Poštovana predsedavajuća, gospođo ministarka, gospodo iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, životna sredina je zavisna, pre svega, od četiri faktora, to je geografsko-klimatski faktor, drugo, svest stanovništva, pojedinaca, a pogotovo ljudi koji odlučuju i upravljaju, treće su finansije i četvrto, zakon.
Ja ću pokušati analizom mojih faktora da dam odgovor u kakvom se stanju nalazi životna sredina Srbije.
Kada je u pitanju geografsko-klimatski faktor činjenica je da su naši preci nama ostavili prostor, možda najlepši i najpitomiji u Evropi. Ostavili su nam prostor da ovde živimo, da ga unapređujemo i da mi ostavimo budućim generacijama jedan prostor dostojan življenja jednog naroda, jednog čoveka. Ostala je ta ljubav koju mi nosimo prema prirodi i danas, i Vlada i nevladin sektor i mnogi pojedinci bore se danonoćno da korak u korak učine nešto bolje za životnu sredinu u Srbiji. Ali, tu dolazimo i do pitanja svesti stanovništva i na to moramo dati jasan odgovor. Naša ekološka svest nije na onom nivou na kojem bi mi želeli da ona bude.
Nažalost, živimo u vremenu u kom je čovek prema čoveku počeo da se odnosi kao prema stvari. Izgubili smo tu neku ljubav, osećamo svu svoju ličnu bol, ne znamo da osetimo da osetimo bol drugih ljudi. Takav odnos imamo donekle i prema životnoj sredini, ne znamo da osetimo ni tu bol životne sredine. Zbog toga se često puta pojavi da ljudima u nekim opštinama važnije i uvek će više platiti neku pevačicu nego što će svojom svešću učiniti nešto da očiste neku deponiju i da reše problem vode u toj opštini.
Mi živimo u vremenu u kome prolazimo vrlo teške i bolne reforme, i te reforme su upravo jedno ozdravljenje i spasenje ovog društva, a te reforme su upravo u toj svesti o kojoj danas govorim, jer ona stvaraju odgovornost, reforme odgovornosti osnovnog temelja jednog naprednog i zdravog društva. Zato kada je u pitanju ta svest moramo poći od dece, i moramo učiniti da sve o ekološkom vaspitanju dođe u škole, uz svo poštovanje građanskog vaspitanja i veronauke, lično mislim, da učenje dece o zdravom životu i ubacivanjem predmeta u školsku nastavu ćemo daleko više doprineti vaspitavanju te dece.
Znate, kada je jednom Beč pre nekoliko godina imao problem sa snabdevanjem vode čelnici su pokušali da ubede stanovništvo da počnu da štede vodu, jer su u problemu. Nisu naišli na odgovor, ljudi su i dalje trošili onoliko koliko su do tada, i tada su se čelnici Beča setili da pozovu decu u pomoć. Javili su školama i kazali – deco, mi moramo da štedimo vodu, učinite sve da vaši roditelji smanje potrošnju pijaće vode. Deca su fantastično na to odgovorila. Za vrlo kratko vreme Beč je smanjio 10% potrošnju vode, ali su deca stajala iza roditelja i gledali koliko on tr troši vode dok se brije, da li mu non stop curi ta česma.
Znate, veliki Duško Radović je rekao – tucite decu samo onda kada počnu da se ponašaju kao vi. I, to je velika istina. Zato, mislim, i podneo sam taj zahtev u ime Odbora da iduća godina bude godina kada probamo da ubacimo ekološko vaspitanje da bude u školama.
Ono što je takođe bitno da damo taj odgovor u kakvom je stanju životna sredina, bilo je ovde reči da smo mi u nekom katastrofalnom stanju. Nije to tačno. Imamo mi svojih problema, to nije sporno, ali daleko od toga da je životna sredina Srbije u katastrofalnom stanju. Mi smo čak u boljem stanju nego mnoge zemlje koje su i članice EU, no te one znači na ne može bolje. Biće i mora biti bolje, to nije uopšte sporno. Ali, moramo biti realni. Moramo biti realni kakve su to naše mogućnosti i koliko to možemo. Ne možemo brže od života. Ne možemo više, nego što su naše mogućnosti. Mi bi svi želeli mnogo toga da napravimo, ali moramo da shvatimo da ozdravljenje ove zemlje u koje smo krenuli, pre svega ozdravljenje ekonomije i ozdravljenje privrede. Kada napravimo to ozdravljenje ozdravićemo sve ostale delove našeg društvenog života.
Pre svega ovi zakoni su, to je već više puta rečeno, usklađivanje našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU. I u izveštaju Evropske komisije mi smo dobili to, da dobro činimo sve da uskladimo naše zakonodavstvo. Mi ovim zakonima usklađujemo 14 direktiva. Znate, ponekad treba dobro razmisliti da li baš moramo odjednom sve te direktive da uskladimo sa našim zakonodavstvom. Da li mi to možemo? Da ne idemo mi malo brže nego što je to potrebno? Da li ćemo moći to da sprovedemo u praksi? Ako to ne možemo da sprovedemo u praksi, onda mi dajemo neka obećanja koja nećemo ispuniti.
Moramo se učiti da ne dajemo obećanja koja ne možemo da ispunimo, kao što i njih u EU moramo da učimo da od nas ne traže previše, da ne traže nešto što mi ovog momenta ne možemo napraviti. Voleli bi mi da imamo evropske standarde to nije sporno, ali verujte mi možemo u EU i da ne ispunimo sve ekološke standarde EU. Hrvatska se obavezala da tek 2023. godine ispuni svoje ekološke standarde sa EU, a već je član EU. Tako da ne treba ići brže nego što se može.
Moramo pre svega da vidimo šta je naš interes, da uskladimo te naše zakone prema mogućnostima naše privrede. Nemojte da sečemo granu na kojoj sedimo, ostaćemo i bez nas i bez grane. Moramo u tom smislu dobro proceniti sistem, kako implementirati stvari i kojom brzinom se mi tome prilagođavati. Na kraju krajeva mi smo se dokumentom obavezali da do 2018. godine ispunimo određene stvari, kada je u pitanju naše zakonodavstvo.
Ovde je bilo jako mnogo pitanja oko tog finansiranja. Čak sam čuo neke diskusije – gde su novci od fonda koji je ukinut 2012. godine? Znate, ja se sećam te priče, gde su novci, tačku na pljačku, to je svojevremeno gospodin Čanak govorio o dobio vlast. Kada su dobili vlast pod sloganom – tačku na pljačku i gde su novci, počela je najveća pljačka Vojvodine u njenoj istoriji.
Sada, ja vam tvrdim da znam jednog čoveka koji će posle ovih izbora u Vojvodini staviti tačku na pljačku Vojvodine, premijera ove zemlje, gospodina Vučića. Ne samo što će staviti tačku na tu pljačku, već će zakovati tu tačku i završena je ta priča oko pljačke Vojvodine. Biće završena na proleće.
Sada ću vam reći oko tog fonda, zašto je ukinut. Kažu – da nismo ukinuli fond sada bi cvetala životna sredina u Srbiji. Kako molim vas? Pa nama treba oko 10 milijardi evra, da ispunimo standarde EU, koji fond to može da nakupi, kojom privredom to možemo opet da zaradimo da tako uopšte razmišljamo? To je potpuno nelogično razmišljanje.
Šta je to fond uradio, da je nešto uradio mi ne bi imali životnu sredinu danas kakvu imamo. Više smo uradili od 2012. godine, kada smo ga ukinuli, nego što je fond uradio do kada je postojao do 2012. godine. Te godine smo nasledili u tom fondu 7,3 milijardi duga. Oni su zadužili ovu zemlju unapred, plaćajući neke stvari koje blage veze nemaju sa zdravom životnom sredinom. Nasledili smo 1600 nerealizovanih projekata. Nasledili smo 316 plaćenih, a ne izvršenih projekata. Dato je samo na akciju - opeljušimo Srbiju, 25 miliona evra. Da ne govorim o ostalim stvarima. Jednoj opštini je dato 550 miliona gde nema nikakvog završnog izveštaja, gde nema nikakve overene situacije i da se uopšte ne zna gde su te pare. E tamo su išle pare od životne sredine.
Sada se neko pita – gde su novci? Pa pojeli ste novce još pre nego što su mogli da nastanu. Prema tome, gospodo, kako se radilo i ulagalo npr. deponija u Subotici. Ona je počela da se gradi kada i Burdž Kalifa, najveća zgrada na svetu u Dubaiju. Za pet godina Burdž Kalifa sa 830 metara visine i sve sa restoranom na 122 spratu i bazenom na 76 je završena, a deponija u Subotici još nije. Deset godina se radi. Oni su za šest godina napravili najveću zgradu na svetu, a u Subotici kopaju rupu 12 godina. Sada da pričamo o čemu, a neko pita – zašto dajemo tim ljudima da prave „Beograd na vodi“, normalno da im dajemo zato što nešto vrede. Nećemo valjda da dajemo ovima što kopaju rupu 12 godina?
Tako da moramo sve učiniti kada su u pitanju, da se vratim na te deponije i ovde je gospodin mislim Jovanović dao jedan amandman, jedan predlog da one opštine koje neće da uđu u sistem sanitarne deponije koji se nalazi u njihovoj blizini, da moraju se tretirati kao zagađivači, jer verujte, mi smo donosili mnoge strategije, ali te strategije ako ne obavezuju opštinu one su prazno slovo na papiru.
Strategija ili će naterati opštine da razmišljaju ekološki ili će ih naterati da ne daju pare za neke jade godišnje, nego da daju pare za životnu sredinu ili neće od toga biti nikakvog efekta. Mi moramo doneti strategiju obavezujuću da opštine koje to mogu, moraju ući u deponije koje se u njihovoj blizini već nalaze izgrađene.
Ono što kao zaključak želim sada da kažem – a to je sigurno da je Poglavlje 27. izuzetno zahtevno. Ja razumem problem ovog ministarstva. Teško je takvu jednu ogromnu oblast, kao što je poljoprivreda, ubaciti i još životnu sredinu. Uvek se onda više, normalno, pažnje poklanjali većoj, a ovo se malo, malo gura na stranu. Mislim da, pod jedan, posle nove vlade moramo razmišljati, bar dok traje naš proces otvaranja Poglavlja 27, otvorimo to i naše ministarstvo ovde.
Pod dva, govori se o tim silnim milijardama, od 10 milijardi. Gospodo, moramo shvatiti da problem deponija koje su 2,5 milijardi evra, problem prečistača je tri milijarde evra, možemo vrlo brzo rešiti otvaranjem vrata kapitalu privatnom kroz privatno javno-partnerstvo rešavati sve probleme u Srbiji. Ne možemo čekati da skupljamo pare u budžet, Zeleni fond kada to nećemo nakupiti nikada. Dok mi skupimo nešto tehnologija i svet će otići daleko napred. Otvorimo vrata, napravimo javni tender jedinstven za čitavu Srbiju i rešimo za dve godine sve deponije u Srbiji. Mi to možemo i mi to moramo uraditi, ali ne možemo čekati da kao Subotica osam godina skuplja papire, nego mora postojati neko telo koje će logistički da sve to završi.
To na primeru nekih opština ima. Nije u pitanju samo što su to pare koje će svet doneti ovde i investirati ih. Normalno, moramo biti svesni da ljudi ne dolaze da nama daju te pare, oni će kroz taj proces na deponijama zaraditi i treba da zarade, ali oni će nama doneti znanje. Doneće nam navike, doneće nam kulturu koja nam nažalost fali i rešićemo deponije i rešićemo na taj način prečistače. Drugačije ne može i onda ne treba da govorimo o tim silnim milijardama, nego možemo da se dogovorimo pameću kako da dovedemo te investitore i kako da dođu. To je treće što bih želeo da kažem.
Ovaj Zeleni fond mora da ima deo koji će da ide za te kapitalne investicije. Država može da učestvuje sa 10 ili 20%, a ovo ostalo će doći partner sa strane privatni koji će tu da uloži i to će biti zajednička investicija, a to mora Vlada da sprovodi. Vlada mora to da prati. Mora da bude transparentan i jedinstven tender. Dosta je bilo muljanja gde se stiglo u životnoj sredini.
Četvrto što želim da kažem, a to je neprekidno razvijanje svesti. Ta svest mora u škole da dođe. Moraju mediji više da se bave. Dosta je bilo rijalitija i drugih programa. Hajde ljudi da govorimo o nečemu od čega ćemo mi živeti, od čega će živeti naša deca i živeti budućnost ove zemlje.
Peto, ono što je bitno, a mislim da je sazrelo vreme da presečemo to i da donesemo ove godine zakone o životnoj sredini odjednom. Sve odjednom i ako treba dve nedelje da se Skupština bavi samo ekologijom i da presečemo tu priču. Ovo mi malo liči na šminkanje babe, stalno izmene i dopune. Presecimo to i napravimo sistem da kroz upravo te podzakonske akte pratimo direktive koje se menjaju od EU, ne zakonima nego podzakonskim aktima i na taj način ćemo biti stalno u koraku. Ovako ćemo ga gubiti i stalno ćemo u stvari biti u raskoraku mi sa EU.
To je otprilike ono kako ja vidim našu životnu sredinu. Ne bih sada, kroz amandmane ću govoriti pojedinačno. Ono što je jako važno u zakonu je ta javnost. Verujte, bez uticaja javnosti ne možemo ništa napraviti u životnoj sredini. Ona je neophodna. Ona je taj glas savesti koji uvek mora biti uz nas i koji nas mora pratiti. Ovo što ovaj zakon pravi je upravo to da sve u životnoj sredini postaje otvorenije, transparentnije, javnije i sam uticaj stanovništva i na odlučivanje i na kontrolu i na praćenje stanja u životnoj sredini je jako bitan.
To je veliki pomak, kao što je pomak u otpadu, ali sada da se ne upuštam u to i treba da ide tržište i treba da bude roba i treba da se zelena ekonomija što više razvija. To je budućnost i to treba razvijati.
Tako da ovo je jedan korak. Ovo je jedan dobar korak. Ovo je korak kada je u pitanju fond. Ovo je korak i kada je u pitanju zaštita životne sredine i kada je u pitanju otpad. Znači, idemo. Kreće se to napred, samo ja očekujem da ćemo uspeti da ubrzamo po nekim principima kako ih ja vidim. Hvala lepo.