Zahvaljujem se, predsedavajuća.
Mislila sam da ćete prvo odrediti pauzu, te ne znam koliko ću uopšte imati vremena da se obratim poslanicima Narodne skupštine Republike Srbije, ali vi me slobodno prekinite, jer na predsedavajućem je da određuje kako će izgledati tok sednice.
Oklevala sam da li da se javim ili da se ne javim danas, jer očigledno je da će velika većina narodih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije podržati izbor za prvog među jednakima, za predlog koji smo potpisali, odnosno za gospodina Ivicu Dačića, ali mislim da je stvar političke kulture da dosadašnji predsednik Narodne skupštine kaže nekoliko rečenica, jer mogao bi zlonamerni deo javnosti, kao što to najčešće i rade, da ćutanje možda na neki drugi način protumače. To je nešto sa čime će se suočiti i neko ko će za par sati i biti predsednik parlamenta, sa mnogobrojnim predrasudama, sa podmetanjima, sa mnogobrojnim lažnim vestima i tumačenjima kako se ovde u parlamentu radi, od onih koji parlament nisu videli ni na fotografijama, a kamo li živeli ovim životom.
Neverovatno simbolično, danas je šest i po godina kako sam predsednik Narodne skupštine Republike Srbije, pa red je da se osvrnem i na nekoliko diskusija i da kažem šta smo mi zaista radili ovde u parlamentu, a ne kakav smo utisak ostavili u pojedinom delu javnosti Republike Srbije, koji je odlučio da jednostavno ne učestvuje na ovim izborima i sami sebe diskvalifikovali iz političkog života Srbije. Jer, kada vi nemate poslanike u Narodnoj skupštini Republike Srbije, to znači da vam i nije stalo toliko da predstavljate deo građana koji su vaši politički istomišljenici.
Imala sam izuzetno zadovoljstvo i čast da budem u dva mandata predsednik Narodne skupštine Republike Srbije. Veliku podršku sam imala među poslanicima, kako onih koji podržavaju rad Vlade Republike Srbije, to se popularno kaže vladajuće većine, iako se ne slažem sa tim izrazom, ali i velikim delom opozicije. O tome se nikada u javnosti nije govorilo, jer mi imamo opoziciju koja je više vredna i koja je manje vredna izgleda u pojedinim medijima, pa i nekim krugovima van naše države. Ja mislim da opozicija koja učestvuje na izborima, bori se za svoj glas i čije će se mišljenje čuti manje-više i u ovom parlamentu jednako vredi kao i oni koji su našli neki svoj put. U prvom mandatu sam imala podršku čak i poslanika koji su se danas opredelili da ne glasaju za naš predlog u ovom sazivu i ja se zahvaljujem poslanicima Enisu Imamoviću i Šaipu Kamberiju što su mi dali šansu da u prvom mandatu pokažem da li sam ja dovoljno dobar političar da vodim parlament Republike Srbije i da li imam iste kriterijume prema jednima i prema drugima.
Politička floskula je da se predsedniku parlamenta govori da je on neko ko određuje kako će se ponašati 250 poslanika i kako će izgledati duh ovog parlamenta. Ja kažem da jedan lasta ne čini proleće. Vi vodite sednice, pripremate sednice, trudite se da sve protekne u najboljem demokratskom tonu, ali svih 250 poslanika je odgovorno za to kakvu mi sliku šaljemo u javnost, kako se mi ponašamo i na koji način komuniciramo jedni sa drugima i da li imamo političkog sluha da čujemo jedno i drugo mišljenje, ali ne sluha za uvrede i ne sluha za ono što se dešavalo u prošlom sazivu.
Ne može niko da kaže da sam kao predsedavajući koji je predstavljao ovde dve trećine parlamenta, mislim na to da su glasali za mene, sam izazvao to da mu upadnu poslanici poslaničke grupe Dveri u kabinet i maltretiraju ga i fizički i psihički i da pokušavaju da me tuku. Ne može da se kaže da je dobro što je deo javnosti kojima ja politički ili SNS nije čaša čaja koju piju svako jutro, da kažu – pa, to je u redu, zato što je ona član te i te stranke. Time kažem da smo mi svi pomalo krivi za sliku koja postoji o parlamentu Republike Srbije u jednom delu javnosti koji hoće da nas čuje. Ima i onih koji neće da nas čuju i oni su posegnuli u svojoj političkoj borbi za ulicom, za bakljama koje su ovde palili.
Moram da vas podsetim ili da vam kažem ono što ne znate, pošto sam ležala u bolnici i bolovala od Kovida, da sam ja tu noć zaboravila na svoju bolest i zvala zaposlene da sklanjaju slike i umetničke vrednosti iz ovog parlamenta, jer je meni stalo do toga. Meni je stalo da nam se ne desi ono što nam se kao usputna pojava desilo 5. oktobra 2000. godine, a da ovde nestanu umetničke vrednosti iz ovog istorijskog zdanja, ne zbog mene nego zato što to pripada građanima Srbije. I ova zgrada pripada građanima Srbije i ovaj parlament pripada građanima Srbije. Izuzetno je važno da se svi zajedno ovde izborimo za to da nas poštuju građani Srbije, da mi ne budemo interesantni medijima samo kada se desi nekakav odvratan incident, tuča, psovanje, glupe i besprizorne šale na račun jedni drugih i na skrnavljenje i na sve ono što se dešavalo u proteklih nekoliko meseci ispred zgrade, a to nije fizički ispred zgrade, to je građanima Srbije u njihovim očima Narodna skupština Republike Srbije simbol demokratije u svakom demokratskom društvu, da se izborimo našim radom, našom ozbiljnošću, ovde, da nas svi gledaju znatno drugačije.
Da žalim za nekim ko neće da učestvuje na izborima bilo bi neiskreno. Političar sam 30 godina, jednako kao i kandidat, gospodin Ivica Dačić, za ovo prestižno mesto i ne žalim ni za kim, jer mi smo politička konkurencija i neka se ponaša ko kako hoće. Neko misli da treba ovde da uđe uz pomoć glasova građana Srbije, a neko misli da treba ući silom ili da će ih neko ugurati ovde i obezbediti im vlast u ovoj državi. To je jedna velika prošlost.
Mnogobrojni izazovi očekuju predsednika parlamenta Republike Srbije. Smeta mi politička nepismenost kada kažu – a, sada će biti lako, skoro da nema opozicije. Opozicije će biti u parlamentu. Opoziciju treba slušati, bez obzira da li sedi u klupama ili će krenuti nekim drugim putem i biće velikih, velikih pritisaka na sve nas ovde u državi i u parlamentu da se radi onako kako neko drugi zamišlja da treba da se radi u našem zdanju.
Učestvovala sam u nekoliko okruglih stolova, učestvovala je većina vas koji ste ovde i drago mi je da smo učinili značajne pomake u prošlom periodu i da smo doneli nekoliko zakona u kojima smo unapredili demokratski rad parlamenta i izbore koje sada već imamo iza nas. Nisu učestvovali oni koji nisu učestvovali ni u dijalogu, nego su se sa predstavnicima EU nalazili na nekim drugim mestima i znalo se već unapred da oni neće da učestvuju na izborima ne zato što nešto nije u redu, nego su vrlo dobro znali da imaju izuzetno malu podršku građana Srbije i da verovatno ni 3% cenzusa ne bi osvojili, što bi bila jedna opšta politička sramota za njih. I tu imam razumevanja. Ne znam kako bi onda komunicirali sa tim delom društva koji zbog nečega nije zadovoljan sa ovom vlašću? Imaju pravo na to.
Kažem, jedan čovek nije Skupština, prema tome, ne treba da se očekuje da će jedan čovek uspeti da promeni neke velike stvari, nego nam više ide na ruku da pojedini političari nisu više u ovom zdanju, a oni su pravili tu atmosferu nasilja, haosa, psovanja, vređanja i predsedavajućeg i predsednika Narodne skupštine, pa su oni pribegavali čak i fizičkom nasilju nada mnom u kabinetu, gde je jedan deo društva koji za sebe kaže da je građanska Srbija ćutao. Svet oko mene je takođe deo našeg društva koji može da kaže za sebe da je građanski deo Srbije bio zgrožen onim ćutanjem ili onim omalovažavanjem najave nasilja na našim ulicama koje se desilo evo tu nedavno.
Koleginici se zahvaljujem, Sandri Božić, Aleksandri Tomić i Snežani Paunović što su napravile osvrt i dale mi veliki kompliment, koje nisam baš često slušala u šest i po godina, da sam dobro vodila ovaj parlament, ne samo ovde u ovom zdanju, nego smo radili zaista mnogo stvari.
Prihvatam da Dačić nije čovek koji voli da se svađa, ali mi je delovalo malo kao da koleginica kaže da ja volim da se svađam. Ne volim da se svađam, zaista, i nikada nisam bila ta koja je započinjala bilo kakvu svađu, nego sam se trudila da napravim red ovde, što nije lako, jer ovde se nalazi opozicija, ovde je glavni politički okršaj. Nije politički okršaj u nekim drugim segmentima politike i na drugim mestima i ovde je vidljivije naše političko neslaganje i pogrešno shvatanje dijaloga koje partije treba da sprovode u političkom životu naše države i druge. Ali, da vas utešim, nije ni u drugim parlamentima ništa lepše i ništa idiličnije, možda na neki drugi uvijeniji način saopštavaju jedni drugima isto ovo što se dešavalo i ovde.
Samo da pohvalim zaista, zahvalna sam svim poslanicima iz prethodnih saziva što su dali veliku podršku prilikom donošenja zakona o većoj prisutnosti manje zastupljenog pola, odnosno žena ovde u parlamentu i sada nas ima preko 40% i time smo pokazali da je bilo dijaloga sa opozicijom koja je želela dijalog, neću da svojatam taj zakon. Taj zakon je predložila, izmene i dopune, poslanica iz DS, došla je ovde, razgovarali smo kao najveća partija u državi sa predsednikom naše stranke, sa predsednikom države Aleksandrom Vučićem, koji je samo pitao – zašto ne 50% žena zastupljenih na listama političkih stranaka? Mi smo kao ozbiljna stranka sa našim koalicionim partnerima krenuli u ovu reformu društva i radujem se tome što će u Vladi Republike Srbije više biti žena dobrih političara, ne žena kao žena, nego žena koje su dobri političari i moći će da vode određene resore u toj budućoj Vladi.
Takođe važan segment parlamentarne diplomatije koji smo ponovo postavili na svoje mesto, dok su nas neki kritikovali po ulicama Beograda i nekih drugih koji su brinuli o nama, 141. zasedanje Interparlamentarne unije, prve posle onog Titovog perioda u godini kada sam se rodila, 2.500 poslanika iz čitavog sveta koji su Srbiju izabrali kao dobar primer parlamentarne prakse. Meni je jednako važno šta će da kažu o nama oni u čijem društvu težimo da budemo jednog dana ravnopravni članovi, ali mi je izuzetno važno kada dođu dva predsednika oba doma parlamenta Indije ili Narodne Republike Kine ili kada dođu sve zemlje iz našeg okruženja, na najvišem nivou predstavljene, kada bude od 150 delegacija 78 predsednika parlamenata. Pa imali su oni nešto važnije da rade u tom trenutku i odlučili su da je najvažnije da u tom momentu budu prisutni u Beogradu i mi smo bili predsedavajući tog zasedanja.
Nešto što je Darko Laketić zaboravio, što bih zamolila budućeg predsednika da ne zaboravi da uradi, a interesuje sve građane Srbije, bez obzira koju političku opciju podržavaju ili kom narodu pripadaju, potpuno je svejedno da li su Srbi, Hrvati, Albanci, Bošnjaci, Mađari, ko god, je sigurno zainteresovan da se nastavi rad Komisije koja istražuje posledice bombardovanja, agresije NATO pakta nad Srbijom 1999. godine, posledice po zdravlje ljudi i životnu sredinu naše države i kako umiru italijanski vojnici koji su boravili i službovali na teritoriji Kosova i Metohije i Nemci vode sporove.
Sa tim odborima i komisijama smo mi uspostavili odličnu saradnju, znači to su članice NATO pakta, oni mogu da vode tu borbu, možemo i moramo i mi ovde u državi, da dođemo do istine, da vidimo koliko je bilo uzročno-posledičnih veza i kako umiru Srbi, umiru Hrvati, umiru i Albanci i Bošnjaci, koji su boravili na toj teritoriji. Ovo je nadnacionalan stvar, boriti se za zdravlje ljudi i boriti se za zdravu životnu sredinu.
Eto, to bi moja molba bila da se u tom pravcu krene i dalje, predsedniku parlamenta Republike Srbije, kao i svima nama ovde u parlamentu, želim dobar, uspešan rad, kakav smo imali i u proteklih šest i po godina i ponosna sam na to šta smo uradili.
Ponosna sam na to kako je izgledao naš parlament, i u prethodnom periodu, jer ne dam da neko drži lekcije o tome, a ovaj parlament je spaljivao i izbacivao čitave poslaničke grupe, a mislim da je jedna od poslanica tu, koja može to da posvedoči, jer je ostala jedna jedina, u sali i borila se za interese svoje stranke, možda čak i dva meseca i oni koji su spajali po 250 tačaka dnevnog reda, donosili budžet 31. decembra do, ne znam 23 časova, da nam čitaju o tome i drže lekcije, kako jedan parlament treba da izgleda. Jedan smo, od najboljih parlamenata u svetu i to smo dobili kompliment na 141. zasedanju Interparlamentarne unije. Hvala.