Zahvaljujem se, gospodine Arsiću.

Dobrim delom se slažem sa onim što je rekao uvaženi kolega Petar Jojić, samo što mislim da ovde gospodine Jojiću nije suština u platama, nema sudija Majić malu platu. Ne mogu sada tačno nisam imao vremena da proveravam, ali mogu i to da proverim ako ova sednica potraje još koji minut. Sudije apelacionih sudova imaju vrlo, vrlo pristojne plate za uslove u Republici Srbiji.

Inače, sa današnjim datumom jedna dobra vest za građane Srbije, da ne bude sve da je u mračnim tonovima Marka Vidojkovića i Sergeja Trifunovića, na današnji dan je prosečna plata u Srbiji u neto iznosu 54.000 dinara. To samo pokazuje koliko je uspešna bila politika koju smo vodili, koju je hrabro promovisao Aleksandar Vučić i koju sprovodi Vlada Republike Srbije. Dakle, prosečna plata u Srbiji na dan 23. maj je 54.000 dinara, čak je i nešto veća, ali da zaokružimo na 54.000 dinara, to je prosečna plata u Republici Srbiji.

Plata sudija apelacionog suda je preko, izvinite ako ću da pogrešim, ali mislim da neću preko 200.000 dinara. To je plata od koje može vrlo pristojno da se živi. Međutim, postoje ljudi koji misle da je to malo i koji misle da uz platu koju dobijaju iz budžeta Republike Srbije, a vrlo često rade protiv države Srbije, treba da dobijaju još određene donacije kao predsednici upravnih odbora raznoraznih nevladinih organizacija. Pri tome, oni zaboravljaju geslo koje je bilo uklesano na ulazu u staru Dubrovačku Republiku, to zna prof. Marko Atlagić, geslo koga su se držali svi kneževi koji su upravljali Dubrovačkom Republikom dok je Napoleon nije ukinuo početkom 19. veka, a ta deviza glasi – ko se javnim poslovima bavi svoje privatne neka zaboravi. Sudija Majić izgleda i njemu slični za ovo geslo za koje su znali stari Dubrovčani izgleda nije ni čuo.

Dame i gospodo narodni poslanici, evo obećao sam, pa da bi građani Srbije znali, a i vi gospodine Jojiću, da zaista nije ovde problem u plati. Prema onome što je sudija Majić dostavio kao svoju imovinsku kartu Agenciji za borbu protiv korupcije, on na godišnjem nivou od države Srbije na ime plate kao sudije Apelacionog suda dobije tri miliona 167 hiljada dinara. Kada se taj iznos podeli na 12 meseci, to znači da je njegova mesečna plata 263 hiljade 917 dinara.

Pitam građane Srbije, pitam građane kojima sudi ili učestvuje u postupku sudija Majić, pitam, radnike, pitam seljake, pitam profesore univerziteta, da li je mala plata od 263 hiljade dinara? Da li je potrebno da uz tu platu koju dobijate od države Srbije od 263 hiljade dinara, dobijate još i donacije iz inostranstva da budete na čelu jedne nevladine organizacije koja manje više otvoreno radi protiv države Srbije, protiv njenog pravnog sistema i protiv građana?

Dakle, gospodine Jojiću, ne radi se ovde o plati prosečnoj od 54.000 dinara kolika je danas u Srbiji, ovde se radi o plati od 263.000 dinara, koju prima čovek koji tvituje u radno vreme. Dakle, on te tvitove piše u radno vreme umesto da sudi, umesto da ispunjava sudsku normu, on vređa narodne poslanike. On optužuje jednog dana Marijana Rističevića, drugog dana Vladimira Orlića, trećeg dana mene, Maju Gojković i tako dalje, svakoga dana Aleksandra Vučića i za to svakog meseca čovek primi 263.000 skoro 264.000 dinara.

Tako da se ja sa dobrim delom vaših izlaganja gospodine Jojiću, a vi ste dobar pravnik, dobar advokat, bili ste savezni ministar pravde, imali ste hrabrosti da nekim predstavnicima međunarodne zajednice kažete mnogo štošta što im nije prijalo i zašto je trebalo i lične i političke hrabrosti. Dakle, ne slažem se samo u tom delu vašeg izlaganja da je problem u malim platama. Nisu njima male plate, nemaju oni problem sa platama, oni imaju problem što im je slaba savest, i pravnička i društvena.

Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Moram da intervenišem…

(Miladin Ševarlić: Izvinite, zašto replika?)

Spomenut je Aleksandar Vučić.

Po tom osnovu sam se javio za reč.

Prethodni govornik je možda pokušao da bude duhovit i da na duhovit način diskvalifikuje rešenja koja su zadržana u Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu. Lično mislim da mu ta duhovitost nije baš pošla za rukom.

Naime, on postavlja pitanje – zašto se upotrebljava termin lokalni ombudsman? Ombudsman je švedska reč i izvorno znači poverenik, komesar. Tako se ta institucija naziva u Švedskoj. Prethodni govornik je onda postavio pitanje – zašto se upotrebljava taj termin kada to nije srpska reč? Spomenuo je i stav predsednika Republike Aleksandra Vučića o jedinstvenom srpskom bukvaru koji bi se primenjivao u školama u Republici Srbiji, u Republici Srpskoj i u Crnoj Gori.

Međutim, prethodni govornik je prof. dr i tako mu piše na ekranu kada se javi za reč. Ni profesor, ni doktor nije srpska reč. On je nekada predavao na univerzitetu. Univerzitet, takođe, nije srpska reč. Kaže – kada vozite automobil po ulicama beogradskim iskrivite felnu. Ni felna, gospodine profesore, nije srpska reč. Ne znam što to upotrebljavate. Kaže – Srbija je postala demografska crna rupa. Ni demografija nije, profesore, srpska reč. Morate da pronađete onda adekvatan izraz, ako mislite da ombudsman nema mesta u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu.

Obraćali ste se gospodinu Ružiću nekoliko puta sa ministre. Ni ministar nije srpska reč. Ministar je latinska reč. Možda biste vi hteli ono što su uradili Hrvati. Za svaku pojavu i za svaki pojam imaju neki navodno svoj izraz, ali pogledajte kako izgleda sad ovaj zvaničan, standardizovani hrvatski jezik. Ni Hrvati koji su rođeni u Zagrebu, mislim, pola njihovih termina ne razumeju, već su počeli i vicevi da se pričaju na tu temu dugi niz godina.

Hoću da vam kažem da niste našli ni jednu suštinsku zamerku na rešenja koja su sadržana u zakonu o izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu, a sledeći put kada budete kritikovali jezik koji se koristi u zakonu, onda pokušajte da budete dosledni, pa da za sve one reči, za koje vi mislite da nemaju mesta u zakonu, nađete adekvatne srpske zamene. Ja vam kažem da vam to neće poći za rukom, jer ne postoji ni jedan jezik u Evropi, bio on germanski, romanski ili neki drugi, u kome nemate reči koje su pozajmljene iz nekog drugog jezika.

Gospodin Ševarlić je sada pomenuo jednu ustavnu kategoriju. Dakle, radi se o Zaštitniku građana kao državnom organu, kao organu Republike Srbije. Mi ovde govorimo o Ombusmanu na nivou grada Beograda.

Ono što biste trebali da znate gospodine Ševarliću, organi grada Beograda, kao i svi drugi organi bilo koje druge jedinice lokalne samouprave nisu državni organi. Dakle, gradonačelnik Beograda nije državni organ. Skupština grada Beograda nije državni organ. Nijedan gradski sekretarijat nije državni organ. To su organi jedinica lokalne samouprave.

Zvaničan naziv institucije u Republici Srbiji koja štiti ljudska prava i slobode od tzv. loše uprave ili kako bi Englezi rekli „mala administrejšn“ se zove Zaštitnik građana, ali to je državni organ Republike Srbije na koji vi mislite, a mi ovde govorimo o Ombusmanu na nivou grada Beograda. Tako da se niste pozvali na dobar član Ustava.

Pokušaću još jedanput, ne znam da li ću uspeti.

Institucija Obusmana, odnosno Zaštitnika građana je u pravni sistem Republike Srbije uvedena 2007. godine. Tada je donet Zakon o Zaštitniku građana. Posle toga je ta institucija Zaštitnika građana sa različitim nazivima uvedena i na nivou AP Vojvodine u jednom broju opština i gradova u Republici Srbiji. Tu je i ministar Ružić, može to da potvrdi, te institucije se u različitim lokalnim samoupravama različito nazivaju. Negde se zovu zaštitnici građana, nekada se zovu obusmani itd. Tako je i na nivou Evrope, negde se Obusman zove narodni advokat, negde narodni pravobranilac, negde zaštitnika prava građana, ali suština je ista.

Da sada prestanemo da budemo duhoviti i da se bavimo suštinom. Dakle, ono što biste trebali da znate, a što bi trebalo da znaju i građani Republike Srbije, budući da se ta institucija pominje u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu, ma kako da se zove ta institucija, Ombusman je neko ili Zaštitnik građana je neko ko treba da štiti ljudska prava i slobode onda kada su ta prava i slobode ugrožene pogrešnim ili nezakonitim postupanjem organa uprave. Dobro je što ova institucija postoji u pravnom sistemu Republike Srbije.

Kada pogledate statistiku profesore Ševarliću, ova institucija postoji pod različitim nazivima u preko stotinu zemalja sveta. Dobro je što ta institucija postoji u pravnom sistemu Republike Srbije. Zaštitnik građana kada dobro radi svoj posao, pri tome ne mislim na bivšeg Zaštitnika građana Sašu Jankovića koji je politizovao tu funkciju, ali kada Zaštitnika građana radi svoj posao, on je korektiv i to veoma dobar korektiv lošeg postupanja uprave prema građanima. Da li je to tako pokazuje vam i najnoviji primer stanara Hotela „Bristol“ kada je aktuelni Zaštitnik građana, gospodin Pašalić intervenisao i pronašao neko rešenje za ljude koji su stanari tog hotela.

Tako da Zaštitnik građana ima tu ulogu da bude na neki način i medijator, da bude posrednik između uprave, bila ona državna ili lokalna i građana. Zbog toga mislim da je dobro što je ova institucija Ombusmana ili Zaštitnika građana, nebitno je kako se zove, bitno je da ta institucija postoji, zadržana i u Zakonu o izmenama i dopunama Zakona o glavnom gradu.

Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Želim da kažem po amandmanu nekoliko rečenica. Mi se suočavamo sa jednom pojavom koja je nezabeležena u civilizovanom i demokratskom svetu. Iz jednog dela srpskog pravosuđa stalno dolaze kritike kako narodni poslanici, a pogotovo izvršna vlast, a pogotovo ministarka pravde, vrše nekakav pritisak na pravosuđe i mi smo mnogo puta dokazali da to nije tačno.

Više puta smo pozivali i te sudije koji se žale na te pritiske i razno-razne nevladine organizacije da nam kažu koji su to narodni poslanici, koji su ministri, koji su to političari koji vrše pritisak na pravosuđe da sudija u odgovarajućem predmetu donese određenu presudu i nisu uspeli da navedu ni jedno jedino ime.

Mi se sada suočavamo sa jednom potpuno obrnutom situacijom. Ovde je jedan sudija, koga je spomenuo gospodin Rističević, sudija Majić, sudija Apelacionog suda u Beogradu sebi dao za pravo da vrši pritisak na Narodnu skupštinu, na narodne poslanike, na ministarku pravde, na Vladu Republike Srbije zato što ćemo evo sutra, tj. koliko sutra, između ostalog, da glasamo o Zakonu o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika, kojim uvodimo doživotnu kaznu zatvora za onoga ko sa smrtnom posledicom siluje dete, trudnicu ili nemoćno lice. Kaže sudija Majić – nečovečno je to što će Narodna skupština da uradi. Zamislite, nečovečno je? Pazite te smelosti. Pazite te drskosti. Kaže, nečovečno je što će narodni poslanici da uvedu doživotnu kaznu za nekoga ko siluje dete od tri godine zato što taj siledžija, taj manijak i taj ubica, njemu se, kaže, oduzima svaka nada da će jednog dana da se nađe na slobodi.

Ja pitam sudiju Majića kao sudiju, neka na tu svoju vagu … Vi znate šta je simbol pravosuđa, ona rimska boginja Justicija kojoj su zavezane oči, da ne gleda ko je ko, a sudija Majić i te tako gleda ko je ko. Dakle, neka zaveže sudija Majić svoje oči, simbolično govorim, metaforički i neka na ona dva tasa vage koju drži rimska boginja pravde Justicija stavi život deteta od tri godine koje je silovano, a neka na drugi tas vage stavi čoveka koji je tako nešto uradio, pa neka nam kaže sudija Majić šta je pravda. Da li je pravda kazniti doživotnim zatvorom čoveka koji je silovao devojčicu od tri godine i ubio ju je pri tom, da li je važnije njegovo pravo na nadu, kako on to kaže, trudeći se da bude poetičan, da bude filozofski nadahnut ili je preči život koji je na žalost ugašen, a takvih slučajeva je u našoj praksi bilo, te devojčice od tri godine koju je neka bitanga silovala i ubila?

Ovde se postavlja pitanje šta je pravda. Platon je rekao – pravedno je dati svakome ono što mu pripada. To je pravda. Pitajte bilo kog građanina Srbije, pitajte bilo koga ko ne mora da bude pravnik šta je pravedno u situaciji kada dokažete da je neko silovao dete od tri godine. Od 100 građana Srbije, 99 će vam reći da tog čoveka treba staviti uza zid, a ne doživotna kazna zatvora. Međutim, mi smrtnu kaznu ne možemo da uvedemo zato što nas u tome sprečava Ustav Republike Srbije, ali možemo da uvedemo doživotnu kaznu zatvora za onoga ko uradi tako nešto. Nije Republika Srbija ni prva ni poslednja zemlja u Evropi koja ovakvu kaznu poznaje.

Ono što želim da kažem u ime poslaničke grupe i u svoje lično ime, bolje rečeno, govorim sada u svoje lično ime i zbog toga imam pravo da budem malo i emotivan i da kažem nešto sa čime se neke od mojih kolega možda neće složiti. Suočavamo se jednom bujicom farisejstva, sa jednom bujicom licemerstva, sa bujicom lažnog humanizma koji dolazi od strane onih koji besomučno iz dana u dan vode kampanju protiv predsednika Republike Aleksandra Vučića, protiv Vlade Republike Srbije, protiv Ministarstva pravde, protiv poslanika koji pripadaju skupštinskoj većini i koji nam sada govore kako je nečovečan Tijanin zakon, a bio je čovečan onda kada su Dragan Đilas, Vuk Jeremić, Boško Obradović, Marinika Tepić, Aleksandra Jerkov i svi ostali pokušavali da zloupotrebe oca tragično preminule, bolje rečeno ubijene devojčice Tijane Jurić, Igora Jurića, da ga zloupotrebe u političke svrhe, pa su hteli za sebe prigrabe političke poene kada su skupljani potpisi za peticiju da se donese Tijanin zakon i skupljeno je 160.000 potpisa.

Među tim potpisima su i potpisi narodnih poslanica iz opozicije, jednog dela opozicije kojih dana nema u sali. Baš me zanima šta oni misle o toj tezi da je Tijanin zakon nečovečan? Šta misli Aleksandra Jerkov? Šta misli Sanda Rašković Ivić? Šta misli Gordana Čomić? Šta sada misle svi oni koji su hteli da zloupotrebe smrt Tijane Jurić u dnevno-političke svrhe? Kada su oni insistirali da se taj zakon donese, onda je sve bilo u redu, onda je sve bilo u skladu sa evropskim standardima i onda nikakvih problema nije bilo. Onda su glavni problemi bili Aleksandar Vučić i SNS i mi poslanici i ministarka pravde zašto tog zakona nema u proceduri. Sada, kada je zakon ne samo u proceduri, evo, sutra ćemo glasati za taj zakon …

Pozivam neka se pogleda svako ko sutra ne bude glasao za to da se uvede kazna doživotnog zatvora za ludaka, za siledžiju koji silovanjem, dakle, izvršenjem krivičnog dela silovanja, ubije dete, trudnicu ili nemoćno lice. Da vidimo gde su ti veliki humanisti, gde su ti veliki zagovornici ljudskih prava i sloboda, gde su ti veliki zagovornici porodice i porodične vrednosti. Šta je porodična vrednost? Da pustimo ludake da nam siluju decu? Da li je to porodična vrednost? Da li je to evropska vrednost?

U Americi izriču trostruku doživotnu kaznu zatvora. U Alabami je prošle nedelje, to da znaju ove velike demokrate, izglasan zakon da se uvodi doživotna kazna zatvora za abortus. Ne priznaju ni incest, ne priznaju ni silovanje. Ništa ne priznaju. Kako to tamo može? Kako je to sada tamo demokratski.

Ovde kada pokušavamo da zaštitimo decu, trudnice i nemoćna lica, sad nam tamo neki Majić, koji je oslobodio šiptarske zlikovce iz gnjilanske grupe preko američke televizije N1 svakog dana, ali bukvalno svakog dana, soli pamet kako smo nečovečni, kako smo nehumani, kako smo maltene poludivlji ljudi zato što ćemo da uvedemo doživotnu kaznu zatvora za siledžije, i to ne za bilo kakve siledžije.

Morate biti monstrum, ne običan siledžija, ako uopšte postoji običan siledžija, morate biti monstrum pa da silujete dete, da silujete trudnicu, da silujete nekoga ko je nemoćan.

Sudija Majić bi morao da zna da je svrha kažnjavanja ne samo specijalna prevencija, nego i generalna prevencija. Uvođenjem doživotne kazne zatvora mi insistiramo na generalnoj prevenciji ove vrste krivičnih dela. Kada se prvi slučaj bude procesuirao i kada prvi siledžija ubica bude završio u doživotnom zatvoru, bez mogućnosti da izađe, svi drugi će dobro da razmisle da li će da izvrše to krivično delo. To je svrha uvođenja, između ostalog, doživotne kazne zatvora.

Sramota je da imamo sudiju kao što je Majić, koji je sudija Apelacionog suda, a koji ne zna da je svrha kažnjavanja ne samo specijalna prevencija u smislu da ne dođe do povrata kod onoga ko je već izvršio krivično delo, nego generalna prevencija kriminaliteta, da drugi ljudi ne bi vršili krivična dela, pogotovo ovako gnusna krivična dela, gde svirepost treba da je, kako se kaže u jednoj presudi Vrhovnog suda, posebnog intenziteta, jer morate zaista biti krajnje svirep čovek pa da izvršite neko od ovih krivičnih dela.

Dakle, ja želim da vam kažem, gospođo Kuburović, da ćete sutra, što se tiče glasanja, imati punu podršku poslaničke grupe SNS i svih drugih poslaničkih grupa koje čine skupštinsku većinu. Verujem da će i neki drugi glasati za ovaj predlog zakona. A, ovo sam morao da kažem, jer se zaista ježim i grozim se tog licemerja koje dolazi iz jednog dela pravosuđa koje kaže - ne smete da komentarišete sudske presude, ne smete da komentarišete ništa što se tiče pravosuđa, ali zato mi možemo svakog dana sa jedne televizije, koja je očigledno u ulozi opozicije u Srbiji, da najbrutalnije napadamo i vređamo poslanike, ministre u Vladi, predsednika Republike itd.

Ne znam kad je radno vreme tog sudije Majića? Kako je mogao u radno vreme, umesto da sedi u svom sudu, da bude na televiziji N1? To je jedno pitanje za predsednika Apelacionog suda u Beogradu. Kakva je to sloboda, u kojoj to evropskoj zemlji ima da sudija Apelacionog suda pojavi se na televiziji i kritikuje poslanike koji će da donesu zakon? Da li to ima u Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji? To nema nigde. Ovde samo pojedinci sebi daju za pravo zato što misle da imaju podršku nekih koji su van ove skupštine, a koji su objektivno mnogo moćni i mnogo jaki.

Donošenjem ovog zakona mi im poručujemo - neka su jaki i neka su moćni, ali mi smo jači. Država Srbija je jača i od sudije Majića i od onih koji stoje iza sudije Majića, a pogotovo će biti jača i mi ćemo u praksi to da pokažemo da smo jači i od siledžija i od ubica i da je ovo, nadam se, to sam rekao i neki dan na konferenciji za novinare, nadam se kao čovek da je ovo poslednji zakon koji ova ili bilo koja druga Narodna skupština u Republici Srbiji donosi, a koji se kolokvijalno zove po imenu jednog ubijenog deteta. Nadam se da više neće biti potrebe da donosimo nikakve ni Tijanine, ni Zojine, ni Aleksine, niti bilo kakve druge zakone, a da će ovi pametnjakovići, poput sudije Majića, konačno početi da rade svoj posao. Bilo bi mu bolje da čita zakone, da prati malo zakonodavstvo EU, za koju se toliko zalaže, nego što sa jedne otvoreno opozicione televizije kritikuje narodne poslanike i kritikuje Vladu Republike Srbije.

Dakle, gospođo Kuburović, puna podrška za ono što radite. Glasaćemo svim srcem za to da se najstrože moguće kazne oni koji su spremni da počine ovako gnusna krivična dela.

Zahvaljujem se gospodine Marinkoviću.

Gospodin Mirčić kaže da niko nije procesuiran. Čudi me, gospodine Mirčiću da ne znate da je procesuran Borislav Novaković, zbog malverzacija sa gradskim građevinskim zemljištem i sa nekretninama u Novom Sadu. Dakle, izrečena je pravosnažna presuda.

Što se tiče Božidara Đelića, Mlađana Dinkića i svih ostalih koje ste naveli, koji su upropoštavali državu Srbiju od 2000. do 2012. godine, njih je Aleksandar Vučić pobedio na izborima, on je srušio taj režim, ne vi.

Dakle, Aleksandar Vučić je sprečio da Srbijom i dalje upravljaju ljudi poput Božidara Đelića, svih onih drugih koji su došli na vlast 5. oktobra 2000. godine. To je njegov uspeh.

Aleksandar Vučić je izgurao Mlađana Dinkića iz Vlade Republike Srbije, ne bilo ko drugi i SNS je na to ponosna. Slažem se sa onim što vi i vaše kolege, na kraju krajeva i mi poslanici SNS vrlo često ističemo, policija uradi svoj deo posla, tužilaštvo uradi svoj deo posla, ali zapne u sudu. To je problem.

To je problem, zato što postoje sudije kao što je sudija Majić koji otvoreno opstruiše državu Srbiju, misleći da imaju moćne sponzore i zaštitnike, koji im omogućuju da rade sve ono što hoće. To je dan od razloga.

Drugi razlog je po meni taj što se nezavisnost sudova pogrešno tumači i pogrešno shvata. Sudija je nezavisan samo kada je u pitanju postupanje u konkretnom predmetu, u smislu da niko na njega ne može da vrši pritisak, da donese ovakvu ili onakvu presudu, ali sudija ne može da bude nezavistan od Ustava, zakona.

Sudija ne može da bude nezavisan, na kraju krajeva, formalno pravno može, ali suštinski ne bi trebalo, ni od sudske prakse koja postoji u Republici Srbiji, jer nas ta različita postupanja u suštinski, istovetnim predmetima jako mnogo sprečavaju da dostignemo željeni nivo pravde u našem društvu, tako da tu ima mnogo problema, što se tiče pravosuđa.

Ministarka pravde je toga svesna, i mi smo toga svesni kao i vi.

Što se tiče političkog dela vašeg izlaganja, SNS je ta koja je sprečila da oni koji su pljačkali državu Srbiju do 2012. godine, to i dalje čine i to je istorijski uspeh SNS i Aleksandra Vučića.

Gospodin Mirčić je malo bio anahron jednim delom u svojoj diskusiji, zato što je spominjao društvenu svojinu. Društvena svojina kao pravna i kao ekonomska kategorija kod nas ne postoji već dugi niz godina, ali nije to toliko važno.

Ono što je gospodine Mirčiću važno da se naglasi, Aleksandar Vučić nije taj koji izriče pravnosnažne presude. Vi ste bili svedoci kao što su bili i svedoci svi građani Srbije koliko je ljudi za koje je postojala osnovana sumnja da su izvršili različita krivična dela iz oblasti organizovanog kriminala, uhapšeno, policija dostavila dokaze tužilaštvu, tužilaštvo pokrenulo istragu i na kraju je sud te ljude, u jednom dobrom broju slučajeva oslobodio. Ali, da sada ne bi ispalo da se ja sada mešam u rad sudova i da vršim pritisak na sudije.

Moraju građani Srbije da razumeju da je zadatak policije da pribavlja dokaze, a na sudu je da ceni te dokaze, da ih uzima u obzir ili da zauzme drugo stanovište pa da kaže da oni nisu relevantni. Ali ne može Aleksandar Vučić da bude kriv zato što je po vama ovaj ili onaj kriminalac na slobodi. Prosto ne može. Aleksandar Vučić nije sudija, kao što ni vi ni ja nismo sudije. Izvršna vlast ne sudi. Izvršna vlast, odnosno jedan deo izvršne vlasti, a to je policija, pre svega pribavlja dokaze. Tužilaštvo goni učinioce krivičnih dela, a sud je taj koji na kraju krajeva daje svoju konačnu reč i izriče pravnosnažnu presudu.

Ja mislim, pošto ste spomenuli Tomislava Nikolića, gospodine Mirčiću, da vas u stvari suštinski boli jedna druga stvar, što je Tomislav Nikolić a ne vi ispunio zavet Vojislava Šešelja kada je odlazio u Hag 2003. godine, kada je rekao – ja idem tamo da pobedim Haški tribunal, a vama ostavljam u zadatak da srušite dosovski režim. I eto igrom istorijskih prilika upravo je čovek koga vi očima ne možete da vidite ispunio zavet predsednika vašeg stranke, kao što ste i sami rekli, eto on je srušio taj omraženi dosovski režim, a ne vi.

Moram da kažem da ova argumentacija koja se tiče pobede Tomislava Nikolića, odnosno dovođenja u sumnju pobede Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima 2012. godine, koju smo maločas čuli, mene u mnogome podseća na argumentaciju koju vrlo često iznosi Boško Obradović, Bojan Pajtić itd.

Manje, više svi se oni služe tom istom argumentacijom da je pobeda Tomislava Nikolića pod znakom zato što su mu neki zvaničnici EU greškom čestitali pobedu u 17,00 časova, a izbori su okončani, odnosno glasanje je završeno u 20,00 časova. Ono što je činjenica, to je da je Tomislav Nikolić na tim izborima pobedio, sviđalo se to nekome ili ne.

I ono što je takođe činjenica, opet se sviđalo to nekome ili ne, Aleksandar Vučić je prvi političar u Srbiji koji je imao hrabrosti da se zajedno sa svojim saradnicima iz MUP, iz Ministarstva pravde, iz BIA i drugih nadležnih organa i službi uhvati u koštac i u borbu sa ljudima kao što su Kosmajac, kao što je Mišković koji su do 2012. godine bili apsolutno neprikosnovene ličnosti. Ne da neko nije mogao da pokrene postupak protiv njih, nego niste smeli ime da im spomenete.

Mišković je sastavljao Vlade kako je on hteo, pisali su se zakoni kako je on hteo, ministri u Vladi su bili ljudi koje je on direktno postavljao ili kasnije smenjivao.

Svega toga sada nema. Srbija je slobodna država, Srbija je država koja vodi borbu protiv kriminala i korupcije.

Ja ponovo ističem, slažem se sa vama, voleo bih da ima više pravnosnažno rešenih slučajeva iz oblasti korupcije i iz oblasti organizovanog kriminala ali moramo malo pustiti da i vreme odradi svoje. Na pragu smo krupnih reformi. Kada je u pitanju naše pravosuđe, ja se nadam da će i te reforme dati svoga efekta kada je u pitanju procesuiranje onih slučajeva koji dolaze iz oblasti organizovanog kriminala i korupcije.

Što se tiče pobede nad DOS-ovskim režimom, možemo mi sada da pričamo šta hoćemo. Ono što je činjenica da nije bilo promena 2012. godine, pitanje je da li bi Srbija danas, uopšte postojala kao država, jer je situacija, ekonomska, finansijska, politička bila takva da je, praktično, Srbija kao država bila na rubu propasti i da nije bilo tog istog Aleksandra Vučića i njegovih hrabrih reformi koje su započele krajem 2013. i početkom 2014. godine, nikada Srbija ne bi bila ovako ekonomski uspešna kao što je danas, nikada ne bismo imali ovoliko investicija, ovoliko novih radnih mesta, nikada ne bismo imali nove tunele, nove mostove, nove autoputeve kao što je ovaj kroz Grdeličku klisuru.

Ništa od svega toga ne bi bilo, bili bismo jedna mala Balkanska mračna državica u kojoj tajkuni caruju, u kojoj se jedino oni pitaju, ne bi bilo ništa od ovoga čega smo danas svedoci, da smo jedna od ekonomski najnaprednijih država i to je veliki uspeh i Aleksandra Vučića i Vlade Republike Srbije. Bilo bi dobro i ja se slažem sa vama u tome i svi se slažemo da je ekonomski napredak Srbije bude praćen i napretkom kada je u pitanju borba protiv kriminala ili korupcije, ali tu je presudna uloga sudova. Ja se nadam da će sudije imati dovoljno društvene svesti i odgovornosti da shvate i da razumeju da su krivična dela iz oblasti organizovanog kriminala, iz oblasti korupcije rak rana srpskog društva i da nam one bukvalno jedu ta krivična dela koja nisu procesuirana, jedu deo rezultata koji postižemo na ekonomskom planu.

Dakle, Srpska napredna stranka želi borbu na dva koloseka. Jedan je borba za ekonomski preobražaj Srbije, to nam je pošlo za rukom, a drugi kolosek je bespoštedna borba protiv kriminala i korupcije i tu ukazujemo na značaj pravosudnog sistema u Republici Srbiji i tu ukazujemo na značaj svakog pojedinačnog sudije koji postupa u predmetima korupcije i u predmetima organizovanog kriminala.

Uprkos toj izbornoj krađi koja se desila te 2012. godine, uprkos tim džakovima o kojima ste govorili, Tomislav Nikolić je opet pobedio. Zamislite koliko bi njegova pobeda bila još ubedljivija da nije bilo izborne krađe koju je organizovao Boris Tadić? To je jedna stvar.

Druga stvar, vi sad kažete ovde i nama prebacujete - a gde je krivična prijava protiv Dinkića, a gde je krivična prijava protiv Đelića, protiv ovog ili onog. Pa, što je niste podneli? Ko vas sprečava da podnesete krivičnu prijavu? Krivična prijava nije optužnica, pošto mi se neki smeju, pošto izgleda da ne prave razliku između krivične prijave i optužnice. Ko vas sprečava? Ako imate dokaze, presavite tabak, što bi rekao naš narod, pa podnesite krivičnu prijavu protiv bilo koga za koga sumnjate da je izvršio bilo koje krivično delo.

Ali, mislim da nema potrebe da se ovde i vi i ja ubeđujemo oko stvari oko kojih se slažemo. Nije problem u izvršnoj vlasti. Nije problem u radu Ministarstva unutrašnjih poslova. Nije problem u radu Bezbednosno-iinformativne agencije. Oni ljudi urade sve što je do njih da pribave relevantne dokaze da bi oni za koje postoji osnovana sumnja bili privedeni pravdi. Postoji problem u jednom delu, da ne ispadne sada da je celo pravosuđe neefikasno i loše, ali postoji problem u jednom delu našeg pravosuđa koje izgleda svesno opstruiše nameru izvršne vlasti da se ova država obračuna sa kriminalom i korupcijom. I to je problem.

(Petar Jojić: Razrešenje.)

Slažem se, razrešenje. Ali, i to je postupak koji traje.

Dakle, ima mnogo problema u našoj državi. Ali, sa druge strane, vi idete u jednu krajnost pa kažete - ništa nije urađeno. Mnogo toga je urađeno. Mnogo toga je urađeno i na političkom i na ekonomskom i na pravnom i na pravosudnom i na svakom drugom planu. Srbija 2019. godine jednostavno ne može da se poredi ni po jednom parametru sa Srbijom iz 2012. godine. To su u suštinskom smislu dve različite države.

Država u kojoj je predsednik Republike Aleksandar Vučić, suštinski, u političkom smislu, u ekonomskom smislu, u finansijskom smislu, nema nikakve veze sa državom u kojoj je predsednik Republike bio Boris Tadić. Boris Tadić nam je ostavio razvaline, predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić ostaviće budućim generacijama nove investicije, nova radna mesta, nove fabrike, nove auto-puteve, nove mostove, nove tunele. Ostaviće, što je jako važno, nikad bolje, nikad čvršće odnose, i političke i ekonomske i vojne, i sa Ruskom Federacijom, i sa Kinom i sa drugim našim prijateljima u svetu.

Ostaće upamćeno u istoriji da je za vreme mandata Aleksandra Vučića započet jedan obrnut proces kada je u pitanju Kosovo i Metohija. Za vreme Borisa Tadića države su se utrkivale koja će pre da prizna Kosovo i Metohiju. Sad mnoge države povlače priznanje Kosova i Metohije. To govori o tome da je Srbija postala jaka država, da je Srbija stekla ugled u međunarodnoj zajednici, da smo postali kredibilan partner.

Nemamo mi iluzija da su nam prijatelji svuda u svetu. Ali, pokušavamo da od onih koji su nam iskreni prijatelji učinimo da budu još iskreniji, a oni koji su nam do juče bili manje ili više otvoreni neprijatelji, da nam makar više ne budu neprijatelji i da budemo partneri sa kojima ćemo moći na razuman način da sarađujemo.

To je jedna odgovorna politika. To je jedna racionalna politika. To je jedina moguća politika u ovom teškom vremenu u kome se Srbija i srpski narod nalaze.

Pa, zar vam ništa ne govori činjenica da nema većeg događaja od političkog, od ekonomskog ili nekog drugog značaja koji se dešava u Republici Srbiji, a da, zajedno sa Aleksandrom Vučićem, toj manifestaciji ne prisustvuje i Milorad Dodik, i Milorad Pupovac i politički prvaci Srba iz Crne Gore.

(Vjerica Radeta: Skot.)

Dobro, vi kažete Skot. Da li mi možemo da pobedimo Ameriku? Ne možemo. Znači, ne možemo da pobedimo Ameriku.

Vi se sada smejete. Ne možemo da pobedimo Ameriku. Hajde od onih koje ne možemo da pobedimo, a koji su nam bili neprijatelji i koji su nas bombardovali, da makar pokušamo da napravimo neke partnere.

Vi se sada smejete i ja razumem vašu poziciju. Vi ste opoziciona stranka, ne snosite odgovornost ni za šta, možete da se smejete, možete da se smejete, možete da dobacujete, ali stavite se u ulogu predsednika Republike. Stavite se. Pobedite na izborima, pa ćete vrlo rado da sednete tamo gde on sedi.

Znači, stavite se u ulogu predsednika Republike, pa ćete videti koliko je težak njegov posao. Svakoga dana se suočavate sa bezbrojnim pritiscima, sa velikim teretom i svakoga dana morate da donosite teške odluke. I narod Srbije dobro razume koliko je delikatna i koliko je teška pozicija Aleksandra Vučića, ali istovremeno, narod je dobro razumeo sve poteze koje je povukao. Mnogi su sumnjali i u fiskalnu reformu, mnogi su sumnjali kada je rekao da ćemo da obnovimo i da osnažimo našu vojsku. Mnogi su sumnjali kada je rekao da ćemo da ojačamo naše veze sa Republikom Srpskom. Evo, sad smo svi, i vi iz opozicije i mi i iz vlasti, živi svedoci da je sve to istina.

Dakle, upornost, marljivost, rad, trud, hrabrost, to se isplati, ali je to težak put. Junaci i veliki ljudi uvek izaberu teži put. Oni drugi izaberu lakši.

Evo, sad od svih tih silnih Dinkića, Đelića i ostalih lopuža, vi ste rekli da ste podneli krivičnu prijavu protiv Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića zbog briselskih sporazuma.

(Vjerica Radeta: Ne, Borisa Tadića, Vuka Jeremića…)

Ja sam vas pažljivo slušao, nisam vam dobacivao, pa se nadam da ćete i vi saslušati mene.

Dakle, vi ste od svih tih lopova i bitangi nabrojali Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića u vezi briselskih sporazuma, pri tome, nećete da kažete da se najveći deo Briselskog sporazuma odnosi na formiranje Zajednice srpskih opština, koju Priština opstruira, uz verovatno jedan deo podrške Međunarodne zajednice.

Ovo što pričate o tzv. lažnim investicijama, o tih famoznih 10.000 evra, to isto priča Boško Obradović, to isto pričaju ovi iz DS, to isto pričaju i ljudi iz partije Vuka Jeremića. Vi jednostavno obmanjujete građane. Građani treba da znaju da u Republici Srbiji postoji Zakon o državnoj pomoći i Zakon o državnoj pomoći, koji može svako da pročita, nije nikakva tajna, ne pravi nikakvu razliku između investitora koji dolazi iz Nemačke i investitora iz Mladenovca, Sokobanje ili Subotice.

Dakle, svako je investitor i svako je pod istim uslovima u mogućnosti da dobije, ono što narod kaže, subvencije, a zakon kaže državnu pomoć. I u tom smislu, pravni sistem Republike Srbije niti koga favorizuje, niti bilo koga oštećuje.

Takođe, niste u pravu kada iznosite takođe nešto što je neistina kojom se služi ovaj drugi deo opozicije koji trenutno nije u sali, koji navodno bojkotuje Skupštinu, kada kažete da investitori odlaze iz Srbije. Navedite mi jednog investitora koji je otišao iz Srbije u poslednjih nekoliko godina. Nema nijednog. Investitori dolaze u Srbiju. Svakog dana otvaramo neke nove fabrike.

Ta priča o tome da ljudi u pojedinim fabrikama rade za 200 evra, da nose pelene, pa to je priča DS, to je priča Kene, to je priča Aleksandre Jerkov, to je priča ovih koji nemaju o čemu drugom da pričaju, pa onda izmišljaju. To je priča Balše Božovića. Kad su Kinezi otvorili fabriku „Meita“ u Obrenovcu, on je ovde pričao kako mi uvodimo robovlasnički sistem u Srbiji. Pazite, dolazi jedna od najvećih svetskih kompanija i odabere Obrenovac, dakle, jednu gradsku opštinu u Beogradu, da investira, i pojavi se čovek koji je u to vreme bio predsednik gradskog odbora DS Balša Božović i kaže – vi dovodite kineske robovlasnike da izrabljuju radnu snagu ovde u Obrenovcu, ljudi nose pelene itd.

Tu priču o pelenama pokrenula je Aleksandra Jerkov. Ja vas molim, vi ste ozbiljan poslanik, dugo godina ste u Narodnoj skupštini, nemojte da se hvatate za te neistine i za te izmišljotine. Ne postoji nijedna fabrika u Srbiji u kojoj radnici nose pelene, u kojoj se ne poštuje Zakon o radu i u kojoj se ne poštuju drugi pozitivni propisi Republike Srbije.

Nisam čuo nijednog radnika u Srbiji koji je zaposlen u bilo kojoj od tih kompanija koji se žalio na uslove rada, ni na platu, ni na uslove rada, niti na bilo koji drugi problem koji, eventualno, ima.

Naravno, možete vi sa strane sve to da posmatrate i da to kritikujete ovaj ili onaj detalj, ali suštinski mi smo izvršili ono, i građani Srbije to razumeju, ono što se zove, nismo završili taj proces do kraja, ali smo ga u velikoj meri započeli, i skoro, da smo na putu da ga okončamo, reindustrijalizacija Srbije. Sve ono što je bilo upropašteno u ratovima tokom devedesetih, sve ono što je bilo upropašćeno za vreme sankcija, sve ono što je bilo upropašćeno za vreme dosovskog režima, Aleksandar Vučić i Vlada Srbije uspeli su da vrate u život. Mi više nismo samo ruralna poljoprivredna zemlja. Mi smo zemlja sa jakom industrijom u oblasti proizvodnje automobila, komponenti za automobile, traktore, priključne mašine itd.

Za vreme Borisa Tadića, za vreme njegove vlasti, znate i sami šta je bila investicija - kad Miroslav Mišković proda „Delta holding“ „Delezeu“. To je DS beležila kao investiciju u budžet Republike Srbije. Mi danas kao investiciju beležimo otvaranje fabrike, svake nove fabrike od Subotice do Vranja, i kao što vidite ne pravimo nikakvu razliku. Mi ne pričamo o decentralizaciji, kao što su oni pričali. Za nas je svaki deo Republike Srbije podjednako važan i Preševo, i Bujanovac, i Vranje, i Beograd i Novi Sad. Nema dela Srbije u koji nismo uložili. Nema skoro opštine u Srbiji u kojoj nešto nismo napravili, negde put, negde novi vodovod, negde novu kanalizacionu mrežu, novu fabriku, nove železničke pruge.

Mi radimo ono što stotinama godina u Srbiji nije rađeno. Mi nastavljamo posao Kranja Milana Obrenovića, nastavljamo posao Nikole Pašića, nastavljamo posao Lazara Pačua. Oni su počeli sa modernizacijom Srbije. Nastavljamo poslao Milana Stojadinovića da imamo jak dinar. Kad je dinar bio jači u proteklih nekoliko decenija.? Kad je inflacija bila niža? Iz udžbenika Milana Stojadinovića, iz udžbenika Lazara Pačua se vodi fiskalna i monetarna politika u Srbiji, a vi kažite da to nije tako. Ja sada ne spominjem namerno ni Svetsku banku, ni MMF, jer znam da ćete vi odmah da skočite i kažete da oni nisu relevantni, ali znam da ste čitali Milana Stojadinovića i kažite mi, koju meru koju je on svojevremeno preduzimao nije preduzeo Aleksandar Vučić da bi ojačao državu Srbiju? Evo, kažite mi koju? Ne postoji nijedna jedina mera.

Sve mere koje je poznavala finansijska nauka njegovog doba, Milana Stojadinovića, koji je doktorirao u Minhenu, primenili smo upravo mi, ne zato što smo jako pametni, nego zato što smo imali dovoljno hrabrosti da primenimo teške mere. Zato što je i Milan Stojadinović znao ono što zna Aleksandar Vučić, teške mere bole momentalno, ali dugoročno daju dobre rezultate.

Boris Tadić, Aleksandra Jerkov, i svi oni kojih sada nema, nikada nisu imali hrabrosti da preduzimaju bolne mere, jer su znali, bolna mera boli, mogu da izgubim izbore. Aleksandar Vučić nikad nije bio pred tom dilemom - neću da preduzimam teške mere da ne bi izgubio izbore. Sto puta je rekao - i ako treba izgubiću izbore, ali hoću Srbiju da izvučem iz živog blata u kome se ona nalazi. E, to je veličina predsednika Republike.

Vi pitate – u čemu se razlikujemo? Narod Srbije je rekao u čemu se razlikujemo. Narod Srbije je i na izborima 2012. i 2014. i 2016. i 2017. godine povukao jasnu razliku između Aleksandra Vučića i SNS na jedno strani i svih onih koji su bili na vlasti do 2012. godine na drugo strani.

Boris Tadić je obećavao da će autoput kroz Grdeličku klisuru završen do 2009. godine. Ko ga je završio? Aleksandar Vučić. Pričali su o Beogradu na vodi. Ko je započeo taj projekat, suštinski – ko ga je započeo? Niču nove kule iz meseca u mesec. Aleksandar Vučić. Oni su pričali, a mi radimo i narod Srbije je dobro razumeo razliku između priče i rada.

Što se tiče te krivične prijave, koju ste podneli, između ostalog i protiv Aleksandra Vučića zbog briselskih sporazuma, nije tačno da nije postojala nijedna sudska instanca na kojoj se o tome nije raspravljalo. Ja sam kao predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo bio na sednici Ustavnog suda Republike Srbije na kojoj se ocenjivala ustavnost briselskih sporazuma.

(Vjerica Radeta dobacuje.)

Pa ima veze, zato što ste rekli – vi se podneli krivičnu prijavu, a nijedna instanca nije reagovala. Reagovao je Ustavni sud koji je rekao …

(Vjerica Radeta dobacuje.)

… tako je, koji je dao za pravo Aleksandru Vučiću jer su njegovi neprijatelji rekli da je zaključio međunarodni sporazum sa lažnom državom KiM, a Ustavni sud je rekao da to nije međunarodni sporazum, da ne podleže ratifikaciji u Narodnoj skupštini nego da je to sporazum političke prirode. To je bila velika pobeda Aleksandra Vučića i SNS jer mi nismo potpisali Briselski sporazum sa predstavnicima neke nezavisne države. Mi smo potpisali sporazum, kad kažem – mi, konkretno Ivica Dačić 2013. godine kao predsednik Vlade Republike Srbije, sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini i tako ih je tretirao i Ustavni sud.

Ustavni sud apropo vaše krivične prijave nije tretirao ni Hašima Tačija, ni Haradinaja, ni Ljimaja, niti bilo koga drugog kao predstavnike nezavisne države, nego kao predstavnike privremenih institucija samouprave u Prištini i u tom smislu je država Srbija i Vlada Srbije izvojevala jednu veliku političku pobedu jer su se utrkivali u napadima na Aleksandra Vučića oni koji su ga optuživali da je najveći mogući izdajnik, pojedini bacali kletve na njega, držali živom čoveku opelo itd, pri tom ne mislim na vas, mislim na neke druge.

Ne zaboravite da je narod na KiM juče rekao sve što treba da se kaže o politici Aleksandra Vučića kada je u pitanju KiM i možemo i vi i ja da se prepiremo do sutra, Srbi u Kosovskoj Mitrovici, u Zubinom Potoku, u Leposaviću, u Zvečanu su rekli kome veruju i koga podržavaju. Podržavaju Aleksandra Vučića, podržavaju SNS i to su dokazali ubedljivom pobedom Srpske liste.

Može da pukne, završavam, i Boris Tadić i Boško Obradović i Sanda Rašković Ivić i Vuk Jeremić i svi drugi veliki Srbi iz kruga dvojke, Srbi na KiM jedino kome veruju – veruju Aleksandru Vučiću.

Maločas ste rekli da niste opterećeni Tomislavom Nikolićem, evo vidim sada da jeste, ali nema veze.

U vreme Milana Stojadinovića, gospodine Mirčiću, nije postojao evro. Dakle, svaka država u Evropi je imala svoju nacionalnu valutu, tako da ne možete da poredite menjanje dinara za nacionalne valute u vreme Milana Stojadinovića sa današnjom situacijom kada postoji evro kao zajednička valuta na nivou EU.

Niste u pravu kada je u pitanju Mišković. Miroslav Mišković je prvostepeno osuđen, a i prvostepeno i drugostečeno je osuđen njegov sin Marko i osuđen je Milo Đurašković. To je puna istina o tom slučaju. Tako da, nemojte da tvrdite da nisu procesuirani. Procesuirani, a možete da budete zadovoljni ili nezadovoljni presudom ili kaznom koja je izrečena.

Što se tiče onoga što ste govorili vezano za Milana Stojadinovića, a to je spomenuo Vladimir Marinković kao potpredsednik Narodne skupštine, Milan Stojadinović svoje reforme nije počeo 1935. godine kao predsednik Vlade, nego kao ministar finansija u Vladi Nikole Pašića 1923. godine. Srpski dinar je tada postao jak, ali nisu bitne godine, bitna je suština. Dinar danas vredi više nego što je ikada vredeo u modernoj ekonomskoj istoriji Srbije. To je uspeh ove Vlade, to je uspeh NBS. Sve ono što smo uradili kada je u pitanju privlačenje investicija, otvaranje novih radnih mesta, kada su u pitanju krupni infrastrukturni projekti, ne bi moglo da se uradi da nismo imali jaku fiskalnu podlogu.

Do pre nekoliko godina, kada biste rekli nekome da Srbija može da se takmiči sa Hrvatskom, da ne idemo dalje u neke mnogo razvijenije zemlje EU, kada je u pitanju dužina auto-puteva po kilometru, ljudi bi vam se smejali. Mi smo danas sustigli Hrvatsku, bez bilo kakvih afera, bez bilo kakvih Sanadera, bez bilo kakvih FIMI medija, bez bilo čega od onoga što je pratilo izgradnju auto-puteva u Hrvatskoj, bez bilo kakve auto-strade dalmatina itd. znate vrlo dobro o čemu govorim. Čisto, pošteno, u skladu sa zakonom i mogli ste da vidite i juče, odnosno prekjuče kada je otvorena nova deonica puta kroz grdeličku klisuru, koliko je ono bio zamašan građevinski projekat.

Svi su pričali o tome, još od vremena Draže Markovića, pa na ovamo, o tome da će taj put biti napravljen. Ko ga je napravio i ko ga je završio? Aleksandar Vučić. Obećao narodu, ispunio svoje obećanje. Tako radi Aleksandar Vučić, tako radi SNS.

Zahvaljujem se, gospodine Marinkoviću.

Evo još jedan dokaz licemerja i beščašća, ovoga puta stranke Vuka Jeremića. Gospođo Kuburović, verovatno znate da je u ime Advokatske komore Beograda saopštenje potpisao Vladimir Gajić, koji je inače predsednik pravnog saveta tzv. Narodne stranke Vuka Jeremića, u kome kaže da se Advokatska komora Beograda protivi predloženim izmenama Krivičnog zakonika Republike Srbije zato što navodno taj predlog zakona nije u skladu sa važećim Ustavom Srbije, Evropske konvencije o ljudskim pravima i Konvencije protiv mučenja.

Pazite ovo, pazite apsurda, pazite nonsensa nekoga ko je advokat i nekoga ko je predsednik Advokatske komore Beograd, mi uvodimo kaznu doživotnog zatvora za mučitelje, a on kaže – to što uvodite kaznu za mučitelje, to nije u skladu sa Konvencijom protiv mučenja i drugih surovih ili ponižavajućih kazni, kao i pravila da je državna osveta zabranjena u svim okolnostima. Zašto ovo hoću da kažem? Vuk Jeremić, Sanda Rašković Ivić, DS udružena ili ne udružena, nije više ni bitno, nemaju hrabrosti da kažu da dok Tijanin zakon nije ušao u skupštinsku proceduru, da su bili za njegovo usvajanje. Sada kada je zakon u proceduri i kada će sutra biti izglasan, oni svi redom ustaju protiv Tijaninog zakona.

Sad više nije bitna ni Tijana Jurić pokojna, ni Igor Jurić, sad više ništa nije bitno, sad su bitni oni i sad je navodno bitna njihova borba za ljudska prava i slobode. Ali, pazite, nemaju hrabrosti da to otvoreno kažu - ne smemo, ne da nam Dragan Đilas da dođemo u Narodnu skupštinu, nego se kriju iza Advokatske komore Beograda, zloupotrebljavaju Advokatsku komoru i onda Vladimir Gajić, kao navodno nezavisni advokat, a u suštini političar, predsednik pravnog saveta stranke Vuka Jeremića, kaže da je on protiv Tijaninog zakona zato što je on suprotan, kaže, Konvenciji koja zabranjuje mučenje.

Inače, najnovija vest je ovaj narodni heroj, kako se ono beše zove, Radoslav Milojičić, partizansko ime Kena. Hvalio se na sav glas, on će da dođe u Narodnu skupštinu zbog njegove dece, zbog tuđe dece, itd. Evo, danas izjava, pazite koliki je strah od Dragana Đilasa, oni pričaju o nekoj diktaturi u Srbiji, a zaveli su diktaturu u sopstvenim redovima, kaže neće doći sutra na sednicu da glasa, a probio nam je mozak iz dana u dan, te preko „tvitera“, te preko „N1“, te preko ove ili one televizije, evo on dolazi u Skupštinu da glasa za Tijanin zakon. Pa, kako ih nije sramota? Time samo pokazuju da njih nije briga ni za pokojnu Tijanu Jurić, ni za onu malu bebu koja je poginula u ono helikopteru i tu su pokušali da uberu politički poen. Gde god se desi neka tragedija u Srbiji, gde god neko ne daj Bože pogine, nastrada, ko je kriv? Kriv je Aleksandar Vučić. Zašto je kriv? Pa, eto zato, mi ga mrzimo. Kriv je zato što nema Tijaninog zakona. Evo vam Tijanin zakon, onako kao što ste ga vi napisali, skoro u slovo, došao u skupštinsku proceduru i mi ćemo sutra za njega da glasamo. Gde su ovi veliki zagovornici ljudskih prava i sloboda, koji kažu da su za prava dece? Gde je ovaj Boško Obradović koji kaže da je za porodicu i porodične vrednosti? Nema ih nigde. Zašto? Zato što profitiraju na ljudskoj tragediji, zato što profitiraju na nečijoj smrti. Takvih poslanika nikad nije bilo u Narodnoj skupštini. Mi smo mogli i da se prepucavamo i da se svađamo, ali nikome nije palo na pamet da profitira na smrti deteta ili na smrti bebe. Sram ih bilo!