Hvala, predsedavajući.

Čini mi se da je jedino dobro u današnjoj raspravi što ćemo na kraju ovde u parlamentu odlučiti o ukidanju vanrednog stanja. Parlament je po našem Ustavu mesto na kome vanredno stanje treba da se uvede i mesto u kome vanredno stanje treba da se ukine.

Ja, nažalost, a verujem ni građani koji su danas slušali ovu raspravu, nisam siguran u ispravnost svih onih argumenata o kojima smo danas diskutovali, ni vezano za uvođenje vanrednog stanja, onako kako je uvedeno, po nama protivustavno, ni danas za ukidanje.

Slušali smo razna poređenja. Ja ću da navedem jedno za mene, čini mi se najvažnije, ne procentualni broj obolelih ili broj obolelih u odnosu na testirane, jer na tome možemo da diskutujemo kakvo je bilo stanje i po kojim kriterijumima su testirani ljudi 15. marta, kojima se to radi danas.

Podsetiću vas na dva apsolutna broja. Dakle, 15. marta, kada je uvedeno vanredno stanje, u Srbiji je zabeleženo 11 novoobolelih od virusa Korona Sars. Danas, kada ukidamo, taj broj je 114. To je velika razlika.

Ja verujem stručnjacima koji kažu da je danas stanje takvo da možemo da govorimo i da treba da ukinemo vanredno stanje u Srbiji. Mislim da je dobro da se ta odluka donese, jer mislim da je ovo vanredno stanje pokazalo koliko je ova vlast spremna da zloupotrebi i vanredno stanje za dalje učvršćivanje svoje vlasti i propagandu.

Mislim da treba da budemo zabrinuti kao građani što danas niti imamo izveštaj o onome što je rađeno u vreme vanrednog stanja, niti analizu mera, a posebno zato što nemamo plan na koji način ćemo se dalje boriti sa epidemijom i na koji način i da li ćemo biti spremni za drugi krug, koji nam opet, po izjavama svih stručnjaka, sledi.

Želim da vas podsetim da je taj drugi krug pre 100 godina, kada je vladala svetom epidemija Španska groznica, upravo najveći broj žrtava, daleko veći odneo kada je bio taj drugi talas. Mislim da mi za to treba kao država ozbiljno da se pripremimo, da treba da vidimo da nam se ne ponove stvari, da zdravstvene ustanove nisu imale dovoljan broj zaštitne opreme, što svedočimo ne mi, ne neki lažni novinari, kako smo mogli da čujemo, nego upravo ljudi iz Kriznog štaba, stručnjaci koji su rekli da nije bilo dovoljno zaštitne opreme za sve na početku epidemije, kao što možemo i da svedočimo da nisu svi odgovorni u zdravstvenim institucijama odradili svoj deo posla, pa nam je tako Koronavirus ušao u neke zdravstvene institucije, kao što su klinika „Narodni front“, „Dedinje“, „Laza Lazarević“ ili Institut za onkologiju. Te stvari ne smeju da nam se ponove ukoliko dođe do ponovnog jačanja epidemije.

Ja sam voleo i želeo da čujem kao roditelj školske dece da li se razmišlja u ovom trenutku da možda školska godina treba da počne ranije? Ako računamo da će nam se vratiti virus na jesen ili zimu, da li je možda primereno, a slušali smo to od nekih stručnjaka, da deca leti idu u školu kada je manja mogućnost zaraze i prenosa virusa? Da li se o tome razmišlja? Tako bi trebalo danas da se ponašamo u situaciji kada virus nismo pobedili. Nažalost, danas je ovde, čini mi se, bilo mnogo diskusija i nekako slavljenja kao da smo pobedili.

U najboljem slučaju, mi smo završili prvo poluvreme, ali virus nismo pobedili. Treba tako da nastavimo da se ponašamo odgovorno i u budućnosti. Ja to očekujem od Vlade i očekujem od svih građana koji su, ponavljam, najveći heroji ovoga kroz šta smo prošli u prethodnih 50 dana.

Građani su svojom disciplinom i odgovornošću sprečili da se virus masovno proširi i zajedno sa onima koji su bili na prvoj liniji borbe, kao što su medicinski radnici, zaposleni u prodaji, komunalni radnici, Vojska, policija, medijski, svi oni koji su radili svakog dana svoj posao. Njima još jednom veliko hvala.

Stvarno mislim da ono što smo slušali danas i prošle nedelje, poređenje i proglašenja i stanja u državi Srbiji za vreme vanrednog stanja 2003. godine i danas je neprimereno i zbog načina zbog koga je to vanredno stanje i razloga zbog koga je to vanredno stanje to tada bilo uvedeno i danas i svega onoga šta se radilo u to vreme. Uopšte ne želim da ulazim u tu diskusiju, kažem, ona je neprimerena ovom parlamentu, kao i neprimerena poređenja sa epidemijom iz 2009. i 2010. godine, jer mi danas možemo tada da sagledamo sve rezultate epidemije od početka do kraja.

Ova epidemija danas nije završena. Nemojte danas da govorite kao da smo podvukli crtu i da možemo da kažemo – pogledajte brojeve danas i pre 10 godina. Ja ne želim ništa loše. Želeo bih nijednog novog zaraženog da nemamo za mesec dana, pa u budućnosti nijednog više preminulog. Ali, moramo, to svi kažu, da se ponašamo kao da će se to desiti. Zato je to poređenje, po meni, krajnje neprimereno.

Želeo bih danas da čujem da li je istina i šta Vlada preduzima da zaštiti radnike koji su radili za vreme ove krize, a kojima sada poslodavci žele da odbiju od njihove zarade troškove za zaštitnu opremu koju su morali da koriste. Ja ne mogu da vam objasnim na koliko je to nivoa problematično i ko bi sve u državi morao hitno da reaguje na to.

Znači, ljudi koji su radili verovatno za minimalne zarade prethodnih 50 dana, izlagali svoje zdravlje i živote riziku, danas im se od minimalnih zarada, poslodavci im naplaćuju trošak zaštitne opreme koju su morali da koriste. To mora da se sankcioniše. Hvala.

Hvala predsednice.

Pa, nekoliko stvari je izneto na moj račun na kraju, pri kraju jučerašnje rasprave i na ove stvari koje nemaju veze sa politikom zbog koje smo danas ovde, nego sa politikanstvom. Ja neću da odgovaram i to ostavljam za raspravu onima koji se ovde u Skupštini ne bave politikom, nego se bave politikanstvom.

Ali, jednu stvar želim da kažem, pošto je rečeno da ja, eto nešto ne znam i kako ja ne znam da ministar unutrašnjih poslova ima pravo da donosi naredbe. Ja nisam ministru unutrašnjih poslova osporio njegovo pravo da donosi naredbe, niti sam rekao da on ima pravo da donosi naredbu. Govorio sam o sadržaju naredbe kojom je ministar unutrašnjih poslova od 18. marta do 9. aprila ograničavao kretanje građana, što je očigledno i po tome da je Vlada 9. aprila ukinula tu mogućnost ministru, nego je Vlada uredbom ograničavala to pravo, što je jedino moguće po našem Ustavu. Jedino moguće ograničavanje ljudskih prava za vreme vanrednog stanja je uredbom, odnosno pre svega odlukom Skupštinom, ali pošto Skupština nije radila, onda je moguće uredbom Vlade uz supotpis predsednika.

I vi ste prvih 20 dana vanrednog stanja građanima ograničavali kretanje naredbom ministra unutrašnjih poslova neustavno, a posle uredbom Vlade uz potpis predsednika. Verujem da će i to kao i mnoge druge stvari, koje su bile neustavne u postupanju vlasti u prethodnih 40 dana, biti predmet ocene Ustavnog suda. Hvala.

Znači, da ponovim.

Verujem da nijednog građanina Republike Srbije ne zanima ko je ovde, kako mu se zove poslanička grupa, šta se kada dešavalo i verujem da nisam imao pravo da govorim u skladu sa Poslovnikom, da bi predsednica Skupštine to konstatovala i ne bi mi dala reč.

Ali, kažem to je politikanstvo, a ne politika. Nisam ovde došao da se bavi politikanstvom, izvolite sa onima koji smatraju da je to najbitnija stvar danas u Srbiji, sa njima polemišite oko toga, mene to apsolutno ne zanima.

Da ponovim još jednom, jer ste mi ponovo dali za pravo. Da, ministar unutrašnjih poslova ima pravo da donosi naredbe, ali sadržina te naredbe ne može da bude ograničavanje ljudskih prava. To može da uradi u vreme vanrednog stanja samo Narodna skupština, odnosno Vlada svojom uredbom uz supotpis predsednika.

Vi ste to konstatovali 9. aprila, jer ste prekinuli sa tom praksom da se ograničavanje kretanja građana Republike Srbije u vreme vanrednog stanja vrši na osnovu naredbe ministra unutrašnjih poslova, nego ste to radili uredbama Vlade. Poslednja uredba Vlade ograničava vreme kretanja građana, recimo sada za ove prvomajske praznike 83 sata, uz mogućnost da Vlada odluči drugačije. Odnosno može samo da smanji to ograničenje, zato što će Skupština u međuvremenu verovatno da potvrdi tu uredbu.

Tako da, te stvari, ta postupanja govore o tome da nije bilo od početka jasnog plana i strategije, da su se stvari menjale, da su se radile ne znajući do kraja šta i zbog čega radite. Ovo sam naveo kao primer, a kažem verujem da će se Ustavni sud baviti ustavnošću svega toga.

Hvala, predsednice.

Poštovane kolege narodni poslanici, predsednice Vlade, ministri, dragi građani, današnja sednica na najbolji način pokazuje sve posledice osmogodišnjeg urušavanja demokratije, pravne države, svih institucija u Srbiji i uspostavljanja vlasti jednog čoveka. Da nije tako Skupština Srbije bi uvela vanredno stanje, kao što to kaže i Ustav, ili bi makar mnogo ranije nego što je to danas raspravljala o potvrđivanju uvođenja vanrednog stanja.

Država, nažalost, kada danas analiziramo šta se dešavalo u poslednja dva meseca, bez obzira što smo danas čuli i od predsednice Vlade i ministara koji su nam se obraćali, nije bila spremna za krizu sa kojom smo se suočili u prethodna dva meseca. Naravno, pitanje je da li je i jedna država mogla do kraja da bude spremna i da li je sve uradila na najbolji mogući način po njene građane?

Ono što izdvaja Srbiju u odnosu na te neke druge zemlje je što se u tim zemljama o tome na koji način se država suočava sa pandemijom razgovaralo u njenim institucijama, u parlamentima, u drugim institucijama, u javnosti, što se tamo dozvoljava i ohrabrivala, da kažem, i kritika i davanje drugačijih predloga i ideja, sve ono što, nažalost u Srbiji nije postojalo ni u poslednja dva meseca.

Videli smo nažalost, pokazalo se to i tokom ove krize da na najodgovornijim mestima u državi Srbiji nisu uvek najsposobniji ljudi. Mnogo češće to su pre svega bili lojalni ljudi, ljudi sa odgovarajućom partijskom knjižicom i bojim se nedovoljno stručni za sve one izazove sa kojima su se suočili.

Da smo bili spremni možda bi danas dobili izveštaj o tome kako je bilo stanje strateških rezervi, u skladu sa Zakonom o vanrednim situacijama koji postoji od 2009. godine u Srbiji. Da li su te rezerve i u kojoj meri bile popunjene i kako se sa njima na početku krize raspolagalo?

Da smo bili spremni, verujem da nikada ne bi došlo do one konferencije prvog obraćanja za štampu kriznog štaba kada je rečeno da je virus koji nam preti najsmešniji virus u istoriji, da od njega ne obolevaju žene i da one mogu slobodno da krenu u Milano za 8. mart u šoping. To je rečeno uz prisustvo nekoliko članova Kriznog štaba, na čelu sa predsednikom Republike.

Samo nekoliko nedelja posle, petnaestak dana posle, predsednik Republike govorio je kako su svi zaraženi u Srbiji i da je virus došao u Srbiju, upravo iz regiona Milana i okoline. Da li je to, takvo ponašanje odgovornih građana pomoglo na početku ove krize? Da li ih je uverilo da država zna šta treba da radi da preduzima prave mere? Ja verujem da nije.

Ova pandemija nije rat. Smatram potpuno nesuvislom tu vojnu retoriku koja preovladava u javnosti već skoro dva meseca. Ona nije rat jer nema linije fronta, nema vidljivog neprijatelja. Ova kriza je test humanosti i solidarnosti, jer je najbolja i najefikasnija mera za borbu protiv virusa socijalna distanca i odgovornost svakog pojedinca u društvu.

Verujem da smo mi kao država ovaj test položili, na kraju krajeva, ali pre svega zahvaljujući građanima koji su bili spremni da se odreknu nekih svojih prava, koji su bili spremni da slušaju sve ono što se predlagalo od strane struke, iako se možda sa svim tim nisu slagali, ali su bili odgovorni.

Verujem da smo ovu krizu savladali zato što smo imali požrtvovane zdravstvene radnike, radnike u prodavnicama, poljoprivrednike, prosvetne radnike, komunalne radnike, policajce, vojnike, sve one koji su prethodnih mesec i po dana svakodnevno radili svoj posao u izuzetno teškim i rizičnim okolnostima. Želim ovom prilikom da im se zahvalim, da se zahvalim njima, da se zahvalim i svim građanima Srbije na požrtvovanosti, samodisciplini, jer nije bilo lako poštovati sve mere koje su preduzimane u poslednja dva meseca.

Kada danas gledamo Zakon o potvrđivanju uredbi, a taj zakon čini spisak 44 uredbe koje su donete od početka proglašenja vanrednog stanja i kada analiziramo kada i kako su se donosile mere, ne vidimo plan, strategiju, već nažalost vidimo paniku, haos, zbog koje su mere donošene ishitreno, zbog koje su menjane više puta i građanima nije bilo lako da to poštuju i prate.

Navešću samo jedan primer. Od početka proglašenja vanrednog stanja, pa sve do 9. aprila nekoliko različitih ograničavanja kretanja u državi Srbiji su uvedene naredbom ministra unutrašnjih poslova, iako Ustav jasno kaže da u vreme vanrednog stanja suspenziju ljudskih prava može da odredi samo parlament ili Vlada uredbom koju potpiše i predsednik Republike. Negde se toga setili 9. aprila, ali pre toga postojala je naredba ministra unutrašnjih poslova koji za to nije bio nadležan.

Građani su od ovih mera imali poteškoću da prihvate zato što su videli da te mere ne važe za sve, zato što su najodgovorniji funkcioneri govorili da oni neće da nose masku, da neće da nose zaštitnu opremu. Srećom to se promenilo. Danas ovde svi imamo i rukavice i maske i ponašamo se odgovorno i onako kako je preporučeno od strane Kriznog štaba.

Građani su bili u strahu za svoje zdravlje, za zdravlje svojih najbližih, a na njih su nažalost najviši državni funkcioneri u svojim obraćanjima vikali, optuživali da svojom nedisciplinom koja je bila malobrojna i od strane samo pojedinaca ugrožavali državu. Tražili ste krivce u povratnicima iz inostranstva, ljudima koji šetaju kućne ljubimce, opoziciji, svima drugima, pretili ste italijanskim i španskim scenarijima, premalim grobljima u Srbiji za sve žrtve koje će da uslede.

Kao mali primer da sve to može i drugačije navešću vam kako je to funkcionisalo u Nemačkoj. Parlament je radio sve vreme, predsednica Vlade je dolazila, obrazlagala, izveštavala o tome šta je urađeno, šta se planira da se uradi. Tada je jednom prilikom kancelarka Merkel rekla da ograničavanje prava građana koje preduzima Vlada su opravdana samo onda kada su razlozi transparentni i lako shvatljivi, a da je kritika prema merama vlasti ne samo dozvoljena već i poželjna. Da li smo mogli takvu neku izjavu da čujemo od bilo kog predstavnika vlasti u poslednja dva meseca?

Danas kada gledamo Zakon o potvrđivanju mera teško možemo shvatiti koji je bio cilj svake od te mere. Naravno da je cilj bio da smanjimo broj i zaraženih i preminulih, i ne slažem se sa današnjom ocenom da smo mi u tom poslu bili najuspešniji. Mislim da je prvo i prerano za jedan takav zaključak, a mislim da bi on trebao da bude, takođe, ne deo političke rasprave, nego jedne stručne analize šta se u sim zemljama radilo u određenim situacijama, koje su mere sprovođene i kakve su te mere pojedinačno dale rezultate.

Ono što jeste sigurno, naš zdravstveni sistem nije pukao i to je dobro. Imali smo sreću. Ali, drugi zadatak koji smo imali jeste da virus ne uđe u centre za stara lica. Nažalost, danas vidimo da nismo uradili do kraja. U jedan takav centar u Nišu virus je ušao i, nažalost, gotovo svi ljudi koji su tamo bili su zaraženi, a koliko sam mogao da pogledam, 37 od njih je do danas, nažalost, izgubilo život, a rečeno je da to ne sme da nam se desi i pošto se desilo, očekujem da u narednom periodu čujemo i zašto se to desilo.

Danas među 44 ove uredbe, koje se nalaze na spisku zakona, nema Uredbe o načinu informisanja za vreme pandemije. Ta uredba je bila čisto uvođenje cenzure i da je tako, pokazuje i činjenica da je ona posle dva dana opozvana. To je dobro. Dobro je da je postojala neka reakcija Vlade na jednu lošu stvar koja je urađena. Ali, nažalost, posledica takve odluke i takvog ponašanja bilo je i hapšenje jedne novinarke, a danas vidimo da protiv nje nema krivične prijave za širenje panike i ono što je stavljeno na teret i samim tim još jednom se pokazalo da je reakcija Vlade u tom slučaju bila, najblaže rečeno, neprimerena.

Nažalost, za ovu vlast kampanja u Srbiji nije prekinuta 15. marta uvođenjem vanrednog stanja. Sve vreme je ta kampanja za funkcionere vladajućih stranaka trajala. Predsednik, predsednica Vlade, ministri obilazili su gradove po Srbiji. Često su donosili državnu pomoć, a nekako na neprimeren način predstavljali je ne kao pomoć države, nego kao neku ličnu svoju pomoć.

Predsednik je obilazio radove, a njega je prilikom tih obilazaka, i pored zabrane okupljanja i mera na snazi o obaveznoj distanci i ne prisustvovanju u velikim grupama, pratilo nekoliko desetina ljudi, što iz protokola, bezbednosti, novinara, medija. Imate slike kako je to izgledalo, ali nije bilo priče o odgovornosti onih koji su trebali da urade najteži deo posla.

Poslednjih nedelja u Srbiji je reč „struka“ postala nova mantra. I Vlada i predstavnici vlasti su često govorili – struka je predložila ovo, struka je predložila ono. Ja samo mogu da vam kažem da bi bilo dobro da ste tu struku slušali ranije, jer postojala je struka u Srbiji koja je kritikovala i ekonomske reforme sprovedene poslednjih godina, reformu pravosuđa, reformu vojske, obrazovanja, medija, izgradnju „Beograda na vodi“. Tada je poruka vlasti bila – baš nas briga za vašu struku, pobedite na izborima, pa onda možete da kritikujete.

Ako ste već sada, posle ove krize rešili da slušate struku, ja vam predlažem da napravite stručni krizni štab koji će ponuditi rešenja za ekonomsku krizu koja je pred nama. Verujem da stručnih ljudi ima i u privredi i u akademskoj zajednici, ali, nažalost, znam da ih nema u Vladi.

Mere koje se nalaze u ovim uredbama, mere za podršku ekonomiji, ne mogu da kažem ekonomski oporavak, jer bojim se da nisu na pravi način sagledane, najveći deo tih mera skriven je u sramnoj odluci da budžet Republike Srbije, sada kada Skupština konačno radi, se ne menja ovde na način na koji je to predviđeno, nego da se menja tako što danas treba da potvrdimo zakon u kome je jedna od tačaka rebalans budžeta. Taj rebalans je ozbiljna stvar, jer treba da utiče na budućnost ne samo u narednim mesecima, nego i u narednim godinama.

Ministar je danas ponovo govorio o milijardama evra pomoći koje se spremaju privredi, ali je pitanje da li će taj novac stići do onih kojima je najpotrebniji.

Već danas je jasno da se sa realizacijom predviđenih mera kasni, a za nas je svakako najspornija mera o podeli sto evra svim građanima koji su poslednjom u nizu uredbi, sada primorani da se prijavljuju da ostvare to svoje pravo.

Mi smo od početka govorili da je bolje da se novac koji je namenjen za tu svrhu potroši drugačije, da ide direktno do onih ljudi koji su već sada ostali bez posla i onima koje će u narednim mesecima zadesiti ta sudbina. Ali, ako već ne odustajete od te mere, ja vas molim da promenite proceduru. Molim vas da one punoletne građane, mlađe od 65 godina, za koje ste predvideli da moraju da se prijave za tu pomoć, da svima bude dodeljena ta pomoć, a da se na taj broj telefona, koji ste predvideli, prijave oni koji tu pomoć ne žele. Mislim da je to pravednije i mislim da je to manje ponižavanje građana Srbije.

Zato što ne raspravljamo o budžetu ne možemo da saznamo ni na koji način država planira da se zaduži za dodatne tri milijarde evra, što možemo da vidimo u ovoj uredbi, odnosno pod kojim uslovima i od kojih institucija.

Ono što bih želeo da vidim, a toga ovde nema, i tražili smo to kao Udružena demokratska Srbija, a to je da se objavi izveštaj o donacijama, šta je tačno i koliko od koga dobijeno u prethodnih mesec i po dana, koliko je dobijeno od naših prijatelja iz Kine, koliko je dobijeno iz EU, koliko je dobijeno od Rusije i drugih koji su nam pomogli u vreme ove krize.

U nekim drugim zemljama ti izveštaji već postoje. Oni su javni i dostupni su za svakog građanina. Može u svakom trenutku da se upozna koliko je pomoći država dobila i na koji način se sa tom pomoći raspolaže.

Želim da kažem nekoliko rečenica o sastanku 17. marta na kome sam prisustvovao sa predsednikom Republike. Tamo nikakvog dogovora nije bilo, jer mi nismo tamo bili i nismo bili u mogućnosti da se oko bilo čega dogovaramo. Već tada je bila doneta odluka da se prekida sa svim izbornim radnjama pošto je vanredno stanje bilo već proglašeno i jedino što smo mogli da se dogovorimo, odnosno ono što sam tražio, a to je da razgovaramo o tome kada će se sastati Skupština. Nažalost, to smo čekali više od mesec, mesec i po dana skoro, a to sve je moralo ranije da se uradi.

Na kraju, s obzirom da poslednja uredba kojom se reguliše kretanje ostavlja mogućnost Vladi da, u skladu sa epidemiološkom situacijom, 30. aprila razmotri odluku da se ponovo zabrani kretanje od 30. aprila do 4. maja, ja vas molim da preispitate tu odluku. Hvala.

Hvala.

Jedna od najvećih zamerki na današnjoj sednici je upravo to što nema izveštaja, ni ovog preliminarnog nekog izveštaja. Imamo zakon kojim treba da potvrdimo uredbu, odnosno prvo treba da odlučimo, ali i da potvrdimo uvođenje vanrednog stanja.

Sada ste rekli, ministre, treba da razgovaramo o onome što je rađeno. Sem usmenog izveštaja na početku, predsednice Vlade, mi izveštaj nismo dobili, i to je problem. Ovaj parlament je morao to da radi svih mesec i po dana.

Govorili ste zamerku na postupanje u EU kada niste mogli da sednete svi zajedno i da napravite dogovor o borbi protiv koronavirusa, ali ni mi u Srbiji nismo seli svi zajedno. Ovo je mesto na kome je trebalo da se razgovara, ne o stručnim stvarima, nego o stvarima koje su se ticale suspenzije ljudskih prava jer je ovo jedino mesto gde o tome može da se govori.

Ako struka predloži i to smo više puta čuli, zabranu kontakata treba da se smanji broj kontakata, a da je najbolja mera zabrana kretanja, onda izvinite, tu meru zabrane kretanja po našem Ustavu i zakonu može da donese jedino parlament ili ovako kako smo imali do danas, pa da to parlament to naknadno potvrdi. Ali moj argument je da zbog toga niste imali razumevanje i podršku svih građana Srbije i da je to propust.

Ja sam rekao, srećom nije ušao virus u zdravstveni sistem i zdravstveni sistem se održao. Ne na sreću, nego srećom, znanjem i zalaganjem ljudi i onoga što je radilo ministarstvo i vi i svi zaposleni. Ali, nažalost, ušao je u „Narodni front“, ušao je u kliniku „Dedinje“, „Lazu Lazarevića“, Institut za onkologiju, negde je ušao. Kada ćemo o tome razgovarati?

Samo kratko.

Naveo sam nekoliko zdravstvenih ustanova ministre i nisam rekao da bilo šta krijete. Naveo sam nekoliko ustanova u kojima je, i sami ste to potvrdili, iznoseći prvo podatke o ukupnom broju zaraženih zdravstvenih radnika koji je ne znam koliko, 0,4% ste rekli i zaraženih samo na Institutu za onkologiju, gde ako ste testirali 400 od 900 zaposlenih, 61 je zaražen, to je 6,5%, 7% samo na Institutu za onkologiju.

Znači, da nije u svim zdravstvenim institucijama postupano isto. Bilo je govora o tome da u Narodnom frontu na početku epidemije nije bilo dozvoljeno korišćenje zaštitne opreme od strane direktora.

Da li se zbog toga neko od zdravstvenih radnika razboleo? To treba da sagledamo u narednom periodu. Da li su svi radili sve na vreme? Ako pogledate, evo ja sam nabrojao četiri institucije u kojima je natprosečno nekoliko puta više obolelih nego u drugim.

Da li je to zbog prirode njihovog posla ili je zbog nečeg drugog, to sve treba da bude stvar analize, ozbiljne analize i slažem se, ona nije mogla da bude urađena ni do danas, ni za danas i neće moći u nekom kratkom vremenskom periodu, ali moramo da uradimo tu analizu i što je najvažnije, iz toga moramo nešto da naučimo, jer ovaj virus će još dugo vremena biti tu i rekli ste i tu se slažem, a ne daj bože da nas zadesi neki novi virus.

Nažalost, ja u ova dva minuta nikako ne mogu da odgovorim na sve ono što je rečeno od strane predsednice Vlade i dva ministra, ali želim još jednom neke stvari da ponovim.

Nama je potrebna analiza svega što se dešavalo. Prva stvar, ja se izvinjavam ako sam rekao tako kako ste vi citirali. To je bila greška i lapsus. Naravno da nisam mislio da srećom je naš zdravstveni sistem izdržao, izdržao je zalaganjem zdravstvenih radnika pre svega. Izvinjavam se ako sam tako rekao. Izvinjavam se svima njima ako su to čuli i pomislili da ne poštujem sve ono što su uradili.

Treba nam analiza i voleo bih samo da ta analiza bude zasnovana na jednoj rečenici koju je rekao ministar zdravlja, koju ću ja dopuniti kako bi ta analiza bila kvalitetna. Ministar je rekao - spasili smo mnogo života. Ja se slažem, ali za tu analizu potreban je i drugi deo te rečenice - da li smo spasili sve živote koje smo mogli da spasimo? Mislim da to pitanje moramo da imamo kada budemo pravili analizu. Da, spašeno je mnogo života, a da li smo uspeli da spasimo sve?

Ono što je ministar finansija govorio o merama, o tome na koji način je usvojen poslednji budžet, nije govorio kako je usvojen taj budžet 2018, 2017. ili 2016. godine, ali to svakako nije tema.

Nažalost, ministar je citiranjem jedne izjave od pre devet, deset godina jasno stavio ovu meru o pomoći svim punoletnim građanima od 100 evra u predizborni kontekst i jasno je sada, ako je neko imao bilo kakvu dilemu posle izlaganja ministra da je ta mera čisto predizborna mera, kako bi ova vlast obezbedila što veći broj glasova na predstojećim izborima.

Hvala predsedavajuća.

Mi smo ovim amandmanom tražili da se podaci koji se obrađuju i prikupljaju za formiranje registra obrađuju i da se sa njima postupa u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka ličnosti.

Zašto je važno da se naglasi da se postupanje sa podacima mora raditi u skladu sa Zakonom o zaštiti podataka ličnosti, možemo da vidimo na primeru zloupotrebe podataka penzionera u Republici Srbiji, koje je neke obradovalo, neke iznerviralo i sigurno ražalostilo pismo predsednika SNS, koji je, ne znam na koji način došao do podataka svih penzionera u Srbiji, a sasvim sigurno to nije mogao da uradi u skladu sa zakonom, i onda im je poslao pismo u kojima se zahvaljuje što im je oteo penzije. Što im je oteo penzije, da bi trošio na sumanute projekte, kao što su „Beograd na vodi“, oteo im je penzije da bi sada mogao da priča kako će u državi Srbiji da napravi nacionalni fudbalski stadion, koji podsetiću vas, kada je krenula priča o njemu, trebalo je da košta 150 miliona evra.

Sada, u ovom budžetu vidimo da je za to predviđeno 250 miliona evra. Vidimo da predsednik Srbije, predsednik SNS, koji krade podatke građana, priča da će da napravi sedam-osam stadiona. Ja znam da je fudbal najveći izvozni posao Srbije. Ako niste znali, od fudbalskih transfera igrači koji igraju širom sveta, poreklom iz Srbije, preko milijardu evra godišnje je vrednost tih ugovora. Ali, neće se to povećati, to je samo jedna zona u kojoj će nastaviti da vlada bezakonje i kriminal, to je još jedna zona gde će SNS…(Isključen mikrofon.)

Hvala.

Imam minut i 49 zato što nemam 15 sati koliko ste ukrali objedinjujući raspravu, ali je više nego dovoljno da pročitam vest od 7. septembra 2017. godine, za predsednika parlamenta Kosova izabran je Kadri Veselji, za njega je glasala srpska lista. Potpredsednik parlamenta gospodin Simić, predstavnik srpske liste izjavljuje – idemo sledećeg dana na konsultacije kod predsednika Aleksandra Vučića da vidimo da li ćemo u Vladu. Ko je ovde Haradinajeva vojska u Srbiji? Ko je ovde Tačijeva vojska u Srbiji? Da li oni koji su Haradinaja izabrali za predsednika vlade Kosova ili mi koji smo bili protiv toga?

Možete da ponavljate te laži koliko god hoćete puta… (Isključen mikrofon.)

Hvala.

Za te 23 sekunde sasvim je dovoljno da kažem da ste vi ti koji ne vodite brigu o Srbima na Kosovu i Metohiji. Vi koji tajno pregovarate sa Tačijem u poslednje dve godine. Vi koji ste napravili dogovor kojima će nekoliko desetina hiljada Srba, ako se progura dogovor o razgraničenju, ostati van Srbije.

To je onaj ko ne brine o interesima građana… (Isključen mikrofon)

Hvala, predsedavajuća.

Smatram da je povređen član 107. koji govori o dostojanstvu prilikom obraćanja poslanika u Narodnoj skupštini. Neću da komentarišem to što 15 minuta prethodni govornik, a dobio je reč po amandmanu, nijednu jedinu reč o amandmanu nije rekao, nego je vređao poslanike opozicije.

Javio sam se zato što je na početku svog izlaganja preporučio kolegi gospodinu Obradoviću da ide da se leči na način na koji su se lečili štićenici u manastiru Crna Reka. Da vas podsetim, u manastiru Crna Reka su lečeni tako što su udarani motkom po glavi, pa je nažalost jedan od njih tako i preminuo od štićenika.

Da li je to dozvoljeno obraćanje u parlamentu Srbije? Da li je to ono što vi radite poslanicima opozicije u parlamentu već dve i po godine, crtajući mete na svakome od nas, nazivajući nas izdajnicima, ljudima koji rade protiv interesa svoje zemlje, što je bila suština svih prethodnih 15 minuta, na koje vi niste reagovali i otvorene pretnje koje se ovde upućuju da ćemo i mi dobiti motku po glavi, kao što je dobio naš bivši kolega gospodin Borislav Stefanović? Vi niste reagovali.

Zato reklamiram ovu povredu Poslovnika i tražim od vas da reagujete na poziv na nasilje u ovom parlamentu. Nemate pravo da ćutite, nemate pravo da očekujete od nas da ćemo da ćutimo. Nećemo ćutati više na pozive na nasilje koji se svakodnevno u ovom parlamentu već dve i po godine upućuju prema predstavnicima opozicije.

Poštovana predsednice, javio sam se da govorim i po prethodnom amandmanu, kao i brojne druge kolege i vi, kršeći Poslovnik, niste mi dali pravo da govorim o amandmanu na koji sam se javio, kao i ostali poslanici opozicije, da ukažemo na štetnost postupanja Vlade i vladajuće većine u ovoj Skupštini i načinu rada parlamenta u poslednjih godinu dana.

Ovaj amandman je trebao da pojasni član 1. predloženog zakona, ali nažalost, drugi amandmani koje smo podneli, uključujući i one koji vas, vidim, posebno bole, 250 amandmana na Predlog zakona koji ste vi podneli, zakona koji ste podneli bez javne rasprave, zakon za koji su se gotovo svi stručnjaci koji se bave temom nuklearne energije u Srbiji, svi su se izjasnili protiv vašeg predloga.

Vi ste saučesnik u tome da ova Skupština ne raspravlja ni o budžetu, ni o poreskim zakonima koji to prate, ni o sudovima, tužiocima, ni o zakonu koji ste sami predložili, jer želite da ih sakrijete. Želite da sakrijete tu raspravu, da građani ne bi mogli da čuju koliko loše zakone ova Skupština donosi. Puštate da se ova rasprava pretvori u blaćenje opozicije, etiketiranje i crtanje meta na našim leđima i mislite da ćemo mi ovde ćutati i trpeti. Nećemo ćutati, ni trpeti, javljaćemo se, govoriti. Vaša je obaveza da radite po Poslovniku. Ako se poslanik javlja za povredu Poslovnika, mora da dobije reč.

Ne možete vi da odlučite unapred da je neko zloupotrebio javljanje po Poslovniku. To nigde ne piše. Poštujte Poslovnik. Ako vam se ne sviđa, promenite ga. Ako ne umete da vodite sednicu, kao što je evidentno da ne umete, odstupite, prestanite više da maltretirate ovde poslanike i građane koji gledaju ovaj prenos.

Hvala, predsedavajući.
(Dijana Vukomanović: Replika. Imenom i prezimenom sam pomenuta.)
Nećete da date repliku, da ispoštujete Poslovnik? Poslovnik daje obavezu da repliku date odmah po izlaganju.

Ispunila su se oba uslova, sem poslednjeg, vaše volje da vi nekome date repliku.

Nije osnov? Dobro.

Mnogo toga u ovoj Skupštini i skupštinskoj raspravi danas očigledno nije po Poslovniku. Cela ova rasprava i ovaj način urušavanja dostojanstva Skupštine, koji traje već godinu dana, godinu dana, kada svaka sednica koja je zakazana u prethodnih 12 meseca imala je objedinjavanje svih tačaka dnevnog reda u jednu tačku dnevnog reda, u jedinstvenu raspravu, na način da se onemogući da se govori u skladu sa Poslovnikom na svaku tačku dnevnog reda koja je pred nama.

To je slučaj i danas. Objedinili ste raspravu od 62 tačke dnevnog reda, da poslanici ne bi mogli da govore ni o Zakonu o budžetu, odnosno amandmanima, ni o budžetskom sistemu, ni o poreskim zakonima, zakonima o javnoj svojini, Zakonu o zaposlenima u državnoj upravi, o tome što se ponovo odlaže uvođenje platnih razreda, o imenovanju novih sudija, o sporazumima, o Zakonu o nuklearnoj zaštiti i mnogo čemu drugom.

Ovde se postavlja pitanje odakle sada poslanici opozicije i proglašavamo se bukačima. Ja moram da ponovim ono što je rekla koleginica Tepić – zato što ste vi huškači, mi smo danas bukači.

Huškanje koje ovde traje već dve i po godine u ovom sazivu dovelo je do razbijene glave našeg bivšeg kolege Borka Stefanovića. Da li ste vi mislili da ćemo mi i dalje da ćutimo ovde, da ćemo mi da se nadmudrujemo sa vama i trošimo vreme na raspravu ovako ili onako? Nećemo.

Meni je jasno zašto vi danas govorite o 2000. godini, 5. oktobar je prošao 2000. godine i neće se vratiti, ali ja sam mislio da se neće vratiti ni vreme 90-ih, ni huškanje u Srbiji koje je dovelo do brojnih žrtava, huškanje u bivšoj Jugoslaviji koje je dovelo do građanskog rata, smrti i proterivanja stotine hiljada ljudi za koje ste odgovorni vi. Neki među vama su i tada bili na vlasti, u Vladi, a neki su podržavali tu vlast svih tih godina.

Veliki je napor napravljen bio od tog 5. oktobra 2000. godine da se Srbija vrati u red normalnih, civilizovanih država i napravljeni su koraci od sedam milja. Da li je bilo grešaka? Da, bilo je grešaka, naravno. Ko radi, taj i greši. Mnogo grešaka je napravljeno.

Ono što se dešava danas je farsa, ismevanje demokratije. Vi govorite o nekakvoj volji građana na izborima koji nisu bili fer i demokratski. Što je rekla misija OEBS koja je nadgledala te izbore. Rekla je da izbori 2017. godine nisu bili fer i demokratski, i hvalite se tim izborima i rezultatima vašeg predsednika. Predsednik Aleksandar Vučić nije moj predsednik. Ne, na tako osvojenim izborima, izborima na kojima su drugi kandidati imali manje od 5% vremena predstavljanja u medijima, svi zajedno. Koliko je imao gospodin Aleksandar Vučić?

Hvalite si time i mislite da je to normalno. Nije normalno. Ono što vam se danas toleriše od strane Međunarodne zajednice i vi mislite da to može večno da traje, to traje samo zato što ste napravili dogovor sa gospodinom Hašimom Tačijem i Haradinajem da završite pitanje Kosova onako kako ne odgovara interesima Srbije. Zato se danas ćuti na sve ono što vi radite ovde u Srbiji, urušavate institucije, urušavate demokratiju, urušavate i ovaj parlament radeći na ovakav način.

Da, mi se danas bučimo i bukamo, ali šteta koju mi pravimo je mnogo manja od štete koju ste vi napravili. kreirajući ovakvu atmosferu u parlamentu. Godinu dana ne dozvoljavate da parlament radi normalno, da ne možemo da govorimo, da ne možemo da raspravljamo. Na šta liči rasprava 62 tačke dnevnog reda zajedno?

(Igor Bečić: Ceo dan samo vi govorite!)

Zašto ovo urlikanje sa ove sale predsedniče parlamenta ne sankcionišete?

(Igor Bečić: Ceo dan vičeš!)

Vaše huškanje dovelo je do razbijenih glava, razbijenih glava našeg kolege Borka Stefanovića i mi nećemo ćutati i čekati da naše glave budu razbijene, niti glava jednog građanina Srbije samo zato što ne misli onako kako vi mislite.

Oni koji danas misle da može da se ponovi vreme sa kraja 90-ih, ubistva političkih protivnika, greše, greše. Verujem da su građani Srbije naučili tu lekciju. Prepoznaju ono što su mislili da je davno prošlo, da je moguće crtati mete, nazivati ljude, političke protivnike i neistomišljenike stranim plaćenicima, izdajnicima, ljudi koji rade protiv interesa Srbije.

Ne priznajem, ne prihvatam da je neko ovde veći patriota od mene. Ne priznajem to. Uvreda je za mene da mi neko kaže da je veći patriota i da više voli ovu zemlju od mene.

Ovo što radite imaće trajne posledice po demokratski život Srbije. Način na koji ste urušili parlament radom, izvrgavanjem rada parlamenta u poslednjih godinu dana ima za danas posledicu ovo što se dešava u parlamentu. Ima posledicu za to da ćemo se mi boriti ovde za svoje pravo da kažemo ono što smatramo da nije dobro, da kažemo sa čim se ne slažemo u politici Vlade Republike Srbije i predsednika države. To je naše pravo koje stoji u tom Ustavu, kojim sada ovde mašete, a gde se nalazi Poslovnik. Pročitajte i Ustav. Pročitajte prava i obaveze Poslovnika. Građani koji su birali vas, birali su i nas, oni veruju u nešto drugo, veruju u nešto u šta vi ne verujete i naša je obaveza da se borimo za njihovo pravo da se taj glas ovde čuje i mi ćemo se za to pravo boriti do kraja.