedan od razloga zašto ti odbori ne funkcionišu ili funkcionišu na onaj način na koji smo videli kako je predsednik poslaničke grupe SNS zakazao i održao Administrativni odbor ne dajući pravo ni jednom poslaniku opozicije da se javi za reč i diskutuje. To je potpuno neprimereno i mislim da o tome moramo da razgovaramo, jer bojim se da će se takve stvari ponavljati, a to nije dobro za demokratiju u Srbiji i za demokratski rad parlamenta. Hvala vam.