Zahvaljujem. Da li se još neko javlja za reč? Ukoliko ne, prelazimo na sledeći amandman.
Na član 36. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Odbor za prosvetu prihvatio je ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 36. amandman je podneo poslanik Milan Marković.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 38. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Odbor za prosvetu prihvatio je ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 39. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Slobodan Vučković i Slobodan Pajović.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li neko želi reč? (Ne.)
Na član 40. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Odbor za prosvetu prihvatio je ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 41. amandman je podnela Vlada Republike Srbije.
Odbor za prosvetu prihvatio je ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 41. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Vladimir Homan i Miloljub Albijanić.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Vesna Obradović.

Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Narodni poslanik Slobodan Pajović je povukao amandman na član 41.
Na član 41. amandman je podneo poslanik Veroljub Arsić.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić.

Zahvaljujem. Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.

Zahvaljujem.
Da li se još neko javlja za reč o ovom amandmanu? (Ne.)
Na član 47. amandmane, u istovetnom tekstu, podneli su Vlada Republike Srbije i zajedno narodni poslanici Milisav Miša Petronijević i Žarko Obradović.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu prihvatili su ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, pa konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 48. amandman je podnela poslanik Gordana Pop-Lazić.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da li se neko javlja za reč? Reč ima narodni poslanik Mileta Poskurica.

Da li se još neko javlja za reč? (Ne.)
Na član 48. amandman je podneo poslanik Momir Marković.
Predstavnik predlagača i Odbor za prosvetu nisu prihvatili ovaj amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Momir Marković.

Reč ima poslanik Zoran Krasić.

Reč ima poslanik Velimir Simonović.

Replika, poslanik Zoran Krasić.

Zahvaljujem, kolega Petronijeviću. Reč ima narodni poslanik Zoran Mašić, a neka se pripremi narodni poslanik Milka Silajev.

Reč ima narodni poslanik Dragoljub Živković, a neka se pripremi narodni poslanik Zlatan Jovanović.

Poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, iskoristiću ovo moje izlaganje da ukažem na nešto što sam hteo da reklamiram kao povredu Poslovnika, ali nisam želeo da posebno zamaram ovaj skup.
Želim da obavestim predsednika Narodne skupštine, ali i ministra Vuksanovića, o sledećem. Naime, poslanička grupa Demokratske stranke je uputila poslanička pitanja, pet pitanja ministru za kapitalne investicije, Velimiru Iliću, 2. februara 2005. godine. Želim da vam kažem, kolege narodni poslanici, da gospodin Ilić do dana današnjeg nije dao odgovor na ova poslanička pitanja, što je kršenje njegovih obaveza koje proizilaze iz njegove pozicije kao ministra, njegovih ustavnih obaveza i obaveza predviđenih ovim poslovnikom.
Dakle, molim gospodina ministra Vuksanovića i gospodina predsednika Skupštine Predraga Markovića da utiču na kolegu iz svoje koalicije, najefikasnijeg ministra, kako nam je to rečeno u Vladi Republike Srbije, da ispuni svoje obaveze koje su utvrđene Ustavom Republike Srbije.
Što se tiče ovog zakona, moram vam reći da je naš poslanički klub zaista imao veliku dilemu da li da podrži zakon o visokom obrazovanju, odnosno da li da podrži rešenja koja su ovde data ili da glasa protiv zakona, i vi znate da nama iz Demokratske stranke nije teško da glasamo za Vladine predloge uvek kada ti vladini predlozi predstavljaju korak napred, i u onim slučajevima kada taj korak napred nije dovoljan, nije dovoljno hrabar, nije dovoljno velik, nije onakav kakav bi bio da je Demokratska stranka u prilici da predlaže zakonske predloge.
Na kraju, kao što je to profesor Gaša Knežević rekao, mi jesmo prihvatili da glasamo za ovaj zakon, dali smo jedan značajan broj amandmana, gospodin ministar i Vlada Republike Srbije su prihvatili naše predloge, neke jesu, neke nisu.
U svakom slučaju, definitivan naš zaključak jeste da ovaj zakon treba podržati, iako on ne predstavlja korak napred u onoj meri u kojoj bi to bilo da je DS predlagač ovog zakona. Dakle, ono što mi zameramo Vladi Republike Srbije od samog početka jeste da nije dovoljno hrabra, da katkad vodi Srbiju koracima unazad, a kada ide napred da to čini sa velikim oklevanjem, nesigurno i ne u dovoljnoj meri.
Razlozi za jesu prevagnuli. Neću hvaliti odredbe ovog zakona koje su dobre, jer za tim nema potrebe, osvrnuću se na kritike ovog zakona, i to su stavovi i DS i moji stavovi kao narodnog poslanika, koje sam izrazio u nekim amandmanima koje sam predao Vladi Republike Srbije. Pokušaću da krenem nekim hronološkim redom.
Najpre, o tome smo juče razgovarali na Odboru, pitanje akreditacije i merila kojima se ta akreditacija vrši. Dakle, ovo i ne upućujem kao posebnu kritiku Vladi Republike Srbije, niti ministru Vuksanoviću, nego želim ovde pred narodnim poslanicima i pred javnošću da izrazim dilemu koju imam kada je u pitanju akreditacija visokoškolskih ustanova. Naravno, akreditacija za početak rada se vrši prema onim standardima i kriterijumima koji su primenjivi u momentu početka rada visokoškolske ustanove. Normalno, odnose se na program, stručni kadar, opremljenost itd.
Bojim se da imamo veliki problem zbog toga što se tu pitanje akreditacije završava. Mislim da bi morala postojati neka vrsta akreditacije koja bi vrednovala finalni proizvod. Finalni proizvodi visokoškolske ustanove jesu oni koji završe obrazovanje u toj ustanovi.
Dakle, tu bi moralo da bude ključno pitanje akreditacije, kakvi to kadrovi izlaze sa visokoškolskih ustanova.
Znate jedan fakultet može imati veći broj doktora nauka, može imati dobre prostorije, računare itd, ali na tom fakultetu se ispiti mogu polagati vrlo čudno, može u krajnjem slučaju da se polaže i sa nedovoljnim fondom znanja, na neke načine koji baš i ne odgovaraju standardima savremenog sveta, pa i takva visokoškolska ustanova može da radi.
Ukoliko bi u budućnosti razmotrili mogućnost akreditacije koja bi bila neka vrsta revizije onoga što se dešava na visokoškolskoj ustanovi, mislim da bismo znatno poboljšali kvalitet proizvoda koje dobijamo, a to je svršeni student trogodišnjih ili petogodišnjih studija.
Dakle, to je ta dilema koja ostaje, ali koju ne mogu posebno da uputim kao kritiku Ministarstvu, nego to postavljam kao jedno pitanje za razmišljanje, kako bi u nekim kasnijim izmenama ovog zakona u tom pravcu možda nešto učinili.
Takođe, a to jeste kritika predlagaču, mislim da ovaj predlog zakona ne afirmiše na odgovarajući način privatnu inicijativu. Mislim da se mnogim zakonskim rešenjima guši privatna inicijativa. Obrazložiti na nekoliko primera zašto mislim da je to tako.
Pre svega, član 41. predviđa da je za početak rada neophodno 60 posto nastavnika u radnom odnosu sa punim radnim vremenom od ukupnog broja nastavnika potrebnih za obavljanje nastave na studijskom programu za koji se traži dozvola za rad. Tu imam dilemu, koju nisam uspeo da odgonetnem sinoć na Odboru za prosvetu, a to je da li se to odnosi samo na prvu godinu studija ili na sve tri, odnosno pet godina studija?
Jer, ukoliko tražite od osnivača fakulteta da ima 60 posto u stalnom radnom odnosu, a odnosi se na svih pet godina studija, teško ćete naći osnivača koji je spreman da angažuje toliki kapital, da zaposli toliki broj doktora nauka, i da oni sede, dok onaj student sa prve godine ne stigne do pete godine, da bi nešto radili.
Naravno, ne mora to biti tako, može biti tri godine, ali generalno plaćate nekoga za posao koji ne radi, jer on nema kome da predaje pošto je fakultet tek osnovan. Kada se osnuje fakultet, on upisuje studente prve godine studija i šta da radi onaj čiji je predmet na trećoj godini studija, a morate da mu dajete platu, ili onaj na četvrtoj ili petoj godini studija?
Tu sam imao jedan amandman, ali zbog toga što je on tehnički možda malo nezgrapno sročen, taj amandman sam povukao. Večeras imamo Odbor za prosvetu. Ukoliko mislite da sam u pravu, Odbor za prosvetu bi mogao ovde dati neki amandman, ukoliko je dozvoljeno da se dozvoli ta privatna inicijativa.
Drugo je pitanje položaja osnivača. Članom 52. je predviđeno kakav je sastav saveta visokoškolske ustanove. Zamislite, neko uloži značajan kapital, a njegovo učešće u savetu je svega jedna šestina, a savet visokoškolske ustanove odlučuje o vrlo bitnim pitanjima, pa se u krajnjoj instanci postavlja pitanje šta je sa profitom i ko odlučuje o raspodeli profita.
Ne možemo očekivati da će se privatni kapital angažovati u situaciji kada će o bitnim pitanjima da odlučuje neko drugi, a ne onaj ko je osnivač.
Mislim da su ovo dva značajna razloga zbog čega privatna inicijativa na ovom polju neće zaživeti. Privatna inicijativa nam je izuzetno potrebna jer će se stvoriti konkurencija i kao posledica konkurencije uvek dolazi kvalitet. Stoga mislim da bi večeras na sednici Odbora, koja je zakazana za 18 časova, trebalo razmotriti ova dva pitanja.
Takođe, jedno od pitanja koje je meni sporno, jeste pitanje bankarske garancije. Ta bankarska garancija se odnosi na slučaj da privatni univerzitet, odnosno privatni fakultet prestane da radi i da bi se na neki način studenti koji su platili obeštetili. Nije bankarska garancija sama po sebi dovoljna da obešteti studente. Nije sve u novcu. Student koji je došao do treće godine studija, pred kraj treće godine studija, treba da nađe načina da nastavi svoje studiranje.
Kod studenta je često najvažnije to vreme, da ne izgubi godinu. Za to se, u krajnjem slučaju, bori. Mnogo je važnije da mi obavežemo fakultete da zaključe ugovor sa drugim fakultetima koji će u slučaju prestanka rada ovog fakulteta preuzeti studenta. To je način rešenja ovog problema.
Ponavljam, mislim da je studentu slaba satisfakcija to što će mu neko vratiti školarinu. Mislim da ovo nije veliki problem, jer mislim da postoji jedan amandman nekog kolege i o tome treba razmisliti i prihvatiti, uz bankarsku garanciju koja bi se odnosila na materijalni povraćaj, dakle prihvatiti taj amandman koji predviđa da mora postojati ugovor i sa drugom visokoškolskom ustanovom koja će preuzeti studente, jer za studente je najvažnije da ne gube godine. To je ono što je vezano za bankarsku garanciju.
Takođe, mislim da ovaj zakon nije rešio problem sistema kriterijuma i standarda finansiranja visokoškolskih ustanova. Mislim da način kako se sada finansiraju visokoškolske ustanove od strane države nije dobar. Mislim da bi jedan od ključnih kriterijuma pri finansiranju visokoškolskih ustanova trebalo da bude broj studenata i da to bude način za finansiranje tih ustanova, jer oni jesu korisnici usluga i taj novac koji se daje treba da se raspodeli upravo prema broju korisnika usluga, kako bi usluga bila kvalitetnija.
Takođe, mislim da su ovlašćenja ministra i Ministarstva još uvek veoma velika, ali mislim da to u načelu ne može ugroziti autonomiju.
Pitanje kvaliteta nastavničkog kadra rešeno je članom 64, koji govori o uslovima za izbor u zvanje nastavnika. Međutim, imao sam tu jednu ideju koju želim da kažem, to sam dao u jednom amandmanu, a odnosi se na to ko je taj ko će da vrši ocenu naučnog rada kandidata. Ja sam mislio da ocenu naučnog rada kandidata za izbor u zvanje docenta, vanrednog profesora ili redovnog profesora treba da daje nadležni stručni organ ministarstva za oblast nauke, po proceduri određenoj za ocenu naučnog rada istraživača u Zakonu o naučnoistraživačkoj delatnosti.
Mislim da bi se na taj način uravnotežili kriterijumi i da bi se prosto izbila svaka sumnja da se do tih zvanja može stići prosto simpatijama, kolegijalnošću, poznanstvom sa ljudima sa kojima se srećete svaki dan i sa kojima radite.
To je verovatno jedan od način, uz naravno uvođenje konkurencije, da se poveća kvalitet nastavničkog kadra.
Ukoliko se vrši izvesna reforma, mislim da se ne vrši sveobuhvatna reforma, ona ne sme da se vrši na način da se najviše odrazi na položaj studenata, a mislim da u ovom zakonu, bar inicijalno, pre prihvaćenih nekih amandmana, ima odredbi koje u značajnoj meri otežavaju položaj studenata.
Naravno, slažem se sa tim da studiranje treba da bude ozbiljno i da studenti treba da budu ozbiljni, i da ne mogu ispite olako da polažu i slično. Ali, da li će student lako proći ispit ne zavisi od toga koliko će on ispitnih rokova imati, niti zavisi od toga da li će on biti u obavezi da polaže ispit neposredno nakon odslušanih predavanja, već pre svega od toga koji će kriterijum profesor primeniti.
Ovde su stvari nekako okrenute naopačke. Ukoliko profesori primenjuju stroge kriterijume i zaista zahtevaju znanje onoga ko se pojavi pred njima, sasvim je svejedno da li će on imati jedan rok, jednu mogućnost za polaganje, dve ili tri.
Stoga mislim da je dobro da se prihvati amandman koji povećava broj rokova kada studenti mogu da izađu na ispite, a takođe i amandman kojim se ne traži od studenta da izađe na ispit neposredno posle odslušanih predavanja. Mi moramo razumeti da studenti u Srbiji ne studiraju u uslovima kakvi su u SAD-u, zapadnoj Evropi. Ovde studenti žive daleko teže. Mnogi od njih rade da bi se izdržavali. Opterećeni su brojnim problemima i nema potrebe da elaboriram generalno kako živimo i kakva nam je situacija u društvu.
Mi, onda, ne možemo od takvih studenata očekivati da su oni u potpunosti predani svom poslu, da idu samo na predavanja i odmah posle predavanja izlaze na ispitni rok, to im je jedan jedini ispitni rok, polažu ispit ili ne polože, a ako ne polože oni više nemaju pravo ili eventualno imaju još jednom.
Nije to baš u Srbiji tako. To se mora liberalizovati i ako već želimo da pooštrimo studije, krenimo sa druge strane, krenimo od pooštravanja uslova za izbor u nastavna zvanja i pooštravanjem samih kriterijuma koje će ti profesori dati kada se dolazi na ispit, a ne od toga što ćemo na ovaj način otežati položaj studenata, jer ako je neki kriterijum nizak onda ćete položiti svakako iz prve, nezavisno od toga da li imate pri tome još nekoliko rokova ili ne. Dakle, u tom smislu zakon takođe nije dobar.
Imam primedbu i na član 75. koji kaže da nastavnik, odnosno saradnik visokoškolske ustanove može zaključiti ugovor kojim se radno angažuje u drugoj visokoškolskoj ustanovi samo uz prethodno odobrenje stručnog organa visokoškolske ustanove u okviru koje ima zasnovan radni odnos.
Nastavnik ovo može da radi bez ikakve saglasnosti. Nema potrebe da mu se daje saglasnost, jer po logici stvari organ upravljanja visokoškolske ustanove neće dati svom profesoru da ide da predaje nekim drugim đacima. Prosto neće mu dati, jer će na taj način želeti da sačuva tog profesora za sebe, da bi sutra privukao studente za sebe i to je sasvim logično.
Ali, šta društvo dobija ovim? Ništa. Ovim dobijaju fakulteti, pre svega Univerzitet u Beogradu i fakulteti u Beogradu. Društvo ne dobija ništa jer profesori sa Univerziteta u Beogradu ne mogu da se pojave u Kragujevcu, u Nišu ili negde drugde gde se budu osnivali fakulteti ili možda univerziteti. Nema šanse da ih vide studenti koji ne studiraju u Beogradu.
To je loše. I profesori su neka vrsta nacionalnog blaga. U njih je društvo mnogo uložilo. Oni su sami u sebe uložili i njihova najveća funkcija je da se bave naučnim radom i da svoje znanje prenose studentima. Treba omogućiti svima da vide profesore Univerziteta u Beogradu i da ti profesori mogu da im prenesu svoje znanje.
Prema tome, ne razumem čemu ovo ograničenje. Ovo će ograničenje, takođe, na izvestan način da guši privatnu inicijativu, jer neće biti ni mogućnosti, mi u Srbiji nemamo toliko doktora nauka i toliko kvalitetnog kadra, da se osnivaju drugi fakulteti i da se na njima pojave ljudi koji mogu zaista kvalitetno da prenesu svoje znanje.
Ovo je još jedan od razloga koji duboko kompromituju reformski kurs ovog zakona po pitanju privatne inicijative.
Dakle, možda je to jedna od najvećih manjkavosti ovog zakona. Ali, ostaje još jedno pitanje.
Vlada je dala amandmane kojima se nešto poboljšava, evo amandman 7. gde se reč "magistarskog" zamenjuje rečima "diplomsko-akademskog". Vladino obrazloženje je potpuno ispravno i dobro je što ona daje ovaj amandman na član 16. zakona, u stvari nije bitno, sve se odnosi na vrste i nivoe studija, a to je član 25. zakona, gde se kaže - studije prvog stepena su osnovne akademske i osnovne strukovne, a studije drugog su specijalističke strukovne, specijalističke akademske i magistarske akademske studije.
I dobro je što se menja magistarske u diplomske i akademske, i tu je Vlada dala jedno obrazloženje koje je potpuno tačno, ali to obrazloženje koje se odnosi na korišćenje naziva magistar je potpuno tačno i kada je u pitanju korišćenje naziva specijalista. Jer i specijalističke studije su kod nas, do danas, bile poslediplomske studije, posebno su se upisivale, posebno se kupi indeks, posebno se plati, posebno se ide na predavanja, vežbe i sl. i posebno se polaže.
Tako očekujem da večeras u 18,00 časova razmotrimo i ovo pitanje, jer apsolutno sve što je navedeno u ovom obrazloženju važi i za ovo što sam sada rekao i mislim da bi trebalo da se potrudimo da nešto po tom pitanju promenimo.
Isto važi i za član 123. gde je izostavljeno postojanje specijalističkih studija, gde se govori o tome da oni koji su započeli magistarske studije mogu da ih nastave i da u roku od sedam ili pet godina završe te studije, ali mi u Beogradu imamo mnogo studenata specijalističkih studija koji su započeli ove godine studije i oni se ovde uopšte ne pominju. Stvarno se postavlja pitanje šta je sa njima. Pretpostavljam da se analogno primenjuje ovo za magistarske, ali ne bi bilo zgoreg da sam Odbor interveniše amandmanom i da to unese.
Opet ponavljam, specijalističke studije su bile poslediplomske studije i sve što je rečeno za magistarske de fakto važi i za njih.
Dakle, na kraju Demokratska stranka, kao što je profesor Gašo Knežević rekao, podržaće ovaj zakon, on jeste korak napred. Važno je bilo da se čuju i ove kritike. Reči hvale su se dovoljno čule od strane poslanika koji podržavaju Vladu, ali DS smatra da ovo, koliko god jeste korak unapred, on je mali i možda nedovoljno hrabar. Hvala.

Poštovani gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, neophodno je ipak danas kada razgovaramo o amandmanima i uvek kada bude prisutan gospodin Lalović podsetiti javnost, Narodnu skupštinu i predsednika Narodne skupštine na svojevrstan skandal koji se desio prilikom donošenja Zakona o radu, a koji se odnosi na osnovanu sumnju da je izvršeno falsifikovanje određenih odredbi, odnosno promena volje narodnih poslanika prilikom slanja tog predloga zakona predsedniku Republike na potpis.
Vi znate da je predsednik Republike Boris Tadić odbio da potpiše tekst koji mu je poslat. Namerno kažem tekst, jer u formalnom smislu to nije bio zakon, nije prošao zakonsku proceduru. Nakon toga gospodin Lalović je dao sebi za pravo da u više intervjua na televiziji i putem drugih sredstava informisanja to nazove političkom propagandom. To nije bila politička propaganda, to je isključivo bio pokušaj da se zaustavi dalja erozija Narodne skupštine i institucija ove države i da se koliko-toliko da doprinos uspostavljanju pravne države u Srbiji.
Mislim da je među mnogim prekršajima ne samo parlamentarne prakse, nego i među mnogim aktima koji su narušili parlamentarizam i kompromitovali institucije sistema u Srbiji, a bilo ih je tokom poslednjih 15 godina mnogo, ovo možda jedan od najdrastičnijih primera. Nakon izjašnjavanja Ustavnog suda, koji će naravno najpre da se izjasni o tome da li je ovo bilo u skladu sa Ustavom, procedura, ili nije u skladu sa Ustavom, o tome će odlučiti verovatno i redovni sud i ispitaće se da li postoji nečija krivična odgovornost.
U svakom slučaju, ako ništa drugo, mislim da je politički bilo mudro ne činiti to, nego jednostavno, na Poslovnikom predviđen način, sačekati i izglasati Zakon o radu, kao što posle svega tri meseca mi o tom zakonu raspravljamo.
Dakle, kao potpredsednik Narodne skupštine i narodni poslanik u drugom mandatu osećam potrebu da na ovo ukažem i ovom prilikom, ako ni zbog čega drugog onda zbog toga da ubuduće ne dozvolimo sebi, kao narodni poslanici, bez obzira kojim partijama pripadamo, da kompromitujemo ovaj visoki dom.
Najpre želim da izrazim zadovoljstvo činjenicom da je gospodin Lalović prisutan ovoj raspravi, jer smo mi kao narodni poslanici suočeni sa jednom vrstom arogancije ministara u Vladi Vojislava Koštunice. Kao što znate, prethodnih dana mnogi zakoni su bili na dnevnom redu, odnosno mnogi amandmani su ovde prošli, mi smo iznosili različite argumente, ali nijedan ministar nas nije udostojio svog prisustva i u tom smislu pozdravljam prisustvo gospodina Lalovića, ali odmah da naglasim – kao nešto sasvim normalno u jednoj demokratskoj državi.
Dakle, stvar se odnosi na član 10. koji je prihvatanjem amandmana kolege Omerovića donekle izmenjen, ali ja ću vam objasniti zbog čega smo reagovali na ovaj član 10. I, moram se složiti sa mojim prethodnikom, mislim da gospodin Lalović u svom ministarstvu ima izvesnih problema sa tumačenjem prava, sa pravnim propisima i sa pravnim sistemom naše države. Ovo nije prvi zakon gde mi imamo vrlo ozbiljne primedbe na zakonitost i ustavnost propisa koji nam se ovde nude.
Naime, u članu 10. predviđeno je da sud može odbiti zahtev zaposlenog da se vrati na rad, s tim što je poslodavac dužan da zaposlenom isplati naknadu štete u smislu stava 2. i 3. ovog člana u dvostrukom iznosu. Inicijalno, dakle pre prihvatanja amandmana kolege Omerovića, ovo je doslovce značilo sledeće: bilo koji poslodavac u Srbiji iz bilo kog razloga da otkaz bilo kom radniku, radnik pokrene radni spor, poslodavac prizna tužbeni zahtev i kaže – da, nezakonito sam otpustio čoveka, nema problema, daću mu dvostruku platu, toliko je otprilike naknada štete za taj jedan mesec i doviđenja.
Znači, to je način prestanka radnog odnosa kako ga je zamislio gospodin Lalović, verovatno u skladu sa programom Socijaldemokratske partije, što naravno nema veze sa bilo kakvom socijaldemokratskom idejom. Dakle, inicijalno to je značilo to i voleo bih prosto da nam sam ministar objasni da li je to bila ideja ili je ovo prosto propust u pisanju ovog člana.
Dakle, ponavljam, po članu 10, kako je predloženo u ovom zakonu, svaki poslodavac u Srbiji može da otpusti radnika, da odmah prizna tužbeni zahtev kako bi ta šteta bila manja, ovaj dobije presudu na osnovu priznanja i sa tom presudom može da uzme dve koverte od možda 10.000 dinara i da ide kući ženi i deci da kaže – ja nemam više posao. Prihvatanje amandmana gospodina Omerovića donekle menja stvar, radi se o isplati veće naknade štete, ali to je opet nezakonit i protivustavan prestanak radnog odnosa.
Dozvoliću sebi da gospodinu Laloviću kažem i to da su radni sporovi jedini sporovi gde vi, ukoliko u tužbenom zahtevu ne navedete vraćanje na posao kao vaš zahtev, pa čak i u presudi, kada prepisuje sudija vaš tužbeni zahtev, pa u izreci presude kaže, stav 1 – obavezuje se itd, čak i ako izostavi da se poslodavac obavezuje da vas vrati na posao podrazumeva se vraćanje na posao. To je jedini slučaj kada se vraćanje na posao podrazumeva, u izreci presude. U svim drugim slučajevima, šta piše u izreci presude, to je; ni gore, ni dole. Ovo je jedino gde je uvek pravo veće od onoga što piše u izreci presude. Nije to slučajno. To je upravo zbog toga što je pravo na rad jedno od osnovnih prava čoveka i Ustavom garantovano pravo.
Dakle, ukoliko smo želeli da omogućimo poslodavcima da lakše raskidaju radni odnos, onda je to trebalo ovde otvoreno reći. Ali, na ovaj način predvideti da jedan nezakoniti akt o raskidu radnog odnosa, koji može imati manjkavosti različite vrste, bude konvalidiran isplatom određenog novca, praktično, podmićivanje tog radnika, ne samo što je nemoralno ili možda nekorektno na taj način izaći pred narodne poslanike i pred javnost, nego je prosto nezakonito i ozbiljno dovodi u pitanje radni odnos.
Pogledajmo svakog narodnog poslanika ovde, koji je, naravno, pre nego što je postao narodni poslanik, bio zaposlen bilo gde. Radio je pošteno, puno radno vreme, sve ocene na poslu bile zadovoljavajuće, nikada nije nijedan prekršaj radne discipline napravio, možda je bio najbolji radnik u tom preduzeću, a ima privatni sukob sa poslodavcem. Sada, kada se usvoji ovo što predlažu ministar Lalović i Vlada Republike Srbije, taj najbolji radnik u preduzeću, ukoliko bilo šta njegov šef ima protiv njega, dobiće otkaz, dobiće 36 plata i završiće svoju radnu karijeru, bar u tom preduzeću. U Srbiji naći posao... možda on ima 40 ili 50 godina, u tim godinama da nađe ponovo neki posao, to je veliki problem.
Prema tome, mislim da vi treba da odustanete od ovog člana zakona, mislim da Narodna skupština treba da prihvati ovaj amandman, da Narodna skupština ne sme da dozvoli da se ovo utvrdi kao pravilo kod nas, jer ćemo imati masovno otpuštanje radnika po različitim osnovama, koje nemaju veze ni sa radnom disciplinom, ni sa radnim učinkom i da će ti ljudi dobijati neku svoticu novca.
Zamislite da ste poslodavac u preduzeću gde je prosečna plata 10.000 dinara, znači nešto preko 100 evra, i kažete – upravo ovaj gospodin iz te i te partije mi se ne sviđa, ne sviđa mi se što je član te partije i evo njemu otkaza. On ode na sud, pokrene radni spor, mi pošaljemo našeg pravnika i pravnik kaže – priznajemo tužbeni zahtev, nezakonit je otkaz, ali ne želimo da ga primimo na posao, evo tebi 3.600 evra, pa ti vidi sa svojom ženom i decom gde ćeš, ali posao više nemaš. To je smisao ovoga što predlaže gospodin Lalović, SDP i Vlada Vojislava Koštunice.
Dakle, ostajemo pri tome da ovaj član, bez obzira na popravku tim amandmanom, ne može da se prihvati. Smatramo to neustavnim, nezakonitim i, u krajnjem slučaju, opet kažem, nemoralnim i neprimerenim u situaciji u kojoj se naša država nalazi.
Na kraju, da ne bi bilo sve kritika, pored toga što pozdravljam prisustvo gospodina Lalovića na ovoj raspravi, želim da se zahvalim na odgovoru na poslaničko pitanje koje sam postavio pre nepunih 10-15 dana. Zadovoljan sam odgovorom na poslaničko pitanje, mada smatram da nije neophodno da jedan ministar ima 10 pomoćnika, ali ukoliko su sektori podeljeni na taj način, u krajnjem slučaju, sama organizacija Vlade je stvar Vlade, stvar premijera i ministara, ali onda nemojte govoriti da je to najekonomičnija vlada, jer ćemo doći u situaciju da ta vlada ima, u stvari, više stotina funkcionera.
U svakom slučaju, na kraju apelujem na poslanike vladajuće koalicije da prihvate amandman gospođe Snežane Lakićević-Stojačić i odbiju ovakav predlog izmene i dopune Zakona o radu.

Nije u redu što je gospodin ministar izašao. Nije u redu, zato što je imao jedno duže izlaganje i u tom izlaganju se poslužio nekim neistinama i poluistinama.
Dakle, ponovo želim da kažem, ministar nije objasnio šta je to vodilo njega i Vladu Republike Srbije da predlože ono što je predloženo u ovom predlogu izmena i dopuna Zakona o radu, u članu 10. Pitali smo ministra da li je to stav Vlade Republike Srbije i njegove partije ili je u pitanju greška.
Podsećam, zbog građana i vas poslanika, po članu 10. koji je predložila Vlada bilo je dovoljno nekome dati otkaz, priznati tužbeni zahtev, dati mu dve plate i izbaciti ga na ulicu. Po amandmanu Mehe Omerovića iz Socijaldemokratske partije, koji je prihvatila Vlada Republike Srbije, to isto je moguće, ali se daje 18 do 36 plata.
Mi tražimo odgovor na pitanje da li je to ideja Vlade Republike Srbije i kako će se rešavati socijalni problemi kada na hiljade ljudi bude otpušteno na taj način što će dobiti 18 ili 36 plata, oko dve do tri hiljade evra, i otići kući i ženi i deci reći – ja više nemam posao. To je suština ovoga što Vlada Republike Srbije predlaže.
Umesto toga, ministar se u svom odgovoru bavio nekim drugim pitanjima. Bavio se međunarodnim položajem Srbije. Reći ću vam nešto – i Slobodana Miloševića je međunarodna zajednica tapšala kada je neke stvari radio koje su njima bile odgovarajuće, ali je završio u Hagu. Međunarodni položaj Srbije je mnogo lošiji nego što je bio za vreme vlade DOS-a i to svi vi znate.
Što se tiče Kosova, ne znam iz kog razloga to ministar pominje. Politika Vlade Republike Srbije na Kosovu je promašena onoga dana kada je Vojislav Koštunica pozvao Srbe da ne izađu na izbore na Kosovu i Metohiji. Svi to znate. Svi znate da danas niko ne zna kako da se izvučemo iz gliba u koji smo zapali povodom neučestvovanja u privremenim institucijama Kosova i Metohije.
(Predsedavajući: A to ima veze sa ovim zakonom?)
Gospodine Anđelkoviću, siđite večeras za govornicu pa nešto recite. Kakav je to način, vi kao predsedavajući sve vreme diskutujete odozgo. Siđite ovde, govorite šta želite, neka vas neko zameni.
(Predsedavajući: Samo želim da vas vratim na temu, gospodine Markoviću.)
Tema je i odgovor na sve ono što je ministar rekao.
Dakle, ministar pominje Srbiju i Crnu Goru. Kakvi su uspesi Vlade Republike Srbije u odnosu Srbije i Crne Gore, osim daljeg zaoštravanja odnosa, kvarenja odnosa sa Crnom Gorom, neki inat ili ne znam šta treće.
Ministar je spominjao Studiju izvodljivosti. Tu Studiju izvodljivosti ima čak i Albanija. To treba reći ovom narodu. I Albanija ima Studiju izvodljivosti. Ko god da je bio na vlasti u poslednjih godinu i po dana, dobili bismo Studiju izvodljivosti. Nije Studija izvodljivosti dobijena zbog toga što je Vojislav Koštunica onu "devetu rupu na svirali" okrenuo i počeo da duva naopačke u tu istu sviralu, pa mu je sada Hag postao prva "rupa na svirali". Nije zbog toga dobijena Studija izvodljivosti. Dobijena je zbog svega onoga što je učinjeno od 2000. naovamo, zbog toga što je interes međunarodne zajednice i Evrope da se Srbija integriše u EU. Zbog toga je dobijena Studija izvodljivosti.
Još jednu stvar da vam kažem: kada ste dolazili na vlast nije vas mnogo bila briga za međunarodnu zajednicu, niste se sekirali ni za Hag, SAD, ni za šta. Ali, sada kada u Srbiji imamo pad društvenog proizvoda, kada imamo inflaciju koja će preći 15%, kada imamo pad životnog standarda, sada se o tome ne priča. Kada imamo korupciju i kriminal, o tome se više ne priča. Imamo Studiju izvodljivosti. Nije Studija abolicija za lošu politiku.
Prema tome, molio bih predsedavajućeg da zamoli gospodina ministra, ako već želi da replicira poslanicima u ovoj sali, neka bude dostojanstven i sačeka naš odgovor na ono što je rekao.
Još jednom ponavljam, nismo dobili kvalitetan odgovor vezano za amandman na član 10. kojim tražimo da se član 10. briše. Kako će ministar objasniti onima koji sutra dobiju otkaz zbog političke nepodobnosti, zbog nekih ucena koje mogu biti neprincipijelne, kako će objasniti ljudima kad im se da 2.000 evra u ruke i kaže – idite kući. To ministar treba ovde da objasni. Kako je uveo takav sistem davanja otkaza u Srbiji?

Dame i gospodo narodni poslanici, najpre moram da konstatujem atmosferu u ovom domu. Dakle, ovde je prisutno, izbrojao sam 25 poslanika, nije prisutan predstavnik Vlade. Mi ovde o nečemu pričamo. Bojim se, da to slabo stiže do ušiju onih koji bi trebalo da odluče o tome da li nešto od ovoga valja ili ne valja. U tom smislu mislim da bi morali da se eventualno dogovorimo o promeni Poslovnika i kada već sama Vlada ne želi da nas poštuje da mi putem Poslovnika prosto nateramo ministre u Vladi da u većoj meri poštuju Narodnu skupštinu i da budu prisutni, kada već narodni poslanici, odnosno neki narodni poslanici nisu prisutni.
Ovde se čuo jedan broj amandmana koji su veoma dobri, a posebno oni koji se odnose na zaštitu naših seljaka, odnosno naše poljoprivredne proizvodnje i Demokratska stranka će podržati te amandmane. Sada sledi jedan niz amandmana koje smo mi podneli i koje ću pokušati da obrazložim vrlo kratko, svaki u meri u kojoj je moguće. Međutim, pre toga moram da se osvrnem na deo izlaganja gospodina Baralića. To izlaganje u potpunosti podržavam. Smatram da je to jedno ispravno rezonovanje, ali ukazao bih na jedan problem koji je u nekoj meri zatečen i koji bi mogao da se reši.
Naime, prošle godine u roku od četiri dana došlo je do enormnog uvoza paradajza u Srbiju, što je naravno spustilo cenu i što u neku ruku može da obraduje potrošače, ali što je ozbiljno destabilizovalo tržište i našu proizvodnju, odnosno naše proizvođače paradajza. Čini mi se da je razlika bila skoro 40% u ceni u roku od dva dana.
Kada smo malo istražili o čemu se radi, radi se jednostavno o tome da postoji bilateralni sporazum između Makedonije i Srbije koji omogućava takav uvoz, a da se sa druge strane ne može izvršiti kontrola paradajza, odnosno porekla tog paradajza koji nama stiže iz Makedonije. Dešava se, da u Srbiju stiže paradajz možda iz Turske ili iz bilo koje druge zemlje koja ga proizvodi, izvozi u Makedoniju. Makedonija, zatim to izvozi dalje u Srbiju i mi na taj način ne možemo da zaštitimo našu proizvodnju. Ne radi se tu samo o paradajzu, radi se o mnogim drugim proizvodima. Smatram, da je generalno u pitanju jedan dosta složen problem razvoja naše poljoprivrede, kako voćarstvo, ratarstvo, stočarstvo. Generalno u svim tim segmentima mislim da imamo ozbiljan problem. Ovo naše približavanje na neki način Evropskoj uniji po meni mora da bude daleko opreznije nego što se to do sada činilo, ali siguran sam da ćemo u narednim godinama naći neke dobre modalitete.
Međutim, ono što mene plaši, to je preveliko prepuštanje samim ćudima tržišta ovog segmenta, zbog toga što je država odustala prošle godine od premiranja soje, a sada se najavljuje odustajanje od premiranja pšenice itd. Nisam siguran da je cela ta priča dobro izbalansirana. Ukoliko oni koji danas poseju pšenicu, odnosno koji danas žanju pšenicu, ali koji treba za novu sezonu da poseju pšenicu, ukoliko im nije garantovana cena, ukoliko imaju problema oko isplate i ukoliko ta cena stagnira već dve godine, ukoliko nema premije i ukoliko su prepušteni monopolima, (nažalost, mi imamo monopol u prerađivačkoj industriji) onda se postavlja pitanje, da li je neko u ovoj sali siguran da ćemo naredne godine imati, ne znam koliko nam treba, mislim da su naše bilansne potrebe 1.500.000 tona pšenice.
Dakle, tu mislim da imamo ozbiljnih problema i nadam se da neko u Vladi Srbije vodi računa o tome. Žao mi je što nema nikog ovde da nas sasluša kada o tome pričamo i možda da nas razuveri u ovim našim strahovanjima koja imamo. Što se tiče ovog amandmana, u Predlogu zakona Odeljak III Glava 15. – Masnoće i ulja životinjskog ili biljnog porekla i proizvodi njihovog razlaganja; prerađene jestive masnoće; voskovi životinjskog i biljnog porekla, tarifna oznaka 1517 90 99 00, zamenjuje se sa dve nove tarifne oznake 1517 90 99 10 – kakao maslac ekvivalenti – 1 i 1517 90 99 90 – ostalo – 30. Zašto? Kakao maslac ekvivalenti se u našoj zemlji ne proizvode, a predstavljaju značajnu sirovinu u proizvodnji čokolade.
Imajući u vidu da pravilnik o kvalitetu i drugim zahtevima za kakao proizvode, čokoladne proizvode, proizvode slične čokoladnim i krem proizvode, koji je usaglašen sa direktivom Evropske unije definiše kakao, maslac, ekvivalente i dozvoljava njihovu upotrebu u proizvodnji čokolade smatram neophodnim da se ovaj stav posebno izdvoji sa stopom carine jedan. Na taj način bi se stvorili uslovi proizvođačima čokolade za proizvodnju kakvu imaju drugi proizvođači u svetu i u našem neposrednom okruženju. Ovo je posebno značajno sa aspekta konkurentnosti domaće čokolade na domaćem tržištu.
Imamo izrazito veliki rast uvoza u 2004. godini, ali i u izvozu, s obzirom na to da čokolada ima značajno mesto u izvozu konditorskih proizvoda.
Ovu poziciju posebno izdvojenu u carinskoj tarifi ima Hrvatska, te smo mišljenja da EU nema razloga da ospori ovu mogućnost. Dakle, naš amandman zasnivamo na dve ključne stvari.
S jedne strane, ovakvo rešenje već postoji u Hrvatskoj i da stoga ne bi trebalo da bude smetnja našem pridruživanju, odnosno našim pregovorima u sporazumu o Asocijaciji pridruživanju, i s druge strane, radi se o tome da imamo domaću proizvodnju čokolade koju moramo pospešiti na ovaj način i omogućiti joj da bude konkurentnija i na domaćem tržištu, ali joj dati neku izvoznu mogućnost.

Izvinjavam se gospođi koja je iz Ministarstva, ali to sam sada razumeo, ali opet jedno je to pitanje a drugo je kada je prisutan ministar. Mi generalno jesmo bili protiv ovakvog Poslovnika. Moje pravo je da se ne slažem sa tim da govorim pred 20 poslanika, uz svo uvažavanje svakog prisutnog poslanika. Neko opet misli da je to dobro. U krajnjem slučaju nije važno, drago mi je da smo poveli jednu konstruktivnu diskusiju o ovim temama koje su za nas veoma bitne.
Pomenuli smo taj problem uvoza iz Makedonije. Ali, kroz to sam hteo slikovito da prikažem i mnoge druge probleme sa kojima se suočavamo. Posebno, i dalje za mene ostaje vrlo bitno pitanje, možda prebrzog prepuštanja tržišnih mehanizama poljoprivrednih proizvođača. Tu posebno mislim na velike poljoprivredne kombinate, gde je zaposlen veliki broj ljudi. To je, moram reći, nešto što brine ljude koji tamo rade, a i mene kao narodnog poslanika, potpredsednika Skupštine, takav način.
Naime, neko je malopre pominjao privatizaciju mlekara. Mi imamo problem da su i prerađivački kapaciteti i kada je u pitanju mleko i kada je u pitanju pšenica privatizovani. Privatizacija je obavljena čak i po saveznom zakonu, koji je važio tokom devedesetih godina.
Tu zaista imamo ozbiljan problem da se naši subjekti koji se bave primarnom poljoprivrednom proizvodnjom nalaze u jednoj potpuno neizglednoj situaciji i zavise od dobre volje onoga ko kaže, hoću da otkupim mleko ali po toj i toj ceni ili neću da otkupim mleko.
Mislim da tu imamo realan problem. Nedavno sam se vratio sa jednog puta. Recimo u Švajcarskoj proizvođač mleka, kada se sve to preračuna, ima 60% veću cenu mleka koje predaje na preradu nego što to ima proizvođač u Srbiji. Mislim da ćemo tu generalno imati problema, ali da sada ne širimo tu priču.
Dakle, ovaj amandman se odnosi na Odeljak IV Glava 16. – Prerađevine od mesa, riba, ljuskara, mekušaca ili ostalih vodenih beskičmenjaka, tarifna oznaka 1602 31 90 00 – ostali – 30 zamenjuje se sa dve nove tarifne oznake: 1602 31 90 10 – dehidrirana ćuretina u prahu i granulama – 5 i 1602 31 90 90 – ostalo – 30, zatim tarifna oznaka koja se odnosi na dehidriranu piletinu u prahu i granulama, pa tarifna oznaka koja se odnosi na dehidriranu jagnjetinu u prahu i granulama i tarifna oznaka koja se odnosi na dehidriranu svinjsku slaninu u granulama.
Zašto smo mi podneli ovaj amandman? Sve četiri vrste proizvoda predložene za izdvajanje iz stava – ostali, ne proizvode se u Srbiji. Radi se o proizvodima visoke tehnologije koji se kupuju od svega nekoliko proizvođača u svetu. Navedeni proizvodi se koriste u proizvodnji supa i čorbi.
Domaći proizvođači su izloženi oštroj konkurenciji na domaćem tržištu, gde su u značajnoj meri prisutni mnogi strani proizvođači, posebno proizvođači iz bivših JU republika. Većina vas kada ode u samouslugu to može i da vidi. Radi se o tome da zaista naši proizvođači imaju malu šansu da budu konkurentni. Što zbog neke čudne JU nostalgije, za koju ne vidim neki razlog, bar kad neko kupuje supu ili čorbu, ili što zbog toga, nažalost, nekome više odgovara taj ukus koji se nudi ili možda cena jeste bolja od one koju su u stanju da ponude naši proizvođači.
Zbog toga predlažemo da se prihvati ovaj amandman i na taj način da se, koliko je to moguće, zaštite naši proizvođači. Hvala.