Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici.

O ovom amandmanu koji je Vlada usvojila mislim da treba da posvetimo posebnu pažnju zato što je to u stvari sastavni deo politike obrazovanja koje se potpuno diže na jedan viši nivo. Zašto? Zato što sam sistem obrazovanja podrazumeva učenike osnovnih i srednjih škola, naravno i studente, ali podrazumeva i same objekte i ono što se zove oprema, ali olakšati deci koja pohađaju škole to je suština politike kojim se baš bavi Ministarstvo prosvete i Vlada Republike Srbije, u cilju toga da naša deca stiču na najbolji mogući način sva znanja koja stiču deca u razvijenim zemljama.

Ovaj deo koji se odnosi na amandman profesora Aleksandra Martinovića koji je Vlada prihvatila se odnosi na funkcionisanje samog sistema obrazovanja. Šta nam on govori. On govori o tome da prevoz samih učenika srednjih škola koji su upisali i opredelili se za dualno obrazovanje način funkcionisanja, odnosno prevoz od kuće do škole koje je duže od četiri kilometra bude finansirano od strane same lokalne samouprave. Da lokalne samouprave mora da nađu finansijska sredstva da plate prevoz deci koja su se opredelila za ovakav način obrazovanja.

Time dajemo podršku toj deci, da pored toga što su upisali najbolji i najmoderniji model učenja, sa ciljem da odmah posle završetka škole budu sastavni deo najboljih kompanija koje ovde otvaraju nova radna mesta, u samom sistemu školovanja jednostavno ne samo što će primati 70%, to je obaveza minimalnog ličnog dohotka koji ta firma daje svojim zaposlenima, imaće i mogućnost besplatan prevoz koji je duži od četiri kilometra kada govorimo o udaljenosti između mesta gde žive i mesta gde će pohađati svoje škole.

Lokalne samouprave ovde treba da daju svoj pun doprinos. Zakonom smo ih ovde obavezali. Mislim da je to jedan od jako dobrih pokazatelja i na kraju, krajeva upis u prvu godinu dualnog obrazovanja ove godine iznosi 2.600 učenika, pokazuje suštinski da je Srbija prepoznala ovakav model kojim treba ići u budućnost kada je u pitanju školstvo. Jer mogućnost dobijanja posla je u jako visokom procentu i samim tim kada govorimo o samoj privredi koja se razvija ona će biti u funkciji dostizanja visokih stopa rasta, za koje se svi ovde borimo jer je to u interesu svih građana Srbije i zbog boljih plata ljudi koji rade i u privatnom i u javnom sektoru i zbog penzionera čije će penzije biti sve veće i veće, ne samo u odnosu na švajcarski model, ali i ono što govorimo o tome to je ulaganje u budućnost u znanje tih mladih ljudi.

Zbog toga ovaj amandman pokazuje da smo napravili jedan veliki iskorak u razvoju obrazovnog sistema i mislim da treba govoriti o tome i Vladi Republike Srbije zahvaliti što je prepoznala da ovakav predlog podržati. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, ovim amandmanom je predviđena obaveza ugovora između škola i samih preduzeća koji bi trebali da budu poslodavci. Mislim da je model dualnog obrazovanja, kojim smo mi predvideli, kontakt, uopšte lični izbor svakog učenika, prvo, da li će se opredeliti za dualno obrazovanje, i lično opredeljenje svakog učenika da stupi u određene odnose sa poslodavcem koji proizvode određene pravne obaveze tog poslodavca lično prema svakom učeniku koje je potpisana.

Znači, Zakonom o dualnom obrazovanju smo propisali da svaki učenik koji se opredeli za ovakav model lično potpisuje ugovor sa poslodavcem, odnosno kompanijom u kojoj će raditi.

Obaveza da škola potpisuje, kao institucija, sa poslodavcem, sa kompanijom bi trebala u stvari da obaveže poslodavca da sva primanja u slučaju neodgovornosti svakog učenika preuzima na sebe. Samim tim i kada govorimo o tim platama, naknadama koje će biti 70% od minimalne plate u tom preduzeću, trebale bi biti plaćene na račun same škole. Samim tim poslodavac bi izgubio direktan kontakt sa svojim učenikom, odnosno svojim potencijalnim zaposlenim u budućnosti.

Zbog toga mislimo da ovakav amandman koji ste predložili u stvari jeste možda dobra osnova za neki vid garancije, ali sigurno da to ne treba da bude škola, već, ako smo rekli da je to država, da je to Privredna komora Srbije koja, sa jedne strane, vodi registar tih ugovora, onda je privreda ta garancija da je dobar odnos učenika sa poslodavcem, sa kompanijom u kojoj radi, a ne sam sistem obrazovanja. Znate kako, onda vi navikavate i same učenike da se na manje odgovoran način odnose prema tom ugovoru.

Mislimo da ovde sami učenici mnogo ranije preuzimaju odgovornost i za svoje školovanje i za način funkcionisanja na samom radnom mestu, iako to iznosi 20% radnog vremena ili 80% radnog vremena od ukupnog broja časova koji je do 30 časova nedeljno definisan.

Mislim da je na pravilan način odbijen ovaj vaš amandman, a upravo iz tih razloga što je želja da se ovakvim modelom obrazovanja stekne jedna lična odgovornost dece koja se opredeljuju za ovakav model učenja. Očito da je taj model pokazao da su naša deca pametna, jer biraju svoju budućnost, biraju onakve profile sa kojima će imati znanje i uvek imati posao, jer ne bi se 2.600 polaznika opredelilo u ovoj školskoj godini upravo za ovakav model školovanja. To znači da ćemo imati 2.600 potencijalno novih ugovora, lično, svakog pojedinca sa kompanijama. To ne znači da oni neće moći, ukoliko se posle dve godine opredele i odustanu od ovakvog modela školovanja, da nastave i da diplomiraju onako, posle četvrte godine srednje škole, kao što svi ostali polaznici srednjih škola imaju mogućnost.

Htela sam da kažem, a kada govorimo o srednjim školama, mislim da je jako važno reći da model funkcionisanja rada srednjih škola se dosta promenio. U našem sistemu obrazovanja, pored toga što imamo klasične gimnazije, pa smo išli na to da se afirmišu posebno nadarena deca kroz posebno definisane gimnazije, sada imamo otvorena odeljenja za posebno nadarenu decu u određenim oblastima. Znači, forsirali smo taj IT sektor, pa su otvorena posebna odeljenja i prijemni ispiti su nedelju dana ili čak mesec dana pre klasičnih gimnazija i to je jako dobro, jer se pokazalo da to daje jako dobre rezultate.

Nije slučajno, verujte mi, što naši mladi matematičari osvajaju prva mesta na svim mogućim takmičenjima. To je upravo zbog toga što je država prepoznala da treba tu decu stimulisati na posebne načine i na kraju krajeva mi imamo stručne, odnosno strukovne škole za srednje obrazovanje koje su pokazale da određene transformacije, zavisno od tržišta rada, su potrebne i one se verujte menjaju. Menjaju se na osnovu svog programa, i što pokazuju u stvari i sami rezultati toga da ovaj vid dualnog obrazovanja i školovanja nije slučajno u porastu.

To znači da je svest kod mladih ljudi transformisana za proteklih pet godina. To znači da je cilj u stvari uvođenje ovog dualnog obrazovanja zaista dostignut time što je prepoznat u društvu da uvek imate opciju izbora.

Znači, učenik sa 15 godina mora do svoje 18 godine da ima pravo izbora. Da li je sad u ovom trenutku dualno, pa će posle dve godine možda želeti učenik da ide na klasično obrazovanje koje obuhvata srednje obrazovanje, data mu je mogućnost, država mu je omogućila da bira.

Mi smo Zakonom o dualnom obrazovanju prvo propisali, ako se sećate, da isključivo mora da se opredeli u prvoj godini i da nema nikakvih promena. Međutim, ovim sada otvaramo još širi dijapazon mogućnosti za našu decu da se opredele da menjaju na kraju krajeva svoje stanovište, da menjaju struke, jer tržište rada se menja, potrebe na tržištu se menjaju, raste konkurencija između borbe za dobru decu, odnosno za decu koja dobro uče. Neko je dobar u praksi, neko je dobar u teoriji.

Oni negde do 16, 17 godine možda i nemaju pravu sliku o tome. Data im je mogućnost da mogu neke svoje ciljeve u životu, koje postavljaju, a i ako im se ciljevi u trenutku promene da je država omogućila da i oni sami promene način funkcionisanja i školovanja. To je od velikog značaja i za decu i za roditelje. Zbog toga mislim da je s pravom odbijen ovaj amandman da se prihvati, jer jednostavno taj direktan kontakt učenika i poslodavca je u stvari najvažniji. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, mi po prvi put sada imamo praktično uvođenje zakonskih obaveza da se školstvo uopšte i sistem obrazovanja potpuno na jedan drugačiji način, ako gledate 2000. godinu kao neku komparativnu analizu u smislu perioda, da je fokus prebačen potpuno na učenika. Znači, do sada je negde uvek fokus bio škole, profesori, nastavnici. Sada negde okrećemo fokus ka učeniku i potrebama tržišta rada.

Imali smo u Nacionalnoj službi za zapošljavanje nekih 500 zanimanja koja su bila potpuno nefunkcionalna za našu privredu. Mi i danas imamo određene probleme. Znamo da određena zanimanja koja su najplaćenija recimo u zemljama EU, odnosno najrazvijenijim zemljama, a to će doći i kod nas, kao što su menadžeri upravljanja projektima, kao što su IT menadžeri, kao što su energetski menadžeri su jednostavno zanimanja koja još uvek nisu zaživela na adekvatan način recimo kod nas u Srbiji.

U onoj klasifikaciji kada pričamo o Nacionalnoj službi za zapošljavanje Beogradski univerzitet, za razliku od Novosadskog univerziteta, nema recimo definisano diplomiranog inženjera zaštite životne sredine jer je to podeljeno na tehničke, biološke, prirodno-matematičke fakultete, a to je recimo Novosadski univerzitet prepoznao i to kao zanimanje je bio problem što nije uvedeno u klasifikaciju u Nacionalnoj službi za zapošljavanje.

Šta je na nama da radimo? Na nama je da proizvodimo zanimanja kod dece koja će naći posao na tržištu rada. Mi smo to uz pomoć razvoja privrede, otvaranja novih fabrika, otvaranja tih sektora koji su rastući privrede u svetu jednostavno ovim dualnim obrazovanjem uspostavili sistem kojim će deca se opredeljivati za ta zanimanja za koja imaju posla. To je ono najvažnije za nas.

Škole ne smeju da budu deo koji će da sprečavaju taj kontakt dece i privrede, odnosno učenika sa završenim diplomama i privrede, odnosno poslodavaca. One treba da budu tačka spajanja, a ne razdvajanja.

(Predsedavajući: Privedite kraju.)

Nama se dešavalo verovatno promenama da su bili tačka razdvajanja. Sada su tačka spajanja i to je Vlada i Ministarstvo prosvete prepoznalo i Aleksandar Vučić kada se zalagao za dualno obrazovanje. Hvala.

Opredeljenje Republike Srbije je da zapošljavamo mlade u kompanijama u kojima će zaista imati platu dostojnu života u Srbiji, rame uz rame sa onima koji žive svoj život, njihovi vršnjaci u razvijenim državama, ne samo EU, nego i drugih regiona.

Ali, šta je? Nama su prebacivali kako zapošljavamo u javni sektor i kako stalno guramo u državnu upravu ljude umesto da ih zapošljavamo u privatni. To i jeste suština, da bi jačali privredu vi morate da jačate jednostavno privatni sektor.

U privatnom sektoru su mnogo veće plate, u privatnom sektoru vi imate nova zanimanja, karijerno napredovanje. Karijerno kretanje ide u životu jednog čoveka i minimum tri profesije menja. Evo, prof. Atlagić to sam potvrđuje na osnovu svog iskustva iz oblasti obrazovanja.

Znači, suština je da je Republika Srbija prepoznala potrebu, jednostavno da ovakav vid obrazovanja daje veće stope rasta, jednostavno gura Srbiju u primenu novih zanimanja, novih tehnologija, u susret onome, o čemu sam govorila u objedinjenoj raspravi, četvrtoj industrijskoj revoluciji. Onaj ko ne ovlada mehanizmima novih tehnologija neće moći da uhvati jednostavno put, mehanizam, kako god, za visokim stopama rasta, neće moći da se razvije.

Mi ne živimo više u sistemima gde država upravlja državnim parama i privredom. Mi živimo u državama gde je tržišna privreda jednostavno glavna orijentacija.

Prema tome, mi naše državne sisteme i državna javna preduzeća, na osnovu onoga što imamo, treba da čuvamo i treba da obučavamo kadar za budućnost, ali najbolju praksu i najbolji posao će steći ona deca koja završe u ovim velikim preduzećima gde su plate dva, tri puta veće nego u javnom sektoru. I mislim da je to u interesu svih nas, pre svega kao roditelja. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, mislim da je Vlada Srbije u stvari pokazala i prepoznala kako da se nosi sa problemima koji su u društvu naišli, ali to nije samo naš problem. To imaju sve zemlje zapadnog Balkana, a Boga mi i neke zemlje članice EU.

Upravo one stare nacije, vama je i Nemačka jedna od starih nacija koja je dobila pet miliona novih penzionera, do 2030. godine ima problem da rešava upravo pitanje SSS i zbog toga će da akumulira prema planu preko milion ljudi, čime je u stvari od nove godine otvorila zakonski mogućnost lakšeg zapošljavanja.

O čemu se radi? Znači, gubi se kadar upravo zbog toga, zbog nedostatka određenog broja ljudi iz određenih struka. Obzirom da vi kažete da je ovo iznuđen proces, ja tvrdim ne samo da je iznuđen nego je to potreba Srbije bila. Da jednostavno na određeni način u jako efikasnom i kratkom rokom, na najbolji mogući način školujemo decu upravo za ona zanimanja gde će plate biti veće i te plate koje će biti veće u stvari će sutra dovesti do toga da ćemo doći do većeg privrednog rasta, veće akumulacije i boljeg životnog standarda građana Srbije.

Znači, tu mogućnost Srbija nije smela da ispusti i nije ispustila. Zato je upravo dovela do toga. Da to nije istina, pa ko bi od ovih velikih kompanija iz inostranstva otvarao nove tehnološke parkove, nove inovacione centre, svoju tehnologiju praktično prebacivao ovde da naši inžinjeri uče najnovije tehnologije i primene ovde u privredi.

Mi smo otvorili kao država investicioni ambijent preko ekonomskih reformi, fiskalne konsolidacije, da se otvori mogućnost da se najnovije, najmodernije fabrike sa najboljom tehnologijom otvaraju ovde, da deca ostaju ovde, da oni koji završe srednju stručnu škola ne moraju da idu za inostranstvo i za Nemačku, da će ovde plate imati i biti sve veće i veće. Da li su one sada dovoljne, nisu, ali će sigurno biti veće i veće. Da će u inostranstvu, tamo gde se otvaraju biti sve manje i manje zbog velike konkurencije i to je ono što su mehanizmi Vlade Republike Srbije u ovom trenutku najbolji za državu i za našu decu.

Država čuva strateški važne kompanije. Ako se sećate u ekonomskoj reformi, mi smo imali jedan zakon kojim smo zaštitili 17 važnih strateških preduzeća za koje smo čekali određene investitore da ih kupe. Tako smo sačuvali „Železaru“, 4.000 radnih mesta, Bor i ostala preduzeća. Važno je reći građanima Srbije da subvencije postoje za ta preduzeća i to svi znamo. Iako se sećate ovde da imamo Komisiju za kontrolu državne pomoći, da državna pomoć postoji za određene kompanije za koje čuvamo strateške ciljeve razvoja privrede Republike Srbije, ali treba i drugo da kažete građanima Srbije. Da ako želite da ukinete tržišnu ekonomiju onda sve iz budžeta mora da damo. Ako treba da damo sve iz budžeta i za kompanije koje nisu u vlasništvu države onda to treba da kažete da je to vaš politički program i nije problem.

Naš politički program je da ne urušavamo finansijsku mogućnost Republike Srbije da se na adekvatan način brinemo i o firmama koje su u vlasništvu države i o bolnicama i o školama i o kulturnim objektima, ali s druge strane da mi moramo da imamo razvijeno tržište ovde i privatne kompanije koje će raditi, jer su oni najveći pokretači ekonomskog rasta i razvoja. Mi smo time pokazali suštinski da rezultate za ovakvu politiku podržavaju i daju počast i ovi članovi EU, ali bogami i taj Tramp i Putin za ono što je Aleksandar Vučić uradio. Hvala.

Ekonomski rast, odnosno za pretprošlu godinu je iznosio 4,4%, za 2019. godinu negde na 4,1%. Znači, to pokazuje da smo mi napravili visoke stope rasta zahvaljujući paralelno sprovedenim ekonomskim reformama fiskalnoj konsolidaciji i otvaranju novih radnih mesta, odnosno novih fabrika, kompanija koje dolaze iz zemalja i sa istoka i sa zapada.

Ako kažete da je to pitanje subvencija, onda vas pitam zašto to dualno obrazovanje po pitanju subvencija nije bilo uvedeno kada je dolazio „Fijat“ za vreme Borisa Tadića? Zašto onda nije uveden taj model, ako kažete da iz tih subvencija u stvari mi plaćamo našu decu da bi oni učili dualno obrazovanje?

Šta hoću da vam kažem? Hoću da vam kažem da je potpuno jedan nov sistem obrazovanja uspostavljen u Republici Srbiji, jedan krajnje odgovoran sistem koji je rađen, zaista rezultat mukotrpnog rada i Ministarstva prosvete, i nauke i tehnološkog razvoja. Zašto kažem i prosvete, i nauke, i tehnološkog razvoja? Zato što je očito potreba da decu od osnovne škole, od vrtića, preko srednje do fakulteta zaista država da mogućnost permanentnog školovanja, obrazovanja i rada prema novim tržišnim uslovima.

Tačno je da smo mi do 2012. godine doživeli veliki ekonomski sunovrat, privredni sunovrat, imali sto hiljada ljudi koji su radili u firmama u stečaju, odnosno restrukturiranju za deset hiljada dinara, odnosno ništa nisu radili. Tačno je da su tehnički fakulteti potpuno zamrli i bili ne interesantni za studente, kao i tehničke stručne škole, ali sada se sve promenilo. Promenilo se zato što imaju ta deca budućnost, zato što vide svetlo na kraju tunela, zato što vide da će imati posao. Ako mislite da su 2.000 evra male plate za decu koja će raditi, inženjere u kompanijama koje su novootvorene, u IT sektoru, onda vam kažem da za zemlje zapadnog Balkana je to zaista pristojna plata.

Prema tome, da li je dovoljna za takve stručnjake tog profila, sigurno da nije, ali mi idemo ka visokim stopama rasta. Hvala.

Kad pričamo o kontinuitetu, u poslednje četiri godine mi imamo povećavanje stalnih stopa rasta i to je kontinuitet. Imamo kontinuitet u budžetskom suficitu. Znači, kontinuirano imamo više prihoda nego rashoda u budžetu. I to je taj kontinuitet.

Kada pričamo o bazi, osnovna baza su proizvodnja i poljoprivredna proizvodnja. Ali sada po prvi put imamo u stvari, to što pričate o Turskom toku, pa on je tek sagrađen, tek su cevi postavljene, gas još nije počeo da teče. Tek kad počne da teče gas, imate tranzitne takse i naknade kao prihod u budžetu.

Mi ćemo tek da prihodujemo ono o čemu govorimo kad je u pitanju energetika. Prema tome, to će biti stalni prihodi. To je neko ulaganje, investiranje za budućnost, koje ćemo otplatiti za vrlo kratko vreme i nakon toga će biti stalni prihodi i visoke stope rasta kad pričamo o naknadama i o energetici.

Kad pričamo o proizvodnji, nama je potrebno da imamo mlade ljude koji će raditi zaista ovaj posao, zbog kojih se otvaraju ove fabrike, sa velikim brojem potreba na tržištu.

Kao što ste videli, mnoge kompanije iz razvijenih zemalja su prepoznale Srbiju kao zemlju u kojoj treba investirati otvaranje novih radnih mesta. Šta to znači?

Ako su tu u pitanju subvencije, znači, država se obavezuje da te subvencije daje sa određenim rokovima. Znači, da li je to pet ili deset godina, ali da zadrži i da zaposli određeni broj radnika. Ako ne zaposli, ona plaća duplo. Prema tome, ni jedna kompanija neće otvoriti ukoliko zaista nema potrebe za tim radnim mestima toliki broj, uopšte kapacitet određenih fabrika.

Zato je važno da mi imamo obrazovan kadar za to, da Srbija proizvodi decu i iz srednjih škola i sa fakulteta, koji će naći posao u tim kompanijama, ostati ovde u Srbiji i zaista dati pun doprinos.

Svima nama je to važno, pre svega roditeljima, koji ne žele jednostavno da im deca odlaze odavde i da ovde stvaraju porodice, jer oni žive zbog budućnosti svoje dece. Hvala.

Zbog građana Srbije, prvo moram da kažem da ugovore koje sklapaju učenici sa poslodavcem direktno, kada govorimo o registru ugovora, vodi Privredna komora Srbije. Znači, ukoliko dođe do određenih prekida rada samih poslodavaca, samim tim su tačno definisani ugovorom koji su uslovi ukoliko poslodavac sam prekine ugovor o radu. Samim tim vi dobijate određeni sertifikat da ste radili po određenim uslovima u toj kompaniji i to vam je u stvari određena vrsta sertifikata sa kojim pokazujete da imate iskustvo. Možete da radite u bilo kojim drugim kompanijama. Znači, na osnovu onog znanja koje ste stekli, imate prednost za zapošljavanje u bilo kojoj drugoj.

S druge strane, to da se zapošljavate danas kao mlad čovek a da ćete ceo život raditi u jednoj firmi, to više nigde na svetu ne postoji. To je želja, tačno, to je želja svih nas bila, ali to je ono karijerno kretanje ili karijerno napredovanje podrazumeva, jednostavno, da vi učite u svom profesionalnom radu određene stvari i da samim tim stičete iskustvo za mnoge poslove kod kojih kompanija ćete moći da konkurišete. A to je jako važno - stvoriti jednostavno uslov, to je možda važnije nego kolika je plata. Znači, jedno iskustvo i sertifikate na osnovu kojih ćete uvek imati posao. Mogu da se promene okolnosti, mogu da se promene zanimanja, mogu da se promene uslovi školovanja, rada, u životu svakog pojedinca, bitno je ono koliko vredite sa svojim znanjem, šta da radite.

I to je ono što je princip funkcionisanja u svim razvijenim državama. Jedino je kod nas bilo otprilike to da smatrate da treba da radite u firmi koja je u stečaju, tzv. restruktuiranju za 10 hiljada dinara, da radite tako 10 godina, da ne radite u stvari ništa, a da vas država laže o tome kako će vam vratiti posao.

Prema tome, od tog posla više nema ništa. Taj politički život je prekinut 2012. godine. Došlo je do reorganizacije i reindustrijalizacije, kako bi rekli, u Srbiji, do ekonomskih reformi u kojima rezultati ekonomije su danas vidljivi na svakom koraku.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministre, kolege poslanici, ja bih danas otvorila jednu debatu na osnovu ovih predloga zakona o kojima danas raspravljamo, a to je nešto što mislim da negde ne pričamo dovoljno u javnosti, a građanima Srbije moramo da kažemo jednu istinu, odnosno budućnost koja nas čeka. To je tzv. četvrta industrijska revolucija.

To su sve one promene koje će biti, koje do sada nikada svet nije imao, odnosno sve ono što je zasnovano na tzv. trećoj industrijskoj revoluciji, četvrta daje podlogu za to. I ovi zakoni koji su danas kao predlog izmena i dopuna u stvari pokazuju da je to jedan proces u kome se mi nalazimo i da sa samim uvođenjem Zakona o dualnom obrazovanju i samim zakonom kojim smo oformili nacionalnu Agenciju za okvir o kvalifikacijama, kojima imamo mogućnost sada da na neki način uskladimo sve one diplome koje se nalaze u razvijenim zemljama sa diplomama koje postoje ovde u Srbiji i daju mogućnost da mladi ljudi ovde rade i uče, i uče i rade, u stvari su jedan od mehanizama kojima idemo u susret toj četvrtoj industrijskoj revoluciji.

Šta je u stvari četvrta industrijska revolucija? To je umrežavanje svih novih tehnologija i inovacija i prevođenje, u stvari, rasta i razvoja jedne privrede koja je zasnovana na stranim i domaćim realnim investicijama, prelaženje na jednu privredu koja se zasniva na rastu i razvoju, zasnovana na znanju. Odnosno, zašto je Republika Srbija krenula u ceo postupak uvođenja dualnog obrazovanja, ali ne samo u srednjim školama, već sada i na fakultetima? Upravo zbog toga da oni koji prihvataju inovacije, koji se brzo prilagođavaju promenama na tržištu rada, odnosno samog funkcionisanja kompanija koje koriste nove tehnologije je jedina sposobna da može da apsorbuje novozaposlene, mlade ljude koji jednostavno sada će imati prilike da se obrazuju po novim programima, samim tim da idemo u susret tome što ćemo na osnovu svih istraživanja za nekih 10 do 15 godina imati 75% novih zanimanja koje će se pojaviti na tržištu rada kao potreba jedne države.

Zbog toga, u stvari, priznanje i Vladi Republike Srbije i gospodinu Aleksandru Vučiću je to da je pre samo pet godina uspeo da pokrene ceo ovaj postupak kroz sistem prosvete i nauke, da implementira nove zakone koji se odnose na dualno obrazovanje uporedo sa fiskalnom konsolidacijom i ekonomskim reformama, a to je jako teško. Znači, to je jako teško kad vi nemate novca u budžetu, kad sprovodite štednju, kad sprovodite ono što se zove transformacija jedne privrede, da paralelno sa tim uvodite sistem dualnog obrazovanja, jer se nove fabrike tek otvaraju i tek imate razgovor sa stranim i domaćim investitorima da ta nova zanimanja treba da zažive u tim fabrikama.

Znači, paralelno smo imali transformaciju privrede, fiskalnu konsolidaciju i uvođenje dualnog obrazovanja u privredi Republike Srbije, čime smo u stvari mladima otvorili mogućnost da se školuju redovnim putem, na osnovu novih programa, i dualnim sistemom, odnosno uz rad, modelom 80-20, da li ćete da se školujete i da radite i po kom principu i na osnovu kojih modela.

Mi sada govorimo o 7.000 novih školovanih kadrova, odnosno dece koja su završila ove srednje škole, u 104 škole, sa 37 profila koje su završili.

Sada govorimo o tome da je to postalo kao normalno da mladi ljudi se opredeljuju i njih 2.600 sada imamo upisanih u prvu godinu, školsku 2019/2020. godinu, koji su prepoznali u stvari da ovo o čemu je Vlada Republike Srbije, kojoj je premijer bio gospodin Vučić od 2014. godine, daje rezultate i nešto što zaista ima prosperitet u budućnosti.

Znači, govorimo o tome da u budućnosti deca, verujte mi, danas koriste nove tehnologije, čitaju o tome, znaju šta je veštačka inteligencija, šta su vozila bez vozača, šta su hibridna vozila, šta je nov sistem funkcionisanja 3D štampanja, šta je umrežavanje kada su u pitanju nove tehnologije i inovacije i ono što se govori o tzv. korišćenju IT tehnologija u „klaudu“, znači, određene baze podataka koje koriste sve svetske kompanije koje se bave IT tehnologijama. Znači, nešto što deca danas prepoznaju, a što možda stariji negde ne mogu da prepoznaju kao mogućnost budućnosti u svojim zanimanjima.

Šta mi danas imamo? Imamo na jednoj strani zaista mehanizme uz pomoć kojih mladi ljudi danas mogu da ili idu na način funkcionisanja koji su do sada imali, da se redovno školuju. Svi novi programi koje otvaraju fakulteti idu u susret korišćenju novih tehnologija. Znači, videli ste da sve srednje škole su posebno otvarale za najbolje učenike da se takmiče, da upisuju smerove za IT sektor.

S druge strane, imate mogućnost da kroz dualno obrazovanje paralelno imate školovanje i rad uz to školovanje, imate čak i određene benefite koje mladi ljudi mogu da zarađuju dok se školuju, znači, zarađuju te neke minimalne plate i samim tim imaju obezbeđenje za nova radna mesta koja će sa završenom srednjom školom imati u kompanijama koje danas, kao što smo imali prilike da vidimo, imaju abnormalno velike plate u odnosu na one koje su imali nekada kada su radili u kompanijama koje su koristile stare tehnologije.

Podsetiću vas da do 2014. godine mi smo imali 338 preduzeća koja su bila u stečaju i koja su radnici primali 10.000 dinara, takozvane u restrukturiranju, koji su bili na državnoj kasi. Mi smo do tada imali velike probleme da svi građani Srbije su plaćali zaposlene koji su radili u stečaju i imali mesečne plate od 10.000 dinara. Takvih je bilo 100.000 radnika. To je koštalo budžet Srbije, sve građane Srbije, 750 miliona evra.

Za četiri godine, to je tri milijarde evra, koje ste mogli jednostavno da uložite u rast i razvoj malih i srednjih preduzeća, u otvaranje novih fabrika i naravno, to je bio jako težak proces kojim je trebalo zaista osposobiti rad i funkcionisanje privrede sa određenim rastom i razvojem, a automatski učiti decu i osposobiti profesore koji će moći da predaju ovakve programe.

Srbija je otvorila mogućnost mladim ljudima da se vrate u Srbiju na potpuno jedan transparentan i afirmativan način i upravo izmene i dopune ovog zakona o kojima govorimo, da Nacionalni okvir za kvalifikacije Republike Srbije treba da izvrši promene, a to je da omogući da vršimo nostrifikaciju diploma u rekordnom roku koji iznosi 60 dana, da neće više biti potrebe da određeni recenzenti se bave tim problemom. Mi danas imamo 98 diploma iz inostranstva, sa prestižnih univerziteta koji su na Šangajskoj listi do 500 mesta, koji čekaju na nostrifikaciju diploma u Srbiji.

Znači, mi imamo ljude koji žele da se vrate u Srbiju, koji su završili Oksford, Kambridž, Stenford univerzitete, čija diploma jednostavno nije priznata u Srbiji zato što određeni recenzenti nisu odradili svoj posao. Upravo ovim izmenama i dopunama ovog zakona mi ćemo omogućiti da 98 mladih ljudi, koji su završili najprestižnije fakultete u svetu, jednostrano nostrifikuju te diplome u Srbiji i započnu svoj život ovde, sa nostrifikovanim diplomama u kompanijama koje za sada imamo potpuno otvorene za strane investitore, koji se bave najsavremenijim tehnologijama, ali će imati i mogućnost da otvore start ap firme, u kojima je Ministarstvo finansija dalo predlog, a mi usvojili, da naredne tri godine ukoliko se bave IT sektorom neće morati da plaćaju poreze i doprinose u punom svom iznosu, već će imati subvenciju države.

Verujte mi, rezultati, inače na konferenciji koja je održana, koju je premijerka Ana Brnabić u petak imala koja se zvala „Startuj legalno“, govori o tome NALED, da imamo dva puta više otvorenih, novootvorenih firmi do 2020. godine, od 2014. godine, nego zatvorenih. To nije bio slučaj ni 2014. godine, ni 2015. godine, upravo je bilo suprotno. Imali smo dva puta više zatvorenih firmi nego otvorenih.

Prema tome, rezultati ovog celog procesa uvođenja i dualnog obrazovanja i formiranja agencije koja zaista treba da vrši nacionalni okvir kvalifikacija, odnosno deo koji se odnosi na usklađivanje sa evropskim standardima, koje se odnosi na nostrifikaciju diploma, pokazuje da daje jako dobre rezultate. Ti rezultati će biti sve bolji i bolji.

Zbog toga, rad ministarstva zaista treba pohvaliti u tom smeru, što to, kao jedan proces, uvek izaziva velike otpore. Vi kada god imate neke promene u društvu, da li je u pitanju obrazovanje, privreda, bilo koja oblast u društvu, uvek imate otpor, uvek imate one koji koče te procese, jer se plaše neizvesnosti, plaše se za neka svoja mesta radna, jednostavno ne žele da menjaju svoj način funkcionisanja i rada u koji su se na određeni način jako dobro uskladili i mi imamo profesore koji danas pozivaju studente na određena verbalna nasilja, imate profesore univerziteta koji na društvenim mrežama su sposobni da prete i smrću i imate ljude koji su sposobni da kažu da treba nasilnim putem juriti određene ljude na ulicama. Jednostavno oni su protiv bilo kakvih promena u društvu.

Oni ne mogu da govore o rastu i razvoju i napretku društva zato što jednostavno ne shvataju da su ovo nezaustavljivi procesi. Četvrta industrijska revolucija je nezaustavljiv proces u svetu, pa tako i kod nas. Samo oni koji ovladaju novim znanjima i koji znaju da se prilagode novim tendencijama, imaju šansu da opstanu i da jednostavno vode svoju državu u prosperitet. Oni koji ne žele da se prilagode inovacijama i da stiču nova znanja, jednostavno će ostati na rubu svoje istorije i svog neznanja, i uvek će se ponašati na ovaj način kao što se sada ponašaju ti koji se na društvenim mrežama prikazuju, kao prvi nasilnici, a ne kao profesori koji treba da uče decu nečem dobrom.

Prema tome, zahvalnost gospodinu Vučiću i mislim da treba da kažu svi oni i koji možda ne podržavaju njegovu politiku, upravo zbog toga što je prepoznao ove procese koji nas čekaju u budućnosti, uveo ovakav sistem funkcionisanja, učenja i rada, rada i učenja i da je to jedina mogućnost u kojoj možemo da napredujemo.

Verujte mi da negde kao državi, nama daju razvijene zemlje EU kao jedan od načina koji nam priznaju, da smo uspeli kao država, da zaista mnogo toga odradimo, preokrenemo javno mnjenje da prihvati ovakav način razmišljanja. Za nas je to od velikog značaja, a za naše mlade još više. I rezultati da se oni sada vraćaju, da će konkurencija u visoko razvijenim zapadnim zemljama kao što je Nemačka biti sve veća, da će cena rada kod njih padati to je sigurno, a da će cena rada kod nas u Srbiji rasti upravo zbog ovakvog načina funkcionisanja, povećanja rasta i razvoja i priliva stranih direktnih investicija, ali i prelaska na investicije zasnovane na znanju je jedino sigurno i to je ono što će pokazati i nacionalni investicioni plan do 2025. godine i svi oni političari koji jednostavno ne žele da priznaju sve ono, pokazuju da nisu dorasli zadatku da u budućnosti izađu na izbore i nisu dorasli zadatku da budu neki faktor u ovoj državi, jer građane Srbije mogu samo da vrate u nešto što je bilo pre 10, 20 godina i da ih vrate u jedno opšte siromaštvo.

Srpska napredna stranka želi budućnost Srbije, želi budućnost gde će mladi imati šansu da rade, da stvaraju svoju budućnost ovde, a ne negde van Srbije i zbog toga ćemo u danu za glasanje podržati ove zakone. Hvala.

Uvažena predsedavajuća, poštovane kolege poslanici, podsetiću vas da je Zakonom o kontroli državne pomoći koji je usvojen 10. oktobra 2019. godine u ovoj Skupštini, primena ovog zakona počinje 1. januara 2020. godine i tim zakonom je nadležnost rada ove komisije prebačena u nadležnost rada Narodne skupštine Srbije, koja je do sada bila u okviru Vlade, odnosno Ministarstva finansija.

Zahvaljujem se predsednici na razumevanju, s obzirom da je bio veliki i dug postupak izbora članova, odnosno predsednika Komisije za kontrolu državne pomoći i ne izglasavanjem u datom roku praktično bi ušli u ne sprovođenje ovog zakona. Zato smo ovim zakonom sproveli kompletnu proceduru koja je u nadležnosti Odbora za finansije, budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava.

Naš zadatak je bio da raspišemo javni konkurs, koji je raspisan 23. oktobra 2019. godine, izašao u „Službenom glasniku“, u dnevnom listu „Politika“, na veb stranici Skupštine Srbije, kao i same Komisije.

Rok za dostavu podataka, odnosno dokumentacije zainteresovanih kandidata je bio 20 dana i ono što su bili uslovi, pored državljanstva Republike Srbije, svakog kandidata, znači određena stručna sprema, završen fakultet, sedmi stepen koji se odnosi uglavnom na pravnu i ekonomsku struku. Zatim, stručnost i osposobljeni kadri i dokaz o tome da minimum sedam godina ste radili ovaj posao i na kraju krajeva, da imate potvrde sve da kandidati nisu osuđivani niti da se vodi određeni sudski postupak.

Prilozi koji su uz prijave trebali da budu, dostavljeni su upravo ti dokazi, potvrde koliko je i na koji način kandidat i gde radio i gde je ostvario to svoje iskustvo. Ono što smo imali prilike da vidimo da se 17 kandidata javilo do tog roka.

Odbor je na 93. sednici 18. novembra doneo odluku da obrazuje Radnu grupu koja će pregledati detaljno tu dokumentaciju i dati svoje mišljenje, odnosno kroz izveštaj, da li su zaista poštovani svi podaci, odnosno sva dokumentacija koja je definisana konkursom.

Zatim je Radna grupa dala svoj izveštaj 20. novembra. Odluka je 27. novembra, usvojen je taj izveštaj Radne grupe, od kojih je ona ustanovila da je 15 kandidata od 17 ispunilo uslove konkursa i na kraju na 96. sednici 3. decembra imali smo obavezu prema 203. članu Poslovnika o radu Narodne skupštine, da obavimo razgovor sa svim kandidatima.

Do početka razgovora sa kandidatima, jedan kandidat je povukao svoju dokumentaciju, tako da je zadatak Odbora bio da obavimo razgovor sa 14 kandidata. Prijave kandidata sa biografijama su poslate svim poslaničkim grupama i svim članovima Odbora. Nakon obavljenih razgovora, Odbor je objasnio da u stvari prema zakonu na kojem donosimo odluku morali smo da se izjasnimo o svim kandidatima koji su konkurisali.

Tako je lista za predsednike imala šest kandidata, a lista za članove Saveta 14 kandidata. Prema zakonu biramo predsednika Saveta i četiri kandidata Saveta Komisije za kontrolu državne pomoći. Od šest kandidata izabrali smo jednog, od 13 kandidata, s obzirom da je od ovih šest jedan izabran za predsednika, izabrano je četiri kandidata.

Kandidati koji su izabrani, a glasali su za svakog kandidata pojedinačno, za predsednika Vladimira Antonijevića, diplomiranog pravnika, koji je inače i do sada bio predsednik Komisije za kontrolu državne pomoći u nadležnosti rada Ministarstva finansija i Vlade Republike Srbije.

Zatim, četiri kandidata Saveta su gospođa Ljiljana Blagojević, diplomirani pravnik. Zatim, Marko Vidaković, diplomirani ekonomista, Dušica Đorđević, diplomirani pravnik i gospodin Dragan Đurđević, mr ekonomskih nauka.

Ja ću samo nešto reći o biografiji predsednika zato što za sve ostale biografije imate prilike da vidite čime su se sve bavili i mislim da je direktan kontakt uopšte sa državnom pomoći do sada bio, ali kako predsednik i razlog zbog čega gospodina Vladimira Antonijevića smo podržali, to je zato što je zaista u ovoj oblasti postignut veliki iskorak i smanjenje svih onih kritika koje smo dobijali, ne samo od EU, nego i svih drugih razvijenih država, kako ne stimulišemo dovoljno tržišnu ekonomiju, odnosno da uz pomoć državne pomoći mi vršimo određenu državnu kontrolu privrede i tržišta.

Gospodin Vladimir Antonijević inače u svojoj biografiji, kada pogledate, je radio na različitim projektima Svetske banke i drugih međunarodnih organizacija, ali ono što je važno, učestvovao je kao predsednik pregovaračkog Poglavlja 8, koje je vrlo bitno i za ovu oblast kontrole državne pomoći i za politiku konkurencije. Ono što je za nas bilo kao jedna od velikih preporuka, to je da cela priprema za ovakvo definisanje zakona je išla uz njegovu inicijativu, što je nama svima od velikog značaja, jer se u podacima učešća državne pomoći u BDP pokazuje da se sve više smanjuje, da sada najmanja iznosi 1,9% BDP-a, što je u odnosu, recimo, samo na 10 godina pre, skoro 70% manje.

U vreme 2010. godine iznosila je 2,74% i to je ono što, u stvari, i ovim zakonom, izmeštanjem praktično nadležnosti ove Komisije i formiranjem jedne nezavisne institucije u smislu rada Vlade, a u nadležnosti Narodne skupštine Srbije, zaista pokazuje kao veliki značaj i iskorak. Mislim da ćemo zbog toga dobiti velike pohvale ne samo od Evropske komisije, nego od svih međunarodnih institucija.

S druge strane, kao predsednik, gospodin Antonijević je imao veliko iskustvo i u radu, kada govorimo o politici evropskih integracija i zakonodavstvu. Radio je u Kancelariji za evropske integracije.

Ono što je za nas jako važno, da je njegov rad prepoznat u svim tim institucijama kao neko ko zaista na određeni način pokreće velike promene kada su određene oblasti u pitanju, a u skladu sa međunarodnim standardima.

Ostali kandidati su, kao što je gospodin Dragan Đurđević, takođe iz same Komisije, magistar ekonomskih nauka, potpredsednik dosadašnje Komisije, zatim, gospođa Dušica Đorđević, diplomirani pravnik iz Komisije za zaštitu konkurencije. Inače, dosta kandidata se javilo iz ove Komisije, ali je ova gospođa aktivno učestvovala u izradi zakonskog predloga o kome smo mi imali prilike da se izjašnjavamo.

Na kraju krajeva, imamo još dva kandidata, gospođu Ljiljanu Blagojević, gradskog pravobranioca, bez koje bilo koja državna pomoć u smislu rada grada Beograda, potpisivanje ugovora i implementacija tih ugovora ne bi mogla da bude ukoliko nije prolazila i kroz ovu instituciju, kada govorimo o gradskom pravobraniocu, na čijem čelu je gospođa Ljiljana Blagojević. Zbog toga njeno iskustvo mislimo da je dragoceno u budućem radu ove Komisije, kao i gospodina Marka Vidakovića, kao diplomirani ekonomista, koji je radio na projektima UN iz ove oblasti, direktno na implementaciji, iako sada radi u banci, radi i na tim projektima koji se odnose na davanje garancija za državnu pomoć.

Mislimo da su ovi kandidati najbolji od onih koji su se javili na konkurs i zbog toga u danu za glasanje smo predložili plenumu da ova lista danas bude predmet ove tačke dnevnog reda. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, povredili ste Poslovnik po stavu 104. davanje replike.

Niste imali pravo bez pominjanja niti poslaničke grupe, niti imena ličnog, da date reč gospodinu Šešelju.

S druge strane, povređen je i član 106. jer tačka dnevnog reda i tema o kojoj se razgovaralo uopšte nije deo rasprave u kojoj ste vi dali reč.

Prema tome, molimo vas da zaista uzmete Poslovnik, da radite isključivo po njemu, da se ne plašite ovde pojedinih političkih predstavnika, pa zbog tog straha im dajete reč bez ikakvog razloga, jer to dovodi do toga da pravo na repliku imamo svi onda po tom osnovu. Ako uzmete taj princip, onda neka važi za sve.

To je molba i kritika na vaš račun. Hvala.

Zahvaljujem predsedavajući.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, današnja sednica ima sedam ugovora koji pokazuju suštinski koliko Srbija sarađuje i sa istokom i sa zapadom po različitim pitanjima, kao što je regulisanje duga koji se odnosi na Slovačku. To su neki zaostali dugovi država, koje je ova Vlada nasledila, koje neke ranije nisu htele da rešavaju. Tako da je upravo zbog dobrih spoljno političkih odnosa i bilateralnih sporazuma sa Slovačkom očito svedeno da dug koji je bio 85,5 miliona dolara, danas bude 9,3 miliona dolara i da država na određeni način završi sa tim dugovanjima.

Najbolji odnosi u politici su oni odnosi gde nemate opterećenje kada su u pitanju bilo kakva dugovanja i bilo kakvi politički delovi u smislu istih ili različitih interesa i zbog toga, obzirom da sa Slovačkom zaista imamo podršku kada su u pitanju evropske integracije, kao države, kao članice EU. Nama je drago da sa takvim državama zaista završimo sva dugovanja koja nas opterećuju iz prošlosti, iako npr. SNS za takva dugovanja nije imala nikakvih povoda, niti je imala pojma, dok nije preuzela odgovornost, a onda očito nije samo to dug, nego i mnoga druga dugovanja koja smo morali da rešavamo od 2012. godine do danas.

Kada govorimo o sporazumima Srbije i Rusije i izvoznom kreditu koji je potpisan 19. oktobra ove godine, na 172,5 miliona evra, onda govorimo upravo o infrastrukturnim projektima železnice, kao što govore i projekti koji se odnose na auto-put E80, na deonicu od 32 kilometra, pravac Niš-Merdare, s tim što je on od strane Evropske investicione banke u iznosu od 100 miliona, ali govorimo i o pomoći koja je potpisana između Razvojne agencije Republike Nemačke i Srbije još 2016. godine. To je sporazum koji se odnosi na KfW Razvojnu banku, koji govori o tome da je u različitim osnovama Nemačka razvojna banka pomagala za različite projekte i krize.

Sada, zaista ovaj deo koji se odnosi na migrantsku krizu želi da pomogne lokalnim samoupravama upravo na način na koji Vlada Republike Srbije i Ministarstvo za rad i socijalna pitanja je pokrenulo pitanje rešavanja migrantske krize kada su u pitanju objekti za rekonstrukciju osnovne škole, zdravstvene ustanove i samim tim da taj ceo projekat ide u saradnji i sa udruženjima građana, odnosno nevladinim sektorom koji se brine o ovom problemu.

Taj projekat očito će trajati tri godine, do 2022. godine od dana potpisivanja ovog sporazuma i ratifikacije u Skupštini, i pokazuje suštinski da mi zaista strateški razmišljamo o mnogim problemima koji nisu samo problemi Srbije, već i celog regiona i cele EU. Kao što znate migrantska kriza zaista opterećuje mnoge države, najviše države EU, ali pošto se Srbija nalazi u toj ruti, na određeni način EU je zahvalna Srbiji upravo zbog toga što smo mi prvi počeli da vršimo popis svih tih ljudi koji su ulazili u našu zemlju i izlazili. I, na kraju krajeva, zaista smo se pokazali kao dobri domaćini ljudima koji su se tu našli, jer ih je muka naterala, a ono što je fakat, to je da je zaista vrlo mala zainteresovanost tih ljudi da ostanu u Srbiji upravo zbog tog standarda koji je trenutno u Srbiji, jer su navikli da imaju standarde razvijenih evropskih država i svima je cilj ta Nemačka koja će inače od 1. januara potpuno otvoriti granice i, ne znam, neka prognoza njihova projekcija je da će u svoj sistem usisati milion i po ljudi po različitim osnovama za zapošljavanje najviše, naravno, onaj deo koji se odnosi na srednju stručnu spremu, a jedan pozamašan deo profesora, lekara, inženjera, koji će, inače to je nemački dugogodišnji plan za razvoj svoje ekonomije, jer su oni u jednom trenutku do 2030. godine projektovali da će imati pet miliona novih penzionera, kao stara nacija, tako da im je jako potrebno da imaju novu radnu snagu.

Naravno, oni u svojim izlaganjima najviše vole da pričaju o zemljama Zapadnog Balkana, zato što bi ovde uvek želeli da uzmu ono što je najvrednije od nas, a to su naši mladi, to su obrazovani ljudi i to je ono zbog čega se Vlada Republike Srbije zaista trudi da mlade ljude što više zadrži u Srbiji i da one koji su otišli vrati upravo da žive i otvaraju svoja mala i srednja preduzeća ovde, ovde stvaraju porodice, i zaista svojim aktivnim merama se trudi da ozbiljno priđe tom problemu. Zato je Vlada Republike Srbije napravila jednu radnu grupu koju je nazvala da je to u stvari radna grupa za rešavanje tzv. socijalnih migracija, odnosno upravo onih problema koji se javljaju zbog čega određeni ljudi, a najviše odlaze zbog ekonomski povoljnijih okruženja u zemlja EU u kojima bi živeli.

Ono što smo pokazali kao država u ovom trenutku to je da kroz ekonomske reforme i fiskalnu konsolidaciju smo stvorili uslov da bi mogli da radimo infrastrukturne projekte kao što je železnica, kao što su putevi i kao što je gasifikacija. Mi danas imamo i sporazum kojim treba da ratifikujemo, odobrimo praktično banci „Inteza“ i „Rajfajzen“ banci da odbori kredit „Srbijagasu“ u vrednosti od 20 miliona evra za razvojni gasovod koji treba da ide upravo kao treća faza na pravcu Aleksandrovac-Brus-Kopaonik-Raška-Novi Pazar-Tutin.

Znači, mi se zaista ovde kao država trudimo da pored toga što vodimo zaista aktivnu spoljnu politiku i krajnje na odgovoran način pokušavajući u svakoj međunarodnoj organizaciji, pa i mi kao narodni poslanici u međunarodnim delegacijama, želimo da pokažemo zaista koliko odgovorno prilazimo rešavanju pitanja odnosa Beograda i Prištine s jedne strane. S druge strane, važni infrastrukturni projekti, koji su urađeni do sada u Srbiji, a to je pokrenuto i završeno četiri auto-puta, u planu su još dva, pokazuje da zaista sa takvom infrastrukturom, sa novim putevima, novim železničkim prugama, otvaranje novih fabrika, novih radnih mesta je u stvari ambijent zbog kojeg mladi ljudi treba da se vrate ovde.

Na kraju krajeva, otvaramo najnovije naučno-tehnološke parkove gde bi trebali IT stručnjake da ovde zaposlimo i da imaju platu onoliko koliko odgovara zaista u svim razvijenim državama, da ne moraju da odlaze napolje da bi radili isti ovaj posao. To najbolje pokazuje da je rast izvoza IT-ja prešao već 20%, da ta se ta cifra kreće u razvojnom delu oko milijardu evra godišnje i to je za nas u stvari pokazatelj u kom smeru mi treba da idemo. Naravno, i kao odgovorni političari, mi tamo i idemo.

Pre dva dana, otvoreni su radovi na Moravskom koridoru i ja moram da kažem da je to za nas veliki značaj što će to biti prvi digitalni auto-put, što to jednostavno donosi život, što će takav auto-put imati 11 petlji, 78 mostova, 23 nadvožnjaka, pet podvožnjaka i 11 ispusta. Izgradnjom ovog auto-puta regulišete potpuno sistem odbrane od poplava, odnosno Moravu na određeni način pokušavate da ustrojite da ne biste kao država imali velike štete u tom delu.

Ono što je najvažnije, to je da će se taj projekat raditi u tri faze i da će on iznositi 112 kilometara u ukupnoj svojoj dužini i koštaće 745 miliona evra sa dopunskim radovima od 20%. Ono što je najavljeno još polovinom ove godine, to je da će u narednih osam godina biti dato uopšte za infrastrukturne projekte 14,5 milijardi evra. Šta to znači?

To znači da sa Narodnom Republikom Kinom i sa kompanijama koje dolaze iz Kine, imaće projekte u vrednosti od pet milijardi evra, u srednjoročne investicije od osam, da ćemo deo koji se odnosi na razvoj kompletne železničke pruge Beograd-Makedonija imati u vrednosti od 600 miliona evra, da ćemo sa Rusijom imati izgradnju novog dispečerskog centra, koji se odnosi na železnicu, u vrednosti od 150 miliona evra, plus kada se misli na samu prugu još 400 miliona, da sa Turskom, turskim kompanijama radimo aktivno na izgradnji puta Beograd-Sarajevo, da azerbejdžanska firma "Azvirt" radi aktivno na izgradnji auto-puta Ruma-Šabac i brze saobraćajnice Šabac-Loznica.

To su sve pokazatelji u stvari koliko zaista Republika Srbija ulaže u svoju budućnost, a ta budućnost će brzo doći zato što kada vi rešavate probleme, kao na primer što Moravski koridor rešava probleme pola miliona ljudi u svojoj komunikaciji između Koridora 10 i 11, onda to pokazuje da zaista taj razvoj uopšte Srbije ići će kroz visoke stope rasta. Zašto? Zato što samo Raška oblast ima registrovano 11.000 privrednih subjekata, od toga 2.500 privrednih društava i 8.500 preduzetnika. Zamislite tu trgovinsku razmenu koja će biti sve veća i veća kada odjednom 11.000 privrednih subjekata zaista olakša svoj život i rad kroz ovakve infrastrukturne projekte.

Mislim da mi danas u stvari pokazujemo građanima Srbije koliko puno radimo i koliki rezultati stoje iza ovog rada u proteklih četiri godine. Zbog toga ćemo u danu za glasanje podržati ovaj predlog svih sporazuma. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, današnja objedinjena rasprava po pitanju završnih računa od 2002. do 2018. godine je bila predmet rasprave na Odboru za finansije, na sednici van sedišta koja se održala u septembru mesecu, odmah nakon prispeća ovog materijala koji je Vlada usvojila u prisustvu DRI i svih medija koji su bili zainteresovani da prate ovu raspravu.

Sednica je bila u Čačku. Moram da kažem da su i odbornici Skupštine grada Čačka bili prisutni tu i gradonačelnik, koji su bili zainteresovani, osim toga što je bilo priče o završnim računima Republike Srbije, bila je jedna od tema i završni račun i opšte kako su se trošile pare građana Čačka.

Ono što smo kao narodni poslanici u ovom odboru pokušali da u direktnom kontaktu sa odbornicima gradova i opština, pokušamo da prezentiramo sve ono što je vrlo aktuelno danas u državi. Ova tema koja je danas predmet rasprave u parlamentu, mislim da je jedna od najvažnijih tema zato što je ova skupštinska većina uzela na sebe veliku odgovornost svih ranijih vlada, svih ranijih političara, svih onih funkcionera koji su vodili ovu državu čiji se rad upravo ogleda u ovim izveštajima.

Šta to znači? To znači da od 2002. godine do danas ni jedna Vlada nije smogla snage da prikaže građanima Srbije kako se trošio novac građana Srbije u vremenima koja su menjali društveni sistem i naziv države, do trenutka kada ste došli u situaciju da ne možete da isplatite ono što su zagarantovana plaćanja kada su u pitanju penzije, plate državnim službenicima, javnim preduzećima, da smognete snage kao jedna odgovorna vlast i preduzmete sve ekonomske reforme koje su morale da budu sprovedene da bi došli da danas pričamo o tome, o infrastrukturnim projektima, o novim putevima, mostovima, novoj železnici, o povećanju plata i penzija, o novom investicionom programu za narednih četiri-pet godina, nekoliko ciklusa.

Znači, mi smo kao država pre svega Ustavom bili obavezni, članom 99. stav 1. tačka 11) i Zakonom o budžetskom sistemu član 78. stav 1. tačka 1) podnaslov četiri, da donesemo ovakva dokumenta u parlamentu. Od 2002. do 2018. godine Ustav je promenjen 2006. godine članom 73. stav 3. Takođe smo bili obavezni kao država da donesemo ove akte.

Zašto ovo govorim? Zato što je jako važno reći da smo 2003. godine živeli u Saveznoj Republici Jugoslaviji, onda smo počeli da živimo u određenim državnim promenama u državi koja se zvala Srbija i Crna Gora, a od 2006. godine, Narodna skupština Republike Srbije je proglasila Zakon o novom Ustavu i tek onda živimo u državi koja se zove Republika Srbija.

Prema tome, prošli smo promene u državnom uređenju. Došlo je do mnogih promena samim tim kako menjate političkom odlukom funkcionisanje države, tako je normalno da menjate i svoju ekonomsku politiku i određene prihode i rashode. Sama ta struktura se jako menjala, ali ono što je važno da se kaže je da je postojala određena obaveza, metodologija, kako bilansi stanja jedne države treba da izgledaju i koji su to obrasci koji treba da se popune, tadašnja ministarstva finansija, tadašnja Vlada, koja je trebala to da usvoji u ovoj Skupštini. Naravno, do toga nije došlo.

Godine 2002, poslednji put kada je usvojeno iz 2001. godine završni račun i ono što se videlo tada, znači, postoje razlozi zašto nisu usvajani narednih deset godina, zato što se tada videlo da jednostavno obrasci koji su se popunjavali nisu sadržali u svom sastavu najvažniji deo - imovina države. Ta kartica, tzv. tabela pet, nije postojala uopšte u izveštaju.

Vi ste imali potpuno jedno nerealno ekonomsko stanje kad gledate prihode i rashode a nemate popisanu imovinu. Šta se dešavalo od 2002. do 2007. godine? Zašto kažemo - 2007. godine? Zato što do tada nije postojala ni jedna institucija koja je mogla da kontroliše uopšte izradu ovakvih izveštaja. Znači, nije postojala DRI koja je mogla da uđe, jednostavno, detaljno u te cifre.

Od 2002. do 2007. godine mi smo imali nepotpune izveštaje o realizaciji budžeta. Znači, nismo imali popisanu imovinu, nismo imali planirana sredstva definisana, samo smo imali podatke koji su se odnosili na prihode i rashode. Čak i ta realizacija koja je trebala da bude tačno definisana procentualno po svakim stavkama nije postojala. Tako se desilo da, recimo, u 2006. godini prihodi koji su definisani na 56 milijardi dinara, pojavila se određena razlika sa 2007. godinom, pogotovo kad je u pitanju realizacija. Odnosno, DRI jednostavno nije dala, suzdržala se od mišljenja, zato što smatra da podaci sa kojima je država raspolagala do 2007. godine su potpuno neadekvatni.

Zbog toga, kada pogledate sve te prihode koji su bili tada 2002. godine u iznosu od 2,84 milijarde evra, znači, pričam u evrima, su se prikazivala kao 98,78% u realizaciji. A da li je ta realizacija bila stvarno takva? Kada pogledate, recimo, analizu parlamentarne budžetske kancelarije koja je čisto analitički izvela popis svih davanja, onda možete da vidite da je stanje zaliha u 2002. godini iznosilo 33.634%, što pokazuje da su sredstva od privatizacije suštinski bila stavljena na mesto zaliha. Samim tim, nemate popisanu imovinu. Pokušaj je tada države da se smanje obaveze kredita prema Londonskom, Pariskom klubu, da bi se jednostavno smanjile određene kamate i stvorio uslov za nova zaduživanja, što će se pokazati, naravno, u kasnijim izveštajima.

Kada su u pitanju bilansi prihoda i tekući, greške se pojavljuju ne manje od 300 milijardi dinara, prikazana su mnogo više, dolazimo do toga da je u to vreme bilo nepostojanje finansijskog upravljanja i interne kontrole, na čemu, naravno, se tek od 2015. godine insistira da tada, setićete se, o tome smo mnogo pričali u parlamentu, od 2012. godine, mi nismo znali ni koliko imamo zaposlenih u državnoj upravi, niti u lokalnoj samoupravi, ni kolika su davanja za plate, ni kolike su kreditne linije, ni koliki su krediti i garancije javnih preduzeća, a kamoli države. Zašto? Zato što na toj imovini koja nije popisana su one neodgovorne vlasti na kojima su relikti sada nam pričaju o ispravnoj ekonomskoj politici, i Đilas i Jeremić i Obradović, podizali kredite i zaduživali se. I oni se nigde nisu vodili, kad pogledate budžet Srbije.

Zato ona priča o tome kako je 2012. godine došlo da je javni dug 15 milijardi, a sad, odjednom, kako smo se mi zadužili, ne znam, još 10 milijardi gore ne stoji, zato što oni koji su vodili državu do 2012. godine nisu prikazivali ovako nešto.

To je razlog zašto u stvari MMF su oterali 2012. godine, jer nisu želeli jednu međunarodnu instituciju koja je tražila, kao i od njih, tako i od nas koji smo preuzeli odgovornost, da vidimo, kako kažu, šta je to ispod crte, šta je iznad crte. Izvolte, gospodo, popišite sva dugovanja koja postoje, da znamo koje je početno stanje kada je u pitanju ekonomija Srbije.

Godine 2012. država još uvek nije imala ukupnu konsolidaciju, znači, glavne tokove novca. Država nije imala objedinjenu sliku šta je urađeno zaista, kolika je ta realizacija.

Znači, od 2012. godine sve vlade do 2014. godine, kada je gospodin Vučić postao premijer, mučila se sa time da objedini koja su sva zaduženja države Srbije. Znači, imali ste, ako se sećate, gospodine Đorđeviću, sigurno velika dugovanja, preko 22 milijarde dinara po presudama vojnih penzionera, zbog upravo loših odluka koje su postojale bivših ministara vojske, da razdvoji vojne penzije od civilnih penzija, da napravi određene razlike u povećanjima, za šta su se stvorili uslovi da određeni vojni penzioneri tuže državu i naprave dug od 22 milijarde dinara.

S druge strane, imali ste određene kredite koji su se uzimali iz Fonda za razvoj. Tako smo u 2012. i 2013. godini shvatili da Fond za razvoj ima neregistrovanih 80 milijardi dinara duga kredita koje je davala firma poput onih što je Mišković koristio i da jednostavno tolika količina novca nije nigde vođena.

Šta želim da kažem? Želim da kažem da je ova odgovorna Vlada, i na kraju krajeva jedini odgovorni političar koji se suočio sa svim problemima koje smo imali nasleđene 2014. godine, gospodin Vučić, zaista prihvatio sve ono što kaže da treba da bude iznad crte, sklopio ugovor sa MMF-om u ime Vlade Republike Srbije i krenuo u ekonomske reforme, u tu fiskalnu konsolidaciju, sa istinom kolika su zaduženja Republike Srbije.

U toj konsolidaciji mnogo toga je trebalo uraditi, ne samo doneti zakone, nego u saradnji sa DRI svake godine sprovoditi međunarodne standarde koji podrazumevaju mnogo toga da se uradi, finansijsko upravljanje i kontrola, uvođenje interne revizije, gledati javne nabavke, da se one sprovode prema zakonima koje smo doneli ovde u Skupštini. Zbog toga jedan od prvih zakona je jako bio važan, ovo što gospodin Veroljub Arsić uvek insistira, da prvi zakon koji smo doneli nakon promene vlasti ovde je Zakon o javnim nabavkama.

Danas ga mi menjamo zbog toga što je praksa pokazala mnogo toga što treba menjati da bi one postale sve efikasnije i efikasnije. I to je ono poslednje stanje javnog duga koje se pratilo onako kako je realno bilo.

Na osnovu mnogih zaduživanja država po različitim kreditima, otplatom kamata koje su iznosile po 1,5 milijardu evra na godišnjem nivou, došli smo do toga da je 2015. godine javni dug došao na nivo na 77,3% BDP. Da bi smanjili to, trebalo je sprovesti zaista jake ekonomske mere štednje. I to smo zaista uz pomoć građana Srbije uradili, ali smo bili krajnje iskreni i korektni kako to treba da sprovedemo i ono za šta smo tražili podršku građana, to smo i uradili.

Danas vremenom shvatamo svi da jedino otvaranjem novih radnih mesta, dovođenjem stranih direktnih investicija, izjednačavanjem statusa i stranih i domaćih investitora i podrškom države u tom delu, mi imamo ovakvu mogućnost da možemo da stvaramo novu vrednost i da omogućavamo našim mladima da ostaju ovde u Srbiji i, na kraju krajeva, da ulažemo u infrastrukturu, zbog koje ćemo povećati trgovinski promet, povećati izvoz i raditi na tome da imamo sve bolje i bolje rezultate i realan rast od 4% koji omogućava viši standard građana Srbije, zbog kojih danas, u stvari, imamo tako dobru ekonomsku situaciju, koja je ocenjena od svih međunarodnih institucija.

Ne kažemo to mi i nisu ovo rezultati isključivo Srbije, Vlade Republike Srbije, nego su jednostavno rezultati o kojima govore svi u zemljama EU koje su razvijene, na kraju krajeva, i mnogo razvijenije, imaju visoke stope rasta. One danas jednostavno rame uz rame pričaju sa nama o tome kako treba povećati standard građana Srbije.

Ono što je bitno za završne račune, treba reći da je država uspela da se izbori da sve ove izveštaje, bilanse stanja koje imamo u 2018. godini, možda su pod lupom i kritikom mnogih ekonomskih analitičara koji nam govore o tome kako treba trošiti novac su pokazali svoje znanje upravo onda kada su pomagali do 2012. godine onima koji su krajnje neodgovorno vodili javne finansije. To se pokazuje na osnovu ovih izveštaja i na osnovu same ocene revizora. Revizor kao državna institucija nema pravo da daje svoje mišljenje da li je neko odgovorno ili neodgovorno trošio novac, ali mora da da analitičku ocenu, mere koje treba da sprovede da bi se uskladio sa međunarodnim standardima, a taj spisak mera do 2012. godine je iznosio preko 220 preporuka koje su morale da se urade. Danas je taj broj preporuka mnogo manji i u skladu je sa međunarodnim standardima i meri se jednostavno sa razvijenim državama u kojima mi danas nismo članice, kad pričamo o članicama EU, ali negde se uvek poredimo.

Kada vi pogledate sliku pre 2012. godine i sada, onda shvatate da je jako mnogo urađeno na svakom planu, ali da su rezultati bilansa stanja i uspeha jednostavno odraz toga koliko smo zaista zašli da rešavamo sve ono što je bila ružna prošlost sa kojom nam je zapalo da moramo mnoge stvari da ispravljamo, iako je to pokazatelj koliko je neka politička nomenklatura odgovorna prema svojim građanima.

Mislim da će sledeće godine imati prilike građani Srbije da ocene upravo taj stepen odgovornosti, da li smo zaista zadovoljili sve standarde koje građani zahtevaju od nas ili ne, ali oni koji ne žele da razgovaraju argumentima na ovaj način, uopšte, o rezultatima jedne ekonomske politike nisu zaslužili da dobiju bilo kakvu podršku građana. Uverena sam da će se zaista to pokazati sledeće godine na tim izborima, pogotovo kada je u pitanju SNS i predsednik Vučić, jer nije dovoljno samo obećavati kule i gradove, kada su u pitanju izborna obećanja, već nešto konkretno uraditi, a mi imamo iza sebe šta da pokažemo šta smo uradili, tako da se ne plašimo uopšte kako će građani glasati na sledećim izborima.

U danu za glasanje ove završne račune prihvatićemo kao predstavnici najjače stranke. Hvala.

Uvaženi predsedavajući, poštovani ministri, kolege poslanici, na 100. sednici Odbora za finansije, od 15 tačaka dnevnog reda, osam tačaka su bile izmene i dopune zakona koje su danas na dnevnom redu, a u nadležni su Odbora za finansije, budžet i kontrolu trošenja javnih sredstava.

Ali, nama najinteresantniji, Predlog zakona o javnim nabavkama je inače bio i predmet rasprave sednice van sedišta Skupštine, koja je bila u Zrenjaninu i upravo smo tu negde detaljno, u saradnji i sa Upravom za javne nabavke i sa Komisijom za zaštitu ponuđača u postupcima javnih nabavki, koje su u nadležnosti rada Skupštine Srbije i ovog odbora, imali jednu debatu baš o svim detaljima, kada je u pitanju ovaj Predlog zakona, tako da je na 100. sednici Odbora, i kada govorimo o drugim zakonskim rešenjima, zaista bila jedna konstruktivna atmosfera.

Ono što mogu da kažem, to je da je jako dobro što smo uveli taj princip da kao odbor razmatramo zakone pre nego što se nađe uopšte u skupštinskoj raspravi. Smatramo da upravo zbog toga imamo manji broj amandmana i manji broj nesporazuma, u tom smislu da jednostavno neke stvari koje su date kao nova rešenja, da ih bolje razumemo.

Ono što je još važno reći, da pored Zakona o javnim nabavkama, Zakon o javnom dugu i uopšte Zakon o carinskim tarifama i onaj koji se odnosi na deo oko zaštite od terorizma, su uglavnom primene međunarodnih direktiva i to je u stvari nešto što je naša obaveza, da negde podižemo nivo saradnje i sa drugim državama i da sprovodimo te međunarodne, ne samo evropske direktive, već i one svetske, koje se direktno primenjuju.

Mislim da ovim predlogom zakona mi negde u svom već drugom, trećem koraku, zaista dajemo podršku predlogu budžeta Republike Srbije za sledeću, 2020. godinu.

I ono što je važno jeste da smo na Odboru za finansije zaista jednoglasno usvojili ove predloge zakona. Hvala.