Poštovani predsedavajući, poštovani gosti, poštovani narodni poslanici, da ne bih ponavljao, ali to se stalno radi, ne vidim nikakvu logiku da se spoji dnevni red na ovakav način i zaista je vrlo teško voditi misaonu diskusiju oko ovoliko različitih tačaka od kojih neke nisu beznačajne, čak neke od njih su vrlo važne.

Pokušaću da budem sasvim kratak. Ministar Đorđević je govorio o čitavom nizu sporazuma međunarodnih i razumem da je on ovlašćen od strane Vlade, Vlada može da ovlasti bilo kog svog člana da zastupa njene interese ovde i da govori o bilo čemu, to nije sporno. Ali ipak mislim kada se govori o tim sporazumima, potrebno je bilo da bude ministar spoljnih poslova, to pripada njemu, njegovom resoru. Koliko znam, on je na službenom putu, nije u zemlji, to mogu da shvatim. Reći ću vam zbog čega.

Uzgred da kažem, vi ste govorili skoro dva sata, nisam protiv toga da vi vrlo iscrpno govorite o svakom od tih sporazuma, to je čak dobro, ali bilo bi bolje da ste taj tekst koji ste pročitali dali svima nama poslanicima, bio bi bolji razgovor jer bi svako mogao jasnije da pročita ono što piše i onda bi imali, ako mogu tako da kažem, nadam se bar neki kvalitetniji razgovor.

Vraćam se na ono što sam rekao zašto bi bio potreban ministar spoljnih poslova. Mislim da naša javnost ne zna, a verovatno ni većina ljudi ovde, nisam siguran vi, ne znam stvarno, možda jeste, mi smo kada smo dobili sporazum o ukidanju šengena potpisali jedan sporazum, dogovor u kome piše da ćemo se konsultovati sa šengenskim zemljama oko svakog ukidanja viza koje vrši Republika Srbija. Ovde pominje Kirkiz itd. Niko nije protiv toga da što više zemalja ukine vize, da ljudi lakše putuju, turistički, privredno, porodično, kako god. Znači, nije to sporno. Nije sporan ni suverenitet zemlje. Ali mi smo to potpisali. To pitanje se Evropi vrlo snažno otvorilo kada smo ukinuli vize Iranu. Ne verujem da će EU, iskreno ne verujem, ići daleko da nam suspenduje taj sporazum, ali ima zemalja koje su upozorile Srbiju da ona direktno krši sporazum koji je prihvatila, da se konsultuje sa šengenskim zemljama onda kada ona ukida vize nekim trećim zemljama. Znači, bar da se konsultuje, da čuje njihovo mišljenje. Niko ne spori suverenitet države Srbije, ali je ona prihvatila tu obavezu.

Mislim da je taj primer o kome je ministar Dačić vrlo lapidarno govorio, nije se mnogo na njega osvrnuo, izazvao dosta nervoze jer, kao što znate, ta migrantska kriza je otvorila pitanje iz kojih zemalja ljudi i kako dolaze u Evropu. Kao što znate, naš region je Evropa. Otvorilo se pitanje, ministar LJajić je dao dosta razuman odgovor, rekao da je relativno mali broj Iranaca koji je ostao, koji je tražio ovaj azil, vrlo mali broj, on je izneo jednu dosta nisku cifru, pretpostavka je da nije veliki broj njih pokušao ilegalno da produži za Evropu. Nezavisno od toga, reakcija Evrope, koja je očigledno preosetljiva na imigrantsku krizu, naročito neke zemlje, bila je snažna. Zato je meni bio potreban ministar. Kada se ovi sporazumi ovde iznose koje je Srbija potpisala, još jednom, ja nisam protiv, onda bi trebalo odgovoriti da li je to usklađeno sa nekom našom, ovde je bila jedna azijska zemlja, da li je to usklađeno. Ako je usklađeno, onda je to u redu.

Pitanje za ministra Šarčevića. Ministre, ja se sa vama ne slažem. Naveli ste primer da ne treba kažnjavati nekoga ko je, u ovom slučaju, hajde da uzmemo taj konkretan primer, nebitna je ličnost, upisao postdiplomske i nije diplomirao. Znate šta, bili ste student vi, bio sam i ja, svako živ ko je upisao studije zna da mora da diplomira. U stara vremena prvi čovek koji je rešio da kažnjava, zamrzao je cene, evo, zamislite čuda, bio je imperator Dioklecijan, to je istorijska činjenica. NJemu je prvo palo na pamet da zamrzne cene, ali onda je doneo jedan zakon koji je bio vrlo zanimljiv. On nije kažnjavao samo prodavce koji prodaju po većim cenama, nego je kažnjavao i kupce koji kupuju po tim cenama.

Vi nama kažete – kriva je institucija. Ja sam saglasan sa vama, njena odgovornost je primarna. Ali, meni je kriv i onaj ko je to uradio. Vi ne možete da kažete – on nema nikakve … On je uradio jednu nepoštenu stvar. Ako postoji lopovluk u privredi, ako postoji lopovluk, postoji, izvinite, i u obrazovanju, pa i u visokom obrazovanju. On je morao znati, ta osoba koja ide na veće zvanje, upisuje postdiplomske, master, magistarske studije, doktorat, da ne ispunjava uslove i on to radi svesno. Ne znam zašto bi mi abolirali to. Naravno, razumem vašu logiku. Kažete – on je validan doktorat, master rad uradio, magistarski rad, šta ćemo sada da radimo. Ali, on je išao jednim nepoštenim putem.

Ako hoćete moj odgovor, na većini institucija starih, uglednih, mi imamo univerzitete neke u Evropi, Bolonja, Prag i drugi koji su stari stotinama godina bukvalno, njemu bi bilo poništeno to zvanje zato što se koristio nepoštenjem. To je jedan način, ne kažem da vi to namerno radite, ja radim vaš motiv, nije on zao, ali nama se stalno erodiraju moralni principi u visokom obrazovanju. Ovde je naveden primer nemačkog predsednika. Evo, navešću primer mađarskog predsednika, i to onoga koga je Orban izabrao, kod njih predsednika bira parlament. Inače je doktorirao sport, neka grana sporta, dokazano je da je on trećinu toga prepisao, zapamtio sam, bilo mi je zanimljivo, od nekog rumunskog takođe stručnjaka, doktora nauka, profesora na njihovom fakultetu za fizičku kulturu i on je odmah dao ostavku.

Drugim rečima, u svetu kada se pokrene pitanje relevantnosti diploma, ljudi daju ostavke na određene funkcije. To nije vezano sada za ovo o čemu sam malopre govorio. Kod nas se ljudi prave i to je ta erozija nečega što bih teško drugačije nazvao nego moralnim načelima ovoga društva. Znači, vi kažete – on je u međuvremenu doktorirao, doktorat je validan, master. Verujem, komisija je procenila, ali on je inicijalno nepošteno radio. Bio sam na uglednim univerzitetima, kada student prepisuje, njega izbace sa fakulteta, verujte mi, izbace ga sa fakulteta. Na velikim univerzitetima profesor da pitanje, izađe iz sale, ja sam to mojim studentima govorio, oni su me uvek gledali. Vi znate kao kod nas, sedite kao policijski službenik i nadgledate. To se ne radi. Veruje se u čestitost, da su ti ljudi budući, jer to i jesu najobrazovaniji ljudi u jednom društvu i oni će imati najvažnije funkcije u privredi i svemu.

Zato mislim da je ovde možda trebalo neku drugu odluku doneti. Sada ćete vi mene pitati – koju i koja je zakonska osnova? Ne znam i ne umem da vam odgovorim, ali očajan sam od erozije moralnih načela za koje niste vi lično odgovorni, ali moraćemo u jednom trenutku da počnemo to da sankcionišemo.

Da kažem nešto o tom čuvenom zakonu. Dobro je, naravno, da se ukida to privremeno ograničenje, privreda jača, očigledno, odnosno budžet se puni. Međutim, hajde da kažemo, ja nisam pravnik, ovde se način govora, čuli smo i od poslanika, jedna teška demagogija, ljudima se izdvaja od plate za penzioni fond, to nije milostinja, gospodo, penzije su ljudi zaslužili. Došli smo do dva apsurda. Prvi je da se kaže da su velike penzije, koje uzgred nisu velike, čak ni po nekim našim kriterijumima, ali velike su odnosu na opšti standard stanovnika i najniže penzije, da treba njima uzimati i dati, oni su više izdvajali. Onda zaista donesite odluku da se svima izdvaja jednako, ako ćete ići ka tome da se penzije sabijaju.

Da ne bude neke zabune šta sam ja rekao ovde. Ja jesam za to da se minimalna penzija održava i da se povećava i ona je najčešća. Vrlo mali broj ljudi u Srbiji ima visoke penzije, ali ne možete ovde predlagati kineski sistem, da oni koji su više izdvajali imaju pravo, oni su izdvajali, ja sam uzgred star, pa sam izdvajao i za stambenu izgradnju i ovakve stvari, naravno, nikada u životu stan nisam dobio. Bilo pa prošlo. Ali, izdvajano je više. Onda vi kažete – ne, pa vi ne možete. Pa, nije to milostinja.

Sada ministar Siniša Mali iznosi podatke tačne, ali znate, gospodine ministre, mi sad moramo da se vratimo u 1993. godinu kada je bila jedna od najvećih inflacija u istoriji Evrope, vi ste mlađi čovek, pa ne znam da li se uopšte toga sećate, ja se naravno odlično sećam, kada su penzioneri imali jedan euro, odnosno izvinite nemačka marka je tada bila, kad su ljudi gladovali, kada je dolazio kamion na Terazije sa svežim hlebom i bacali su hlebove, pa su ih penzioneri tukli i uzimali taj hleb. znači, ako ćemo se vraćati u prošlost, a od devedesete je ovde navodno demokratija i višepartijski sistem od 1990. godine, nemojte se stalno fiksirati na 2000. godinu, mogu ja vama da vratim i u devedesete, pa da vidimo kakve su onda penzije bile i kolika je inflacija bila i šta su ljudi faktički dobijali?

Znači, pozivati se na prošlost ima smisla ako nešto govori o sadašnjosti. Vi kažete, i to naravno svako u ovoj zemlji zna, da su penzije potrošene, ti fondovi. Norveška država je možda jedna od najvećih investitora danas u svetu, jer oni meni kažu, Norvežani, ova nafta neće dugo trajati u severnom moru i Norveška država, mi nismo takav narod, prosto naš natalitet nije takav. Oni ulažu, ulažu, kažu da bi bukvalno, oni to meni kažu, da bi naši potomci jednog dana imali mnogo uloženih para u ove državne obveznice u velike firme, pa da od toga imaju pare da bi mogli penzije plaćati, itd.

Mi to smo sve spiskali i to nije odgovornost vaša, to je odgovornost generacija političara od 1990. godine, pre svega, kroz rat je to spiskano, uništeno, itd. Ali, onda to treba i otvoreno reći – vi ste napravili jedan sistem. Znate, podseća me na onaj stari vic kad dečko dođe u Batajnicu, u samoposlugu pa ima samo malo para, pa kaže – dajte mi mešane bombone, a on kaže – evo, ti dve bombone, pa ih mešaj koliko hoćeš. Vi kažete – mi ne možemo da isplatimo ono što nemamo. Slažem se. Ne možemo da rušimo budžet, zato što je neko rekao da penzija mora da bude ovolika. Ali, ovde se ipak sasvim otvoreno kaže, bez obzira što je to verbalno, zakonski, zakukuljeno, zamumuljeno ili nije ali je malo skriveno. Vi kažete, faktički, penzije će vam biti onolike ukoliko bude bolje. E, tu unosite nešto što, vi se sad možete pozvati, pa evo prethodnih godina su penzije varirale, inflacija jela, niko nije uzimao u obzir usklađivanje realno, itd. Ali, vi unosite jedan elemenat koji bih nazvao elementu izvesnih nesigurnosti.

Sa stanovišta ekonomije i budžeta i oni koji vode ovu zemlju, on je logičan, ali stanovišta nekoga ko je u penziji, on unosi izvesnu dozu njemu nesigurnosti. Ranije je on imao iznos penzije, ona je bila usklađivana, vi kažete ostaće takva, pa ne baš sasvim. On će faktički moći doći u situaciju da neće biti tih povećanja. Vi ga stalno vezujete za stanje privrede. Nemam ništa protiv, ali to je jedno priznanje da mi u stvari nemamo više fondove, vi ste sami rekli da je iz budžeta uzimano, ja to odlično znam, to je rađeno i 2001. godine, ista ta priča je bila.

Razumem šta ste vi rekli i to je neka, hajde da kažem, ekonomska nužnost, ali se unosi nešto u taj čitav penzijski sistem što će većinu penzionera jako teško da primi. Ovde je rečeno, ljudi su penzionisani lako invalidski. Mnogi su terani u penziju. Znate šta, ali neki od nas su radili pošteno svojih 40 godina i izdvajano je svih 40 godina i onda vi dođete, kaže mi neko – velika ti penzija! Na osnovu čega on to kaže, ako je moja penzija zaslužena. Znači, penzioneri nisu prosjaci, oni su ljudi koji su radili ceo svoj život. Oni nisu krivi što se neodgovorne vlasti, nemojte da ih vređamo, ima ih mnogo, možda i moja ili i moja, mada moja je najmanje za to odgovorna zato što je ona zatekla sve uništeno, pa tek onda dizala taj sistem, isplaćivala Dafinu, isplaćivala Jezdu, da sve smo to vratili, čak i Jezdinu štednju, a on nije imao ni dozvolu od Narodne banke da rade, Dafina je imala, čak je i Jezdina štednja je vraćena, a da bi bili moralni prema ljudima, jer je režim otpustio tu banku da radi, inače po zakonima smo mogli da nikome ne isplatimo Jezdinu koja je manja mnogo od Dafine. Dakle, mi smo se trudili da se država pokaže odgovorno.

Vi kažete država je odgovorna, završavam. Pa, jeste, ali s druge strane ste uneli ipak…Nisam ja, vi ćete reći iz političkih razloga, ja sam poslednji koji to radi, ali penzioner neće biti sasvim siguran kakva će mu biti zapravo penzija, jer on će sad morati da gleda neprekidno stanje budžeta, stanje kako bi rekao ekonomskog razvoja, a to donosi nešto što u drugim zemljama realno ipak na ovakav način ne postoji.

Vi ste našli jedno rešenje koje verovatno ekonomski je logično, koje je, hajde da kažemo, nekako u skladu sa nekom ekonomskom logikom vaše Vlade, ali moram da kažem ja se osećam, kako bih rekao, ne osećam se naročito prijatno, a posebno kada čujem da neko ima preveliku penziju. A ko to određuje da je prevelika penzija? Na osnovu čega je on to odredio? Koji kriterijum? Znate u Kini su svi nosili iste uniforme, od Mao Cedunga, pa sam onda pitao, znate Kinezi su imali u vojsci uniforme, a nije bilo čina. Pa, sam ja onda pitao jednog Kineza – pa, dobro ja sam bio vojnik, pa kako vi znate? Pa, znamo mi čin. Nisu uopšte imali činove, imali su svojevremeno iste uniforme svi Kinezi, oficiri. To je sistem koji mi ne možemo da branimo i taj sistem jako lepo zvuči i vrlo je demagoška poruka građanima, e, pa dobro, mi ćemo imati svi iste penzije, ali nismo bili u jednakom položaju kada smo radili. Nismo imali istu odgovornost na radnom mestu, nismo imali isto obrazovanje, ali još jednom i završavam, slažem se da minimalne penzije budu takve da ljudi mogu od njih da žive, za to jesam, ali nemojte ono ostalo sad odjednom… Rečeno je prilično demagoški, to je zakon od pre četiri godine, mi ćemo najviše uzeti više penzija. Pa, znate šta, što mi to niste rekli na početku kada sam počeo da radim i onda ću ja uplaćivati, pa reći fakultetu, pa uplaćuj onda malo. Nemoj ništa da uplaćuje jer onda nema veze koja penzija, kad završiš radni vek, sa time koliko si uplaćivao. Znači, nemojmo da se pravimo da ljudi ipak nisu uplaćivali u taj fond koji je danas straćeni, a za koje ljudi zaista nisu odgovorni, nego su odgovorni oni koji su sukcesivne vlade vodile, ne svaka jednako, ali vrlo mnogo njih na prilično neodgovornu politiku u odnosu na penzionere zato što su naravno penzioneri vrlo veliko biračko telo.

Eto toliko od mene. Još jednom ministre Šarčeviću, ipak bi trebalo sankcionisati one koji su vrlo svesno lagali i varali, a ne samo fakultet koji je to uradio. Kao što je Dioklecijan pametno rekao, nije kriv samo onaj koji diže cene nego i onaj koji kupuje po tim cenama. Drugim rečima, ako je kriva institucija prosvete visokog obrazovanja, ali i taj pojedinac je i te kako kriv i možda je trebalo, kako bih rekao, sada je trenutak da se donese neka izmena u zakonu. To bi verovatno bio Krivični zakon, on to može da reguliše. U Krivičnom da lepo piše da ta vrsta prevare koja ima posledice jer on dobija bolje radno mesto, veću platu, postaje šef, a u stvari je slagao, falsifikovao, da se faktički nagradi. Toliko.

Mislim da nema nikakvog razloga, naravno svaki poslanik i svaka poslanička grupa odlučuje to za sebe, da se ne podrže ova tri zakona. Oni jesu korisni za građene Srbije.

Moglo bi se reći da su prva dva zakona suštinski zakasnela. Mi nemamo, nažalost, razvijen taj sistem donorstva organa. Postoji jedan otpor u javnosti i ja pretpostavljam da je činjenica, da sa ovakvim zakašnjenjem to donosimo, je zapravo uslovljeno stavom društva da je to nešto što nije, kako bih rekao, ni na koji način od strane struke, ja nju krivim pre svega, znači naših kolega lekara, zdravstvenih ustanova, na neki način prosvećivala ljude, nemam drugu reč nego prosvećivanje ljudi zdravstveno, kako se nekad govorilo, obrazovala da shvate korist od toga. Jer, naravno, bez obzira što je relativno mali broj tih organa i relativno mali broj ljudi koji prihvataju, to je poslednje sredstvo koje spasava često ljudima život ili im vraća vid ili nešto slično. Znači, ispoljava ono što je osnovna humana funkcija medicine, to je da se nekom vrati zdravlje, da mu se popravi zdravlje i da se čoveku omogući da može da funkcioniše u društvu.

Meni je žao što u našem društvu ne postoji taj neki opšti stav i ima naravno zemalja i Evrope i sveta gde je to vrlo razvijeno i vrlo mnogo ljudi ima te kartice i vrlo mnogo ljudi vam kaže, na primer naročito mlađi ljudi, kaže im da su spremni ili su odlučili da u slučaju nesreće ili nečeg drugog zaveštaju svoje organe. Posebno to nekada vidite, čujete kao stav porodice u celini.

Dakle, kada se ova dva zakona donesu, govorim o prva dva zakona koji su praktično jedna celina, bilo bi neophodno, to uvek nedostaje kod nas, donese se zakon, vi znate Skupština u stvari ima dve funkcije, prvu uvek ispunjava, ali drugu vrlo retko. Jedno je donošenje zakona, a drugo je u stvari kontrola sprovođenja zakona. Skupština ima i kontrolnu funkciju koja se često kod ne vrši, tradicionalno u Srbiji, ne mislim u ovoj vlasti nego uopšte.

Znači, bilo bi zanimljivo pratiti koliko je ovaj zakon zapravo promenio stvari, ali to neće moći bez neke organizovane akcije društva, pre svega Ministarstva zdravlja ili nekih sličnih institucija.

Dakle, potrebno je, naveo sam primer kada smo govorili na odboru da je jedan niz godina, za vreme ministra Tomice Milosavljevića, bila jedna akcija protiv pušenja, mi imamo veliki procenat pušača, ona nije dala neke rezultate, ali je ideja bila dobra. Znači, bila je ideja da preko bilborda, akcije, oglasa u novinama pokuša da se smanji broj pušača. Ja imam vrlo neprijatnu ideju da državi, i to svakoj državi, vlasti u ovoj državi nije baš mnogo stalo do toga, iako su zdravstvene posledice pušenja katastrofalne, ali, naravno, budžet se jako mnogo puni iz poreza na duvan. Bilo je trenutaka devedesetih godina, kada se naš budžet, takav kakav je, punio gotovo stopostotno iz poreza na duvan i poreza na goriva, na akcize. Verovali ili ne, bar pola budžeta je punjeno na ta dva način, zato što nije bilo nikakve finansijske discipline u državi.

Neophodno je ipak imati sa ovim jednu akciju, i meni je žao što to nije u paketu, ne znam u kom pravnom smislu bi se to moglo, ali uz donošenje zakona jedna permanentna akcija da se ljudima objašnjava, naročito mlađim ljudima, to nije nikakva sramota, to je nešto jako humano, jedna akcija da je donorstvo izrazito humano i da vi u stvari pomažete nekome da preživi ili da može zdravstveno da funkcioniše ili da može da bude punopravni građanin društva, a ne bude invalid i mlad ode u penziju, da mu se vrati život koji bi bio zaista vredan. Znači, meni to jedino nedostaje. Vi ćete reći – dobro, zakon ne može time da se bavi. Znam, ali onda zakon neće sam po sebi promeniti, ipso fakto, znači imate zakon, zakon je zakon.

Što se tiče trećeg zakona koji uspostavlja taj monitoring, to je potpuno u redu, to je korisno. U obrazloženju zakona dati podaci su meni bili vrlo zanimljivi, pošto nešto više znam o tome. Neki podaci su duboko tačni, neki podaci mi se čini da bi mogli da se rasprave, nije to bitno, odmah da kažem, niti se zalažem za takvu raspravu.

Mislim da je droga jeftinija, mislim da je početak uzimanja nekih droga na mnogo nižem uzrastu. Izneseni su neki podaci koji su mene malo zbunili. Ne znam odakle su, pretpostavljam da su dobijeni iz nekog istraživanja, ali to istraživanje nije bilo potpuno ili nije bilo na dovoljno velikom, ili čak kvalitetno urađenom uzorku. U svakom slučaju, to nije poenta. Poenta je da imamo konstantan porast bolesti zavisnosti i da počinju sve ranije i da smo mi na ruti prolaska droga i da ne možemo da zatvaramo pred tim oči. Onda se postavljaju, o tome sam govorio, dva prioriteta.

Prvi, ako imate sudske procese u kojima se optužuju ljudi za vrlo ozbiljnu, kako bih rekao, ulogu u distribuciji droga, uvoženju droga, pa kako smo videli, prvi put se naši pojavljuju kao kupci u Kolumbiji, direktno. Znači, ostvaruju sami vezu transatlantsku, uzimaju tamo, kupuju, jer je heroin zamenio kokain kao finija, pod znacima navoda, iako moje kolege psihijatri odlično znaju i kolege klinički psiholozi da je apstinenciona kriza kod uživaoca kokaina gora nego kod heroina, ona je mnogo agresivnija, mnogo violentnija, to znaju kolege koje se sa tim neposredno bave.

Ne mogu takvi procesi biti stvar tabloida i gurnuti negde na zapećak društva. Vi dajete onda jedan primer društvu, da hoće da se obračuna sa tim velikim uvoznicima i švercerima. Vi ne možete razvlačiti slučaj Šarić unedogled sa raznim opstrukcijama, koje su nekada stvar pravosuđa, ali ne može društvo da se pravi da je indiferentno zato što postoje ozbiljne političke konotacije tog slučaja. To je jedan drastičan slučaj hijena i kriminalaca. To su hijene, molim vas. Vrlo pažljivo biram reči. To su hijene koje hoće da truju decu da bi ostvarili enormne profite. Apsolutno nikakve simpatije ljudske gram nemam za ljude koji se time bave. Oni hoće da ostvare ekstra profite i njih uopšte ne interesuje zdravlje i dobrobit pre svega dece u ovoj zemlji. Oni su ubice naše dece. Eto, tako, prosto da kažem, jer svako ko je radio sa bolestima zavisnosti zna kako je teško i koliko vremena treba i koliko svega, napora porodice da bi se zavisnik, čovek, ili mlad čovek, radi o bolesti zavisnosti, da bi se to saniralo, da bi on ozdravio. To je jedan proces koji traje i nikada u suštini ne završava, jel mi govorimo o tzv. zalečenju, nikada o izlečenju. Dakle, to je jedna posebna vrsta bolesti.

Dakle, nikakve simpatije nemam ljudske. Smatram da treba drastično kažnjavati, u skladu sa zakonom. Međutim, naše društvo to nema kao prioritet. Naravno, kolege iz Ministarstva zdravlja će reći – pa šta mi sa tim imamo? Tačno, vi nemate u nekom suštinskom smislu, ali društvo ima i država ima, pa i Vlada koja vodi politiku jedne države. Treba neki prioritet Ministarstvo, kada vi rafinirate te zakone, kada pravite taj centar, kada šaljete podatke, kada proveravate koja droga se pojavila, kada naročito vodite računa o novim sintetičkim drogama, sve je to ispravno, ali nemamo neku organizovanu društvenu akciju. Imali smo ono „Stop - droga ne“ itd, ali to su akcije koje moraju biti permanentne i morate nekada u nekom trenutku…

Kada su se pojavile boginje, tek onda je počelo da reaguje Ministarstvo i Srpsko lekarsko društvo, kada je stvar došla do duvara, kada su počeli ugledni ljudi, tzv. ugledni, da govore da je vakcinacija opasna, da će ljudi da se zaraze itd. Dakle, jedna od osnovnih tekovina medicine 20. veka je proglašena opasna za našu decu, tek onda kada je procenat vakcinisane dece počeo drastično da opada, uključujući i Beograd, gde je najveći broj obrazovanih ljudi, suštinski, e onda ste se uhvatili za glavu.

Ne treba čekati. Apsolutno je porast bolesti zavisnosti u Srbiji, nemojte me sad terati, ja sam mogao da uzmem od svojih kolega koji se bave time podatke, postoji nešto što se zove, to je stručni naziv, tamna brojka i o tome možemo uvek voditi raspravu. Znači, imate ono što je registrovano, to je inače uvek više u sistemu zdravstva nego u policiji. U policiji ima manje brojeve, pritom policija uzima u zavisnike i dilere droge koji nisu uvek zavisnici, mogu biti i ne moraju biti, ima ih koji nisu uopšte zavisnici, policija ima te podatke. Zdravstveni sistem ima veće cifre zato što, naravno, lekaru dolazi čovek i traži pomoć, traži tretman i zdravstveni sistem ima veće. Ali, još je veći taj broj nego onaj kojim raspolaže zdravstveni sistem. Mi ne znamo koliki je taj broj. Tamna brojka je od tri do pet puta veća od one koja je registrovana, dakle, najmanje je tri puta veća, nekada je u nekom društvu i pet puta veća. To znači da se svakako radi o velikom broju i sva istraživanja kod nas i u svetu, pre svega u Evropi, pokazuju da prvo konzumiranje droge i početak zavisnosti počinje vrlo rano, vrlo često čak ne samo stariji razredi osnovne škole, nego sad se ide čak i ispod toga.

Znači, mi imamo mnogo razloga kao društvo da imamo jednu kontinuelnu akciju protiv toga. Nije to dociranje, nije to sociorealistički model zdravog društva, to nije tačno. Sva društva znaju da to potkopava temelj.

Moram da vas upozorim, svojevremeno sam, sticajem okolnosti, potpisao te prve zakone o BIA, kada je napravljena. Jedan od zadataka BIA je da se u novim uslovima bori protiv, to više nije politička policija kakva je bila u našoj zemlji 60 godina, jedan od osnovnih njenih zadataka je, pored ostalog, da droga, distribucija droge, uvoz droge i gajenje droge, zato što ona razara društveno biće, ona ozbiljno potkopava, vi imate zemalja koje imaju takav problem koji je praktično nerešiv.

Dakle, još jednom, zamolio bih da uvek kada usvajamo zakone, neko će reći – pa dobro, ovo je sad Skupština, mi usvajamo zakon, važno je da zakon prođe i proći će, ja ću glasati za njega, za sva tri zakona, ali važno je da negde u zakon ugradimo i ono što je neophodno, a to je da dižemo društvenu svest i da ljude na neki način, ako mogu tako da kažem, obrazujemo da je donorstvo korisno, a da su bolesti zavisnosti katastrofalne i po pravilu ne uništavaju samo zavisnika nego i njegovu porodicu, i to temeljno. Znači, nikada nije u pitanju samo zavisnik, obično je tu i njegova neposredna porodica, a da ne govorim o svim ostalim konsekvencama, ako radi, na poslu, u školi itd.

Meni nedostaje, kada imamo te velike teme, šta smo izgradili, autoputevi, mostovi, zgrade, u redu, sve je to neophodno, ali meni nedostaju ovakve stvari koje popravljaju naše društvo u nekom suštinskom takođe smislu. Dakle, ne možemo se baviti vakcinacijom onda kada počnu tzv. ozbiljni ugledni ljudi da lupetaju u neograničenim količinama da je vakcinacija opasna, iako je ona jedna od najvećih dostignuća medicine 20. veka. Ja sam rekao – onda nemojte zvati mleko da je pasterizovano, pošto je to u počast Luja Pastera koji je otac vakcine, onda koristite drugu reč. Da bismo se zahvalili Pasteru, rekli smo – pasterizovano mleko. LJudi i ne znaju da je ta reč od njegovog imena. Znači, da mu se zahvalimo za taj veliki doprinos. Onda, rekoh, nemojte ni tu reč koristiti, pošto je Paster očigledno bio bitanga, koji je napravio nešto da naudi posebno srpskom narodu, to je inače najluđe od svega, da se ovde uvoze vakcine koje posebno targetiraju naše stanovništvo, to je već na nivou zavere i paranoja u čistijem obliku.

Dakle, još jednom, ne vidim razlog, politički uvek može neko da glasa, to je stvarno njegov izbor, ali sami po sebi ovi zakoni jesu korisni za naše društvo, jedina moja primedba je bila za prva dva da su zakasneli, ali znate kako kažu – bolje ikad nego nikad. Znači, dobro je da imamo danas te zakone.

Ono što mene brine i voleo bih, time završavam zaista, to je da u našem društvu više ljudi prihvati stav da je donirati organ jako humano.

Nedavno sam gledao jedan film koji je mogao biti baziran na istinitoj priči, mislim čak i da je bio, kako jednom čoveku dovode jednog mladića i on ne zna ko je, mislim da udaje kćerku, dolazi jedan mladić i onda on kaže – vi ne znate ko je to, on kaže – ne znam. Kaže mu – e, to je mladić kome je presađeno srce vašeg sina i on je došao na svadbu vaše kćerke. Ovaj ga gleda i kaže – ti si sad meni kao sin, imaš srce moga sina.

Znači, spasavate nekada život, spasavate nečije zdravlje i ja ne znam šta čovek može više u životu da uradi nego da nekom drugom pomogne. Znam iz razgovora sa ljudima oko mene, niko neće baš da napadne, ali, ljudi kažu – dobro, dobro. Nekako nemaju svest o tome da je to užasno human gest i da je to mnogo, ako mogu na ovakav način u nekom trenutku da pomognu nekome.

Zahvaljujem.

Naravno, ova dva zakona, zapravo tri, ali govoriću o prva dva, o medicinskim sredstvima i o zdravstvenoj dokumentaciji i evidenciji, su na neki način rezultat, ne mogu upotrebiti reči iznuđeni zakoni, ali svakako zakoni koji su reakcija na neko stanje koje imamo.

Što se tiče prvog zakona, on je reakcija na činjenicu da je kod nas započeo jedan haos na tržištu lekova i medicinskih sredstava, da nije na vreme reagovala država. Kad kažem država, tu ne mislim samo na Ministarstvo zdravlja, mislim i na Lekarsku komoru, pre svega na Srpsko lekarsko društvo. Dakle, ovo sa vakcinacijom i sve ovo što se zbiva, vera u čarobne napitke, sve je to posledica stanja u društvu koje je zapušteno. Ne možete to prebaciti jednoj vlasti, to je potpuno pogrešno. Možemo sad i taj razgovor voditi, ali bojim se da će neko jako loše proći u tom razgovoru.

Dakle, hajde da razgovaramo o tome šta da uradimo, da budemo konstruktivni ovaj put, da ne bude čisto politički govor. Mi nemamo neku društvenu akciju. Sećate se, pre desetak godina je bila akcija protiv pušenja, koja je bila opravdana. Znači, društvo može da vodi određenu akciju i trebalo je da se zalaže za vakcinaciju, a ne da dođemo u situaciju da drhtimo jer će nam deca umirati i da šarlatani u javnosti budu uticajniji. Gledam svoje kolege lekare, i to ugledne lekare koji se bave imunologijom, oni su prosto u defanzivi u tim javnim raspravama, pošto niko nije na njihovoj strani.

Kako bih rekao, ovo je posledica dve stvari, ovaj iznuđeni zakon prvi. To je opšte siromaštvo građana. Ne mogu da kažem da Ministarstvo tu može mnogo da uradi, ali sigurno je da siromašni ljudi idu na pijacu, kupuju lekove, imaju beskrupuloznu kampanju i protiv društvenih mreža i u tabloidima koji žive od tih oglasa vrlo često, vrlo cinično, u kojima se njima sugeriše da uzimaju medicinska sredstva koja su potpuno neadekvatna, a verovatno su čak neka od njih i kontraindikovana za njihovo zdravstveno stanje.

Što se tiče ovog drugog zakona, to sam već govorio na Odboru za zdravlje, on je logični rezultat činjenice da je jednom promenom zakona centralizovana dokumentacija medicinska. To imamo i u svetu i to je u redu. To nije ništa nešto različito nego drugde, jer ide se na elektronsko prikupljanje tih podataka. Međutim, u svim tim zemljama i uopšte kad dođe do takvih stvari, postavlja se pitanje bezbednosti tih podataka. To je ključno, u stvari, ovde. Za mene nije ključno to što je dato Institutu „Batut“, negde je to moralo da bude, čak mislim da to nije loše rešenje, jer ne vidim ko bi to drugi radio, ali podržavam one koji kažu da, bez obzira što je to verovatno, nisam pravnik, traže izmene Krivičnog zakonika. Mislim da se mora sankcionisati jako kršenje toga.

Mi smo imali slučajeve u jednom tabloidu vrlo eksplicitno da je izneta medicinska dokumentacija jedne osobe. Podsećam sada da se to, pre svega, odnosi na psihijatrijske bolesti, ali odnosi se i na druge, npr. polne bolesti itd. Ja sam posebno kao psiholog zainteresovan za psihijatrijske bolesti, jer podatak o tome da je neko lečen, da je imao šizofreniju, da je imao bilo koju od ozbiljnijih psihičkih poremećaja, to u stvari tog čoveka negde urniše. Mi to zovemo društvena smrt, to je društvena smrt. On će posle toga imati probleme praktično u svakoj sredini. Zato je to za mene jedna ekstremno ozbiljna stvar.

Imali smo objašnjenje pomoćnika, stručnjaka za pravne stvari, da je Zaštitnik građana podržao zakon, pa ga je posle toga, sada sa tog stanovišta, kritikovao. Pravo da vam kažem, ja ne mogu u njegovo ime govoriti, niti znam zašto je tada podržao. Zakon sam po sebi nije loš, već sam rekao, ali sam samo rekao da mislim da u ovom delu taj zakon mora da bude oštriji. Znači, trebalo je ići i predložiti izmenu Krivičnog zakonika i ovo oštro sankcionisati. Ipak neka, kako bih rekao, ozbiljna sankcija mora da bude ako se prekrši ovo. Da li imate neku svest šta znači u nekoj malo sredini za neku vulnerabilnu osobu kad vi iznesete podatke o tome kada je ona lečena, kako je lečena itd? LJudi imaju prava na svoju privatnost. Dakle, ovaj zakon, centralizacija elektronska je otvorila odjednom pitanje privatnosti podataka. Mislim da je tu trebalo veću težinu staviti.

Ono suštinski što hoću da kažem, mislim da greše oni koji kažu, ovo je Skupština, ovde je politička rasprava, ovo nije Srpsko lekarsko društvo, pa da sada ovde sede ljudi koji su svi lekari. Teoretski, može da se dogodi da Skupština nema ni jednog lekara. Ovo je političko telo i moglo je da se dogodi da od 250 poslanika ni jedan nema… Naravno, to nije logično ili je teško verovati, ali niko nije ni farmaceut, ni veterinar, ni stomatolog, ni lekar, mi ovde vodimo jednu političku raspravu.

Isto kao ljudi koji sede u ministarstvu, smatram da sa ovako malo sredstava koja se izdvajaju, i to je suština, naš budžet je jako skroman i sredstva koja izdvajaju po glavi stanovnika su među najnižim u Evropi. To je realnost, i ne možete imati idealan zdravstveni sistem sa tako malo para. To je prosto činjenica. Ko god bude ministar i za pet godina i za 10 i za 15 imaće taj isti problem. On je u situaciji da krpi i da palijativno ili nekom odlukom nešto menja. Uzgred budi rečeno prvi tender koji je imala Vlada posle 2000. godine gde je takođe bilo, pet centara onkoloških, ja sam bio predsednik te tenderske komisije i ja sam insistirao da se to plati, znajući da kod tih bolesti svako odlaganje tretmana pacijenta je u stvari osuda na smrt. To su bolesti gde ne može se odložiti lečenje, radijacija, terapija i to je u stvari smrtna kazna, to je skoro ubijanje pacijenta. Mogu vam sasvim sigurno garantovati da je taj tender prošao pošteno i da niko nije uzeo ni jedan dinar.

Suština je ova, svi smo mi ugradili sebe da pomažemo zdravstveni sistem, i reći za vaše vreme je sve bilo loše, a za naše vreme je sve dobro. Znate, je čisto politička izjava. Nije tačno, može se govoriti ko je više uradio, ko je bolje uradio, ko je odluke doneo ali reći, kako bi rekli dok ste vi bili, a da ne govorim o tome da neki ljudi, isti ljudi sede u zdravstvenom sistemu, recimo posle 15 ili 17 godina, znači to je već samo po sebi bi moglo da se ovde analizira.

Suština koju želim da kažem, mene interesuju dve stvari. Prva, da li ćemo jedanput mi da uradimo ono što je neophodno. Naši građani su naučili, sada su već malo zaboravili, da smo nekada imali zdravstveni sistem posle rata, gde su svim ljudima bili zagarantovani svi oblici zdravstvene zaštite, zaista besplatno. Mi možemo samo lepe reči reći o tom sistemu. To je bio ozbiljan sistem. To je bila socijalna država i ta država je garantovala zdravstveno lečenje svim svojim građanima. To na žalost više nemamo i živimo u ovome u čemu živimo. Kada vi govorite o garantovanim zdravstvenim uslugama, u praksi one nisu garantovane, pacijenti dolaze na klinike sa zavojima, sa gazama, sa čaršavima, bolje je sada nego što je bilo, priznajem. Bilo tako i sada još uvek toga ima. Kažu, ako imate sredstava nabavite lek. Mi nemamo, nije na listi, itd. i to ozbiljni lekari preporučuju, daju korisne savete, zdravstveno korisne.

Mi moramo se dogovoriti ovde, koje su zaista zdravstvene usluge koje naša država pruža pacijentima ali stvarno. Na papiru vi imate sve, ali u praksi nema. Dakle, mi bi morali jedanputa da se dogovorimo, šta je tačno taj paket za koji država garantuje, sa ovim bednim sredstvima. Malim, strašno malim sredstvima. Znači, šta praktično mi garantujemo da, čovek kada ode u bolnicu, zna da će ovo sigurno dobiti kao zdravstvenu uslugu. Mi ne možemo imati jedan sistem koji je načelno generalni, sve je pokriveno, a u praksi, realno nije tako, jer nema sredstava i to se ne može ostvariti.

Drugo, postoje te studije zdravstvenog sistema u Evropi, mi ne prolazimo baš naj bolje, jesmo se pomerili u nekim aspektima, ali niko neće da pogleda, da analizira te rezultate, šta ne valja u našem zdravstvenom sistemu. Navešću samo jedan primer. Sva ta istraživanja, znači, to je stari problem, to nije problem jedne vlasti, to je konstantni problem zdravstvenog sistema. Mi recimo imamo, primera radi, naši pacijenti predugo sede u bolnici kada se rade analize. Na zapadu se analize završe za jedan dan, u Zapadnoj Evropi ili možda za dva, naš pacijent sedi danima dok, mu ne završe ceo taj analitički deo. Neefikasan je zdravstveni sistem. To već nije stvar sredstava toliko koliko organizacije zdravstvene zaštite. Znači, naš sistem je neefikasan i gube pacijenti predugo, ako hoćete da vam odgovorim, ta istraživanja, ja sam ih čitao pažljivo, pacijenti u Srbiji mnogo duže borave u bolnicama nego što bi morali, zato što nije dobro organizovana zdravstvena zaštita, mogla bi biti efikasnija. Ovo je jedna stvar gde je neka rezerva da budu jeftinije, nešto zdravstveni sistem i da bude efikasniji.

Mene interesuje kada ćemo mi te analize koje se prave, jednom pogledati pažljivo i iz njih izvući ono što možemo jer mi naravno sa izdvajanjima, od ne znam 15 evra, ne znam koliko mesečno po pacijentu, koliko je to? Da, ja sam ogluveo malo zbog godina, ali su jako mala ta sredstva, ja sam već rekao užasno su mala, to su skoro najniža, ima i nižih, ima, gleda se procenat izdvajanja od budžeta itd. svejedno je nizak i kad se tako gleda.

Znači, nemam iluzija, ali moramo jednom popraviti u sistemu ono što, pa na primer, ukinuli smo volonterske specijaliste, imamo volonterske. Mnogo se luta u sistemu. Kako bih rekao, imamo privatne medicinske fakultete, nemamo privatne medicinske fakultete. Sada je drugačiji sistem nego što je bio. Koje odobravamo, koje ne. Gde je manjak, gde je višak. Zašto je stalno opterećena tercijalna zdravstvena zaštita umesto da se naglasak stavi na primarnu. Naši ljudi idu odmah kod vrhunskog specijaliste za najbanalnije stvari. Zašto opterećujemo ljude, kako bih rekao, čije je znanje, čije su kvalifikacije dragocene, a oni bi trebali da se bave onim što treba. Neko mora da odgovori na pitanje, zašto ljudi zakažu pregled kod lekara pa ne dođu. Ne možete to samo konstatovati, a ja kao psiholog bih voleo da istražim sada to. To je sasvim moguće To je sasvim moguće, znači, otići kod tih pacijenata, pitati, mi smo hteli da vas pitamo zašto ste zakazali i zašto ste odustali. Mene lično kopka pitanje zašto bi neko uopšte zakazivao pregled, pa ne bi otišao. Meni to izgleda nelogično. Recimo da mu nije bilo dobro, odustao i to bi bio mali procenat. Odgovor tražim. Eto, moje zalaganje da ne mogu reći da u drugom zakonu imam problem zato što je trebalo oštrije kazniti. U prvom zakonu nemam, mislim, ja načelno, za mene je prihvatljiv. Znači, neću biti protiv tog zakona, a nisam ni protiv drugog zakona samo mislim da su sankcije trebale da budu oštrije, ali za mene je pitanje, odnosno ta kliničke centre, verujte neću ni da ulazim u tu priču zašto nije urađeno. To je priča o izvođačima, podizvođačima, korupciji, neefikasnosti i tako dalje. Nemojte me molim vas vući za reč. To je stara priča. Nije to vaša vlast, to je vrlo stara priča.

Suštinsko pitanje glasi, hoćemo li mi jednom napraviti, pogledati tuđe analize našeg zdravstvenog sistema i onda iz toga izvući neki zaključke. Nama je rečeno i samo još to, na Odboru za zdravlje i sad je ponovljeno da ovaj Zakon o zdravstvenim sredstvima je rađen uz saglasnost odgovarajućih institucija EU. To je odlično, ja to pohvaljujem. Ali, ako smo već skloni da gledamo kao uzor da nam budu zemlje vrlo razvijenog sistema zdravstvene zaštite koji košta naravno užasno, to su sredstva o kojima mi samo možemo da sanjamo, zašto onda ne pogledamo i neke njihove ocene našeg zdravstvenog sistema nekih ako mogu da kažem, skrivenih problema koji bi se mogli rešiti. Naveo sam samo jedan, dužina boravka pacijenta u bolnici koja je duža nego što je uobičajno. Efikasniji je sistem nego što je u zapadnoj Evropi.

Dakle, moje je mišljenje, moram da vam kažem, evo ići ćemo ponovo na izbore, upravo to ubija dugoročne projekte kao što bi recimo bio projekat revizije i kako bih rekao poboljšanja zdravstvenog sistema. Ako vi svakih godinu dana menjate ministra, ne morate ni da ga menjate, ali ako sve staje, ako počne za godinu, godinu i po dana, onda nećete nijedan dugoročni projekat moći da ostvariti. Ovde je upravo sada, danas kada razgovaramo, vidite probleme koji se pojavljuju kad se ide svakih godinu dana na izbore. Onda ljudi počnu da se bave izborima, izbornim rezultatima, ističu ovde uspehe u zdravstvu. To je u redu, što kažu svako neka hvali sam sebe, ako neće neko drugi da ga hvali. U redu, nemam ništa protiv, ali mi onda vidimo da dugoročni projekti, da mi imamo jako malo šanse da nekada kao što je bilo, imale su dve vlasti i dva ministra su imali tu šansu, jedan je bio četiri ili pet godina, koliko je bio, znači, imaš neke šanse da ti onda konačno staneš, naravno sa ekipom svojih saradnika, to ne radi jedna čovek, i da ti onda izmeniš zdravstveni sistem onako da bi ga prilagodio našem materijalnom stanju.

Moj apel je na samom kraju, apel da stvarno ne može Ministarstvo biti pasivno i ne može biti srpska lekarska grupa, pa čak ni Lekarska komora ne može biti pasivna, kako bih rekao, agresiju šarlatana u našoj javnosti. Verujte mi, ja kad gledam to što vidim u vrlo uticajnim tabloidima i tiražnim emisijama, i to je u redu ne možete im zabraniti, nema cenzure u Srbije, ali to da njima niko ne odgovori, da smo mi došli u situaciju da ja lično mislim da ćemo mi sami ugroziti zdravlje. Razgovaram sa ozbiljnim ljudima koji mi kažu treba piti petrolej. Pitaju me onako malo nesigurni šta ja mislim o tome. Verujte mi, ja nekad gledam ljude i ne znam šta da im odgovorim kad me neko nešto tako pita, kao da je srednji vek. Tako da moramo na neki način povesti neku stalnu akciju, reagovanja na kako bih rekao, poplavu šarlatana, govorim isključivo o zdravstvu koji govore o našem zdravlju i gde su oni dobili jedan status u našoj javnosti koji nemaju, kako bih rekao, u kulturno razvijenim zemljama, gde on sada sedne nasuprot specijalisti, nekim od naših vodećih imunologa, virusologa i tako dalje i on potpuno samouvereno sa njim raspravlja, a to je kao da dovedete građevinskog inžinjera koji je gradio most i dovedete nekoga ko je gradio neku kolibicu i sada on objašnjava kako se pravi čelični most od 500 metara. To niko živ ne bi uradio, ali u zdravstvu. Pa, ljudi ne možete biti na to pasivni. Verujte, počinjem da mislim da to neko namerno radi. Znači, da namerno pušta da se prodaju šarlatanski proizvodi. Ja kada uđem u male apoteke, oni meni stalno nude, ne ove velike, ali u ove male, a nisam protiv privatnih apoteka, oni sada rade pod istim uslovima, ali mi nude neke preparate koji nikada nisu ono što sam tražio, jer dobijaju procenat od prodaje. Hvala vam.

To bi bio razgovor u suštini. Ja se slažem i to bi bio neki preduslov ili da kažemo, u najmanju ruku da radimo paralelno sa poboljšanjem onih zakona koji čekaju i moraju u tom trenutku, prosto se uočava slabost. Ja bih samo rekao, samo još ovo, naš privatni sistem zdravstvene zaštite raste, što pokazuje da mi socijalno raslojanje u ovoj zemlji imamo i to je prosto banalna činjenica i zdravstvo to najbolje pokazuje.

LJudi koji imaju para idu kod privatnih lekara. To što ti privatni lekari vrlo često su ljudi koji rade u ustanovama, a nemojte sada tu temu da otvaramo, jer idemo na onaj sistem, Hrvati su imali sistem i neke druge zemlje, da ne može da radi paralelno i u državnoj ustanovi i u privatnoj, to ima prednosti, ali ima i velike slabosti, takvo rešenje i onda neki ljudi nikada neće doći kod najboljih lekara.

Naš sistem privatne zdravstvene zaštite raste, što pokazuje da jedan broj ljudi nije više zadovoljan ili ne može da čeka redove ili nema uslove.

Naše raslojavanje tu u zdravstvu i drugde, što smo siromašniji, veće je raslojavanje i to je jasno. E sada, neću otvoriti novu temu, to je za neki drugi razgovor, koliko je integrisan sistem privatne zdravstvene zaštite i zdravstveni sistem naš u celini? Ja lično mislim da nije dobro integrisan i to je jedan veliki problem.

Ono što hoću suštinski da kažem, kod nas je u zemlji siromašno tako veliko, ja znam od svojih prijatelja, specijalista koji rade popodne u privatnim klinikama, da oni rade te preglede bukvalno za 10, 15 ili 20 evra po pacijentu što je slika sredstava materijalna društva u celini, gde prosečna plata u Srbiji oko 300 evra, a sada kažu da je nešto veća, to je prosečna. To znači da neki ljudi imaju 200 evra, 25.000 dinara i oni ne mogu više da plate, a istovremeno, to je neverovatno da kažete bilo gde u Evropi da jedan lekar specijalista radi pregled za 15 evra.

LJudi u Italiji, u nekoj zemlji, ne bi verovali svojim ušima da je to moguće. Mi imamo jednu pauperizaciju sistema. Ne kažem da je zdravstvo, vi možete da se izborite za mali procenat, ma kakav procenat, ne možete da dobijete procenat, neki deo procenta da imate iz budžeta više, a posle će policija da kaže, a mi, vojska će reći, bio u toj situaciji i radio. To nije rešenje.

Rešenje je da počnemo ovaj razgovor šta se zapravo garantuje pacijentu. To je suština cele priče, šta mu nudimo kao neku alternativu i da prihvatimo.

Izvinite, zaboravio sam da imam dva minuta.

Zahvaljujem se.

Malo, sa izvesnim zakašnjenjem, samo sam hteo da reagujem na, ovo se prvi put meni dešava u Skupštini, gospodin Zukorlić je izložio, kao predsednik Odbora za prosvetu, diskusiju.

Međutim, on je praktično izložio svoju diskusiju na Odbora, što ja nemam ništa protiv, ali nije sumirano ono što je bilo na Odboru, da ne govorim da se nismo bavili, kako bi rekao akreditacijom fakulteta, temom koja je gospodinu Zukorliću bitna, što ja uvažavam, ali meni koji sam govorio, a profesor Jankov je bio kritičan, većina je bila za, podržala je zakone, to uopšte nije sporno.

Tako da sam došao u situaciju da mi izvestilac Odbora, čiji sam ja član, izveštava nešto što nije bilo faktički, kako se desilo na Odboru.

Ja nisam, nažalost, takav, nemoj da mi dobacuješ stalno, nego kao predsednik Odbora je njegov posao, da se izvesti o tome šta je bilo na sednici Odbora i to je sve.

Jedina stvar koju sam želeo da kažem, da se ne bi stekao jedan… Inače, većinski je, pozivam se na član 107. Poslovnika. Znači, da se samo korektno izvesti kako je izgledala rasprava, inače, većinski su usvojeni izveštaji i to uopšte nije sporno. Samo to.

Zahvaljujem se.

Gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, poštovani narodni poslanici, mislim da nije bilo potrebe da se spoje rasprave o ova dva zakona, s obzirom da oni na neki način su različiti zakoni i ne vidim ni razlog da to bude po hitnom postupku, ne vidim da je nešto bilo tako važno da cela procedura ide na takav način. Ako neko ceni da su to važni zakoni, onda je logično obratno, da bude pojedinačna rasprava o svakom i da se ostavi dovoljno vremena da se mogu podnositi amandmani itd.

Ja ću onda biti primoran da govorim o oba zakona zajedno, i ako oni nisu sasvim isti. Što se tiče ovog krovnog zakona koji se sam zove Predlog zakona o osnovama sistema obrazovanja i vaspitanja, taj zakon bi morao da proistekne iz onoga što je ovde usvojila Vlada još pre pet godina, a to su strategija razvoja obrazovanja u Srbiji do 2020. godine. To je jedna neobična osobina našeg političkog života, da se doneseni zakoni, da se donesene strategije, da se donesene odluke potpuno zanemare ili da se nedovoljno o njima vodi računa kada se pojavi neka nova Vlada, kao da, možda to neko ne želi, ali kao da istoriju uvek počinje sa onima koji su u tom trenutku na vlasti.

Ovo je strategija, moram da kažem, nije loše napisana i onda kada je donesena i usvojena, ja sam o njoj imao dobro mišljenje nasuprot nekim drugim opozicionim poslanicima, smatrao sam da ona na jedan vrlo korektan način otvara ključna pitanja našeg sistema obrazovanja.

Ovde je bilo rečeno da mi suviše često menjamo te zakone. To se može tumačiti na dva načina. Jedan je da nisu dobro napisani, da imaju slabosti, da su nepotpuni, ali drugo, što je mnogo važnije, obrazovanje je praktično centralna stvar u svakoj civilizovanoj, organizovanoj državi. Menja se nauka, menja se tehnologija, svet se menja i zakoni moraju da prate to što se zbiva. Nemoguće je imati jedan sistem, sistem zakona o obrazovanju koji će nepromenljiv biti godinama, to bi bilo loše, to bi bili onda neki načelni principi, a ne konkretna rešenja.

Dakle, Srbija ima jedan ogroman zaostatak sa svojim sistemom obrazovanja. Samo da kažem, pre svega za gledaoce, ljude koji prate Skupštinu, a i za neke poslanike, u sistemu obrazovanja u Srbiji radi 126.000 ljudi i u ovom trenutku u različite škole u Srbiji ide oko 1.260.000 ljudi. Dakle, jedan ogroman segment našeg stanovništva, naravno pre svega mladih, pohađaju taj sistem i jako veliki broj ljudi radi u sistemu obrazovanja. Dakle, mi ovde razgovaramo o nečemu što je ključno i po broju zaposlenih, i po broju onih koji su u sistemu obrazovanja i jako je bitno kako mi te zakone, kako bih rekao, šta mi želimo od tih zakona.

Kada govorimo o strategiji, bilo je reči na odboru, ja sam npr. postavio pitanje, to imate u ovoj strategiji, mogućnost da Srbija konačno dobije ono što je karakteristika razvijenih zemalja, da je srednje obrazovanje obavezno. Znači, ne samo osnovno obrazovanje nego srednje. Odgovor koji se dobije je tačan, da je za to potrebna promena Ustava, ja to ne sporim, ali je potrebno da ministarstvo, to je kad govorim o strategiji, to piše prosto, uslovno u strategiji, da ministarstvo pokrene inicijativu, da Vlada odgovori da li ona može da odvoji sredstva, kolika su sredstva potrebna i šta je sve potrebno da bi Srbija konačno dobila ono što ima većina razvijenih zemalja, da je obavezno i srednje obrazovanje. Danas sa osnovnim obrazovanjem ne možete mnogo učiniti, sa modernom ekonomijom, u modernom, kako bih rekao, vizuelnom društvu.

Mi nažalost, ja sam to uzeo samo kao primer, da bi to bile u stvari neke vizije, ne možete staviti u zakon, jer bi nama pre toga trebalo promeniti Ustav, ali možete to tražiti, možete jedan dodatak imati šta je neophodno da se predloži Vladi. Konačno, ministar obrazovanja je deo Vlade, ravnopravni član Vlade.

Ono što je meni ovde karakteristika ova dva zakona, ja ću to vrlo otvoreno reći, on ima da kažem tri karakteristike. Prva je da se stvarno pokušavaju otkloniti neke nepravilnosti i neki uočeni nedostaci u ova dva zakona i ja to ne sporim. Neka rešenja koja se predlažu su korisna, znači nije tamo sve nekorisno ili loše. Jedan primer je naveden, npr. kada je suspendovan, profesor gubi licencu. Je li on ima prava da radi, nema prava da radi, npr. takva stvar je ovde mnogo bolje u zakonu regulisana, pokazuju se koraci kako da se, šta da se radi sa nastavnikom koji ne može da radi do sudske neke odluke oko njegove licence, odnosno konačne odluke da li će moći da bude nastavnik. Ali, kako bih rekao, to su manje promene u samom zakonu i ako ih ja ne potcenjujem.

Ono što je druga karakteristika i to ja jako zameram onima koji su radili zakon, to je što ovaj zakon suštinski atatizuje naš prosvetni sistem. Oba zakona donose mere koje svode, ograničavaju i ono što smo se na neki način, do sada, doneli odluke i na neki način funkcioniše, a to je izvesna autonomija onih tela koji odlučuju o tome kako izgleda prosveta, razvoj prosvete, odobravaju te programe i takođe ta tela odlučuju o akreditaciji.

Kao što znate, o akreditaciji je bilo jako mnogo problema. Privatni fakulteti prejudiciraju vrlo unosni posao za jedan veliki broj ljudi, da ne otvaram tu temu, ne potcenjujem ih ali su vrlo unosni i naravno da je velika borba da neko dobije akreditaciju.

Sada mi ta tela koja je Skupština formirala, mi prebacujemo u stvari na Vladu. To je po meni krajnje pogrešna odluka. Odgovor koji smo dobili je bio neuk ili gotovo ciničan, ne govorim o ministarstvu, da je to svejedno da li je Vlada…, nije svejedno. Zato što kada birate ta tela u Skupštini, to je pred javnošću, poslanici mogu da govore o članovima, to je javno. Kada Vlada donosi odluku, to nema taj stepen javnosti i taj stepen, kako bih rekao, provere ljudi koji će biti u tim telima.

Meni je žao što je ovo ministarstvo, ovaj ministar i ova Vlada koja stoji iza toga faktički vratila u ingerencije ministra, odnosno Vlade one odluke koje je do sada radilo jedno telo, koje po meni bilo više samostalno upravo zato što ga je birala Skupština. Dakle, ono što je radila Skupština, izbor tih tela, sada se premešta na to da to radi ministar i da to radi Vlada. Mislim da je to pogrešno i da je to korak nazad. Nisam zadovoljan takođe ko je sve bio član tih akreditacionoih komisija ili Prosvetnog saveta, ali to je bio i neki kompromis ili relativan kompromis učinjen ovde u Skupštini.

Ono što će ovo imati za posledicu je da će i ta famozna akreditaciona komisija takođe biti jedno Vladino telo, i ja onda imam velike sumnje da li će onda politički uticaj biti oni koji će odrediti članove te komisije, koji će onda na kraju odlučivati o tome ko će biti akreditovan, a ko ne. Naravno da nije u pitanju beogradski univerzitet ili novosadski univerzitet, to je jasno da tu neće biti nikakve sporne, u suštini akreditacije, ali se radi o mnogo komplikovanijim pitanjima raznih privatnih univerziteta i raznih ljudi koji velike pare zarađuju, bilo kao vlasnici, bilo kao nastavnici na tim fakultetima.

Moram da kažem da smatram da je to etatizacija povećanje kontrole nad tim telima potpuno nepotrebno. Odgovor koji smo dobili, taj argument postoji, to je da se Skupština pokazala krajnje neefikasnim u zameni tela. Ministar, ako korektno citiram je rekao da je Skupština bila neefikasna, da mesecima nisu mogli da se zamene. To je tačno inače, ja znam da je to tačno kao poslanik, ali to ne može biti argument protiv te procedure i onda je to odgovornost Skupštine. Mi ne možemo zbog toga što je Skupština efikasna u radu da onda kažemo – e, pa sad to treba promeniti, a o tome svemu odlučuje ministar, odlučuje Vlada.

Ako je Skupština neefikasna u radu, onda je treba učiniti efikasnijom, ali, mene brine ovo da se ponovo vraća u ruke Vlade, ministra, čitav niz stvari o kojima treba odlučivati. Isto je pitanje direktora škola. S jedne strane njima je dato pravo da učestvuju u nastavi. Lično mislim da je to nepotrebno dato pravo, da ne vidim neku posebnu svrhu, jer je dovoljan taj menadžerski posao, direktorski posao zaokuplja čoveka celodnevno, ali istovremeno opet se donela odluka od koje smo bežali posle 2000. godine, to je da jedan čovek odlučuje praktično o 2.000 direktora, škola u Srbiji. To po mom mišljenju nije dobar način. Treba, kako bih rekao, izbeći to da ponovo se sve koncentriše u rukama Vlade i da Vlada o takvim stvarima odlučuje.

Donesene su neke novine. To su te mogućnosti da škole osnivaju ta privredna društva, da, kako bih rekao, na jedan moderniji način prate ekonomski razvoj zemlje, privatne inicijative, pokušaj da se materijalni položaj škola popravi. Nemam ništa protiv toga, to je u redu, to je čak zanimljivo, ali opet smo se sveli na to da direktor, ako je sada definisano, precizirano da sa 65 godina ide u penziju, koja su njegova prava, šta su disciplinske mere, kako se bira direktor, da sve te stvari one ipak jesu u rukama praktično jednog čoveka. Odgovor - ja ću se korektno ponašati i ja neću to zloupotrebljavati, ja ću uzeti u obzir mišljenje lokalne zajednice, ja to sve uvažavam i mi zaista možemo da imamo takvog ministra, još boljeg nego što sad imamo, ali to nije odgovor na zakon. Zakon može samo takav da bude koji sprečava to da se sada praktično na jednom mestu vodi ponovo celokupna manje-više prosvetna politika, zato što su ova tela praktično savetodavna tela Vlade, odnosno ministarstva.

Još ovo, kada mi govorimo o nekoj viziji, strategiji razvoja, ima jedan deo u zakonu koji govori protiv diskriminacije, koji je u redu. Konačno imamo Zakon protiv diskriminacije u Srbiji i tu je taj deo izdvojen, zato što škola jeste mesto gde bi apsolutno trebalo sprečavati sve oblike diskriminacije i učenje diskriminacije koje se može, kako bih rekao, praktično samo na tom mestu, ako je već porodica ili zajednica diskriminatorska, tu bi morali učenici da dobiju neka alternativna znanja o toleranciji.

Ali, kada govorimo, odnosno kada me pitate o sistemu, uzmite samo primer romske dece kojih ima jako mnogo u Srbiji. Da ne otvaram temu broj Roma u Srbiji, svakako je nekoliko stotina hiljada ljudi u pitanju, više nego što popis pokazuje. Mi znamo da, bar koliko ja znam, kod romske dece manje od četvrtine, manje od 25% završi punu osnovnu školu. Dakle, ako je to jedan veliki društveni problem, onda vi u strategiji morate imate i neko rešenje tog problema koji je vrlo težak, jer vi onda zatvarate krug. Oni nemaju punu osnovnu školu, a šta možete u životu raditi bez osnovne škole? Vi zatvarate jedan krug siromaštva, bede i diskriminacije.

To je ono kada sam ja govorio da je potrebno da zakon negde ide napred. Kad kažete specijalne potrebe, deca sa specijalnim potrebama, deca diskriminisana, misli se na invalide, misli se na decu sa određenim hendikepima, bilo kako da se to zove, senzor ili motornim, ima različitih podelama. To je sve u redu, inkluzija je već ranije odlučena, iako smo išli malo grlom u jagode, ali ispravno, imate asistenta itd.

Ali, vi morate i dalje ići u pravcu u zakonu sistemskom, da ono što vi uočavate kao problem u sistemu obrazovanja targetirate. Ne kažem, u ovom zakonu očigledno, ako bih ja ovako sa strane sada gledao, kao neko ko sada već duže ne učestvuje u procesu obrazovanja, odnosno više nisam aktivan, u tom sistemu obrazovanja vi uočavate ono što vi vidite kao probleme. To je odluka praktično Ministarstva i to je vaša odgovornost.

Recimo, ja smatram da je problem romske dece kod nas veliki. Kod nas se napravio problem dece emigranata kojih je nekoliko stotina u Srbiji. Dakle, ne mogu da shvatim da to postaje centralni problem u Srbiji, 300, 400, ne znam ni koliko je te dece koja treba da idu u školu i ovo društvo da pokaže neku humanost u smislu da im omogući školovanje, s tim što je njihova sudbina neizvesna u smislu da li će ostati u ovoj zemlji, da li će otići dalje, verovatno će otići većina, ali da oni na neki način, to se tako govorilo starinski, budu prijatelji ove zemlje i da im se obezbedi kakav-takav normalan razvoj.

Inače, nije tačno da naša deca u inostranstvu prvo moraju da nauče jezik. Recimo, u Švedskoj to uopšte nije tačno, nego ona dok idu u školu tamo imaju posebne časove jezika, pa uz, ako mogu tako da kažem, nastavu uče jezik, plus im država plaća da uče svoj maternji jezik, znači srpski jezik. Uzgred budi rečeno, plaćaju im taksi da idu na drugi deo grada, država im plaća da bi imali svoj maternji jezik da nauče, što je više nego humano.

Dakle, još jedanputa, kritikujem etatizaciju, znači ponovno vraćanje u nadležnost Ministarstva i Saveta i Komisije akreditacionog tela. Smatram da je trebalo pokazati više hrabrosti, ako smem tu reč da upotrebim, u uočavanju šta su centralni problemi koje naše društvo ima. Vidim da će posebno dualno obrazovanje, što je jedna politička direktiva, da se ne zavaravamo, da dualno obrazovanje, protiv koga ja načelno nemam ništa, ali sa kojim se pojavljuje jako, jako mnogo problema u praksi. Ima jako mnogo problema sa sistemom dualnog obrazovanja, jer on traži sasvim drugačiju organizaciju i društva, firmi, preduzeća i fabrika gde bi se to obavljalo, a i samih škola, u smislu da li imaju uslove za to. Mislim da to nije prioritet ovog društva. Mislim da dualno obrazovanje jeste jedan od problema ili jedna ideja, ali ona nije prioritet. Ali, ideja jeste diskriminacija, diskriminacija Roma.

Sada se disciplinske mere preciziraju, što pokazuje da ima neki problem u školi koji se može rešavati isključivo između roditelja, društvene zajednice i same škole. Škola ne može da se bavi sama po sebi tim problemima, škola nije kazamat i ne može nastavnik da bude zatvorski čuvar i da tu decu ograničava itd, ali mora da se napravi jedno telo. Sada je, vidim, pored ovih saveta roditelja, predviđeno i na nivou zajednice da postoji telo i to je očigledno jedan pokušaj da se to reši. Tu se, dakle, uočava problem koji postaje sve veći u našem društvu, a to je ne nedisciplina, nego izvestan huliganizam jednog broja đaka na časovima s kojim škola ne može da se izbori.

Dakle, ja bih voleo da se ovde organizuje, jer Skupština nije samo telo, ona i kontroliše sprovođenje zakona, da imamo neku raspravu u Skupštini i da vidimo sa kojim konkretno predlogom izlazi Ministarstvo i šta vidi kao ključne probleme našeg sistema obrazovanja u ovom trenutku. Još jedanputa, ja se zalažem da Ministarstvo pokaže hrabrost i da uputi Vladi predlog da se stavi na dnevni red obaveznost srednjeg obrazovanja, pa da se vidi koliko to košta, šta su uslovi, šta su problemi u našoj zemlji, da se odgovori na pitanje da li neke mlade populacije ovde ne završavaju ono što je zakonom obavezno – osnovno obrazovanje. Ko su ljudi koji ispadaju iz sistema osnovnog obrazovanja? Da li su to samo Romi? Nisu, odmah da kažem.

Zatim, da se odgovori na pitanje šta zapravo znači tehnološki višak prosvetnih radnika u školama. Ja sam se svojevremeno zalagao da neke seoske škole ostanu i mislim da je ministar slično rekao. Nekada je bolje za neko mesto sačuvati tu malu osnovnu školu da bi ta deca ostala, jer kada dete ode već vrlo rano u drugo mesto sa osnovnim obrazovanjem, obično se više neće ni vraćati i onda je umrlo to mesto. Kada nema dece, možete slobodno reći da je grad umro. Selo je umrlo ako nema mladih ljudi. Znači, obrazovanje makar na početku donekle zadržati.

Suština je da mi ne možemo rešenje problema direktora, rešenje problema sporog rada Akreditacione komisije, nezadovoljstvo radom Akreditacione komisije… Znate, nekoliko ljudi mi je reklo, ne znam da li je to tačno, koji su kritični prema nekim izmenama zakona, da će sada Akreditaciona komisija biti takva da će u stvari moći i politički da odlučuje o tome koji privatni univerzitet, koji privatni fakultet će moći da radi. Ja se nadam da to nije tačno, ali je sigurno da bi Skupština imala veći uvid u rad tih tela nego što će u ovom trenutku imati kada se to sve sprovede u praksi, kada zakon posle osam dana, koliko se sećam, stupi na snagu od datuma objavljivanja.

Drugim rečima, ovaj zakon popravlja neke stvari, verovatno po mišljenju onih koji rade u prosveti možda i bitne stvari, disciplina, direktor, način organizacije rada u školi itd, ali istovremeno ima i korak nazad sa time da misli da će neke druge probleme rešiti izvesnom, ja sam upotrebio reč centralizacija, ali reč koju ja koristim – izvesnom etatizacijom, kontrolom sistema obrazovanja. Mislim da to tako ne ide. Država može da bude dobar gospodar, ali država može da bude i loš gospodar. Sada je ovaj ministar, a sutra može da bude neki drugi. Hvala Bogu, raznih ministara smo imali. Sećam se da je neko rekao da smo imali i jednog velikog, prvog ministra prosvete u Srbiji Karađorđe je pozvao da dođe iz Vojvodine, iz Ugarske, bio je veliki Dositej Obradović, to je prvi srpski ministar koji je jedan od najsvetlijih likova u istoriji srpskog naroda, izuzetno obrazovan, na neki način skoro genije, vrlo talentovan čovek. Tako smo počeli, pa smo onda imali ministre kojih bolje da se ne setimo. Ne govorim samo o poslednjih 10-20 godina, nego i ranije. Imali smo, dakle, ministre koje danas bolje i ne spominjati.

Drugim rečima, najbolje je da se opšta društvena kontrola procesa vaspitanja ostvari, a da se istovremeno oni ljudi koji su u jednom datom trenutku, a to je kratko, sasvim u Ministarstvu i vode prosvetni sistem i prosvetu, da predlože ono, i s tim završavam, što je za budućnost. Razlika između ovih zakona i nekih drugih zakona je što se ovi zakoni ne prave za danas, ovi zakoni se moraju napraviti za budućnost. Inače, Srbija bez razvijenog sistema obrazovanja, bez modernog prosvetnog sistema i vaspitnog, nema pravu budućnost. Hvala.

Samo prvo, zaboravio sam da kažem, vama kao odgovor, pošto sam ja radio 2001, 2002. godine, našu Nacionalnu strategiju u saradnji sa UNICEF-om za zaštitu dece. To je Vaš lični stav, to je Vaše pravo.

Vi ste rekli da ne razumete kako dete od 15 godina, adolescent od 15 godina ima prava da sakrije zdravstveno stanje. Moram da vam kažem da postoji nešto što se zove prava deteta. I prava deteta nisu manja nego što su prava roditelja, ne odgovaram sad vama. U našoj javnosti se to često brka, pa se smatra da roditelj ima prava da tuče decu, itd.

Mi smo vodili duge rasprave oko toga. Na primer, da li vi pitate nekoga sa 15 ili 16 godina, da li hoće uopšte da se operiše? Da li on daje saglasnost ili vi mislite, dok nije punoletan, do 18 godina da lekar prosto odluči umesto njega?

Znači, deca, imaju određena suverena prava i to nije jednostavno pitanje, ali jedno je pravo da bude zaštićeno njihovo zdravstveno stanje i to je nešto što bi se smatralo danas u razvijenom svetu jednim priznatim pravom deteta.

Znači, roditelj, nema prava da zna apsolutno sve o svom detetu, jer i dete ima pravo na svoj integritet i zaštitu, koliko god je to u našoj zemlji čudno. Dobro, vi ste to rekli, vaš lični stav, vaše pravo.

Što se tiče ovog drugog, samo da odgovorim, tačno je, Nacionalni prosvetni, vi ste tu u pravu, vi ste se toga setili 2001. i 2002. godine, ali to je bio trenutak kada smo mi mislili da je potreban celokupan sistem obrazovanja, a koji je bio potpuno zapušten, više od 10 godina, skoro 15 godina, zbog ratova, sankcija, čuda, da bi morao da se postavi temelj.

Ono što mene zbunjuje, sada se vraćamo na taj isti sistem kada je pretpostavka da je ceo prosvetni sistem ipak stao na noge i počeo da funkcioniše.

Vaše je očigledno mišljenje da je ovaj sistem, da ga Skupština bira, da Vlada u određenim telima delegira trećinu, da je nefunkcionalan.

Ono što mene brine, ne vidim da bi ovaj sistem, gde će konkretno ministar, a naravno, predlagači su.

Spisak je naveden tu, ali ne vidim zašto bi taj sistem bio efikasniji, jer je mene iskustvo naučilo da je moguće da, nažalost, ministar bude potpuno politička ličnost, a ja neću ovde navoditi ime, ni jednog ministra, trenutno nema veze u ovim strankama koje su trenutno na vlasti, jedan ministar koji je godinu dana bio ministar, inače je profesor na BU, apsolutno se godinu dana ni sa čim nije bavio.

Samo da kažem, čak, mi smo dobili sredstva da sve osnovne škole dobiju prozore, da ne duva deci, pa sam pitao, ako se seća bivši ministar Žarko Obradović, šta je sa tim projektom, pa je rekao da ni to nije rađeno godinu dana, iako su odobrena sredstva.

Znači, možete da imate, a meni je važnije da sistem funkcioniše, a ne da bude na jednoj ličnosti.

Zahvaljujem.
Pošto sam radio na tom zakonu 2001. i 2002. godine, postoje komercijalne televizije i postoji Javni servis. Ne treba ovoliko šuma da u ovu raspravu unosimo. Razlike u stavovima su u redu, ali ne treba govoriti stvari koje nisu tačne. Znači, postoje komercijalne televizije i postoji Javni servis.
Kako javni servis izgleda u kojoj zemlji evropskoj, o tome možemo raspravljati. On uglavnom nije uspeo u Engleskoj. BBC je javni servis. On se tamo plaća iz poreza koje svaki građanin Engleske krajem godine plaća, iz toga se izdvaja deo.
Ideja Javnog servisa je da se finansira iz javnih prihoda, u tom smislu da ga svaki građanin plaća, jer onda on ne zavisi od države, odnosno od Vlade, to je ideja, da politički bude nezavistan.
Uvažavam primedbe ljudi koji kažu da je preveliki uticaj državne politike. To je rasprava o programu. Komercijalna televizija nema uslove poslovanja kao što ima Javni servis. Komercijalne televizije imaju mnogo više para od reklama, imaju odobrenu mnogo veću minutažu. Javni servis ima manje, jer on ima i druge prihode. NJemu su komercijalne delatnosti samo dopunske.
Ja, koji sam dugo radio u školskom, obrazovnom i dečijem programu, moram sa žaljenjem da kažem da današnja televizija to nema, i to je moje lično žaljenje što Javni servis… Javni servis treba zato da ima program – klasična muzika, obrazovne emisije, školske emisije, dečije. Komercijalne televizije to ne rade, jer se ne isplati.
Prema tome, treba sačuvati Javni servis, ali je sasvim drugo pitanje, legitimno ovde, da li je ta televizija trenutno onakva kakva treba da bude?
Samo još ovo. Kakav god bio Javni servis, on još uvek ima više profesionalaca nego druge televizije. Prema tome, nemojte tako olako pričati o Javnom servisu. Lično mislim da je Srbiji potreban, ali da su neke promene tamo potrebne i to, takođe, mislim. Hvala.

Hvala.
Samo bih rekao neke činjenice, pošto se ovde vodi jedan tako širok razgovor. Prvo, Evropa, a ovde ima stranaka koje su protiv odlaska, Evrope, legitiman stav u Evropsku uniju, protive se tome. Evropa ne dozvoljava da se finansira iz budžeta. Ako meni ne verujete na reč, izađite na sajtove. Bugarska je to imala jedno kratko vreme, bila je opomenuta. To je jedna dosta idealistička ideja, da svaki građanin bilo time kad plaća porez, bilo na neki drugi način, finansira javni servis.
Da li je to dobro? Da li je to loše? Samo ću navesti jedan primer, Austrija, kad je ušla u EU, imala je samo jednu jedinu državnu televiziju, to je bio ORF, začudo, nije imala privatne televizije. Ona je naterana da promeni zakon. Danas Austrija ima, naravno, mnogo komercijalnih televizija.
Jedna od stvari na putu evropeizacije, odnosno na putu ulaska u Evropsku uniju, koja se gleda je kako izgledaju mediji, kako izgledaju mediji, gleda se i kako izgleda televizija.
Sada nešto kolegama iz opozicije. Razumem gnev u odnosu na informativni program RTS-a, ali molio bih da ne pucate u sopstvenu nogu. Neke komercijalne televizije ne samo da ne prikazuju opoziciju, nego vode kampanju protiv opozicionih stranaka. Budite jako oprezni sa hvaljenjem komercijalnih televizija. Ne kažem sve komercijalne televizije, ali neke najgledanije vode direktno kampanju difamiranja opozicionih stranaka. Prema tome, samo vi ostavite informisanje političko-komercijalnih stanica, pa može i tako da se… ne kažem sve, molim vas, apsolutno ne mislim da su sve komercijalne televizije u Srbiji takve, ali neke od najgledanijih jesu.
Argument koji je istakao ministar ima neku težinu. Program RTS-a jeste gledan. To je poslednje što hoću da kažem. Meni nedostaju, tipično je za naše rasprave da se ne baziraju na činjenicama. Trebao je neko da donese, to je RTS mogao da uradi sa velikom lakoćom, da ovde napravimo jednu analizu – koliko imaju procentualno programa ozbiljne muzike, koliko imaju procentualno obrazovnih emisija, koliko imaju procentualno drugih emisija koje su nekomercijalni programi i koje ne rade komercijalne televizije. Pa da vodimo jedan logičniji razgovor ovde.
Jednu sitnu primedbu, ovo upravo prenosi ta televizija za koju neki predlažu da se, praktično, ukine, doduše, niko nije otvoreno rekao. Evo vam prenosa, ove kamere i ovi ljudi što rade, oni rade na tom RTS-u. Prema tome, RTS upravo prenosi ovo i nas gledaju građani Srbije. Nemojte prelamati preko kolena sudbinu RTS-a. On ima svog smisla. Ono što mi raspravljamo ovde je kako da bude što nezavisniji i finansijski i u smislu programa. To je za jedan ozbiljan razgovor, to nije za prelamanje preko kolena.
Moj stav sam rekao, protiv sam ukidanja javnog servisa, ali vidim mnogo problema. Glavni problem je, pošto nema dovoljno para, počeo je da se komercijalizuje godinama i javni servis. Nažalost, on sad povremeno imaju i emisije koje ne bih nikada očekivao na RTS-u, zato što jednostavno nema novac. Zaposleni su dosta loše plaćeni, kasne im plate i onda oni počinju sami da prave neki komercijalni program, koji zapravo nije ni zamišljen da bude kod njih.
Javni servis, još uvek ovakav kakav je, načet, osakaćen, slabo finansiran, bedne plate zaposlenih, još uvek vrši neku funkciju u našem društvu koju niko drugi niti hoće da vrši, niti će vršiti. Prema tome, treba ga zadržati.

Zahvaljujem.
Mi ćemo, i ja lično podržati ovaj set zakona. Želim da kažem gospođi ministarki da je dobro da su se pojavili ovi zakoni. Pre svega, ovaj zakon je sa izvesnim zakašnjenjem usklađivanje našeg zakonodavstva sa Istambulskom konvencijom. Za one ovde koji imaju neke sumnje, prva zemlja koja je ratifikovala Istambulsku konvenciju je Turska. Znači, evropske zemlje su praktično sve pristale da unesu prvi put jedno sveobuhvatno zakonodavstvo koje sprečava nasilje prema ženama i nasilje u porodici.
Lično mislim da je taj zakon potreban, više nego potreban, ali ja bih samo upozorio i kolege poslanike i koleginice poslanice i javnost da jedan zakon ne može sam po sebi sveobuhvatno da promeni nešto što nažalost postoji. Moram sa velikim žaljenjem da kažem da tog nasilja ima mnogo više nego što čak slute ljudi i da je to nasilje jedno od one vrste nasilja koje ostaje nezabeleženo, odnosno neprijavljeno.
Vi ste videli u nekoliko poslednjih meseci bilo je nekih drastičnih slučajeva ubistava žena i vi ste videli kada su novinari počeli da dublje ulaze u tu priču da uvek tu prethodi nasilje nad tom ženom, koje je ili ignorisao Centar za socijalni rad ili MUP nije dovoljno ozbiljno procenio da se radi o nečem ozbiljnom ili je čak porodica njena smatrala da to nije nešto što zaslužuje da se zakon time pozabavi.
Moram da kažem, statistika pokazuje da to nasilje po pravilu trpe žene koje su nezaposlene i koje nemaju zapravo nikakvu drugu alternativu, ne mogu da se razvedu, ne mogu da odu. Znači, pre svega nezaposlene i manje obrazovane žene, one su pre svega žrtve tog nasilja.
Ali, iako je ovo najkarakterističnije nasilje nama u društvu predstoji da promenimo čitavu kulturu da se to smatra neprihvatljivim u celini u društvu, da je to nešto što će društvo osuditi i nešto što će institucije koje se time bave, to su policija i centri za socijalni rad da shvate mnogo ozbiljnije nego do sada.
Moram da kažem postoji još jedan oblik nasilja koji je u našem društvu skoro opšte prihvaćen, a to je nasilje nad decom. U našem društvu se smatra da su batine osnovno vaspitno sredstvo dece, posebno male dece i nažalost, ima mojih kolega, ja bih rekao pseudostručnjaka koji to čak javno brane. Pitanje kazne u procesu vaspitanja dece je nešto o čemu možemo dugo raspravljati, nije ovo nikakav naučni skup ili simpozijum da bih ja sada iznosio vrlo ozbiljna istraživanja o tome. Dakle, svakako ima puno stručnjaka koji misle da mera kazne u procesu vaspitanja ima svoje mesto, ali ta kazna mora biti potpuno u skladu i mora biti trenutačna i deci mora biti savršeno jasno zbog čega je kažnjen i ne treba da bude fizička.
Dakle, kada govorimo o nasilju u porodici, ne samo pred ženom, nego i drugi deo nasilja u porodici, onda su njegove žrtve ne samo starije osobe, nego su vrlo često žrtve deca. Deca su u posebno teškom položaju jer dete ne može da ode iz porodice. Dete prikrije da je pretučeno, da mu je ruka slomljena zato što ga je neko bacio niz stepenice. Znam slučaj da je majka vrelom peglom peglala dete. Često pedijatri sami moraju se naučiti da pitaju dete kako došlo do toga, jer dete laže, kaže – udario sam se sam, pao sam. Iako su to užasna drastična, fizička zlostavljanja dece, jer dete je bespomoćno i zna da mora da se vrati u istu porodicu iz koje je izašlo. Dete nema nikakvu alternativu kako da se zaštiti jer ono se vraća tim istim roditeljima. Ako društvo ne uradi nešto na ovome, onda ćemo mi imati ili dete koje je u užasno teškim uslovima raste i razvija se kao čovek, što će imati posledice. Ili ćemo stvarati nasilnika koji misli da je nasilje legitimno sredstvo ponašanja u porodici i društvu.
Samo bih upozorio, kada govorimo o porodičnom nasilju, da pored žena, posebno povedemo računa o deci, jer ona čuvena izreka – batina je iz raja izašla, je katastrofa. To nema psihologa ozbiljnog koji će to braniti. Još jednom izjavljujem, stojim iza onoga što sam rekao, fizičko nasilje je nedozvoljeno. Kazna da, ali kazna može biti vrlo različita i kazna mora biti primerena i ne sme nikada biti preterana i ne sme biti odložena i tako dalje.
Znači, ono što ja želim da kažem, ne treba toliki optimizam. Zakon je potreba i trebalo ga je doneti i dobro je da će biti donesen. Znači, da je predložena kazna i urađena, ali cela kultura nasilja. Mi ovde imamo rijaliti šouve u kojima se nasilje prikazuje širokom auditorijumu. Izvinite, ovde se govori o ponižavanju žena na televiziji. Imate najgledanije emisije u kome se žene ponižavaju na način koji je gotovo nezamisliv. Naša radio difuzna agencija koja ima prava da kažnjava emitere, čak da ih isključuje, čak trajno da im uzima dozvolu, mora stati na put tome i ti ljudi koji su u tim telima, koji o tome odlučuju, zaista kako bih rekao ne rade u ovom slučaju svoj posao. Ne mogu oni biti rukovođeni finansijskim interesima vlasnika tih televizija. Dakle, mi imamo situaciju da kada pričamo o nasilju nad ženama, o ponižavanju žena, o zloupotrebi žena, samo pogledajte te najgledanije televizijske emisije, pa ćete videti da se to praktično njima svakodnevno dešava.
Što se tiče zakona o genocidu, podržavam taj zakon, ali je napravljen očigledno jedan kompromis, samo da vam kažem. Ovde se to odnosi na presude domaćih sudova. Kao što znate genocid je najteži mogući oblik zločina. Presude naših sudova mi nemamo, a ovde se pominje samo taj stalni Međunarodni krivični sud koji ima samo jednu takvu presudu, ali se sigurno je to, politička odluka izostavlja sud za zločine na prostoru bivše Jugoslavije Ruande koji kao što znate ima, što se tiče Srebrenice tri presude. Prava je komandatu Drinskog korpusa generalu Krstiću, gde se reč genocid pojavljuje. Tri puta je to ušlo anale pravne nauke.
Mi možemo to negirati, možemo zatvoriti i reći – nas to ne interesuje, ali realnost sveta je da su te presude takve izrečene i da su one u vrlo opširnom obrazloženju tih presuda. Dakle, moja je samo žal, kako bih rekao i žalim što nije učinjen jedan korak nazad da se prihvati da je negiranje te vrste genocida, to smo upravo imali ovde u raspravi u ovoj skupštinskoj sali, takođe bi trebalo zakon da sankcioniše. Hvala vam.

Ja ću biti sasvim kratak. Očigledno je potrebno završiti ovo zasedanje, gde se bira predsednik i potpredsednici Skupštine i sekretar. Ono je počelo vrlo nesrećno u petak, zato što se pokazalo ono što je boljka našeg parlamentarizma, a ja sam dosta dugo bio u raznim parlamentima, to je užasna netolerancija.
Pošto je ovde i citirana literatura i svetska i poslovice, i došli smo i do političara Katona iz Starog Rima, onda ću ja vama citirati nešto što su Rimljani rekli, a bili su pametni „Najveća vlast je vlast nad sobom“. Nema veće vlasti nego vlasti nad sobom, i ta vlast se uvek najbolje vidi onda kada ste vi većina. Kada ste manjina takođe treba sebe da obuzdavate, i da kontrolišete šta govorite, ali onda kada ste većina to direktno ugrožava rad parlamenta.
Mi smo ovde imali kritike, što je bilo očekivano, to je normalno valjda kada se bira predsednik parlamenta da opozicija kritikuje većinu, da li je odmerena ili ne odmerena, opravdana, neopravdana, sigurno postoje različiti stavovi. Ali, kada odgovara parlamentarna većina, ona ne sme da radi ono što je bilo karakteristično u petak i danas, do izvesne mere, a to je da odgovara vređajući onoga ko govori. To se nekad kaže ad homine, a u stvari vi ne govorite o meritumu šta je čovek rekao nego vređate njega.
Mi smo imali izjave da je ovde neko lopov, da ima bunde. Tako se u parlamentu može razgovarati, ali onda neće biti parlamentarnog rada i parlamentarnog života. Onda će parlament biti samo replika, replika i replika.
Da ne bude da ja nešto morališem, inače ja to nikada ne radim, prosto imaćemo parlament koji će biti disfunkcionalan. Ovaj parlament će imati nešto drugačiji posao nego parlamenti do sada. Srbija na tom putu evropskih integracija će morati mnogo zakona novih da donosi, da menja postojeće zakone. To znači, očekuje se težak rad koji je neophodan. Taj težak rad može da se postigne samo tako da parlament normalno funkcioniše. Ako parlament ne funkcioniše normalno od tog posla neće biti ništa i ovo će biti jedan, ako mogu tako da kažem, uzaludan posao.
I za sam kraj, kada se stalno govori o tome da je parlament zakonodavno telo, što je potpuno tačno, gubi se uvek kod nas iz vida da je parlament takođe i kontroliše primenu zakona koje je doneo. Parlament je kontrolno telo zakonodavno, a ne samo telo koje donosi zakone i onda ga baš briga šta je bilo. Hvala.

Hvala, gospodine potpredsedniče.
Ja sam već govorio na Odboru za zdravstvo i hteo sam da kažem da se mi ovde suočavamo sa dve stvari. Prva je – šta je realni nivo zdravstvene zaštite u Srbiji. Mi od toga ne možemo pobeći, svi zajedno. Mnoge stvari su iznesene na Odboru, gde su članovi pre svega lekari, koji su rekli da će teško vratiti pacijenta sa vrata ordinacije kad dođe, teško da će iko da vrati trudnicu, ali nije baš da toga nema, jer mi dobijamo dopise. To je problem posebno kod zemljoradnika, gde im zdravstveni centri često nisu blizu, dešava se da im stvarno neko traži knjižicu, itd.
Znači, ovaj zakon na neki način pokriva, daje zakonsku osnovu da oni imaju takođe zdravstvenu zaštitu. Ali, koleginica Ljiljana Lučić je potpuno u pravu. Ja sam, sećate se, prošli put pominjao invalide i neke druge kategorije koji bi takođe morali biti obuhvaćeni prema članu 22. Ali, ono što je suština ovde, to je da mi moramo, meni je žao da niste pozvali direktora Fonda i ministarku zdravlja, ali ovo je početak rasprave o našem društvu, suštinske, šta ova zemlja sa ovim sredstvima zapravo može da garantuje od obavezne zdravstvene zaštite.
Još jedna stvar – kome? Očigledno da neke kategorije stanovništva više nemaju pravu zdravstvenu zaštitu u ovoj zemlji. Srbija uvek ima problem da se suočava sa istinom, ili to uradi sa zakašnjenjem. Ovo je jedna istina i mi od nje ne možemo da pobegnemo.
Naravno da će svi glasati za vaš zakon, ko bi mogao da glasa protiv? Ne vidim ko bi bio protiv toga da trudnice i deca nemaju zdravstvenu zaštitu? Ali, ovde se postavlja pitanje – šta je bilo do sada? To je, u stvari, predmet vašeg zakona. Vi kažete – ja moram da ih štitim zakonom, jer do sada to nije izgleda tako dobro funkcionisalo. Samo hoću da kažem da mi ne možemo pobeći od toga i ne znam zašto Ministarstvo zdravlja konačno ne izađe, valjda se ne usuđuje, i da nam kaže šta je realna situacija u Srbiji. A realna situacija u Srbiji nije dobra. Ovakav zakon nas suočava s time da neke kategorije stanovništva nemaju zdravstvenu zaštitu, a to su najčešće zemljoradnici i nezaposleni. Hvala.

Ovo je onaj trenutak u radu Skupštine kada smo došli, i razumemo vaše motive. Imamo u Odboru lekara ginekologa, svakako je stručniji od mene da odgovori, a i pored sedi još jedan ginekolog.
Ovo je pretpostavljam jednim velikim delom stručno pitanje koliko je to stresogen događaj, a vi ste otvorili drugo pitanje, znači nije samo psihijatrijsko-psihološka pomoć može da bude i neka zdravstvena.
Obično se smatra taj rad tuge traje pod normalnim okolnostima oko šest nedelja. To je neko psihijatrijsko stanovište, znači oko mesec i po dana, ali postoje istraživanja postoje te lestvice stresogeni događaji. Stresogeni događaji mogu da budu naglašeni, ako se dobro sećam toga, to je Svetska zdravstvena organizacija, mislim da je gubitak deteta visokostresan događaj.
Na Odboru sam poslušao moje kolege lekare, moram da kažem, ali ovo je, čini mi se, više stručno pitanje. Razumem vaše motive, da dodatno štitite žene kojima se to dogodilo, pretpostavljam ima većina poslanika, stvarno ovde ne mogu da se izjasnim zato što ste išli logikom koja važi za decu koja su rođena, živo rođena deca, novorođenčad, a ovo je izjednačeno. Oni sada insistiraju na tome da je ovo suviše stresogeno i zdravstvene neke konsekvence plus mogu da budu, pa treba produžiti to na šest meseci. To je, ako sam dobro razumeo rasprava koja se meritum. Meni se čini da je velikim delom stručna. Tako da molim moje kolege ginekologe, oni imaju iskustva sa time u životu, u svojoj lekarskoj praksi, da odgovore na pitanje koliko njima razumno izgleda taj predlog i da bi trebalo to šest meseci, mada to dodatno opterećuje fond.

Nastavljamo zasedanje.
Obaveštavam vas da sam, saglasno članu 90. stav 1. Poslovnika Narodne skupštine, povodom pretresa u pojedinostima predloga zakona iz tačaka 10, 11. i 12. dnevnog reda, pored predstavnika predlagača Aleksandra Antića, ministra saobraćaja, pozvao da sednici prisustvuju i Miodrag Poledica, državni sekretar u Ministarstvu saobraćaja, Dejan Lasica i Mirjana Trifunović, pomoćnici ministra saobraćaja, Siniša Trkulja, pomoćnik direktora Direkcije za železnice, Dejan Kocić i Demir Hadžić, viši savetnici u Ministarstvu saobraćaja i Vidu Stevanović, samostalnog savetnika u Ministarstvu saobraćaja.
Prelazimo na 10. tačku dnevnog reda – PREDLOG ZAKONA O BEZBEDNOSTI I INTEROPERABILNOSTI ŽELEZNICE
Primili ste amandmane koji su na Predlog zakona podneli narodni poslanici: Milica Vojić Marković, Donka Banović i Milan Lapčević, kao i Vlada.
Primili ste izveštaje Odbora za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije i Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo, kao i mišljenje Vlade o podnetim amandmanima.
Pisanim putem, amandmane su povukli narodni poslanici Milica Vojić Marković na član 8. stav 3. tačka 2) podtačka (2) i Donka Banović na član 8. stav 2. tačka 1) podtačka (4) i Vlada na član 54.
Pošto je Narodna skupština obavila načelni pretres, saglasno članu 157. stav 3. Poslovnika Narodne skupštine, otvaram pretres Predloga zakona u pojedinostima.
Na član 2. amandman je podnela Vlada.
Da li neko želi reč? (Ne)
S obzirom da je dobijena saglasnost Odbora za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije, a Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo smatra da je amandman u skladu sa Ustavom i pravnim sistemom Republike Srbije, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga Zakona.
Na član 6. amandman je podnela narodna poslanica Milica Vojić Marković.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 7. amandman je podnela narodni poslanik Donka Banović.
Da li neko želi reč? (Ne)
Na član 8. amandman sa ispravkom podnela je narodni poslanik Donka Banović.
Da li neko želi reč? (Da)
Reč ima narodni poslanik Donka Banović. Izvolite.