Dame i gospodo narodni poslanici, ja nikada nisam rekao da su Bojan Pajtić, Oliver Dulić, Momčilo Milović, neučtivi i nepristojni ljudi. Vrlo su pristojni i vrlo su učtivi. Samo sam rekao da su ti učtivi i pristojni ljudi plaćali izradu internet prezentacije Ministarstva za zaštitu životne sredine 25.000 evra.

Pristojni čovek koga ste izmestili iz Fonda za kapitalna ulaganja za generalnog konzula u Trstu, gospodin Momčilo Milović, je od Igora Rebe, takođe jednog finog i učtivog gospodina iz Novog Sada, dobio stan zato što je firma Igora Rebe bila jedna od firmi koja je manje više izvodila sve radove za Fond za kapitalna ulaganja AP Vojvodine…

Evo, vraćam se na amandman.

Pa pričali smo o tim finim i učtivim ljudima, pa je taj fin i učtiv gospodin Igor Reba, poklonio stan gospodinu Momčilu Miloviću, ali zato nema objekta za smeštaj dece ometene u razvoju u Novom Bečeju.

I sve su to uradili neki fini i učtivi ljudi, vrlo kulturni, vrlo obrazovani, koji se sa svojim političkim protivnicima nisu obračunavali teškim rečima, koji nisu dizali ton ni na koga, ali su zato imali običaj da bez mnogo griže savesti, uzimaju nešto što nije njihovo.

Tako da, ako želite ja vam mogu ponuditi konkretne dokaze o tome i kako su firme Olivera Dulića bili ekskluzivni dobavljači dobara i usluga za potrebe državnih organa, da je tih firmi bilo negde preko 20, da je ogroman novac išao u krug.

I na kraju, kada se podvuče crta, da li je sve to doprinelo da imamo bolju životnu sredinu u Republici Srbiji? Nije. I sve su to radili neki fini i pristojni ljudi.

Ja se slažem gospodine Bečiću da su to fini i pristojni ljudi, samo ja ne bih voleo, pre svega zbog moje dece i zbog mnogo dece u Srbiji da ti fini i pristojni ljudi ikada više dođu na vlast jer svi znamo šta su radili.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, mi smo oko ovog člana 3. Predloga zakona, imali jednu vrlo konstruktivnu raspravu na sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, koja je održana pre nekoliko dana i ovo je u stvari formulacija koju je predložila gospođa Gordana Čomić.
Mi smo o tome pričali i na sednici Odbora. Ja mislim da je Vlada ispravno postupila, zbog toga što je predložila Narodnoj skupštini da odbije amandman grupe narodnih poslanika DS na član 3. Predloga zakona, zato što je kroz ceo Predlog zakona vrlo jasno ukazano na činjenicu da se pojam holokausta ima tumačiti u kontekstu zakona.
Holokaust, kao pojava, kao istorijska pojava, podrazumeva sistematsko istrebljivanje pripadnika jevrejskog naroda, koje se dešavalo, naravno i pre 1941. godine, odnosno pre 6. aprila 1941. godine, pre svega na teritoriji Hitlerove Nemačke i zemalja koje su bile od strane Nemačke okupirane, ali moramo da imamo na umu jednu stvar, a to je teritorijalno važenje zakona.
Dakle, ovaj zakon odnosi se na Holokaust koji se desio na prostorima današnje Republike Srbije. Dakle, ovaj zakon nema pretenziju da otkloni posledice Holokausta u celoj Evropi, niti je to moguće. Ovaj Zakon ima pretenziju da otkloni posledice Holokausta koje su se desile na području današnje Republike Srbije i u tom smislu mislim da je Vladino obrazloženje sasvim na mestu.
Naravno, ne mislim uopšte da su kolege iz DS imale bilo kakvu lošu nameru, mislim da mi je jasno šta su ovakvom formulacijom htele da postignu, ali čini mi se da je formulacija iz Predloga zakona mnogo bolja i vrlo jasno ukazuje na to da država Srbija u stvari ima nameru da pre svega u imovinskom smislu otkloni posledice holokausta koje su se desile na području današnje Republike Srbije.
Pri čemu, treba imati u vidu nekoliko stvari. Prvo, današnja Republika Srbija nije ni u teritorijalnom ni u političkom smislu isto što i Srbija između 1941. i 1945. godine i ja sam o tome govorio i u načelnoj raspravi.
Dakle, u periodu od 1941. do 1945. godine, u smislu međunarodnog prava, Srbija nije ni postojala. Dakle, postojala je Kraljevina Jugoslavija koja je bila okupirana od strane Nemačke, Italije, Mađarske, Bugarske, pri čemu treba imati u vidu još jedan momenat iz međunarodnog javnog prava, a to je pravilnik uz Četvrtu hašku konvenciju iz 1907. godine, koji propisuje da država ne prestaje da postoji činom okupacije njene teritorije. Naime, Nemci su se pozivali na tzv. „teoriju debelacije“, kada okupirate jednu zemlju, ona prestaje da postoji.
Naša Vlada, Vlad au Londonu i naši zaveznici i Amerikanci i Britanci i Pokret slobodna Francuska De Gola, pa na kraju krajeva i Sovjetski Savez, odbili su da prihvate teoriju debelacije i za njih je postojala isključivo Jugoslavija, koja je do duše bila okupirana, ali koja je imala svog legalnog i legitimnog šefa države, kralja Petra II Karađorđevića i koja je imala svoju legalnu i legitimnu Vladu, čije je sedište jedno vreme bilo u Londonu, a jedno vreme u Kairu.
Posle, negde od 1943. godine, mi se suočavamo sa pojavom dve vlade i onda se više nije postavljalo pitanje priznanja države. Svi su priznavali teritorijalni integritet Jugoslavije, ali se postavilo pitanje priznanja Vlade.
Naime, doveden je u pitanje legitimitet kraljevske Vlade u Londonu, a Josip Broz Tito, KPJ i Partizanski pokret su insistirali na tome da je AVNOJ, odnosno njen izvršni organ, odnosno izvršni organ AVNOJ, kasnije Vlada Demokratske federativne Jugoslavije, u stvari legitimna Vlada Jugoslavije, a ne Vlada u Londonu.
U tom smislu, Srbija između 1941. i 1945. godine u međunarodno pravnom smislu nije ni postojala. Ono što se nazivalo Nedićevom Srbijom, u teritorijalnom smislu apsolutno ne odgovara današnjoj Republici Srbiji. Dakle, Nedićeva Srbija nije obuhvatala Vojvodinu, tačnije nije obuhvatala Srem i Bačku.
Formalno je Nedićeva Srbija obuhvatala Banat, ali Nedić nije imao efektivnu vlast u Banatu. Efektivnu vlast u Banatu imali su Folksdojčeri i takođe Nedićeva Srbija nije u teritorijalnom smislu imala u svom sastavu ono što se naziva Raška, odnosno što neki nazivaju Sadžakom. Tako da, ni u teritorijalnom smislu ono što se zvalo Srbijom u Drugom svetskom ratu nije odgovaralo današnjoj Republici Srbiji.
Ono što mislim da je važno da se naglasi, pošto smo ovih dana od strane poslanika, pa čak i nekih stranaka vladajuće koalicije, mi iz SNS trpeli neku vrstu imputiranja da se zalažemo za rehabilitaciju Milana Nedića ili bilo koje druge ličnosti iz perioda Drugog svetskog rata, prosto želim da napomenem da to nije tačno.
Dakle, ja sam rekao i u načelnoj raspravi da treba prepustiti nadležnom sudu da proceni da li je bilo, tj. da li ima uslova za rehabilitaciju Milana Nedića. To je pre svega jedno pitanje za sud. Mi o tome kao pojedinci možemo da imamo svoje lično mišljenje, o njegovoj ulozi u Drugom svetskom ratu, o političkim okolnostima u kojima je on prihvatio da bude predsednik te tzv. Srpske vlade nacionalnog spasa. Ali, na kraju svih krajeva, pitanje da li ima uslova za rehabilitaciju Milana Nedića je pitanje za sud.
Lično smatram kao pravnik da će sud imati problem, ne znam da li se ministar Selaković sa mnom slaže, mislim da će sud imati jedan čisto procesni problem. Milan Nedić formalno, koliko ja znam, nije sudskom presudom proglašen za ratnog zločinca. Milan Nedić je skončao svoj život, bar po zvaničnoj verziji OZNA, tako što je izvršio samoubistvo u vojnom zatvoru u Beogradu, skočivši kroz prozor, 4. februara 1946. godine. Prema tome, sudska presuda ne postoji.
Ono što postoji, to su dokumenti tzv. Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača. Postojala je Savezna državna komisija i postojale su republičke komisije po republikama. Ime Milana Nedića našlo se na spisku ratnih zločinaca te Državne komisije za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača, pri čemu Državna komisija nije bila sud, nego je bila neka vrsta organa uprave. To je bio kuriozitet komunističke Jugoslavije, da je organ uprave mogao nekoga da proglašava za ratnog zločinca, ali tako stvari izgledaju faktografski.
Mi smo na odboru imali i jednu dilemu, konkretno gospođa Gordana Čomić. Mi so o tome pričali na sednici odbora. Jasan je 6. april 1941. godine, dakle, 6. aprila je započeo napad Nemačke i njenih saveznika na Kraljevinu Jugoslaviju. Bilo je, uslovno rečeno, nekih istorijskih razmimoilaženja oko datuma 9. maj 1945. godine.
Naime, opet faktografski posmatrano, Republika Srbija je oslobođena mnogo pre 9. maja 1941. godine. Osmog maja 1945. godine Jugoslovenska armija je zauzela Zagreb, a 15. maja je general Kosta Nađ poslao onu čuvenu lakonsku depešu Josipu Brozu – druže Tito, rat je završen. Obično se 15. maj uzima kao datum završetka ratnih operacija na području Jugoslavije. Sama Republika Srbija, ova sadašnja Republika Srbija, ne ona Nedićeva Srbija iz 1941. do 1945. godine, je oslobođena najvećim svojim delom u jesen 1944. godine, tako da se Holokaust posle jeseni 1944. godine u najvećem delu današnje Republike Srbije nije mogao ni da desi.
Imajući u vidu činjenicu da je 9. maj dan koji i Evropa obeležava kao Dan pobede nad fašizmom, a fašisti su bili ti koji su vršili Holokaust nad Jevrejima, mislim da je u simboličkom smislu Vlada dobro uradila što je predložila da to bude upravo 9. maj 1945. godine.
Hoću da kažem još samo nekoliko stvari i nadam se da me niko neće zbog toga pogrešno protumačiti. Imam utisak da neki poslanici, da bi dokazali svoje slobodarsko i antifašističko opredeljenje, koje ja podržavam u potpunosti, nekako imaju potrebu da tovare, da stavljaju na leđa mrtvim ljudima oko kojih postoje brojne istorijske kontroverze, mnogo tereta i potrebnog i nepotrebnog. Nekako mi Srbi imamo tu potrebu da sebe predstavljamo u gorem svetlu nego što to neki drugi čine.
Ja sam čuo i u načelnoj raspravi i pre načelne rasprave, kada je bio skup ispred Višeg suda u Timočkoj ulici, kada su se skupile dve male grupe ljudi, jedni su bili za rehabilitaciju Milana Nedića, drugi su bili protiv. Koliko ta tema suštinski ne zanima građane Srbije, danas govori i činjenica da je i na jednoj i na drugoj strani bilo relativno malo ljudi, složićete se sa time. To je nešto što, ja mislim, građani Srbije ne doživljavaju kao prioritet. Prioritet svih građana, prioritet Vlade jeste ekonomija, otvaranje novih radnih mesta, podizanje životnog standarda građana, bolji uslovi za život naše dece, to je ono što zanima danas građane Srbije.
Istoričare bi pre svega trebalo da zanima uloga Milana Nedića, Josipa Broza, Draže Mihailovića, Koste Pećanca, Dimitrija Ljotića i da ih sada sve ne nabrajam, sve ljude koji su na ovaj ili onaj način obeležili istoriju Srbije i Jugoslavije u Drugom svetskom ratu.
Ali, kažem, imam utisak da neki naši poslanici imaju tu potrebu da svoj sopstveni narod opterećuju nekim kompleksom krivice za ono što se desilo u Drugom svetskom ratu bez neke preke potrebe.
Najveći broj Jevreja u Srbiji ubila je nemačka ruka, ne srpska, nemačka ruka je ubila. Beograd je proglašen i Srbija je proglašena „juden fraj“ gradom, odnosno „juden fraj“ zemljom, zahvaljujući činjenici što su 90% Jevreja pobili Nemci, tj. nemački okupatori, ne Srbi, ni četnici, ni nedićevci, ni ljotićevci, pri čemu uopšte ne dovodim u pitanje da je jedan broj pao i od srpske ruke.
Zašto ovo govorim? Nisam čuo nijednog poslanika koji se busa u junačke grudi antifašizma i slobodarstva, da je reagovao na činjenicu da npr, opet, nadam se da me niko neće pogrešno protumačiti, da se aktuelni ministar kulture u sadašnjoj hrvatskoj vladi slikao sa ustaškom kapom. Niko o tome reč nije rekao. U novinama koje su se zvale „Nezavisna država Hrvatska“ i koje je 1996. godine u Zagrebu objavljivao Hrvatski oslobodilački pokret, koga je vodio zet Ante Pavelića, Srećko Pšeničnik. Nisam čuo ni jednog poslanika da je rekao jednu jedinu reč o toj temi. Čuo sam da smo mi Srbi ubijali Jevreje, da smo bili zlikovci, zločinci, da smo organizovali Staro sajmište itd, što faktografski nije tačno, ali nisam čuo ni jednu jedinu reč na tog skandal majstora, kako se ono beše zove, Zlatko Hasanbegović, koji valjda ima problem sa svojim nacionalnim identitetom, pa je jedan dan za ustaše, drugi dan nije, jedan dan je za NDH, pa onda nije, pa onda kaže – antifašizam je u temeljima današnje Hrvatske, pa onda kaže – nije tačno.
Dakle, to su veoma opasne izjave, veoma opasne poruke. Čudi me da se niko od poslanika nije našao da kaže makar neku reč ohrabrenja za Srbe koji žive u Hrvatskoj. Zamislite kako se oseća Srbin u Zagrebu, Srbin u Splitu, Srbin u Osijeku, Srbin u Vukovaru kad zna da je ministar kulture neko ko javno propagira ustašku ideologiju, ko javno kaže da je NDH bila legitimna državna tvorevina.
To je ona ista teza koju je 1990. godine na onom prvom saboru Hrvatske demokratske zajednice izrekao Franjo Tuđman, da NDH nije bila samo kvislinška tvorba, kako je on rekao, i fašistički zločin, nego rezultat povijesne borbe hrvatskog naroda za svoju državu.
Nisam čuo ni u Hrvatskoj da nekome to mnogo smeta. U srpskom parlamentu nisam čuo nijednog poslanika. Evo, da ja to sada nisam rekao, nijedan samoproklamovani i najveći svetski antifašista ovde to nije rekao. Ne razumem tu potrebu kod nas Srba da sebe predstavljamo gorim nego što jesmo.
Koristim ovu priliku da čestitam Vladi Republike Srbije, i Aleksandru Vučiću i Nikoli Selakoviću, što su konačno prvi srpski političari koji su jasno i nedvosmisleno poslali poruku Haškom tribunalu da Srbija nije krpa sa kojom neko može da briše svoje prljave tragove razbijanja bivše Jugoslavije.
Zamislite šta bi se desilo da je, koliko je Srba umrlo u Ševeningenu na izdržavanju kazne zatvora, da se to desilo, na primer, nekom Hrvatu? Digla bi se na noge i Hrvatska i hrvatska dijaspora. Umirali su Srbi u Hagu i za vreme Vojislava Koštunice, Borisa Tadića, Zorana Živkovića, ali niko nije rekao reč o tome. I zaista vam čestitam, gospodine Selakoviću, i čestitam predsedniku Vlade što je konačno neko smogao hrabrosti i da kaže – ljudi, šta vi tamo radite?
Vlada Republike Srbije je 8. oktobra 2015. godine dala garancije da se general Zdravko Tolimir leči u Srbiji zato što je čovek ozbiljno bolestan. Uhapšen je tako što su ga polumrtvog iz Beograda prebacili u Republiku Srpsku i onda rekli – uhapsila ga je policija Republike Srpske u Bratuncu, što je bila notorna laž i to su svi znali. I to još nije bilo dovoljno, nego polumrtav čovek umre u Haškom tribunalu, a još od oktobra 2015. godine u fijokama i ladicama Haškog tribunala imate garanciju sa potpisom predsednika Vlade Aleksandra Vučića, koji garantuje da postoje uslovi da se Zdravko Tolimir privremeno pusti na slobodu, radi lečenja u Republici Srbiji.
Sad je trebala da se desi smrt Zdravka Tolimira, pa da konačno država Srbija progovori o dvostrukim aršinima Haškog tribunala. Zašto malo o tome ne povedemo računa? Zašto se malo ne bavimo i tom temom?
Zašto sve ovo govorim? Ne želim niko da me pogrešno shvati. Ne mislim ništa ružno. Zločin se desio. Kamo lepe sreće da ga nije bilo. Kamo lepe sreće da nije bilo ni Drugog svetskog rata, da nije bilo okupacije Jugoslavije, i da se nisu desili užasi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, i u Nedićevoj Srbiji, i na Kosovu i Metohiji, u Makedoniji, u Raškoj oblasti i ko zna gde. Kamo lepe sreće. Ali su se desili. I Srpska napredna stranka ih osuđuje i nema nikoga u SNS ko će pronaći jednu jedinu reč opravdanja za ubijanje nevinih ljudi – Jevreja, Roma, Srba, Hrvata, Muslimana, nije bitno. Ali, ne razumem tu potrebu nekih naših ljudi da tovare na leđa srpskom narodu teret koji mu ne pripada.
Broj ljudi, to zna dobro ministar Selaković, koji je ideološki u Srbiji bio za fašizam, to je bila jedna minorna šačica ljudi, vi niste imali u Srbiji masovan fašistički pokret kakav je postojao u Nemačkoj, u Italiji, u Španiji, u Poljskoj, u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, itd. Imali ste usijane glave, naravno, i u Srbiji, ali je njihov broj bio daleko manji. Srpski narod se većinski opredelio za dva antifašistička pokreta. I to je naša velika tragedija, što smo se mi Srbi ubijali najvećim delom između sebe. Jugoslovenska vojska u otadžbini i Narodnooslobodilačka vojska Jugoslavije – tu je palo najviše srpskih glava, možda i više nego od ustaške ruke.
Da se vratim na amandman. Vlada je dobro postupila što je odbila ovaj amandman, pri čemu uopšte ne dovodim u pitanje da su namere predlagača amandmana bile loše, naprotiv. Ali, imajući u vidu teritorijalno važenje zakona, mislim da je formulacija iz zakona bolja i da država Srbija ovim donošenjem zakona u stvari ispravlja jednu nepravdu koja se desila jevrejskom narodu na području današnje Republike Srbije u periodu između 1941. i 1945. godine. I da ponovim još jednom – svi poslanici Srpske napredne stranke će u Danu za glasanje, a to će, nadam se, biti danas, glasati za ovaj Predlog zakona. Jevreji su naša braća, naši prijatelji, i mislim da ćemo ovim usvajanjem zakona poslati jednu jasnu i nedvosmislenu poruku i našim prijateljima u Izraelu, koji nisu priznali tzv. nezavisnost Kosova i Metohije, da im je Srbija njihova druga otadžbina i nadam se da će biti mnogo više izraelskih investicija u Republici Srbiji, novih radnih mesta, boljeg životnog standarda. To je ono što interesuje danas građane Srbije.

Gospodine Bečiću ako dozvolite.

Zahvaljujem se gospodine Bečiću.
Pa, meni je prosto neverovatno da ljudi koji tvrde da su zastupnici ideje tolerancije, slobodarstva, antifašizma pokazuju toliki stepen ostrašćenosti kada govorimo o jednoj ovakvoj temi. Lično mislim, kao što misle i moje kolege iz SNS da za tako nečim apsolutno ne postoji potreba. Gospodin Janko Veselinović je sada rekao da ja u stvari nemam pravo da govorim, još samo preostaje da kaže da me treba streljati zbog mojih reči.
Mislim da to ne doprinosi ni na koji način kvalitetu ove rasprave i što se mene tiče ja neću upućivati bilo kome bilo kakve oštre reči. Ali sam dužan zbog istorije da podsetim pojedine narodne poslanike na to kako je izgledala saradnja sa Haškim tribunalom u vreme kada su oni bili predsednici Vlade Republike Srbije.
Gospodin Živković je rekao kako je i on činio nešto slično ovome što je uradio Aleksandar Vučić samo se ja toga ne sećam. Aleksandar Vučić je prvi predsednik Vlade Republike Srbije koji je uputio protesno pismo Haškom tribunalu zbog činjenice da je još jedan Srbin umro u Ševeningenu iako je Vlada Republike Srbije još 8. oktobra 2015. godine dala garanciju da će obezbediti uslove da se general Vojske Republike Srpske Zdravko Tolimir leči u Srbiji. Gospodin Živković je rekao da je on uradio nešto slično kao Aleksandar Vučić. Ja se sećam šta je bilo u vreme Zorana Živkovića. Dvadesetog septembra 2002. godine na slobodu radi lečenja, inače čovek je bio veoma bolestan.
Dakle, 20. septembra 2002. godine, još je pokojni Zoran Đinđić bio predsednik Vlade, iz Ševeningena je pušten na slobodu da se brani, bolje rečeno da se leči general Vojske Republike Srpske Momir Talić, da li je tako?
Momir Talić je umro 28. maja 2003. godine. Umro je najvećim delom zbog toga što mu u Haškom tribunalu nije pružena adekvatna zdravstvena nega, kao ni mnogim drugim Srbima. Kao što je to bilo i u slučaju Slobodana Miloševića, Zdravka Tolimira, i nekih drugih.
Nisam čuo, a vi me ispravite ako grešim, da je gospodin Zoran Živković uputio protestno pismo Haškom tribunalu zbog ove činjenice. Možda ste uputili, ali ja za to nisam čuo.
Prema tome, ostaje upisano u istoriji da je predsednik Vlade Republike Srbije Aleksandar Vučić, u čijoj Vladi sedi ministar pravde Nikola Selaković, jedini srpski premijer od 1993. godine kada je formiran Haški tribunal, odlukom Saveta bezbednosti UN koji je uputio protesno pismo Haškom tribunalu zbog nečovečnog postupanja prema Srbima. To nije uradio niko pre njega, i to je činjenica.
Ne slažem se sa konstatacijom bivšeg premijera Zorana Živkovića da Srbija nema šta da se meša u to, kakve izjave daje ministar kulture u Hrvatskoj. I te kako Srbija ima tu šta da kaže, zato što je po Ustavu Republike Srbije, Srbija država srpskog naroda i drugih građana koji u njoj žive, a u članu 13. lepo stoji da Republika Srbija razvija i unapređuje odnose Srba koji žive u inostranstvu, dakle, valjda i u Hrvatskoj sa matičnom državom.
Dakle, srpske parlamentarce i te kako treba da zabrine činjenica da jedan aktuelni ministar u Hrvatskoj Vladi otvoreno propagira ustašku ideologiju, i evo, da nije poslanika SNS niko o tome ne bi progovorio ni jednu jedinu reč. Čak naprotiv, čujemo otkud nama pravo da mi o tome pričamo izjavio je Milorad Pupovac nešto vezano za ustašku kapu, svaka čast i dobro je što je rekao, ali država Srbija, a mi je takođe ovde predstavljamo u parlamentu mora da kaže da povampirenje ustaške ideologije može da bude veoma, veoma opasno.
Kao što ste primetili, predsednik Vlade Republike Srbije već dve godine vrlo strpljivo, vrlo razborito sa mnogo takta govori o Hrvatskoj. Čovek je otrpeo mnogobrojne uvrede, otvorene pretnje, insinuacije na račun politike Republike Srbije i Aleksandar Vučić stalno govori – neću da upotrebljavam teške reči, ne zato što je Srbija slaba, nego zato što hoću da očuvam stabilnost u regionu, odnosno na prostoru bivše Jugoslavije. To je jedna hrabra i mudra politika.
Istovremeno, mislim da je hrabra i mudra politika nas srpskih poslanika, odnosno narodnih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije da kažemo da smo uz svoj narod koji živi u Hrvatskoj u ovim danima kada mu je objektivno teško.
Meni kao nekome ko je poreklom iz Hrvatske je teško kada vidim da je ministar u Hrvatskoj Vladi neko ko se slika sa, tj. fotografiše sa ustaškom kapom. Nije mi prijatno kada sam čuo da je Hrvatski Sabor doneo odluku da on bude pokrovitelj obeležavanja predaje ustaša i domobrana JNA kod Blajborga. Nije mi prijatno.
Niko ne tvrdi da JNA nije ubijala i potpuno nevine ljude, civile, žene i decu. Jeste, ali nemojte da mi kažete da su na slovenačko-austrijskoj granici ubijeni isključivo nevini ljudi i da oni crnokošuljaši koji su se povlačili iz NDH su bile nevine žrtve komunističkog terora. To nije tačno, a Hrvatski Sabor je na sebe preuzeo ni malo jednostavnu odluku, koja boli Srbe u Hrvatskoj a boli i mene. Boli ja mislim većinu narodnih poslanika, da budu pokrovitelji manifestacije u Blajburgu, a svi znamo koliko puta se desilo u Blajburgu da se kliče Anti Paveliču, NDH, da se najpogrdnije reči upućuju Srbija, da se poziva na klanje Srba, da se puštaju Tomsonove pesme, itd, da sada u to ne ulazim.
Još jednom i valjda se neću više javljati tim povodom, ja nemam od čega da se branim, ni ja ni moje kolege iz SNS, ovde se stalno zamenjuju teze. Niko nije rekao da je poslanička grupa SNS za rehabilitaciju Milana Nedića. Ja sam rekao u ime mojih kolega da je to pitanje za sud. Sud će da proceni da li ima uslova za rehabilitaciju Milana Nedića ili nema, ali ono što mi se takođe kao pravniku ne dopada, to je da u Narodnoj skupštini vi devalvirate i dezavuišete sud koji je doneo neku odluku.
Može ta odluka nama da se sviđa ili ne sviđa, ali ako smo za vladavinu prava, ako smo za pravnu državu, valjda je elementarni postulat da poštujemo sudsku odluku. Sud je rehabilitovao Dražu Mihajlovića. Sa stanovišta srpskog pravosuđa on je nevin čovek, nema potrebe da sada ovde ponovo podgrevamo strasti o tome da li je on ratni zločinac, nije, itd. Postoji sudska presuda gde piše da je čovek rehabilitovan. Da li će ta sudbina da zadesi Milana Nedića, ja to ne znam, to će sud da kaže, ali kakva god odluka suda da bude, bila pozitivna, bila negativna, mislim da treba poći od toga da tu odluku treba poštovati. Mislim da nas na to obavezuje Ustav, da nas na to obavezuju zakoni. Ništa mimo toga ja nisam rekao.
Što se tiče i mislim da se više neću vraćati na tu temu jer nema potrebe, ali sam dužan da kažem opet zarad nekih istorijskih činjenica, kada neke kolege kažu – Milan Nedić je sarađivao sa Nemcima. Jeste, sarađivao je, ali sada ja vas da podsetim, pregovori između Josipa Broza i nemačke komande u Zagrebu su počeli u novembru 1942. godine.
(Meho Omerović, s mesta: Svašta.)
Dobro gospodine Omeroviću, ja ću vam dati ovde narodnog heroja. Nema većeg anti fašiste od vas, ali dopustite da kažem nešto.
Dakle, u novembru 1942. godine, dobro, vi sada širite ruke, hajde kažite mi šta nije tačno? U novembru 1942. godine, Partizani su zarobili nemačkog inženjerijskog oficira Hansa Ota. Hans Ot je uspostavio vezu između Josipa Broza i nemačke komande u Zagrebu.
Vođeni su pregovori u Gornjem Varkufu, u Sarajveu, u Zagrebu o tome da Nemci obustave borbena dejstva protiv Partizana u toku tzv. Četvrte neprijateljske ofanzive.
Imate taj, tzv. pametni telefon, gospodine Omeroviću, kao što ga imamo i svi mi ili bar većina narodnih poslanika, imate na Vikipediji podatak, nemam ja šta tu sada vama da iznosim neistine, možete da proverite. Dakle…

Evo završavam. Nemci su obustavili 11. marta 1943. godine, zahvaljujući razgovorima Koče Popovića, Milovana Đilasa i Vladimira Velebita, po naređenju Josipa Broza i uz njegovu dozvolu, borbena dejstva protiv Partizana. Uzmite na Vikipediji podatak kada prestaju borbena dejstva Nemačke okupacione sile protiv Partizana na Neretvi, 11. marta 1943. godine.
Ako govorimo o tome da je neko sarađivao sa Nemcima, zašto je sramota reći da je pored Nedića sa Nemcima sarađivao Josip Broz? Evo, Marijan Rističević ima fotografiju Josipa Broza iz Prvog svetskog rata kada kao austrougarski vojnik pozira u vreme kada je Austrougarska počinila masovne zločine nad Srbija u Mačvi. I šta sad? To ne sme da se spominje, a ovo sme da se spominje.
Ima jedna sjajna rečenica, i time ću da završim, britanskog političkog filozofa, Roberta Džordža Kolingvuda. Jedna činjenica izdvojena iz mase drugih činjenica predstavlja čudovište.
Dakle, srpska istorija u Drugom svetskom ratu je mozaik istorijskih činjenica i nemojmo iz tog mozaika trgamo samo, izvlačimo samo ono što nama odgovara, a ono što nam ne odgovara, kada to neko spomene – e, ti si fašista, ti si za rehabilitaciju Milana Nedića.
Ja fašista, čija je porodica teško postradala na Kordunu od ustaša 1942. godine, ili neko od mojih kolega? Dakle, nemojte da iznosite nešto što ne stoji.
Ali, ako već hoćete da budete sudija u istorijskim pitanjima, onda hajde da iznesemo sve činjenice na sto, a ne samo one koje vama odgovaraju, a one koje ne odgovaraju, da gurnemo pod tepih. Izmislio je Martinović pregovore u Gornjem Vakufu, Sarajevu i Zagrebu. Izmislio je Martinović Hansa Ota. Izmislio je Martinović da 11. marta Nemci obustavljaju operaciju protiv partizana, zato što se Josip Broz obavezao da će u slučaju savezničkog iskrcavanja u Dalmaciji, da otvori vatru po Englezima. Pa, su pevali: „Kada dođu Čerčilovi Englezi, kosi će ih naši mitraljezi“. To je bila partizanska pesma iz 1943. godine.

Evo, neću se više vraćati na istoriju. Rekao sam ono što sam imao da kažem u ime poslaničke grupe SNS. Glasaćemo za ovaj Predlog zakona. Jevreji su naši prijatelji, naši zemljaci. Hvala Izraelu što nije priznao nezavisnost Kosova i Metohije i pozivamo ih da što više ulažu u Republiku Srbiju.

Dame i gospodo narodni poslanici, neću komentarisati izlaganje prethodnog kolege zato što on svaku priliku koristi da, u ime neke svoje nepostojeće stranke, drži političke mitinge na razne teme. Potpuno je jasno da prethodni govornik u stvari uopšte nije pročitao u čemu se sastoji Predlog zakona, da se on u stvari ne tiče sudske funkcije u užem smislu te reči. Dakle, ne tiče se sudovanja. Tiče se odlaganja početka primene onog dela Zakona o uređenju sudova koji govori o tome da poslove pravosudne uprave od Ministarstva pravde treba da preuzme Visoki savet sudstva, što sa sudovanjem, dakle, rešavanjem u parničnim, krivičnim i drugim stvarima nema apsolutno nikakve veze.
Na stranu to, čovek je sam, predstavlja verovatno malu grupu ljudi, u Narodnoj skupštini predstavlja samog sebe i pokušava samog sebe da promoviše kao nekog novog političkog lidera i do jedne izvesne mere ja to razumem.
Hteo bih nešto da kažem vama, gospodine ministre, mislim da je mnogo ozbiljnije u odnosu na ovo što vam je prilično nevešto pokušao da kaže prethodni govornik. Dopustite da iznesem moje lično mišljenje. Ne tvrdim da je to mišljenje sa kojim će se složiti Ministarstvo pravde, da će to biti nešto sa čim će da se složi Visoki savet sudstva ili ovde kolege koji su pravnici, ali dopustite da kao narodni poslanik iznesem svoje lično mišljenje.
Jedno od osnovnih načela na kojima počiva ustavni i politički sistem Republike Srbije jeste načelo podele vlasti. Mi smo usvojili jedno načelo gipke, fleksibilne podele vlasti, ne one krute podele vlasti kakva postoji, na primer, u Ustavu SAD.
Naime, u članu 4. stav 3, ako se ne varam, kaže se da pravni sistem Republike Srbije počiva na podeli vlasti, a da se tri grane vlasti međusobno kontrolišu i da među njima postoji neka vrsta ravnoteže. Ne znam koliko je pametno i ne znam koliko je u skladu sa ovim ustavnim načelom o međusobnoj kontroli i ravnoteži tri grane vlasti, zakonodavne, izvršne i sudske, da se poslovi pravosudne uprave… Ponavljam još jedanput, pravosudna uprava ne podrazumeva sudovanje, pravosudna uprava ne podrazumeva rešavanje sporova, pravosudna uprava ne podrazumeva donošenje presuda ni u parničnom postupku, ni u krivičnom postupku, ni donošenje odluka u izvršnom postupku, dakle pravosudna uprava podrazumeva poslove koje obavlja Ministarstvo pravde u odnosu na sudove u Republici Srbiji, a ti poslovi se sastoje u tome da se sudovima omoguće adekvatni administrativni, materijalni, finansijski i drugi kapaciteti da bi sudovi u Republici Srbiji mogli da vrše svoju osnovnu funkciju, a to je funkcija suđenja. Dakle, pravosudna uprava nikako ne podrazumeva suđenje i pravosudna uprava ne podrazumeva da Ministarstvo pravde uzima na sebe ulogu suda, bilo kog suda opšte ili posebne nadležnosti u Republici Srbiji, apsolutno ne.
Na kraju krajeva, pravosudna uprava nije nešto što postoji samo u Republici Srbiji. Dakle, u svakoj državi, to uče i studenti na pravnim fakultetima, postoji pet klasični resora. Jedan od tih klasičnih resora jeste i Ministarstvo pravde. U svakoj demokratskoj državi, u svakoj državi koji počiva na principu podele vlasti, Ministarstvo pravde vrši poslove koje mi u Srbiji nazivamo poslovima pravosudne uprave.
Kada je donošen Zakon o uređenju sudova, čini mi se da je postojala jedna pogrešna intencija da se Ministarstvo pravde apsolutno razvlasti kada je u pitanju pravosudni sistem u Republici Srbiji, da se Ministarstvo pravde potpuno razvlasti kada su u pitanju sudovi u Republici Srbiji, a navodno pozivajući se upravo na načelo podele vlasti, odnosno na princip da sud treba da bude nezavistan. Sudovi u Srbiji su nezavisni i sudska nezavisnost se uopšte ne dovodi u pitanje činjenicom da poslove pravosudne uprave, opet kažem, iznosim moje lično mišljenje, vrši Ministarstvo pravde.
Mislim da nije dobra ideja da sudska vlast u Srbiji funkcioniše potpuno autarhično, separatno, odvojena od zakonodavne i izvršne vlasti. Apsolutno, Ministarstvo pravde ne može da se meša u rešavanje konkretnih sudskih predmeta, niti je to vaša namera, niti vam Ustav, niti vam važeći zakoni to dozvoljavaju. Važeći zakon vam dozvoljava da vršenjem poslova pravosudne uprave, a to između ostalog znači i propisivanje sudskog poslovnika, stvorite uslove da sudovi rade nezavisno i da donose presude na zakonit i pravilan način.
U tom smislu, moj apel, budući da ćemo usvojiti ovaj predlog Vlade Republike Srbije, koji je u stvari inicijativa Visokog saveta sudstva i da ćemo prolongirati rok sa 1. juna 2016. na 1. januar 2017. godine. Mislim da imamo dovoljno vremena da otvorimo jednu široku javnu, ali stručnu, ne političku, stranačku debatu o tome da li je uopšte u skladu sa duhom našeg Ustava da mi razvlastimo Ministarstvo pravde kada je u pitanju vršenje poslova pravosudne uprave i da sve te poslove poverimo Visokom savetu sudstva.
Ovo kažem, ne zato što sumnjam da VSS ima, tj. da nema sposobnost da vrši poslove pravosudne uprave. U ovom trenutku, očigledno nema, možda će 1. januara 2017. godine imati, ali ovde se ne radi o sposobnosti, ili nesposobnosti. Ovde se radi o tome, da Ministarstvo pravde, bar ja tako tumačim član 4. Ustava, zadržavajući poslove pravosudne uprave u svojim rukama, zapravo održava u životu ustavni princip koji kaže da podela vlasti počiva na međusobnoj kontroli i ravnoteži tri grane vlasti, izvršne, zakonodavne i sudske. Naravno da treba braniti nezavisnost sudova, naravno da niko ne sme da se meša u postupanje sudije pojedinca ili sudskog veća u konkretnom sudskom predmetu, to nikome ne pada na pamet. To bi bilo deset koraka unazad, to se ni u jednoj demokratskoj državi ne dešava.
Ali, da sudska vlast funkcioniše potpuno nezavisno, potpuno odvojeno, da se pokidaju sve veze sa izvršnom vlašću, mislim da to nije dobro i mislim da je to na kraju krajeva suprotno ovom članu 4. Ustava. Dakle, Ustav treba tumačiti u celini.
Ustav kaže da je sudska vlast nezavisna, ali Ustav isto tako kaže u svojim početnim odredbama, dakle govorim o odredbama člana 4, da se tri grane vlasti međusobno kontrolišu i uspostavljaju ravnotežu. Pitanje je šta će biti sa ravnotežom između izvršne vlasti i sudske vlasti ako mi poslove pravosudne uprave oduzmemo, bez obzira da li 1. juna 2016. godine ili 1. januara 2017. godine Ministarstvu pravde i damo ga VSS, onda se postavlja pitanje – pa, čekajte, a šta će nam onda uopšte Ministarstvo pravde? Jer, jedan veliki deo posla Ministarstva pravde odnosi se upravo na poslove pravosudne uprave.
Vi sami znate, gospodine ministre koliko ste napora uložili da bi ste stvorili uslove, pre svega materijalno-finansijske uslove da sudovi u Republici Srbiji i sudovi opšte i sudove posebne nadležnosti funkcionišu na Ustavom i zakonom propisan način. Koliko ste samo zgrada okrečili, koliko ste samo stolarije promenili, koliko ste novih računara doneli u sudove širom Srbije. Ako se ti poslovi izuzmu iz vašeg resora i povere VSS, koji čini mi se po prirodi svog delovanja nije neko ko time treba da se bavi, opet kažem, ograđujem se govorim u svoje lično ime. Mislim da te poslove mnogo efikasnije može da radi Ministarstvo pravde, bojim se da će umesto da sudovima učinimo uslugu, da ćemo im učiniti neku vrstu medveđe usluge. Umesto da iskoračimo napred, da ćemo napraviti jedan ili dva koraka nazad.
U tom smislu, predlažem, budući da imamo dovoljno vremena do 1. januara 2017. godine, to je skoro još bezmalo godinu dana, da otvorimo jednu stručnu raspravu o tome da li uopšte poslove pravosudne uprave treba poveriti VSS ili te poslove, za šta ja plediram, treba zadržati u okviru Ministarstva pravde. Mislim, da je mnogo bolje rešenje da te poslove radi Ministarstvo pravde.
Na kraju krajeva vi ste i u praksi pokazali da te poslove umete da radite. Sudovi širom Srbije su zadovoljni radom Ministarstva pravde kada je u pitanju pravosudna uprava. Mislim da danas poslanici i vladajućih stranaka i poslanici stranaka bivšeg režima mogu da se slože oko jedne stvari, možemo mi biti zadovoljni ili nezadovoljni ovom ili onom sudskom odlukom, to je naše lično pravo, ali niko ne može da dovede u pitanje činjenicu da je Ministarstvo pravde uložilo ogromna sredstva, da se podigne materijalno-finansijski kapaciteti rada sudova u Republici Srbiji i da je u toj oblasti stanje u Srbiji danas mnogo bolje nego što je bilo pre četiri, pet ili više godina.
Dakle, praksa je pokazala da Ministarstvo pravde poslove pravosudne uprave itekako dobro ume da radi. Veliko je pitanje da li članovi VSS koji su dakle, sudije i koji treba da budu isključivo posvećeni onim što je suština sudske vlasti, a to je sudovanje, ne obezbeđivanje materijalno finansijskih uslova zarad sudova, nego sudovanje, rešavanje u konkretnim sudskim predmetima koliko su ti ljudi uopšte sposobni da taj posao rade na onolik kvalitetan način na koji to radi Ministarstvo pravde.
U tom smislu, naravno glasaćemo za ovaj Predlog zakona, izaći ćemo u susret inicijativi koja je došla iz VSS, ali ovo prosto govorim zato što mislim da imamo dovoljno vremena da otvorimo jednu stručnu debatu o tome da li je ovo rešenje o poveravanju poslova pravosudne uprave VSS uopšte cilishodno ili nije celishodno. Moje mišljenje kao pravnika je da nije celishodno i da je mnogo bolje da ovi poslovi i dalje ostanu u delokrugu rada Ministarstva pravde Republike Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, odmah na početku da kažem da će poslanička grupa SNS u danu za glasanje podržati sve predloge zakona i predloge drugih odluka koje su u okviru ove tačke dnevnog reda.
Što se tiče Predloga zakona o otklanjanju posledica oduzimanja imovine žrtvama holokausta koji nemaju živih naslednika, čini mi se da je ovaj Predlog zakona u Narodnoj skupštini danas izazvao nekako najveću pažnju narodnih poslanika. Verovatno je izazvao i najveću pažnju javnosti.
Sa nekim delovima izlaganja mojih uvaženih kolega iz drugih poslaničkih grupa, mogu da se složim u potpunosti. Sa nekim drugim delovima ne mogu ali mislim da debata u Narodnoj skupštini tome i služi da ukrstimo mišljenja i da razmenom argumenata dođemo do najboljeg mogućeg rešenja.
Poslanička grupa SNS smatra da je Predlog zakona koji se odnosi na obeštećenje žrtava holokausta koje nemaju živih naslednika, jedna civilizacijska i demokratska tekovina. To nije samo formalna obaveza koja proizilazi iz tzv. Terezinske deklaracije od 2009. godine. To je jedan znak solidarnosti sa pripadnicima jevrejskog naroda koji su uz srpski narod, ruski narod i poljski narod i naravno uz romski narod bili najveće žrtve Drugog svetskog rata.
Ja kao poslanik SNS želim da ukažem na još jednu činjenicu koja je, mislim, važna za Republiku Srbiju u trenutku kada se ona bori za svoj suverenitet i teritorijalni integritet na Kosovu i Metohiji, a to je činjenica da jevrejska država Izrael nije priznala nezavisnost tzv. „republike Kosovo“ i mislim da to pokazuje koliko Izrael poštuje Republiku Srbiju i koliko smo mi kao Srbi i mi kao Srbija tim više obavezni da donesemo jedan ovakav zakon.
Kada je u pitanju holokaust, moj uvaženi kolega Neđo Jovanović, mi smo o tome pričali i na sednici Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, on je o tome pričao i danas. Dakle, holokaust izvorno je starogrčka reč holokauston bukvalno znači potpuno spaljen. Radi se o običaju pojedinih antičkih naroda, pre svega Starih Grka i Rimljana, da prinose tzv. žrtve paljenice svojim bogovima. Kasnije su taj običaj uveli i Jevreji. Obično su spaljivali jagnje kao žrtvu Jahvi, odnosno svome bogu za iskupljenje grehova.
Izvorna jevrejska reč koja se odnosi na holokaust glasi šoa i bukvalno znači nevolja, patnja i nema sumnje da je jevrejski narod u toku Drugog svetskog rata preživeo velike patnje u celoj okupiranoj Evropi, pa i u okupiranoj Srbiji.
Termin holokaust kao izraz koji podrazumeva genocid i sistematsko istrebljenje Jevreja u toku Drugog svetskog rata u zemljama koje su okupirane od strane Nemaca, obnovio je i upotrebio je u tom političkom i filozofskom značenju dobitnik Nobelove nagrade za književnost Eli Vizel.
Dakle, nema nikakve sumnje da su Jevreji u toku Drugog svetskog rata i u okupiranoj Srbiji bili izloženi holokaustu, genocidu, istrebljenju, odvođenju u koncentracione logore, kako na teritoriji Srbije, tako i na druga stratišta koja su bila pod kontrolom nacističke Nemačke.
Ono sa čime ja ne mogu da se složim i nadam se da me niko neće pogrešno protumačiti zbog toga, to je da je srpski narod učestvovao na bilo koji način u holokaustu nad Jevrejima u Republici Srbiji, odnosno u onome što se između 1941. i 1944. godine zvalo Srbijom.
U formalno-pravnom smislu, Srbija u Drugom svetskom ratu nije ni postojala.
U formalno-pravnom smislu postojala je okupirana Kraljevina Jugoslavija, koja je imala svoju legalnu Vladu u Londonu, legalnog šefa države, kralja Petra II Karađorđevića i koja je imala svoju legalnu vojsku i svog ministra vojnog, koji je bio ministar u Vladi Slobodna Jovanovića, koga je jutros pominjao ministar Nikola Selaković, generala Dražu Mihajlovića. Tako stoji istorijska činjenica, ma koliko to sad nekoga ideološki bolelo.
Kada je u pitanju jedna stvar koja je u poslednjih nekoliko dana zaintrgirala srpsku javnost, pitanje rehabilitacije Milana Nedića, vidim da su danas neke kolege pomalo i zloupotrebljavale tu temu. Mi u SNS smatramo da je to, pre svega, tema za sud. Dakle, sud će shodnom primenom zakona da odluči da li postoje uslovi za rehabilitaciju generala Milana Nedića ili ne postoje. Moj dobronameran i kolegijalni savet svim kolega koji pokušavaju da ovo pitanje potenciraju u Narodnoj skupštini je da to ne rade, da prepuste nadležnom sudu da donese odluku da li su ispunjeni zakonom propisani uslovi za rehabilitaciju Milana Nedića ili ne.
Ono što mi se čini, i dozvolite da je to moj lični utisak, to je da se srpska istorija u Drugom svetskom ratu pomalo pojednostavljuje i prikazuje u crno-belim bojama.
U jednom pismu tadašnjem britanskom premijeru Vinstonu Čerčilu, njegov ministar inostranih poslovi Entoni Idn 1944. godine, povodom izveštaja Ficroja Meklejna iz Jugoslavije, koji je inače bio šef britanske savezničke misije pri Vrhovnom štabu Josipa Broza Tita, kaže jednu sledeću rečenicu – za Meklejna Tito je bio potpuno beo, a Draža Mihajlović potpuno crn, meni se čini da je siva boja, kaže Entoni Idn, na Balkanu najčešća.
Ja mislim da je ta siva boja nekako najčešća i kada je u pitanju Srbija ili ono što se zvalo Srbijom u toku Drugog svetskog rata. Moram da skrenem pažnju na jednu istorijsku činjenicu. Dakle, Srbija formalno-pravno nije postojala. Postojao je jedan deo okupirane Kraljevine Jugoslavije, koji je bio pod većom ili manjom kontrolom najpre Saveta komesara Milana Aćimovića, a od 29. avgusta tzv. Vlade nacionalnog spasa generala Milana Nedića.
Ono što je problem, ne znam da li će se sve kolege sa mnom složiti, ali mislim da je to problem, odnosno da je to jedna teza koja je decenijama stvarana u komunističkoj Jugoslaviji, to je da postoji potpuni znak jednakosti između, na primer, ustaškog poglavnika Ante Pavelića i generala Milana Nedića ili generala Draže Mihajlovića.
Nekome je bilo potrebno da se uspostavi veštačka simetrija između strašnog genocida koji se desio u Nezavisnoj državi Hrvatskoj i činjenice da su i pojedine srpske usijane glave činile nešto što je bilo suprotno čovečnosti, pravu, ljudskosti, hrišćanskom moralu. Ali, ono što se dešavalo u nezavisnoj državi Hrvatskoj, dakle, masovni pokolji Srba, Jevreja, Roma, na stotine hiljada ubijenih nevinih ljudi, to se u toj tzv. Nedićevoj Srbiji, čini mi se, ipak nije dešavalo.
Beograd je proglašen, i tu je gospodin Neđo Jovanović potpuno u pravu, Beograd je proglašen od strane Nemaca 1942. godine za grad „juden fraj“, slobodan od Jevreja, ali su dominantu ulogu u istrebljivanju Jevreja imali Nemci, nemački okupatori. Nemci su držali logor na Starom sajmištu, ne Milan Nedić. Nemački komandant je upravljao Banjicom, ne ni Milan Nedić, pa čak ne ni onaj zloglasni Dragi Jovanović, Nemci. Nemci su imali ono specijalno vozilo, onu gasnu komoru na četiri točka koje je prolazilo kroz Beograd, ne Milan Nedić.
Da li je Milan Nedić bio ubeđeni fašista? Ja lično mislim da nije. Milan Nedić je odbio, iako su mu Nemci to tražili, makar simbolično da pošalje određeni broj vojnika na istočni front, nijedan srpski vojnik pod srpskom trobojkom se nije borio na istočnom frontu protiv Crvene armije, iako je Milan Nedić bio ubeđeni antikomunista i antiboljševik, a borili su se u nemačkim uniformama i pod hrvatskim šahovnicama Hrvati, borili su Italijani, borili su se Španci, borili su se Bugari, borili su se Poljaci, borili su se Ukrajinci, ali se nisu borili Srbi. Mislim da je to važna činjenica da se istakne.
Milan Nedić je tražio od Nemaca, nažalost, to mu nije pošlo za rukom, bio je suviše politički slab, da se 17 srezova u sastavu Nezavisne države Hrvatske priključi toj njegovoj Nedićevoj Srbiji da bi spasao srpski narod od potpunog fizičkog uništenja koji mu je pretio u istočnim delovima BiH.
Na kraju krajeva, o tome koliko je možda manje Milan Nedić, ali srpski narod, bio čovečan u toku Drugog svetskog rata, govori činjenica da su svoj dom u Srbiji, toj i takvoj Srbiji, da je našlo preko 10.000 Slovenaca. Evo jedan mali istorijski kuriozitet. Čovek koji je bio najveći zagovornik otcepljenja od Jugoslavije, koji je jedno vreme iskazivao jednu patološku mržnju prema Srbima i Srbiji, koji je u junu 1991. godine otvorio vatru na golobrade momke JNA u Sloveniji, Milan Kučan, rođen je 14. januara 1941. godine, a svoje detinjstvo proveo je u Srbiji. I živ i zdrav i on i njegova porodica vratili su se posle završetka Drugog svetskog rata u Sloveniju. Nije im falila dlaka s glave.
Da li se baš revanširao Srbima na pravi način, to ćete vi, uvažene koleginice i kolege i dragi građani Srbije, da procenite.
Nema nikakve sumnje da ovaj zakon treba usvojiti i da svim onim pripadnicima jevrejskog naroda koji su bili žrtve Holokausta, da prema njima mora biti ispravljena istorijska nepravda i da se jevrejskim opštinama treba vratiti oduzeta imovina, ali ne bih voleo da se donošenje ovog zakona podvede u jedan istorijski kontekst koji nije tačan.
Dakle, ja se sa mnogim stavovima te uvažene intelektualke i nekadašnje političarke Latinke Perović ne slažem, ali ona ima jednu sjajnu rečenicu – Istorija nije samo tekst, istorija je i kontekst. Dakle, mi događaje iz Drugog svetskog rata, u toj tzv. Nedićevoj Srbiji, moramo da tumačimo u kontekstu onoga što se zaista dešavalo. Šta je bila alternativa formiranju Vlade nacionalnog spasa Milana Nedića. Nemci su pred njega postavili vrlo jasan ultimatum – ili će se prihvatiti nezahvalne uloge da bude srpski kvisling ili će i taj ostatak ostataka Srbije biti podeljen između Nezavisne države Hrvatske, Bugarske i Albanije. Onda možete da zamislite šta bi ostalo od srpskog naroda da se on te nezahvalne uloge nije prihvatio. Inače, jedan potpuno slomljen čovek, čovek koji je izgubio snaju i unuče u eksploziji koja se desila na Smederevskoj tvrđavi u junu 1941. godine, koju nisu organizovali jugoslovenski komunisti, nego Mustafa Golubić i još jedan komunista koji je dobio specijalni zadatak od Kominterne da to uradi.
Bilo je usijanih glava i među Srbima, nema nikakve sumnje, koji su prihvatali nacističke ideje, ali je njihov broj bio zanemarljiv. Ne znam da li vam je poznato i žao mi je što moj uvaženi kolega Meho Omerović nije tu, ja imam utisak da on misli da zna sve o istoriji Srbije u Drugom svetskom ratu, ali možda mu je jedan detalj promakao.
Otac Nikole Kalabića, oko koga se takođe vodi jedna velika rasprava, da li je bio zločinac ili nije bio zločinac, da li je izdao Dražu Mihajlovića ili ga nije izdao, prikazan u nekim partizanskim serijama na najgori mogući način, Milan Kalabić je bio oficir Srpske državne straže, Nedićeve Srpske državne straže i krajem 1942. godine otkrio je u Arhivi i u tajnim dokumentima Gestapoa u Beogradu gde se nalazi nemačka fabrika, nedaleko od Berlina, koja je proizvodila, odnosno koja je trebala da proizvodi najnovije lovačke avione i bombardere koji su trebali da budu upotrebljeni u borbi protiv saveznika i zapadnih i istočnih.
Tu informaciju o tačnom mestu gde se nalazi ta nemačka fabrika dostavio je Aleksandru Mihajloviću, Dražinom komandantu Beograda. Aleksandar Mihajlović Draži, Draža Vladi u Londonu, a Vlada u Londonu Englezima i Nemci su tačno znali gde da bombarduju i ta fabrika je uništena krajem 1942. godine zahvaljujući Milanu Kalabiću, Draži Mihajloviću, Slobodanu Jovanoviću, koji je u to vreme bio predsednik Jugoslovenske Kraljevske Vlade.
Milan Kalabić, dakle, oficir Srpske državne straže, završio je tako što su ga Nemci, nakon što su otkrili da je on otkrio te njihove tajne planove, vodili na gubilište, dakle na streljanje, tako što je sto metara morao da prepešači bosih nogu po izlomljenim flašama, pri čemu su mu potpuno isečene sve vene na nogama i tako krvav, gotovo četvoronoške doveden je pred streljački stroj i mučki ubijen.
Zašto ovo govorim? Ne zato da bi evocirao neke bolne rane iz prošlosti i bratoubilački rat među Srbija, to je ono poslednje što nam treba, nego da kažem da stvari nisu baš bile tako jednostavne, kao što neki pokušavaju da ih predstave. I srpski narod i jevrejski narod su u onoj okupiranoj Kraljevini Jugoslaviji, zajedno sa Romima, bili najveće žrtve. Upravo zbog toga što smo zajedno stradali, izražavajući jednu veliku zahvalnost sadašnjoj jevrejskoj državi Izrael što nije priznala nezavisnost Kosova i Metohije, kao nezavisne države, što ona i nije naravno, poslanička grupa SNS će svim srcem, čiste duše i čistog obraza glasati za ovaj Predlog zakona.
Što se tiče Zakona o prekršajima, mislim da je dobro što ste uneli nekoliko bitnih novina u naš prekršajni sistem. Ima jedna latinska pravnička izreka koja kaže ius criminale sempre est reformandum. Dakle, kazneno pravo uvek treba reformisati. Budući da prekršajno pravo spada u širem smislu u kazneno pravo, dobro je što ste ga reformisali na ovaj način. Ubrzali ste prekršajni postupak. Mislim da ste uvođenjem elektronskog prekršajnog naloga, olakšavanja postizanja sporazuma o priznanju krivice, odricanja prava na žalbu na sporazum o priznanju krivice u stvari učinili prekršajni postupak, sa jedne strane, efikasnijim i ekonomičnijim, a sa druge strane, mislim da ste postigli mere specijalne i generalne prevencije na najbolji mogući način.
Što se tiče Predloga zakona o izmenama Zakona o uređenju sudova, dakle, potpuno podržavam ovaj Predlog zakona. Slažemo se sa inicijativom Visokog saveta sudstva. Jedna tema za razmišljanje, i to jedno dugoročno razmišljanje vama, dame i gospodo, u Ministarstvu pravde. Lično, kao pravnik, nisam ubeđen da je dobro da potpuno razvlastimo Ministarstvo pravde kada je u pitanju tzv. pravosudna uprava. Nema nikakve sumnje da izvršna vlast ne treba da se meša u donošenje konkretnih sudskih presuda, i to u stvari znači sudska nezavisnost, ali čini mi se da ideja da se potpuno ponište sve ingerencije Ministarstva pravde kada je reč o pravosudnoj upravi nije dobra, jer Ustav Republike Srbije kaže da politički sistem naše države počiva na principu podele vlasti, ali da se sve tri grane vlasti međusobno kontrolišu i drže u nekoj vrsti ravnoteže. U tom smislu imamo dovoljno vremena, budući da prolongiramo…

…sa prvog juna 2016. godine na prvi januar 2017. godine, da se razmisli, dobro da se razmisli, da li uopšte prihvatljiva ideja da se jedan važan deo poslova Ministarstva pravde, a to je pravosudna uprava, oduzme Ministarstvu pravde i poveri Visokom savetu sudstva. Mislim da bi to u velikoj meri učinilo srpsko pravosuđe manje efikasnim nego što je ono sada, a svi želimo da bude još efikasnije, još bolje i da bude apsolutno u službi svim građanima Republike Srbije. Hvala, gospodine Bečiću, što ste mi dozvolili da završim.

Zahvaljujem se gospodinu Bečiću.
Očigledno je da je ova tema vrlo aktuelna i vrlo zanimljiva i ne čudi zašto privlači ovoliku pažnju narodnih poslanika. Moj uvaženi kolega i prijatelj Meho Omerović i ja se u nečemu slažemo u nečemu se ne slažemo. Mislim da nema potreba da sada ovde dižemo neku političku temperaturu zbog događaja koji su se desili u periodu od 1941. do 1944. godine. Samo sam hteo da ukažem na neke istorijske činjenice koje na ličnost Milana Nedića bacaju malo drugačiju svetlost nego što se to obično u istoriografiji koja je pisana posle Drugog svetskog rata prikazuje.
Dakle, Milan Nedić je bio armijski general. Milan Nedić je bio učesnik Prvog svetskog rata, aktivno se borio protiv Nemačke i Austro-ugarske. Bio je načelnik Generalštaba vojske Kraljevine Jugoslavije. Ono što takođe mogu da kažem, Milan Nedić, ja bar tako mislim, Milan Nedić je verovao da će Nemci da dobiju Drugi svetski rat, ali ne zato što je verovao u svemoć njihove ideologije nego zato što je video da su Nemci počeli da pobeđuju na početku Drugog svetskog rata.
Što se tiče rukovanja sa Hitlerom, pa pre Nedića Hitleru je u Minhenu 1938. godine ruku su pružili Englezi i Francuzi. Da li znate kako je Čerčil nazvao Minhenski sporazum iz 1938. godine koga su Englezi i Francuzi potpisali sa Hitlerom, Minhensko klanje Čehoslovačke. Da li se sećate iz onih istorijskih filmova kako je Nevil Čemberlen kada se vratio u London mahao papirom i kaže – evo, doneo sam mir. To je bilo u septembru 1938. godine. Nije prošlo godinu dana i izbio je Drugi svetski rat.

Zahvaljujem se, gospodine Bečiću.
Ja se više neću javljati za reč po ovoj temi. Nisam imao nameru bilo koga da vređam, samo sam istakao da temu o rehabilitaciji Milana Nedića treba ostaviti za sud. Sud je taj koji će da proceni da li su ispunjeni uslovi za rehabilitaciju Milana Nedića ili ne. Ja sam samo izneo one istorijske činjenice koje su meni poznate, a koje se odnose na taj period nesrećni i tragični period Drugog svetskog rata.
Kao dugogodišnji narodni poslanik, kao čovek koji se duže od mene bavi politikom, dopustite da neko o istoriji i o istorijskim događajima ima malo i drugačije mišljenje od vas. Nemojte da mislite da ste baš uvek vi u pravu. Dopustite da postoje neki kontraargumenti.
Ne mislim da je ovo sudbinski važno pitanje danas za državu Srbiju. Sudbinski važno pitanje je kako ćemo da oporavimo srpsku privredu, da zaposlimo i Srbe i Bošnjake i Mađare i Jevreje i sve ostale, da ljudima damo hleb u ruke. To što se razilazimo oko viđenja uloge pojedinih istorijskih ličnosti u našoj skorijoj istoriji koja je bila veoma bolna i veoma tragična, mislim da nije razlog da ovde usijavamo atmosferu i da se prepiremo do ponoći.
Ja o vama, kao o mom kolegi, prijatelju, imam najbolje moguće mišljenje. Mislim da ste vrlo korektan narodni poslanik. Ne slažemo se uvek baš oko svega, ali mislim da parlament tome i služi da razmenjujemo argumente i kontraargumente.
Ja sam samo hteo da ukažem na činjenicu da istorija Drugog svetskog rata u okupiranoj Srbiji, nije, po mom mišljenju, baš tako jednostavna kao što se vama čini. Ništa drugo. Nadam se da moje reči nećete pogrešno da protumačite.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da nema većeg rijalitija u Srbiji od pregovora DS, u različitim agregatnim stanjima, o tome da li će u jednoj, dve ili deset kolona na izbore.
Imam pitanje, u ime poslaničke grupe SNS, za Republičko javno tužilaštvo i za Ministarstvo unutrašnjih poslova – da li će preduzeti, i kada, ili su možda već preduzete odgovarajuće mere i radnje koje su propisane Zakonikom o krivičnom postupku, a odnose se na ispitivanje kriminala u samom vrhu režima Bojana Pajtića u Vojvodini, konkretno u Pokrajinskom sekretarijatu za nauku i tehnološki razvoj i u Razvojnom fondu Vojvodine, u kome je Bojan Pajtić predsednik Nadzornog odbora?
Počeću redom. Dakle, moje pitanje je – u 2011. godini sledeća preduzeća u Vojvodini su dobila sredstva iz Razvojnog fonda Vojvodine i pri tome do dana današnjeg nisu vratila nijednog jedinog dinara. Prema ugovoru od 8. septembra 2011. godine, jednoj firmi je dato 20.985.000 dinara, ili, što je možda građanima jednostavnije da shvate, 200.545 evra, vraćeno - nula dinara. Vinariji Zvonko Bogdan je dato 198.522 evra, vraćeno - nula dinara. Firmi SOS d.o.o. Jermenovci, ugovor od 16. decembra 2011. godine, dato je 103.901 evro, vraćeno - nula dinara. Firmi iz Čoke, od 19. decembra 2011. godine, 214.673 evra, do 2016. godine vraćeno je nula dinara. Sledeći, ugovor od 7. oktobra 2011. godine, dato je 333.808 evra, vraćeno - nula dinara. Jednoj firmi iz Sombora, ugovor od 7. oktobra 2011. godine, 236.000 evra, vraćeno je nula dinara. Ugovor od 16. novembra 2011. godine, i to, pazite, firmi iz Beograda, a finansira se iz Razvojnog fonda Vojvodine, dato je 388.837 evra, vraćeno do dana današnjeg – nula dinara. Jednoj firmi iz Bašaida, ugovor od 3. novembra 2011. godine, 44.460 evra, do dana današnjeg vraćeno - nula dinara. Jednoj firmi iz Temerina, ugovor od 16. decembra 2011. godine, dato 425.500 evra, do dana današnjeg vraćeno - nula dinara.
U međuvremenu, Ustavni sud Republike Srbije je 2012. godine doneo odluku kojom je, između ostalog, proglasio da je neustavan član 64. Zakona o utvrđivanju nadležnosti AP Vojvodine koji, između ostalog, u stavu 1. tački 2) kaže da AP Vojvodina osniva fondove ili učestvuje u osnivanju fondova za sufinansiranje pogona visokih tehnologija, rešavanje stambenih pitanja mladih nastavnih i naučnih radnika i za podsticaj međunarodne saradnje. Dakle, ova odredba je proglašena neustavnom.
Na bazi te neustavne odredbe, Vinariji Zvonko Bogdan od Pokrajinskog sekretarijata za nauku i tehnološki razvoj u 2011. godini dato je 20 miliona dinara. Nakon toga je zaključen ugovor sa istom vinarijom i po tom ugovoru Vinarija Zvonko Bogdan je bila dužna da vrati, ali ne u novcu, nego u bocama vina, 6.000 boca najkvalitetnijeg belog vina nadležnim pokrajinskim institucijama. Šest hiljada boca vina je isporučeno, navodno, zamislite kome, Crvenom krstu grada Novog Sada. Ja nisam čuo u svetu da Crveni krst bilo gde ima u svojim lagerima ili magacinima kvalitetno belo vino. Crveni krst prosto tome ne služi.
Kada smo tražili informaciju gde je tih 6.000 boca najkvalitetnijeg belog vina, u Crvenom krstu grada Novog Sada rekli su nam – mi smo to vino isporučili Pokrajinskoj direkciji za robne rezerve, a ona je dalje rasporedila po pojedinim opštinama i gradovima u Vojvodini. Dakle, čist kriminal.

Završavam.
Hteo sam da pitam - šta je sa onom firmom iz Sombora koja je dobila 24 miliona dinara za proizvodnju mrtvačkih sanduka, uz obavezu da mrtvačke sanduke isporuči izvršnom veću Vojvodine, odnosno vladi na čijem se čelu nalazi Bojan Pajtić?