Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanice Ljiljana Malušić

Ljiljana Malušić

Srpska napredna stranka

Govori

Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima iz Ministarstva, dame i gospodo poslanici, poštovani građani Republike Srbije, danas smo svi bili svedoci brutalnog napada na našeg poslanika gospodina Marijana Rističevića. Stalno govorim – bilo ne ponovilo se, međutim, ovo se ponavlja, ovo mora da se zaustavi, ovo je sramota. Devedeset i devet posto poslanika su normalni ljudi, izgleda da taj jedan posto nije. Ovo je sramotno, ovo se non-stop ponavlja.

Setimo se samo naše uvažene predsednice, gospođe Maje Gojković, koja je sva u podlivima završila na Kliničkom centru, setimo se gospodina Martinovića koji je brutalno napadnut, ničim izazvan, gospodin Aca Marković takođe.

Ko je sledeći, gospodo? Da li ja sutra smem da dođem na posao? Moje koleginice i ja? Čime mi to njih toliko iritiramo, taj čopor? Boško – fašista, ljotićevac, ne znam ni šta je. Uozbilji se, čoveče, dođi ovde, debatuj sa nama. Sramotno je da jednog čoveka prebijete. Došao je sav krvav, pocepan ovde. Dokle? Pretite nam. Prvo smo sve, ne mogu da ponovim šta smo mi žene u ovom parlamentu, najpogrdnija moguća imena, nazivali su nas očajnim imenima, sramota me je. Ja sam lepo vaspitana žena, ja to ne mogu ni da ponovim.

Zatim, maltretiraju decu predsednika našeg. Kad smo mi bilo čiju decu prozvali? Nikada, ničiju. Roditelje? Nikada, ničije i ne treba. Ovde smo valjda izabrani da predstavljamo programe, a ne da se vređamo, a ne da se tučemo, ni ne daj Bože. Pa, u Srbiji je valjda nulta tolerancija na nasilje korupciju. Šta je ovo? Ne mogu da razumem.

Šta ako se desi, ako je povredio glavu? Povredili su mu uvo, pocepali ga. Šta ako je doživeo nešto strašno? Gde je dostojanstvo? Čast? Imaju li ti ljudi malo skrupula? Gde smo mi? Ovo je najviši dom u Srbiji, prestanite više sa tim.

Pozivate na linč predsednika, na ubistvo, stoti put već. Hajde, neka državni organi rade svoj posao. Ljudi poput Boška Obradovića i njemu sličnih treba da budu iza rešetaka ili postoji ustanova za to. Sramotno je to.

Umesto da danas pričamo o spašavanju života, ja sam sva potrešena ovde zbog… ko zna šta je moglo da se desi, mogao je da pogine čovek, ne daj Bože ili neko drugi od nas. Što kaže uvaženi kolega Đukanović, neće oni jedan na jedan, nego deset na jedan. To nikad nije bilo, nikada u Srbiji. Gde je junaštvo, čojstvo, gde je dostojanstvo? Sramota jedna. Mi spašavamo živote, borimo se sa pošašću zvanom Kovid-19, ovi tuku naše poslanike.

Želela bih pre svega da se zahvalim svim lekarima, pre svega Vladi, predsedniku i svim lekarima, ali ne samo lekarima, nego medicinskim sestrama, vozačima, kasirkama, prodavačicama, prodavcima, svim ljudima dobre volje, volonterima koji su pomagali da pobedimo ovu pošast. Ljudi, mi je nismo pobedili. Biće toga, mnogo je bolje nego što je bilo zahvaljujući dobroj organizovanosti, požrtvovanosti svih ljudi koji su želeli dobro ovoj zemlji.

Ne znam šta ovi ljudi očekuju? Mislim na Boška i ove dokone koji ne dolaze na posao, primaju platu i tuku sve redom. Setimo se samo onih novinarki, nego neću više o tome odmah se potresem, ko zna ko je sledeći, možda sam ja.

Uspeli smo da sačuvamo naš zdravstveni sistem. Tako se radi. Zahvaljujući dobroj politici, Vladi i gospodina Aleksandra Vučića dobili smo na vreme maske, rukavice i respiratore. Zato smo spasli veliki procenat života ljudskih, zaštitili smo bake, deke, zaštitili smo mladež. Ja apelujem na sve ljude, nije gotova pošast, nosite maske, nosite rukavice. Možda je vama, mladost je pa – neće mene, neće mene. Ne zna se koga hoće. Umro je naš divan čovek, gospodin Blažić. Ne treba više niko da umre, umrlo je 206 ljudi starijih, međutim bilo je i mladih.

Nismo gotovi sa ovom bolešću. Hajde da se uzmemo u pamet i da lepo fino završimo kako treba ovu pošast, nikad nas više ne snašla, a ljudi koji žele da debatuju neka dođu ovde da se lepo vidimo, pogledamo u oči u oči, da razmenjujemo političke opcije, ovo je moja. Ja nisam za nasilje, ja ne želim nikoga da povredim. Možda nekad nesvesno kažem nešto što ne bi trebalo, ali to nije način da se tučemo ovde. Šta je sledeće? Pištoljerosi, pa da me neko ubije.

Mnogo toga smo učinili od 2012. do 2020. godine, ja sam ponosna što živim u ovoj zemlji, pokazali smo da smo mi izuzetno inteligentan narod. Kad god je frka, kad god treba da se snađemo mi smo to uradili. Doživeli smo ratove, doživeli smo bombardovanje, preživeli smo, preživećemo i ovu pošast, ali nije gotovo.

Drago mi je da smo pomogli lekarima. Kada sam videla one ljude u skafanderima nije mi bilo dobro. Zato smo organizovali aplauze u 20.00 časova i šta se desilo? Kreće lupanje u šerpe? Kome? Aleksandru Vučiću ili doktorima? Ja sam ukapirala da je doktorima, jer ne možete pet minuta nakon aplauza da bude lupanje u šerpe. Sramota jedna, gadost jedna. Neka izađu na izbore 21. juna, sve smo uradili da bi izašli na izbore. Smanjili smo cenzus sa 5 na 3%, pa valjda ko ima iole normalnosti, razume se u politiku zna koliko mu glasova treba, neka izađe, neka pokaže koliko vrede. Ljudi su ti koji biraju, mi smo od naroda izabrani. Hajde da vidimo, ko vredi neka se vrati ovde, ko ne vredi neka ode tamo gde mu je mesto, neka radi nešto drugo. Krajnje je vreme.

Odradili smo mnogo dobrih stvari za Srbiju, pokazali smo kako da sačuvamo zdravstveni sistem, sagradili masu bolnica, sagradili i renovirali masu škola, vrtića, napravili preko 330 kilometara autoputeva, renovirali puteve, renovirali pruge, sad radimo brzu prugu, tehnološke parkove, radimo sve i svašta. Hajde da tako ostane, hajde da i ako neko želi da bude u politici kaže – e, ljudi možda to nije dobro, hajde da uradimo nešto bolje, a ne da se više tučemo, nikad više.

Drago mi je da smo povećali plate lekarima. Samo jedna paralela kako je to bilo 2011. godine od ovih koji kažu da su bili jako uspešni. Oni su 2008. godine otpustili 400 hiljada ljudi. Mi smo zaposlili preko 250. Oni su imali inflaciju 26%. Mi imamo ispod, skoro na evropskom proseku. Plata lekara u njihovo vreme 64.018,67. U naše vreme, bez inflacije, inflacija je 1,01% je 96.269,00 dinara plus povećanje. Tako se radi i treba da im bude više. Ono što sam ja videla, treba da imaju kakvu zaslužuju i imaće zahvaljujući ovoj Vladi i zahvaljujući predsedniku Vučiću. Zahvaljujem na pažnji.
Hvala predsedavajući.

Dame i gospodo poslanici, ja ću govoriti o Predlogu zakona o potvrđivanju Aneksa I, Sporazuma o ekonomskoj i tehnološkoj saradnji, između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Azerbejdžan.

Naime, izuzetno je važno da sklapamo ove sporazume zato što je to jačanje bilateralnih odnosa. Republika Srbija je u periodu od 2012. do 2020. godine zaista sklopila dosta tih sporazuma i to samo znači jačanje spoljne politike.

Od kako je došla na vlast SNS i naravno sadašnji predsednik, gospodin Aleksandar Vučić, mi smo postali jedna respektabilna zemlja u svetu i to svi znaju. Na Duing biznis listi smo 42, ali što se tiče uticaja moći, političke i ekonomske u svetu, Srbija je na 44. mestu liste najmoćnijih zemalja sveta. To je zaista za svaku pohvalu i to ne kaže Ljiljana Malušić, nego kaže najnoviji spisak medijske kompanije „US News & World Reports“ i pokazuje da se Srbija, sa 2018. godine kada je bila na 52. mestu, popela na 44. mesto. Ta mala Srbija koja ima ukupno sedam miliona stanovnika je postala respektabilna zemlja u svetu.

Zašto? Zato što upravo predsednik republike, gospodin Aleksandar Vučić vodi jednu mudru pomirujuću politiku. Zato stalno kažem da smo mi faktor stabilnosti na Balkanu, pa jesmo, radimo na tome da pomirimo strasti. Neću ni da pričam šta je bilo malopre, sto puta sam rekla, neću da širim temu o tome šta je bilo i gde je bilo, kako je bilo, to je uvažena koleginica najbolje rekla, ali je zaista izuzetno važno da sklapamo ove sporazume.

Što se tiče Republike Azerbejdžan i Republike Srbije, Azerbejdžan je nama fizički daleka zemlja, ali je u srcu i po onome što radi u Republici Srbiji izuzetno blizu, ima izuzetno veliki potencijal i ja sam impresionirana onim što je rekao moj uvaženi kolega, gospodin Arsić, da su gospoda iz Azerbejdžana podigla spomenik najvećem naučniku ikada, Nikoli Tesli. Znači, to je nešto što je za svaku pohvalu.

Što se tiče ovog sporazuma, on je potpisan prvi put 25. januara 2012. godine. Mi smo 2019. godine imali dopunu, odnosno par promena, imaju bolju prohodnost Azerbejdžana u Republici Srbiji i to je dobro.

Naime, kada govorimo o Azerbejdžanu, uvek govorimo o nekim projektima. Azerbejdžan je tu prisutan, zahvaljujući Azerbejdžanu i ne samo Azerbejdžanu, nego mnogim zemljama, pre svega Kini, Rusiji i mnogim drugim zemljama, ali i Azerbejdžanu. Imamo masu urađenih puteva.

Kada smo već kod puteva, ja moram da kažem da smo uradili od 2012. do 2020. godine 350 km autoputeva, što je za svaku pohvalu i ne samo to. Radimo brzu saobraćajnicu, biće gotova pred kraj 2021. godine. Izgradićemo brzu železničku saobraćajnicu od Beograda do Novog Sada, gde ćemo do Novog Sada stići za 30 minuta.

Izvanredno, to sam doživela u Kini, pa ću doživeti i sledeće godine u Srbiji. Niko živ više neće ići automobilima, nego će da sedne u voz iz Beograda i do Novog Sada za 30 minuta.

Što se Azerbejdžana tiče, strane su saglasne da sarađuju i na realizaciji projekata u Republici Srbiji, što se tiče auto puta Ruma-Šabac, ali izgradiće se i most preko reke Save. Takođe i brza saobraćajnica Šabac-Loznica i ne samo to, oni će biti prisutni, radiće na projektima koji se tiču prečišćavanja pijaće vode, ali i otpadnih voda i mnogo čega drugog.

Još jednom izuzetno je važno da potpisujemo ove sporazume i ja ću u danu za glasanje, sa radošću glasati za sve predloge zakona. Hvala vam.
Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima iz Ministarstva, dame i gospodo poslanici, danas je pred nama Predlog zakona o utvrđivanju porekla imovine i posebnom porezu.

Naime, vrlo je hrabro danas na dnevnom redu da diskutujemo o ovom zakonu, iz prostog razloga što će biti puno zameranja, postoji dosta tajkuna ili onih bogataša koji neće da plaćaju porez. Meni je nezamislivo da neko u ovoj državi, devastiranoj do 2012. godine, ne plaća porez. Ne plaća porez, pazite, čovek poseduje ne znam šta na ovom belom svetu i neće da plati porez. Pa, kako neće da plati porez? Taj porez direktno ide u budžet, tako se puni budžet, akcize, porez, donacije, a iz budžeta se grade vrtići, grade se škole, infrastrukture i sve ostalo, sramotno je to.

Godine 2012, kada je SNS došla na vlast, mislim na republički nivo, pobedila je ona 2010. godine na lokalnim izborima i na Voždovcu i u Zemunu i na ostalim opštinama, a što se tiče republičkog nivoa žestoko smo krenuli da se borimo protiv korupcije, doneli smo masu zakona, bilo je izmena i dopuna zakona i to je jako dobro. Zašto? Pa zato što imamo odgovornost prema ovim ljudima, i niko nije pošteđen. Na primer, u 2019. godini doneli smo 584 pravosnažno osuđujuće presude, što je dobro, između ostalog, tu ima funkcionera, i treba da bude tako, pa tako se radi. Kako ćemo da iskorenimo korupciju?

Kaže, gospodin Dragan Đilas, jedan od velikih tajkuna, on za sebe kaže da nije tajkun, naprotiv, kakav je on tajkun, on je samo jedan običan čovek koji poseduje 619.000.000 evra. Pa bih ja upitala – kako je moguće da on poseduje 619.000.000 evra, od toga samo o nekretninama 25.000.000 evra, ali idemo redom.

Na Đilasove tvrdnje da nije tajkun, da se nije enormno obogatio upravo koristeći politički uticaj, a znamo da je Đilas 2007. godine prijavio samo ženinu kuću na Dedinju i automobil „sab“ 2003. godište, kao i 70.000 ušteđevine, godine 2016. on prijavljuje, a od 2013. godine nije bio na vlasti, samo u svojim nekretninama 2.022.000 evra vrednosti plus 4.500.000 evra za jednu zgradu, i to nije 4.500.000 već dva puta više, i tako redom. Ali to on prijavljuje.

Istina je nešto drugačija. Istina je da samo u nekretninama ima 25.000.000 evra, pa ću ja da krenem redom, ali ne ja kao Ljiljana Malušić, ne daj bože, nego podaci iz APR-a, kao i Agencije KRIK, da se zna, KRIK je mreža za istraživanje kriminala i korupcije.

Idemo redom. Lokacija Vračar-Beograd, gospodin Dragan Đilas – jedan stan od 90 kvadrata, 200.000 evra. Idemo dalje. Đilas poseduje i dupleks u potkrovlju zgrade u blizini Hrama Svetog Save – 185 kvadrata, 450.000 evra.

Molim vas da me ne prekidate, ja nikada nikoga ne prekidam, pa posle možemo da polemišemo, prosto da me ne dekoncentrišete.

Dalje, Stari grad, kompanija Dragana Đilasa poseduje četvorosoban stan kod Studentskog trga – 148 metara kvadratnih, 298.000 evra. Stari grad-Beograd, „Multikom grupa“ – 65 kvadrata, 135.000 evra. Dvosoban stan kod Studentskog trga u Dobračinoj ulici Đilasova kompanija „Multikom grup“ kupila je avgustu 2014. godine za 120.000 evra.

Idemo dalje, Stari grad-Beograd, ja vas upozoravam, biće mi potrebno sat vremena za sve ovo što ima, ja zaista neću da govorim sat vremena, negde ću na trećini da prestanem, pa ćemo po amandmanima da pričamo i dalje o njemu, „Multikom grup“ u julu 2014. godine – stan 55 metara kvadratnih, 116.000 evra. Vračar-Beograd, ponovo „Multikom grup“ – 91 kvadratni metar, 190.000 evra. Pa onda idemo Vračar-Beograd, takođe „Multikom grup“ – 43 metra kvadratna, 103.000 evra. Znači, nije to moja priča, ne daj bože, nego prosto APR-a i KRIK-a. Pa onda, Đilasova firma je jednosoban stan kod Hrama Svetog Save kupila za 67.000 evra u julu 2014. godine. Onda Majdanpek – 48 kvadratnih metara, 16.500 evra.

I tako, draga gospodo, ovo je materijal, ja ću pričati i dalje o tome, zato mi danas raspravljamo o ovom zakonu. Bilo, ne ponovilo se. Znate zašto je mogao da radi ovo, ne samo on, nego svi ljudi koji Republici Srbiji ne plaćaju porez i enormno su se obogatili? Pa zato što su donosili upravo zakone da bi njima odgovarali.

Hvala na pažnji. Sa zadovoljstvom ću da podržim Predlog ovog zakona.
Hvala predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima iz Ministarstva, dame i gospodo poslanici, pred nama je danas pet sporazuma, ja ću govoriti o njima, ali pre nego što krenem da obrazlažem sporazume, zaista moram da se okrenem da vam prezentujem šta kaže Slaviša Lekić, novinar „Danas“, taj borac, kao borac za slobodu medija, a u stvari borac za sopstveni džep.

Građani gledaju prazne klupe i zavide, a parlamentarci se žale, pa je onda slikan ovaj deo, zaista prazan, ali to se dešava već godinu dana, ljudi ne dolaze, deo opozicije, ne čitava opozicija. Ovde su časni ljudi koji su shvatili zašto smo mi ovde. Mi ovde radimo za svoju državu.

Čast je i privilegija biti ovde, jer mi predstavljamo narod, branimo njihove interese. Tu su ljudi koji takođe misle i dobijaju svoju platu, a gospodin kaže: „Parlamentarci žive, uživaju i sve ostalo“. Da ja ne bih pričala da to nije tačno i da imamo silne privilegije i da pravimo sve i svašta od ovog parlamenta, možemo da pogledamo, odličan je snimak, zaista ljudi ne dolaze, primaju odlične plate a ne dolaze. Ja bih to drugačije, ali ko mene pita.

Ono što je važno, ja ću citirati ljude iz opozicije koji ovde dolaze, a to je gospodin Vladimir Đurić koji lepo kaže, poslanik Stranke moderne Srbije: „Poslanički posao je častan i zahtevan. Srpski parlamentarci su najslabije plaćeni u regionu“, kaže on, ja kažem – ja sam jako zadovoljna svojom platom. Hvala državi na ovome što nas plaća, može i manje. Ja radim za interese svoje stranke, svog naroda, pre svega, radim za državu.

Onda kaže: „Dnevnice ne postoje“, istina. „Skupštinski restoran je prilagođen ishrani zaposlenih u Skupštini, istina. Jedina privilegija koju imam, kaže gospodin – je da sebe i porodicu izlažem zlonamernom jeftinom populizmu. To je njegov stav. Ja sam ponosna što radim ovde.

Šta kaže gospođa Sanda Rašković Ivić? Ona takođe smatra da je jedina privilegija parlamentaraca što se uz pokazivanje poslaničke kartice mogu voziti tramvajem i autobusom. Toliko da se zna zarad ovog naroda da ne misle da smo ovde bahati, ne naprotiv. Vrlo smo pristojni ljudi, lepo radimo svoj posao i radimo za državu.

Što se tiče sporazuma, govoriću o Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma o zajmu. Zajam za ugovoranje stranog projekta o izgradnji za projekat izgradnje toplovoda Obrenovac-Novi Beograd. Jako je dobro da govorimo danas o ovim sporazumima. Zašto? Zato što jačamo bilateralnu saradnju.

Gospodin Aleksandar Vučić, predsednik ove države vodi jednu izuzetno mudru politiku. Spaja ljude, stvara prijatelje i zato imamo danas masu sporazuma od 2012. godine i zato je ova zemlja od minus 3,5% BDP došla do plus 3,5%. Imamo silne investitore. Zašto? Zato što smo uređenja zemlja, zato što smo faktor stabilnosti u regionu, zato što su ljudi zaintresovani da dolaze i ulažu ovde.

Između ostalog, što se tiče ovog sporazuma, da još dodam da smo na Duing biznis listi bili 186. Šta to znači? Po brzini izdavanja građevinskih dozvola, danas smo 42. Imamo 54.000 otvorenih gradilišta u zemlji. Radimo, Beograd izgleda mnogo drugačije nego pre 10 godina. Srbija izgleda mnogo lepše. Tako se radi, tako radi odgovorna vlast.

Što se tiče sporazuma, veliko je zadovoljstvo danas govoriti o njemu, jer ima dva boljitka. Pre svega, usvojićemo ga iz razloga što će se smanjiti emisija štetnih gasova. Ono što je po meni još važnije, jeste isporuka toplotne energije iz Obrenovca, do Beograda, do Novog Beograda, jer će trajno rešiti problem.

Naime, dešava se da u nekom međuperiodu kada nema centralnog grejanja, obzirom da imamo decu, bude puno hladno u stanovima, a glasanjem za ovaj sporazum i to ćemo rešiti. Hvala na pažnji, SNS će u danu za glasanje sa radošću glasati za sve predloge ovih sporazuma. Hvala.
Hvala, predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas pred nama Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku upisa u katastar nepokretnosti i vodova. Predlagač, gospođa Katarina Rakić, koja na jedan vrlo reprezentativan način predstavila ovo i ja zaista nemam šta tu da dodam, gospodin Matić takođe.

Ali, zaista treba reći da 2012. godine kada smo došli na vlast, krenuli smo sa reformama, između ostalog bile su reforme koje se tiču obrazovanja, zdravstva, ali i katastra što je izuzetno važno za građane. Setimo se samo kako je to izgledalo do 2012. godine, zaista je taj katastar bio rak rana. Tu se toliko kralo, da ću ja redom, krenuću od onog koji je najbogatiji, koji ima u profitu čisto 619 milina evra, ali zato u nekretninama ima 1.649 metara kvadratnih, a prijavio je da ima jedan stan u Beogradu, da ima polovni auto i da ima 70 hiljada ušteđevine.

Pitam se ja odakle njemu čistog profita 619 miliona evra. Odakle mu 1.649 metara kvadratnih prostora u nekretninama po najekskluzivnijim lokacijama? To je ukupno 25 miliona samo u nekretninama. E, zato mi danas govorimo na ovaj način, jer hoćemo da sprečimo, između ostalog, pljačku, pljačku koja je bila enormnih razmera, i nije samo Đilasa, ali on je onako prepoznatljiv što se nekretnina tiče.

Umesto da objasni zašto je oteo 6,5 ari, samo, idemo taksativno, ali neću baš da oduzimam mnogo vremena svojim dragim poslanicima, bar onoliko koliko mogu, 6,5 ari na Senjaku, gde je podigao vilu, on je pričao o tujama, to je znate, ono kao da se ne vidi da postoji ta vila od 260 kvadrata, pa su bitne tuje, nikada nije odgovorio odakle mu to, kako to, a znamo kako to. U sprezi sa tadašnjim direktorima, u sprezi sa tadašnjim ljudima iz katastra, ne svim, nekim koji možda i danas rade. Zato lepo kaže gospođa – dajte da vidimo ko ne radi svoj posao, pa krivične prijave da pljušte, pa će MUP da odradi svoj posao, pa će dati tužilaštvu, pa neka ljudi idu u zatvor, a ne možemo samo da pričamo o tome kako ništa ne valja, niko ne ide u zatvor, pa krivične prijave pa će da idu u zatvor.

Ovaj dotični, koji se nakrao ne zna se kako i koliko, Dragan Đilas, jedan od lidera Saveza za Srbiju, uvek je odbijao da kaže odakle mu ta vila od 260 kvadrata na Senjaku, 6,5 ari, i kako je on mogao to da legalizuje. Umesto da pruži odgovore na društvenim mrežama, samo je iznosio neistine, laži, naravno. Čovek je oteo zemljište. Đilas je, da podsetimo, napravio tu vilu na Senjaku od 250 kvadrata, ali nije to dovoljno, kakve tuje. Dakle, 650 kvadratnih metara je okućnica. Došli ljudi, kažu – moraš da srušiš i kuću i to, a preko noći taj isti legalizovao. E, to mi istražujemo, e to smo mi odradili i predali tužilaštvu, a šta će biti, pa videćemo. Bili su drugi zakoni. Zato mi imamo, doneli smo zakon 2018. godine, sad imamo predlagača zakona, izmene i dopune, zbog pljačke, zbog ovakvih koji kradu pa milosti nemaju. Idemo dalje, nije on jedini. Ovo je tek početak.

Kako su tajkuni i sumnjivi biznismeni kupovali državnu i zadružnu zemlju, država je ostala bez više stotina hektara plodnih oranica. Znate koliko je to u parama? Milijardu evra. Milijardu evra. Pa znate šta je milijardu evra? Pa to je koridor gotov, Moravski koridor, milijardu evra. Od toga smo mogli da napravimo stotine škola, bolnice, vrtiće za decu. A šta su oni radili? Lepo se dogovore, sednu pre 2012. godine, tu je moj direktor, ti Đilas, Mišković i ostali imate pare, uzmemo nekog iz katastra i nama lepo. Kako je nama bez milijardu evra? Super. E, zato nam i jeste dug 26 milijardi, kad oni kažu 14,5, pa nije, nego lažu. A gde su preduzeća, grad milijardu i 200, gde su ovi lopovi? Pa, tu su. Eto, mi nemamo milijardu evra. Bio bi gotov Moravski koridor. Milijardu evra. Pa, to je za 500.000 ljudi, ljudi bi uživali.

E sad, mora to, ovakva je država kakva jeste, na čelu sa gospodinom Vučićem i Vladom, odvojila iz budžeta 760 miliona, pa ćemo još dodati iz kredita, napravićemo mi boljitak za Republiku Srbiju, za sve građane Republike Srbije, to nam je cilj, a ne lopovi, kriminalci.

Idemo dalje, pljačka najplodnijih vojvođanskih oranica, prema dokazima kojima raspolaže Uprava kriminalističke policije MUP-a Srbije, rade ljudi, ali kad dođe do tužilaštva, to ili negde skrene ili nešto. Reče neko – mi ne radimo ništa, mi se ne borimo protiv korupcije i kriminala. Pa to nije tačno. Samo prošle godine, odnosno od 2018. do 2019. godine doneli smo 500 presuda, ima tu i funkcionera, ali smo doneli, borimo se. Tako se radi, tako radi odgovorna vlast.

A šta su radili ovi? Ključnu ulogu u ovom beskrupuloznom otimanju državnog dobra odigrali su direktori pojedinih preduzeća, kriminalci, ovi ljudi, poneki, ima divnih časnih ljudi i njih je uglavnom 97%, 98%, ali ima i ljudi koji se prodaju, iz katastra, opustošili zemlju. Uprava kriminalističke policije, ali i tužilaštva podneli su dokumente gde se navode i primeri iz opštine Odžaci gde su država i pojedinci pokradeni. Reč je o četiri zemljoradničke zadruge „Agrolika“ iz Bačkog Gračaca, „Poljokop“ iz Lalića, „Agro Dunav“ iz Karavukova, „Jedinstvo“ iz Odžaka itd. Ima ovde lopovluka do 2012. godine. Radi država svoj posao, sigurna sam da ćemo upravo izmenama i dopunama ovakvog zakona prvo da sprečimo pljačku, a onda i da hapsimo sve ove kriminalce. Zahvaljujem na pažnji.
Zahvaljujem predsedavajući.

Predstavnici iz ministarstva, dame i gospodo poslanici, ja ću danas obrazlagati ovaj zakon, sa pijetetom prema tim ljudima koji danas nisu živi, ali pre nego što krenem da pričam o zakonu ja ću zaista, molim vas, da napravim jedno odstupanje jer ne mogu, a da ne kažem, da napravim… ne mogu da govorim o tome koliko mi je neprijatno, ali moram zaista da stanem na stranu sve dece, da pričam o tvitu Sibina Vukadinovića, tog čoveka, nečoveka, tog monstruma, ne znam kako da ga nazovem, jer više je bilo dosta da se prozivaju deca svih nas. Ostavite ljudi decu na miru!

Naime, prozvan je predsednik republike, poenti put. Hajde što je predsednik, hajde što smo mi botovi, skotovi, bezubi, ovakvi i onakvi, sve neka bude u redu, ali nemojte da dirate više tuđu decu, molim vas. Ostavite decu jednom zauvek na miru.

Ono što je izgovorio ovaj čovek, nečovek, ja to nikada neću ponoviti, ne dozvoljava mi kultura, ne dozvoljava mi dostojanstvo, jer je ovo morbidno i skaradno.

Što se tiče zakona, velika mi je čast da danas govorim o njemu, o Predlogu zakona o Memorijalnom centru „Staro sajmište“.

Naime, ja sam imala tu nesreću da moj deda po majci bude u Dahau, kao i svi ostali koji više nisu živi, odam im veliku čast i poštovanje.

Ono što treba reći o ovom zakonu je da sam ponosna što je jedan jedini u sprskoj istoriji, unazad 70 godina, 100 godina, u stvari nikada niko se nije setio da oda počast žrtvama. Evo, mi danas govorimo o ovom zakonu, o tome kako ćemo napraviti Memorijalni centar „Staro sajmište“. To će biti ustanova kulture na republičkom nivou i to je jako dobro.

To je taj pietet prema tim žrtvama, prema tim ljudima koji su ničim izazvani stradali u nacističkim logorima i ne samo u nacističkim logorima. Nažalost, istorija učiteljica života i da nije nje ne bi bilo ni budućnosti, a ono što treba reći je, da smo mi ničim izazvani, koji uvek vodimo odbrambene ratove, stradali, izgubili dva i po miliona ljudi, u Prvom svetskom ratu, u Drugom svetskom ratu, ratovi devedesetih, bombardovanje, ničim izazvani. Ja bih jako volela da ovo prestane.

Ovaj Memorijalni centar „Staro Sajmište“, će prikupljati, sređivati, čuvati, izlagati, održavati, koristićemo stručne obrade, istraživanje i prezentovanja muzejskih, arhivskih, filmskih dokumenata i predmeta, zatim obrazovno-vaspitne, naučno-istraživačke poslove. Znači, nešto što je za ponos onom ko je predložio ovaj zakon, a to je Vlada Republike Srbije i naš predsednik Aleksandar Vučić, ali i nama koji danas imamo čast da govorimo o ovom zakonu.

Inače, za ovaj zakon je napravljena Radna grupa pri Ministarstvu, pri Vladi i svi koji su učestvovali, a naravno bili zainteresovani, to su pre svega Ministarstvo obrazovanja, informisanja, kulture, prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, ali i javno mnjenje su mogli da kažu o ovome i svi su se izjasnili pozitivno i ja o ovome, apsolutno, sem da ću glasati više nemam šta da dodam.

Hvala vam.
Hvala, predsedavajući.

Dame i gospodo poslanici, ministar finansija, gospodin Siniša Mali, obrazlažući Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o tržištu kapitala rekao je da će njime biti omogućeno da se povećaju baze i struktura potencijalnih investitora koji će ulagati i u domaćoj hartiji od vrednosti, što je još jedna od aktivnosti Ministarstva finansija usmerena ka razvoju tržišta kapitala.

Strani investitori i fondovi će moći na brz i vrlo efikasan način da ulažu u domaće hartije od vrednosti i u srpsko tržište kapitala.

Povećanjem dostupnosti i atraktivnosti domaćih hartija od vrednosti stranim investitorima smanjujemo troškove finansiranja i obezbeđujemo bolju diversifikaciju investitora koji ulažu u domaće hartije od vrednosti. Na taj način se unapređuje i razvija tržište kapitala.

Prošle godine smo imali dve veoma uspešne emisije evroobveznica i to po istorijski najnižim kamatnim stopama. Pri poslednjoj emisiji obveznice u novembru emitovali smo 550 miliona evra obveznica, sa prinosom 1,25%. Prethodno smo u junu emitovali obveznicu u iznosu od jedne milijarde evra na period od 10 godina sa stopom prinosa od 1,619% i šest puta većom tražnjom.

Vlada Srbija planira da na domaćem tržištu duga emituje dinarske hartije od vrednosti u iznosu od oko 230 milijardi dinara, kao i obveznice denominovane u evrima na međunarodnim tržištima kapitala u vrednosti dve milijarde evra.

Vlada je pojačala i planove investicione potrošnje obećavši da će u narednih pet godina potrošiti oko 14 milijardi evra za poboljšanje životnog standarda infrastrukture. Naravno, naš program od 2020. do 2025. godine je upravo ulaganje 14 milijardi evra u infrastrukturu, u sve oblasti privrede.

Setimo se samo šta je rekao gospodin Mali, samo dve milijarde evra ide direktno za infrastrukturu, tiče se kanalizacije. Ovo je bio potpuno devastiran grad.

Godine 2012. umalo da bude bankrot, zemlja pred bankrotom. A danas? Danas imamo suficit u budžetu - 12,8 milijardi dinara. E, zato možemo da idemo napred, zato imamo povećanje. Setimo se samo kakva nam je bio BDP te 2012. godine, minus 3,5%. Danas plus 3,5%. U zadnjih šest meseci plus 4% sa tendencijom da tu narednih pet godina bude 7% povećanja. Tako se radi! Tako radi odgovorna Vlada Republike Srbije.

Ulagaćemo u obrazovanje. Već smo imali reformu, uložili smo dosta para. Imaćemo još reformi. Napravićemo povećanje plata i penzija. Naime, minimalni lični dohodak iznosio je te 2012. godine, 16.200,00 dinara. Danas je 30.020,00 dinara. Minimalna plata iznosila je 320 evra, danas je 500 evra sa projekcijom tog našeg programa da će biti 900 evra… Pardon, penzija će iznositi od 430 do 440 evra. Tako radimo mi! Ulagaćemo u poljoprivredu, ulagaćemo u mlade ljude. Kako? Tako što ćemo da im gradimo stanove, tako da ćemo poboljšati kvalitet njihovog života, tako da ćemo ulagati u prokreaciju, apsolutno u svaki segment života.

Da se vratim ja na svoje hartije od vrednosti. Htela bih da čestitam, juče su, inače, Ministarstvo finansija i "Euroclear" potpisali Memorandum o razumevanju koji će omogućiti da se stvore tržišni uslovi za efikasnije emitovanje državnih hartija od vrednosti, denominovanih u dinarima.

Namera Republike Srbije je da omogući da se njenim obveznicama trguje putem "Euroclear" platforme, što će olakšati stranim investitorima da imaju pristup tržištu državnih hartija od vrednosti.

Na kraju, da se zna, "Euroclear" je grupa, inače pouzdan finansijski sistem za operaciju saldiranja. U osnovi grupa obezbeđuje namirenje i čuvanje domaćih i stranih obveznica, akcija i derivata investicionim fondovima. "Euroclear" je renomirana, pouzdana infrastruktura na tržištu kapitala koja doprinosi smanjenju rizika, automatizaciji i efikasnosti na nivou globalne klijentske franšize.

Zahvaljujem na pažnji.
Hvala, predsedavajući.

Uvažena gospodo iz pravosuđa, danas raspravljamo o izboru predsednika sudova i zamenika javnih tužilaca.

Vi ste nezavisan državni organ, sve sudije bi trebalo da budu zaista to što jesu, međutim, uvek postoji neki kukolj, između ostalog, to je bio čuveni sudija Majić, čuveni po lošem radu, po nečovečnosti, po tome šta je napravio 2013. godine. O njemu idemo redom.

Pre svega, setimo se samo čistke 2008. godine kada je 1.100 sudija i tužilaca izletelo, ničim izazvani ljudi su dobili otkaze. Pitam se ja zašto, možda ne bi bilo loše da se to preispita, ko i zašto je njih otpustio. Zatim, borba protiv kriminala i korupcije jedan je od prioriteta Vlade Republike Srbije, a naročito naše stranke, SNS.

Idemo sad malo o tom čoveku, nečoveku, Miodragu Majiću, izvor mi je Embargo. Da li je sudija Miodrag Majić oslobađajućom presudom Gnjilanskoj šipatarskoj grupi silovatelja i ubica, svi znamo, položio saradnički kolokvijum koji je bio neophodna mera dokazivanja da bi mogao da stane rame uz rame svima onima koji bi od Srbije da naprave modernu koloniju. Doktorska disertacija sudije Majića, spram ove neodbranjive sudske presude, bila je mačiji kašalj. Ovim činom je svoju togu na kolenima predao u krilo mentora koji je neretko uveseljavao sa gitarom u ruci. U prevodu, neko od dvoje sudija, onaj sudija koji je doneo osuđujuću presudu za 11 ljudi, ukupno 116 godina robije, ili ovaj koji ih je oslobodio. Morao je odmah da krene, što se mene tiče, na put prema Zabeli.

Ne treba biti uopšte pravnik pa ne shvatati da ove presude, kao dijametralno suprotna tumačenja zakona, pod hitno traže da jedan od ove dvojice sudija odmah napusti svoju profesiju. Ruku na srce, ogromna većina se odmah mogla zakleti da je oslobađanje prvostepeno osuđenih 11 šiptarskih zlikovaca presedan i veliki blam, velika sramota za Republiku Srbiju i za vašu profesiju. Ova sudska odluka, u kojoj je direktni učesnik sudija Majić ozloglašeni, kao nijedna do tada izazvala je te 2013. godine vrlo velika negodovanja u javnosti, kako stručne, tako i nestručne, čime je gnev i razočaranje običnih ljudi u srpsko pravosuđe dostiglo vrhunac.

Da li je baš to želelo sudsko veće Apelacionog suda u Beogradu, da svojim nakaradnim presudama dotuče i onako slabi imidž koje pravosuđe uživa u srpskom društvu i to po želji onih koji bi sve da kroje po meri samo isključivo iz svojih interesa.

Vratimo se na početak ove morbidne priče o nepoštenju pojedinih sudija. Odeljenje za ratne zločine Višeg suda u Beogradu osudilo je 19. septembra 2019. godine 11 pripadnika Gnjilanske grupe OVK-a zbog zločina nad Srbima 1999. godine u Gnjilanu, a šestoricu optuženih je oslobodilo optužbi. Na području Gnjilana je u periodu od juna do decembra 1999. godine ubijeno 80 osoba, a 260 je zarobljeno, ali su za to prema navodima Tužilaštva za ratne zločine odgovorne i druge jedinice OVK. Stravična mučenja činjena su u podrumu Gnjilanskog internata, kao i u jednom soliteru.

Apelacioni sud u Beogradu objavio je na sajtu obrazloženje presude kojom je pravosnažno oslobodilo pripadnike Gnjilanske grupe OVK-a optužbi za zločine nad Srbima i nealbancima na području opštine Gnjilane od juna do kraja decembra 1999. godine.

Apelacioni sud je u ovom slučaju održao glavni pretres u septembru 2013. godine i sam izveo ključne dokaze, nakon što je u maju na javnoj sednici razmatrao žalbe optuženih i tužilaštva za ratne zločine na presudu kojom je 11 pripadnika te grupe bilo osuđeno na ukupno 116 godina zatvora, a šestorica oslobođeno optužbi. Optuženi su oslobođeni optužbi i pred Odeljenjem za ratne zločine i pred Apelacionim sudom za optužbe da su početkom juna 1999. godine na teritoriji Gnjilana i njegove okoline naređivali i vršili prema civilnom stanovništvu srpske i nealbanske, naročito romske populacije, protivzakonito su ih zatvarali, nečovečno mučili, silovali, ubijali.

Jedan izvor iz „Kurira“, nećete verovati šta su radili, a ja to moram zarad javnosti, prosto da se vidi šta mi sve imamo, 90%, 95% ljudi je vas časnih, dobro radite svoj posao, ali zarad ovih 5% vam kvare imidž. To prosto izbacite odatle.

Jedan svedok saradnik kaže – sekli smo ženama grudi i pekli. Ovo je samo deo iskaza svedoka saradnika u ovom procesu do kojeg je „Kurir“ došao. Ovaj svedok je učestovao u zločinima, a svedočio je nekoliko puta i svaki put je davao identičan iskaz. Imali smo internat u koji smo dovodili žrtve i proceduru mučenja. Zamislite, proceduru mučenja. Procedura je podrazumevala da žrtvu prvo dovedemo, skinemo, a onda joj postavljamo pitanja. Šta god da kaže uvek bismo je prebijali četvrtastom gvozdenom štanglom. Važilo je pravilo da im uzmemo dušu polako, pa da ih raskomadamo i spalimo da ih niko ne nađe. Moj posao je nekada bio, kaže taj svedok saradnik, da bacam tela. Vezivali smo žrtve visoko za ruke da vise i samo ih bacali na pod kad dođu na red. Ženama smo sekli dojke iz zabave smo ih pekli. Prostorija je jako smrdela, jer se tu obavljao posao, a bila je velika kanalizacije gde smo bacali otpatke, to nas Srbe i ostale. Bilo je toliko krvi da smo i sami morali da se skinemo goli da ih mučimo i čistimo posle. Svima bismo odsecali glave, rasporili stomake, komadali ih pa u džakovima iznosili. Ljudi su vrištali dok mučimo nekoga. Ispred njih smo bacali glave njihovih rođaka, bože sačuvaj, silovali smo kad god smo mogli. Omiljen način mučenja nam je bio da nekog opaljačimo. Pazite to, naprave mu rupu u čelu i onda tu ubace upaljač. Bilo, ne povratilo se.

Ovo sam pročitala da vidimo ko je taj sudija Majić koji je ove ljude oslobodio, ljudi moji. Bilo, ne povratilo se. Ja verujem u vašu profesiju i nadam se da ćete ovakve ljude, neljude pod hitno izbaciti iz svojih redova. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, 2010. godine SNS je došla na vlast na opštini Voždovac i u Zemunu i zatekli smo opšte čudo. Znači, ne da nije bilo para za popis koji je trebao da bude 2011. godine, nego nelegalnu gradnju, svašta nešto, prazan budžet. Mi smo se nekako preraspodelili, pogledali te papire i umesto da u aprilu 2011. godine, od prvog do 15, bude popis stanovništva, nažalost nije bio tada, ali smo, s obzirom da smo došli na vlast i počeli da vodimo jednu domaćinsku politiku, našli te pare koje su bile nekako raspoređene na nešto što ne treba i uradili taj popis od 1. do 15. oktobra.

Ovo je jedan izuzetno važan zakon, izuzetno važan, jer možemo da vidimo, zaista, te migracione tokove, koliko stanovništva je bilo.

Mi smo te 2011. godine došli do podataka da je broj stanovnika u Republici Srbiji, tada prvi put samostalnoj Republici Srbiji, iznosio 7.186.862 ljudi ili stanovnika, broj domaćinstava je bio 2.487.886.

Vrlo je bitno reći i nešto, par reči, o našoj dijaspori. Smatra se da u dijaspori živi od 2,5 miliona ljudi, pa do četiri, niko tačno ne zna, jer se smatra da u 90 država od 195 suverenih država žive naši ljudi. Međutim, kako se raspala Jugoslavija, pa onda Zajednica Srbije i Crne Gore, srpskim jezikom je tada govorilo više od 2,5 miliona ljudi. Međutim, sad imamo diferencijaciju, pa imao crnogorski, hrvatski. Ne bih ja dalje o tome.

Jako je skupo da u tih 90 zemalja uradimo tačan popis. Ja lično smatram da sigurno ima više od 2,5 miliona, samo u Australiji ima preko 200.000 ljudi, u Americi, odnosno samo u jednom gradu je bilo 300.000 ljudi, kažu da u Sloveniji ima više od 40.000 ljudi. Volela bih da znam koliko tačno Srba živi van granica naše zemlje, jer su vrlo dragoceni. Ja jako volim ovu zemlju i sve ljude koji žive u njoj i van nje, a pripadaju Republici Srbiji.

Ono što je najvažnije je da stalno pričamo o tome kako ljudi odlaze iz Srbije. Naravno, odlaze, odlazili su i šezdesetih i sedamdesetih godina, ali se i vraćaju. Gospodin Lončar je rekao da je masa medicinskih sestara došla prošle godine, da se polako vraćaju i lekari. Deca idu, možda im je bolje tamo, ali je vrlo važan podatak da je 2019. godine rođeno 613 beba više nego u 2018. godini.

Od kako smo doneli Zakon o finansijskoj podršci porodicama sa decom imamo rezultate rada, a to je: za prvo dete roditeljski dodatak iznosi 100.000 dinara, što nije mnogo, ali nije ni malo, za drugo dete na dvogodišnjem nivou imamo 10.000 na mesečnom nivou, za treće dete imamo 10 godina po 100 evra, a za četvrto dete stimulans je 10 godina po 18.000. To nikada nije bilo. Zahvaljujući Vladi i našem gospodinu predsedniku, gospodinu Aleksandru Vučiću doneli smo ovaj zakon, izglasali ga ovde i zaista imamo boljitke i svaki dan je sve bolje.

Ono što je još jako važno je da će biti potpuno nov način rađenja popisa stanovništva. Koristiće se prenosivi računari. Juče je moja koleginica rekla, ja želim da ponovi, jer je vrlo važna vest, da je juče izašao Konkurs od 650 miliona dinara za lokalne samouprave, u smislu podsticaja rađanja. Još jedan boljitak za populaciju u Srbiju, za prokreaciju.

Ono što je mnogo lepo, a to je da je bilo da Srbija dotira četiri veštačke oplodnje, danas to više ne važi. Srbija će dotirati za mlade bračne parove onoliko puta koliko oni smatraju da im treba.

Iz budžeta Republike Srbije je izdvojeno 500 miliona evra kao podrška rešavanju stambenih pitanja mladim bračnim parovima. Eto, još jedan boljitak za prokreaciju, odnosno za veći broj stanovnika u Republici Srbiji, kao i 200 miliona za stimulans rađanja.

Još mnogo toga ima u ovom zakonu, ali ću po sledećim amandmanima. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Tužno je kada neko kaže da je zgrada ovog visokog doma rijaliti i da smo mi učesnici rijalitija. Znate, to je stvar percepcije. Ja imam tu čast da sam izabrana na listi svoje političke opcije i mi smo svi ovde da predstavljamo svoje političke ciljeve, ubeđenja, da se raspravljamo. Šteta je što, zaista, nema ovih ljudi koji primaju platu i uzimaju dnevnice. A, kada bi meni neko rekao da sam lopov, verujte da bih momentalno podnela krivičnu prijavu.

Protiv svih ljudi o kojima govorimo da imaju neku krivično delo, mi smo podneli krivične prijave i ljudi će odgovarati. To više ne zavisi od nas, nego od pravosuđa, od tužilaštva. Meni neko da kaže da sam lopov, momentalno bih podnela krivičnu prijavu. To govorim dva puta, jer nemam putera na glavi, jer sam normalna, časna žena koja daje, ne uzima od ove države. Država nam je sve dala.

Ono što je mene podstaklo da se javim po ovom amandmanu je da neko kaže da nema rezultata rada. Pa, to zaista nije tačno. Setimo se samo 2008. godine, odnosno od 2000. pa do 2008. godine, zatvorena, devastirana, opustošena zemlja, prodato 500, 600 preduzeća, i to kako? Prodali, ogoleli, pa nam te ogoljene firme ponovo vratili. Sramota jedna.

Godine 2008. podignut kredit, zadužili su se, tadašnja vlast, da bi isplatili penzije i pobedili su. I to je bio kraj. Sa 8% kamate. Pričaju danas kako mi uzimamo kredite. Pa, naravno da uzimamo kredite. Mora ova zemlja da ide napred, da se razvija, ali ulažemo u projekte. Godine 2008. otpušteno 400.000 ljudi. To je otprilike milion sa svojim porodicama. Od čega su ti ljudi živeli? Bila je za malo socijalna revolucija. Da nismo došli 2012. godine na vlast, šta bi bilo? Još tri meseca bi živeli i onda šta, uravnilovka, bankrot države. I to svi znaju.

Od 2012. godine, 2014. godine smo imali teške reforme, ali su urodile plodom. Ne može niko da kaže da nismo uradili 350 kilometara autoputeva. Uradili smo i to se vidi.

Radimo brze pruge. Radimo, kilometre pruga smo izgradili. Kupujemo vozne parkove. Radimo, renoviramo bolnice, renoviramo škole, gradimo nove bolnice, gradimo nove škole. Ne možete reći da nemamo rezultate rada. Možete sve reći, ali tako nešto ne.

Nezaposlenost je bila 2008. godine 26%, 27%. Danas je 9,5%. Zaposlili smo 250.000 ljudi, otvorili preko 300 fabrika. Znači, rezultata rada ima i to nije ko Švaba tralala, nego je to vidljivo. Uostalom, pitajte ljude.

Imaćemo za dva, tri meseca izbore, pa će građani reći šta misle o tome kako ova vlast radi. Zahvaljujem.
Hvala predsedavajuća.
Uvaženi ministre sa saradnicama, danas ću govoriti o zajmu za izgradnju nove UDK Tiršova 2. u Beogradu, ali pre nego što krenem sa obrazloženjem ovog zakona zajma, moram da se prisetim, neko je danas spomenuo gospodina Pajtića, a odavno nismo govorili o njemu i njegovim silnim malverzacijama, pa da se podsetimo kako je to nekada izgledalo, a šta mi to sve danas radimo.
Oni su devastirali, oni su urušavali, oni su gradili, pa ne gradili, oni su uzimali pare, a mi sve živo što oni započnu, završimo. Da se setimo te 2016. godine, 4. jula, došle su kamere, pozvao iz Bojan Pajtić, to je bilo par dana pred izbore, presekao vrpcu, aaaaa, gotova Kamenica 2, bravo, divno, ušli ljudi, a tamo sve šuplje i prazno.
Kamenica 2. bolnica, institut, nije bio završen, pod jedan.
Pod 2, nije dobio ni građevinsku ni upotrebnu dozvolu, a pod tri, prazna Kamenica, ništa uneli nisu. Sram ih bilo.
Došla nova vlast, SNS, došla nova Vlada, došao novi gradonačelnik, završili smo, pritom je institut građen osam godina i potrošeno je 30 miliona evra, a šarena laža, kobajagi otvorio čovek Kamenicu 2.
Sramotno je to bilo, na sreću, ljudi su videli kako su radili, koliko su krali, izabrali su novu vlast, Srpsku naprednu stranku i završili smo sa šest meseci kompletnu „Kamenicu 2“. Bogu hvala, rade oba krila, napunili je. To su najsavremeniji instrumenti. Znači, ta tužna priča je završena. Pajtić je otišao u zaborav, bio i nepovratio se.
Setimo se samo za vreme njegove vladavine mnogo tužne priče iz sela Bočar, gde je trebalo da se napravi na zemlji „Heterlendovoj“ ostavili su državi u amanet da naprave Specijalni zavod za decu sa posebnim potrebama. Dade Pajtić milion i po evra za to, za centar za decu sa posebnim potrebama, a od tog centra samo ostade jedna tabla koja i dan danas košta milion i po evra.
Čudi me kako nije znao šta mu rade lekari, šta se desilo sa tih milion i po evra. Znamo mi šta se desilo, nego ne znaju još uvek ljudi iz Bočara, pa se čudom čude i pitaju, obećano im je bilo 50 novih radnih mesta, od tih 50 novih radnih mesta nijedno mesto imaginarni centar, tragedija, mislim toliko je tužno da neću više da pričamo o njemu. Bio ne povratio se.
Mi radimo potpuno drugačije, radimo kroz projekte. Da, uzimamo kredite, ali uzimamo kredite sa po 2% kamate, čak sam čula da je jedan kredit od 0,61, što je dobro. Vratili smo sve njihove dugove i sada pravimo programe koji obuhvataju 12 projekata i to: izgradnja i opremanje zdravstvenih ustanova u državnoj svojini, čiji je osnivač Republika Srbija, u iznosu od 3.200.000.000 dinara.
Ovo čitam samo da ljudi znaju šta su radili oni, šta nisu uradili, šta mi, a onda ću se vratiti na „Tiršovu 2“.
Izgradnja i opremanje zdravstvenih ustanova na lokalnom nivou obuhvata nabavku medicinske i druge opreme i sve ono što oni nisu uradili. Projekat rekonstrukcije kliničkih centara finansira se iz sredstava kredita Evropske investicione banke i iz sredstava budžeta.
Moram da kažem, moj dragi kolega, gospodin Bojanić, je imao tu nesreću da bude bolestan, pa je bio u bolnici. Bila sam i ja 2011. godine, Bogu hvala samo tri dana, jer su neke ovolike žute bube htele da pojedu i mene i one ljude jadne što su bili tamo. Sve je razvaljeno, prljavi toaleti. Mi imamo izvanredne lekare, imamo izvanredne medicinske sestre, ali šta vredi kad je bilo sve razvaljeno. Nema er-kondišna, razvaljeni prozori, vrata. Sad je potpuno drugačija slika, ne svuda, ne u svakom mestu, ali se puno toga uradilo, mnogo toga se promenilo na bolje, znači, adaptiramo, rekonstruišemo klinike.
Izgradili smo novu kliniku u Nišu, potpuno novu, koja je božanstvena. Radićemo i u Kragujevcu. Renovira se Klinički centar u Beogradu koji je tu 40 godina stojao onako, Bože me sačuvaj, evo, još malo pa ćemo ga završiti.
Sada da se vratim na ovu našu „Tiršovu 2“. Prva klinika je po uzoru na parisku kliniku odrađena još 1936. godine i bila je zaista par ekselans klinika za lečenje naše dečice, međutim, prošlo je već ovoliko godina, ta klinika je poprilično zastarela, malih kapaciteta, male su operacione sale. Za tri godine 150.000 dece je pregledano, što je mnogo veliki broj i mnogo mi je žao što je toliko dece obolelo. Ali, baš zato, kad je dete bolesno treba mu pružiti maksimalne uslove da što pre ozdravi.
Uzeli smo kredit od 54.000.000 evra. Država iz budžetskih sredstava, ali i kreditnih i donatorskih sredstava će donirati dalje da se „Tiršova 2“ završi, na sreću, da bi se naša dečica lečila u što boljim i povoljnijim uslovima.
Imamo izuzetno povoljne kamate na ovo. Imamo period počeka do pet godina. Kredit se mora iskoristiti do 2023. godine, kad će ova klinika i biti završena. Sigurna sam da će i pre roka, jer sve što radimo otvaramo bar jedno mesec dana pre roka.
Tako da ću sa zadovoljstvom glasati o predlogu ovih zakona i svih zakona koji su na redu. Zahvaljujem.
Zahvaljujem, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima iz Ministarstva, dame i gospodo narodni poslanici, kultura je teška definicija, kultura je širok pojam, a ja bih rekla da je kultura skup materijalnih i duhovnih tvorevina jednog naroda.

Kultura je bila od 2000. godine do 2012. godine, dok SNS nije došla na vlast, potpuno urušena. Šta mislite, kako se zove, to je nekultura, ali je to slab izraz za vandalizam koje je doživelo ovo prelepo zdanje, po meni jedno od najlepših građevina ne samo u Beogradu, nego u čitavoj Srbiji, a možda i na čitavom Balkanu, uz gradsku većnicu, uz Akademiju nauka, kako to nazvati? Nekultura? Taman posla, to je vandalizam, pa sram ih bilo.

Tada je pokradena čitava kolekcija neprocenjive vrednosti umetničkih dela. Kako to nazvati? Nekulturom?

Ali, ja bih danas da pričam o kulturi i o tome šta smo mi kada smo došli na vlast 2012. godine pa do sada, do 2020. godine dobro uradili za ovu kulturu. Kultura je način življenja. Treba biti dobar čovek, treba biti u duhovnosti, treba ostaviti nešto budućim generacija, a ne uzeti. Još uvek nismo renovirali ovaj podrum dole, jer ne može se ni prići od paljevina koju je uradila. Eto, za sebe kažu da su elita. Ne bih rekla da je tako, ali dobro, neka im bude.

Kada smo došli na vlast, dođu nam gosti i kažu, pođem od sebe, gde god odem hoću da vidim njihov nacionalni muzej, pokažite nam nacionalni muzej. Naš nacionalni muzej ne radi od 2003. godine, zatvoreno, ne radi. Zahvaljujući predsedniku, zahvaljujući Vladi i vama gospodine ministre, mi smo Nacionalni ili Narodni muzej u Beogradu napokon otvorili. Posle 15. godine, 2018. godine na Vidovdan.

Takođe, ne radi Muzej savremene umetnosti, deset godina nije radio, od 2007. godine, opet smo ga mi renovirali. Uvek se nađu te pare. Nema para. Ma ima para kada postoji rad, red i disciplina. Uvek se nađe novac da se renovira kulturna baština. Otvorili smo 2017. godine i Muzej savremene umetnosti, i ne samo to, nego smo posle 10 godina doneli tri nova zakona, jer se mi bavimo kulturom, bavimo se kulturom svaki dan. Mi živimo kulturu.

Doneli smo Zakon o javnom informisanju i medijima, doneli smo Zakon o elektronskim medijima i Zakon o javnim medijskim servisima. Pored toga, uveden je i Registar medija, čime je vlasnička struktura medija postala vidljiva. Prvi put je zakonom definisan javni interes u oblasti javnog informisanja i uvedeno je projektno sufinansiranje medijskih sadržaja od javnog interesa.

Takođe, putem konkursa „Gradovi u fokusu“ Ministarstvo kulture i informisanja pokrenulo je 2016. godine, došlo je do decentralizacije. Sećate se, nekako je sve bilo fokusirano na Beograd. Tada se desila, a i sada se dešava decentralizacija, to je ono što naš predsednik non-stop priča i napokon imamo i demetropolizaciju. Tako da se ulaže u čitavu Republiku Srbiju, u sve gradove se ulaže, revitaliziraju se pozorišta, biće gotovo za manje od godinu dana pozorište u Subotici koje nije radilo onoliko godina.

U 2018. godini za Filmski centar Srbije opredeljeno je rekordnih milijardu i pet miliona dinara. Završeni su građevinski radovi i opremanje zgrade RTV-a koji smo pustili pre mesec, dva dana u rad. Sećate se, posle bombardovanja bila je jedna ruina, sada to više nije, opet zahvaljujući Vladi i našem predsedniku, Ministarstvu kulture, ali ne samo to. Ministarstvo kulture i informisanja sprovelo je i niz akcija, inicirano je donošenje više propisa u cilju zaštite i očuvanja jezika i pisma. Tako se radi. Ja se u stvari ponosim što živim u ovoj zemlji koja je izložena raznoraznim napadima. Doživela je kao što je malo koja zemlja u svetu, a opet ima toliko kulturnog i duhovnog i toliko toga možemo da ostavimo svojoj deci, da mi služi na čast da govorim danas o kulturi.

Kultura Srbije bogatija je i za jedan digitalni alat koji prikuplja podatke iz informacionih sistema koji su u upotrebi u arhivima, muzejima i bibliotekama. Naime, radi se o pretraživaču kulturnog nasleđa Srbije i danas je više od 2,5 miliona podataka dostupno na pretraživaču.

Posle sedam godina 2019. godine okončana je rekonstrukcija pozorišta u Vranju „Bora Stanković“. U novembru 2018. godine otvoren je Kulturni centar Srbije u Pekingu. To mi je jako drago, tako se razvija diplomatija. Obnovljen je i crkveni muzej u Sentandreji. Projekat završetka crkvenog muzeja u Sentandreji predstavlja najvažniji projekat u regionu u 2019. godini. U Muzeju savremene umetnosti u septembru 2019. godine otvorena je izložba „Čistač“, prva velika evropska retrospektiva Marine Abramovič. Imamo gde da je otvorimo.

Još nešto, svi su govorili o tome, a ne mogu da ne kažem i to, potpisan je Sporazum, jer je to najvažnije, između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Peterburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji i slika Nikolaja Konstantinoviča Reriha Ruskoj Federaciji. Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Ruske Federacije o predaji Petarburškog lista Miroslavljevog jevanđelja Republici Srbiji i slika Nikolaja Konstantinoviča Reriha Ruskoj Federaciji potpisan je 19. oktobra u okviru posete predsednika Vlade Ruske Federacije Medvedeva Srbiji, a povodom obeležavanja 75 godina od oslobađanja Beograda u Drugom svetskom ratu.

Ovaj sporazum se nalazi u proceduri u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Srbija je uspela da za nepune dve godine pregovora sa Ruskom Federacijom dođe do teksta sporazuma koji je u interesu obeju strana. Miroslavljevo jevanđelje koje se danas čuva u Narodnom muzeju u Beogradu predstavlja najstariji srpski ćirilički rukopis i utvrđen je za kulturno dobro od izuzetnog značaja 1979. godine. Sadrži blizu 300 minijatura romaničkog stila, bogato ukrašenih zlatom. Njegova univerzalna vrednost za svetsku baštinu čovečanstva prepoznata je 2005. godine, kada je uvršten u Uneskov registar „Memorija sveta“, zbog svoje jedinstvene lepote i stila koji spaja istok i zapad itd.

Moram samo još par rečenica o duhovnom nasleđu, a tiče se Kosova i Metohije, naše južne pokrajine, koja je bila i biće. Manastir Dečani, Pećka patrijaršija, Bogorodica Ljeviška, manastir Gračanica, hram Svetog Vasilija Ostroškog i Tvrdoškog u Leposaviću, manastir Usekovanja glave Svetog Jovana Krstitelja u Stočanici, manastir Svetog Kozme i Damjana u Vračevu, Banjska, duhovni i turistički centar Rajska banja, Hram Preobraženja Gospodnjeg u Prilužju.

Albanski ekstremisti su uništili i teško oštetili preko 100 pravoslavnih crkava i manastira. Kako to nazvati? Vandalizmom, nečovečnošću, nekulturom, neka im je na čast.

Ja ću u danu za glasanje, naravno, glasati za sve predložene zakone o kulturi. Zahvaljujem.
Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima iz ministarstva, dame i gospodo poslanici, ja ću danas govoriti o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o dualnom obrazovanju, ali zaista ne mogu a da se ne osvrnem na komentar, odnosno tvit Vesne Pešić, žene koja je diplomirani sociolog, moja koleginica, iako je starija od mene 20-30 godina, ne znam, koji je toliko neprimeren da to boli.

Naime, gospođa je izjavila - ma kakav bojkot, misleći na SZS, Vučiću cev u glavu. Pazite, to je skaredno. Mislila sam da je žena intelektualac, ali, pošto je obrazovanje deo kulture, a kultura je način života, mislila sam da je ta žena i kulturna. Uz svo uvažavanje nje i njene diplome i njenih silnih funkcija koje je ovde imala, ja sam zaprepašćena. Da li je moguće da jedna, pri tom žena, izrekne takvu glupost, takvu skarednost, da poziva na linč predsednika, i to predsednika Vučića, koji je ovu zemlju izveo iz dubioze, koji je doveo da Republika Srbija bude faktor stabilnosti u regionu, koji je izgradio 350 km puteva, koji gradi škole, bolnice, koji renovira šta god renovira, sve živo po Srbiji renovira, sramota.

Ja toj gospođi želim, pošto čujem da je rođendan, srećan rođendan i da dugo živi. Reč ima moć. Mi smo to što govorimo, između ostalog. Ja se stidim ove njene izjave. Ja sam sociolog. Mi ovde svašta doživljavamo jedni od drugih, borimo se, ovo je politička borba, ovo je naša arena, ali da nekom poželim smrt, pa to je skaredno.

Takođe, tvit Tatić Slavka - samo mrtvi Vučići su dobri Vučići, gospodo, da li je ovo moguće u 21. veku, da vi sem predsednika prozivate čitavu njegovu porodicu?

Ja bih zamolila pravosudne organe da se lepo pozabave malo ovim čovekom, jer, znate, u Srbiji postoje ljudi koji su normalni, ali postoje ljudi koji možda imaju neki problem psihološki. Može ovo da bude zaista poziv na linč. Da mi ovo sredimo na vreme.

Ovo je sramota. Ja molim sve poslanike, između ostalog, ova gospođa Pešić, ne bih je nazvala gospođom, ne bih zaista, jer Vesna Pešić je bila i poslanica u ovom parlamentu, a bila je i u diplomatiji. Žena je bila u Meksiku, naš predstavnik, odnosno ambasador. Zar takve ljude da šaljemo? Zar se takvim ljudima uopšte treba... Hajde, neću više da pričam o tome, sramota me je i da pričam o ovome. Neka sedne ispred ogledala pa neka vidi šta je rekla, pa ćemo videti šta će se dalje dešavati.

Što se ovog zakona tiče, naravno da je zakon dobar, ne da je dobar nego je odličan, vi odlično radite svoj posao, a neko reče malo pre od uvaženih kolega da niko nije završio ovo dualno obrazovanje. To nije tačno. Mi smo imali pilot projekat 2013-2014. godine, 400 đaka je pohađalo taj projekat, završilo je 320, koliko se ja sećam. Od tih 320, 210 se zaposlilo. Pa, bravo, tako se radi! Znači, deca su dobila posao.

A da znamo šta je dualno obrazovanje, da ljudi znaju, pa, to je učenje kroz rad i to je odlično. Ne mogu svi da budu doktori nauka, ne mogu svi da budu umetnici, pravnici, neko mora da bude dobar majstor. Ljudi, nama danas nedostaju majstori. Mi gradimo Beograd na vodi i uvozimo radnu snagu. Zašto? Pa, nismo svi iste inteligencije. Neko mora da bude tesar, neko mora da bude zavarivač, neko će biti pekar. I to je divno. Takvi ljudi otvaraju privatni biznis i takvi ljudi imaju mnogo više para nego što imaju doktori nauka, profesori i ostali. I to nikad nije bilo merilo. Merilo je rad, disciplina. Ako ste posvećeni, vi ćete imati dosta para.

Meni se ovo jako dopada. Dobro je što je Vlada napravila komisiju, da uvek ima uvid u to šta se radi. Inače, ovo je sistem interakcije. Tu su uključeni, pre svega, učenici, ali i škole, Privredna komora, kao najvažniji ste vi, ministar, odnosno Ministarstvo prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i to mora da funkcioniše non-stop pod kontrolom. Meni je drago da postoji ta kontrola i da ste svi, sve validne instance unutra i sigurna sam da će dualno obrazovanje za koju godinu doneti izvanredne rezultate.

Prvi i najvažniji razlog ogleda se u definisanju jasne razlike između praktične nastave, to moram da kažem zarad gledališta, da bi prosto ljudi znali o čemu se radi, i profesionalne prakse, što je dobro.

Drugi razlog zašto treba da usvojimo ovaj zakon je donošenje izmena i dopuna, tu je prepoznata i potreba za uključivanjem državnih organa, to sam već rekla. Bez državnih organa nema nama prosperiteta, odnosno, prosto interakcija.

Treći razlog je obezbeđivanje mogućnosti upisa učenika po dualnom modelu i u predroku, i to je dobro, jer deca mogu da se izjasne čak i u osnovnoj školi da žele da se upišu u dualno obrazovanje, odnosno da pohađaju to.

Dobro je i to što je napravljena anketa, odnosno GIZ ili međunarodna agencija Nemačke je odradila na egzemplaru od 208 učenika, anketu i deca su bila oduševljena. Kažu da su stekla samopouzdanje ovim načinom učenja.

Takođe, kažu da je mnogo bolje raditi, odnosno kraće učiti, a mnogo bolje raditi, jer na praksi pokazuju rezultate. Znači, ne postoji ono, dođeš u firmu, pa te neko tek naknadno obučava, nego čovek je u tome, krene da radi i ima odlične rezultate.

Prema podacima Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja iz septembra školske 2019/2020. godine ukupno 72 srednje stručne škole realizuju jedan ili više dualnih obrazovnih profila od ukupno 35 dualnih obrazovnih profila za ovu godinu. To je dobro. Oko 2.600 učenika upisalo je prvi razred po dualnom modelu obrazovanja, 7.000 učenika u 104 škole i 37 dualnih obrazovnih profila. Meni je ovo sasvim, ne da je dobro, nego je odlično, jer postoji hiper produkcija zanimanja.

Nažalost, tu su istoričari, sociolozi, pa čak i psiholozi, arheolozi. Kad završite fakultet vi kažete – aha, završio sam fakultet, e sad neka mi država obezbedi posao. Pa, nije baš tako. Kad upisuješ fakultet gledaj šta ćeš da upišeš, jer od nečega moraš da živiš, a ta država ti da sve da ga završiš. Sad, da li će ti obezbediti posao, zavisi od tvojih sposobnosti.

Zahvaljujem na pažnji. Srpska napredna stranka će u Danu za glasanje glasati za sve ove zakone. Hvala vam.
Hvala, predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima iz Ministarstva, dame i gospodo poslanici, danas ću govoriti o Predlogu zakona o potvrđivanju sporazuma između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Severne Makedonije o uspostavljanju zajedničkog graničnog prelaza Miratovac-Lojane.

Izuzetno je dobro i važno da potpisujemo ove sporazume iz prostog razloga što jačamo bilateralne odnose, znači jača naša spoljna politika. Treba da znamo da je ratova dosta bilo, čitavog života Srbi vode odbrambene ratove. Ko rat želi, rat mu u kući bio. Nikada više da rata u Srbiji ne bude. Zato potpisujemo ove sporazume, stvaramo prijatelje, a kada imamo prijatelje onda radimo i posao.

Setimo se samo stranih investicija za ovu godinu, 220 milijardi dinara, projekcija za sledeću godinu 260 do 300. Zašto? Zato što smo faktor stabilnosti u regionu, zato što je država ojačala, bili smo na rubu propasti 2012. godine. Danas je druga priča, pa zato treba da pričamo o ovim sporazumima. Dobro je što smo potpisali ovaj sporazum pre samo desetak dana, jer se radi o brzini, a kada se radi o brzini radi se i o novcu, imamo brži protok robe novca kapitala. Tako se radi, tako radi odgovorna vlast.

Što se tiče „malog Šengena“, naravno da ćemo ga svi podržati. Svako normalan zna da je to boljitak za tri zemlje, pre svega za Republiku Srbiju, a zatim i za Severnu Makedoniju, ali i za Albaniju. Zašto? Upravo govorim o protoku robe novca kapitala, ali i prepoznavanja kvalifikacija. Ljudi treba da znaju da ćemo razmenjivati radnu snagu, vrlo bitno.

Slušam ovde sve i svašta o tome kako „mali Šengen“ ne valja, kako je to protiv ovog, protiv onog. Ljudi, tržišna privreda vlada u svetu, ako se mi ne pomirimo i ako ne krenemo da radimo zajedno, šta, šta će biti od nas jednog dana? Ništa.

Dobro je što je već na neki način zaživeo ovaj „mali Šengen“, iako nije potpisan, nadam se da će vrlo brzo biti i potpisan. Inicijativa „malog Šengena“ već je dala i određene rezultate u privredi, na koje se dugo čekalo, pre svega prelaz Preševo-Tabanovci radi 24 sata. Evo, čujem da će se sada i između Severne Makedonije i Albanije otvoriti takođe prelaz koji će raditi 24 sata dnevno. Srbija-Severna Makedonija-Albanija po prvi put će tretirati državljane druge zemlje kao domaće, što je dobro. Ovo je 21. vek. U Albaniju će se ići samo sa ličnom kartom, a ono što je najvažnije dolaze i turisti. Pa, kako ćemo mi onda? Dođe u Beograd, treba mu viza. Niko neće iz Kine da dođe ili bilo koje daleke zemlje pa da budu u Beogradu 100 dana, nego hoće da obiđe čitav region. Ako tako radi Evropa, zašto to ne bi radila i Republika Srbija?

Imamo predsednika koji je vizionar i sigurna sam da će ovo da zaživi, iako zaista imamo mnogo neprijatelja sa strane i neke državne institucije koje to ne žele. Ne žele zato što žele, kao što reče moj uvaženi kolega - bure baruta na Balkanu. Bilo, ne ponovilo se. Imali smo ratove. U Prvom svetskom ratu smo izgubili 1.200.000,00 ljudi, u Drugom preko milion. Devedesetih godina i ne zna se koliko je bilo žrtava. Bilo i ne ponovilo se. Stvaramo prijatelje i, što reče moj uvaženi kolega, gospodin Martinović, povećaćemo robnu razmenu. Mi sad sa Albanijom imamo oko 184 miliona, a imaćemo 500 miliona. Za 500 miliona možemo da napravimo put od Čačka do Požege. Tako se radi. Tako radi odgovorna vlast. Ja ću u danu za glasanje podržati sve predloge zakona i ovaj sporazum. Hvala.
Hvala predsedavajući.

Uvaženi ministre sa saradnicima, specijalista za javne nabavke gospodin Dragan Đilas, ko bi drugi, evo, naslov u „Politici“ kaže: „Bankrot Beograda te 2013. godine. Đilas umešan u aferu tešku 1,3 milijarde evra“.

Pa, normalno, to je sića za njega.

„Bivši gradonačelnik uspeo je da grad uvali u dugove dok je desetine miliona evra otišlo na malverzacije i nameštene tendere“. Znamo.

„U isto vreme Đilas je srozao ugled DS i zgrnuo milione preko „Dajrekt medije“, kaže izvor iz „Politike“. „Skinuo nam je kožu sa leđa“. Pa, nego šta je.

Bukvalno, Dragan Đilas, bivši gradonačelnik uspeo je da Beograd i Beograđane uvali u bulu tešku, neverovatnih, 1,3 milijarde evra. Iako je sam lider DS podvlačio da je on pre svega menadžer, izgleda izuzetno neuspešan menadžer, bar što se Beograda i Beograđana tiče, zadužio nas je do guše.

Hvala Bogu kad smo došli na vlast 2012. godine, u roku od par godina vratili smo sve dugove grada Beograda, tako da građani ne brinu.

U crno nas je zavio i njegov most, čija je izgradnja trebala da košta 190 miliona evra, a koštala je 400 miliona. Gde se dede onih 200 miliona? Niko ne zna. Znam ja, znamo svi, kod Đilasa.

Idemo dalje. Francuzi bi za taj novac 400 miliona napravili tri mosta. Pa, njihov most Mej u Francuskoj imao je sedam pilona, naš samo jedan, ali dobro, bilo ne ponovilo se.

Da sramota bude veća, čak devet miliona evra dato je da se ubrzaju radovi na mostu kako bi svečano bio otvoren u tada novogodišnjoj noći. To je naš „Điki“.

A šta mi radimo? Vlada i predsednik Vučić, sve pre roka. Evo, videli smo juče pre roka otvorena deonica puta od 18 kilometara, svi putevi novoizgrađeni, auto-putevi, 350 kilometara otvorili smo pre roka. Tako se radi.

Samo još par rečenica o gospodinu Đilasu. Ukupan ceh Đilasove vladavine svakako treba ubrojati i obnovu Bulevara Kralja Aleksandra, koji su gradske vlasti pretplatile za tričavih šest miliona evra. Zahvaljujem.