Evo, gospođo Đukić-Dejanović, vraćam se na temu.
Poštovani gospodine ministre, mislim da je vama poznato da je koncept visokog obrazovanja, koji je usvojen Zakonom o visokom obrazovanju 2005. godine, u stvari koncept visokog obrazovanja koji postoji na američkim privatnim fakultetima.
U junu 1999. godine održana je ta čuvena sednica, odnosno čuveni sastanak ministara obrazovanja EU. Kao plod tog sastanka donet je jedan dokument koji sada u Republici Srbiji, kada je u pitanju oblast visokog obrazovanja ima, maltene, status svete knjige, a to je famozna Bolonjska deklaracija. Na osnovu tih principa iz Bolonjske deklaracije, 2005. godine Narodna skupština je donela Zakon o visokom obrazovanju, pri čemu, mnoga rešenja koja su sadržana u Zakonu o visokom obrazovanju ni direktno ni indirektno, uopšte nisu pomenuta, niti su tretirana Bolonjskom deklaracijom.
Mnogo toga što danas postoji u sistemu visokog obrazovanja Republike Srbije nema direktne veze sa principima sadržanim u Bolonjskoj deklaraciji, ali je postalo moderno svaku novinu, pa bila ona pozitivna ili negativna, u sistemu visokog obrazovanja Republike Srbije nazivati ''bolonjskom'' novinom.
Kao što je rekao moj uvaženi kolega Goran Mihajlović, kada se saberu i oduzmu svi rezultati ove reforme našeg univerziteta od 2005. godine, može da se izvuče jedan jedini zaključak, a to je da su sve te reforme donele više štete neko koristi.
Što se tiče izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju o kojima danas govorimo, neshvatljivo je da se menja formulacija u članu 4. Zakona o visokom obrazovanju, pa se kaže da je jedan od principa visokog obrazovanja – uvažavanje humanističkih i demokratskih univerzalnih vrednosti kulturnog nasleđa. Smatramo da je bila mnogo bolja prethodna formulacija, a to je, uvažavanje humanističkih i demokratskih vrednosti evropske i nacionalne tradicije.
Nemojte da zaboravite, gospodine ministre, donosimo Zakon o visokom obrazovanju Republike Srbije. Neophodno je u zakonu precizirati da se radi o humanističkim tradicijama, pre svega nacionalnim i pre svega evropskim, jer je srpski narod bio i ostao evropski narod, a njegova kultura i njegovo kulturno nasleđe sastavni deo evropske tradicije i evropskog kulturnog nasleđa.
Ono što je, takođe, problematično u izmenama Zakona o visokom obrazovanju jeste član 16. Sada u izvesnoj meri liberalizujete broj nastavnika koji je potreban da bi jedna visokoškolska ustanova mogla da radi. Do sada je postojao princip, u dosadašnjem Zakonu o visokom obrazovanju, da visokoškolska ustanova može da funkcioniše ako ima nastavnike koji rade 70% radnog vremena u odnosu na broj predmeta na toj visokoškolskoj ustanovi. Sada se taj princip menja, pa se kaže da visokoškolska ustanova ispunjava zakonom propisane uslove ako ima nastavnike u radnom odnosu sa punim radnim vremenom za izvođenje najmanje 70% časova aktivne nastave na studijskom programu.
Do sada je traženo u odnosu na ukupan broj predmeta, a sada se insistira na aktivnoj nastavi na studijskom programu. Šta u praksi ova odredba može da izazove? Može da dovede do toga da pojedine visokoškolske ustanove imaju skandalozno mali broj nastavnika, da imaju manji broj nastavnika, recimo, nego u nekoj osnovnoj ili srednjoj školi. Možda bi bilo dobro, gospodine ministre, da razmislite da se zakonom precizira fiksni broj, minimalni fiksni broj nastavnika koji jedna visokoškolska ustanova mora da ima zaposlenih sa punim radnim vremenom, da nam se ne desi da imamo visokoškolske ustanove sa pet, tri, sedam nastavnika. Onda se u velikoj meri dovodi u pitanje kredibilitet nastavnog procesa na jednoj takvoj visokoškolskoj ustanovi.
Takođe, bilo bi dobro, gospodine ministre, da razmislite o nečemu što postoji u EU. Radi se o jednoj direktivi Evropskog parlamenta iz 2005. godine, koja nalaže nacionalnim zakonodavstvima članicama EU da donesu zakon o takozvanim regulisanim profesijama. O čemu se radi? Kada su u pitanju pojedine nauke, države članice EU za visokoškolske ustanove koje obrazuju kadrove iz tih naučnih oblasti propisuju strože uslove za izvođenje nastave, nego kada su u pitanju neke druge naučne oblasti, konkretno, u EU propisuju se stroži uslovi za rad visokoškolskih ustanova iz oblasti, recimo, pravnih nauka, pedagogije i medicine.
U Republici Srbiji po ovom zakonu i po postojećem zakonu iz 2005. godine sve visokoškolske ustanove su izjednačene u pogledu uslova koje moraju da ispunjavaju, bez obzira na to kojom naučnom delatnošću, odnosno iz kojih oblasti školuju kadrove.
Imate jedan drugi slučaj, recimo, u SAD. I tamo postoje privatni fakulteti, postoje privatni pravni fakulteti, ali ne možete da budete upisani u imenik Američke advokatske komore ako niste završili nekoliko najprestižnijih, pre svega, državnih pravnih fakulteta. Vi sada završite koji god hoćete, ali ako hoćete da budete advokat u SAD morate da završite tačno određeni fakultet.
Bilo bi dobro, gospodine ministre, da usvojite takvu pozitivnu praksu koja postoji i u EU i SAD. Naročito je to važno kada je u pitanju medicina. Nemojte da nam se desi da školujemo ljude koji će formalno biti lekari, koji će formalno imati diplomu da su završili neki medicinski fakultet, a koji sutra neće znati gde je bubreg a gde je slepo crevo.
Sve ovo može da se ispravi, i greške u suđenju, i greške u procesu obrazovanja dece itd, ali te greške lekara teško mogu da se isprave i vrlo često te lekarske greške mogu da imaju kobne posledice. Ako ste primetili u poslednjih nekoliko godina, te lekarske greške su, nažalost, sve češće u Republici Srbiji. Neću da kažem da je to posledica samo obrazovnog procesa. Imamo dobre medicinske fakultete. Verovatno da postoje i neki drugi dobri razlozi, ali se plašim da će tih lekarskih grešaka biti mnogo više, budemo li imali hiperprodukciju, recimo, lekara koji će završavati medicinske nauke po kojekakvim privatnim fakultetima. Sutra da im dođete u ruke, možete samo da molite Boga da izađete živi iz te njihove ordinacije. Bilo bi dobro da porazmislite o usvajanju te direktive Evropskog parlamenta i u pravni sistem Republike Srbije.
Zbog nedostatka vremena, teško je elaborirati sve nedostatke postojećih izmena i dopuna Zakona o visokom obrazovanju. Samo jedan mali detalj – kada je u pitanju davanje zvanja profesora emeritusa, ono što može da se desi sada pri ovom rešenju koje je usvojeno u izmenama i dopunama Zakona o visokom obrazovanju jeste sledeće: čovek, istaknuti profesor, nastavnik, naučni radnik, godinama radi na jednom fakultetu ili na nekom institutu i zaista podigne ugled te visokoškolske ustanove i postane poznat u naučnim krugovima i u Republici Srbiji i van Republike Srbije, možda godinu dana pre penzionisanja zaposli se na nekom, recimo, privatnom fakultetu. Sada taj privatni fakultet polaže pravo na to da takvog čoveka proglasi profesorom emeritusom i praktično, kapitalizuje ceo nastavni i naučni rad tog čoveka koji se desio i koji se ostvario u nekoj drugoj visokoškolskoj ustanovi, po pravilu, državnoj.
Mislimo da to nije pravično rešenje. Mora da se propiše da taj koji se imenuje, odnosno proglašava za profesora emeritusa, mora da radi određeni broj godina u ustanovi koja ga proglašava profesorom emeritusom, da se ne bi desilo da neki novokomponovani privatni fakultet kaže – evo, imamo profesora emeritusa. To što je on 40-50 godina radio na nekom prestižnom državnom fakultetu, to više uopšte nije bitno. Sada, oni njega prisvajaju i kažu – evo kakve kadrove mi imamo. Time, naravno, studenti, naučna javnost može da se dovede u zabludu.
Ono što je, takođe, jedan problem, kada su u pitanju asistenti, predlažete sledeće – visokoškolska ustanova bira u zvanje asistenta studenta doktorskih studija koji je prethodne nivoe studija završio sa ukupnom prosečnom ocenom najmanje osam i koji pokazuje smisao za nastavni rad. Onda, menjate stav 2 – pod uslovom iz stava 1. ovog člana, visokoškolska ustanova može izabrati u zvanje asistenta i magistra nauka, odnosno magistra umetnosti kome je prihvaćena tema doktorske disertacije. To je, u stvari, jedan te isti slučaj. Onaj kome je prihvaćena tema doktorske disertacije, a koji je prethodno stekao akademski stepen magistra nauka, on je student doktorskih studija. Nema potrebe razdvajati ova dva slučaja, zato što se radi o potpuno istovetnoj situaciji.
Kada su u pitanju ispiti, u članu 90. kažete – ispit je jedinstven i polaže se usmeno, pismeno, odnosno praktično. Ovo u praksi može da dovede do različitih tumačenja. Da li to znači da će se ispiti polagati samo usmeno, samo pismeno ili samo praktično? Ili, pak, fakultet može da bira, pa da kaže – polagaće se i usmeno i pismeno i praktično? Ove zapete između ovih reči: "usmeno, pismeno, odnosno praktično", u praksi zaista mogu da dovedu do različitih tumačenja.
Sve u svemu, gospodine ministre, zbog nedostatka vremena, ono što može da se kaže jeste sledeće – reforma koja je uvedena, odnosno koja se sprovodi u Republici Srbiji od 2005. godine, u praksi je dovela do sledećeg: sada imamo jednu inflaciju visokoškolskih ustanova u Srbiji. Zaista nemam ništa protiv privatnih fakulteta, odnosno protiv privatnih univerziteta. Ali, činjenica je, i vi to dobro znate, gospodine ministre, da je kvalitet nastave, da su kriterijumi za polaganje ispita na pojedinim privatnim visokoškolskim ustanovama skandalozno niski. Mene ne može niko da ubedi da student može u jednom ispitnom roku da položi 10 ispita i da gotovo iz svih ispita dobije najvišu ispitnu ocenu. Imamo pametne i talentovane dece, vredne dece, ali u praksi je vrlo teško da neko može zaista da ima taj stepen znanja i taj stepen intelektualnih sposobnosti da u jednom ispitnom roku položi 10 ispita.
Takođe, morate da vodite računa, gospodine ministre, da država mora i da planira koji joj je broj kadrova potreban u nekom vremenskom intervalu. Sada imamo opet jednu inflaciju fakulteta koji maltene školuju istu vrstu kadrova. Imate ih svuda, u Beogradu, u Novom Sadu, Kragujevcu, u Nišu, a ima ih i po manjim mestima. Sada su svi neki pravnici, sada su svi neki stručnjaci za administraciju, sada su svi neki eksperti za bankarstvo, za menadžment. Postavlja se pitanje – gde će ta deca sutra da rade? Znate, nije suština samo u tome da nekome formalno date diplomu da je završio fakultet. Sutra će taj mladi čovek negde morati da radi. Nažalost, čini mi se da nema mesta u Republici Srbiji za toliki broj kadrova, u suštini, iz istovetnih oblasti.
Nemamo gde da zaposlimo tolike eksperte za državnu administraciju, za konsalting, za menadžment? Gde će ti ljudi da rade? Sutra ćete imati problem. On će reći, ja sam završio fakultet, uložio svoje godine, novac, ja ili moji roditelji, uopšte nije bitno. Očekujem sada od države da mi da posao. Gde će ti ljudi da rade? Država teško može svima da garantuje radna mesta. Jedan deo te dece sigurno ima bogate roditelje koji će moći da im obezbede radna mesta u njihovim privatnim kompanijama. Ali, siguran sam da je većina tih mladih ljudi bez bogatih roditelja. Tražiće od države da im obezbedi radna mesta. Država će teško u tome uspeti.
S druge strane, postoji, gospodine ministre, jedan problem za koji mislim da ste i vi potpuno svesni. Imamo u Republici Srbiji fakultete koji školuju ljude za neke obrazovne profile koji su potpuno veštački. Do pre izvesnog vremena imali ste u Novom Sadu jedan fakultet koji se zvao, verovali ili ne – Direktorski fakultet. Promenjen mu je naziv i više se ne zove tako. U suštini, školuje tu vrstu kadrova. Zaista me sada živo zanima kakvo zvanje dobija student koji završi Direktorski fakultet? Šta, diplomirani direktor?! To znači da taj čovek ništa drugo u životu ne može da radi jer iz njegovog obrazovnog profila proizilazi da jedino ono što on može da radi jeste da bude direktor. To je besmisleno. To je smešno. To je skandalozno. Nažalost, to se dešava u Republici Srbiji.
Zaista su neizjednačeni kriterijumi i za državne i za privatne fakultete. Potpuno su srozali nivo visokoškolskog obrazovanja u Republici Srbiji. Ima kvalitetnih, ima renomiranih privatnih visokoškolskih ustanova u Republici Srbiji, zaista ih ima. Ali, da ima i ovih drugih koji su samo po formi visokoškolske ustanove, a u praksi, kriterijumi su niži nego u srednjim školama, to je činjenica, gospodine ministre, sa kojom vaše ministarstvo mora da se suoči.
Ne smete da gledate u postupku akreditacija samo da li visokoškolska ustanova formalno ispunjava uslove za akreditaciju, da li ima dovoljan broj nastavnika, dovoljan broj prostora, dovoljan broj kompjutera itd, dovoljan broj studijskih programa, to je sve forma. Morate da kontrolišete kvalitet nastave na visokoškolskim ustanovama. Nemojte da nam se desi ono što nam se sada dešava, da školujemo poluobrazovane, poluintelektualce. Ti ljudi sutra neće vredeti ničemu, niti će moći da rade u državnim organima, ni u privredi, ni u privatnim kompanijama. Neće biti ni dobri pravnici, ni dobri ekonomisti, ni dobri lekari. Sa takvim ljudima imaćemo samo problem. Ti ljudi će da žive u lažnom uverenju da su intelektualci, da nešto znaju, a u stvari nivo njihovog znanja vrlo često će biti niži nego kod nekog dobrog đaka koji je završio sa uspehom gimnaziju, ali, nažalost, nema para da studira.
To su sve problemi, gospodine ministre, sa kojima vaše ministarstvo mora da se suoči. Nemojte da brzate u reformama visokog obrazovanja. Ono što je utisak Srpske radikalne stranke to je da se u Zakonu o visokom obrazovanju, i u ovom izmenjenom zakonu o visokom obrazovanju, iz EU recipirana neka rešenja koja nisu dobra. A ono što je dobro, to je ostavljeno po strani.
Na kraju, imajte u vidu, gospodine ministre, dobri fakulteti u EU, sa viševekovnom tradicijom, nisu navrat-nanos prihvatali sve što im se nudilo pod firmom Bolonjske deklaracije, nego su vodili računa da uzmu samo ono što može da unapredi kvalitet nastavnog procesa. Kod nas nema nikakvih kriterijuma, što god nekome padne na pamet, pri tome ne mislim na vas, gospodine ministre, od raznih eksperata za visoko obrazovanje to se proglašava ''bolonjskim principom'', mora da se unese u zakon. Kakve su praktične posledice – o tome niko ne razmišlja. (Aplauz)

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ste, pre svega, vi gospođo Đukić-Dejanović morali da skrenete pažnju gospodinu ministru da ponašanje koje on praktikuje u Narodnoj skupštini nije primereno. On je, čovek, pre, jedno, sat vremena završio sa svojom elaboracijom, otrčao do svojih prijatelja iz DSS, smejući se, pri tome, a sada verovatno sedi negde na kafi, ili pije sok ili se šeta po gradu, umesto da kao ovlašćeni predstavnik Vlade sedi ovde i sluša šta to narodni poslanici imaju da kažu o jednom predlogu zakona koji uopšte nije naivan i nije bezazlen. Naprotiv, sadržina ovog predloga zakona, odnosno zakona ako ga usvojite za nekoliko dana, može da ima vrlo teške posledice po Republiku Srbiju.
No, pošto nisam detektiv i ne pada mi na pamet da tražim ministra po Skupštini ili po gradu Beogradu, obratiću se gospođi koja sedi ovde ispred Ministarstva, a koja se zove, ako se ne varam, Milica Dražić. Dakle, draga gospođo Dražić, Predlog zakona o kome danas ovde pričamo, kao što sam rekao, uopšte nije naivan i uopšte nije bezazlen. Ovde se ne radi o pukom nabrajanju kada je šta potpisano, kog meseca i koje godine. Ovde se radi o pravima koja mogu, zaista, da imaju vrlo teške i nesagledive posledice po državni suverenitet Republike Srbije. No, da krenemo redom.
Gospođo Dražić, počeću od obrazloženja Predloga zakona. U obrazloženju na strani 27. kaže se ovako: "U maju 2006. godine u Briselu održana je konstitutivna konferencija na ministarskom nivou, na kojoj je, između zemalja i entiteta Zapadnog Balkana potpisan Protokol o saradnji na stvaranju Regionalne škole za državnu upravu. Protokol su potpisali predstavnici Republike Albanije, Republike Hrvatske, bivše jugoslovenske republike Makedonije, Bosne i Hercegovine, državne zajednice SCG u celini i posebno za svaku od republika predstavnici Republike Srbije i Crne Gore, kao i predstavnik UNMIK-a u ime AP Kosovo i Metohija, u prisustvu Evropske komisije". To piše na strani 27.
Na strani 28. piše ovako: "Sporazum o osnivanju Regionalne škole za državnu upravu (Respa) između Vlade Republike Srbije i vlada Republike Albanije, Republike Bosne i Hercegovine, Republike Hrvatske, Republike Makedonije i Crne Gore potpisan je 21. novembra 2008. godine u Podgorici". Sada, gospođo Dražić, voleo bih da mi vi, a, u stvari, više bih voleo da nam to ministar objasni, ali pošto, čovek, nije fizički prisutan u sali, verovatno mu je vrućina ili ima pametnija posla, pa je možda neka rasprodaja u gradu, šta vam znači ovaj ''entitet Zapadnog Balkana''?
SRS, a verujem i svi poslanici koji sede ovde, čuli su za pojam – entiteta samo u jednoj državi u našem okruženju. To je BiH. Nisam primetio da su ovaj sporazum potpisali predstavnici Republike Srpske niti predstavnici Federacije BiH. Dakle, možemo da izvedemo zaključak da se ne radi o tim entitetima. Sada vas mi iz SRS pitamo, a na koji entitet vi mislite? Koji je to entitet Zapadnog Balkana potpisnik ovog sporazuma? Nema drugog entiteta, gospođo Dražić, sem AP Kosovo i Metohija. Pitamo vas – ko vam daje pravo da stavite u proceduru Narodne skupštine Republike Srbije Predlog zakona u kome se Kosovo i Metohija ne tretira onako kao što piše u Ustavu, kao AP, nego kao entitet?
Nađite mi u Ustavu Republike Srbije, gde u bilo kom pozitivnom pravnom propisu piše da je Kosovo i Metohija entitet, naravno, pod uslovom da se ovaj pojam entiteta odnosi na KiM. Ako se ne odnosi, recite nam, koji je to entitet Zapadnog Balkana koji je potpisnik ovog sporazuma, odnosno prethodnog Protokola iz 2006. godine?
Dalje, gospođo Dražić, nije mi jasno ko su u stvari potpisnici ovog sporazuma? Na strani 27. kažete – bivša jugoslovenska republika Makedonija i BiH, a na strani 28. ne upotrebljavate tu terminologiju nego kažete – Republika Makedonija i Republika BiH. Moram da vas podsetim, što se tiče Makedonije, zvanično ime te države koja je nastala otcepljenjem od bivše SFRJ je – Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija. Pod tim imenom je ta država priznata kao članica Ujedinjenih nacija.
Ko daje pravo Vladi Republike Srbije da se, recimo, na stranu to što se ne poštuje međunarodno pravo, što se ne poštuje odluka o pristupanju Makedonije UN pod ovim zvaničnim imenom, ko daje pravo Vladi Republike Srbije da se zamera, recimo, Vladi Republike Grčke? Grčka ne priznaje termin – Republika Makedonija, zato što oni smatraju da je pojam Makedonije i pojam Makedonaca deo grčkog istorijskog, političkog i kulturnog nasleđa. Međutim, Vlada Republike Srbije neprestano menja terminologiju. Sad je odjedanput – Republika Makedonija. Nije! Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija. To je njeno zvanično ime i tako treba da stoji u Predlogu zakona.
Dalje – nije Republika Bosna i Hercegovina, nego je samo Bosna i Hercegovina. Gde to piše? Uzmite Dejtonski mirovni sporazum. Njegov sastavni deo, kao jedan od aneksa, jeste Ustav Bosne i Hercegovine. Ustav Bosne i Hercegovine, a ne Ustav Republike Bosne i Hercegovine. To je jako važno, ne samo terminološki, to je suštinski važno. Time se naglašava da je Bosna i Hercegovina jedna prilično specifična državna tvorevina. Nije, daleko od toga da je unitarna država, mnogo je više od federacije, nije klasična konfederacija ali, recimo, da je bliska nečemu što se u teoriji naziva konfederacija. Zato nije Republika Bosna i Hercegovina, jer nije država u pravom smislu te reči.
Ne možete vi sada da menjate zvanične nazive okolnih država. Makedonci se zovu – Bivša Jugoslovenska Republika Makedonija, za vas je Republika Makedonija. Ovi zapadno od Drine se zovu Bosna i Hercegovina, vi kažete – Republika Bosna i Hercegovina. Nije!
Da li to znači da Vlada Republike Srbije ne priznaje Dejtonski mirovni sporazum, a mi garant Dejtonskog mirovnog sporazuma? Da li to znači da mi ne priznajemo Republiku Srpsku kao sastavni deo Bosne i Hercegovine, kao jedan od njenih entiteta?
Vidite kako ovaj predlog zakona uopšte nije tako benigni kao što izgleda – da je gospodin ministar mislio da je suština ovog zakona koliko ima zaposlenih u državnoj upravi i kolike su im plate. Nije! Ovo može da ima trajne posledice po državne i nacionalne interese Republike Srbije. Zašto? Zato što oni koji su priznali taj vaš famozni entitet Zapadnog Balkana, Kosovo i Metohiju, oni koji guše Republiku Srpsku, oni traže od Republike Srbije, ako ne direktno onda indirektno, da pokaže volju da Kosovo i Metohiju ne tretira kao sastavni deo Republike Srbije i da otpiše Republiku Srpsku.
Zato je ovaj predlog zakona opasan. Zato o ovom predlogu zakona treba duboko da se razmisli, da li ga je uopšte u ovakvoj formi trebalo stavljati u skupštinsku proceduru. I naravno, predsednik Republike, gospodin Boris Tadić, zaista, treba dobro da razmisli da li će ovako nešto da potpiše.
Šta čekaju oni koji su priznali taj famozni entitet Zapadnog Balkana, Kosovo i Metohiju? Čekaju jedan signal od bilo kog državnog organa Republike Srbije, od Narodne skupštine, od Vlade, od predsednika Republike, jedan jedini signal iz kojeg će moći da se izvuče zaključak – evo, sami Srbi više ne tretiraju Kosovo i Metohiju kao sastavni deo Republike Srbije.
Pada u vodu celokupna borba Republike Srbije u međunarodnoj zajednici kod onih država koje nisu priznale nezavisnost tog famoznog entiteta Zapadnog Balkana. Šta će sutra da kažu Rusi: "Smatramo da nije u skladu s međunarodnim pravom priznavanje Kosova i Metohije, ali ne možemo mi Rusi da budemo veći Srbi od vas Srba. Ako vi Srbi kažete da Kosovo i Metohija nije sastavni deo Republike Srbije nego entitet Zapadnog Balkana, pa, šta od nas očekujete?!" Šta će da nam sutra kažu Kinezi? Šta će da nam kažu svi oni istinski prijatelji Srbije u svetu, kad mi sami na ovakav sraman način terminološki određujemo jedan sastavni deo Republike Srbije.
Ne znam da li ste primetili, gospođo Dražić, Republika Slovenija je maltene oružjem htela da spreči dolazak Hrvatske u Piranski zaliv, jedan mali pedalj teritorije na severnom Jadranskom moru, strateški hiljadu puta manje bitan od Kosova i Metohije, istorijski hiljadu puta manje bitan od Kosova i Metohije i za Sloveniju i za Hrvatsku. Ali, ozbiljna država tako pokazuje da je respektabilan faktor u međunarodnim odnosima, ne da svoje.
Slovenija je bila spremna da zaustavi pristupanje Hrvatske EU zbog tog famoznog Piranskog zaliva, zbog 50 vikendica. Ne da Hrvatskoj u EU dok se ne reši to pitanje, a mi Srbi ovako tretiramo Kosovo i Metohiju – entitet Zapadnog Balkana. Šta će sutra da bude? Komšiluk velike Albanije. Dokle tako? Gde je granica u tom srozavanju nacionalnog dostojanstva?
Kažete u Obrazloženju Predloga zakona nešto što je već postalo do te mere degutantno, ne znam da li treba komentarisati, ali, mislim, pošto prenos verovatno prate građani Republike Srbije, da ne bi bilo nejasno, ovako: ''Za stupanje na snagu Sporazuma i njegovu implementaciju neophodno je da ga potvrde pet članica. S obzirom da su Sporazum za sada potvrdile četiri članice, predlaže se donošenje ovog zakona po hitnom postupku.'' Zašto po hitnom postupku? To su ključne reči. ''Nedonošenje zakona po hitnom postupku,'' zamislite, građani Republike Srbije, šta će strašno da se desi, ''moglo bi da proizvede štetne posledice po rad organa i organizacija u procesu pristupanja Evropskoj uniji.''
Svojom skromnom pameću mogu da zaključim sledeće – ukoliko Narodna skupština, ne daj bože, ne usvoji ovakav predlog zakona, parališe se rad organa i organizacija, nastaje smak sveta i nema nikakvog pristupanja Srbije EU. A, da li je to tako? Nije. Da li je zaista ovakav predlog zakona nasušna potreba Republike Srbije? Nije, nije čak nasušna potreba ni u procesu pridruživanja EU, nego vi, gospodo iz Vlade, ne znate šta da napišete u obrazloženjima zakona, pa ponavljate iste floskule. Hvala bogu što je Bil Gejts izmislio onu informatičku operaciju kopi-pejst i kad god se nađe neki predlog zakona u skupštinskoj proceduri, mora po hitnom postupku, inače – smak sveta, blokira se rad organa i organizacija, ne možemo u EU?! Da li je to tako? Evo, samo da posmatramo sa stanovišta EU – nije.
Vi, gospodo iz Vlade Republike Srbije, ponašate se kao što su se nekad ponašali katolički sveštenici kada je ''Biblija'' bila pisana na latinskom jeziku. Pa, obični vernici, šta će, neuki, ne umeju da čitaju i sve što im kaže taj sveštenik to je tako, piše u ''Bibliji'' – jeste da ne mogu da pročitam, pisano je na latinskom jeziku, ali, on je rekao da je to tako i ja tako moram da radim.
Imam utisak da vi iz Vlade Republike Srbije mislite da je recimo Izveštaj Evropske komisije za 2009. godinu pisan na nekom bog te pita kakvom jeziku, pa mi primitivni, neobrazovani, antievropski srpski radikali ne možemo da pročitamo šta to piše u tom izveštaju Evropske komisije. Evo šta piše, gospođo Dražić, kada je reč o državnoj upravi, to vam je strana 9. i 10. Izveštaja Evropske komisije o stanju reformi u Republici Srbiji za 2009. godinu.
Kaže ovako – zakonodavni okvir koji reguliše državnu upravu još nije dovršen. Zakon o upravnom postupku, Zakon o upravnim sporovima, ažurirani akcioni planovi za sprovođenje Strategije reforme državne uprave i relevantni podzakonski akti još nisu usvojeni. Preduzeti su samo početni koraci za uvođenje konkretnih mera u borbi protiv korupcije u državnoj upravi, a dalja akcija ili sudska kontrola nisu adekvatni.
To je problem, a ne regionalna škola za državnu upravu, ne Danilovgrad!
Međutim, kaže, dalje – državna vlast nije obezbedila sve neophodne resurse da bi kancelarije Ombudsmana mogle u potpunosti da izvršavaju svoja ovlašćenja, a aktivnosti koje su usledile posle Ombudsmanovih preporuka nisu dovoljne. Na lokalnom nivou kancelarije su ustanovljene samo u 11 gradova i opština.
Dalje – kada je u pitanju Poverenik za informacije od javnog značaja, takođe je važna evropska tekovina. Nedovoljan broj zaposlenih, pogotovo sada kada je kancelarija preuzela dodatne zadatke i odsustvo mehanizma za sprovođenje Poverenikovih odluka glavne su prepreke za rad ove kancelarije.
Zatim – druge regulatorne institucije, Državna revizorska institucija, Odbor za rešavanje u sukobu interesa, Savet za borbu protiv korupcije, Komisija za zaštitu konkurencije, Uprava za javne nabavke, Komisija za zaštitu prava ponuđača nastavljaju da se suočavaju sa teškoćama u sprovođenju svojih mandata. One se prvenstveno odnose na nedostatak sredstava i, ono što je jako važno, neodgovarajući zvanični odgovor na njihove odluke i preporuke.
Zaključak Evropske komisije, zaključak EU – tempo reforme državne uprave je spor, akcioni plan za sprovođenje Strategije reforme državne uprave još nije usvojen. Sistem nagrađivanja prema rezultatima rada predviđen izmenjenim i dopunjenim Zakonom o državnim službenicima još nije sproveden. Transparentnost u državnoj upravi mora da se poboljša i veći prioritet treba da se da borbi protiv korupcije i delotvornoj podršci radu nezavisnih tela.
Ovo je ključni prioritet evropskog partnerstva, to piše!
Ovo je ključni prioritet evropskog partnerstva, ne Regionalna škola za državnu upravu. Neće biti smaka sveta ako se ne formira Regionalna škola, nego ako se ovo ne uradi, potrebno je veća koordinacija u sprovođenju reforme državne uprave, uključujući praćenje i evaluaciju, a treba da se razvijaju i prakse dobrog upravljanja.
Dame i gospodo iz vladajuće koalicije, ovo EU misli da treba da se uradi. Ovo EU smatra kao nedostatak državne uprave Republike Srbije. Ovim bi, gospodo, treba da se pozabavite, ova pitanja da rešavate. Pustite vi Regionalnu školu za državnu upravu. Izmislili ste da će doći do blokade državnih organa i organizacija i do prekida u postupku pridruživanja EU ako se ne formira Regionalna škola za državnu upravu. To, jednostavno, nije tačno i to lepo proističe iz ovog izveštaja. Nemojte uvek kada ne znate šta ćete, moramo zbog EU. Ne moramo.
Zašto se ovo radi? Sada ću da vam kažem, gospođo Dražić. Ovo se radi zbog pranja para, ni zbog čega drugog. Koliko košta ova regionalna škola za državnu upravu u Danilovgradu? Kaže ovako: ''U budžetu Republike Srbije za 2010. godinu za sprovođenje ovog zakona obezbeđena su sredstva u iznosu od 12. 000. 000 dinara,'' uopšte nije mala suma, ''a ukoliko bude potrebno obezbediće se i sredstva po osnovu kursnih razlika.'' Vidite kako Vlada Srbije razmišlja. Nemojte slučajno da fali toj regionalnoj školi za državnu upravu. Ako nije dovoljno 12 miliona, obezbediće se dodatna sredstva.
Nama je to u SRS signal da se ovde radi o nečemu što nije, baš, sasvim zakonito, o nečemu što nije, baš, čisto. Kako sad odjedanput – malo je 12 miliona, pa, ako zafali, hajde da se setimo kursnih razlika? Je li moguće da ta regionalna škola za državnu upravu je do te mere bitna za Republiku Srbiju? Je li moguće to? Nije moguće. To će vam reći svako ko zdravorazumski posmatra ovu stvar, uopšte ne mora da bude pravnik, uopšte ne mora da bude ekonomista, uopšte ne mora da bude ekspert za pitanja evropskih integracija.
Uzme čovek papir i olovku i kaže – u vreme kada ljudi u Srbiji gladuju, kada imate ko zna koliko miliona nezaposlenih, kada imate sve veći broj mladih i obrazovanih ljudi koji beže iz ove države, ali ne zbog SRS i ne zbog Slobodana Miloševića, nego zbog vas, gospodo Evropejci, koji deset godina navodno vodite evropsku politiku, a ljudi jedva čekaju da pobegnu iz te vaše evropske idile!
To je suštinski problem ove države. Sada ćete vi tim ljudima reći – znate, biće čudo neviđeno ako se ne formira Regionalna škola za državnu upravu.
Sada da vidimo čime se bavi ta škola. Verujte mi, nisam našao dve rečenice a da se odnose na nešto što bi se moglo nazvati obrazovni proces u ovoj školi. Uopšte ne znamo ko će da se bavi nastavom u toj školi. Jesu li to profesori nekih evropskih univerziteta? Jesu li to ministri iz evropskih zemalja? Jesu li to šefovi kabineta? Ko su ti ljudi? Nema ni jedne jedine reči.
Nema ni jedne jedine reči o tome a ko će da se školuje u toj regionalnoj školi. Hoće li se obučavati ministri? Hoće li se obučavati državni sekretari, pomoćnici ministara, direktori javnih agencija? Hoće li se obučavati činovnici, u smislu vozača, portira, kafe kuvarica? Ko će da se obučava u toj regionalnoj školi za državnu upravu? O tome nema ni jedne jedine reči, ali o parama – 90% teksta.
Evo, sada ćete da čujete. Prvo, ne znam šta vam znači ovo, gospođo Dražić, da će države članice EU ili evropskog ekonomskog prostora značajno da pomažu Respi. Čuo sam da postoji EU, ali da postoji nešto što se zove evropski ekonomski prostor, to nisam čuo. Zaista bih voleo, zbog mog ličnog nekog obrazovanja i informisanosti, da mi objasnite o čemu se radi kada je reč o ovoj sintagmi – evropski ekonomski prostor.
Sada da vidite šta radi ta vaša RESPA – usvaja godišnji program rada i budžet RESPA, prima i postupa po svim izveštajima, uključujući i izveštaje nezavisnih revizora. Znači, pare su u pitanju. Usvaja finansijske pravilnike Respe. Utvrđuje ukupan obim godišnjeg osnovnog budžeta Respe. Nigde obrazovanja, nigde profesori, nigde škola. Samo pare.
Dalje, šta radi sekretarijat? Uglavnom se bavi poslovima finansijskog upravljanja, član 23. – osnovni budžet, ima osam stavova, član 24, dva stava – finansiranje i aktivnosti Respe, član 25. finansijsko izveštavanje, pet stavova. Manje-više, isključivo pare; finansijski izveštaji, finansijsko poslovanje, revizori.
Da nisam pročitao naslov Predloga zakona imao bih utisak da se radi o nekoj banci. Sve same pare. Sve sami revizori. Sve sami finansijski izveštaji. Sve sami budžeti. O školi, o obrazovanju, o kvalitetu znanja koje će da se pruža u toj navodnoj obrazovnoj instituciji ni jedne jedine reči.
(Predsednik: Vreme.)
Zahvaljujem, gospođo Đukić-Dejanović. (Aplauz)

Gospodine Novakoviću, vi ste maločas pročitali imena, maltene, pola članova Vlade Republike Srbije, međutim, ovde ne vidimo apsolutno nijednog, sem damu i gospodu činovnike iz raznih republičkih ministarstava, pa vas molim da date pauzu ili da obezbedite da se poštuje član 87. Poslovnika Narodne skupštine i da makar jedan resorni ministar bude prisutan u sali, jer danas treba da raspravljamo o ratifikaciji sedam različitih međunarodnih ugovora iz različitih oblasti.
Svaka čast prisutnoj dami i gospodi, ali je zaista nedopustivo da se rasprava o ovako važnim međunarodnim ugovorima odvija, a da nijedan od navedenih članova Vlade nije prisutan u Narodnoj skupštini. Zahvaljujem se.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega, gospodin Sreto Perić nije nikoga vređao i biranim rečima je obrazlagao amandman koji je podneo na ovaj predlog zakona.
Suština njegovog izlaganja i suština stava SRS je u sledećem: ne verujemo da promene u Srbiji mogu da donesu ljudi poput Gorana Kneževića, ne možemo da verujemo da promene u Srbiji mogu da donesu ljudi koji su do juče bili saradnici Miroljuba Labusa.
Ako ste juče pratili emisiju na B 92, senzacionalno pojačanje za stranku gospodina Nikolića je navodno neki vrhunski pravnik koji je nešto potpisao za G 17 plus, ali ne zna da li je to pristupnica ili neki formular, u međuvremenu se učlanio u DS, pa se posvađao sa DS, pa je onda prešao u SNS.
Dakle, mi kao stranka ne verujemo da takvi ljudi mogu da donesu promene u Srbiji. To nisu promene, to su isti oni ljudi za koje su oni koji su organizovali sakupljanje potpisa do pre dve ili tri godine rekli da su najveći kriminalci na svetu.
Da ste pre dve godine pitali gospodina Nikolića šta misli o Goranu Kneževiću – sve najgore; šta misli o njegovim novim pojačanjima u stranku – sve najgore. Sada su odjedanput to ljudi koji će da donesu promene u Srbiji. SRS u to ne veruje.
Što se tiče potpisa, akcija je potpuno legitimna. Druga stvar je da li su svi potpisi sakupljeni na validan način, zato što postoje ozbiljne indicije da je bilo falsifikovanja potpisa.
Da li je zaista bilo ili nije, mi u to ne želimo da ulazimo, ali mi imamo pravo na stav da promene u Srbiji ne mogu da donesu ljudi koji su već bili na vlasti i koji su i te kako odgovorni za stanje u kojem se Srbija nalazi, pa sad pokušavaju da izbegnu odgovornost time što će da se priključe stranci za koju računaju da će sutra ili prekosutra da participira u vršenju državne vlasti. Dakle, mi smo protiv toga.
Što se tiče ovih drugih političkih stranaka koje su učestvovale direktno ili indirektno u sakupljanju potpisa, činjenica je da gospodin Vojislav Koštunica nije baš rad da se slika sa organizatorima ove velike akcije.
To nešto govori, ali mi se sada ne mešamo u politiku Demokratske stranke Srbije. Samo imamo pravo da sumnjamo u to da suštinske promene u Srbiji mogu da donesu ljudi koji imaju istovetan stav kao ljudi koje navodno hoće da smene sa vlasti.
Izvinite, ali ne vidim nikakvu razliku u politici Srpske napredne stranke i Demokratske stranke. Kakva je to promena vlasti u Srbiji, ako lider te partije koja organizuje sakupljanje potpisa, kaže – dobra je politika Borisa Tadića, ali se ne sprovodi do kraja? Pa, to znači da će je on sprovoditi.

Evo, naravno, neću se služiti rečnikom čoveka koji smatra da ima tapiju da bude normalan i pristojan i koji se navodno bori za normalnu i pristojnu Srbiju.
Ne znam zaista o čemu gospodin Tomislav Nikolić govori. Ovih dana sam bio u Aranđelovcu, kao i moje kolege iz Srpske radikalne stranke i otprilike sam video tehnologiju osvajanja glasova te stranke.
Ako mi kažete da ima razlike u načinu vođenja kampanje između stranke Tomislava Nikolića i Demokratske stranke, koju on navodno hoće po svaku cenu da sruši sa vlasti, bio bih vam zahvalan na tom nekom novom iskustvu i novom znanju. Ako se glasovi kupuju davanjem veštačkog đubriva, brašnom, deljenjem gotovog novca, onda izvinite, to nije demokratija i to nije Evropska unija.
To radi Srpska napredna stranka u Aranđelovcu, kao što je juče radila u Vrbasu, Odžacima i maltene u svim opštinama gde su bili lokalni izbori. Dakle, potpuno istovetna tehnologija koju sprovodi Demokratska stranka, koju navodno ta partija hoće da smeni i da donese promene u Srbiji.
Suština cele priče je u tome, dragi građani, glasali vi za Srpsku naprednu stranku ili glasali za Demokratsku stranku, glasate za istu politiku.
Ako hoćete suštinske promene u Srbiji, onda glasajte za one koji nisu promenili svoju politiku, koji su ostali pri svojoj politici i onda kada je teško, i onda kada jedan deo građana tu politiku ne razume, ali ta politika je duboko istinita i ta politika je duboko u interesu građana Srbije.
Ne znam kako će građani Srbije sutra da glasaju. Možda izglasaju to da SNS bude vladajuća partija. Tu odluku građana Srbije i mi u SRS ćemo prihvatiti. Volja građana je svetinja, ali ovde se radi o tome da se za vlast bore stranke koje imaju istu politiku.
Potpuno je svejedno da li Srbiju u propast vodi ova ili ona partija. Mi hoćemo da sprečimo da Srbija doživi propast, katastrofu. Hoćemo da Srbija bude razvijena, napredna, demokratska država.
Da li smo za EU? Gospodine Nikoliću, izgleda nemate istančan politički sluh. Gospodin Zoran Krasić je jasno rekao da pri ovakvom odnosu EU prema Srbiji, gde implicitno i eksplicitno KiM računa kado deo teritorije van Republike Srbije, sad insistiranje na ulazak u EU nije dobro, zato što EU nas ne tretira kao što je tretirala Sloveniju, Mađarsku, Češku, Slovačku, Bugarsku, Rumuniju, sve druge države koje su od 2004. godine ušle u EU.
SRS jasno kaže – ako treba da uđemo u EU pod istim principima pod kojima su ušle sve ove države, ako ne insistirate na tome da se danas odreknemo KiM, sutra Vojvodine, onda SRS smatra da je legitimno pitanje da li Srbija treba da uđe u EU.

Ponoviću ponovo. Naše je legitimno pravo da sumnjamo u to da ljudi koji su do pre nekoliko godina optuživani od strane Tomislava Nikolića za to da su najveći kriminalci, da nam se sada oni predstavljaju kao ljudi koji će da obezbede dobro za našu decu.
SRS u to ne veruje. Ne verujemo ljudima koji su ovde u parlamentu Srbije tvrdili da je statut Vojvodine protivustavan, separatistički i antisrpski, a onda posle mesec dana, tu je izjavu inače preneo dnevni list "Blic" od 24. decembra 2009. godine, da SVM nema čega da se plaši ako stranka gospodina Nikolića dođe na vlast, zato što oni ne misle da menjaju statut.
Imamo pravo da sumnjamo u to da takvi ljudi mogu da donesu dobro Srbiji. Ako se politika menja od danas do sutra, ako o tako fundamentalnim pitanjima u roku od mesec dana zauzimamo dva potpuno oprečna stava, onda se zaista postavlja pitanje ozbiljnosti jedne takve politike, sem ako je cilj takve politike doći pošto-poto na vlast, bez obzira na to da li ste principijelni ili ne. Ali, onda između ove sadašnje vlasti i neke nove buduće vlasti, koja će funkcionisati na tim principima, nema nikakve suštinske razlike.
Mi ne verujemo da ljudi koji su promenili sve moguće partije u Srbiji sada mogu da donesu dobro toj istoj Srbiji. Danas sam član G17 plus, prekosutra sam DS, pa onda SNS, pa ko zna koje po redu partije, ali znate, uvek sam u pravu, ekspert sam, vrhunski sam pravnik. Ne znam da li sam potpisao nešto za G17 plus, jeste nešto sam potpisao, ne znam da li je pristupnica, ali sam veliki borac protiv kriminala i korupcije.
Izvinite, mi u to ne verujemo. Našu politiku nismo promenili. Smatramo da je naša politika principijelna, da je naša politika u interesu svih građana Srbije i da naša politika može zaista da donese suštinske promene u Srbiji.
Ne mogu oni koji su do juče bili optuživani da su kriminalci, da su opljačkali Srbiju, ne mogu savetnici Miroljuba Labusa, Mlađana Dinkića, oni koji su tvrdili da su u sefu imali ne znam koliko spremnih miliona za kampanju DS, sada odjedanput da budu predstavljeni kao neka nevinašca. Ni luk jeli, ni luk mirisali, nema veze šta ste radili 10 godina, potpuno smo novi ljudi i zastupamo novu politiku. To nije nikakva nova politika. To je politika koju građani Srbije osećaju na svojoj koži od 2000. godine pa do danas.
Potpuno je svejedno da li će tu politiku da sprovodi Boris Tadić, Tomislav Nikolić ili Aleksandar Martinović, ili bilo koji drugi pojedinac. Suštinski mora da se menja politika, a ne njeni nosioci.

Dame i gospodo narodni poslanici, očigledna je namera i gospodina Šutanovca i DS da hipoteku za sve što se loše dešavalo u tim famoznim devedesetim godinama svali na leđa SRS, uprkos političkoj istorijskoj činjenici da je SRS učestvovala u Vladi Srbije u periodu od dve godine od 1998. do 2000. godine, kao što je sa druge strane istorijska i politička činjenica da je upravo DS imala ministre u Saveznoj vladi, recimo 1992. godine.
Da li možda vi iz DS snosite neku vrstu odgovornosti za ono što se loše dešavalo u tim devedesetim godinama?
Što se tiče ovoga što je rekao gospodin Šutanovac, zar ćemo da šaljemo srpske mladiće na Prokletije? Ali, vi ćete ih, gospodine Šutanovac, slati u Irak, u Avganistan, ko zna gde po belom svetu. Kažete – mladi ljudi su se dobrovoljno prijavili.
Kako znate da se možda neko mlad ne bi prijavio da ide, recimo, da brani srpski narod na KiM? Kako je moguće da mladi čekaju u redu ispred Ministarstva odbrane da idu u Čad, a da se baš nijedan ne bi našao da ide na KiM? Izvinite, mi u SRS u to ne verujemo.
Sledeća stvar koja je prosto neverovatna. Ispada da je ove zakone trebalo da brani Mlađan Dinkić, jer koliko shvatamo, sve ovo će da donese velike ekonomske koristi Srbiji. Izvinite, da li je ovo Ministarstvo odbrane, da li je u pitanju vojska, bezbednost ili će se ovde otvarati radna mesta, ljudi će moći da kupuju stanove, automobile, da školuju svoju decu, da se leče itd?
Kako je moguće da je jedini resurs Srbije za privlačenje investicije vojska i odbrana? Niste to obećavali 2008. godine kada je formirana ova vlada, nego radna mesta, mogućnost da se ljudi besplatno školuju zato što ste socijalno odgovorna vlada, mogućnost da se ljudi leče po nekim evropskim standardima, zato što ste socijalno odgovorna vlada, a danas u Srbiji onaj ko nema novca može da umre i državu Srbiju za to baš briga.
Konačno i poslednja stvar koja je ovde istaknuta, to je da sada ako se ne ratifikuju ovi sporazumi, onda ćemo se naći na meti terorista. Baš suprotno, gospodine Šutanovac. Ako međunarodni terorizam, pre svega islamski terorizam, prepozna u Srbiji saveznika SAD, Velike Britanije, Nemačke, zar vam se ne čini logičnim da ćemo tek onda doći na udar tih istih terorista, onih istih terorista, gospodine Šutanovac, koje su stvorile te iste SAD?
Znate li šta znači Al Kaida? Baza. Baza podataka. Znate li zašto baza podataka? Zato što je CIA tokom 80-ih godina poimenično znala svakog pripadnika islamskih snaga u Avganistanu…

Dame i gospodo narodni poslanici, zaista ne razumem, gospođo predsednice, čemu ovakva nervoza u vođenju sednice i čemu ovakvo gaženje Poslanika.
Mali je spisak narodnih poslanika danas za diskusiju. Završićete ovu diskusiju na vreme, ako imate neke rokove i ako imate nekih drugih privatnih ili profesionalnih obaveza. Nemojte na taj način, tako brutalno da uskraćujete pravo narodnim poslanicima bilo koje poslaničke grupe, pa i poslaničke grupe SRS, da dobiju pravo na repliku.
Meni je žao što je gospodin Šutanovac izašao iz sale. Njega sam hteo da pozovem da ova rasprava ako je ikako moguće bude civilizovana i da bude smirena.
Ne znam šta mu znače te aluzije da je meni ili bilo kome drugom iz SRS sužena svest. Ne znam šta mu to znači da ja sad njemu ili bilo ko drugi iz naše poslaničke grupe hoćemo da držimo predavanja, nećemo. Niko od nas, pa ni ja, nismo još počeli da držimo predavanja na kursevima u Garmiš Partenkirhenu, koji je završio gospodin Dragan Šutanovac, nisu nas tamo zvali. On sluša predavanja nekih drugih.
Pre nego što iznesem određene stavove SRS vezane za ovu tačku dnevnog reda dužan sam da, pošto mi niste dali pravo na repliku, dam kratko objašnjenje, odnosno pojašnjenje onoga što gospodin Šutanovac očigledno nije dobro razumeo.
Nema nikakve sumnje, dame i gospodo narodni poslanici i građani Srbije, da SRS, a verujem i Republika Srbija, pruža punu podršku Ruskoj Federaciji u borbi protiv terorističkih grupa koje ugrožavaju bezbednost ruske države i ruskih građana. Podržavamo politiku i Vladimira Putina, i Medvedeva i nadležnih ruskih ministarstava, i ruske vojske i ruske policije u borbi protiv terorizma. Samo hoću da skrenem pažnju gospodinu Šutanovcu, odnosno gospodi iz Ministarstva odbrane, da njihovi zapadni prijatelji, za te koji su postavili bombe u Beslanu, u Moskvi, ne kažu da su teroristi, nego da su borci za ljudska prava i slobode. U tome se mi ne slažemo.
Mi se ne slažemo oko fundamentalnog pitanja – da li je terorizam svuda u svetu terorizam ili je terorizam samo ako nas pogađa, a ako pogađa nekog drugog, onda to više nije terorizam, onda je to borba za ljudska prava i slobode? Mi se oko toga ne slažemo.
Kao što je terorizam u Iraku, tako je terorizam i u Rusiji, ali bogami je tako terorizam i na Kosovu i Metohiji. Ne mogu oni koji su postavili bombe u Moskvi ili Beslanu da budu proglašavani borcima za ljudska prava i slobode, neshvaćenim, napaćenim dušama, koje mrska ruska država ne razume.
Ne mogu Hašim Tači, Haradinaj i drugi zlikovci na Kosovu i Metohiji da budu uvaženi partneri SAD, NATO-a i EU, ali kada pogine neki američki vojnik ili engleski vojnik, onda je to terorizam. To nije ozbiljan odnos prema ovoj pojavi, to je, gospodo, licemerstvo, a SRS se bori protiv licemerstva i kada je u pitanju terorizam.
Dalje, ovde je gospodin Šutanovac patetično govorio o našoj deci i ispada da je jedini čovek u Srbiji koji ima decu Dragan Šutanovac. Ko god kaže da je protiv NATO pakta, on je protiv svoje sopstvene dece. Izvinite, to nije tačno. I gospodin Dragan Todorović, i gospodin Zoran Krasić, i gospodin Dragan Stevanović i ja i mnogi drugi takođe imaju decu, i uopšte ne mislim da loše mislim svojoj sopstvenoj deci ili vašoj deci ili bilo čijoj deci ako kažem da Srbija nikada ne sme da sarađuje sa NATO paktom, da uđe u NATO pakt, a ovo što vi danas radite jeste uvođenje Srbije u predvorje NATO pakta.
Na jedan vrlo bezobrazan način ste stavili namerno sporazum o saradnji sa jednom državom koja nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije, to je Španija, a sve druge su je priznale, i ne samo da su je priznale, nego su prednjačile u bombardovanju SRJ i u pozivanju drugih država da priznaju nezavisnost Kosova i Metohije, da se mi srpski radikali, primitivni, glupi, antievropski orijentisani, ne setimo šta vi u stvari hoćete, pa da onda kažete, kao što je rekao uvaženi gospodin Samofalov – evo, ovi radikali napadaju tu ove sporazume, a eto, Španija nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije. Nije, naravno, zbog svojih interesa jer ima iste probleme u svojoj rođenoj kući.
Da li vi mislite, gospodo koji ćete glasati za ove sporazume, da Portugal, da Španija, da Slovenija, vode potpuno samostalno svoju politiku odbrane u pogledu vojske i odbrane, da su potpuno suverene i da sada samo od njih zavisi šta će biti u ovom segmentu? Naravno da to nije tačno.
Javna je tajna, to zna svako ko se malo razume u vojna pitanja, da oficir bilo koje od ovih država, narednik bilo koje od ovih država, vojnik bilo koje od ovih država ne sme da ode u toalet, a da se prethodno ne konsultuje sa američkim oficirom koji je stacioniran u određenoj bazi ili u određenoj jedinici.
Sada vi nama hoćete da kažete da ovo nema nikakve veze sa NATO paktom, ovo ima isključivo veze sa Evropskom unijom. Nije tačno. Ovo je uvođenje Srbije u predvorje NATO pakta, a tako piše, gospodo, i u Predlogu zakona o potvrđivanju Memoranduma o razumevanju između Vlade Republike Srbije i Vlade Ujedinjenog Kraljevstva Velike Britanije i Severne Irske, jer u preambuli ovog memoranduma piše da se, između ostalog, on potpisuje u cilju unapređenja bližih bilateralnih odnosa u održavanju evropskih i evroatlantskih vrednosti i standarda.
Dakle, vi ste ovde kao kukavičje jaje podmetnuli pojam Evropske unije i ispada da sada mi ovo sve treba da ratifikujemo zbog Evropske unije i da je sada ovde plebiscitarno pitanje - ako ste za ove sporazume, onda ste za Evropsku uniju, a ako ste protiv ovih sporazuma, onda ste protiv Evropske unije.
Ovo nema veze sa Evropskom unijom, ovo ima veze sa NATO paktom, a SRS je protiv toga da se Srbija direktno ili indirektno uvlači u taj agresivni vojni savez, koji je izazvao i rat u Iraku, i rat u Avganistanu, koji je pokušao da nam otme, i danas to pokušava, Kosovo i Metohiju, koji je bombardovao SRJ i koji sada samo čeka izglednu priliku da napadne neku novu državu u svetu.
Sada se ovde postavlja elementarno pitanje – kakav je interes Srbije da učestvuje za nečije tuđe interese u ratovima koji se vode na raznim meridijanima sveta, a koje su započele SAD. Ovde nam se spočitava, kaže, kako vi možete da budete protiv ovih sporazuma, pa znate, putevi droge itd.
Gospodo iz Demokratske stranke, odakle kreću ti putevi droge? Iz Avganistana? Ko je okupirao Avganistan? NATO pakt. Je l' mislite da Amerikanci ne znaju ništa o proizvodnji i trgovini narkoticima u Avganistanu? Mislite da su potpuno čisti? Mislite da je to sve sami šverc i nelegalna trgovina? Nije. Oni ga proizvode, oni ga prodaju i Amerikanci od svega toga ostvaruju ogroman ekonomski i finansijski interes. Druga je stvar da li vi to želite da priznate ili ne želi te da priznate.
Vi se uporno namećete da budete nekome prijatelj, a on vas ne želi. Ima jedna sjajna rečenica u knjizi "Diplomatija" Henrija Kisindžera: "Biti američki neprijatelj, to je opasno, ali biti američki prijatelj, to je kobno". Vodite računa o tome.
Veliki američki prijatelji bili su, recimo, i general Norijega. Je l' znate kakva mu je sudbina? Veliki američki prijatelj bio je i Sadam Husein, obesili su ga. Veliki američki prijatelj bio je i Milo Đukanović, dani su mu odbrojani na političkoj sceni, pitanje je kakva će mu biti sudbina, da li će biti strpan iza rešetaka ili će jednostavno da napusti sve političke funkcije. U svakom slučaju, nemojte mnogo da se hvalite time što ste američki prijatelj, zabrinuo bih se da sam na vašem mestu.
Gospodin Šutanovac je ovde govorio, a nisam imao prilike da mu odgovorim, jer ovde predsednik Skupštine izgleda služi da štiti ministra od poslanika, što nije njegova funkcija. Dakle, gospodin Šutanovac je nama iz SRS spočitavao – eto, nećete da glasate za ratifikaciju ovih sporazuma, znači, vi podržavate one koji su u Rusiji izveli terorističke napade. Nije tačno.
Naravno da ih ne podržavamo i naravno da podržavamo borbu Rusije protiv terorista. Ali, licemerno je da vi tražite od srpskih mladića da učestvuju u vojnim ili, kako vi kažete, mirovnim operacijama bilo gde u svetu, a mi imamo terorizam u našoj rođenoj kući.
Sada se postavlja pitanje – kako ćete da opravdate činjenicu da ćete zarad američkih ili britanskih interesa da šaljete srpske mladiće da ginu ko zna gde po belom svetu, a srpska vojska i policija se do dan-danas u tom kontigentu od 1.000 ljudi, na šta inače ima pravo po aneksima na Rezoluciju 1244 iz juna meseca 1999. godine, još nije vratila. Gde to ima u svetu da se jedna država bori protiv međunarodnog terorizma svuda, samo ne u svojoj rođenoj kući? Tu zaista nema nikakve logike.
Valjda najpre treba da isteramo teroriste iz Srbije. Valjda najpre Vojska Srbije i pripadnici MUP Srbije treba da se vrate na Kosovo i Metohiju, da Srbija bude bezbedna od terorista. Ona to u ovom trenutku nije.
Ali, ne od terorista samo iz Iraka i Avganistana, nego od šiptarskih terorista sa Kosova i Metohije. Kada očistimo Srbiju od terorista, onda ćemo da pitamo jednu po jednu državu u svetu da li im treba naša pomoć u borbi protiv njihovih problema sa terorizmom. Ovako ovo je potpuno suludo.
Vi ćete da navodno branite Ameriku od terorizma, Rusiju od terorizma, Irak od terorizma, ali nećete da branite svoje građane jer ne smete, zato što vam to ne daju isti oni sa kojima potpisujete ove sporazume.
Kažite građanima Srbije koja to svetska sila se protivi tome da se do kraja sprovede Rezolucija 1244, zajedno sa svim aneksima. Da li to Rusija brani? Da li to Kina brani? Da li Indija brani? Brane li arapske zemlje? Južnoameričke države? Ko brani? Brane SAD i Velika Britanija, a sada nam ovde spočitavate da ko ne glasa za ratifikaciju sporazuma sa njima taj ne misli na svoju decu, taj ima suženu svest, taj je ovakav ili onakav.
Ne mislite vi na građane Srbije i na decu koja tek treba da se rode i koja stasavaju u Srbiji. To je problem ove države.
Pošto je gospodin Šutanovac rekao da mi iz SRS ništa ne razumemo i da nam je sužena svest, i da ništa nije čuo loše o predlozima zakona koji su na dnevnom redu, moram to da demantujem time što ću da kažem nekoliko rečenica o većini ovih sporazuma.
Gospodin Dragan Todorović je naveo jednu besmislicu koja je sadržana u Sporazumu sa Vladom Republike Irak o tome da je navodno Sporazum zasnovan na principima suvereniteta, jednakosti i uzajamnog poštovanja, poverenja i priznavanja interesa, a mala deca u Srbiji znaju da Irak nije nikakva suverena država i nama je žao što je to tako, ali to nije zbog krivice SRS ili Srbije, nego zbog krivice SAD.
Irak je danas, gospodo, puka okupirana teritorija i svaka priča o tome da irački narod ima slobodnu vladu, ima parlament, ima ne znam šta, jednostavno nije tačno. Irak je pod vojnom okupacijom SAD. Kao što, nažalost, Srbija sve više postaje država koja gubi svoj suverenitet, tako je država Irak izgubila svoj suverenitet 2003. godine.
Kada je reč o Sporazumu sa Velikom Britanijom, pošto je gospodin Šutanovac rekao da je on ne samo ministar odbrane, nego i ministar za investicije, za otvaranje radnih mesta, podizanje srpske privrede itd, mislim da je on od danas ministar i za sport zato što se u članu 4. Sporazuma sa Velikom Britanijom, između ostalog, kaže da će države učesnice ovog sporazuma ostvarivati saradnju u oblasti društvenih, sportskih i kulturnih aktivnosti.
Ako mi objasnite kakva je veza Ministarstva odbrane i ministra odbrane, gospodina Dragana Šutanovca, sa društvenim, sportskim ili kulturnim aktivnostima koje ćemo navodno mi da uspostavljamo sa bilo kojim državama u svetu, evo, voleo bih da mi objasnite kakva je veza. Naravno da ne postoji nikakva veza i naravno da je sve ovo šarena laža da se prikrije suštinska stvar, da vi Srbiju na mala vrata uvlačite u NATO pakt, a to ćemo da pokažemo i na primerima drugih ugovora.
Na primer, kada je u pitanju Slovenija, u članu 3. Sporazuma između Vlade Srbije i Vlade Slovenije pazite šta piše: "Saradnja će se ostvarivati, između ostalog, u oblasti vojne istorije". Svako ko malo poznaje političku istoriju na Balkanu zna da Slovenija nikada nije imala vojsku do 1991. godine.
Zanima me kako ćete da sarađujete sa jednom državom koja do 1991. godine nije imala vojsku, pa samim tim nije mogla ni da ima ni vojnu istoriju. Dakle, Slovenija nije postojala kao država do 1991. godine, a sada ćemo mi sa njima da uspostavljamo saradnju u oblasti vojne istorije. Srbija je, naravno, imala vojnu istoriju, ali je Slovenija nije imala. To znači da je ovaj sporazum sa Slovenijom potpuno besmislen.
Sporazum sa Vladom Republike Nemačke. Nemci su inače naši veliki prijatelji. Godine 1999. su ronili suze zato što nas NATO pakt bombarduje, a takođe nisu priznali nezavisnost Kosova i Metohije.
Zamislite, u članu 2. ovog sporazuma sa Nemačkom kaže da ćemo sarađivati u integraciji oružanih snaga u slobodno demokratsko društvo. Objasnite mi šta ovo znači? Mi ćemo da sarađujemo sa Nemcima u tome kako da se vojska integriše u slobodno demokratsko društvo.
Ovde smo na terenu čistog nepoznavanja vojne nauke, kaže – sarađivaćemo sa Nemcima u oblasti unutrašnjeg rukovođenja oružanim snagama (moral).
Neko sam ko je služio vojsku, čak sam i neki potporučnik. Ako mi objasnite da je moral u vojsci bilo gde unutrašnje rukovođen oružanim snagama, evo, biću vam zahvalan, ali to naravno nije tačno. To znači da su svi ovi sporazumi, da ne čitam dalje ove besmislice, gospodo iz Vlade i vi gospodo koji ćete za ovo glasati, šarena laža, da se Vlasi ne dosete da je smisao svih gluposti o saradnji sa nekim ko nema vojnu istoriju ili igraćemo fudbal sa Englezima itd, da je sve to maska da se prikrije osnovna činjenica.
Znate da su građani Srbije u većini protiv NATO pakta i ne smete javno da kažete da ste za NATO pakt, ali ćete mic po mic da uvodite Srbiju u predvorje ove agresivne vojne organizacije, sa krajnjem ciljem da po belom svetu ginu za američke i engleske interese ne američka i engleska deca, nego srpska deca.
Ako vam je zaista stalo do interesa srpske dece, vi nećete glasati za ratifikaciju ovih sporazuma, kao što neće glasati ni SRS.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsednice, povređen je član 104. Najljubaznije vas molim, ako gospodin Šutanovac ne može na razuman i civilizovan način da diskutuje s narodnim poslanicima, onda neka Vlada pošalje nekog drugog ministra.
Nama je danas gospodin Šutanovac izgovorio najneverovatnije uvrede, da nam je sužena svest, da govorimo gluposti i ko zna šta još. Da li možemo da očekujemo da dobijemo i batine? O čemu se ovde radi?
Dakle, mi diskutujemo na osnovu naših argumenata i uopšte nemam nameru da branim ili da sad objašnjavam šta je gospodin Dragan Stevanović hteo da kaže, on će to sam da kaže kad dobije pravo na repliku, ali vas molim da uvažite činjenicu da ovde sede narodni poslanici. Ovo je Narodna skupština.
Dakle, kao što biste vi opomenuli nas kad bih sad rekao gospodinu Draganu Šutanovcu da je strani plaćenik, da je kriminalac, da nema pojma o vojsci ili da radi za Ciju, vi biste mi izrekli opomenu. Gospodin Dragan Šutanovac mrtav hladan, doduše kamo sreće da je hladnokrvan, nego je vrlo zapenušan iz meni potpuno nepoznatih razloga, vređa narodne poslanike SRS, a vi ćutite.
Ispada sada da u ovoj skupštini ne sme ništa da se kaže ako prethodno ne dobijemo odobrenje od Dragana Šutanovca da li to smemo da kažemo. Izvinite, ovo su naši politički stavovi, ovo nisu nikakve gluposti. Ovo su pamfleti iza kojih stoji, između ostalog, jedna parlamentarna, gospodine Šutanovac, stranka u Bugarskoj. Ako mi kažete da je srpski vojnik ikada u istoriji činio onakva zverstva nad Bugarima koja su bugarski vojnici činili u Srbiji, onda bih mogao da nađem opravdanje za ovu vašu zapenušanost, ali to jednostavno ne stoji.
Ovde je srpski narod iz Pčinjskog okruga zabrinut za svoju sopstvenu budućnost jer ima tragično iskustvo iz svoje sopstvene istorije s početka 20. veka. Nemojte da vas podsećam na Drugi balkanski rat i na Toplički ustanak.

Ukazujem na povredu člana 27. Poslovnika Narodne skupštine. Dakle, zaista vas molim, gospođo Kolundžija, nemojte toliko da se uzbuđujete i nervirate.

Apelujem na vas da vodite računa da šef poslaničke grupe ZES iznosi, blago rečeno, neistinu. Ako mi nađete da je jedan poslanik SRS danas rekao gospodinu Šutanovcu ili bilo kome da je izdajnik, da je strani plaćenik, da pljuje po sopstvenom narodu, zaista ne znam ko je to rekao, onda sam spreman da se izvinim u ime poslaničke grupe i gospodinu Šutanovcu i gospođi Kolundžiji.
Sada vas pitam, gospođo Slavice Đukić-Dejanović, zaista vas uvažavam kao damu, kao lekara, imali smo pre nekoliko dana vrlo neprijatne scene u ovom parlamentu. Da li izrazi kao što su glupost, sužena svest imaju pravo građanstva u Narodnoj skupštini ili nemaju? Ako imaju pravo građanstva, onda znači svi možemo da ih upotrebljavamo, ako nemaju pravo građanstva, onda nema tog ministra odbrane ili nema tog ministra uopšte u Srbiji, ko sme da dođe u Narodnu skupštinu i kaže, recimo, narodnom poslaniku da priča gluposti ili da mu je sužena svest.
Vi ste neuropsihijatar, kada nekome kažete da mu je sužena svest znači da je neuračunljiv, da je psihički verovatno oboleo itd. Ne smatram da je bilo ko od narodnih poslanika u Narodnoj skupštini u takvom psihičkom stanju.
Dakle, mi smo na osnovu činjenica iznosili naše političke stavove i zato pozivam i vas, i ministra i gospođu Kolundžiju da ne unose nepotrebnu jarost, bes, neke izraze da koriste kojima zaista nije mesto u Narodnoj skupštini. Hoćete da sarađujete sa EU a ponašate se kao da ste ko zna gde, na nekim dalekim azijskim ili afričkim prostranstvima, gde je moguće doći u Narodnu skupštini i vređati narodne poslanike.

Dakle, gospođo Kolundžija, vi ste dama, tu činjenicu zaista uvažavam i poštujem i nemam nameru da vas na bilo koji način vređam, niti je bilo kod poslanika SRS imao nameru da vređa ni gospodina Šutanovca, ni vas, niti bilo kog poslanika ko će za ovo da glasa.
Mi samo tražimo da se vodi jedna otvorena rasprava, mi samo tražimo da nam se ne baca prašina u oči da je ovo neka ekonomska saradnja koja će nam doneti, kako vi kažete, neke velike ekonomske benefite, a uzmete lepo sporazum i tu piše – Ministarstvo odbrane će da sarađuje sa Slovencima u oblasti društvenih, sportskih i kulturnih aktivnosti. Izvinite, to zaista ne razumem.
Dakle, možemo li mi ovde kao narodni poslanici, uključujući naravno i gospodu iz Vlade, da vodimo argumentovanu i civilizovanu diskusiju na bazi naših političkih stavova. Ja vama nisam nikada rekao danas da ste ne znam kakva dama, da pričate gluposti, da ste neuračunljivi itd. Mi imamo pravo da iznosimo naše političke stavove.
Ja bih vas zamolio, pošto nemam uticaja na gospodina Šutanovca, valjda ste mu vi neki partijski šef, da zamolite ministra odbrane da kada dođe u Narodnu skupštinu, ne mora da se slaže s nama iz SRS, on može da kaže da ovo nije istina što je rekao gospodin Dragan Stevanović, ali ne može da kaže da je to glupost.
Dakle, zamolite ministra odbrane, zamolite sve vaše ministre kada dođu u Narodnu skupštinu da poštuju narodne poslanike, a što se nas tiče mi ćemo poštovani njih toliko koliko oni budu poštovali nas.

Gospođo Čomić, povređen je član 85. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine.
Dakle: "Sednice Narodne skupštine na kojima se vodi rasprava o predlozima zakona, plana razvoja, prostornog plana, budžeta, završnog računa, poslovnika, deklaracija, rezolucija, preporuka, odluka, zaključaka i autentičnih tumačenja akata koje donosi Narodna skupština održavaju se utorkom, sredom i četvrtkom u vremenu od 10 do 18 časova, sa prekidom od jednog sata".
Mislim da je dugogodišnja praksa bila da se pauza daje u 14.00 časova. Uopšte nam nije jasno zašto na ovako brutalan način kršite Poslovnik po jednom pitanju koje je krajnje banalno, a to je ta pauza od jednog sata?
Mi sad treba da pređemo u roku od dva minuta na raspravu o više od deset zakona koji su potpuno različiti u odnosu na zakone o kojima je rasprava maločas završena.
Mislim da tu ne može da bude kvalitetnog rada, kvalitetne rasprave, kvalitetnih polemika, a sumnjam da bilo koji ministar, uključujući i gospodina Šutanovca, može sa pažnjom, bez pauze, da učestvuje u raspravi o ovako važnim zakonima koji su sada na dnevnom redu.
Dakle, zaista vas najljubaznije molim, nema potrebe da se krši Poslovnik – dajte tu pauzu od jednog sata, posle toga ćemo nastaviti. Verujem da će i gospodinu Šutanovcu prijati jedna pauza i evo mi ga pozivamo na kafu ili na ručak. Ali, da bi ta rasprava bila kvalitetna, zaista mislim da nema potrebe da se od Narodne skupštine pravi fabrika za štancovanje zakona, a da nas kao narodne poslanike uopšte nije briga kakav je kvalitet rasprave o tim zakonima.

Dame i gospodo narodni poslanici, prvo, SRS ne može da prihvata lekcije o lepom vaspitanju od ljudi čiji šefovi psuju u Narodnoj skupštini, vređaju.
Što se tiče milion potpisa, da li su svih milion potpisa skupljeni na validan način, da li ima falsifikata, u to se ne upuštamo, ali nas baš briga za njihovu akciju sakupljanja potpisa, zato što nema nikakve suštinske razlike između DS i SNS. Ako mi nađete jednu tačku u programu ove dve partije gde je razlika, duboko ću vam se zahvaliti. Apsolutno je sve isto. Na kraju krajeva, videlo se na primeru deklaracije o Srebrenici.
Ljudi koji su ovde, odnosno u starom zdanju Narodne skupštine, širili plakate na kojima je pisalo "Bulevar Ratka Mladića", "Sigurna kuća za Ratka Mladića", "Ratko Mladić srpski heroj", posle dve ili tri godine su onako skrušeno rekli – da, treba sarađivati sa Haškim tribunalom. Ratko Mladić je zločinac. Desio se genocid u Srebrenici itd.
S druge strane, ovde pričamo o vrlo konkretnim stvarima, o stvarima kojima bi trebalo da se pozabavi javni tužilac, policija i sudovi. Ovde se radi o sprezi organizovanog kriminala i određene političke stranke, koja ne dobija dinara iz budžeta Republike Srbije, a ima najpompezniju kampanju na lokalnim izborima.
Njihov šef je nedavno izjavio da izbori u Srbiji nisu skup politički sport. Izvinite, jesu. Svako ko se malo razume u politiku, u izbore, zna da izbori i te kako mnogo koštaju.
SRS postavlja samo jedno suštinsko pitanje – odakle novac stranci koja se ne finansira iz budžeta Republike Srbije?
(Predsednik: Vreme.)
Neko je finansira. Ako je ne finansira država, finansira je mafija.

Dame i gospodo narodni poslanici, uprkos činjenici da nisu prisutni svi ministri koju su nadležni za obrazlaganje ovih predloga zakona, ja ću se obraćati kolegama poslanicima i građanima Srbije i pokušaću da iznesem – koje su osnovne zamerke SRS Zakon o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku, a moje kolege iz poslaničke grupe će da kažu nešto više o drugim predlozima zakona, odnosno drugih akata, koji se danas nalaze na dnevnom redu.
Vlada Srbije, kada je reč o Zakonu o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku, očigledno je išla isključivo na jezičke, odnosno terminološke izmene u Zakonu o opštem upravnom postupku i očigledno je – da u Vladi Srbije ne postoji spremnost da se pristupi donošenju potpuno novog zakona, koji reguliše ovu važnu oblast društvenog života.
U svakoj demokratskoj državi procesni zakoni, dakle zakoni koji propisuju pravila po kojima se ostvaruju određena prava ili pravila, po kojima se građanima nameću neke obaveze, imaju veliku važnost.
Jugoslavija, a njen naslednik je naravno danas Republika Srbija, bila je četvrta država u svetu koja je izvršila kodifikaciju opšteg upravnog postupka. To je bilo 1930. godine. U međuvremenu donošeni su novi zakoni, odnosno novelirani postojeći. Konačno, zvanična verzija Zakona o opštem upravnom postupku usvojena je u leto 1997. godine.
Vlada Srbije, uprkos činjenici da od 2004. godine u fiokama verovatno Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu nalazi se potpuno novi nacrt zakona o opštem upravnom postupku koji ispravlja brojne nedostatke postojećeg zakona, nije se opredelila da taj nacrt zakona najpre na svojoj sednici pretvori u predlog zakona, a onda da taj predlog potpuno novog zakona o opštem upravnom postupku uputi u skupštinsku proceduru, nego se odlučila da vrši određene manje-više terminološke korekcije u postojećem Zakonu o opštem upravnom postupku.
Koje su naše osnovne zamerke? Prvo, u članu 6. očigledna je namera Vlade da u srpski pravni rečnik unese reči koje više odgovaraju ovom Tuđmanovom hrvatskom novogovoru nego srpskom književnom jeziku. Sticajem okolnosti danas je Vlada Srbije poslala ministra Nebojšu Bradića da on, između ostalog, obrazlaže ovaj set predloga zakona. Čovek koji je kada je počinjao obrazlaganje onog famoznog Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnom informisanju rekao: "Dame i gospodo zastupnici".
Ukoliko vi usvojite ove izmene Zakona o opštem upravnom postupku, onda će hranilac da bude pretvoren u hranitelja. Po toj logici tužilac će biti tužitelj, gledalac će biti gledatelj, slušalac će biti slušatelj, a možda će direktor biti ravnatelj, jer je to trend u tzv. hrvatskom književnom jeziku od 1999. godine, otkako je Hrvatska demokratska zajednica i Franjo Tuđman preuzeli vlast. Zaista ne razumem, SRS ne razume potrebu da se novogovor hrvatski unosi u zakone koje donosi Narodna skupština Republike Srbije.
Već u članu 7. vi odstupate od hrvatskog novogovora, ali se vraćate ne rečnik socijalističke samoupravne Jugoslavije. Tako u članu 7. kaže se ovako – član 35. menja se i glasi: "O izuzeću službenog lica u organu odlučuje rukovodilac organa". Još malo pa će se u našim zakonima ponovo pojaviti ouri, souri, radne organizacije, društveni dogovori, samoupravni sporazumi i ko zna šta sve još ne.
Moram da vas podsetim, gospodine Bradiću, a i vas gospodine Milosavljeviću, da je srpsku teoriju upravnog prava, između ostalog, obeležio čovek čije ime je iz zaborava prošlosti izvukao upravo Vojislav Šešelj, a to je Lazo M. Kostić. Čovek koji je tokom 30-tih godina prošlog veka u tri toma napisao čuveno delo "Administrativno pravo Kraljevine Jugoslavije". Taj Lazo M. Kostić, neprevaziđeni pisac Upravnog prava u Srba, rekao je da je reč "rukovodilac" na neki način besmisleno.
On se izrugivao vokabularu komunističke Jugoslavije, pa je između ostalog kao primer loše pravne i političke kovanice našao i tu reč, odnosno taj termin "rukovodilac". Kad se reč "rukovodilac" rastavi na sastavne delove, onda ispada da je rukovodilac onaj koji nekoga rukom vodi. To je besmisleno.
Dakle, stara srpska reč koja je svima znana i čije je značenje opštepoznato jeste - starešina. Ovde je trebalo da piše - starešina organa, a ne - rukovodilac, jer taj koji je na čelu nekog organa nikoga ne vodi rukom, nego upravlja nekim državnim organom. Ovde je trebalo da bude upotrebljena reč "starešina", a ne reč "rukovodilac".
U članu 18. kažete ovako – u članu 208. stav 2. reči "pred nadležnim sudom u skladu sa saveznim zakonom kojim se uređuju upravni sporovi" brišu se. Za građane koji ispred sebe nemaju tekst Predloga zakona moram da pojasnim da se ovde radi o jednom institutu koji se u pravnoj teoriji naziva – ćutanje uprave. Nažalost, to ćutanje uprave se vrlo često dešava i kad su u pitanju naša ministarstva.
Dakle, radi se o tome da stranka podnese uredan zahtev za ostvarivanje nekog prava, a onda nadležni organ u roku od mesec dana ili u roku od dva meseca, u zavisnosti od toga da li se vodi tzv. skraćeni postupak ili poseban ispitni postupak, ne donese nikakvo rešenje povodom zahteva stranke.
Da stranka ne bi bila maksimalno diskriminisana, Zakon o opštem upravnom postupku predvideo je, odnosno uveo je jednu pretpostavku, bolje rečeno fikciju da se u slučaju da se povodom zahteva stranke ne donese nikakvo rešenje ima primeniti fikcija kao da je donet negativan upravni akt, odnosno kao da je zahtev stranke odbijen. Ta situacija naziva se – ćutanje uprave.
Zakon dozvoljava da u slučaju da nadležni organ u zakonom predviđenom roku ne donese prvostepeno rešenje, dakle kada ćuti, stranka ima pravo žalbe, a ako žalba nije dopuštena, odmah se može podneti tužba nadležnom sudu, danas je to Upravni sud Republike Srbije, za pokretanje upravnog spora zbog ćutanja uprave.
Zašto ovo sve govorim? SRS smatra da se ćutanje uprave u upravnom postupku ne može mehanički razdvojiti od tužbe kojom se pokreće upravni spor zbog ćutanja uprave pred nadležnim sudom. Dakle, tužba se podnosi zato što je uprava u upravnom postupku ćutala, odnosno nije u zakonom predviđenom roku donela prvostepeno rešenje.
Zato mi smatramo da ovaj član 18. treba brisati, odnosno da treba da ostane u Zakonu o opštem upravnom postupku formulacija da u slučaju da se ne donese prvostepeno rešenje stranka ima pravo žalbe nadležnom drugostepenom organu zbog ćutanja uprave, a ako žalba nije dopuštena ili drugostepenog organa nema, da se može neposredno podneti tužba nadležnom sudu, Upravnom sudu za pokretanje upravnog spora.
U članu 20. imate, gospodo iz Vlade, jednu krajnje problematičnu formulaciju koja, kao što je rekla i gospođa Vjerica Radeta, nije prihvatljiva, ne samo sa stanovišta SRS kao političke stranke, nego pre svega sa stanovišta Ustava RS. Dakle, u članu 36. u stavu 2. kaže se – svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.
Kao što vidite, Ustav tu ne predviđa bilo kakva ograničenja, svako ima pravo na žalbu, a u članu 20. zakona o izmenama Zakona o opštem upravnom postupku Vlada potpuno suprotno stanovište zauzima, odnosno menja smisao ustavne norme i kaže – protiv prvostepenog rešenja ministarstva ili posebne organizacije, odnosno drugog državnog organa može se izjaviti žalba samo kada je to zakonom predviđeno.
SRS je podnela amandman i mi smatramo da žalba mora biti univerzalno dopuštena, osim, eventualno, ako je nekim posebnim zakonom predviđeno da se žalba ne može iz opravdanih razloga izjaviti, ali se u tom slučaju neposredno može voditi upravni spor.
To je smisao ustavne norme, da svako može da ostvari pravo na žalbu protiv neke odluke kojom je odlučeno o nekom njegovom pravu, obavezi ili pravnom interesu. Vlada Srbije to pravo građanima sada uskraćuje. Sada ćete imati pravo žalbe, ali samo ako je posebnim zakonom predviđeno da je žalba dopuštena. Inače, nećete imati to pravo.
Potpuno je nejasno zašto se Vlada opredelila za ovakvu formulaciju. Zato što, gospodo iz Vlade, morate da znate da u pravnoj teoriji postoji sintagma – remonstrativna pravna sredstva. To su ona pravna sredstva, uključujući i žalbu, koja se upotrebljavaju kada o tim pravnim sredstvima odlučuje organ koji je doneo rešenje protiv koga je žalba izjavljena.
To je i te kako moguće. To je moguće i u sudskom postupku, parničnom i krivičnom, a moguće je i u upravnom postupku. Niste imali razloga da onemogućavate građane da izjavljuju žalbu samo zato što je u pitanju organ koji treba da odlučuje o žalbi, a doneo je prvostepeno rešenje. Tako nešto je moguće.
Na kraju krajeva, moguće je da organ koji je doneo prvostepeno rešenje naknadno shvati da je pogrešio, ali vi ne možete da mu date, nećete mu dati mogućnost da ispravi svoju grešku, jer građanima uskraćujete pravo na žalbu protiv takvih prvostepenih rešenja ministarstava i posebnih organizacija.
Ovo je kratak zakon, naravno, i o njemu ne može mnogo toga da se kaže, ali postoji nešto što je jako važno, a što Vlada Srbije nije htela da nam objasni o čemu se radi.
Dakle, rekao sam da je 2004. godine urađen nacrt zakona o opštem upravnom postupku. Dakle, nacrt potpuno novog zakona. Taj nacrt zakona ispravlja mnoge nedostatke postojećeg Zakona o opštem upravnom postupku iz 1997. godine, a sami ti nedostaci potiču od nekih ranijih vremena.
Svi ti nedostaci su ispravljeni ovim novim nacrtom zakona o opštem upravnom postupku, koji je napisao još 2004. godine prof. dr Dragan Milkov, šef katedre za javno pravo na Pravnom fakultetu u Novom Sadu i, bez sumnje, jedan od naših najvećih živih teoretičara upravnog prava.
Sada ću vam pročitati neke prednosti nacrta o opštem upravnom postupku, iz kojih jasno proizlazi koji su nedostaci postojećeg zakona, koje Vlada ne želi da ispravi.
Dakle, u svim odredbama nacrta zakona izvršeno je terminološko usklađivanje sa normativnim promenama koje su nastupile u periodu od 1997. godine pa kasnije. Za razliku od prethodnih zakona o opštem upravnom postupku, u ovom zakonu je po prvi put data definicija upravne stvari.
Da vas podsetim, upravna stvar je izuzetno važan pojam srpskog upravnog prava, jer bez definicije upravne stvari ne možete da definišete ni pojam upravnog akta, a upravni akt je, u stvari, akt koji se donosi po pravilima zakona o opštem upravnom postupku.
U okviru načela u pravu na žalbu dodate su načelne odredbe o nemogućnosti izjavljivanja žalbe ako nema drugostepenog organa, kao i o načelnom pravu na žalbu u slučaju ćutanja uprave. U okviru načela o pravosnažnosti po prvi put je normirano da se u slučaju odbijanja zahteva takođe ne može doneti novi akt sa drugačijom sadržinom, osim ako dođe do promene u činjeničnom ili pravnom stanju.
Vanbračna zajednica je izjednačena sa bračnom u pogledu razloga za izuzeće službenog lica. U zakon su unete odredbe koje predviđaju savremene načine uspostavljanja kontakta organa sa strankama preko elektronskih računara, kao i korišćenje drugih elektronskih uređaja.
Tako su predviđeni elektronski podnesci, zapisnik se može sačiniti i snimanjem, dostavljanje se može vršiti i elektronskim putem, blagovremenost predaje elektronskog podneska i definiše se pojam elektronskog potpisa.
U zakon je uneta nova odredba kojom je predviđeno da se ne može uskratiti razgledanje delova spisa koji se vode kao poverljivi, ako su upotrebljeni kao osnov za odlučivanje. U odredbe o dostavljanju su unete brojne novine koje treba da omoguće efikasniji postupak dostavljanja i spreče eventualno izbegavanje stranke da primi pismeno koje joj je upućeno.
Dosadašnje odredbe zakona da stranka može ostvarivati pravo na nadoknadu troškova postupka samo ako su oni bili opravdani, ta odredba je izostavljena.
Po prvi put je izričito normirano kada se smatra da ne postoje uslovi za pokretanje postupka. To je izuzetno važna norma. Po prvi put je izričito normirano u kojim slučajevima se upravni postupak prekida. Takođe važna norma.
Po prvi put je predviđena zaštita podataka o ličnosti, tako što je regulisano da se podaci o ličnosti mogu pribaviti samo ako je to dozvoljeno zakonom, ili ako se stranka sama saglasi, odnosno lice na koje se podaci odnose.
Poboljšan je položaj trećih zainteresovanih lica, tzv. pravnih interesenata, tako što je predviđena obaveza organa da ih pozovu da učestvuju u postupku, kao i rok za žalbu u roku od 90 dana od dostavljanja stranci, ako im nije priznato svojstvo zainteresovanih lica.
Po prvi put je normirano da javne isprave imaju vremensku neograničenu dokaznu snagu, ako se odnose na činjenice i okolnosti koje su po prirodi nepromenjive, čime je onemogućeno da organi svaki put prilikom podnošenja istovetnog zahteva stranke traže ponovo podnošenje već ranije podnetih javnih isprava. Imajući u vidu, gospodo iz Vlade, tešku ekonomsku i socijalnu situaciju, ovo je izuzetno važna novina.
Preciziran je postupak u slučaju donošenja složenih upravnih akata. Po prvi put je izričito normirano da se dodaci upravnom aktu, uslov, rok i nalog smeju unositi u rešenje samo ako je to izričito predviđeno zakonom.
Precizirano je da rok za donošenje rešenja važi samo u onim slučajevima kada se rešenje donosi po zahtevu stranke, za razliku od postojećeg zakona, a rokovi su određeni na dane, pri čemu je za prvostepeno rešenje predviđen rok od 30 dana u skraćenom postupku i 90 dana ako se vodi ispitni postupak.
U važećem zakonu rok je određen na mesec dana, odnosno dva meseca, što u praksi ponekad može da bude smešno, jer mesec dana nekad može da bude 28 dana, nekad 29 dana, nekad 30 dana, a nekad 31 dan, u zavisnosti od toga koliko mesec ima dana.
Izričito je navedeno da se žalba može izjaviti zbog bilo koje povrede materijalnog zakona, povrede procesnog karaktera ili povrede nadležnosti. U pogledu vanrednih pravnih sredstava, predviđeno je da povreda pravila o pravu na upotrebu jezika nije automatski razlog za ponavljanje postupka, nego samo ako je to bilo od bitnog uticaja na odlučivanje.
Zatim, usklađene su odredbe o zahtevu za zaštitu zakonitosti, precizirano je, u okviru poništavanja po pravu nadzora, da je reč o krivičnom delu prinude, iznude ili ucene i predviđeno je, kod oglašavanja rešenja ništavim, da je naknadni pristanak stranke moguć samo ako su inače bili ispunjeni uslovi da postupak bude pokrenut po njenim zahtevu.
Za razliku od postojećeg zakona, sada je precizirano da izvršenje rešenja sprovodi organ lokalne samouprave, u slučajevima kada nije moguće da to učini prvostepeni organ, a nije određeno ko je nadležan.
U postojećem Zakonu o opštem upravnom postupku imate jednu veliku falinku kod izvršenja. Nije predviđeno ko izvršava rešenje u slučajevima kada nije moguće da to učini prvostepeni organ, a nije određeno ko je nadležan. Ovim nacrtom zakona se kaže da je u takvim slučajevima nadležan organ lokalne samouprave.
Konačno, u pogledu izvršenja novčanih kazni, predviđeno je da to čine organi nadležni za izvršenje prekršajnih novčanih kazni, kao i da organi lokalne samouprave sprovode prinudne mere za potrebe nedržavnih subjekata koji vode upravni postupak.
Dakle, to su sve novine, važne, kvalitativne novine koje su sadržane u nacrtu zakona o opštem upravnom postupku i to tako šest godina čami po raznim fiokama ministarstava.
Umesto da ste taj nacrt zakona stavili u skupštinsku proceduru, da Republika Srbija konačno ima nov, demokratski i, ako baš hoćete, evropski zakon o opštem upravnom postupku, vi ste se opredelili za neke jezičke izmene koje su čak mnogo gore od postojećih jezičkih, a i pravnih rešenja koja postoje u Zakonu o opštem upravnom postupku iz 1997. godine.
Takođe, moram da vas podsetim, gospodo iz Vlade, da je na ovaj nacrt zakona o opštem upravnom postupku iz 2004. godine svoju saglasnost, ako vam to nešto znači, vama Evropejcima, dala Misija OEBS-a u Srbiji, jasno je naglasila da su sva rešenja iz ovog nacrta zakona potpuno usklađena sa evropskim pravnim standardima u oblasti upravnog postupka i da nema nikakvih smetnji da se taj zakon izglasa u Narodnoj skupštini, ali, nažalost, očigledno postoje smetnje u Vladi Srbije.
Umesto da Republika Srbija dobije nov zakon o opštem upravnom postupku, imaćemo neke izmene i dopune koje su mnogo gore i po jezičkom i po pravnom kvalitetu od rešenja koja već sada postoje u Zakonu o opštem upravnom postupku i baš zbog toga SRS za ovaj zakon i za druge zakone koji su danas na dnevnom redu neće da glasa.