Hvala.
Da, bila sam svesna svih kritika, negativnih kritika u odnosu na izmene i dopune Zakona o kulturi koje se odnose na izbor Nacionalnog saveta. To sam shvatila kao kritiku ministru koji želi nešto da menja u oblasti kulture, pa ovog puta i način izbora.
Izgleda da onima kojima je nešto zasmetalo više prijalo to što uopšte nemamo Nacionalni savet za kulturu i onda je prirodno da se javljaju neki neformalni centri moći mimo Ministarstva kulture i informisanja, mimo Nacionalnog saveta za kulturu. Kažem, kad god nešto menjate, pokušavate nešto da menjate, date neki lični pečat i nastojite da ojačate Ministarstvo kulture i informisanja, kao prirodno mesto za donošenje i zakona i odluka u ovoj oblasti, onda imate neki odijum određenog dela javnosti koji voli da se uljuljka u nepromene i u bezidejnost i to im se dopada, a sve drugo što želite da uradite, normalno da im se ne dopada jer remeti neki njihov ustaljeni mir.
Želim samo da kažem da poslednju sednicu Nacionalnog saveta za kulturu smo imali, po nekim mojim podacima, a nije ih lako pronaći u Ministarstvu, 2015. godine kada je ministar Tasovac još bio ministar kulture. Ne može niko da mi kaže da je to bilo dobro, a pokušaj kasniji koji smo imali u poslednjem sazivu i prethodne Vlade Republike Srbije, ali i parlamenta nije slavno prošao zato što su gomila predlagača, to je tako bila jedna komplikovana procedura, toliki broj predlagača da tek sada kada sam neko ko treba da uredi oblast se upoznala o čemu se tu u stvari radi shvatila sam zašto mi nismo mogli da izaberemo nikako novi Nacionalni savet za kulturu.
Mislim da ne može niko da zameri ako su u pitanju predlagači, kao što je Republički zavod za zaštitu spomenika kulture, Državni arhiv Srbije, Narodni muzej Srbije, Narodna biblioteka Srbije, Narodno pozorište u Beogradu, Jugoslovenska kinoteka, dva člana Srpske akademije nauka i umetnosti, i to iz Odeljenja umetnosti i drugi iz Odeljenja jezika i književnosti, Matica Srpska i nacionalni saveti nacionalnih manjina.
Videla sam da postoji jedno udruženje koje kaže da će biti onda izostavljeni umetnici koji su samostalni umetnici. Ne, nisu dobro shvatili. Ovo su predlagači i predlagači, nadam se, da imaju toliku svest da ne predlažu ljude samo iz svojih ustanova, nego iz oblasti kulture i umetnosti za koje oni smatraju da treba da budu kandidati za članove Nacionalnog saveta za kulturu. Pre svega, Nacionalni savet za kulturu znači da je to savet za kulturu države Republike Srbije i time i predlagači moraju da budu ozbiljni, relevantni, da nam daju određeni broj predloga. Ministarstvo će napraviti listu, uputiti parlamentu. Ta lista uopšte ne obavezuje parlament. Neću biti uvređena time što se većina poslanika ne složi sa tim predlogom i vrati ministru koji će ponoviti čitavu proceduru.
To je sada na jedan transparentniji, bolji način, smatram i efikasniji pretočeno u predloge zakonskih normi koje se nalaze pred vama. Ubeđena sam da ćemo za nekoliko meseci imati i sednicu na kojoj ćemo birati članove Nacionalnog saveta za kulturu i konačno i imati i Nacionalni savet za kulturu, ako smo već obavezani zakonskom odredbom zakona iz 2009. godine.
Kažem, biti zadovoljan što je poslednja sednica bila 2015. godine, ne vidim šta je tu kvalitet.
Kažem, takva smo sredina. Postoje oni koji misle da treba da se bave politikom, ali ništa da ne menjaju, da imaju automobil ili sekretaricu, a postoje i oni koji se bave politikom i ako dobiju tu privilegiju još da vode još neki važan resor da se trude da nešto menjaju, da se bore protiv anomalija u svom resoru i da zajedno sa parlamentom Republike Srbije unaprede zakonski okvir. Hvala.

Očigledno, uvaženi poslaniče, da imate više sklonosti ka diskusijama u oblasti kulture, a manje ka privredi i sportu, ali meni to kao resornom ministru zaista prija, kada vidim da poslanici žele da raspravljaju o kulturi i to je potpuno druga neka slika prema javnosti, koja je smatrala da kultura nije bitna Srbiji. Smatram da je izuzetno bitna i Vlada Republike Srbije je samim tim što je prvi put u istoriji izabrala resornog ministra zaduženog za kulturu i informisanje i za potpredsednika pokazala šta joj je jedan od prioriteta u ovom mandatu.
Imaćemo prilike da razgovaramo još, jer upravo je u pripremi Zakon o kulturnom nasleđu, nacrt je napravljen i ide u javnu raspravu. Tu možemo da pričamo o temama koje ste vi načeli, sa kojima se delimično i slažem, iako apsolutno podržavam savremeno stvaralaštvo, ali bez one osnovne baze kulturnog stvaralaštva i one klasike o kojoj ste vi govorili nema ni savremenog stvaralaštva. Onda ne možemo da toliko prihvatamo neke moderne tendencije ako prvo od najranijih dana u životu, kroz zabavišta, jedno ste samo zaboravili, i predškolske ustanove i škole, sve ste rekli, omaškom ste zaboravili porodicu, da je porodica ključ svega.
Porodica rađa navike da volite kulturu, da idete u pozorište, da idete u muzeje, da idete u bioskop. Nije ovo sredstvo uz pomoć koga ćete zavoleti kulturu, nego samo jedno moderno pomoćno sredstvo, recimo, u doba korone kada nismo mogli da izlazimo iz naših kuća, da se informišete, ali ne da zavolite i ne da suštinski upoznate šta je to zaista kultura.
Zato mi je drago da smo jedna od retkih evropskih država, koje su uspele da otvore ustanove kulture i da u ova teška doba kod nas, mi smo jedna od šest ili sedam evropskih zemalja u kojima može slobodno da se ide u pozorište i pozorišta rade, mogu da se posećuju muzeji, galerije, delimično se održavaju i koncerti klasične muzike ili neke tradicionalne muzike. Kažem, imaćemo jednu veliku javnu raspravu o ovom zakonu o kulturom nasleđu i uskoro ćemo pričati o tome i ovde u parlamentu.
Nacionalni savet za kulturu, kažem nismo ga imali, pogrešila sam, 2015. godine su izabrali predsednika, a 2018. godine je bila poslednja sednica. Onda se ništa nije dešavalo. Imali smo zaista veliki spektar predlagača. Da li se nisu snašli, da li je to ono da se u našoj državi niko ne može da se složi, pa je svako svakog predlagao i time vezao ruke parlamentu da može da se izjasni o tome.
Probaćemo da vidimo tu svest, kod ovih ustanova kulture, nadam se da su dobro razumeli duh zakon, oni su predlagači, ali ne treba da predlažu sami sebe i da sada biraju od zaposlenih u tim ustanovama kulture, ko da bude u Nacionalnom savetu za kulturu. Nije to namera i u onom pismu koje treba, nakon usvajanja ovih izmena i dopuna da im pošaljem i da ih pozovem da pristupe kandidaturama, objasniću im da su oni predlagači, ali moraju da imaju širinu, svih ljudi koji se bave u određenim segmentima, u tim oblastima za koje su oni zaduženi, da ih i predlažu, a parlament će dati tu svoju poslednju reč.
Nije zaista bilo prostora za sada, ali to nije ideja za odbacivanje, da možda u nekoj budućnosti i Odbor za kulturu i informisanje bude jedan od tih. Ali, ovako sada ovim izmenama i dopunama i ovim amandmanom Vlade, kažem vratili smo da ipak Odbor za kulturu i informisanje i Skupština, na kraju daju svoju poslednju reč, prihvate ili ne prihvate nekog od članova Nacionalnog saveta za kulturu i vrate ponovo Ministarstvu da ponovi proceduru, ako neko od predloženih kandidata nije po meri, dakle ovde poslanika, zaslužio da bude član Nacionalnog saveta za kulturu. Ja mislim da je to san svakog čoveka, koji se u nekom segmentu svog života bavi kulturom, da jednoga dana bude u Nacionalnom savetu za kulturu. To je najveća čast koju može neko da dobije.
Gledala sam šta je i ko je koga predlagao u prošlim sazivima, kada nisu prošli predlozi. Prepoznala sam čak jednu osobu koja jeste završila akademiju, neću reći koju, jer će se odmah i prepoznati, ali koja u životu ništa nije uradila nakon toga. Našla se u predlozima da postane, vašom voljom i glasanjem, član Nacionalnog saveta za kulturu. To smo želeli da izbegnemo samo, a ne da sprečimo da neko nekog kandiduje. Videćemo kakvi su predlozi, i pravo vas je da te predloge prihvatite ili da ih ne prihvatite, i time će uloga skupštinska biti ključna uloga u izboru članova Nacionalnog saveta za kulturu.
Spremna sam da o svakom predlogu za unapređenje Zakona o kulturi razgovaramo, jer ovo su neke hitne intervencije, da bi uopšte mogli da radimo, a moje duboko ubeđenje je da nama treba novi Zakon o kulturi. Da je onaj Zakon o kulturi u potpuno prevaziđen, ne znam ko ga je pisao, ali evo primećujem i kod vas određene negativne reakcije, odnosno da se slažete sa mnom. To je jedan tekst zakona koji je, eto tako prošao, kao iz moranja, kao da je postojao neki rok, jer sada je sve moderno i morate stalno neke rokove da ispunjavate i da trčite za nekim uslovljavanjima. Čini mi se, kao da je neko dobio rok, shvatio da ništa nije uradio i onda svašta nešto pustio pred nas i to je tako prošlo. Glasali smo za Zakon o kulturi, ali došlo je vreme da se ozbiljno radi na novom zakonu o kulturi. Hvala.

Zahvaljujem Sandri Božić na njenoj iscrpnoj diskusiji. Osvrnuću se samo na nekoliko stvari.
Da, budžet za 2021. godinu koji se odnosi na resor kulture iznosi 0,97% od ukupnog budžeta, odnosno 1,10% ako uračunate još sredstva opredeljena za deo Ministarstva koji se odnosi na informisanje. Međutim, ono što se nikada do sada, ili bar ne u novijoj istoriji, nije desilo da samo rebalansom dobili povećanje budžeta za kulturu, 300 miliona. Izuzetno važan deo koji je iz privrede prešao na resor kulture, a to su podsticaji, stvaranje audio-vizuelne delatnosti, odnosno snimanje filmova, serija i reklama u Republici Srbiji.
Znači, dobili smo dodatnih 300 miliona, što znači da je, bez obzira na period korone, velika zainteresovanost filmske industrije, domaće i strane, da nastave sa svojim radom ovde u Srbiji snimanjem filmova, serija i reklama.
Naravno, dobili smo dodatnih 230 miliona pomoć samostalnim umetnicima, a juče je Zaključak Vlade donet da se iz tekuće budžetske rezerve izdvoji još 83 miliona za one umetnika koji su u prošloj godini nekom greškom izostavljeni, nisu ostvarili svoje pravo na pomoć.
Što se tiče konkursa, ovim izmenama i dopuna zaista želimo da napravimo jedan korak napred, da svi oni koji žele da konkurišu na našim konkursima dobiju određeno vreme i za pripremu dokumentacije i konsultacije sa Ministarstvom. Prihvatam svaku kritiku na račun da ove godine možda konkursi predugo traju, ali ne treba zaboraviti prvo da je doba korone i da nije lako ljudima da se organizuju.
Drugo, Ministarstvo je desetkovano, imamo izuzetan broj obolelih zaposlenih u Ministarstvu. Jedni dođu, drugi odmah odu na bolovanje.
Treće, činjenica, nešto možda i šokantno, ja sam se iznenadila kada sam utvrdila da u Ministarstvu praktično pisarnica ni ne postoji. Imamo pisarnicu otprilike iz 15. veka gde jedna ili dve osobe rade i onako po starinski primaju jednu po jednu pošiljku, sami zavode. Vi ne možete da zamislite kako to izgleda u doba konkursa. Eto, ući ću u istoriju, ako ni po čemu drugom, onda što ću osposobiti pisarnicu za rad u 21. veku. Nadam se da ćemo uskoro završiti postupak javne nabavke sa kojim imamo malih problema.
Kažem, nisam bez veze rekla da Ministarstvo kulture i informisanja izgleda ne treba samo voleti, nego biti hrabar da vodite, jer u svakom segmentu otkrijete neki delić malo i kriminala. To je nešto što nas zaustavlja i što istražujemo, radimo baš onako kako bi trebalo. Otom – potom, posvetićemo jednu sednicu stanju u kulturi, pa će to biti vrlo interesantno izlaganje, što vole da čuju i ljudi građani Srbije kako se to radilo u kulturi do skoro.
Samo o onome što okružuje segment kulture, ne samo ono što ljudi podrazumevaju pod kulturu. Tu su i neke javne nabavke gde vam se neko javi kada se završava javna nabavka, u poslednjoj sekundi sa nekih 1.000 dinara manjom ponudom što izazova izuzetno veliku sumnju, a vidite da su druge neke republičke ustanove imali negativna iskustva sa radom baš tih učesnika na javnim nabavkama koje su vezane i za naše Ministarstvo.
Kažem, nemamo pisarnicu adekvatnu. Vi bi svi bili u šoku kako to izgleda. Nadam se da ćemo uspeti da dobije jednu modernu, elektronsku pisarnicu gde će svako ministarstvo u svakom trenutku moći da vidi gde je predmet. Ovako se bavim poslom koji je na nivou filma „Indijana DŽons“, istražujem gde se, smeje se pomoćnica, gde se nalazi pa onda ko dugo radi u Ministarstvu, poseže malo pamćenje pa zna gde stoji baš to, negde u ćošku od neke kancelarije. Verovali ili ne, ali to tako izgleda.
Konkursi mogu mnogo bolje, mislim da po ovome što piše – 60 dana, to je važilo za nekadašnje, da je to problem onda kada se budžet donosio 31. decembra, pa vam 60 dana dođe 1. april otprilike, prvi, drugi, treći april.
Mi budžet sada donosimo u zakonskom roku i tih 30 dana i 60 dana teče u stvari od tog dana kada ste usvojili budžet, što znači i računam da ćemo ove godine krajem novembra doneti i budžet za sledeću godinu, i da će konkursi onda biti raspisani negde krajem januara meseca, 30 dana, to je u martu i svako može da povlači svoja sredstva i da realizuje.
Najveći je problem što konkursi još uvek zbog ovih otežavajućih okolnosti traju i problem je kako će to uopšte učesnici konkursa moći i da realizuju, naravno uz ovu prepreku sa koronom.
Izbor direktora, da, tražim ovim predlogom izmena i dopuna zakona da ministar bude obavešten o nameri upravnog odbora da će raspisati konkurs i da ministar da prethodnu saglasnost. Ako snosim odgovornost za izbor direktora i predlaganje moje Vladi Republike Srbije, onda moram da imam i uvid šta koja republička ustanova kulture radi i koje su namere tog upravnog odbora koje je takođe Republika Srbija postavila. Nisu to privatne ustanove kulture pa da kažete – nemaš prava da se mešaš, nego su to ustanove kulture Republike Srbije i ministar mora da ima neku odgovornost, ali ministru treba dozvoliti da nešto odlučuje i da nešto pomalo i zna šta se radi u tim ustanovama kulture.
To su sve neka oveštala načina razmišljanja, to su razne devijacije vremenom i možda se i nisu navikli da imaju ministra koga interesuje šta se dešava, ali neka malo izdrže i ovo. Šalim se naravno.
Što se tiče pomoći, tu je moja uvažena koleginica, nadam se da ću je slomiti da nađemo mogućnost da pomognemo i onome što jeste njen i moj resor, a to je da su nam bioskopi zaista stradali u ovim merama, da su mahom bili zatvoreni i tražimo model da pomognemo i ljudima koji se bave ovom važnom delatnošću.
Sa druge strane, ne treba zaboraviti da je država investirala u digitalizaciju tih bioskopa i da ne smemo da dozvolimo da nama naša investicija prosto propadne zbog uslova u kojima su radili, odnosno nisu radili.
Lokalne samouprave moraju da plaćaju doprinose. Kako plaćaju doprinos za druge ljude, socijalno, zdravstveno, samostalni umetnici dužni su da dobijaju od svojih lokalnih samouprava. Kažem, nema ih mnogo zato u zakonu mora da se kaže – može, jer u Srbiji kad kaže – može, svi kažu – dobro onda ne mora. To je tako i svi smo sveni toga.
Što se tiče izbora direktora, to su divni ljudi, baviti se kulturom i umetnošću, to moraš da voliš, sigurno se niko ne bavi kulturom i umetnošću zato što očekuje da će biti bogat nakon tog mandata, ali ima i deo direktora i onih koji vode ustanove kulture koji misle da ne treba da snose odgovornost. Svaki direktor mora da snosi i nekakvu odgovornost za svoj rad, naravno, ali mora da snosi odgovornost i za propuste, mora da snosi odgovornost za finansijske probleme u tim ustanovama kulture, za krađe koje su se dešavale u poslednje vreme, ili ih ja otkrivam, a dešavale su se i desili su pre dve godine, za sklapanje štetnih ugovora itd. Takvi nam direktori trebaju, koji su stručni, znaju da rade svoj posao i spremni da snose odgovornost za svaki propust koji su napravili, kao što i ministri moraju da snose odgovornost za svoj rad pred Narodnom skupštinom Republike Srbije.
Što se tiče vakcine, pridružujem se pozivu, da zamolim sve građane Srbije da shvate da je izuzetno važno da se vakcinišu, da time štite svoj život, da štite život svoje porodice i svoje okoline. Videli smo koliko smo umetnika izgubili u prošloj godini, izuzetnih umetnika, a mahom oni nisu bili vakcinisani. To moramo da shvatimo, da je važno da se svi vakcinišemo i da smo jedna od retkih država u svetu i u Evropi koji su umetnike stavili kao prioritetna zanimanja koja moraju da se vakcinišu. To nam je uspelo i tako smo i mi uspeli da otvorimo pozorišta, galerije, muzeje, da rade i po tome smo prepoznati u svetu kao jedna od šest, sedam država kojoj je to uspelo.
Hvala vam i još jednom pozivam sve građane Srbije da se obavezno vakcinišu. Hvala.

Hvala vam puno na vašoj diskusiji i na tome što ćete podržati ove izmene i dopune, kao jedan korak, da unapredimo ovaj zakon, koji je prepun manjkavosti. Zaista se ranije nisam bavila ovim zakonom, ali jedna odredba zakona nije povezana sa drugom odredbom zakona i tako se mogu tumačiti ove izmene i dopune, kao i moguće postojeće popravljanje stanja, ali mi moramo doneti novi zakon o kulturi, u bližoj ili daljoj budućnosti, potpuno je svejedno, ukoliko budemo imali kapaciteta za rad.
Ono što je brzo, očigledno je da nije dobro, tako da ne moramo da određujemo nekakve rokove, važno je da smo se svi ovde složili da nam treba novi zakon o kulturi i da je važno, iako je pre godinu ili dve, Vlada usvojila strategiju razvoja o kulturi, po nekom mom viđenju, morali bi da se na potpuno jedan drugačiji način posvetimo i tom strateškom dokumentu i da ga donesemo potpuno nov i na drugačiji način, prilagođeno ovom vremenu.
Kada čitate strategiju razvoja kulture, strategiju kulture naše države za neki period od 10 godina, vidite čak i različite rukopise. Vidim da je nekoliko timova radilo na tome, a kamo li da, ali uzdržaću se ovog puta kritike dokumenta, ali koliko razgovaram sa ljudima i činiocima, i poslanicima, kulture u našoj državi, još nikoga nisam srela da je rekao da je potpuno zadovoljan strategijom razvoja kulture.
Nacionalni Savet za kulturu, kažem zbog ovoga, ali je matisao u zakonu, očigledno nije mogao da radi na pravi način, niti da bude izbran. Moraš prvo biti izabran da bi ispunjavao svoju svrhu.
Imali smo na Javnoj raspravi, ali to mogu da shvatim kao jedno neznanje, želju da se kaže nešto ružno o predlozima za izmene i dopune zakona, a ne da se stvarno nešto doprinese, pa je bila čak primedba - vi time što neće Skupština, to smo ispravili, ali što neće Skupština birati Nacionalni savet, nama onemogućavate da vas kritikujemo.
To može samo da izgovori neko ko uopšte nije čitao odredbe zakona, koji su zadaci Nacionalnog saveta za kulturu. Nije samo suština da ti držiš neki govor i da kažeš sve najružnije i da je to tvoj doprinos za razvoj kulture naše države, ali Nacionalni savet treba nešto drugo da radi i to je definisano članom 17.
Ako ne budu predložili ovi predlagači, a to su uglavnom ustanove kulture Republike Srbije i Nacionalni saveti i Srpska akademija nauke i umetnosti, Matica srpska, nekog šireg od nekog njihovog prirodnog okruženja, onda će to mnogo reći, dati nam sliku u kom vremenu žive naše ustanove kulture.
Ali, svakako ispravljaćemo. Moramo i sve ono što ne položi ispit vremena, moramo da budemo svesni i priznamo neku našu grešku i uradimo nešto novo. Uostalom, parlament ne mora da izglasa tu listu koju ćemo imati, odnosno pojedinačno svakog kandidata predloženog od ovih predviđenih predlagača.
Nacionalni savet treba da analizira, daje mišljenje o stanju u kulturi, daje sugestiju ka kreiranju kulturne politike, predloge za razvoj i unapređenje kulturnih delatnosti, daje mišljenje o predlogu strategije razvoja kulture, predlaže kriterijume za sticanje statusa istaknutog umetnika, stručnjaka u kulturi, utvrđuje status istaknutog umetnika ili stručnjaka u kulturi, daje mišljenje u postupku dodele nagrada za podsticanje kulturnog stvaralaštva, daje sugestije i predloge za uređenje drugih pitanja u oblasti kulture i međuresorne saradnje, nauke, obrazovanja, urbanizma, međunarodne saradnje, obavlja druge poslove u skladu sa ovim zakonom.
To nije nezavisno telo. To telo bira Narodna skupština Republike Srbije i ono daje predloge, sugestije, mišljenja, stavove Ministarstvu kulture i informisanja, pa time i Vladi Republike Srbije.
Biti nezavisan, to znači nešto potpuno drugo, ali možemo da polemišemo o svemu. Nacionalni saveti za kulturu svuda u svetu su zamišljeni potpuno drugačije.
Zamislite, šta bi se desilo našoj državi da primenimo francuski model. Tamo predsednik Francuske sam da predlog, napiše ko su po njegovom viđenju članovi Nacionalnog saveta za kulturu i to dobro funkcioniše i nikoga ne napadaju, jer on je izabrano lice od strane građana Francuske i smatraju da ima tu političku snagu i moć da sam predloži po svom nahođenju i viđenju ko će biti član.
Mi imamo i imaćemo proces izbora. Verujem u ustanove kulture da će na pravi način prići ovom pitanju, da će nam dati nekoliko ozbiljnih kandidata, poštujući sve one uslove koje će morati da poštuju prilikom raspisivanja, odnosno upućivanja mog poziva da pristupe ovom izboru i da ćemo imati relevantno telo koje već dugo nemamo, da obavljaju svoje nadležnosti iz zakona o kulturi.
Hvala.

Ja se slažem sa vama što se tiče zastupljenosti manje zastupljenog pola, da je potrebno 40%. To smo radili u Skupštini u prošlom sazivu. Zato sada ima više od 40% žena ovde u parlamentu, ali smo sačekali i sačekaćemo da prvo usvojite Zakon o rodnoj ravnopravnosti koji je, koliko ja znam, predvideo 40%, pa ćemo usaglasiti, jer biće još predloga zakona iz oblasti kulture i stavićemo odmah tu izmenu. Znači, sledeće moje pojavljivanje, tu neće trebati ni javne rasprave za jednu tako malu izmenu i vrlo brzo ćemo ispraviti to, ali na ovaj upravni odbor od pet ili za nacionalni savet od 11, već se može izračunati 30 i 40%, što je isti broj u odnosu na ukupan broj članova upravnog odbora ili nacionalnog saveta.
Strategija koju je usvojila Vlada Republike Srbije za razvoj kulture do 2028. godine, nikada nije potvrđena ovde u parlamentu. Ovim činom je završeno što se tiče Strategije predložene u prošlom sastavu Vlade Republike Srbije. Mora da se piše nova. Mislim da je ova Strategija suviše opšta, jer vi sad kažete - moramo da implementiramo, ali pročitajte, molim vas, još jednom Strategiju koliko je to jedan opšti akt i koliko je teško onda odrediti u kojim pravcima ko šta treba da implementira. To je jedan problem sa tako velikim i opštim aktima.
U svojstvu ministra na početku mog mandata dala sam neke strateške pravce od 20 tačaka šta ministar ovaj imenom i prezimenom smatra da treba uraditi, u kom pravcu poboljšati stanje u kulturi i čini mi se tačku po tačku da ispunjavam u ovom kratkom roku, ali kad neko da ovakav opšti tekst, onda vam je teško da vladate materijom.
Možda bi ministar koji je insistirao na ovakvoj strategiji to na neki drugačiji način i uspeo da uradi. Ja sam osoba koja više voli neke konkretne odrednice i nadam se da ćemo uspeti takvu strategiju i da napišemo zajedničkim naporima, pa i sa Nacionalnim savetom za kulturu.
Mislim da je nešto promaklo vama ili meni. Član 17. govori o tome da Nacionalni savet pred Narodnom skupštinom ili upućuje Narodnoj skupštini izveštaj o svom jednogodišnjem radu i to se nije menjalo, jer je i ostala odredba da članove Nacionalnog saveta bira Skupština, tako da su sve vraćene odredbe koje se odnose na nadležnosti Skupštine u odnosu na Nacionalni savet.
Ne sećam se da smo mi ikada, bila sam predsednik parlamenta šest i po godina, da smo za šest i po godina razmatrali izveštaje Nacionalnog saveta za kulturu, niti da smo ga dobili na Odboru. Vodila sam i Odbor jedno vreme.
Bilo je toliko manjkavosti i onda ne znam zašto neko misli da je ono staro bilo dobro kad čega god se dotaknemo, to staro je imalo neku formu, ali nikakvu sadržinu. Nadam se da ćemo sad dobiti i formu i sadržinu adekvatnu i da ćemo imati određene rezultate rada koji se i očekuju od članova Saveta, bez obzira na to što će to biti eminentna, značajna imena iz naše kulture.
Hvala.

Hvala lepo.
Poštovani predsedniče, hvala što ste me ovako lepo pozdravili.
Poštovani poslanici i poslanice, danas imamo dve tačke dnevnog reda koje su vezane za resor ministarstva i kulture, oba naravno po redovnom postupku u parlamentu, kako je to i uvedeno u ovom sazivu Narodne skupštine Republike Srbije i pre svega u radu Vlade Republike Srbije. Smatram da se u ovih 20 dana koliko se pred vama našao konačan Predlog zakona o muzejima i ova druga tačka koja se odnosi na petu listu proglašenja starih i retkih za kulturna dobra od izuzetnog značaja imali dovoljno da se upoznate sa suštinom ovog zakona i u pojedinostima.
Trudiću se, dakle, da ne prepričavam obrazloženje sa kojim ste se vi svakako upoznali, nego da izvučem nekoliko najvažnijih stvari i da objasnim suštinu ovog zakona.
Složićemo se, dakle, ako zajednički konstatujemo da srpski muzeji prosto u Srbiji prosto predstavljaju mesto istorijskog pamćenja i imaju odlučujuću ulogu u očuvanju i nacionalnog i kulturnog identiteta i našeg naroda i svih onih naroda koji žive na teritoriji Republike Srbije. Svakako, muzeji nisu samo to, nego predstavljaju i važan element u izgradnji naše savremene kulture i to je izuzetno važna činjenica za savremeno srpsko društvo.
Vlada Srbije, kao što ste videli i sa čime ste upoznati, već nekoliko godina ulaže značajna sredstva u obnavljanje velikih nacionalnih muzeja, kao što je Narodni muzej u Beogradu, kao što je naravno Muzej savremene umetnosti takođe u Beogradu, ali iz budžeta Republike Srbije se izdvajaju značajna sredstva i za niz manjih regionalnih i lokalnih izbora, ali i muzeja od nacionalnog značaja, odnosno koji su na listi republičkih ustanova kulture, a ne nalaze se u Beogradu. Tako značajno izdvajanje se niz godina već odvaja i za Muzej naivne i marginalne umetnosti koji se teritorijalno nalazi u Jagodini.
Ministarstvo kulture je upravo zbog ovih prioriteta i zbog važnosti muzejske delatnosti za našu državu kao jedan od prioriteta svakako izdvojio rad na zakonu o muzejskoj delatnosti, koji se sada nalazi pred vama. To je u istoriji Republike Srbije prvi specijalizovani zakon namenjen uređenju ove važne oblasti koja je iz nepoznatih razloga svih ovih godina bila potpuno zanemarena u oblasti zaštite našeg kulturnog nasleđa. Da ne govorim sada kroz istorijat kada smo uopšte u istoriji Jugoslavije imali zakon koji je obrađivao muzejsku delatnost, čini mi se poslednji 1977. godine, ali hoću da naglasim da skoro pola veka ili tačnije 44 godine kasnije imamo Predlog zakona o muzejskoj delatnosti pred nama.
Cilj zakona je svako, kako smo to i obrazložili, jačanje muzejskih ustanova, uvođenje najsavremenijih evropskih standarda i kod nas. Načini i uslovi su jasno propisani, kako su osnivaju uopšte muzeji kod nas. Vidimo da imamo poplavu jednu, da svako malo otvori ili tvrdi da je otvorio i osnovao nekakav muzej, što u suštini i nije. Čuvanje, proučavanje, zaštita, predstavljanje baštine, kako da se sada u skladu sa zakonom vodi dokumentacija, i ulaz-izlaz artefakata, obavezna primena digitalizacije, što je jedan od važnih prioriteta rada naše Vlade i mnogi drugi elementi koje imate pojedinačno razvrstani u normama našeg zakona.
Podaci iz Republičkog zavoda za statistiku i Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka govore da imamo 149 muzeja na našoj teritoriji. Dakle, ukoliko imamo u vidu značaj muzejske građe, kako sam rekla, za proučavanje naše istorije, za nauku, za kulturu, za obrazovanje, svakako za izgradnju kulturnih i emancipovanih naših građana, Ministarstvo je onih prvih dana, 100 dana rada Vlade, istkalo da ćemo se vrlo brzo pojaviti pred vama sa zakonom.
Radna grupa je intenzivirala svoj rad upravo od oktobra prošle godine i isključivo su u radnoj grupi radili ljudi stručnjaci iz oblasti muzeologije. Na čelu je bila dr Tijana Palkovljević Bugarski, inače upravnica galerije Matice srpske, sekretar Narodnog muzeja u Beograd, Ivana Dočić, dr Nikola Krstović, docent, saradnik Centra za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Danijela Filipović, kustos pri Etnografskom muzeju, Slađana Bojković, muzejski savetnik Istorijski muzej Srbije, mr Tijana Stanković Pešterac sadašnji direktor Muzeja Vojvodine, moram da kaže i ljudi iz Ministarstva, gospođa Gordana Stevanović, viši savetnik, Sanja Grujičić Cupać, savetnik Ministarstva kulture i informisanja i naravno, Danijela Vanušić, koja je ovde danas sa mnom, koja je pomoćnik ministra.
Zašto sam pročitala ova imena, da se vidi koliko je ozbiljan rad uložen u ovo, i da su ovo isključivo radili ljudi vezani za ovu delatnost, i kada se polemiše ne polemiše se sa političkim vrhom ili sa nekim ko predstavlja Ministarstvo kulture i informisanja, nego se polemiše sa strukom, zato što oni stoje iza svakog pojedinačnog rešenja, i ja sam ih zdušno podržala u tome.
Naravno da smo imali javnu raspravu. Javna rasprava je bila odlična. Održane su u Novom Sadu, u Nišu, u Beogradu, upravo u ovom zdanju. Imali smo i predstavljanje ovog zakona pred poslanicima Narodne skupštine, pre svega u Odboru za kulturu i informisanje. Na okruglim stolovima je prisustvovalo 107 predstavnika muzejskih ustanova, pokrajinskih, gradskih, lokalnih, republičkih, tu su bila sva reprezentativna društva. Bilo je potpuno javno i otvoreno i mogao je da prisustvuje ko je bio uopšte zainteresovan za ovu važnu i stručnu oblast.
Tokom javne rasprave pristiglo je čak 147 primedbi. Radna grupa se ponovo sastala i one koji su zaista bili u dobroj nameri da poprave, unaprede prvi nacrt zakona, su usvojeni. Nekoliko stvari koje nemate u obrazloženju, u obrazloženjima se uvek priča o onim najboljim stvarima, objašnjenjima zakona takav kakav jeste, dužna sam da vam kažem koje su bile dve, tri primedbe najviše provejavale u tim javnim raspravama.
Jedno je bilo formiranje saveta za muzeje Republike Srbije. To je jedna novina kod nas, i to je novo telo koje će biti formirano pri Narodnom muzeju kao centralnoj muzejskoj ustanovi. Primedbe su usvojene. Nakon rasprave se detaljno objasnilo, obrazložilo i odredio način izbora članova saveta, broj koliko će ih biti, model funkcionisanja, koju će oni to imati ulogu, odnosno na postojeću muzejsku mrežu. Da kažem, da je stručna komisija radne grupe od početka do kraja istrajala u tome da je ovaj Nacionalni savet, savet za muzeje Republike Srbije neophodan. Ja sam njihove argumente u potpunosti prihvatila.
Drugo pitanje bili su muzejski stručnjaci, stručna zvanja. Kažem, ovoliko godina, u 44 godine od kad smo imali poslednji zakon, zaista je ova struka doživela velike promene i te muzejske profesije su doživele ogromnu transformaciju. Nakon toga se pristupilo preciznijem definisanju ovih strukovnih znanja, jasno se ukazalo na model stručnog napredovanja u ovoj struci.
Imali smo i primedbe na način izbora direktora. Te primedbe su usvojene, odlučeno je da se to preciznije odredi u odnosu na osnovni Zakon o kulturi. Sada će ljudi koji vode muzeje morati prilikom izbora, redovnog izbora, imati i položen stručni ispit za rad u muzejima i za mogućnost da se kandiduju na ovako važna i prestižna mesta u kulturi.
Najveću pažnju, delimično i zbog toga što matičnost nikada nije postojala u našem sistemu muzeologije, upravo je to izazvalo jednu veliku pažnju i stručnu i oni ličinu koju su pojedini ljudi iz muzejskih ustanova podsticali da govore o tome, ne bez osnova i prethodnog znanja. Kažem, matičnost kod nas nije nikad postojala tako da ne može niko da tvrdi da mu je matičnost data, uzeta, jer je nikad nije ni bilo u našem sistemu rada muzeja.
Proširili smo broj matičnih ustanova od onog prvog nacrta i prvi put je uveden i termin – teritorijalno nadležnih muzeja. Sada po ovom zakonu znači imamo utvrđeno i horizontalno i vertikalno kako izgleda mreža muzeja u Srbiji, i kako će oni biti povezani u našoj muzejskoj mreži Srbije.
Još jedna izmena važna, pošto po čitavoj Srbiji, to sam se i sada uverila putujući, obilazeći opštine i gradove, svaki grad skoro ima muzej koji ima prefiks ispred sebe – narodni, što u mnogoj meri unosilo i zabunu, odnosno Narodni muzej koji imamo ovde u Beogradu, koji je centralna muzejska ustanova, i menja se naziv ove ustanove u Beogradu u – Narodni muzej Srbije. Time će biti izdvojen.
Neću vam govoriti, čitati čitavu listu koji su sada muzeji, matični, sve muzeji. To imate i u zakonu. Dileme koje su bile i koje je naravno struka odbranila, stoji iza njih i hvala vam što ste i vi prepoznali to u tekstu zakona te nemamo amandmane, bila je dilema zašto Muzej naivne i marginalne umetnosti, koja je republička ustanova kulture, a sedište u Jagodini, nije predviđen kao matičan? Kažem, isključivo mišljenje struke, tu nema nikakvih nekih lokalnih emocija, a ni animoziteta da neko voli više ovaj grad ili onaj grad, ili više jednu ili drugu republičku ustanovu kulture, ali ne može se posmatrati svakako izdvojena iz celine likovne umetnosti jedna delatnost kojom se bavi jedan muzej poseban. Nije oduzeta matičnost, jer nikad nije ni imao matičnost.
Kažem, ne može da postoji matičnost za posebne delove likovne umetnosti. Onda bi imali matičnost kod svake ustanove koja se recimo bavi kubizmom, nadrealizmom, realizmom ili simbolizmom, tako da je tu došlo do jednog velikog nerazumevanja između struke i onih koji su imali dobre namere, prosto zato što žive u određenim lokalnim sredinama.
Kažem, muzej obavlja matično za naivnu i marginalnu umetnost, to je nemoguće, jer je to samo posebna oblast u likovnoj umetnosti. Imamo još dve ustanove koje se bave sličnim oblikom ili delom likovne umetnosti, a to je Galerija naivne umetnosti u Kovačici i Muzej naivne umetnosti „Ilijanum“ u Šidu, koje nisu republičke ustanove. Uz to, ni ne postoje specijalizovani stručnjaci, odnosno obrazovanje samo za oblast naivne i marginalne umetnosti.
Moj utisak je da, uz sve pohvale za sve muzeje koji su republičke ustanove kulture, i ovaj o kome kažem da je bilo izvesnih polemika, mišljenje je struke da ne postoji osnov za obavljanje matičnosti u sistemu muzejske mreže u Republici Srbiji. Mislim da se u čitavoj diskusiji radilo o nečemu sasvim drugom.
Muzej Srpske pravoslavne crkve u nacrtu je postojao. Išla sam na razgovor kod Naše svetosti, kod patrijarha, razgovarali smo i o tome. U potpunosti smo se složili da je potrebno da radimo jedan poseban zakon o muzejima Srpske pravoslavne crkve, jer oni ne postoje samo na teritoriji Republike Srbije, nego svakako i u Zagrebu, i u Sent Andreji, na mnogim prostorima oko nas i čitav taj sistem muzeja Srpske pravoslavne crkve i uopšte istorijske i kulturne građe koja postoji u tom sistemu treba obuhvatiti i izraditi jedan potpuno novi zakon. Ne treba zaboraviti ni Hilandar na Svetoj gori. To je jedna sveobuhvatna tema.
Po našem Ustavu, sve naše tradicionalne konfesije su ravnopravne i ne bi mogli da odredimo matičnost jednog muzeja koji pripada jednoj crkvi, Srpskoj pravoslavnoj crkvi, nad muzejima koji pripadaju drugim konfesijama. I to je jedini razlog. Ja se još jednom zahvaljujem patrijarhu na potpunom razumevanju i na našem dogovoru da se pristupi izradi jednog posebnog zakona, a razgovarala sam, naravno, i sa vođama drugih verskih zajednica i tu smo napravili određene dogovore.
Poštovani, poznato vam je da sam po stupanju na dužnost ministra, jedan od mojih prvih poteza je bio da sve ustanove kulture dostave i urade popis i reviziju, jer prava istina je da Srbija ni ne zna kakvo kulturno blago poseduje u muzejima, bibliotekama. Delimično sam zadovoljna time šta je urađeno, ali ubeđena sam da će i ovaj Zakon o muzejskoj delatnosti pomoći da to bude jedna stroga obaveza, gde će biti čak i novčanih kazni ako je to potrebno, i mora, kada se nešto evidentira, da se to blago na adekvatan način i čuva.
Kažem – muzeji, muzejska građa i muzejska delatnost, zaista je instrument za čuvanje nacionalnog identiteta svakog od nas. Bez njih ne možemo da razumemo prošlost, ne možemo da razumemo sadašnjost, nećemo moći da sagledamo ni kako će izgledati naša budućnost, niti ćemo biti spremni za to. Muzeji su riznice našeg blaga, deo obrazovnog procesa svih generacija i mislim da, kada idemo u muzeje, nalazimo brojne odgovore na istorijska pitanja koja se nekada pojave pred nama i imamo dileme kako se nešto događalo i zašto se nešto događa baš danas na ovaj način. Muzeji su i najbolji način i najbolje ustanove kulture koji mogu da nas predstave drugima i to je jedan važan deo naše javne diplomatije.
Zakon o muzejskoj delatnosti je od prioritetne važnosti za našu kulturu i ja vam predlažem da ga nakon diskusija koje ćemo imati danas usvojimo. Postoje i mnogobrojna podzakonska akta, rok je šest meseci, da u potpunosti uredimo ovu oblast.
Druga tačka dnevnog reda je u stvari peta - lista za proglašenje starih i retkih knjiga za kulturna dobra od izuzetnog značaja. Kažem peta, zato što je kroz proceduru Narodne skupštine Republike Srbije u prošlosti prošlo već ratifikovanje četiri ovakve liste i ukupno od 1979. do 2010. godine 2.286 starih i retkih knjiga je na ovaj način u potpunosti izdvojeno. Prva lista je pripremljena na osnovu važećeg zakona iz 2011. godine.
Zahvaljujući ovom sistemu svake godine, barem iz ovih lista koje imate i ko je to proučavao, saznaje se za vrednu građu koja je bila potpuno sakrivena i od stručnjaka i od šire javnosti. Ovde se na ovoj listi nalaze sve ćirilske, rukopisne knjige iz 18. veka, primerci ćirilični i štampanih knjiga iz 1638. godine, unikatni primerci knjiga, karti, gravire, muzikalije, stvarno jedna izuzetna građa za proučavanje. Tu su i unikatne srpske publikacije iz 20. veka, koje su bile zabranjivane i uništavane iz ideoloških ili nekih drugih razloga i mislim da će to biti interesantno za naše proučavanje zašto je nekada neko zabranjivao knjige koje su bile početkom 20. i u 20. veku imale bilo kakvu ideološku predznak ili naznaku i ko je bio taj ko je određivao šta je suprotno nekoj vladajućoj ideologiji.
Kažem, ovo je lista na osnovu upisa koji su izvršeni od 2011. do 2015. godine. Treba da pohvalimo rad istraživačkog tima Narodne biblioteke Srbije i biblioteke Matice srpske i nekih drugih. Na ovoj listi, ako se ne varam, nalazi se 720 retkih knjiga. Neću više vašu pažnju da zadržavam, procenjeno je da knjige na listi imaju poseban značaj za nauku i kulturu, upravno zbog njihove unikatnosti, zbog njihove retkosti. Važno je da dobiju status kulturnih dobara od izuzetnog značaja. Opet kažem, i to je jedan način da utvrdimo taj identiteski sloj srpske kulture, sa jedne strane, ali i da pokažemo da podjednako čuvamo i štitimo i spomenike koji pripadaju drugim kulturama, a nalaze se na teritoriji Republike Srbije, te vas pozivam da izglasate i ovu tačku dnevnog reda u danu za glasanje. Hvala vam puno i izvinite ako sam vam zauzela pažnju.

Hvala.
Samo kratko da vam kažem. Hvala na vašoj sadržajnoj diskusiji, poštovani poslaniče, gospodine Zukorliću. Hvala što ste pohvalili i moj deo diskusije koji se odnosi na ravnopravnost verskih zajednica u našoj državi po Ustavu i odvojenosti od države.
Svakako je jedna od opcija da se u leks specijalisu, o kome smo razgovarali sa SPC, razmišlja i eventualno, o zakonu koji bi objedinjavao i regulisao uopšte sakralno nasleđe za sve verske zajednice.
Tako da ćemo to raditi sigurno ne samo sa strukom koja se bavi muzeologijom, nego svakako i sa predstavnicima svih tradicionalnih verskih zajednica u našoj državi, jer sam sa svima i razgovarala o karakteru ovog zakona koji donosimo i šta treba da uradimo da bi objedinili i na muzejske ustanove koje postoje od strane Srpske pravoslavne crkve.
Imamo jedan jevrejski muzej ovde u Beogradu, a u najavi su muzeji i pri katoličkoj crkvi i od strane islamske zajednice. To sam saznala u neposrednim kontaktima i razgovorima i nadam se da ćemo svi zajedno naći dobra rešenja i za zaštitu ove vrste kulturnog nasleđa, koje je izuzetno važno za naše prostore.
Spomenuli ste arheološka iskopovanja koja se vrše u čitavoj našoj državi. Nešto je ovlašćeno, a ima toga i mnogo neovlašćenog. Centralna ustanova koja je to vršila je Narodni muzej, stručnjaci ispred Narodnog muzeja. Onda kada ispred države i kada je nešto legalno rađeno, onda je Narodni muzej preuzimao to što je pronađeno.
Međutim, sada radimo na Nacrtu zakona o kulturnom nasleđu. To ćemo uskoro dobiti ovde u parlamentu, nadam se i Zakon o zaštiti nepokretnih kulturnih dobara, tako da ćemo na bolji način to regulisati i regulisati ko će preuzimati te arheološke iskopine nakon pronalaska na određenim delovima naše države i to će biti mnogo preciznije uređeno.
Od 2017. godine do 2020. godine Ministarstvo kulture i informisanja je finansiralo jedan dobar projekat Srpskog arheološkog društva. Predavanja su održana u 33 grada širom Srbije. Priručnik je prosto dobar i praktičan. Namenjen je svima, pa i običnim građanima koji su primećivali da neko nešto radi neovlašćeno, kopa određene vrednosti koje pronalazi i preuzima za sebe ili se bavi preprodajom, što se najčešće i dešava.
Iz tog priručnika se, u stvari, lako vidi da nije situacija crno-bela, jer svi se obraćaju Ministarstvu kulture i informisanja i misle da smo mi krivi za sve, a to je jedan čitav lanac gde svako mora da reaguje na određeni način, kako je u tom priručniku i objašnjeno. Dakle, karike u lancu su i sudovi, i tužilaštvo, i policija, i lokalne samouprave, pa i oni obični građani koji zaista ne znaju šta da rade u tim momentima, jer svi zajedno smo dužni da poštujemo određene međunarodne konvencije kojima je pristupila naša država. Posebnu pažnju ćemo obratiti na to prilikom donošenja ova dva važna zakona kojima ćemo definisati upravo arheološko iskopine - kome pripadaju, ko je nadležan nakon pronalaženja određenih važnih artefakata na delovima teritoriji naše države. Hvala.

Hvala vam na vašem zaista inspirativnom i poučnom govoru. Drago mi je da ste se toliko bavili i kulturnom ponudom naše države, posebno sa osvrtom na muzeje. Ja sam pristalica toga da bez spoja kulture, obrazovanja i turizma nećemo moći da radimo na tome da stvaramo novu publiku za ove ustanove kulture.
Drago mi je da ste naveli ovaj priručnik koji se zove, ako se ne varam „Muzeji u Srbiji za porodice sa decom“ i to je važno. Trebalo bi možda da publikujemo šire i da na tome radimo sa mladim roditeljima da shvate da postoji zabava i mimo tržnih centara i mimo veštačkih igraonica, bez obzira što shvatam da je 21. vek i da su sada zabave drugačije od onog vremena kada sam ja bila mala, pa su me roditelji isključivo vodili u dečja pozorišta i u muzeje, jer drugoj nije bilo.
Uz igraonice, uz tržne centre, uz kafiće, ako hoćete da imate decu koja neće podleći onom kiču koji preovladava možda u nekim delovima da kažemo i medijske ponude i nečem drugom, onda mora da se radi sa decom od najmanjeg doba i da se ode npr. u Muzej Nauke i tehnike koji takođe ima jednu posebnu igraonicu gde mogu da se prave rođendani ili da se igraju deca, ali tu deca imaju šta i da vide i da nauče u najranijem dobu. Da ne kažem, neko je od vas spomenuo, možda Nataša Vacić u svom izlaganju da danas ne može svako da pređe 200 kilometara pa da ode u nekakav muzej, ali sigurno u najbližoj okolini postoje muzeji lokalnog, regionalnog tipa. Samo treba malo razmisliti i jedan dan u svom životu ili jedan vikend posvetiti obilasku muzeja u svom kraju. To je jedan poseban doživljaj, posebno ispunjenje kada vidite nešto novo, kada saznate nešto iz naše istorije. Kada odete recimo u Narodni muzej i otkrijete da naš Narodni muzej po svojim zbirkama ne zaostaje za mnogim svetskim muzejima, jer mnogi od nas 15 godina koliko je bio zatvoren Narodni muzej, možda i duže, vi ćete ispraviti, nisu mogli da vide to blago koje mi posedujemo.
Mi imamo celokupno predstavljeno u zbirkama srpsko slikarstvo 19. i 20. veka, a da ne govorim da imamo one slike koje gledamo samo u nekakvim ilustracijama ili udžbenicima Pikasa, Renoara, Monea i mnoga druga značajna imena iz svetske istorije slikarstva ili likovne umetnosti, kako god. Danas se više upotrebljava izraz slikarstvo, a ja više likovnu umetnost.
Spomenuli ste Dom Jevrema Grujića, u kome sam boravila prošle nedelje. Eto, to je dobar primer privatnog muzeja, kako dobra inicijativa može da zaživi, da skrene pažnju celokupne javnosti i mnogobrojnih turista kojih ima u velikom broju, ili ih je bilo pre pandemije u Beogradu. Preporučujem i poslanicima, i iz Beograda i onima koji nisu iz Beograda, da u pauzi odšetaju, to je pored zgrade Ateljea 212 i da se upoznaju na jedan lep način sa delovima naše značajne istorije.
Slažem se sa vama da naša kraljevska kuća Obrenović nema dovoljno pažnje u našem društvu, na način na koji ste vi spomenuli, a to je da nemamo muzej koji je posvećen ovoj važnoj dinastiji koja je obeležila na jedan reformatorski način deo naše istorije. Nešto artefakata postoji u Miloševom konaku, ako imate prilike možete da odete i da vidite.
Da vam kažem šta Ministarstvo kulture i informisanja pokušava da uradi i mislim da smo uspeli, a to je da su pronađena dva predmeta, mislim da je to bila Kanada u jednoj aukcijskoj kući i da je primećeno da postoje predmeti koji su pripadali kraljici Dragi Obrenović, poslednjoj kraljici iz dinastije Obrenović. Mi smo učestvovali u toj kupovini i kupili smo oba predmeta. Nadam se da će uskoro doći u Srbiju i u Beograd i da ćemo imati priliku onda da prikažemo celokupnoj javnosti. Ništa ne bismo uradili bez Nikole Selakovića, bez ministra inostranih poslova, koji je vrlo brzo reagovao kada sam mu pokazala šta smo pronašli i šta možemo da vratimo u Srbiju.
U pravu ste, mnogo toga se nalazi na listama aukcijskih kuća, iznosi se iz naše države, a da mi nismo imali saznanja do sada, ili se niko time nije suštinski bavio. Važno je da reagujemo kad god se pronađu važni istorijski predmeti koji su pripadali nekada nekoj od naših dinastija i da ih vratimo ovde u Srbiju.
Bila sam u Švajcarskoj, pre godinu ili dve, otišla sam da posetim Muzej Filip Patek i tamo sam iznenađena i šokirana videla satove koji su pripadali kraljevskom paru Aleksandru i Dragi Obrenović. Ne znam koliko je poznata činjenica da njene sestre nisu ubijene u Majskom prevratu, da je ženski deo porodice pušten da pređe granicu i one su do pre nekih 20 godina živele u Švajcarskoj. Pretpostavljamo da je prodaja dela tih predmeta u stvari njima koristila za život. I to je bilo takođe iznenađenje za naš konzulat kada se pojavila jedna starija žena, to je bila sestra Drage Obrenović, koja je donela spise, memoare svoje, određene predmete i predala našem konzulatu, a pri tom u to vreme jugoslovenska javnost nije znala da sestre Drage Obrenović žive jednim normalnim životom, da su žive i da su svedoci onog vremena. Radimo i na tom planu da sve što možemo i sve što možemo da vratimo u našu državu vraćamo, naravno, u skladu sa našim finansijskim mogućnostima.
Danas smo upravo predali kandidaturu, kada ste pohvalili to što je naše srpsko Kolo uspelo da uđe na UNESKO listu zaštićene nematerijalne kulturne baštine, za našu šljivovicu i ubeđeni smo da ćemo iduće godine uspeti da se upišemo na listu, a onda idemo u kandidaturu naivnog slovačkog slikarstva. Tako da radimo i na tom planu, samo tiho, mirno. Ja sam čovek koji voli da se pohvali ne potezima koje povlačim, nego rezultatima. Kada dođu rezultati, proslavićemo to zajedno. Hvala.

Samo kratko.
Posle razgovora sa našim patrijarhom, imala sam priliku da posetim i Muzej Srpske pravoslavne crkve, to je bila moja prva poseta tom muzeju i mislim da zaslužuje mnogo više pažnje naše javnosti nego što sada ima. Čini mi se da više turisti inostrani posećuju ovaj predivan muzej sa značajnom zbirkom, koliko je moguće u tom malom prostoru u kome se nalazi Muzej Srpske pravoslavne crkve. Naša javnost nije dovoljno upoznata i moramo da podstaknemo prosto naše ljude i sve ljude koji dolaze u Beograd, ali i Beograđane da na ovaj način upoznaju istoriju, ne samo naše crkve, nego istoriju naše države, ali i da se upoznaju sa istorijskim spomenicima kulture naše, koji se nalaze na teritoriji naše južne pokrajine AP Kosovo i Metohija.
Ne mogu da se složim sa vama da smo bilo šta zauvek izgubili. Mi nismo izgubili ništa, mi smo izgubili samo u tom smislu da smo nemo posmatrali one strašne prizore pogroma na teritoriji KiM koje su se dešavale nad našim ljudima, ali i brutalan pokušaj uništavanja istorijskih spomenika našeg naroda i SPC i one prizore. Ambasadorka je bila u pravu kada je razgovarala sa vama. Nisam prisustvovala tom razgovoru, one prizore, lomljenja krstova na krovovima naših crkava i manastira, nikada niko ne treba da zaboravi i svaki put moramo da pokazujemo i našoj i svetskoj javnosti.
Ove godine Ministarstvo kulture i informisanja u saradnji sa Republičkim zavodom za zaštitu spomenika, naravno uz otežane uslove, jer pristup tim spomenicima kulture koji se nalaze na teritoriji KiM je nešto otežano. Imamo u planu rad na obnovi i Bogorodice Ljeviške, zatim manastira Banjska i rad na obnovi ikonostasa u Dečanima.
Tako da radimo, ne odustajemo od toga, jer to je deo našeg identiteta na teritoriji KiM. Naši spomenici su tamo i te spomenike tretiramo sa jednakom pažnjom, kao i spomenike u drugim delovima Srbije i tako mora da bude. Uostalom, mislim da svet ima sve više sluha za nas, a ne za politikanske pokušaje neke druge strane, da prikažu spomenike na teritoriji KiM kao spomenike nekog drugog porekla, a ne tragove stvaranja opšte srpske države na tim prostorima.

Zahvaljujem na vašem obraćanju. U jednom trenutku ste u vašem govoru spomenuli i krađe koje su vršene po nekim muzejima na teritoriji Beograda, koje sam spominjala u svom obraćanju javnosti, davajući intervjue i ne vidim u čemu je tu bila moja greška.
To ne govorim vama, nego polemišem sa onima koji su mi ili pisali, lično se obraćali meni kako umanjujem značaj njihovih radova muzeja, značaj firmi koje su vršile obezbeđenje i na jednom je postala tema, zašto je ministar nešto uradio i prijavio, saopštio javnosti, a ne tema da su krađe izvršene.
Međutim, ja nemam šta da krijem od javnosti meni je zadovoljstvo što mogu da sva svoja dosadašnja saznanja podelim sa svim građanima Srbije, jer oni pune budžet Republike Srbije i treba da znaju i moraju da znaju gde odlazi njihov novac i šta se kasnije dešava nečijom nebrigom.
Čija je nebriga bila, nisam ja istražni organ da to istražujem na meni je da sve ono što znam kažem i policiji i tužilaštvu i svima onima koje to interesuje šta se dešavalo u ne tako davnoj prošlosti u našim muzejima.
Da, krađa Muzeja primenjene umetnosti, i sve ono što se dešavalo nakon te krađe je nešto što, po meni, zaslužuje pažnju, a ne osudu, jer krađa se desila tokom avgusta meseca 2019. godine. Mi se sada nalazimo u 2021. godini, kada je šira javnost uopšte uspela da sazna preko mojih izjava da je teška krađa počinjena tamo, da su pokradeni predmeti iz 14, 17, 19. i početak 20. veka. U nekoj slobodnoj proceni zaposlenih, a nestručnih lica, šteta je visoka oko 300.000 evra, ali mnogo je veća šteta jer ti zlatni predmeti i taj nakit koji je pripadao nekada i našim dinastijama, pre svega dinastiji Obrenović, više nikada ne možemo da nađemo. Možda, nekim sticajem okolnosti zbog širih sada okolnosti i pretraga i potraga za nekim pokradenim stvarima koje nisu do sada bile vezane za muzeje možda i imamo neku sreću, pa i vratimo neki predmet.
Zašto kažem da je to neobično? Ministarstvo kulture i informisanja od avgusta 2019. do marta 2020. godine, upravo pred početak ove strašne pandemije uopšte nije dobilo nijedno obaveštenje od čelnih ljudi iz Muzeja primenjene umetnosti, niti od MUP-a, jer Ministarstvo predstavlja osnivača, Ministarstvo predstavlja Republiku Srbiju, nije mi jasno zašto se tako dugo ćutalo.
Samo sami zaposleni i direktorka muzeja nisu prijavili ni policija odmah po saznanju, a saznali su da je krađa izvršena tek kad su se vratili sa letovanja nekih osam, deset dana možda i više, nisu prijavili tu krađu ni policiji.
Ono što je bitno je to da je osumnjičen jedan od radnika obezbeđenja, to obezbeđenje je dobilo posao na javnoj nabavci, treba svi da se zamislimo da li javne nabavke moraju da budu i rešenje angažovanja nekog da radi obezbeđenje u ovako važnim ustanovama kulture ili to može da se radi na neki drugačiji način i radnik obezbeđenja je osumnjičeno lice. Nemamo još uvek nikakvih podataka o tome da li je to lice procesuirano, osuđeno, ali iz spisa predmeta se vidi da je dosta tog zlatnog nakita uništeno, da su predati i dalje. Kome su predati?
Dakle, postoje tragovi i nadam se da ćemo uskoro dobiti odgovor na to ko su počinioci zaista, ko su nalogodavci i kako je došlo do te krađe od stane samom obezbeđenja koje je trebalo da čuva Muzej primenjene umetnosti. Da li ima odgovornosti možda i zaposlenih. Unutra je taj ključ od depoa, sa tako važnim predmetima je stajao u običnoj fioci u pisaćem stolu.
Muzej Jugoslavije 2016. godine, takođe je pokraden od radnika iste firme koja je vršila obezbeđenje i prethodnog muzeja. Ona je nedavno platila naknadu štete za uništene i ukradene predmete. Neki predmeti su lični predmeti Josipa Broza Tita, drugi predmet Hajla Selasija koji je poklonio bivšem predsedniku Jugoslavije, Josipu Brozu Titu koji su uništeni. Čujem da je to sve istopljeno u zlato i negde prodato i preprodato, a radnik iste firme je osuđen na godinu dana, valjda neka vrla mala kazna, koju je u kućnim uslovima izdržavao, nije više u životu, ali je firma platila odštetu. Tako sam ja primetila kada smo bili obavešteni da postoji neki novac koji je uplaćen muzeju, a nismo znali poreklo.
Imali smo i krađu u Muzeju Radovanjskom lugu u Velikoj Plani. Treba svi zajedno da razmislimo o tome da li je ovaj sistem zaštite samo fizičkog obezbeđenja uopšte adekvatan sada u muzejima Srbije, jer krađe su se dešavale početkom devedesetih godina, preprodaja tih artefakata, pojava falsifikata, čini mi se da se u poslednje vreme to vratilo ponovo na ove prostore, da tržište dobro radi, a da mi spavamo na tim činjenicama i ne bavimo se dovoljno obezbeđenjem naših muzeja.
Mislim da je u nekim istragama, a posebno u istrazi koja se dešavala, odnosno uopšte nije je ni bilo, barem u ova dva slučaja vidimo da je istrage bilo i da postoje jedno okrivljeno, a u ovom drugom slučaju osumnjičeno lice za počinjenu tešku krađu, ali prostor u Beton hali koji je dodeljen Muzeju marginalne umetnosti, doduše, ta procedura nikada nije završena, ali je država ulagala u taj prostor, ideja je bila da bude galerija Muzeja marginalne i naivne umetnosti koji se nalazi u Jagodini.
Dakle, tu su konstantno vršene krađe. Poslednja krađa je bila pre nekih godinu i po ili dve, ukraden je ogroman lift u vrednosti od 15-16 hiljada evra. Nema nikakvih tragova o tome, čak ni tragova obijanja, osim svedočenja čoveka koji je bio zadužen da čuva taj prostor, ali nikada ništa MUP u tom periodu nije uradilo povodom ove krivične prijave protiv NN lica.
Prosto je nemoguće u tom prostoru koji je pokriven svim mogućim kamerama iz okolnih restorana i kafića, da nema nikakvog traga. Lift je ogroman. Neko je to morao da vidi da se iznosi, tako jedna velika stvar, jedino kamionom ili nekom dizalicom je to moglo da bude odnešeno.
Eto, o tome se godinama ćutalo. Da li radim dobru stvar ili ne radim dobru stvar za sebe ni ne razmišljam. Možda bi trebalo i da se zabrinem, jer me neki drugi ljudi opominju na to, odnosno za svoju bezbednost, ali ipak, kada je čovek izabran da bude ministar nečega, nekog resora, on ne treba da razmišlja o sebi, mora da razmišlja o dobrobiti građana i dobrobiti ove države, a ja mislim da naš novac i naše kulturno blago pripada svima nama i da ne treba da bežimo od istine i da guramo pod tepih nešto loše što je učinjeno u prošlosti, nego moramo pritiskom javnosti da saznamo ko je izvršio ove krađe, gde se nalaze ti predmeti, ko su počinioci, a u krajnjem slučaju, i zašto u nekim slučajevima MUP ništa nije uradilo.
Hvala.

Samo da vas pitam da li imate možda saznanja da li je neko iz Novog Pazara učestvovao na konkursima republičkog ministarstva povodom toga, gradova u fokusu ili u kulturnom nasleđu, pošto ministarstvo izdvaja znatna sredstva za projekte? Možda bi na taj način mogli da rešimo deo problema prostornog, izgradnjom nekog depoa ili nešto slično.
Ako ne znate sada, slobodno dođite u ministarstvo ili se javite, pa ćemo da vidimo. Ako su učestvovali, da uzmemo jedan od tih projekata kao prioritet.

Kratko da vam odgovorim samo na ovaj veliki problem i predmet konstranse i sklapanja ugovora.
Rekli ste da ugovor nikada nije zaživeo, ali da je presuđeno u našoj državi određena naknada štete. Znate šta je problem? Problem je što nijedan ministar za vreme režima Demokratske stranke do 2012. godine, od početka od kako su sklopili taj, očigledno sada već dokazano i međunarodnom arbitražom u Americi, bez obzira što je dokazano, dakle štetnost tog ugovora nikada se nisu setili ili nisu želeli da ga raskinu. Da su ga raskinuli u nekoj fazi postupka ili odmah kad su utvrdili da je to nemoguće da „Kunsttrans“ obavlja ovu delatnost i na tom plavnom području da drži slike iz Narodnog muzeja koji je zatvoren u tom momentu i trebalo je negde da se čuvaju te sve slike i umetnička dela iz Zbirke Narodnog muzeja.
Ni u jednom momentu nikome nije palo na pamet da raskine ugovor i da time smanji odštetu. Da su smanjili, u startu odšteta bi bila mnogo manja, jer bi ugovor bio na snazi par meseci. Dakle, pustili su da traje. Naši sudovi su odbili taj tužbeni zahtev. Međutim, oni su se obratili međunarodnoj arbitraži. Čini mi se da je arbitraža bila u SAD i naša je država bez kamate platila 1,8 miliona evra. Niko nije odgovarao za taj, zaista štetan ugovor, jer to je ugovor bio i obavezivao obe strane, očigledno.
Kako je rađen? Evo, za četiri meseca, koliko sam ja na mestu ministra kulture, svaki dan me nešto šokira, jer dođem da rešavam jedan problem i onda kad se zapitam ili pitam saradnike koji su tu već duži niz godina, onda mi kažu kako je nastao problem. Problemi su, uglavnom, nastajali odlukama ministara raznoraznih.
Godine 2002/2003. recimo, bila sam u poseti, nedavno, pre nekoliko nedelja ili prošle nedelje Republičkom zavodu za zaštitu spomenika kulture i dobila određena pitanja. Rekli su mi kakve imaju probleme na terenu i kako nemaju nikakvu komunikaciju i nikakvu saradnju sa Regionalnim zavodima za zaštitu spomenika.
Meni je bilo logično ako nešto zakonom nije dobro uređeno da ga sada ja promenim izmenama i dopunama da bi dobila informaciju koja me je potpuno razoružala, da je čitav sistem rada Zavoda za zaštitu spomenika kulture u našoj državi srušen jednim običnim faksom koji je potpisao u dve rečenice ministar Branislav Lečić.
Kad sam se vratila u Ministarstvo, tražila sam da vidim taj faks. Eno ga kod mene na stolu. Obratila sam se Sekretarijatu za zakonodavstvo, Vladi Republike Srbije koji su mi naložili da to hitno promenim, jer jedan faks ne menja zakon.
Prosto je neverovatno kako je to do dana današnjeg još uvek na važnosti, kao da su u ono vreme DS, 2002. i 2003 godine, kada su ovo Ministarstvo, očigledno, vodili kadrovi DS, sadašnji opozicionari na važnosti bili i tako faksovi, telegrami, ne znam ni ja koje forme uopšte.
Drugo šta sam pronašla, recimo, dva muzeja koja su slovila za republičke ustanove kulture i mi nekih 15 godina se odnosimo prema tim ustanovama kulture, tim muzejima kao da zaista jesu republičke ustanove kulture, to je ovaj muzej o kome smo pričali, čije je sedište u Jagodini, Muzej marginalne i naivne umetnosti, i jedan i drugi muzej na otvoreno, Sirogojno, znači, opština Čajetina i te lokalne samouprave jesu donele svoje odluke pre 15 godina da se oni odriču svojih prava osnivački da bi te ustanove bile republičke ustanove kulture.
Nikada do pre dve nedelje nije Vlada Republike Srbije, znači sve vreme mandata Demokratske stranke od kako su se ovi odrekli svojih prava nisu donele odluke da te ustanove stvarno postaju republičke ustanove kulture, a svo vreme su ih finansirali i ponašali se prema njima kao da jesu. Možete da zamislite koji je javašluk tamo.
Ja ne znam, ja se svaki dan uplašim kad otvorim neki predmet šta me čeka i koji me ministar iz prošlosti čeka. Kojadinović je potpisao ovaj „Kunstrans“, ministar Lečić je slao te faksove i telegrame kao 1945. godine – naređujem. Pošalješ to i odjednom postane zakon. Niko za to nije odgovarao, a prepuni su nekih kritika.
Ako hoćete nešto da promenite, ako hoćete da uspostavite neki red, ako hoćete da donosite zakone, ako tim zakonima, ne daj Bože, nešto želite da promenite, ne daj Bože po njihovim kritikama da se ojača uloga Ministarstva kulture i informisanja, da se ojača time i uloga ministra, oni stalno traže neke zle namere, stalno se pozivaju na nekakve demokratske procese, a zaboravili da su mnogi od tih kritičara dekretima tadašnjih ministara postajali nešto. Bukvalno dekretima. Nije bilo konkursa, nije bilo konkurencije, nije bilo ničega, nego su nadležni ministri, neko iz obrazovanja, neko iz kulture, dekretima postavljali te i te ličnosti koje su danas dosta glasne kada je u pitanju rad Ministarstva kulture i informisanja, ali i ukupno naše Vlade.
Svi treba da se zamislimo kako je, u stvari, u suštini izgledala ta vlast od 2000. do 2012. godine, kada iz jednog malog ministarstva, Ministarstva kulture i informisanja, kad god otvorite ovako neke korice, neki predmet, vidite samo nemar, jedno veliko neznanje. Zakoni za njih ništa nisu predstavljali. Verovatno su se držali one Titove floskule da se ne treba držati zakona kao pijan plota, pa su to primenjivali onda u tom demokratskom režimu DS do 2012. godine.
Ono što je najgore jeste da se nijedna ova brljotina, nijedno ovo kršenje zakona nikada nije procesuiralo i nikada se nije završilo kako treba, jer su svi žmurili nad ovakvim načinom vođenja barem mog ministarstva. Mogu da zamislim samo šta se nalazilo i u Ministarstvu obrazovanja, šta se nalazilo u Ministarstvu građevine, saobraćaja, itd.
Ovo je ono iza čega ja stojim, jer ti svi predmeti stoje kod mene na stolu i pokušavam da napravim nekakav red i da napravim jednu dobru osnovu da bi mogli da radimo nešto u budućnosti u kulturi, ali ja ne mogu da radim sa zavodima za zaštitu spomenika ako oni od 2002, 2003. godine rade na osnovu faksa. Koliko meni vremena sad treba da ja sad to sve uvedem u legalne tokove i da, naravno, dođem ovde pred vas sa zakonskim rešenjima?

Zahvaljujem na vašem govoru, da ne ispadne to zato što ste me hvalili nego zato što ste govorili istinu o tome koliko je Vlada Republike Srbije od kada je SNS došla na vlast voljom građana, naravno u našoj državi, koliko je obratila pažnju i stavila kulturu kao jedan od najvažnijih nacionalnih prioriteta. O tome treba što češće govoriti jer mi često misleći da se nešto podrazumeva ćutimo, trpimo udarce i uvrede i mislimo da će neko drugi prestati da to radi samo zato što smo mi vredni i marljivi i što većina građana Srbije prepoznaje to u nama.
Ne čudi me da su ta vaša lična istraživanja pokazala toliko poverenje građana Srbije u delu Srbije u kome vi živite i da oni tačno znaju koliko mi ulažemo u segment kulture. Kada se nešto dobro uradi, to je manir tog dela našeg društva koji samo nešto kritikuje. Kritikuje, nema snage da neki put nešto i pohvali. Kada bi oni neki pun nešto pohvalili možda im građani Srbije verovali više od dva, tri posto koliko danas imaju na političkom tržištu.
Očekivala sam da, recimo, primete i da kažu koliko je dobro što je u ovom teškom dobu kada vlada pandemija, kada smo svi izolovani, kada čitav svet ima problem i sa ekonomijom njihovih država ne samo sa pitanjem zdravlje i opstanka zdravstvenog sistema, da smo mi u takvoj godini doneli budžet u kome imamo do sada najveći budžet u novijoj istoriji Srbije se čitavih 0,97% izdvajanja za kulturu, odnosno zajedno sa oblašću informisanja 1,10% ukupnog budžeta naše države i to je ogroman skok od one prošle godine, početak 2020. godine, kada smo imali 0,77% ili 0,78%.
Svi to znaju i onda nemaju hrabrosti da kažu, da recimo, to je jedna izuzetna stvar koja je omogućila da država ove godine poveća izuzetno, iznos sredstava koje će izdvojiti u konkursu gradovi u fokusu koji je, možda i jedan od najvažnijih konkursa koje raspisuje Ministarstvo kulture, a koji omogućava lokalnim samoupravama, gradovima, opštinama, većim i manjim u našoj državi da učestvuju na tom konkursu sa različitim projektima i na taj način izgrade ili poboljšaju kulturnu infrastrukturu u svojim mestima.
To je razlog zašto sam bila u Kniću da vidim njihov prelepi Dom kulture i da utvrdim koliko im još treba iznosa sredstava da bi završili. To je jedno malo mesto, ali to malo mesto gravitira 31 ili 33 sela, koliko je tu ljudi kojima životno znači da imaju lep Dom kulture u kojima postoji biblioteka, malo pozorište, bioskop i time se daje šansa za život u takvom malom mestu. Onda sam otišla u Aleksandrovac, pa sam otišla u Paraćin da vidim kako je to fantastična ideja, da se u fabričkom krugu napravi od jednog njihovog skladišta, muzej stakla i koliko to prati moderne trendove, a to je činjenica da je UNESKO odredio iduću godinu za godinu stakla, na svetskom nivou i kako će se ta ideja i izgradnja tog muzeja uklopiti u ove savremene tendencije.
Za sve te ideje biće dovoljno novca ove godine i ja uživam što će u svakom mestu, svaki grad u Srbiji imati neku svoju kulturnu oazu, gde će talentovani ljudi iz čitave naše države, moći da rade ili da razmenjuju ideje i da im dolaze kolege iz većih gradova kao što su Beograd i Novi Sad, kao već dokazane prestonice kulture, koji eto, imaju tu privilegiju da su veliki, da se dosta ulaže u te gradove.
Na nedavnom sastanku, kada smo razgovarali o nekim projektima, koji ulaze u onu kategoriju uzimanja kredita 20 miliona evra od strane Razvojne banke SE, vi ste to nedavno ratifikovali taj sporazum, predsednik je primetio da dosta toga ima što je planirano da se uradi u Beogradu. Apsolutno, delim njegovu ideju da se taj novac, pre svega, orjentiše za gradove i mesta, koja nisu glavni grad. Time ćemo postići izuzetno mnogo, tako da ćemo se opredeliti za izgradnju male scene pozorišta u Nišu i za mnoge druge projekte, naravno, važno je da lokalne samouprave budu spremne, moraju imati odmah dokumentaciju, jer samo za takve projekte i kredite možemo da uzimamo.
Ne treba da zaboravimo. Moramo stalno da ponavljamo, 15 godina su bila zatvorena dva najveća muzeja u našoj državi, Narodni muzej. Dakle, Narodni muzej koji po ovom zakonu je centralna muzejska ustanova. Izračunajte koliko je to generacija u ovoj državi odrastalo bez mogućnosti da ode u narodni muzej jedne države.
U kojoj državi je to postojalo? Eto to je uradio režim u kome su bili ikone demokratije, kako oni sami sebe nazivaju, Boris Tadić, Dragan Đilas i podsetite me vi da nekoga ne zaboravim, da ne ispadne da sam nepravedno nekoga izostavila, moj sugrađanin Bojan Pajtić i mnogi drugi i svi oni koji su bili u senci i za njih, jer oni moraju da primaju najveće udarce, jer su oni bili glavni ti lideri. Iza njih je bilo toliko ljudi koji nas danas kritikuju, a da vi i ne znate da su oni svi bili mali ili malo veći šrafovi u toj vlasti, izuzetno mnogo ih je bilo u oblasti kulture.
Danas kada nešto kažu, ja samo pitam, evo profesor Atlagić je ekspert za to da analizira i da nalazi te članke, molim vas da za jednu od sednica, vidite koliko puta su se oni oglasili i protestvovali što su nam dva muzeja zatvorena u 15 godina.
Znači, ne tražim neko veliko istraživanje, u 15 godina šta nađemo, da vidimo, baš oni koji sada govore o nama, da je neko od njih protestvovao, zbog toga što je Narodni muzej zatvoren, što je imao takve afere, zbog raznoraznih javnih nabavki i nisu mogli da rade, a da ne kažem, Muzej savremene umetnosti.
Dosta njih, najviše naših kritičara je okrenuto prema savremenom stvaralaštvu i da vidim koliko im je to smetalo i kada su to oni izašli na ulice i protestvovali, vikali na ministra kulture, dolazili na javne rasprave da pokvare javnu raspravu.
Kada bi tako nešto videla, onda bi ih mnogo ozbiljnije shvatala, onda bi bili oni konstantni borci za demokratiju, a ne kad mi se neko dopada politički, onda ću ćutati, bez obzira kakvu nacionalnu tragediju napravi, a mislim da je zatvaranje muzeja nacionalna tragedija.
Nacionalne tragedije su zatvaranje muzeja, pozorišta. Sada možemo da budemo ponosni, da smo jedna od retkih država u svetu koja je odlučila da otvori galerije, bioskope, da otvori pozorišta, da omogućimo čak i u doba pandemije, da ustanove kulture rade i da građani Srbije barem tu mogu da nađu neku oazu spasa i da malo uživaju u ovim teškim vremenima.
Moramo da naglasimo, Istorijski muzej Srbije, da vidim ko je kritikovao i ko je kukao, da Istorijski muzej Srbije nikada nije imao svoju zgradu. Pazite, istorijski muzej Srbije. Odnedavno je doneta odluka od Vlade Republike Srbije, Istorijski muzej Srbije dobija svoju zgradu, u staroj zgradi Železničke stanice na prelepom Savskom trgu, a da ne kažem da planiramo i dalje, velike projekte, nadam se da ćemo ih završiti, a ako ne, mi ćemo ih započeti, ostavićemo nekom drugom da završi, ali recimo, premeštanje Muzeja „Nikole Tesle“ u jedan veliki prostor koji je ogroman, 6.800 kvadratnih metara, koje dobro treba razmisliti, promisliti, raspisati konkurse za arhitektonska rešenja, uvažiti sva mišljenja i izabrati ono što je najbolje, ali stalno jedan veliki znak pitanja, zašto to nisu uradili oni, kada im je toliko stalo do kulture, zašto to nisu kritikovali oni koji danas kritikuju predsednika Aleksandra Vučića, kritikuju rad Vlade Republike Srbije, kad god nešto hoćemo da uradimo.
Kad god imamo neku ideju, kad god hoćemo nešto da promenimo, tu su da kritikuju i to je dobro, ako je dobronamerna kritika i ako je kritika da bi uradili nešto bolje.
Svaki dan pratim sve i svakoga ko nešto kaže iz oblasti koju pokrivam ja kao ministar ili kao potpredsednik Vlade i trudim se da se sutradan odmah raspitam zašto neko kritikuje ovo ili ono i da li tu nešto može da se uradi.
Ne verujem da je tako rađeno u njihovo vreme, ne verujem da je Branislava Lečića interesovalo bilo čija kritika, ako je uopšte bila, što je promenio čitav sistem rada zaštite spomenika u našoj državi, jednim faksom.
Ja to nisam videla. Mislim da sam ja prava osoba koja je to rekla u javnosti danas, da je napravljen haos 2002. godine, jednim običnim faksom. Ja nikada nisam čula da je nekada neko kritikovao.
Nikada nisam čula da je neko kritikovao ministra Kojadinovića, zbog ove katastrofe od ugovora. Znate šta znači 1,8 miliona evra bez kamate.
Kamate treba neko da izračuna. Ova vlast je morala da plati to što nam je u amanet ostavila prethodna vlast.
Kako se niko nije setio, ima toliko tih advokata i pravnika koji svaki dan govore na televizijama šta bi mi trebali da uradimo, šta mi propuštamo, šta bi ovako i onako trebalo da im nisu dobronamerno rekli oni su i članovi njihovih stranaka u njihovim su rukovodstvima, da kažu – što ne raskinete taj ugovor. To je moglo da se raskine 2005. ili 2004. godine, čim se videlo da ne može da se drže depoi, vredne slike u blatu.
Da ne kažem stvarno da li im je neko nešto ikada, ikada spomenuo, što nemamo zgrade, što Muzej „Nikola Tesla“ je u tako malom prostoru, a Nikola Tesla je brend Srbije kojim treba da se ponosimo. Treba kad kaže neko „Srbija“ da im je jedna od prvih asocijacija bude Nikola Tesla. Da znate koliko hiljada i hiljada, desetina hiljada godišnje stranaca dolazi da vidi dela i eksponate u Muzeju „Nikola Tesla“ i to ih je baš bilo briga.
Sve im je bilo odlično samo da oni u nekim svojim nepomerenim klanovima vladaju svetom kulture, a u kritikama tu su dobri, tu su odlični, ali da nešto kažu kako je to bilo dok su njihovi ministri bili, stavljali su glumce, evo stavili su i Voju Brajevića, našeg uvaženog glumca, ali ja ne vidim konkretan rezultat toga kada je on bio ministar. Šta je on uradio? Ako nije ništa pokvario, hvala mu, ali da je nešto konkretno uradio da krenemo napred nije, a mogao je da se bavi zakonom u pozorištu.
Mi nemamo zakon o pozorištu. Nešto samo da su uradili, e onda kritika ima na važnosti, ovako samo zato što preko puta njih sedi politička opcija, politička stranka, SNS, oni lamentiraju nad onim vremenima kada su bili na vlasti, kada su im ljudi onako u onom naletu 5. oktobra 2000. godine, iz opšteg očaja zbog svega što smo proživeli doveli njih, verovali im, i oni lamentiraju nad tom prošlošću misleći da će se ikada vratiti na vlast, poverenje građana nemaju, a sa druge strane nemaju ni snage. To imaju samo veliki ljudi, da nekad nešto i pohvale što je uradila ova država i što je uradila ova vlast, što je uradio predsednik Aleksandar Vučić i onda bi im svi mnogo verovali. Mnogo više verovali.
Ovako, u nekom drugom životu kada nas ne bude bilo možda im neko i poveruje, ali neće biti više ni njih, a iza nas će ostati konkretna ideja. Ostaće pozorišta, ostaće muzeji, ostaće taj Muzej staklarstva u Paraćinu, ostaće domovi kulture, ostaće ovi dobri zakoni i ostaćemo upamćeni u istoriji da smo suštinski promenili Srbiju na bolje i da smo je reformisali i da smo je modernizovali na jedan pravi način. Hvala.

Hvala, vrlo kratko.
Počeli smo raspravu jutros u 10,00 sati, sada je skoro 19,00 časova, ne treba trošiti mnogo reči osim da želim da se zahvalim još jednom svim učesnicima u današnjoj raspravi, svim poslanicima i poslanicama na tome što su zaista uložili trud i napor da se upoznaju sa tekstom Predloga zakona o muzejskoj delatnosti.
Pažljivo sam vas slušala. Želim da uverim svakog od vas ko me je pozvao da dođem u vaše gradove i opštine da ću svakako to učiniti prvom prilikom i sama se uveriti kako izgledaju muzejske ustanove i ustanove kulture u vašim mestima.
Još jednom da se zahvalim Radnoj grupi koja je vredno radila duže vreme na ovom dobro Predlogu zakona, pre svega gospođi Tijani Palkovljević Bugarski i svima onim ljudima iz struke i zainteresovanima koji su učestvovali u javnim raspravama koje smo organizovali. Radujem se danu kada ćete glasati ovaj Predlog zakona i činjenici da ćemo posle 44 godine dobiti jedan moderan zakon koji uređuje muzejsku delatnost na zaista stručan način. Kažem, moderan sa svim evropskim standardima muzejske delatnosti. Hvala puno još jednom na raspravi.

Zahvaljujem.
Poštovani poslaniče, vaše pitanje je na mestu, samo sadržina pitanja ne odgovara uopšte istini, jer ste promašili adresu kojoj se obraćate. Ministarstvo kulture i informisanja ne može da bude predlagač takvog zakona. Ili, možemo da se držimo one izreke da „hartija trpi sve“, pa da bilo koje ministarstvo može da napiše bilo koji predlog zakona. Tako da u fijokama Ministarstva kulture i informisanja, u istorijatu ovog ministarstva ima svašta i tu svašta mogu da nađem, ali ovaj nacrt zakona ne postoji u Ministarstvu kulture i informisanja.
Mogu samo da vas podučim da takav predlog zakona može jedino da podnese Vladi Republike Srbije na razmatranje naše zakonodavstvo. Znam da je bilo nekakvih inicijativa ranije, od strane ministra pre mene, u kojima se razmatrala mogućnost da se donese takav propis. Bilo je i javne rasprave, polemike, ali ne one zvanične, koja ide posle predloga zakona, jer predlog zakona nikad nije ni donet, nego ovako, u javnosti. Bilo je mnogo zamerki na uvođenje nekih pravnih termina koji ne postoje inače u pravnom životu Republike Srbije.
Kada se nešto predlaže i donosi, moramo da imamo nešto ozbiljno, što je usaglašeno sa pre svega Ustavom Republike Srbije, a vi ste citirali samo jedan član, a zatim i druge zakone koje koristimo, a sudaraju se prosto sa eventualnim donošenjem ovakvog zakona.
Slažem se sa vama, mnogo putujem po Srbiji, vidim anomalije, da je ćirilica kao naše pismo u potpunoj defanzivi i ono na šta mi treba prvenstveno da obratimo pažnju jeste da državne ustanove koriste ćirilicu i ćirilično pismo, naravno, uz latinicu, ne bih se složila sa vama kako ste vi rekli da je to hrvatski jezik, nego mi govorimo srpskim jezikom, koristimo ćirilicu, ali koliko znam naš narod, prosto ni ne razlikuje kada čita neki tekst ćirilični i latinični i ne možete da kažete da je to hrvatski jezik ako je nešto napisano latinicom. Ne mogu da se složim sa vama, jer jednako koristim i jedno i drugo i uopšte ne primećujem kada prelazim sa ćirilice na latinicu.
Imam veliku zamerku na vašu komunikaciju i pokušaj da uvredite svakog ko se bavi politikom u našoj državi i ko je zaslužio veliko poverenje građana Srbije i ne kaže se vođa Srpske napredne stranke, nego se kaže – predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić ili predsednik Srpske napredne stranke. A malicioznost u postavljanju pitanja, to ostavite za neka druga mesta.
Ako želite stvarno da čujete nečiji odgovor, onda na takav način i postavljajte pitanja i nemojte da se trudite da budete malo interesantni jednom određenom delu javnosti pa da neko kaže – e, super što si rekao da je neko vođa. Nije vođa nego je predsednik ove države, za koga je glasalo skoro 60% izašlih građana na prethodnim izborima.
Ako vi insistirate da se ministarstvo pozabavi inicijativom da zakonodavstvo donese neki takav zakon, ja ću vas poslušati kao poslanika, jer poštujem sve poslanike ovog parlamenta i krenućemo u pravljenje neke javne rasprave o potrebi definisanja prave uloge ćirilice u skladu sa Ustavom Republike Srbije i raditi zajedno sa zakonodavstvom da oni predlože parlamentu nekakav zakon. Hvala.