Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/7886">Jovan Palalić</a>

Jovan Palalić

Srpska narodna partija

Govori

Poštovana predsedavajuća, poštovana ministarko Malović, dame i gospodo narodni poslanici, zaista sam se i kod ovog člana zapitao i kolega Miroslav Petković šta je, u stvari, osnovni motiv ovih izmena ZPP.
Najavljeno je, to su kolege govorile, donošenje novog zakona o parničnom postupku i onda ulazimo u neke izmene koje bi u nekom interegnumu između donošenja tog zakona, koje je, koliko sam razumeo, najavljeno na proleće, trebalo maksimalno da umanji prava strankama koje su dosad imale ili da na neki način, kao što se vidi kroz ovaj član 33, reše neka pitanja koja su do sad bila u nadležnosti i isključivo pravo sudije.
Radi javnosti, uvodi se mogućnost da u vrlo važnom delu postupka, u prethodno ispitivanju tužbe, koje se odnosi na to da sud tad može da odluči po tužbenom zahtevu, da se odlučuje da tužbeni zahtev ne spada u sudsku nadležnost, da je tužba podignuta neblagovremeno, da već teče parnica o istoj pravnoj stvari itd, da je stvar već presuđena, da čitav ovaj posao mogu da rade i sudijski pomoćnici, znači vrlo važan ozbiljan posao, velika prava i ovlašćenja koje su dosad imale sudije, faktički, da jedan postupak koji je pokrenut od stranke, sam sudijski pomoćnik u ovoj fazi postupka već donese odluku da, recimo, taj postupak ne može da teče dalje.
Postavlja se pitanje - zašto se ovo pravo daje sudskim pomoćnicima? Znamo i govorili smo ovde kad je bio predlog zakona o pravosudnoj akademiji, da se očekuje i, to je dobro, dodatna edukacija mlađeg kadra koji će postati sutra nosioci pravosudnih funkcija, ali se postavlja pitanje da li sada u ovom periodu kada ta akademija nije ni krenula da radi i kada znamo u kakvom statusu su sudijski pomoćnici prema našim zakonima, oni ovako ogromno i veliko pravo imaju i faktički ga preuzimaju od sudija. Ne može drugačije da se objasni osim činjenice da smo reformom pravosuđa smanjili broj sudija.
Mi ćemo sada imati situaciju da će imati manji broj sudija koji će da sude i da ćemo u isto vreme imati veliki priliv predmeta, jer se priliv predmeta kontinuirano povećava iz meseca u mesec. To vi kao ministar pravde i te kako dobro znate.
U toj situaciji kada sudija, s jedne strane, ima povećan priliv predmeta, a s druge strane, sudiće u drugom mestu, iznad svog mesta u kome ima prebivalište, ovako važan deo posla koji se odnosi na prethodno preispitivanje tužbe, vi sada prebacujete na sudijske pomoćnike.
Da li možete da jemčite strankama koje podnose tužbe i pokreću postupke da se tu neće dogoditi nikakvi propusti u primeni prava i da li će u toj situaciji sudije da to prebace na svoje sudijske pomoćnike?
Ovo je ozbiljan problem i mislim da je možda bilo važnije sačekati novi zakon o parničnom postupku i ovo celovito urediti ili, u krajnjoj liniji, ne dati ovakva ovlašćenja, pogotovo što se daje pravo sudijskim pomoćnicima da i u postupku po pravnim lekovima, redovnim i vanrednim, ista ovakva ovlašćenja imaju u vrlo složenim delovima postupka.
Molim vas da ovo preispitate, da prihvatite ovaj amandman i da ostavite sudijama, bez obzira što će sada imati dodatan problem, ali ste ga vi kreirali smanjujući broj sudija, da i ovu fazu postupka kvalitetno urade, pa ako se ispune neke od odredaba koje se odnose na to da se tužba odbacuje jer je neblagovremena, jer već teče parnica u istoj pravnoj stvari ili da ne spada u sudsku nadležnost, to reši sudija, a ne sudijski pomoćnik.
Ovo je poslednji amandman koji je naša poslanička grupa podnela na Zakon o parničnom postupku. Kao što sam rekao, u samom Zakonu o parničnom postupku, iako mislimo da ga je bilo nepotrebno donositi dok se ne donese novi zakon, kako je najavila ministarka Malović, ima nekih stvari koje ne možemo da ne kažemo da mogu da doprinesu i tome što se odnosi na sprečavanje dalje opstrukcije u postupku, kao što je, recimo, izuzeće sudija, mislim da je proširena mogućnost, a svi koji smo radili u pravosuđu znamo koje su tu mogućnosti da se opstruira postupak.
Jeste legitimno pravo da se na taj način parnični postupak ubrza ili ovo što je uvedeno, da sudije mogu i po službenoj dužnosti da izvode dokaze, po nama, to predstavlja jedan kvalitet.
Ova odredba o podizanju vrednosti predmeta spora za izjavljivanje revizije je apsolutno pogrešna. Faktički duplo se povećava vrednost predmeta spora. Podiže se na iznos od, kao što se ovde vidi, 100.000 evra. Sada se ne može izjaviti više revizija do ove vrednosti predmeta spora. Uskraćuje se velikom broju predmeta u parničnom postupku da se kod sudova viših instanci preispituje presuda koja se donosi po redovnim pravnim sredstvima.
Postavlja se pitanje, zaista bih voleo, verujem da će i ministarka Malović dati obrazloženje svih ovih amandmana koje smo ovde uložili – šta je bio motiv da se velikom broju predmeta, tj. šta je motiv da se velikom broju građana koji pokreću parnični postupak onemogući da izjave reviziju i na koji način se došlo, kojom analizom, do zaključka da je dovoljno da se u postupku po redovnim pravnim sredstvima otklone sve eventualne nezakonitosti u utvrđivanju činjeničnog stanja i u primeni materijalnog prava?
Ovako kako ste postavili stvar, mogli ste da kažete milion evra. Možda niko ne bi reagovao, umesto 100.000 može i milion evra. Ne bi me sutra iznenadilo da u novom zakonu bude i milion evra, ali bar da čujem obrazloženja. Do milion evra sve što je vrednost predmeta spora ne treba da se izjavljuje revizija zato što je dovoljno da to reše apelacioni sudovi.
Mislim da građani sigurno žele da u parnicama kada pokreću, recimo, o naknadi štete, znaju zašto ne može da se njihova presuda preispita po vanrednom pravnom sredstvu, kao što je revizija pred višim sudom. U krajnjoj liniji, obrazloženje zašto mi sada ovde pričamo o 100.000 evra, a ne, recimo, o vrednostima u dinarima. To je takođe pitanje koje bi želeli da postavimo.
Prvenstveno, ovako visoko podizanje vrednosti predmeta spora za reviziju je apsolutno neprihvatljivo bez ozbiljnog obrazloženja, jer osnovano sumnjamo da će novi Zakon o parničnom postupku doneti milion evra.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo još u okviru načelne rasprave istakli da je ovo jedan od najvažnijih zakona koji se donosi i na ovoj sednici, a mogu slobodno da kažem i u nekom prethodnom periodu, jedan vrlo važan procesni zakon koji jedno važno pravo koje građani ostvaruju u upravnom postupku, daje mogućnost da vodi pred nadležnim upravnim sudom.
Pored svih primedbi na ovaj zakon, istakli smo i problem na koji nismo dobili odgovor, a to je zašto istovremeno ili pre ovog zakona nije donet Zakon o opštem upravnom postupku koji je, po nama, mnogo značajniji, mnogo važniji, jer se primenjuje i češće, jer u nizu svojih rešenja obavezuje veliki broj nadležnih državnih organa.
Što se tiče samog amandmana, on se odnosi na član 19. i na glavu koja se tiče uslova za pokretanje upravnog spora kada drugostepeni organi ne reaguju po izjavljenoj žalbi na upravna akta. Ovde je bila naša intencija da ukažemo na to da, bez obzira što je ovde dat naknadi rok nakon intervencije stranke u drugostepenom postupku, kada joj nije rešeno po žalbi, mi smo smatrali da taj rok od sedam dana treba da se skrati na tri dana.
Zaista ne vidimo razlog zašto bi, kad već nisu doneli u roku od 60 dana, davali još 7 dana da odlučuju ili razmišljaju o tome da li će da reše po izjavljenoj žalbi i tako, skrativši taj rok, damo mogućnost stranci da podnošenjem tužbe pokrene i upravni spor. Nema razloga da se još dodatnih nedelju dana daje nadležnom organu da rešava, kad već u roku od 60 dana, kako se ovde predviđa, nije rešio po izjavljenoj žalbi na upravni akt.
Znači, smatramo da taj rok treba da se skrati i da se time što pre stvore uslovi za stranku. Očigledno ne postoji volja kod drugostepenog organa da rešava žalbu. Dajte da stranka dođe u mogućnost da podnese tužbu i pokrene upravni spor.
Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, u okviru ovog člana smo želeli da ukažemo na jednu opasnost koja može da se javi prilikom primene ovog zakona i da se stvori mogućnost da se čitav upravni spor reši, a da nismo dobili prave razloge zašto bi se jedan upravni spor rešio, tj. mogu da se pojave široka ovlašćenja za sud prilikom donošenja odluke.
Ovaj član se odnosi na poništavanje upravnog akta u prethodnom postupku. On ukazuje na to šta sud može da čini u situaciji ako ne odbaci tužbu kojom se pokreće upravni spor, razlozi za to definisani su članovima 25. i 26. Oni su poprilično detaljno tu regulisani, svi mogući razlozi zašto može postupak da se okonča pre nego što je i započeo i pogotovo u članu 26. da je tužba podneta neblagovremeno, da akt koji tuženi osporava ne predstavlja akt o čijem zahtevu se odlučuje u upravnom sporu, da uz tužbu pored ćutanja uprave, ovo što smo u prošlom amandmanu govorili, nisu priloženi svi dokazi ili da je posle podnošenja tužbe osporen akt poništen itd.
Sada predlagač zakona ovde uvodi i, rekao bih, jednu kaučuk normu, vrlo široku normu gde može da se podvede sve. Kaže - ako sud ne odbaci tužbu iz ovih razloga, člana 25. i člana 26, a nađe da osporeni upravni akt sadrži takve nedostatke u obliku i sastavnim delovima. Koji su to nedostaci koji nisu pobrajani u ova dva člana, iz kojih razloga bi sud mogao da bez dostavljanja tužbe na odgovor ovaj akt poništi? To je suštinsko pitanje.
Smatramo da ovaj član treba brisati.
Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo u okviru ovog člana želeli da ukažemo na jednu stvar koja se tiče u stvari realnog života, a to je – koliko su u stvari u upravnom postupku i konkretno u upravnim sporovima sudovi rešavali parnične stvari, koliko je sudova rešavajući predmet upravnog spora odlučilo da presuđuje i za naknadu štete i za povraćaj stvari.
Ovu normu smo imali u sadašnjem zakonu i voleo bih da čujem od predstavnika ministarstva i od ministra kada se vrati neku informaciju, statistički podatak koliko je uopšte predmeta rešeno u situaciji, kako se ovde kaže, ako utvrđeno činjenično stanje pruža pouzdan osnov za to da se može rešiti pitanje naknade štete ili povraćaj stvari.
Mislim da se to može nabrajati na prste jedne ruke. Ovo je, neverovatno, u praksi postojala kao jedna mrtva norma. U tom smislu je pitanje da li takva norma treba i dalje da postoji. Naravno, postavlja se pitanje u kojoj meri bi se čitav upravni spor zakomplikovao kada bi sada i odlučio se upravni sud da rešava ovakav jedan slučaj.
Naravno, može se sve uvek to napisati, lepo to zvuči. Sud će da sam procenjuje, jedan će hteti da skine sa vrata i upravni spor, da se još bavi i naknadama štete i povraćajem stvari.
Mislim da ova norma uopšte nije realna i da predstavlja jedan dekor, da se kaže, eto, daje se mogućnost i upravnom sudu, pa građanin može da očekuje da će neki upravni sud ili neki sudija u upravnom sudu rešavati i njihov predmet za naknadu štete ili povraćaj stvari.
Mislim da ova norma nije realna i da u stvarnom pravnom životu ne predstavlja ništa.
Poštovana predsedavajuća, poštovani rukovodioci srpskog pravosuđa, dame i gospodo narodni poslanici, pre godinu dana smo u ovoj Narodnoj skupštini otpočeli jednu raspravu čije smo posledice i tada znali. Posledice rasprave o reformi pravosuđa, koje su bile u jesen 2008. godine, gledamo danas. Ovo je jedan prirodni završetak jedne izuzetno loše reforme koja će u svom krajnjem ishodu, čiji je cilj trebalo da bude efikasnost pravosuđa i ostvarivanje pravde u pravosuđu, tek dati svoje loše rezultate. Praktične posledice promena u pravosuđu prošle godine su ukidanje sudova, otpuštanje sudija i zaposlenih u pravosuđu i promene procesnih zakona kojima se umanjuju prava koja su građani imali u ranijem periodu, prvenstveno mislim na procesne zakone - Zakon o parničnom postupku, čije promene upravo sada vršimo i Zakonik o krivičnom postupku.
Te posledice koje je trebalo, po predstavnicima predlagača, da imaju za svoj cilj da građani lakše i jednostavnije ostvare svoja prava i da postupci kraće traju, završili su time da je veliki broj opština ostao bez sudova, iako su stotinama godina sudovi u opštinama postojali, da je veliki broj dugogodišnjih sudija i tužilaca ostao bez posla, a da sada uvodimo nova pravila u Zakonik, kao što je danas Zakonik o parničnom postupku, gde dižemo prag za reviziju i da će veliki broj predmeta, i građani, biti u situaciji da ne mogu da izjavljuju vanredna pravna sredstva.
Uvodimo nove institute koji nisu poznati u srpskom pravosuđu, iako je ovde bila polemika, kada je na dnevnom redu bio Zakonik o krivičnom postupku, sporazum o priznanju krivice. Sada to proširujemo i na prekršaje, na niz osoba koje mogu da podnose prekršajne prijave, sada ćemo dati mogućnost da trguju sa učiniocima prekršajnih dela i sigurno će posledice toga biti povećanje korupcije u državnoj upravi.
Kada se sve to sagleda, logičan je završetak ovaj izbor nosilaca u pravosudnim funkcijama koji je digao ovoliku prašinu u javnosti i veliko nezadovoljstvo onih koji nisu izabrani.
S jedne strane, predstavnici pravosuđa koji su učestvovali u ovom izboru mogu da kažu - dobro, logično je da oni koji nisu izabrani budu nezadovoljni.
Ako se pored tog opšteg nezadovoljstva u javnosti iznose i stvari koje se tiču kriterijuma i gde se osporava primena kriterijuma, onda se postavlja pitanje u kojoj meri je čitav ovaj postupak bio zasnovan na kriterijuma koji su proklamovani.
Pre nego što nešto više kažem o tome želim nešto da kažem o praktičnim posledicama reformi u pravosuđu i premisama od kojih se pošlo kada se ovde ubeđivala javnost i Narodna skupština da je to dobar korak.
Jedan od predstavnika Ministarstva pravde rekao je da će se sada učiniti reforma u pravosuđu i način na koji će biti izabrani nosioci pravosudnih funkcija tako da se u potpunosti umanji korupcija u pravosuđu.
Pošlo se od jedne nedokazane tvrdnje da je korupcija u pravosuđu, u stvari, najveća u malim mestima. Praktične odluke te premise su bile da se prvo ukinu sudovi u tim malim mestima gde je korupcija velika, a posle da se izvrši raspoređivanja nosilaca pravosudnih funkcija izvan mesta gde su ipak osnovani osnovni sudovi i tužilaštva.
Nikada nismo odgovorili na sledeće pitanje - kako je moguće da jedan nosilac pravosudne funkcije, evo, recimo, izabrani tužilac, bude sklon korupciji i faktički lice koje u problemu da bude izabran u svom mestu, jer će biti korumpiran, a 15 kilometara dalje on ne bude u mogućnosti da bude korumpiran.
Recimo, izabran je za tužioca u osnovnom tužilaštvu u Vršcu tužilac iz Smederevske Palanke. Po predstavnicima pravosuđa taj tužilac bi bio korumpiran u Smederevskoj Palanci, ali čim ode u Vršac te korupcije nema.
Mislim da je to jedan ozbiljan problem i da u samom startu izuzetno važni nosioci pravosudnih funkcija, kao što su tužioci, a to će se desiti sa sudijama, već dolaze u situaciju da objašnjavaju građanima tih mesta zašto su oni došli tu. Mi smo tu zato što, da smo izabrani kod nas, u mom mestu prebivališta, bi bili u situaciji da budemo korumpirani.
To je skopčano sa još jednim velikim problemom, finansijskim. Da li je neko izračunao koliko će da košta putovanje tih ljudi ili, u krajnjoj liniji, obezbeđen smeštaj i naknade za smeštaj u tim drugim mestima na godišnjem nivou tužilaca, a sada sudija, pošto čujemo da će na identičan način sudije do sude izvan svog mesta prebivališta jer će biti izabrane na području jednog osnovnog suda, pa će se možda po sudećim danima pojavljivati u mestima gde su sada ukinuti sudovi. Da li pravosuđe može da izdrži takav finansijski teret?
Ključno pitanje i za najviše predstavnike pravosuđa - u kojoj meri će to da doprinese efikasnosti, pogotovo zato što u nizu protestnih propisa mi nismo mogućnost opstruiranja postupka otklonili? Jeste sad nešto pokušano izmenama Zakona o parničnom postupku, koji se odnosi na izuzeće sudija, ali generalno sudija ili tužilac koji dođe iz jednog mesta u drugo, tu sredinu ne poznaje, te ljude, ne poznaje stranke, odlaže se pretres ili ročište, vraća se nazad isti dan, to je jedan ogroman problem, a plus nosi hipoteku da odlazi u drugo mesto zato što je nepoželjan u svom mestu.
Ni na koji način se ovim nije rešio problem korupcije. Ni na koji način se ovim neće rešiti efikasnost u pravosuđu. Neće se rešiti efikasnost putovanjem sudija i tužilaca. Neće se rešiti efikasnost izmenama procesnim koje vršite tako što se skraćuju rokovi, ukidaju prava za izjavljivanje vanrednih pravnih sredstava itd.
Ono što se sada dešava je pitanje kriterijuma za izbor nosilaca pravosudnih funkcija. Ključna rasprava sada u javnosti, kritike koje se iznose ustvari su da li su kriterijumi ispoštovani. Nismo ovde stalno slušali jed ljudi na opšti način – nisam ja izabran, izabran je moj kolega, nego su neizabrane sudije, tužioci, prvenstveno sudije iznosili statistike, to govorim o stručnosti, koje ukazuju da oni koji su izabrani nemaju takve kvalitete u statističkim podacima koji su vrlo relevantni za izbor, od broja potvrđenih predmeta, od broja predmeta u radu, od broja ukinutih predmeta, od broja zastarelih predmeta, i to odmah budi sumnju kakav je to bio kriterijum ako statistika koja se vodi u sudu ili u tužilaštvima nije bila merodavna za izbor.
Mislim da je to jedna velika senka koja je pala na pravosuđe. Možemo ovde politički da polemišemo i politički polemišemo, jer govorimo o katastrofalnim posledicama reforme, ali stručna javnost se digla, čak i oni koji su izabrane sudije su rekle u izjavama, a vi to dobro znate, vaše su kolege, da je tu bilo sve netransparentno, sve daleko od očiju javnosti, pa čak i daleko od očiju stručne javnosti.
Ono na šta želimo da ukažemo jeste da se u jedan ovako veliki i ozbiljan posao ušlo krajnje nepripremljeno. Imali smo u prethodnom periodu donetu strategiju reformu pravosuđa. Počelo se raditi na tome. To je jedan ozbiljan i veliki posao koji je iziskivao i dobre analize i stručne analize i prvenstveno sagledavanje posledica reforme.
Došli smo u situaciju da se nekoliko meseci nakon formiranja ove Vlade ušlo u vrlo veliku reformu, a da se jednostavno posledice te reforme nisu mogle sagledati. Delovima tih posledica sada prisustvujemo. Faktičku pobunu u pravosuđu, najave da će se ova tema otvarati i pred višim instancama sudskim, od Ustavnog suda do suda za ljudska prava u Strazburu i da će se ovo u stvari u 2010. godini nastaviti činjenicom da veliki broj predmeta koji su u radu neće biti ni započeti da se rade.
Voleo bih da čujem kakvi su planovi da se čitave pisarnice sudova koji su ukinuti na nivou Beograda premeste, da se predmeti zavedu i koji su to rokovi kada se realno može očekivati da se po ovim promenama počne postupati u predmetima.
Mi pričamo o tome da želimo da povećamo efikasnost. Sada ćemo sudsku administraciju uvesti u haos. Imaćemo sudije koje će imati neuporedivo veći broj predmeta. O tome smo ovde pričali, ne bih želeo da to posebno ističem, da imamo kontinuirani povećani priliv predmeta, a mi smanjujemo sudije, a još ih premeštamo da rade u drugim mestima.
Jednostavno, ni od kog u pravosuđu nisam dobio odgovor na to pitanje kako će jedan sudija sa povećanim brojem predmeta, ili tužilaca, zastupajući optužnicu u drugom mestu uspevati da izađe na kraj sa tim problemom. U kuloarima od predstavnika vladajuće većine sam čuo odgovor koji je politički korektan, ali je krajnje problematičan ako se od njega pođe u reformu pravosuđa.
Lakše nam je da kontrolišemo 38 ili 39 predsednika osnovnih sudova ili tužilaca nego dosadašnjih 160 i nešto. U stvari je to bio motiv, ukidanje sudova, lakša kontrola pravosuđa preko manje ljudi. To treba onda da se tako i kaže.
Što se tiče samog izbora, zaista nismo dobili nijedan argument da veliki broj predsednika sudova, i osnovnih i viših, tada opštinskih, okružnih i trgovinskih, nije izabran u čitavim mestima. U Somboru nije izabran za sudiju predsednik ni opštinskog, ni okružnog, ni trgovinskog suda. Takav slučaj imamo i u Kruševcu, u drugim mestima takođe.
Ljudi nisu izabrani ni za sudije, a vršili su jednu važnu funkciju u pravosuđu. Ovo što sada gospođa Mesarović radi, kontrolisali su čitav postupak i postupanje na jednom nivou pravosuđa. Ljudi nisu izabrani i nemaju nikakvo obrazloženje samo zato što su predsednici sudova. Odgovore na ta pitanja nismo dobili.
Da ne govorim da u nekim manjim mestima, malim mestima, gde sudovi dugo postoje, desetkovani su. Recimo, Raška, od 11 sudija ostalo je četiri. To su problemi koji jednostavno nisu ni na koji način ovde ozbiljno i pažljivo razmatrani.
U stvari, praktične posledice su sledeće. Vlada je donela reforme, nametnula ih je ovde, bez ozbiljne rasprave, a problem je što ćete morati da te reforme sprovedete i čitav teret od 1. januara je na vama da ovako nakaradnu reformu dovedete do nekog proklamovanog cilja pravde i efikasnosti, ono što građani najviše očekuju.
Sa ovakvom situacijom, sa ovakvom strukturom organizacionom, ne ulazim u izbor ljudi, ljudi su izabrani, problem je u tome koji ljudi nisu izabrani, zaista je pitanje - da li je trebalo uopšte da se uđe u ovaj posao? Mislimo da nije trebalo. Da li će ova reforma da da efekat? Daće. Nećemo doći do pravde, a nadasve ako se pravičnost ovog izbora dovodi u pitanje i građani svakodnevno gledaju da se pravičnost osporava i pravda u postupku osporava, može li taj građanin koji ne vidi pravdu u izboru da dođe u sud po pravdu? Teško da može.
Ukazivali smo predstavnicima vlasti da je najbolje da se čitav postupak preispita, postupak reformi u pravosuđu. Ovo je završetak jednog postupka na koji smo ukazali i prošle godine da će biti ovako. Nije bilo ništa neočekivano. Najbolje je da se preispita, da se izvrše promene, pogotovo u zakonu koji se tiče organizacije sudova i nadležnosti sudova, jer, dodaću jednu stvar, čak ste i osnovne sudove sada razvlastili. Ova revizija koja se podiže na 100.000 evra.
Koja je uloga osnovnih sudova? Šta će oni da sude? Čak i osnovni sudovi čiji je broj smanjen za više od dve trećine će da gube neku...
Praktična politička posledica je da se moć institucije, vlast, finansije, sve se koncentrišu u velikim gradovima. Imate drastičan primer da na prostoru Južnobačkog okruga imate 12 opština, a jedan jedini sud. U Novom Sadu imate osnovni sud, viši sud, privredni sud, apelacioni sud, tužioce. Sve je u Novom Sadu.
Ništa u 11 opština izvan Novog Sada ne postoji. Pričamo o regionalnom razvoju. Što bi građani živeli u tim malim mestima, jer ni osnovni sudovi ne znače ništa? Svi će da hrle ka velikim gradovima. Pored ovih pravosudnih posledica, imaćete i demografske, regionalne i sve druge.
Molim vas da još jednom razmislite da se odustane od ovog koncepta, da se ovi zakoni stave van snage i da se u ozbiljnoj i velikoj debati uđe u novu raspravu o pravosuđu.
Poštovana predsednice, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, više kolega je danas istaklo da je sadržaj rasprave u okviru ovih objedinjenih tačaka dnevnog reda zaista takav da je toliko važnih zakona spojeno u jednu nespojivu raspravu da niko ovde nema dovoljno vremena da ih kvalitetno obradi.
Zaista moram da kažem da su vrlo ozbiljni i važni zakoni po svojim posledicama na život građana objedinjeni u okviru ove prve načelne rasprave. Moje kolege su govorile o jednom setu zakona, a ja ću govoriti o tri vrlo važna procesna zakona, koji danas baš nisu bili dotaknuti u ovoj diskusiji, a koji se, svaki po svojim posledicama, i te kako tiču života građana, prvenstveno ostvarivanja prava građana. To su izmene Zakona o parničnom postupku, izmene Zakona o prekršajnom postupku i, vrlo važan, Zakon o upravnim sporovima.
Ono što jeste karakteristika svih procesnih zakona koje je Vlada Srbije upućivala u Narodnu skupštinu prethodnih godinu dana jeste da su se tražili svi mogući modeli kako da se postupak skrati i ubrza. Pogotovo smo kod Zakonika o krivičnom postupku ukazivali da takav pristup Vlade sigurno ne može da dovede do utvrđivanja činjeničnog stanja, materijalne istine i pravilne primene materijalnog prava i nadasve ostvarivanja pravde. Ista ta praksa sprovodi se upravo kroz sva tri ova procesna zakona - i kroz Zakon o parničnom postupku i kroz Zakon o prekršajnom postupku i kroz Zakon o upravnim sporovima.
Zbog kratkoće vremena, osvrnuću se na sva tri zakona i ukazaću na neka rešenja koja su po mišljenju poslaničke grupe DSS izuzetno loša, koja će stvoriti ogromne probleme u primeni i koja su toliko kontradiktorna da je pitanje šta je u stvari predlagač zakona tim rešenjima hteo.
Počeću od Zakona o parničnom postupku, koji unosi niz novina, sa ciljem da se postupak maksimalno skrati, da se prava koja su bila utvrđena u Zakonu o parničnom postupku maksimalno smanje, a da se neka rešenja koja su postojala do sada, koja su kvalitetna, u potpunosti ukinu. U jednom ili dva rešenja koja ovaj zakon donosi ima kvaliteta, o tome ću isto nešto reći, ali generalni utisak o Zakonu o parničnom postupku je – što kraće, što brže, da se zbrza, da se sve to zgusne u kratko vreme, a da li će istina i ono što se utvrđuje u parničnom postupku i činjenice biti kvalitetno utvrđene, to se ne dovodi u pitanje.
Prvo, što je potpuna novina i bilo bi zanimljivo da čujemo od predstavnika Vlade, jedinog ministra ovde koji može da da odgovor Narodnoj skupštini, jeste kada je u pitanju vrednost spora za izjavljivanje revizije kao vanrednog pravnog leka ili utvrđivanje vrednosti spora kada se određuje gde može da sudi pojedinac. Mi tu u pravni sistem Republike Srbije uvodimo vrednost u evrima.
Koliko znam, valuta u Srbiji je dinar, a sada se vrednost spora određuje u evrima. Kada je to evro postao zvanično sredstvo plaćanja u Republici Srbiji?
Kaže se, kada je u pitanju izjavljivanje revizije, da ona nije dozvoljena ako vrednost predmeta ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra.
Do sada smo je uvek imali definisanu u dinarima, ali ako se već ovako stvari postavljaju, jedino možemo da pretpostavimo da ova vlada očekuje ogromnu inflaciju pa se boji čestih i stalnih izmena zakona i zato ubacuje ovu odredbu kada je u pitanju određivanje vrednosti spora.
Najveći problem jeste u tome da se veliki broj slučajeva koji se do sada štitio mogućnošću izjavljivanja revizije kao vanrednog pravnog leka Vrhovnom kasacionom sudu sada potpuno ukida. Veliki broj problematičnih slučajeva, koji su povećavali zaštitu građana u ostvarivanju njihovih prava u parničnom postupku, sada više nije moguć. Revizija više ne postoji.
Vanredni pravni lek revizija za predmete koji su u ovim granicama vrednosti spora više ne postoji. To je ogromno umanjenje prava koja su građani do sada imali i to treba da se kaže. Izmene Zakona o parničnom postupku drastično umanjuju prava građana u zaštiti njihovih prava, a nadasve sa ciljem da se utvrdi pravilno činjenično stanje i primeni zakon da bi se njihovo pravo ostvarilo.
Isti je slučaj i sa suđenjem sudije pojedinca. Ovde se uvodi vrednost od 50.000 evra (opet evri), ali se postavlja pitanje da li su to baš tako jednostavni slučajevi da ih može suditi sudija pojedinac i da li uvek vrednost predmeta spora određuje koliko je pojedini slučaj težak i komplikovan, pa da nije potrebno da se sudi u veću sa više sudija.
To je ogroman problem i sve to ukazuje da ova vlada želi samo da se što brže, što jednostavnije otarasi predmeta, da bi se pričalo kako pravosuđe brže radi, a tek ćemo kada dođe na red treća tačka raspravljati o tome ko će u stvari ovo da primenjuje i kako se došlo do tog spiska sudija, o kome bruji čitava Srbija, koji treba ovako loše zakone da primenjuju.
Što se tiče ostalih odredaba, davanje prava sudijskim pomoćnicima da vrše pripremne radnje kada je u pitanju donošenje odluka u pripremnom delu postupka je apsolutno neprihvatljivo. Opet se rasterećuje sudija u vrlo osetljivom delu postupka.
Onda imate da se u članu zakona briše da sud utvrđuje sve činjenice od kojih zavisi odluka osnovanosti zahteva. Zašto to brišete? Zašto sud ne bi utvrđivao sve činjenice? Valjda je cilj da sve činjenice utvrdi da bi se pravilno primenilo materijalno pravo i donela odluka. I ovde, jednostavno, činite sve da se postupak ubrza i da se taj predmet što pre reši, uglavnom na štetu građana.
Kada su u pitanju izmene Zakona o prekršajima, vi ovde uvodite jednu vrlo opasnu stvar. Pravite analogiju u jednom institutu koji srpsko pravo ni srpska pravna tradicija ne poznaju, analogiju sa onim što ste uradili u Zakoniku o krivičnom postupku – uvodite tzv. sporazum o priznanju krivice.
To je jedan institut anglosaksonskog prava, gde se nagodbom između tužioca i optuženog dogovara da li će se priznati izvršenje krivičnog dela, utvrditi vrsta tog krivičnog dela, visina i sve ostalo. Svako tu ima svoj interes da se nagodi. Klasično ''do ut des'' – dam ti, daš mi. Ja ti dajem da odustajem od krivičnog gonjenja, a ti meni daješ priznanje krivice.
Iako je o tome bilo polemike u javnosti kada je u pitanju Zakonik o krivičnom postupku, apsolutno je neprihvatljivo, opasno i pogubno ovo uvesti u prekršajni sistem.
Jer, ako tužilac goni, tužilac podiže optužnicu, krivično delo je nešto što vodi tužilac. Vi ovde dajete pravo da se pogađa o izvršenom prekršaju, o visini kazne.
Svi koji mogu da podnesu prekršajnu prijavu, pokreću prekršajni postupak - policajci, tržišni inspektori, lokalne samouprave - svako od njih dolazi u mogućnost da pregovara sa izvršiocem prekršajnog dela da li će da ga prizna ili ne i da se nagađa s njim kolika će biti kazna za to delo.
Ukazujem vam na to da je ovo ozbiljan izvor korupcije. Dajete neograničenom broju ljudi koji rade u državnoj upravi da pregovaraju o visini kazne sa izvršiocima prekršajnog dela. To će dovesti do podmićivanja raznog stepena. Nemojmo da se lažemo kakvo je stanje kada je u pitanju korupcija u javnim službama.
E, sad, možete zamisliti neke inspektore u nekim malim mestima koji dođu u mogućnost da pregovaraju sa nekim, recimo, poslodavcima koji ne poštuju zakone o radnim odnosima, ili nekim vlasnicima trgovina koji ne evidentiraju svoje prihode – sve ću ja to lepo da završim s tobom, plati mi, kazna će ti biti jedan dinar ili neće biti.
To je jako ozbiljan problem. Ne možete povlačiti analogiju sa Zakonikom o krivičnom postupku u prekršajnoj materiji, a pogotovo ne da uvodite institut koji srpsko pravo ne poznaje. Ukazujem ovde Vladi – povucite ovo iz procedure, ništa ovim nećete dobiti osim vrlo velike mogućnosti da se korupcija maksimalno raširi i da oni koji će da podnose prekršajne prijave počnu da pritiskaju sve izvršioce prekršajnih dela da se s njima nagađaju o visini kazne.
Zakon o upravnim sporovima je jedan od najvažnijih zakona koji se donosi na ovoj sednici, zakon koji se dugo čekao, koji je bio ustavna obaveza (poslednji zakon je donet 1996. godine), ali u vezi s ovim zakonom je potrebno postaviti nekoliko načelnih pitanja.
Prvo pitanje je zašto ovaj zakon nije donet u 2008. godini, tačnije do 31. decembra 2008. godine, kada je po Ustavu i Zakonu o sprovođenju Ustava bilo neophodno uskladiti ovu materiju sa Ustavom Republike Srbije.
Podsetiću vas da Ustav Republike Srbije dozvoljava sudsku zaštitu za sve konačne upravne akte, što nije bio slučaj sa prethodnim ustavom, pa se postavlja pitanje šta sa onim građanima koji u ovih nekoliko godina od kada je Ustav donet nisu mogli da iskoriste ovo pravo i bili su uskraćeni za sudsku zaštitu.
Drugo pitanje postavljam Vladi Republike Srbije – šta je sa zakonom o opštem upravnom postupku, koji je mnogo važniji, koji se neuporedivo više i češće primenjuje od zakona o upravnim sporovima, koji je, faktički, uslov sprovođenja upravnog postupka, uslov za primenu zakona o upravnim sporovima?
Nemamo odgovor zašto se nije prvo doneo zakon o opštem upravnom postupku, pa tek nakon toga zakon o upravnim sporovima. Ili, u krajnjoj liniji, zašto danas nismo doneli i jedan i drugi? I nema ovde ministra da da odgovor šta je sa tim zakonom.
Jer, kada se gledaju rešenja u ovom zakonu o upravnim sporovima, niz normi u Zakonu o opštem upravnom postupku je potpuno anahrono.
Vi ovde uvodite u jednom delu, što je u redu, postupanje sa elektronskim dokumentima, način dostave i podnošenja tužbe ili bilo čega u elektronskom obliku, a u Zakonu o opštem upravnom postupku još se barata telefaksom ili ne znam ni ja čime.
Prema tome, kada su u pitanju ova tri procesa zakona, oni su izuzetno loši i u velikoj meri uskraćuju prava građana. Vi želite sve da ubrzate, da skratite na uštrb njihovih prava. U tom smislu ih, a pogotovo zakon o prekršajima, hitno povucite jer ćete uneti potpuni haos u naš pravni sistem.
Kolega Novakoviću, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, želeo bih da se u svom izlaganju osvrnem na ove izmene i dopune zakona koje sasvim sigurno jesu važne i na tragu su onoga što je 2004. godine doneto u Narodnoj skupštini, a to je Zakon o mirnom rešavanju sporova, koji je imao svoju ulogu, imao je svoj značaj u jednom periodu kada su socijalne tenzije i napetost u Srbiji bili neuporedivo manji i kada su sporovi između poslodavaca i zaposlenih bili takvi da su mogli da budu predmet razmatranja Agencije za mirno rešavanje radnih sporova.
Zakon je donet 2004. godine. Tada je bila Vlada DSS sa našim koalicionim partnerima, na čijem čelu je bio Vojislav Koštunica, sa ciljem da se predmeti koji se tiču radnih sporova na neki način izmeste izvan sudova i da se na taj način, ne samo rasterećenje u radno-pravim sporovima ostvari u sudovima, nego da se u jednoj drugačijoj atmosferi ova pitanja, koja su definisana kao individualni sporovi, reše. Neko je ovde od kolega pominjao, mislim da sam i ja to rekao u svom izlaganju u načelnoj raspravi, da je preko tri i po hiljade individualnih sporova rešeno i 30 kolektivnih radnih sporova i sasvim sigurno u tom periodu i Agencija i ovaj zakon dali su efekat.
Želim da kažem u kakvoj se atmosferi donosi ovaj predlog zakona i u tom smislu izražavam bojazan i utisak je da neće dati učinak kakav je bio u prethodnom periodu. Očekivati je od same Vlade i Ministarstva da izađu pred Narodnu skupštinu sa jasnom strategijom nagomilanih socijalnih problema i zapošljavanja u Srbiji.
Imam utisak da se dobar deo tih pitanja, koja treba da budu celovit paket kada je u pitanju zapošljavanje, izmestilo izvan vašeg ministarstva, ne zato što je nadležnost zapošljavanja u drugom ministarstvu, nego što u najvećoj meri pitanja zapošljavanja u situaciji kada su preduzeća pred bankrotom i kada smo u situaciji da dođe do velikog otpuštanja, ta pitanja postaju pitanja u nadležnosti vašeg ministarstva i postaju pitanja socijalne politike i socijalne odgovornosti Vlade.
Tim pitanjima se najviše bavi drugo ministarstvo, koje donošenjem novih propisa iz oblasti zapošljavanja pravi još veći teret i veće probleme u Srbiji. Ovde je pomenut Zakon o zapošljavanju invalida, čiji danas dan obeležavamo, ali duboko smo uvereni, naša poslanička grupa, da taj zakon neće dati nikakav efekat, osim novih, velikih troškova i nameta za državu, jer taj zakon ima jedan jedini cilj, da formira nove agencije koje će biti finansirane iz budžeta RS i biti finansirane na teret onih čija se prava umanjuju.
Gospodine ministre, ova vlada je vlada u kojoj se umanjuje niz prava koja su bila u prethodnom periodu definisana, upravo nezaposlenih, ljudima koji ostaju bez posla, kako primanja na Zavodu za tržište rada i primanja koja se tiču onih zaposlenih koji će u ovom postupku otpuštanja u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi ostati bez posla, a to su zaposleni koji budu u statusu neraspoređenih. Umesto šest meseci, oni će ostvarivati prava dva meseca.
Drugi problem je problem socijalnog dijaloga i u raspravi u načelu bila je pokrenuta ova tema i nisam dobio odgovor na pitanje koje sam tada postavio, a želim ovom prilikom da kažem da se upravo i na ovoj sednici manifestovalo odsustvo socijalnog dijaloga.
Verujem da su sve poslaničke grupe dobile dopise od sindikata zaposlenih u upravi, pravosuđu i društvenim organizacijama Srbije, koji se tiču Zakona o određivanju maksimalnog broja zaposlenih u državnoj upravi i u lokalnoj samoupravi, gde predstavnici sindikata jasno kažu da su o rešenjima koja se tiču velikog broja zaposlenih koji će ostati bez posla, saznali iz medija.
To je apsolutno nedopustivo da se na taj način razgovara sa predstavnicima sindikata koji definišu interese zaposlenih, jer su oni jedini po zakonu adekvatni da definišu interese zaposlenih, a tiču se ljudi koji će masovno ostati bez posla, kažem, u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi, a u velikoj meri to se događa i u realnom sektoru, što će sasvim sigurno, sledeća tačka je zakon o stečaju, omogućiti, nažalost, da veliki broj ljudi ostane bez posla.
Postavlja se pitanje, u situaciji kada nemate socijalni dijalog, kada veliki broj ljudi ostaje bez posla, kada je pravosuđe pred kolapsom, koje će metode socijalne borbe oni kojima se prava uskraćuju koristiti? Da li će to biti mirno rešavanje radnih sporova? Neće. U najmanjoj meri će to biti, iako ovaj zakon pokušava da praksu koja je bila u prethodne četiri godine popravi nekim rešenjima i dobro je što su neki amandmani prihvaćeni.
Mislimo da je morao da bude prihvaćen i amandman poslaničke grupe DSS, isto kao i kolege Petronijevića, jer su to potpuno identični amandmani. Dobro je što se proširuju pitanja koja se rešavaju u individualnim radnim sporovima.
U svakom slučaju, radikalizacija i metoda borbe onih koji ostaju i uskraćuju im se prava, ostaju bez posla biće takva da će se izbegavati mirno rešavanje radnih sporova. Ovaj zakon neće izazvati nikakav efekat. Nikakav efekat u tom smislu neće dati. Ostaće prazno slovo na papiru.
Kada je u pitanju stanje u drugim oblastima, gde se očekuju otpuštanja, pored toga što se umanjuju prava, umanjuju se prava, a vi ste ministar u Vladi koja je tu odluku donela i sada imamo veliki broj nerazvijenih opština koje su danas tražile sastanke u Vladi, kojima su smanjena transferna sredstva i opštine će biti pred kolapsom i tu će doći do novog otpuštanja, mimo zakona kojim omogućavate otpuštanja. Veliki broj tih opština će se naći pred bankrotom krajem ove godine i doći će do novog otpuštanja ljudi, zato što su umanjena prava lokalnim samoupravama.
Ja vas molim da uložite napor i da teret problema koji imate u Vladi da definišete socijalnu politiku ne svaljujete na lokalne samouprave, da se jedna trećine Srbije nađe sutra u blokadi, a to će trpeti direktno građani koji ostvaruju svoja prava i svoje pravo na lokalnu samoupravu.
Kada je u pitanju socijalno pregovaranje, voleo bih da dobijemo podatak, ovde u Narodnoj skupštini, verujem da to većina poslanika takođe želi da zna - koliko je granskih kolektivnih ugovora zaključeno i kakva je zaštita prava zaposlenih, kada su u pitanju određene grane industrije; koliko je pojedinačnih kolektivnih ugovora zaključeno?
Jer, ako građani, zaposleni, nisu u situaciju da na taj način budu zaštićeni, kako će moći oni u direktnom sudaru sa poslodavcem, gde su interesi potpuno različiti, da svoja prava štite? Jer, prirodno je da se zaposleni obraćaju svojim sindikalnim organizacijama. Očekuje se da se u okviru Socijalnog ekonomskog saveta takav dijalog povede i da se dođe u situaciju da se kolektivni ugovori zaključuju, kako bi se mogao primeniti ovaj zakon na zaključene kolektivne ugovore.
U svakom slučaju, bez obzira što ovaj zakon, i kroz ove prihvaćene amandmane može da da odgovor na neke nedoumice, koje su bile u primeni zakona iz 2004. godine, on u ovoj situaciji, u ovoj atmosferi socijalnih tenzija, odsustvu sluha Vlade za te probleme, građana kojima nisu isplaćene zarade, nisu isplaćene otpremnine, poništene su privatizacije, pribegavaju radikalnim metodama, jer nemaju zaštitu kroz kolektivne ugovore, nemaju mogućnost pritiska na poslodavce da svoja prava i svoje obaveze prema zaposlenima ispunjavaju.
Neće se zaposleni obraćati miriteljima, neće se u krajnjoj liniji obraćati ni sudovima, koji će ući u potpuni haos od 1. januara, nego će se obraćati i krenuti na ulicu i to će dovesti do novih problema i do novih potresa u Srbiji, zato što ova vlada nije našla odgovor ni na jedan problem koji se tiče socijalne politike, iako je definisala sebe kao socijalno odgovornu Vladu, da bi se pretvorila u Vladu koja smanjuje prava i na kraju Vladu koja otpušta.
Mi smo još prilikom rasprave na član 2. rekli da je dobro što se, kad su u pitanju individualni radni sporovi, proširuju razlozi, da li je u pitanju mogućnost da se oni rešavaju na ovaj način, institucijama i rešenjima koja su predložena u Zakonu o mirnom rešavanju radnih sporova i u tom smislu je ovaj amandman krajnje dobronameran i konstruktivan.
Prihvaćen je amandman kolege Milisava Petronijevića. U svakom slučaju, želeli smo, uz sve amandmane koje smo podneli, da ovaj zakon za koga mi smatramo da je važan, u čijoj smo izradi i predlogu učestvovali 2004. godine, dobije na kvalitetu i postigne svoj cilj.
Vratio bih se još jednom na razloge zašto mi smatramo da ovaj predlog zakona neće dati svoj efekat. Veliki je strah kod zaposlenih. Ja verujem da to ministar zna. Veliki je strah da se sačuva radno mesto, veliki pritisak od strane poslodavaca. U toj atmosferi spašavanja radnog mesta, odsustva sluha od strane države da vodi jedan ozbiljan i odgovoran socijalni dijalog, ćutanje Socijalno-ekonomskog saveta, vrlo slabi poziciju zaposlenih u kolektivnom pregovaranju.
Zahvaljujem se ministru što je izneo tačan podatak o broju zaključenih granskih i kolektivnih ugovora, ali bi bilo dobro čuti koliki je broj pojedinačnih kolektivnih ugovora zaključen i kakvog su oni sadržaja, a pogotovo kakvi su ugovori o radu i da li su sve materijalne obaveze koje su definisane u Zakonu o radu ispoštovane u ugovorima o radu?
Vrlo važnu ulogu ovde imaju i inspekcije rada. Voleli bismo da čujemo od samog ministra kako funkcionišu, kako rade, koliko su intervencija na terenu imali, pogotovo kad su u pitanju ugovori o radu, kako se poštuje Zakon o radu i da li je bilo konkretnih sankcija za pojedine poslodavce?
Nemojmo da se ovde pretvaramo da je atmosfera u preduzećima i u državnoj upravi i lokalnoj samoupravi zaista takva da su zaposleni skoro obespravljeni. Oni faktički po Zakonu o radu imaju prava, ali pritisak koji se stalno oseća u vazduhu o njihovom radnom mestu, da bi mogli ostati bez posla, jer neko već čeka na vratima koji će prihvatiti uslove pod kojima oni rade iako ti uslovi nisu u potpunosti po zakonu, jeste ogroman.
Velika je odgovornost ovde na Socijalno-ekonomskom savetu, koji uopšte, bar mi ne čujemo u javnosti, ne zaseda, ne donosi odluke, ne čujemo da donosi zaključke da će se uspostaviti balans između različitih interesa zaposlenih i poslodavaca.
U samom predlogu zakona deo nadležnosti koji je imao Socijalno-ekonomski savet, kada je u pitanju vođenje evidencija o miriteljima se ustupa, izmešta se iz njegove nadležnosti i stavlja u nadležnost direktora Agencije. Jednostavno, mi tu sliku nemamo.
Pogotovo što možemo samo da zamislimo kako funkcionišu socijalno-ekonomski saveti na lokalnom nivou, gde postoji sada obaveza lokalnih samouprava da se ti saveti formiraju, gde oni imaju mogućnost, razmatrajući stanje u privredi, ekonomiji i lokalnih samouprava da kroz partnerstvo svih segmenata u socijalnom dijalogu, od države ili lokalne samouprave, poslodavaca i zaposlenih, nađu neko rešenje.
Ima se utisak da je sve to ostalo potpuno po strani i da su zaposleni prepušteni sami sebi, u strahu da ne dobiju otkaz. Rekli smo i zašto – zbog vrlo slabe pregovaračke pozicije koju trenutno imaju.
S druge strane, rekli smo da jedan deo institucija, recimo, socijalno-ekonomski savet gubi na značaju, dok se navodno nove institucije osnivaju, koje bi trebalo da rešavaju probleme nezaposlenosti – nacionalna agencija za zapošljavanje, pa onda razne regionalne, itd. O tome smo već pričali, o njihovoj ulozi, koje će zapošljavati nove ljude dok se drugi otpuštaju.
Ili, nacionalna agencija za regionalni razvoj, o kojoj se sad priča. Pazite, mi smo ovde u Skupštini imali raspravu o regionalnom razvoju, smanjenju regionalnih razlika, zapošljavanju, povlasticama za otvaranje novih preduzeća, itd. Na šta se ta velika diskusija koju je Vlada ovde predstavljala javnosti i objašnjavala građanima da će do toga doći svela? Ko će da ima glavni grad?
Mi danas raspravljamo u Srbiji, kada je u pitanju velika nesrazmera u razvoju lokalnih samouprava, regiona, ne o tome kako to da rešavamo, nego koji će region da ima glavni grad. Na to se svela rasprava o ravnomernom regionalnom razvoju. Tada smo ukazali da će taj zakon doživeti propast, tada smo ukazali da ništa neće rešiti, pogotovo neće rešiti problem nezaposlenosti i sad se to pokazalo. Trka između Kragujevca, između Užica, Niša, da li će se zvati glavni grad.
Naravno, svu tu priču otvorila je rasprava o Statutu, tu Pandorinu kutiju o glavnim gradovima, o nadležnostima i sada smo svedoci da umesto da se rešava problem nezaposlenosti pričamo o glavnim gradovima.
Sve u svemu, institucije koje su se osnovale prethodnih godinu dana neće rešiti problem nezaposlenosti, neće doprineti socijalnom dijalogu, ali one institucije koje to treba da rade, to su socijalno-ekonomski savet, da podstakne zaključivanje kolektivnih ugovora, da zaštiti primenu prava koje zaposleni imaju po Zakonu o radu, a pogotovo, verujem da tu ministar nešto i radi, a to je direktno u njegovoj nadležnosti, inspekcija rada, krene da kontroliše te ugovore koji se zaključuju sada.
Voleo bih da čujem od ministra odgovor na jedno pitanje. Pre neki dan smo čuli podatak zvaničan, institucija koja se bavi zapošljavanjem, da je u Srbiji nezaposlenost manja. Verujem da ste čuli mnogo osmeha i smejanja na ulici, da li to iko veruje, da jedna državna institucija iznosi podatak, u situaciji kada su otpuštanja svakodnevna da neko ima hrabrosti i obraza da izađe i kaže da se nezaposlenost smanjuje. Voleo bih da čujem od vas da li vi verujete u taj podatak i na osnovu kojih pokazatelja se došlo do takvog podatka?
Dame i gospodo narodni poslanici, obzirom da me je u svom izlaganju pomenula koleginica Nataša Jovanović, kao predsednika Odbora za lokalnu samoupravu želeo bih da kažem da je tačna informacija koju je koleginica  ovde iznela, da su predstavnici 40 najnerazvijenijih opština najavljivali danima posetu Vladi Republike Srbije, sa namerom da ih prime predstavnici Vlade, kako bi problem sa kojim se oni suočavaju, a to je, nakon umanjenja transfernih sredstava, ogroman problem za budžete njihovih opština i faktički su pred bankrotom, da ih primi predsednik Vlade ili neko koga on od ministara ovlasti.
Nažalost, do ovog trenutka niko od predstavnika Vlade nije želeo da primi predstavnike opština koje su građani birali. Podsetiću vas da su to 62 opštine, da je to trećina Srbije, da ljudi imaju ogroman problem, da ih ministarka finansija nije primala. Dobio sam zvaničan odgovor od predstavnika Ministarstva finansija, iako je ovde bilo polemike da su oni primljeni od ministarke finansija, jasno je rečeno da su predstavnike 40 najnerazvijenijih opština primili 28. oktobra državni sekretari u Ministarstvu finansija Vuk Đoković i Miodrag Đidić.
Ne vidim način kako mi možemo da rešimo ovaj problem. Ne vidim šta je problem predstavnicima Vlade da danas prime građane, predsednike opština, da s njima porazgovaraju i da vide načine da li mogu da reše problem. Ljudi samo to traže, da ih neko primi, da ih sasluša neko od predstavnika Vlade. Danima to najavljuju. Prosto je neverovatno da oni sede sada u Vladi i da niko ne želi da ih primi.
Ovo je apel ministarki finansija i predsedniku Vlade da nađu način da se dogovore, da porazgovaraju i da iznađu rešenja za njihov problem koji se nalazi u tome što su umanjena transferna sredstva.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, nema ovde ministra Rasima Ljajića. Zaista nije jasno zašto je odbijen naš amandman, obzirom da je rešenje koje je predviđeno u Predlogu zakona takvo da zaista predstavlja vrlo oštre uslove za izbor arbitara. Smatrali smo da, obzirom na ulogu koji arbitri imaju u postupku mirnog rešavanja radnih sporova, taj postupak po svojoj prirodi takav da nije sudski, jer samim tim da se odvija pred arbitrima i izvan sudskih institucija, ima i svoju neformalnu stranu. Cilj tog postupka je da se u jednom više razgovoru, više iznošenju činjenica pred arbitrom od strane predstavnika poslodavaca i zaposlenih, dođe do rešenja spora koji smo, hvala bogu, usvojenim amandmanima proširili na niz drugih oblasti. Arbitri tu imaju ulogu i cilj je da što više lica koja imaju određena iskustva i znanja, budu imenovani za arbitre.
Vi imate situaciju da i u samom tekstu zakona, pogotovo u izmenama i dopunama zakona, imate vrlo oštra rešenja kada su u pitanju imenovanja arbitara. Postavljena su kumulativno. Mi smo smatrali da ona treba da budu postavljena tako da, pored ovih osnovnih uslova koji se tiču neosuđivanosti, uslova za izbor arbitara, državljanstva, da se postave i tri alternativna uslova.
Jedan je da ima visoku stručnu spremu i najmanje pet godina radnog iskustva iz oblasti radnih odnosa, znači lice koje je radilo u radnim odnosima i ima znanje. Ovde se to postavlja kao kumulativan uslova sa sledeća dva, a to je da je redovni profesor pravnog fakulteta iz pozitivno-pravnih predmeta ili da ima položen pravosudni ispit.
Sasvim je dovoljno da arbitar može biti i lice koje ima iskustvo iz oblasti radno-pravnih odnosa, ne mora da ima položen pravosudni ispit, radio je u nekom preduzeću i zna, pogotovo kada su u pitanju radni odnosi i zaključivanje ugovora, određivanje naknada za rad, sve ono što podrazumeva jedan normalan posao koji rade uglavnom lica na poslovima, kako bi se to reklo, personalnog menadžmenta i u personalnim odeljenjima preduzeća. Znači, to su lica koja imaju ta iskustva i znaju kako da rešavaju te probleme.
Profesori fakulteta iz pozitivno-pravnih predmeta, sasvim sigurno, znaju procesnu materiju koja je neophodna u ovom slučaju, da se neki predmeti koji se nađu pred arbitrom rešavaju. Znaju postupak.
Treća grupa su lica koja imaju položen pravosudni ispit, to znači lica koja imaju iskustvo kada su u pitanju pozitivno-pravni predmeti, ali i procesna iskustva, znači obavili su stručnu pripremu i imaju iskustva ili u oblasti sudstva ili u oblasti advokature.
Mislimo da će uslovi koje je predložila Vlada dovesti do toga da mali broj lica poželi da bude imenovan za arbitra, a mali broj lica podrazumeva i to da će malo lica ispunjavati ove kumulativne uslove, nadasve, ljudi će naći mnogo unosnije poslove kad imaju ovakva iskustva, da su radili u struci ili da su još, uz to, profesori na pozitivno pravnim predmetima ili da imaju položen pravosudni ispit.
U stvari, cilj je da širimo krug lica koji treba da budu imenovani za arbitre, a ne da ih ovako oštrim uslovima umanjujemo. Molim predstavnike Vlade, ovde nema ministra Ljajića, da razmotre ovaj amandman, on je sasvim konstruktivan i jeste u duhu toga da ovaj zakon da svoje efekte u praksi.
Poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, u članu 1. mi smo, za razliku od predstavnika vlasti koja je predložila ovaj predlog zakona, želeli da damo definiciju autonomne pokrajine, onako kako je to navedeno i u Ustavu Srbije.
Mi smo juče o tome polemisali i smatrali smo da činjenica da je i u Predlogu statuta AP Vojvodine izostavljena ustavna definicija da je Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive i da se radi o autonomnoj teritorijalnoj zajednici, a juče smo kritikovali da se uvode pojmovi koji nisu pravni kao što je „regija“ i da je Vojvodina Autonomna Pokrajina građana i građanki, mi smo u članu 1. želeli to da precizno definišemo, da se jasno vidi u ovom zakonu koji utvrđuje nadležnost autonomne pokrajine da je AP Vojvodina deo teritorije Republike Srbije.
U tom smislu, član 1. glasi: „Autonomna Pokrajina Vojvodina je autonomna teritorijalna zajednica osnovana Ustavom Republike Srbije, u kojoj je zagarantovana ustavna ravnopravnost srpskog naroda i svih građana i etničkih zajednica koje u njoj žive“.
Ustav Republike Srbije i propisi koje je donela Narodna skupština Republike Srbije na najširi mogući način jemče prava nacionalnih manjina na celoj teritoriji Republike Srbije, ali smo želeli da upravo u ovom članu koji definiše autonomnu pokrajinu, potvrdimo da se i na prostoru AP Vojvodine primenjuje Ustav Srbije i ustavna odrednica da je država Srbija država srpskog naroda i ostalih građana koji u njoj žive, pa tako želimo da definišemo i AP Vojvodinu, kao autonomnu teritorijalnu zajednicu u kojoj je zagarantovana i ustavna ravnopravnost srpskog naroda i svih ostalih građana.
Poštovana predsedavajuća, poštovani ministre, dame i gospodo narodni poslanici, ovo je najopasniji član Predloga zakona o utvrđivanju nadležnosti Vojvodine.
Mi smo već evo dva dana raspravljali o tome koje nadležnosti dobija AP Vojvodina, tj. koje nadležnosti se i poveravaju od strane Republike Srbije AP Vojvodini i naravno rekli smo da način tog poveravanja, obim tih poslova predstavlja nešto što je apsolutno sporno.
Ali, kada Republika Srbija poverava nadležnosti, koje su originerno njene, izvorno njene, onda radi zaštite pravnog poretka, izvršavanja tih nadležnosti koje su poverene drugom nivou vlasti, kao što je autonomna pokrajina, podrazumeva mehanizme nadzora i reagovanja u slučajevima kršenja zakona i sprovođenja tih nadležnosti.
Šta mi imamo i gde leži ključna opasnost i remećenje čitavog poretka u Republici Srbiji? Vi poveravate nadležnosti, ali članom 2. ograničavate mogućnost da sutra Republika Srbija deo tih nadležnosti vrati, jer kažete – kada se ovim zakonom utvrdi koje se nadležnosti poveravaju, onda se više ne mogu vraćati Republici Srbiji.
Za taj veliki broj nadležnosti koje se ne mogu vratiti vi ne vršite nadzor onako kako treba da se vrši, korišćenjem instrumenata koje Republika Srbija ima. To se najviše vidi u stavu 3. ovog člana koji kaže – radi zakonitog, uspešnog i nesmetanog obavljanja poslova iz nadležnosti AP Vojvodina, Vlada, ali ne samostalno, nego na inicijativu izvršnog organa formira mešovite komisije gde se raspravlja da li se primenjuje zakon ili ne. To je katastrofa.
To je nešto što potpuno remeti pravni poredak i hijerarhiju organa Republike Srbije. Mi smo upravo ovu nadležnost definisali u članu 8, ne da se dogovaramo, nego da Vlada Republike Srbije, ako se krši zakon, obustavi od izvršenja opšti akt i na njemu zasnuje pojedinačni akt i pokrene postupak pred Ustavnim sudom. Nema šta da se pregovara oko toga sa AP Vojvodinom da li se primenjuje zakon ili ne ili da li je zakonito, nego se obustavlja i pokreće se postupak.
Ovo je opasan akt. Molim vas, prihvatite ovaj amandman i briši te ga iz pravnog poretka Republike Srbije. Hvala.
Poštovana predsednice, poštovana predsedavajuća, dame i gospodo narodni poslanici, poštovane kolege studenti, pred nama je danas Predlog statuta AP Vojvodine, koji se našao pred Narodnom skupštinom, evo, već više od godinu dana  nakon što je usvojen u Skupštini AP Vojvodine.
Ovo je potpuno protivustavan akt. Ovo je akt koji ozbiljno narušava jedinstvo Republike Srbije i sasvim sigurno njegove posledice i po državu Srbiju i po srpski narod biće pogubne.
Želim ovde da govorim o odredbama ovog statuta koje su u potpunoj suprotnosti sa Ustavom RS, iako su se ovde predstavnici vlasti zaklinjali da sve što piše u Ustavu ovde je primenjeno.
Uopšte nije slučajno što mi o ovakvom aktu, koji na ozbiljan način dovodi u pitanje veze između AP Vojvodine sa ostatkom Srbije, raspravljamo 25. novembra, kada je pre 91 godinu narod tih krajeva odlučio da se pripoji Kraljevini Srbiji.
Baš istog dana mi raspravljamo o aktu u kojem je svaki njegov član potpuno suprotan duhu Ustava koji je jemčio i teritorijalnu celovitost, i jedinstvo Srbije, i pravo na pokrajinsku autonomiju i pravo na lokalnu samoupravu.
Već u članu 1, stav 1, ovaj statut potpuno je suprotan Ustavu. On definiše Vojvodinu kao autonomnu pokrajinu građana i građanki. Dame i gospodo, kolege studenti, koji ste verovatno položili Ustavno pravo, u članu 1. Ustava se kaže da je Republika Srbija država srpskog naroda i svih građana koji u njoj žive.
Da li se na prostoru AP Vojvodine ovim stavom suspenduje ova odredba Ustava? Da li na prostoru AP Vojvodine, što ćemo videti kroz druge članove gde se uvode pojmovi nacionalnih zajednica, srpski narod koji je, po definiciji, ovde u Ustavu, Republika Srbija je njegova država, postaje jedan od više naroda, a sve se to zamagljuje u ovoj definiciji građana i građanki.
U tom članu 1. Vojvodina se određuje kao regija, koja ne postoji kao pravni pojam. Teritorija AP Vojvodine određuje se na geografskim pojmovima koji ne postoje u Ustavu, kao Bačka, Banat i Srem. Mi smo juče odslušali ovde objašnjenja čak na Zakonodavnom odboru; to je deklarativna norma, to ne postoji u Ustavu, gde teritoriju AP Vojvodine definiše Zakon o teritorijalnoj organizaciji Republike Srbije.
U članu 6, kao što sam rekao, definisane su sve nacionalne zajednice koje žive u AP Vojvodini, i Srbi, kao narod koji je definisan u članu 1, na taj način da je Srbija država srpskog naroda, samo su jedna od nacionalnih zajednica.
Vojvodina dobija svoj glavni grad. Slušali smo ovih dana priče, magle, da li je glavni grad, da li je glavni administrativni centar. Naslov iznad člana 10 kaže – glavni grad AP Vojvodine i mi kroz Novi Sad već vidimo slavodobitne bilborde, gde se proslavlja da je Novi Sad glavni grad.
Imovina AP Vojvodine treba da se definiše posebnim zakonom, ali ne, ona je već definisana u članu 11. Molio bih od predsednice Narodne skupštine, koja je ovde izvestilac, da nam da odgovore na ova pitanja. Mi nemamo od koga drugog da ih dobijemo. Tamaša Korheca nema, Dragoslava Petrovića nema. Mislim da bi morala predsednica Narodne skupštine da da odgovore na sve ove protivustavnosti ovog predloga statuta.
Međuregionalna saradnja, kaže se da će se ona ostvarivati u skladu sa spoljnom politikom Republike Srbije, ali svakako ko bi trebalo da kontroliše to, on ovde nije, a to je Vlada Republike Srbije.
Službeni jezici i pisma – primena latiničnog pisma srpskog jezika. Molim vas, to mi nađite u Ustavu. Gde piše latinično pismo srpskog jezika?
Finansiranje - saveti nacionalnih zajednica. Sve ono što je sasvim sigurno suprotno Ustavu Republike Srbije ovde definišete i stvarate neki novi identitet u Vojvodini kroz simbole i kroz institucije koje su ovde uvedene u statutu.
Molim vas, dajte odgovor na ovo pitanje i sasvim sigurno će ova rasprava biti i ozbiljna i duboka.
Pozivam sve narodne poslanike da shvate istorijski značaj po državu Srbiju ovakve rasprave.
Pravo na repliku. Poštovana predsedavajuća, uvaženi kolega Maraš, ovde u Narodnoj skupštini, najvišem domu, raspravljamo o našem viđenju kako treba da bude uređena autonomija u Vojvodini.
Vi imate vašu politiku i mislite da je Predlog statuta u skladu sa Ustavom. U svom izlaganju rekao sam, i ponoviću, da je Predlog statuta protivustavan i ta protivustavnost statuta imaće pogubne posledice po državu. To sam rekao u svom izlaganju. To je naše viđenje ovog statuta.
Imamo pravo da kažemo da on nije usaglašen sa Ustavom i imamo pravo da kažemo da ovo nije autonomija Vojvodine kakva je propisana u Ustavu RS, i da će tako usvojen statut proizvesti po državno jedinstvo RS, po njene institucije, po delovanje pravnog poretka i njenih državnih organa na celoj teritoriji RS ozbiljne i negativne posledice.
U tom smislu, najbolje rešenje je da se ovaj statut povuče iz skupštinske procedure. Ali, u toku dana sigurno ćemo čuti još argumenata koji će ići ovome u prilog.
Vi imate vašu politiku. Legitimno je pravo da je iznosite. Juče ste rekli da je malo autonomije ovde data u ovom predlogu statuta. Mi smo rekli da ono što je dato nije u skladu sa Ustavom i to je naše legitimno pravo. Protivustavan je, pokrenućemo postupke pred Ustavnim sudom. Na sve moguće načine ćemo hteti da ovakav akt oborimo.