Nesumnjivo da je član 5. izazvao i najveću polemiku u javnosti i to je, da tako kažemo, centralno mesto ovog zakona i za samog predlagača. Više puta smo rekli u načelnoj raspravi, u raspravi o amandmanima, da ostali članovi ne mogu da se ocene kao oni koji će imati jasan efekat u politici regionalnog razvoja. Nemaju toliku snagu kao što je član 5, koji definiše regione, nešto što je najspornije i nešto o čemu zaista treba ozbiljno progovoriti.
Vidim da je to izazvalo veliku diskusiju, s pravom, osim činjenice, gospođo predsedavajuća, što su građani, umesto da gledaju ovu raspravu o izuzetno bitnom zakonu, gledali snimak utakmice Lejkersi –Orlando, iz američke NBA lige, što je stvarno sramota. Veliko je interesovanje građana za ovu temu. Ima se utisak da se ova tema krije od očiju javnosti i ako taj odloženi snimak bude negde oko 01 i 02 sata, bojim se da će ova važna rasprava, jedna od najvećih koja se vodi u jednoj državi kada je u pitanju cilj ravnomernog regionalnog razvoja, biti skrajnuta.
Ono što je naš, koncept DSS-a kada je u pitanju ova tema, jeste sledeće. Smatramo da pitanje statističkih regiona treba da bude posledica utvrđene politike. Da li će regioni biti instrument sprovođenja politike regionalnog razvoja, odgovor na to će dati samo politika i onaj ko tu politiku bude formirao – Vlada Republike Srbije. Zašto bismo mi ovoj ili nekoj drugoj vladi vezali ruke da sprovodi tu politiku? Zašto bismo je vezali da ta politika regionalnog razvoja može da se sprovodi isključivo u ovih sedam regiona? Zašto se predlagač zakona fokusirao na nomenklaturu broj 2? Zašto je ona najneophodnija, zašto nije broj 3?
Nemojte reći da je to uslov za EU. Teško da možemo da kažemo da županije u Hrvatskoj mogu da se podvedu pod nomenklaturu 2. Oni nemaju toliki broj stanovnika. A možemo li reći da oni nisu rešili taj problem? Oni su ga rešili, čak i Ustavom. Znači, ovo je jedna velika obmana, jer se ovim pokušava od strane političke stranke, koja ima potpuno legalan politički cilj – da regionalizuje Srbiju u političkom i administrativnom smislu, da izvrši pripremu javnosti. Ona je vršena ovih dana, a ta priprema je sada, kada je trebalo da bude razobličena, rešena tako što će građani da gledaju utakmicu Lejkersi-Orlando.
Suštinski koraci jedne ozbiljne politike regionalnog razvoja su sledeći. Moramo ovde, u Narodnoj skupštini, kao predstavnici naroda da kažemo kakav regionalni razvoj Srbije želimo, šta je to što su strateški ciljevi regionalnog razvoja i da donesemo tu politiku za narednih 10 godina. Na osnovu te politike, Vlada će odrediti statističke regione i sprovodiće politiku regionalnog razvoja preko tih regiona. Ako ta politika da rezultate, ili ne da rezultate, regioni će se menjati. Na koncu sprovođenja te politike je jedan instrument čiji je cilj da se Srbija razvija regionalno i da se razlike u razvoju pojedinih regiona smanje.
Mi smo ove regione definisali, tj. Vlada, kao jednu stvar koja će biti u Srbiji večna. Time teramo Vladu da na osnovu ovoga utvrđuje šta je to razvojna politika u Srbiji.
To je potpuno naopak koncept. To nijedna ozbiljna država u svetu ne radi. Statistički regioni se menjaju. Oni su jedan običan instrument razvojne politike jedne države. To treba da bude osnova jedne ozbiljne vlasti, a mi smo ih ovde proglasili najvažnijom stvari u razvojnoj politici. Od toga, od tih sedam regiona, tri smo već potpuno definisali – Vojvodinu, Beogradski region i region KiM-a. Oni su teritorijalni … oni jesu pravni subjekti. Ne možete da kažete da nisu. Što je najvažnije, ostali statistički regioni koji bi se formirali na ovaj način u Srbiji bili bi potpuno neravnopravni po pitanju nadležnosti, po pitanju svojih kapaciteta. I u samom zakonu se kaže da strategiju regionalnog razvoja donose izvršni organi vojvođanske vlasti, možda i Skupština, nema veze. U Beogradu, takođe. A ko donosi, recimo, za južni region? Vlada.
To je strašan paradoks i strašna kontradiktornost u ovom konceptu. Hajde da Vlada Republike Srbije izađe s jednim strateškim dokumentom pred Narodnu skupštinu i kaže – ovo je politika koju bi Srbija trebalo da vodi kada je u pitanju regionalni razvoju. Ovde su narodni predstavnici iz svih opština i gradova u Srbiji, pa da raspravimo kako bi trebalo da se razvija jug, Vranje, Niš, Zaječar, Šabac, Subotica, i onda, na osnovu mandata koji je dobila, Vlada donosi strateške dokumente, konsultuje lokalne samouprave u Srbiji.
Na osnovu njihovog međusobnog interesa i povezanosti, formiraju se statistički regioni, najbolje na nomenklaturi broj 3, oni su prirodniji.
Ovako, imate neke karte koje su se pojavile, na kojima će Smederevo i Tutin biti u istom regionu. Ako neko iz Vlade može da kaže da će Tutin i Smederevo biti u istom regionu jer imaju zajedničke dodirne tačke, jako teško će ubediti nekog u to.
Na osnovu toga vršiti monitoring sprovođenja te regionalne politike, takvi statistički regioni ne daju svoj efekat. Dajte da ih menjamo novom odlukom, novim konsultacijama s lokalnim samoupravama. To mora biti način da se ne obavezuju buduće vlade da vode potpuno istu regionalnu politiku, u istim okvirima, koja ne daje rezultat.
Smatramo da ovaj član treba promeniti, da ga treba postaviti na nivou načela i mogućnosti, a ne definisati regione koji bi trebalo da sutra, to je suština, to je ključ ovog zakona, prerastu u političke subjekte. To nije tajna, o tome su predstavnici Vlade i predlagač, onaj koji je obrazlagao ovaj zakon u ovoj skupštini, Mlađan Dinkić, vrlo jasno rekli – politički je legitimno. Ali, to ne treba da bude način da se iz tog razloga jedan ovako loš zakon progura u Skupštinu. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospođo ministre Kalanović, upravo obrazloženje na amandman koji je podnela koleginica Judita Popović govori o tome kakva je konfuzija u Vladi vladala prilikom utvrđivanja ovog predloga zakona.
Vlada kaže u svom obrazloženju, odbijajući amandman, da jedino Vlada Republike Srbije može da utvrdi regione. U Predlogu zakona kaže se – za potrebe podsticanja regionalnog razvoja određuju se sledeći regioni, pa se nabraja sedam regiona, a Vlada, na predlog organa nadležnog za statistiku, određuje oblasti koje čine regione.
Voleo bih da čujem predstavnike Vlade, koji još region Vlada može da odredi na osnovu obrazloženja koje je dala? Ovo je potpuna konfuzija.
DSS predlaže da Vlada obrazuje regione na osnovu konsultacija s lokalnim samoupravama. Vlada odbija, kaže – to se utvrđuje u zakonu, Narodna skupština. Gospođa Judita Popović predlaže da to uradi Skupština, Vlada odbija. U svom obrazloženju kaže – to treba da radi Vlada.
Mi zaista ovde postajemo predmet, moram tako da se izrazim, sprdačine. Neko nama treba da objasni šta je Vlada mislila prilikom određivanja regiona. Dva amandmana, dva različita koncepta, dva odbijanja koja su potpuno kontradiktorna. Neverovatno je u kojoj meri se Vlada poigrava s načinom na koji obrazlaže narodnim poslanicima odbijanje amandmana.
Voleo bih da čujem od predstavnika Vlade, koji to region Vlada može da odredi na osnovu Predloga ovog zakona? To bi bilo zanimljivo da čujemo i da nam obrazloži gde to piše.

Voleo bih da čujem koju će teritoriju da utvrdi Vlada Republike Srbije za region Vojvodine, ili region KiM-a, možda Bujanovac bude na toj teritoriji? Koju će teritoriju imati Beogradski region? Da čujemo šta će to Vlada da utvrđuje kada je u pitanju region Vojvodine? Baš bih voleo da čujem šta će to još da pripadne Kosovu i Metohiji u odnosu na ono što je definisano zakonom. To je prosto neverovatno.
Vlada je u ovom zakonu definisala regione. Nema tu šta. Tome se protivimo.
Sada kažete, mi ćemo nešto posebno u odnosu na region Vojvodine. Možda će Šabac biti u regionu Vojvodine, možda će to da bude i to će Vlada sada da utvrdi, i možda će da bude... Evo, neko kaže da Bujanovac i Preševo treba da budu. Možda ćemo i to da kažemo.
Molim vas, priznajte da ste napravili konfuziju kada ste pisali zakon, pogotovo kada su u pitanju obrazloženja.

Ovaj amandman se nastavlja na amandman koji je obrazlagao kolega Miloš Aligrudić, upravo iz razloga da se, kada je u pitanju pozicija nedovoljno razvijenih lokalnih samouprava, one koje se odnose na demografski pad pojačaju i u odnosu na republički prosek.
Želim ovom prilikom da kažem i prisutnoj ministarki Kalanović, ako je išta dobro u ovom zakonu, onda upravo za čl. 11. i 12. mogu reći da su dobri delovi zakona i mislim da je bilo nepotrebno da se čitava materija regiona razrađuje u ovom zakonu, kada upravo kroz čl. 11. i 12. imate dobru osnovu da se gradi politika regionalnog razvoja.
Vi ste ministarka za NIP i svi imamo informaciju da su odvojena značajna sredstva za nedovoljno razvijene opštine, a to je jedan od načina da se vodi politika regionalnog razvoja. Onda ste, uvodeći ovaj koncept razvrstavanja jedinica lokalne samouprave prvostepene razvijenosti, potpuno nepotrebno uveli regione i počeli da razrađujete razvijenost regiona. Niko u Srbiji, kada ste ovako pobrojali ovih sedam regiona, ne može odmah da vam kaže u koju klasifikaciju razvijenosti bi one bile stavljene.
Kad tako pogledate zakon, deluje da je sve pisano zbog člana 5, a potpuno je nepotrebno. Mislim da je bilo bolje da se ostavila sloboda Vladi Republike Srbije da gradi koncept statističkih regiona, a na osnovu čl. 11. i 12. lako možete podeliti opštine i gradove po Srbiji na osnovu ovih kriterijuma i da na osnovu toga, kao jednog od parametara, pravite statističke regione i koncept regionalnog razvoja.
Još jednom, na kraju, da kažem, iako mislim da je čitav zakon loš, jedino što će ostati vredno u ovom zakonu su čl. 11. i 12.

Poštovana predsedavajuća, ministre Kalanović, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman je jedan od onih koji zaokružuju naš koncept, kako mi vidimo ravnomerni regionalni razvoj i, uopšte, razvoj Srbije.
Suština našeg koncepta je da se, prvenstveno, mora definisati politika regionalnog razvoja. Bez toga, nema ključnih strateških odluka, nema nacionalnog plana i, nadasve, nema definisanja statističkih regiona.
Ono što ovim našim amandmanom želimo da isteknemo jeste sledeće. Činjenica je da je ravnomerni regionalni razvoj ustavno načelo i podrazumeva, kao i sam Ustav, potrebu konsenzusa i širokih rasprava, da je potrebno da o toj temi razgovaramo u Narodnoj skupštini. Smatramo da je Narodna skupština, za vreme ove vlade, u mnogo čemu zapostavljena, u mnoge čemu skrajnuta, kada je u pitanju donošenje ključnih političkih odluka, važnih za ovu državu.
Više puta smo to isticali kada su u pitanju odluke koje se tiču politike prema KiM-u, pa sad politike koja se odnosi na sprečavanje ekonomske krize. O te dve velike teme nismo razgovarali u Narodnoj skupštini.
Treća velika tema jeste razvoj Srbije. Smatramo da i o toj temi, o donošenju odluka kako treba da se razvija Srbija, treba da razgovaramo u Narodnoj skupštini.
Zato smo predložili da prvi korak ka definisanju politike regionalnog razvoja treba da bude Narodna skupština i usvajanje te politike u Narodnoj skupštini, da iz ovog najvišeg doma, gde su predstavnici građana iz svih krajeva Srbije, čujemo u kom pravcu i na koji način treba da se razvija Srbija.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, nesumnjivo je da je pred nama jedan od važnih zakona, koji je i obavezan po Zakonu o lokalnoj samoupravi, usvojenom u Narodnoj skupštini, u decembru 2007. godine.
Pre nego što se osvrnem, konkretno, na ovaj zakon, želeo bih, pošto je ovde prisutan ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu, da ukažem na atmosferu u kojoj se donosi zakon o komunalnoj policiji, a koja je trenutno takva da se ne može govoriti da je stanje u lokalnim samoupravama dobro.
Niz indikatora ukazuje na to da Vlada Republike Srbije prema lokalnim samoupravama vodi politiku za koju ne može da se kaže da vodi njihovom jačanju, nego, sasvim sigurno, slabljenju njihovih kapaciteta i onoga što je najbitnije kada je u pitanju lokalna autonomija, a to je mogućnost da neposredno u dodiru s građanima realizuju svoje najvažnije nadležnosti, da budu pravi servis građana, kako je definisano Ustavom i Zakonom o lokalnoj samoupravi.
Više puta smo u Narodnoj skupštini govorili o tome da je Vlada Republike Srbije, u ekonomskoj krizi, donela jednu vrlo pogrešnu odluku, čije će se posledice tek sada, čak i u ovom zakonu o kome ćemo nešto govoriti, jasno videti – odluku o smanjenju transfernih sredstava, gde se posledice već počinju osećati u velikom broju opština. A kada se usvoji zakon o regionalnom razvoju, gde se stvaraju dodatni nameti na lokalne samouprave, pa sada zakon o komunalnoj policiji, takođe, s nizom finansijskih obaveza lokalnih samouprava, plus ove osnovne nadležnosti koje lokalne samouprave imaju, predstavljaće strašan teret i sigurno neće doprineti napretku lokalnih samouprava.
Jedna važna ustavna obaveza, više puta ponavljana, DSS želi ovde da ponovi, Vlada Republike Srbije je nije realizovala, to je donošenje zakona koji se tiču javne svojine, pa, između ostalog, i svojine lokalnih samouprava.
Ne može se pričati o suštinskoj decentralizaciji, a mi smo svi postigli konsenzus u Ustavu Republike Srbije da lokalne samouprave imaju svoju svojinu, ako se ne donese zakon o svojini lokalnih samouprava, gde bi one s punim kapacitetom mogle da donose svoje razvojne i investicione planove. U tom smislu, ovom prilikom apelujem na ministra za državnu upravu i lokalnu samoupravu da uloži napor kao resorni ministar i taj posao ubrza.
Lokalne samouprave su suočene s nizom problema koje se tiču realizacije nadležnosti koje su im prenete, koje su vrlo važne za njihovo funkcionisanje, kao što je ubiranje prihoda lokalnih samouprava. Bilo bi zanimljivo čuti od samog ministra – u kojoj meri su lokalne samouprave izgradile svoje administrativne i poreske kapacitete da ubiraju prihode koji im pripadaju. S nizom problema se suočavaju lokalne samouprave kada je ovo u pitanju.
Naravno, postoje i politički problemi u velikom broju lokalnih samouprava, koji nisu samo posledica političkih sukoba, ali postoje stvari na koje bi samo Ministarstvo za lokalnu samoupravu moralo da obrati pažnju, a to je donošenje akata koji se tiču demokratije i odnosa između vlasti i opozicije u pojedinim lokalnim samoupravama.
Imamo niz primera u pojedinim lokalnim samoupravama, gde se kroz izmene ili kroz donošenje Poslovnika ta prava sužavaju pojedinim odbornicima.
Bilo bi zanimljivo čuti da li ministar ima pregled raznih poslovnika po pojedinim lokalnim samoupravama i njihove uređenosti kada je u pitanju pravo opozicije da deluje u pojedinim lokalnim samoupravama?
Želim da skrenem pažnju ministru da danas postoji problem u Prijepolju. Tamo je bio veliki problem prethodnih dana, upravo zbog rasprave i činjenice da se menja poslovnik, da se sužavaju prava odbornicima.
Sutra, ponovo imate tamo lokalnu samoupravu gde je atmosfera na ivici sukoba. Molim vas da obratite pažnju na situaciju u opštini Prijepolje i da učinite napor da se prava odbornika, kada je u pitanju rad lokalne samouprave i kada je u pitanju rad opozicije, poštuju i da sve one pritužbe koje dobijate iz te lokalne samouprave uvažite.
Nesporno je da je došlo do određene stabilizacije u odnosu na prethodni zakon. Jesu to dobre posledice Zakona o lokalnoj samoupravi, ali bilo je mnogo problema kada je u pitanju sudska praksa. Naravno, tu nema direktne odgovornosti samog ministarstva, ali mislim da bi bilo dobro da i Vlada i Ministarstvo učine napor da se ta praksa ujednači, jer je niz ovih lokalnih samouprava, gde smo imali, sad, ponovljene izbore, upravo rezultat loše sudske prakse.
Rekli smo već da se zakonom o regionalnom razvoju nameću nove obaveze lokalnim samoupravama, kroz oblasne asocijacije, oduzimaju se nadležnosti s izmenom Zakona o poljoprivrednom zemljištu, ne donosi se zakon o svojini lokalne samouprave, umanjuju se transferna sredstva.
Ministre, mislim da stanje u lokalnoj samoupravi, gde, naravno, nisu samo vaše nadležnosti, nije dobro i da Vlada Republike Srbije, u nizu svojih sektora, vrlo lošu politiku vodi.
Bilo je dosta kontradiktornih izjava, to moram da kažem, i same Vlade. Vi ste imali jedan koncept kada je u pitanju racionalizacija radnih mesta u lokalnoj samoupravi, ali očigledno je Vlada po tom pitanju bila podeljena i morali ste da odustanete od tog koncepta, jer je resorni ministar ekonomije i regionalnog razvoja, koliko smo imali priliku da vidimo iz medija, Mlađan Dinkić, vršio pritisak da se taj koncept racionalizacije radnih mesta ne sprovede. Sada je veliko pitanje na koji način će uopšte biti moguće taj problem rešiti i s kojim će novim nametima, verujte, lokalne samouprave su uplašene šta će se događati po tom pitanju, biti suočene.
Želeo sam da nešto kažem u ovom uvodnom delu, i kao predsednik Odbora za lokalnu samoupravu u Narodnoj skupštini, o atmosferi u kojoj se donosi ovaj zakon, jer mnogo pitanja i pritužbi i svih ovih nedoumica stiže iz niza gradova i opština, pa se, sasvim sigurno, u ovoj atmosferi donosi i ovaj zakon o komunalnoj policiji, o kome na početku želim da kažem, ministre, da nije dobar.
Čak bih mogao da kažem da je u mnogim segmentima loš i da neće proizvesti dejstvo o kome ste vi u uvodnom delu govorili, tj. mislim da neće biti primenljiv u jednom delu svojih odredaba, o čemu ću u diskusiji govoriti, kao i ostali narodni poslanici naše poslaničke grupe, a podrobno u okviru rasprave o amandmanima.
Sama činjenica da smo 2007. godine, usvajajući Zakon o lokalnoj samoupravi, doneli odluku da se uvede komunalna policija, jeste rezultat jedne analize i potreba koje smo čuli tada u Narodnoj skupštini od gradova, da održavanje komunalnog reda, rešavanje komunalnih problema kad je u pitanju komunalni red, iziskuje formiranje komunalne policije. Ali, u vreme od kada je taj zakon usvojen, pa do danas, to je godinu i po dana, trebalo je da se učini napor da se definišu norme o poslovima i nadležnostima komunalne policije, o odnosima s drugim organima, o stručnom usavršavanju komunalnih policajaca, finansijskim sredstvima i rokovima. Očigledno, nije bilo dovoljno vremena.
Mi smatramo da je bilo važno da se u ovom periodu od godinu i po dana održi jedna kvalitetnija javna rasprava, koja bi mogla da ukaže na ove probleme, a koliko sam čuo juče i na Odboru za lokalnu samoupravu, bilo je mnogo ideja od samih gradova koje se tiču upravo ovih primedaba koje će izneti i DSS.
Osnovna primedba koja se odnosi na zakon o komunalnoj policiji jeste konfuznost samog određenja komunalne policije između dva druga organa s važnim nadležnostima, a to su policija i komunalna inspekcija.
Mislim, ministre, da niste uspeli da definišete komunalnu policiju u sredini između ta dva organa i nadležnosti koje ima policija i komunalna inspekcija. Ona nema svoje jasne obrise, vidi se iz člana 9, koji se odnose na poslove komunalne policije.
Znate, teško možemo, kada je u pitanju određivanje poslova komunalne policije, da vrlo jasno odredimo i stavimo u nadležnost komunalne policije to da je njen posao vršenje kontrole nad primenom zakona, ili da je to podrška sprovođenju propisa. To teško da može da bude nadležnost komunalne policije, pre može da bude nadležnost komunalne inspekcije.
Vi ste ovde, u toku diskusije, rekli da će se problem između komunalne policije i inspekcije rešiti hijerarhijom, autoritetom organa u samoj lokalnoj samoupravi. To može da bude jedna vrsta naredbe, kako ste ovde rekli, načelnika uprave, ali to neće odgovoriti na pitanje, koje je ovde konfuzno – da li je to nadležnost same komunalne policije?
Ono što nije, najavljujući važnost ovog zakona, najsretnije rešeno, jeste sama pozicija komunalne policije u sistemu gradske uprave. Mi smatramo da ona treba da bude posebna. Ne, nije posebna uprava, nego je ona deo uprave.
Ako već dajemo snagu komunalnoj policiji, ako dajemo ovlašćenje da primenjuje fizičku prinudu, onda, da ima nekog načelnika uprave koji će da bude iznad načelnika komunalne policije, da u tom hijerarhijskom smislu bude tako nisko, mislimo da nije dobro.
Smatramo da, i kad je u pitanju raspoređivanje načelnika, komunalna policija treba važnu ulogu da igra, naravno, i gradska veća, a ne neki načelnik jedne od uprava u sistemu gradske uprave. Prosto, postoji nesrazmera između kapaciteta ovlašćenja koja se ovde daju, iako su konfuzna, pa, čak, dotle da se primenjuje fizička sila, i same pozicije komunalne policije u sistemu gradske uprave, koja je jako slaba.
Kada je u pitanju odnos između komunalne policije i same policije, to se vidi se u članu 4, gde se kaže – O angažovanju komunalne policije, obimu i načinu pružanja pomoći odlučuje načelnik komunalne policije, pa kaže dalje – ako zbog fizičkog otpora sprovođenje izvršenja ne bude moguće, ili ne uspe i pored angažovanja komunalne policije, nadležni organ grada će onda da traži pomoć policije, u skladu sa Zakonom o policiji.
To je jedna vrsta degradacije komunalne policije. Zašto ne bi bila uspostavljena direktna komunikacija između komunalne policije i policije u ovom slučaju? Osim toga, predug je rok od 48 sati za postupanje komunalne policije. Mi smo amandmanom predložili da to bude rok od 24 sata, jer neke odluke moraju da budu zaista hitno donete da bi se sprečila eventualna šteta od njihovog neizvršenja.
Što se tiče poslova, mislim da vam je najslabiji, najkonfuzniji i najnejasniji, stvoriće najveće probleme u primeni, član 9, koji se odnosi na poslove komunalne policije. Bilo bi zanimljivo čuti na koji način će komunalna policija vršiti kontrolu sprovođenja propisa.
Što se tiče strateškog plana, moram da kažem da smo mi imali dilemu da li je uopšte potreban strateški plan ili, ako se već donosi strateški plan, daj da ojačamo njegovu snagu. Mi smo amandmanom predložili, ako već postoji strateški plan, da ga donosi gradska skupština, da daje saglasnost gradska skupština, jer time ojačavamo ukupnu ulogu komunalne policije unutar gradske uprave. Onda se radi o razlikama u konceptu. Naravno, možemo polemisati o tome, ali o mestu komunalne policije, o programima i planovima koje ona donosi, koji nadležni organi treba da definišu.
Što se tiče ovlašćenja komunalne policije, to je nešto što je vrlo bitno i najveći broj građana se interesuje koja će biti ovlašćenja komunalne policije, jer ona, kao što će se videti, dovode do mogućnosti da komunalna policija primenjuje sredstva prinude, koristeći službene palice i sredstva za vezivanje. Mi imamo ovde primedbu i veliku dilemu i na to smo amandmanski reagovali.
Smatramo da komunalna policija ne može da pregleda lice i predmete, pogotovo ne može da privremeno oduzima predmete. To je naše mišljenje i, kada je u pitanju ovo ovlašćenje, smatramo da je prikladnije da se uvede, i to smo amandmanom definisali, pojam zadržavanja lica koje je izvršilo određeni prekršaj do dolaska policije, koja bi dalje postupila po ovim pitanjima, kada je u pitanju privremeno oduzimanje predmeta i pregledanje lica i predmeta.
Znate, veliko je to ovlašćenje kada je u pitanju privremeno oduzimanje predmeta, pogotovo se postavlja pitanje kako će komunalna policija da reaguje ako lice odbije da da mogućnost komunalnoj policiji da izvrši pregled predmeta. Fizičku prinudu ne može da izvrši, jer se jasno kaže u kojim slučajevima može fizičku prinudu da izvrši, u slučajevima krajnje nužde.
Mi ovde ne možemo da govorimo o tome da bi u tom slučaju ova nadležnost komunalne policije bila efikasna i uopšte realizovana.
Što se tiče kontrole komunalne policije, tim smo se posebno bavili, pogotovo kada je u pitanju obrazovanje komisije. Gospodine ministre, apsolutno je dobro rešenje, zbog mogućnosti svih ovih ovlašćenja, pogotovo kada je reč o upotrebi fizičke prinude, da se vrši kontrola delovanja komunalne policije, pogotovo rešavanje pritužbi, ali način na koji je to definisano u članu 29. nije najsrećnije rešenje.
Član 29. govori o mogućnosti formiranja komisije u slučajevima nakon pritužbe stranke, podnete načelniku komunalne policije. Ukoliko načelnik utvrdi, ili postoji sumnja da je prekršaj koji je učinjen krivično delo, zar nije logično da tada načelnik komunalne policije pokrene krivičnu prijavu, a ne da čitavu stvar prebacuje na dodatnu analizu nekoj komisiji koja bi se formirala u lokalnoj samoupravi? Postoji zakonska obaveza, u slučaju kada postoje osnovane sumnje da je izvršeno krivično delo, da se podnese krivična prijava, a ne, mi imamo dodatan proces. Ako načelnik komunalne policije, kako se kaže ovde, utvrdi da postoji sumnja da je primenom ovlašćenja učinjeno krivično delo, formiraće se komisija koja će to dodatno da ispita.
Mi smatramo da ova komisija ima smisla samo u slučajevima ako podnosilac pritužbe nije zadovoljan načinom na koji je načelnik komunalne policije analizirao i obradio tu pritužbu, neka vrsta dvostepenosti. U tom smislu bi komisija imala ulogu. Ali, ako postoje osnovi sumnje da je izvršeno krivično delo i oni se pojave i kod načelnika komunalne policije i same komisije, onda imaju apsolutnu obavezu da podnesu krivičnu prijavu, ili prekršajnu prijavu. Vrlo je sporno i pitanje mandatnih kazni. Mi smo imali u Zakonu o bezbednosti saobraćaja čitavu raspravu o opravdanosti da se ne izriču mandatne kazne kao mogućnost korupcije, a sada se ta mogućnost ostavlja komunalnoj policiji. Mislim da o tome treba jako dobro razmisliti.
Zbog značaja nadležnosti, uloge koju će imati, mogućnosti prinude, preduzimanja prinudnih mera komunalne policije, mislimo da je, kada je u pitanju ispitna komisija i čitav proces pripreme komunalne policije za obavljanje ovih poslova, kapacitet Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu nedovoljan.
Ovaj posao mora da radi MUP. Zbog svega onoga što znamo i kakve resurse i edukativne mogućnosti po tom pitanju ima MUP, s obzirom na delove poslova koji se tiču same komunalne policije, koji su slični, oni mogu taj posao kvalitetnije da urade. Mislim da tu ne treba da bude surevnjivosti, nego da bi taj posao kvalitetnije bio urađen od strane MUP-a.
Na kraju, rekao bih nešto što je navedeno u samom obrazloženju zakona, kada su u pitanju sredstva potrebna za njegovo sprovođenje. Ovde je rečeno da će ta sredstva, kada je u pitanju obrazovanje, početak rada, sredstva za nabavku opreme za rad, kao i za osposobljavanje i usavršavanje, obezbediti lokalne samouprave, tj. gradovi i grad Beograd. Onda se kaže ovako – iznos tih sredstava zavisiće prvenstveno od opredeljenja gradova i grada Beograda u pogledu broja ljudstva i komunalne policije.
Bojim se, ministre, da u situaciji u kojoj se nalazi lokalna samouprava kada su u pitanju finansijska sredstva, broj komunalnih policajaca, nažalost, neće zavisiti od potreba gradova, nego će zavisiti od finansijskih sredstava. Usled nedovoljnih finansijskih sredstava, usled svih problema koji su se našli pred lokalnim samoupravama, broj komunalnih policajaca će, sasvim sigurno, u gradovima Srbije biti mnogo manji nego što je potrebno. Da bismo omogućili da bar približno obezbede neophodna sredstva za rad komunalne policije, gospodine ministre, odustanite od smanjenja transfernih sredstava u lokalnim samoupravama.
DSS neće podržati zakon o komunalnoj policiji. Bilo bi dobro da se kroz ovu diskusiju instališu neki novi amandmani i u nadležnom odboru ti amandmani usvoje, kako bi poboljšali ovaj zakon. Hvala.

Gospodine ministre, samo par pojašnjenja oko onih stvari gde polemišemo.
Što se tiče same komisije, mi ne sporimo potrebu postojanja komisije i kontrole pritužbi. Samo smo ukazali na prirodu komisije, a ona se formira u slučajevima kada iz pritužbi, podataka prikupljenih u postupku kod načelnika, odnosno očevica, postoji sumnja da je komunalni policajac prekršio ovlašćenja i učinio krivično delo.
Mislimo da nema potrebe da se iz tog razloga formira komunalna policija. Dovoljno je da načelnik komunalne policije podnese krivičnu prijavu, a neka se ova komisija formira ako podnosilac pritužbee nije zadovoljan.
Što se tiče člana 9. koji ste pomenuli, vršenje kontrole nad primenom zakona i podrška sprovođenju propisa – šta je tu uloga komunalne policije?
Ne možemo da vidimo iz prirode komunalne policije da ona treba da vrši kontrolu nad primenom propisa, zakona i da pruža podršku sprovođenju propisa. Ovo je toliko uopšteno, toliko nejasno. Tražili smo da se ovo briše.
Mandatne kazne – rekli ste da prepustimo to slobodi lokalnih samouprava. Mi smo ovde, gospodine ministre, govorili da su mandatne kazne dokazano leglo korupcije.
Ako smo deklarativno svi za borbu protiv korupcije, onda ne smemo ni u jednom delu Srbije stvoriti pretpostavke za korupciju, pa ni u jednom gradu.
Hajde da to u startu sasečemo. Nemate pravo na mandatne kazne, ni u jednom gradu. Verujte da će jedva dočekati pojedini gradovi da propišu mogućnost mandatnih kazni.
Rekli ste za transferna sredstva, tačno je, to nije donelo vaše ministarstvo, gospodine ministre. Vi ste ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu i apelujem na vas da štitite interese lokalne samouprave i kažete ministru finansija da se, umesto da se smanjuju transferna sredstva lokalnim samoupravama, stavi van snage jednostrana primena SSP-a i videćete kako će biti sredstava za mnogo toga, a ne samo da način da se ubiraju sredstva bude taj što se uzima lokalnim samoupravama.
Mislimo da je to jako bitno i da imate i kapacitet i autoritet unutar Vlade da ovakvu jednu odluku, u interesu lokalnih samouprava, donesete. Hvala.

Poštovana predsednice, poštovana ministarko Kalanović, dame i gospodo narodni poslanici, posle dugo najava o usvajanju zakona koji bi realizovao ustavno načelo o ravnomernom regionalnom razvoju, imamo priliku da danas raspravljamo o jednom zakonu koji se donosi u vrlo čudnoj atmosferi, iako je trebalo da njegove namere i intencije ukažu na nešto drugo.
Govorim o čudnoj atmosferi koja se odnosi, s jedne strane, na politiku ove vlade prema lokalnim samoupravama, ne samo na politiku, nego na konkretne odluke koje su realizacija te politike i, s druge strane, u jednoj atmosferi koju je najavio predsednik Republike, a danas vidimo i vladajuće stranke u Skupštini, a to je promena Ustava i regionalizacija.
Kada se sagledaju aspekti te politike i ove atmosfere koja se stvara, onda dometi, intencije i ciljevi ovog zakona sigurno ne mogu biti onakvi kako je predlagač ovde želeo da predstavi.
Kada je u pitanju odnos Vlade Republike Srbije prema lokalnoj samoupravi, on je najkonkretnije naznačen i izražen odlukom da se umanje transferna sredstva, da se ni na koji način ne uđe u ozbiljan posao vraćanja imovine lokalnim samoupravama.
Pre neki dan smo imali raspravu o izmenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, gde se i dodatni deo nadležnosti koji su imale lokalne samouprave u toj važnoj oblasti oduzima lokalnim samoupravama, a onda vidimo i kroz ovaj zakon, kada je u pitanju uloga lokalne samouprave u regionalnom razvoju, kada je u pitanju nova obaveza i novi nameti lokalnim samoupravama koji se odnose na oblast asocijacije, o čemu ću nešto reći u toku diskusije, tj. to pokazuje jedan smer ove vlade da se suštinski odustane od koncepta decentralizacije i jačanja lokalne samouprave.
Iako je Zakon o finansiranju lokalnih samouprava nagovestio jedno vreme decentralizaciju u Srbiji, taj zaokret ka novoj centralizaciji desio se dolaskom ove vlade na vlast. Sada imamo još jedan slučaj, većina lokalnih samouprava ima taj problem da, kada je u pitanju ubiranje prihoda lokalne samouprave, što su zakonom prenete nadležnosti, Vlada i državni organi ni na koji način ne pomažu lokalnim samoupravama da tu novu obavezu preuzmu u punom kapacitetu.
Kada je u pitanju najava izmene Ustava, što u ovom trenutku, u uslovima ekonomske krize, ne radi nijedna država u svetu, to je neverovatno; umesto da se bavimo problemima ekonomske i privredne krize u kojoj se nalazi Srbija, mi se bavimo izmenom Ustava, novim problemima, novim troškovima, novim podelama, a ni na koji način nismo dobili valjano obrazloženje šta bi se tim izmenama Ustava dobilo, osim, eventualno, nove marketinške pobede vladajuće koalicije.
U toj atmosferi predlaže se zakon o regionalnom razvoju. Još čudnije je da predlagač danas u Narodnoj skupštini kaže da je regionalizacija svršena stvar; iako sve vreme danas govorimo da se ovde radi o statističkim regionima, današnje izlaganje potpredsednika Vlade, da će regioni imati poreske nadležnosti, da će imati pun kapacitet vlasti u donošenju propisa, govori da je ovo samo jedan uvod. Kao što je rekao moj uvaženi kolega Stevanović, sam ministar za lokalnu samoupravu danas potvrđuje da je ovo samo okidač za postupak promene ustavne regionalizacije.
Ne treba ovde sada da pričamo u rukavicama, ili pod maskama. Pričamo o nekim statističkim regionima kao o nečemu što će doprineti regionalnom razvoju. Ne, ovo je korak ka realizaciji politike koju je najavio predsednik Republike Boris Tadić, da se Srbija regionalizuje.
Ovde nema ključnih instrumenata za politiku regionalnog razvoja. Zašto govorimo da ovde nema ničega što je ključno, epohalno, da bi doprinelo regionalnom razvoju? Nemamo ključni cilj ovog zakona.
Šta je cilj ovog zakona? Kad pogledate sve članove, vidite samo jednu stvar – množenje novih institucija.
Ovo je zakon o novim institucijama, a ne o politici regionalnog razvoja. Ovde imamo inflaciju institucija, koje, čak, ni ministar nije mogao da pobroji dok je govorio, nije mogao da nazove pravim imenom pojedine institucije. To je suštinska stvar. Sada je namerno izostavljeno načelo štednje i racionalizacije, nema ga ovde. Vlada se zaklinje u štednju i racionalizaciju u vreme kada se zakida lokalnim samoupravama, kada, navodno, Vlada štedi, a ovde imamo poplavu novih agencija, asocijacija, novih nameta na lokalne samouprave. Da vidimo šta se tu događa, gde je tu ključni problem, kada se pokušava stvoriti utisak da se ovde nešto menja? Kada pogledate deo institucija koje ovde imate, jedan deo tih institucija sada već postoji, spaja se, to su agencije za razvoj malih i srednjih preduzeća i preduzetništva i delovi Ministarstva, a, s druge strane, imate nove institucije na nivou regiona, regionalne agencije i nove namete lokalnim samoupravama, koji treba da finansiraju oblast asocijacije. Šta će to lokalnim samoupravama? Zašto im namećemo novu obavezu? Šta će one ključno da reše?
Kada su u pitanju same te institucije, nove agencije o kojima govorite, koje bi trebalo da doprinesu utvrđivanju strategija, utvrđivanju politika, programa, projekata, novih dokumenata, onda vidimo dalji problem; ništa od toga što bi trebalo te institucije da preuzmu one ne rade, nego to i dalje rade i Ministarstvo ekonomije i regionalnog razvoja i Vlada, ono što je dosad funkcionisalo u okviru ovog globalnog ministarstva. Kakve je nadležnosti imala Agencija za mala i srednja preduzeća, to će sad imati i ove agencije – nikakve, za sve će se pitati ministar i Vlada.
Suštinski, ovde nema ni na koji način prenosa nekih nadležnosti na te agencije o kojima se ovde čitav dan govorilo. One ovde, uglavnom, daju mišljenja, savete, čak, regionalne savete, koji bi trebalo da utvrđuju ključne razvojne projekte, imenuje Vlada, pazite, Vlada ih imenuje, i to se kaže – pola tih saveta će biti sastavljeno od lokalnih samouprava. Možemo li sada da zamislimo, u ovoj politički uzavreloj atmosferi, koje će lokalne samouprave biti u tim regionalnim savetima kada ih Vlada imenuje? Teško da će biti neka u kojoj opozicione stranke imaju vlast. Znači, doći će do svađa unutar lokalnih samouprava u pojedinim, kako se ovde kaže, statističkim regionima.
Znači, s jedne strane, imamo nove institucije. Tim institucijama se ne daju nadležnosti, nego ih i dalje zadržava Ministarstvo i Vlada. Nameću se novi nameti lokalnim samoupravama. Stvaraju se regioni za koje nemamo predstavu na koji način i kojim kriterijumima su ovde navedeni, osim ako oni treba da budu sutra politički regioni.
Kaže se ovde – vrši se razvrstavanje regiona prema stepenu razvijenosti. Navode se prva, druga grupa razvijenosti i kaže se koji su nedovoljno razvijeni regioni, pa se onda nabrajaju regioni. Nikog u Srbiji nema ko ne može u ovom trenutku da kaže na kom bi stepenu razvijenosti bila Vojvodina, ili beogradski region, a gde bi bio južni ili istočni region. Zar treba da pišemo koji su regioni ovde da bismo kazali na kom su stepenu razvijenosti? Zaista je neozbiljno. Na kom je stepenu razvijenosti Majdanpek, ili Bosilegrad, ili Crna Trava, koji su u južnom regionu, a na kom Novi Sad ili Sombor?
Osim toga, ovde ima jedna ogromna nelogičnost. Vlada u definiciji pojama region kaže sledeće – da su oni statistička funkcionalna teritorijalnih jedinica, ali nisu administrativna teritorijalna jedinica i nemaju pravni subjektivitet. Da vidimo šta je Beograd? Šta je Vojvodina? Šta je KiM?
Regioni su, u startu, stavljeni u neravnopravan položaj. Ko donosi strategije regiona u Centralnoj Srbiji? Vlada. Ko donosi strategiju u Vojvodini? Vojvođanski organi. Ko donosi strategiju u Beogradu? Beogradski organi vlasti. Znači, jedni će donositi svoje strategije, na osnovu svog kapaciteta, jer imaju pravni subjektivitet, a za druge će, e to je ta ključna obmana da ovde imamo decentralizaciju, i dalje donositi Vlada.
Znači, razvoj regiona u Šumadiji, u Kragujevcu, u Nišu, neće donositi Niš i Kragujevac, nego Vlada Republike Srbije, a Beograd će donositi sam svoj razvoj, kao što će Vojvodina donositi, takođe, za sebe. To je ta ključna obmana. Zato ovde nema nikakvog oblika decentralizacije.
Ključna opasnost ovog zakona jeste ono što je rečeno u samom startu, kada je u pitanju promena Ustava. Ali, ima još jedna stvar, mi nismo dobili ovde ozbiljno obrazloženje, samo je rečeno – mi moramo da imamo regione zato što je tako rekla EU, da bismo privukli fondove, sredstva iz fondova EU.
Hajde da pitamo u ovom trenutku koliko su sredstava lokalne samouprave povukle iz evropskih fondova, znajući da se oni sufinansiraju? Masa tog sufinansiranja ide preko NIP-a, da se ne lažemo. Koliki kapacitet imamo sada da povučemo ta sredstva iz IPO fonda ili, sutra, fonda koji se odnosi na finansiranje regionalnog razvoja? U uslovima ekonomske krize, vrlo malo. Tu nismo dobili odgovor od Vlade.
Znači, sve ovo, na neki način, predstavlja jedan uvod, kako je rečeno, u ustavne promene, ali, suštinski, ovaj zakon ništa neće rešiti u regionalnom razvoju, pogotovo ne ravnomerni regionalni razvoj.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, naravno izuzetno je važan zakon o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, koji vrlo interesuje kako naše poljoprivredne proizvođače, tako i lokalnu samoupravu.
Naša poslanička grupa je kroz amandmane koje je podnela na ovaj zakon želela da ukaže na jednu stvar koja se pokazuje kao trend kada je u pitanju politika Vlade Republike Srbije prema lokalnim samoupravama.
U prethodnom periodu mi smo konkretno diskutovali, ukazivali i kritikovali određene odluke Vlade Republike Srbije kada je u pitanju lokalna samouprava, koje de fakto vode umanjenjima prava u finansijskoj poziciji lokalnih samouprava i naravno ka još jednom jačem obliku centralizacije.
Lokalna samouprava se nalazi u vrlo teškoj situaciji kada je u pitanju ova Vlada Republike Srbije. Najbolji dokaz takve politike, nakaradne politike prema lokalnoj samoupravi bila je odluka Vlade Republike Srbije da smanji transferna sredstva, koja sada u velikoj meri prave probleme lokalnim samoupravama i koja će praviti probleme pogotovo kada Vlada konačno saopšti odluku na koji način će ovako umanjena sredstva transferisati lokalnim samoupravama.
Mi smo videli da pojedini predstavnici vlasti konkretno u gradu Beogradu već vrše pritisak na Vladu Republike Srbije da se na jedan konkretan, pravedan i solidan način i ovako umanjena, kažem pogrešno umanjena, sredstva raspodeljuju i taj oblik politike koji vodi ova Vlada Republike Srbije upravo je našao svog odraza i u ovom predlogu zakona, gde se prava koja su imale lokalne samouprave sada sužavaju.
Mi ćemo, naravno, u nastavku naše diskusije po ovim amandmanima ukazivati u kojim sve pojavnim oblicima se ta nova politika centralizacije i politika gde se prenose velike nadležnosti, a što je pokušano naravno i preko neustavnog statuta na AP, u najvećoj meri ostvaruje, a cilj je da se stavi potpuna kontrola nad lokalnim samoupravama u Srbiji.

Ovo je, kao što smo rekli, izuzetno važan zakon o izmenama i dopunama Zakona o poljoprivrednom zemljištu, koji reguliše kada je u pitanju i davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini. Imali smo prilike mi koji smo se bavili funkcionisanjem lokalne samouprave da vidimo različite primere prakse kako je taj postupak sprovođen u pojedinim lokalnim samoupravama. Zaista u jednom broju lokalnih samouprava bili su odlični primeri kako se to radilo, međutim, u jednom velikom broju lokalnih samouprava bio je ogroman broj primedbi, ogromni problemi u proceduri i naravno veliki broj primera nezadovoljstva.
Naravno, očekivanje je da i samo Ministarstvo poljoprivrede u tom smislu napravi primere dobre prakse pojedinih lokalnih samouprava, kako bi se čitav ovaj postupak unapredio, a vrlo je važan, predstavlja važan primer i prihod pojedinih lokalnih samouprava. Želim ovom prilikom da kažem još jednu stvar.
Kako je ovo važna tema za lokalne samouprave, verujem da veliki broj predstavnika lokalnih samouprava prati ovu diskusiju, tako je vrlo važno i sve više inicijativa imamo od velikog broja lokalnih samouprava – da se konačno ispuni jedna veoma važna ustavna odredba i ustavna obaveza koju ima Vlada Republike Srbije, a to je da se donese zakon o javnoj svojini, koji bi definisao pojmove državne svojine, naravno, svojine autonomne pokrajine i svojine jedinica lokalnih samouprava. Verujte mi, bez tih zakona ne može se ni u kom smislu govoriti o ozbiljnoj decentralizaciji.
Lokalne samouprave, pritisnute smanjenim transferima, smanjenim nadležnostima, odnosno evo danas ponovo čujemo da će dobiti nove namete od strane države kada je u pitanju smanjenje broja zaposlenih, što je važna stvar kada je u pitanju racionalizacija radnih mesta, ali je problem što će se to prevaliti ponovo na teret i prihodi koje opštine imaju o davanju u zakup zemljišta apsolutno ne mogu da reše probleme koje lokalne samouprave imaju.
Znači, molim Vladu Republike Srbije da uđe u postupak usvajanja ovih zakona, jer skoro tri godine mi smo doneli Ustav Republike Srbije, a nema suštinskog pomaka kada je u pitanju decentralizacija i jačanje kapaciteta lokalne samouprave.

Naravno, ovo je jedan od amandmana kojim smo, kao poslanička grupa, želeli da ukažemo na koji način se pojedine nadležnosti koje su imale lokalne samouprave prenose na više nivoe vlasti, u ovom slučaju kada je u pitanju Autonomna pokrajina.
Zaista niz kontradiktornosti postoji kada je u pitanju razmišljanje i odlučivanje u vladajućoj većini. Ne vidimo zašto se toliko trčalo da se ove nadležnosti prenose na lokalnu samoupravu, kada još nismo imali priliku u Narodnoj skupštini da odlučujemo o Predlogu statuta Autonomne pokrajine i o zakonu o prenosu nadležnosti.
Hajde da sačekamo da vidimo kako će to, ako uopšte bude imala snage i volje većina, da vladajuća koalicija dođe u Narodnu skupštinu i predloži onakav statut sa kojim je izašla u javnost, a koji je usvojila Skupština AP Vojvodina.
Ne, nego ovako, dok taj vrlo važan zakon o prenosu nadležnosti, gde bi trebalo da se ispune ustavne obaveze kada je u pitanju autonomija Vojvodine, a podsećam vas da je DSS izašla sa svojim predlogom zakona o prenosu nadležnosti, mi sada vršimo dodatan prenos nadležnosti na AP Vojvodinu, bez da sačekamo ta dva vrlo važna akta koja će definisati obim i karakter autonomije. To je nešto neverovatno.
Očigledno će usvajanjem ovog zakona od strane vladajuće većine doći do jednog faktičkog stanja, jednog presedana kada neće biti više moguće ispraviti jednu ovakvu odluku, da se lokalnim samoupravama u Vojvodini oduzme deo nadležnosti i prenese na Autonomnu pokrajinu, ovde konkretno kada je u pitanju utvrđivanje poljoprivredne osnove.
Mislim da umesto da se bavimo širenjem i jačanjem kapaciteta i nadležnosti lokalnih samouprava, da stvaramo pravu decentralizaciju onog oblika vlasti koji je najbliži građanima, mi polako to sve prenosimo na više organe, ovde je slučaj AP Vojvodine, gde se kroz različite forme, a i ovaj zakon tome doprinosi, vrši jedan novi oblik mnogo jače i mnogo čvršće centralizacije nego što smo do sada imali.
Umesto da jačamo lokalne samouprave u Vojvodini, mi ćemo da jačamo pokrajinsku administraciju. Ovaj zakon koji se sada predlaže samo je jedan doprinos toj novoj centralizaciji vlasti koja se vrši u AP Vojvodini.

Ovo je jedan od amandmana koji konsekventno ide sa našim stavom i sa amandmanima koje smo podneli, a to je da se oni članovi Predloga zakona, gde se izostavljaju nadležnosti lokalnih samouprava, brišu. Naravno, u ovom predlogu zakona, kada su u pitanju nadležnosti lokalne samouprave, kad su u pitanju prava lokalne samouprave, ali i obaveze, ima određenih stvari koje mogu da budu ocenjene kao dobre, kad su u pitanju organi koji učestvuju u sprovođenju čitavog postupka davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta.
Naravno, dobro je kada jedna lokalna samouprava, bilo koji organ vlasti koji ne ispunjava svoje obaveze, kao ovde navedeno, ukoliko ne usvoji program da sredstva ostvarena od davanja u zakup poljoprivrednog zemljišta faktički ne ide u budžet lokalnih samouprava, ali upravo, ako se u jednom delu pojačava uloga lokalnih samouprava i daje se veća odgovornost i sankcije za neispunjavanje obaveza, onda zašto se u drugom delu oduzimaju neke nadležnosti. To jednostavno nije ovde do kraja razjašnjeno. Zašto se lokalne samouprave ne bi jasno strateški bavile poljoprivredom na svom području, nego se čitava ta stvar unificira, tako što se to prebacuje na AP i na Republiku.
Prosto, ne postoji nijedan razlog, kada bismo danas, u ovom periodu kada treba da jačamo pozicije lokalnih samouprava, jer smo svi mi manje-više sve političke stranke u svojim programima imale koncept decentralizacije, da ovako ambivalentno u ovom zakonu, s jedne strane, lokalne samouprave preuzimaju deo nadležnosti, imaju prihode od davanja u zakup zemljišta.
Mogu da kažem, pojedine lokalne samouprave, vrlo kvalitetno sprovode taj postupak. Bilo bi zanimljivo da dobijemo informaciju da li takav podatak postoji u ministarstvu, primera dobre prakse kako se to radi, pa da na osnovu toga i samo Ministarstvo učestvuje u jačanju kapaciteta lokalne samouprave, da ovaj posao, vrlo važan, verujem do donošenja zakona o javnoj svojini, uradi, kako bi svi organi uprave u državi, naravno i Ministarstvo poljoprivrede, pomogli lokalnim samoupravama.
Verujem da ima lokalnih samouprava koje nisu sposobne da to kvalitetno urade i to je opet u ovom domenu posao Ministarstva poljoprivrede, da ojača edukacijama, verovatno ima načina i verovatno Ministarstvo ima potencijal da organizuje edukativne timove koji bi otišli na teren, jer vrlo se velika šteta pravi u pojedinim lokalnim samoupravama, do lošeg sprovođenja ovog zakona.
Umesto da se koncentrišemo na jačanje lokalne samouprave, da edukujemo lokalne samouprave, da jačamo njihove resurse kada je u pitanju sprovođenje ovog zakona, možda u Ministarstvu postoji takav plan, to bi mi pozdravili, sa druge strane ide oduzimanje pojedinih nadležnosti koje su već postale običaj, kažem, nije dobro. Umesto da širimo nadležnosti, mi ih oduzimamo. Mislim da to nije dobra praksa u ovom trenutku kada je u pitanju politika ove vlade.

Ovo je poslednji amandman koji je naša poslanička grupa podnela kada je u pitanju ovaj predlog zakona. Prosto bih jednu sugestiju i apel Ministarstvu predložio kada je u pitanju, uopšte ovde je predstavnik Vlade, gospodin Dragin, jačanje lokalnih samouprava i uopšte procedura decentralizacije.
Kao ministru u Vladi predlažem, naravno, da inicirate donošenje zakona o javnoj svojini kada je u pitanju svojina Republike Srbije, AP Vojvodine i jedinica lokalne samouprave, naravno što pre, da bi se zaokružila tema autonomije Vojvodine, da dođe u Narodnu skupštinu predlog statuta i zakona o nadležnosti AP Vojvodine, kako bismo jasno definisali okvire AP Vojvodine, naravno da predlozi tih važnih akata budu u skladu sa Ustavom.
Ovo što smo rekli da Ministarstvo poljoprivrede, kada je u pitanju davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta, definiše i iznađe prave primere iz prakse pojedinih lokalnih samouprava, a znam da veliki broj lokalnih samouprava u Vojvodini su dobro uradile taj posao i to bi bila možda prilika da samo Ministarstvo formiranjem edukativnih timova ode u one opštine gde su uočeni problemi, zloupotrebe kada je u pitanju davanje u zakup poljoprivrednog zemljišta.
Naravno, striktno sprovođenje u punom kapacitetu načela ravnomernog regionalnog razvoja i jačanja srpskog sela gde zaista Ministarstvo poljoprivrede može imati izuzetno važnu ulogu, suočeni smo sa velikim problemima u disproporciji razvoja pojedinih delova Srbije, pogotovo kada su u pitanju seoske sredine, a jačanje srpskog sela, ostanak mladih ljudi na selu može i te kako pomoći da se ove drastične razlike u razvoju prevaziđu.
Na kraju, da se finansijski ojačaju lokalne samouprave, da se donesu izmene i dopune zakona o finansiranju lokalnih samouprava.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, kao što je i u okviru načelne rasprave isticano, po predstavnicima Vlade suština reforme je, kada je u pitanju bezbednost saobraćaja, trebalo da bude sadržana u glavi III. Tu se definišu novi organi, koji bi trebalo da daju doprinos bezbednosti saobraćaja.
Ovom prilikom ću ponoviti konstataciju koja je izrečena prilikom načelne diskusije, da bez obzira na činjenicu što se u okviru ovog zakona i ove glave III definišu novi organi, kao što je Telo za koordinaciju, Agencija za bezbednost i neke druge, utisak koji postoji u javnosti Srbije, kod građana koji prate raspravu o ovom vrlo važnom zakonu, jeste da dominiraju represivne mere radi obezbeđenja bezbednosti saobraćaja.
Verujte da veliki broj građana, prvenstveno vozača, sa strahom i zabrinutošću reaguje gledajući na koji način se koncipiraju rešenja u ovom zakonu. Suštinska stvar koja nije promenjena u odnosu na rešenja još uvek važećeg zakona jeste da je najveća odgovornost u stvari na građaninu, na vozaču.
Država na sve moguće načine izbegava i povlači se kao aktivni učesnik u bezbednosti saobraćaja kada je u pitanju odgovornost, a ostavlja vozača na milost i nemilost organima koji utvrđuju tu odgovornost i faktički je u svakoj saobraćajnoj situaciji vozač taj koji je odgovoran.
Duh ovog zakona koji je nama predložen jeste duboko represivan, duboko negativan prema vozačima. Ono što predlagač zakona pokušava da uradi jeste da ostavi utisak da se upravo kroz formiranje novih organa napravi nekakva ravnoteža između pooštrenih kazni i novih organa koji treba da se bave, po mišljenju DSS-a, upravljanjem bezbednosti.
Kada se pogledaju nadležnosti tih organa, pojedinačno i svi zajedno u vezi, oni kroz strategije, kroz planove, kroz edukaciju treba da se bave upravljanjem. To je suština našeg amandmana.
Radi preciznosti, u definisanju nadležnosti i uloge ovih organa, mi smo u ovom amandmanu tražili da se izmeni naslov i da se kaže da se ovi organi u stvari bave upravljanjem bezbednosti. Jer, to je suština. Nije stvar samo postaviti sistem. Bezbednošću saobraćaja treba da se upravlja - kroz razne mere, razne aktivnosti, razne planove.
Ali, opšti utisak, još jednom ću ponoviti na kraju, jeste taj da, bez obzira na intenciju i nameru da se uključi što više učesnika (mi smo kroz neke amandmane tražili da se taj krug proširi, pa i na Narodnu skupštinu), nije postignut efekat u javnosti i dominiraju represivne mere kao osnovni vid prevencije radi obezbeđivanja bezbednosti saobraćaja.
Na kraju, pozivam predstavnike Vlade da prihvate amandmane DSS-a koji se odnose upravo na onu oblast koja stavlja vozače, građane Srbije, a ne državne organe, ne telo za koordinaciju, ne agencije, ne upravljače puteva, nego građane Srbije, kao najodgovornije za bezbednost saobraćaja.
Ako naše amandmane prihvatite, uspostaviće se ona preko potrebna ravnoteža i, u krajnjoj liniji, postići će se ono što treba da bude cilj zakona - suštinska reforma. Ovako, ostajemo na onom istom kontinuitetu razmišljanja kakav je postojao i u ovom zakonu. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, ovo je jedan od članova gde se na vrlo konkretan način vidi kako Vlada kroz ovaj zakon posmatra odgovornost učesnika u saobraćaju. Pored člana 3, član 42. najjasnije dokazuje da je vozač isključivo odgovoran u jednoj saobraćajnoj situaciji.
Ljudi koji su se bavili u praksi ovakvim slučajevima, gde se kaže da je vozač dužan da brzinu kretanja prilagodi osobinama i stanju puta i da je dužan da vozilo zaustavi pred svakom preprekom koju pod datim okolnostima može da vidi ili ima razloga da predvidi – u svakoj takvoj situaciji koja se desila u praksi, vozač je bio odgovoran.
Pazite sad kakvo nam obrazloženje Vlada daje zašto odbija ovaj amandman – Vlada ne prihvata ovaj amandman iz razloga što je očekivanje subjektivan doživljaj vozača, a odredba ovog predloga zakona se odnosi na objektivne okolnosti.
Garantujem vam da, u situaciji kada se desio jedan slučaj, da se utvrđuju objektivne okolnosti, sudija će suditi u skladu sa svojim subjektivnim doživljajem da li je vozač mogao da predvidi prepreke na putu.
Ovo je na neki način uvođenje objektivne odgovornosti vozača u naš pravni sistem. On je dužan da predvidi nemoguću situaciju na putu, a najlakše je onda sudiji da na osnovu svog subjektivnog doživljaja sudi i ceni da li je on imao mogućnost da predvidi jednu objektivnu okolnost.
Ovo je vrlo opasna odredba, koja isključivo stavlja vozača kao odgovornog u saobraćajnoj situaciji, gde se sudija, bilo u prekršajnim, bilo u redovnim sudovima, ne upušta u ostale činioce koji su eventualno uticali na saobraćajnu situaciju. On sudi i procenjuje da li je vozač mogao da predvidi. Ako sudija kaže ''ja mislim da si mogao da predvidiš'', on je kriv.
Molim vas da prihvatite ovaj naš amandman, da ne unosimo objektivnu odgovornost u naš sistem, jer na osnovu ovoga nema potrebe da se bilo šta dokazuje. Dovoljno je da na osnovu zapisnika, uviđaja koji uradi policija, sudija samo proceni čim vidi vozača da je on imao mogućnost da predvidi svaku moguću prepreku koja se mogla pojaviti na putu i da reši slučaj. To dokazuje da ovaj zakon nije odmakao dalje od logike koja je postojala u sada još važećem zakonu.
Prihvatite amandmane na članove 3. i 42. i izvucite vozača iz situacije gde može biti objektivno odgovoran za nešto na šta ne može da utiče.