Poštovane koleginice i kolege, trudiću se da budem koncizan. Već smo svi umorni, kraj je radnog vremena, a posebno zbog toga što je diskusija, bar u poslednjih pola sata, bila vrlo konstruktivna.
Samo ću ponoviti deo onoga što sam rekao u četvrtak i petak, a to je da jednostavno imam izvesne rezerve prema načinu na koji poslanička većina vodi raspravu u ovoj skupštini. Radi se o tome da su prve dve tačke dnevnog reda bile vrlo sporne sa stanovišta Ustava, zakona i načela pravne sigurnosti. Zatim, četvrta i peta tačka su čudnim redom stavljene, bez povrede Poslovnika. Čini mi se da je tu bilo neke stranačke sujete.
Na kraju, ako će DSS glasati za predlog SRS, onda će predlog SRS biti usvojen, pa mi uopšte nije jasno zašto je DSS podnosila svoj predlog, jer je potpuno ovim drugim predlogom obesmišljen. Treba da se ponovi to više puta, jer nije dobro da tako počnete svoj rad.
Danas ste nam predložili usvajanje izmena Zakona o izboru narodnih poslanika u kojima ste promovisali dve izuzetne ideje. To su ideje koje su veoma bliske Demokratskoj stranci. Mi smo to praktično pokazali na taj način što su dva autentična predstavnika nacionalnih manjina bila na poslaničkoj listi Demokratska stranka – Boris Tadić. Sa te strane imate punu našu podršku i razumevanje, ali mi jednostavno mislimo da te dve ideje pokušavate da inkorporirate u naš pravni život na jedan vrlo loš način, odnosno kroz jedan dosta loš zakon.
Dakle, to su dve ideje: jedna je da se omogući dijaspori da glasa na izborima i to je sasvim korektno i legitimno; druga je da se nacionalne manjine na odgovarajući način uvedu u naš politički život, i svakako je bolje da to bude kroz izbore i kroz parlament nego na onaj način kako smo to imali prethodnih godina.
Mi smo intervenisali amandmanima, a vi za te amandmane nažalost niste imali razumevanja. Veoma mi je žao zbog toga. Posle ću objasniti zašto mislim da je trebalo da ih prihvatite. Ukoliko sam amandman pravno-tehnički nije bio ispravno sastavljen, obzirom da je hitni postupak, mislim da je Odbor za pravosuđe i upravu mogao da reaguje, bar na deo amandmana oko koga nije bilo spora. Mogao je da se stavi kao amandman Odbora za pravosuđe i upravu i reći ću vam kada dođem do tog člana.
Prvo – pitanje biračkog prava. U članu 1. Predloga zakona menja se stav 4. (člana 13. osnovnog zakona) tako da glasi: "U birački spisak upisuju se birači koji imaju boravište u inostranstvu prema poslednjem prebivalištu pre odlaska u inostranstvo", to nije sporno, ali je sporno ovo dalje, "odnosno poslednjem prebivalištu jednog od njihovih roditelja". Znači, ukoliko taj čovek ima prebivalište u inostranstvu znači da onda kada je on rođen ni njegovi roditelji nisu imali prebivalište u zemlji, jer da su njegovi roditelji imali prebivalište u zemlji on bi po logici stvari bio upisan, bez obzira da li je rođen, recimo, u Nemačkoj ili u bilo kojoj drugoj zemlji.
Čini mi se da nije baš uputno da jednoj takvoj osobi, koja možda čak i ne zna gde je Srbija, damo mogućnost da bira. Mogli smo možda da krenemo najpre sa ovim prvim delom odredbe - svaka čast ako ima vaš amandman, verovatno ćemo glasati za taj amandman - mislim da je moglo u ovom momentu da se zaustavite u vašem predlogu na onom delu koji se odnosi na osobe koje su imale poslednje prebivalište na teritoriji naše države.
Ograničiću diskusiju samo na par pitanja, jer kroz njih želim da pokažem karakter svih onih mana u Predlogu zakona zbog kojih smatram da ste dve izuzetne ideje na neki način kompromitovali.
Drugo pitanje koje mi je nejasno tiče se člana 11: "Birači koji imaju boravište u inostranstvu glasaju u diplomatsko-konzularnim predstavništvima državne zajednice Srbija i Crna Gora i na posebnim biračkim mestima koje određuje Republička izborna komisija, po pribavljenom mišljenju ministarstva nadležnog za inostrane poslove".
Mene jednostavno zanima koja su to posebna biračka mesta. Potpuno mi je jasna intencija predlagača. Znači, jasno mi je da ta mreža naših diplomatsko-konzularnih predstavnitšava nije velika. Mi nismo velika i moćna država da ih baš imamo svuda, ali se postavlja pitanje koja su ta druga mesta. To može biti, pretpostavljam, kafana, može biti nečija kuća, može biti kulturni centar, što je mnogo lepše, ali je retko da će se to desiti.
Tu postavljamo dva pitanja. Jedno pitanje se rešava sporazumima između nas i države gde treba da se glasa. To je ono pitanje suvereniteta i tu nema nekih problema, ali možete li da zamislite to biračko mesto koje neće imati državna obeležja, neće imati našu zastavu, jer to biračko mesto, po logici stvari, nije eksteritorijalno u odnosu na državu gde se nalazi.
Ovde je kolega zaista sjajno ukazao da rešenja u zakonu treba da se posmatraju dinamično i potpuno se slažem s tim. Trebalo je da se zadržite na prvom delu odredbe, da time otvorimo perspektivu i kao dom pokažemo naše zalaganje za to da dijaspora glasa, a kada se stvore uslovi potencijalno da se povećava ta mogućnost. Zaista, tu se potpuno slažem sa vama. Dinamično treba posmatrati rešenje u zakonu i trebalo je da budete dosledni u tome kod člana 1. i kod člana 11. To je najdobronamernija primedba.
Bilo je još dosta primedbi po pitanju tehnike, kako će se izvoditi to glasanje u inostranstvu, ali neću ići dalje u to.
Vratio bih se na deo koji se odnosi na drugu izuzetnu ideju, koju Demokratska stranka potpuno podržava, a to je uvođenje neke vrste pozitivne diskriminacije za nacionalne manjine.
Žao mi je, ponoviću ono što smo svi rekli, a to je ovlašćenje Republičke izborne komisije iz člana 12. stav 3: "O tome da li podnosilac izborne liste ima položaj političke stranke nacionalne manjine, odnosno koalicije političkih stranaka nacionalnih manjina odlučuje Republička izborna komisija pri proglašenju izborne liste, a na predlog podnosioca izborne liste". Stvarno, prosto se nameće pitanje, na osnovu kojih kriterijuma će Republička izborna komisija to odlučiti.
Mi smo intervenisali amandmanom. Taj amandman glasi: "Republička izborna komisija će u postupku proglašenja izborne liste, a na zahtev političke stranke ili koalicije koja je podnela izbornu listu, konstatovati da li su ispunjeni uslovi za proglašenje manjinske izborne liste uvidom u statut i program političke stranke, odnosno koalicioni sporazum stranaka nacionalnih manjina".
Smatramo da je na ovaj način bilo bolje precizirati i nije mi jasno zašto ovaj amandman nije usvojen, zašto nije prihvaćen u analizi kroz odbore, a posebno kroz Odbor za pravosuđe i upravu. Ponavljam, hitan je postupak i mogli smo kroz taj odbor da intervenišemo, odnosno vi, članovi Odbora za pravosuđe i upravu, mogli ste da intervenišete, tada da sami sastavite amandman i da to date. Moramo se osloboditi toga da posmatramo stvari isključivo sa tim prefiksom da li dolaze od ove ili one političke grupacije, jer sujeta u politici ne samo da nije dobra osobina, to je mana. Mislim da smo za početak rada ovog parlamenta pokazali previše sujete.
Druga zamerka se odnosi na sistem koji ste izabrali za uvođenje nacionalnih manjina u naš politički život. Veliki je znak pitanja koliko mi danas činimo uslugu nacionalnim manjinama. Mogli ste konsultovati uporedno pravo, što je vama takođe veoma dobro poznato i to ste bar pokazali u raspravama koje sam slušao danas i juče.
Mislim da smo mogli da se opredelimo za neki drugačiji i bolji sistem, možda onaj sistem koji podrazumeva i dvostruko glasanje, odnosno mogućnost glasanja za određen broj mesta u okviru parlamenta, ali i naravno glasanje na opštim izborima. Zašto to mislim? Zato što kada usvojimo ovaj zakon, mi iz Demokratske stranke ćemo glasati za ovaj zakon, tu nema dileme, postavljamo veoma oštru ivicu ili podelu političke scene Srbije na korpus srpskih političkih stranaka i korpus stranaka
nacionalnih manjina.
Svakog pripadnika nacionalne manjine mislim da stavljamo ili možemo staviti u dosta nezgodan položaj, da on bude pritisnut da po svaku cenu mora da glasa za svoju stranku nacionalne manjine. Jer to je neki prag, ako ga pređe može doživeti izvesne neprijatnosti. Mislim da delimo političku scenu Srbije, što nije dobro u društvu koje je već podeljeno po raznim osnovama.
Vi ste nas stavili pred veliku dilemu ovim predlogom zakona, jer ideje koje ste želeli da inkorporirate u naš politički život su civilizacijske, savremene i za svaku pohvalu i mi ih podržavamo. Ali, i dalje mislimo da je način mogao biti mnogo bolji. Mislim da bi bilo najlakše da ste povukli ovaj zakon i da smo ga podneli onda zajedno, odnosno da ste predložili zakon koji bi uvažio sve primedbe što su se ovde čule.
Moram priznati, smeo bih i da se opkladim, da ćemo menjati i ovaj zakon, ako ništa makar posle donošenja Ustava, a pre izbora. Smeo bih da se opkladim da se izbori neće sprovesti po ovom zakonu, ovakvom kakvog smo danas dobili, i evo prihvatiću kolegijalno i prijateljski sa svakim dragim narodnim poslanikom saradnju o tom pitanju.
Mislim da bismo kroz drugačije koncipiran zakon mnogo više pomogli nacionalnim manjinama da učestvuju u našem političkom životu punim političkim kapacitetom, koji podrazumeva pozitivnu diskriminaciju onih koji čine nacionalnu manjinu. Dakle, znam da vi nećete da povučete zakon, tako da smo mi bili prinuđeni da se odlučimo kako ćemo glasati o ovom zakonu.
Zbog značaja ideja koje treba da zažive u našem političkom životu, a koje se odnose na glasanje dijaspore i nacionalnih manjina, mi ćemo glasati za vaš predlog zakona, u nadi da ćete prihvatiti naše amandmane, a ako se to ne desi, u nadi da ćemo malo kasnije, za mesec, dva ili tri, nakon donošenja Ustava, zajednički uraditi predlog zakona po kojem će se napokon i odvijati izbori za Narodnu skupštinu Republike Srbije.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, najpre moram da izrazim neko svoje saznanje nakon ova dva dana, a to je da ova formirana poslanička i već sad politička većina u Srbiji ima problema sa vođenjem Skupštine, i to u dva aspekta. Prvi aspekt je efikasnost rada. Izuzetno cenim i gospodina Markovića i gospodina Maršićanina. Posebno kada je u pitanju gospodin Marković, tolerancija je lepa stvar, ali ovde treba da se primenjuje Poslovnik. Ako bi smo radili onako kao što se dešavalo u prethodna dva sata, mislim da bismo došli do tog nivoa efikasnosti da bi se izgubio svaki smisao daljeg sedenja u ovom parlamentu.
Drugi aspekt jeste način na koji se utvrđuje dnevni red. Ja sam na to juče upozorio. Ako pogledate dnevni red po kojem smo radili ove nedelje, prve dve tačke dnevnog reda su, u najmanju ruku, sporne. To ne možete osporiti. One su sporne sa aspekta Ustava, zakona i načela pravne sigurnosti. Onda smo došli do 4. i 5. tačke, i juče sam vam rekao da te tačke imaju pogrešan redosled. Tada sam rekao da ne tvrdim to zbog toga što to piše ili ne piše u Poslovniku, nego imaju pogrešan redosled zbog toga što se odnose na isto pitanje. Jedan predlog je podnet deset dana ranije, a imaju norme koje su kontradiktorne, koje jedna drugu isključuju i u najmanju ruku su inkompatibilne.
Pošto i sada kolege kažu "nije", mi smo na pragu da budu usvojena oba predloga zakona i sada vrlo direktno pitam: ukoliko usvojimo i predlog koji je podnela DSS, za koji će DS glasati, jer mislimo da je umesan i ukoliko usvojimo i predlog SRS, da li će predsednik Narodne skupštine raspisati izbore koristeći svoja ovlašćenja iz predloga DSS – u roku od 60 dana, ili će raspisati izbore prvog narednog dana od dana stupanja na snagu ovog zakona? Molim vas, takva dva zakona će egzistirati u našem pravnom poretku i vi ne možete sporiti da je to istina.
Nezavisno od toga, amandman je sastavni deo zakona; amandman SRS je, to sam rekao nekim kolegama iz SRS, bio potpuno nepotreban, jer time razgrađuju prvi član Predloga zakona, koji je potpuno jasan, jer ne možete sporiti da je sa ustavnog aspekta apsolutna istina da postoje samo dva stanja, a to je ili izbori za predsednika ili postojanje predsednika. Ono treće stanje je vanustavno.
Znači, ta dilema svakako postoji. Sada bih se vratio na zakon. Ovaj predlog koji je podnela SRS predviđa jednu značajnu novinu u našem pravnom poretku, uvodi ukidanje cenzusa za predsedničke izbore. Bilo je mnogo obrazloženja i mnogo šta iz obrazloženja SRS stoji, a posebno stoji ono što se odnosi na aktuelnu političku situaciju, odnosno na činjenicu da mi nemamo predsednika već duže vreme. Međutim, stav poslaničke grupe Demokratska stranka – Boris Tadić po ovom pitanju je potpuno racionalan i nije promenjen pod pritiskom ovih dnevno-političkih dešavanja.
Mi smo svesni, i nema potrebe da to koristimo kao argumentaciju, da u uporednom pravu i u uporednim političkim sistemima normalno funkcioniše ovaj ili onaj sistem izbora predsednika Republike. Tu nema nikakve dileme, i u Srbiji može da funkcioniše i jedan i drugi sistem izbora predsednika Republike, tako da bismo samu ideju o ukidanju cenzusa mi mogli podržati, ali samo pod jednim uslovom, a to je da se celina sistema postojanja predsednika Republike u našoj državi reguliše. Znači, ne samo jedan segment, ne samo separatno, ne samo način izbora predsednika, nego i ono što je mnogo bitnije, a to je nadležnost tog predsednika i način opoziva predsednika. To su pitanja koja nužno moraju da korespondiraju. To je nešto što je stvar logike.
Podsetiću vas na deo nadležnosti, pošto, nažalost, u dosadašnjem toku diskusije se nije o tome govorilo, a treba, zbog javnosti, da se zna šta sve to može da uradi predsednik Republike Srbije. To je Ustav Republike Srbije, član 83.
On predlaže Narodnoj skupštini kandidata za predsednika Vlade; kandidate za predsednika i sudije Ustavnog suda; ukazom proglašava zakone - ali to podrazumeva i pravo suspenzivnog veta. Predsednik Republike kod nas ima pravo suspenzivnog veta.
Zatim, obavlja poslove iz oblasti odnosa Republike Srbije sa drugim državama i međunarodnim organizacijama; rukovodi oružanim snagama i u miru i u ratu; naređuje opštu i delimičnu mobilizaciju; kad Narodna skupština nije u mogućnosti da se sastane, on utvrđuje postojanje neposredne ratne opasnosti ili proglašava ratno stanje, po prethodno pribavljenom mišljenju Vlade; na predlog Vlade, kada su na delu teritorije Republike Srbije ugroženi bezbednost Republike Srbije, slobode i prava čoveka i građanina ili rad državnih organa, proglašava vanredno stanje. Zatim, ima ova protokolarna ovlašćenja koja je pomenuo i jedan od kolega: daje pomilovanja; dodeljuje odlikovanja i priznanja utvrđena zakonom; obrazuje stručne službe itd.
To je sve ono što čini jedan kapacitet te funkcije predsednika Republike. Zamislite da mi takvog predsednika Republike treba da biramo, kao da biramo predsednika mesne zajednice ili predsednika skupštine stanara. Pa i oni zakoni o stanovanju i održavanju stambenih zgrada propisuju strože uslove kada neko želi da izabere svog predsednika skupštine stanara, nego što bismo mi sada da predvidimo kao uslove za izbor predsednika Republike.
Posebna priča je opoziv predsednika Republike i o tome manje – više svi već znamo. Znači, potrebno je dve trećine narodnih poslanika da se najpre izjasni o tome da je on povredio Ustav, a zatim je potrebno, ne polovina birača da izađe, nego je potrebno da polovina birača glasa za njegov opoziv, što spada u nešto nemoguće. Trebalo bi da 3,5 miliona ljudi izađe i glasa za njegov opoziv, što pretpostavlja izlazak od 90 posto birača, jer logično je da će biti nekih koji će misliti drugačije.
Ne mislim da su ova ustavna rešenja dobra i verovatno se i vi ne slažete sa ovakvim ustavnim rešenjima. Međutim, to je ono što je navedeno u Ustavu, to je tako, to je bilo kritikovano godinama i od političkih stranaka i od raznih drugih organizacija, eksperata, stručne javnosti itd. Međutim, meni se čini da ovde, zarad nekih uskopolitičkih interesa ili nesposobnosti političke elite (nikoga posebno ne apostrofiram) da motiviše birače da izađu na izbore i glasaju za predsednika Republike, mi pribegavamo tome – hajde da promenimo zakon i sve će biti u redu. Prosto mi se čini kao da, bežeći od odgovornosti, od naše obaveze, zatvaramo oči pred našim neuspehom i kažemo – evo, promenićemo zakon, promenićemo pravila igre i sve će biti u redu.
Neki, pak, navode kao razlog za ovakvu izmenu Zakona neažurne biračke spiskove. Nećemo valjda zato što postoji sumnja u ažurnost biračkih spiskova da menjamo Zakon o izboru predsednika Republike? To je samo jedan govornik ovde rekao i ne smatram da je to iole ozbiljan argument.
Pred nama jeste donošenje novog ustava. To je nešto oko čega postoji saglasnost skoro svih političkih aktera u Srbiji. Demokratska stranka će sigurno sve učiniti da se dođe do rešenja koje će relaksirati ovakvu našu političku scenu. Ona sigurno nije najbolja, daleko od toga, vrlo je napeto i neizvesno stanje u Srbiji. Znači, učinićemo sve, pa makar se to ticalo i sistema izbora predsednika Republike. Mi nemamo apriori negativan stav prema tome kako će se on birati, jednostavno, mi smo samo protiv toga da se u nečem interveniše separatno zbog toga da bi danas vaš ili naš kandidat postao predsednik Republike, a da se jedan sistem kao celina pri tome pokvari. Mislimo da se na taj način ne može intervenisati u nečem što bi trebalo da bude jedan pravni sistem ili pravni poredak.
Zakoni se ne donose po meri momentalnih interesa političkih stranaka, zakonodavac treba da ima jednu širu viziju i da zakone donosi po meri onoga što zovemo država i, u krajnjem slučaju, naroda, u koga se non-stop zaklinjemo. Zato poslanički klub DS – Boris Tadić neće podržati Predlog zakona koji smo ovde čuli. Nadamo se da će biti izglasan Predlog zakona DSS-a, da ćemo na taj način popuniti pravnu prazninu, da ćemo nakon toga zajednički svi sve učiniti da po postojećim propisima, u postojećem sistemu, dođemo do novog predsednika Republike, a potom pristupiti novoj promeni ustava. A ukoliko to jeste trend u nekom zapadnom svetu na koji se ugledamo, da se ide na to da se u krajnjem slučaju ukine cenzus i promeni kompletna pozicija predsednika Republike, pa da bude tako kao što je i u nekim drugim zemljama.
Znači, mi nećemo podržati ovaj zakon, ne zato što smo protiv cenzusa, već zbog toga što mislimo da se ovde ipak mora prići malo odgovornije i da je prethodni korak promena Ustava, promena pozicije predsednika Republike, a zatim ćemo se lako dogovoriti oko toga kako ćemo takvog predsednika Republike izabrati.

Poštovane koleginice i kolege, mi sad ovde imamo dva zakona. Jedan je samo sa dopunama, drugi piše o izmenama. Nije bitno, dva zakona o izmenama i dopunama Zakona o izboru predsednika Republike.
Ono što je, moram priznati, mene malo zbunilo, to je redosled kojim su se oni našli na dnevnom redu. Naime, ovaj zakon koji je podnet deset dana pre ovog drugog nalazi se iza tog drugog na dnevnom redu. Naravno, Poslovnik nema nikakvu odredbu kojom bi utvrdio kojim će se redosledom praviti taj dnevni red, ali iz samog duha Poslovnika jasno proizilazi, iz nekih drugih odredbi Poslovnika, da bi trebalo da se poštuje vreme podnošenja predloga, pogotovo kada se ti predlozi odnose na isto pitanje, kao što je u ovom slučaju danas, pred nama, na dnevnom redu.
Sitničavo bi bilo sada govoriti o tom redosledu. Ne pominjem taj redosled radi isterivanja maka na konac, nego zbog toga što imamo dva predloga zakona koji bi, ukoliko se oba usvoje, stvorili izvesnu konfuziju. Dakle, ako bismo usvojili predlog zakona DSS-a, a nakon toga usvojili predlog zakona SRS-a, došli bismo u jednu pravno nemoguću situaciju, ili bar u situaciju koju bi neko trebalo da nam objasni, šta će se primenjivati.
Reći ću vam o čemu je reč. Dakle, ako usvojimo predlog zakona DSS-a, trebalo bi da se primenjuje da predsednik Skupštine raspisuje nove izbore u roku od 60 dana.
Ako nakon toga usvojimo i Predlog zakona Srpske radikalne stranke, tamo jasno stoji da se izbori za predsednika raspisuju onog momenta kada se stvore uslovi predviđeni Ustavom Republike Srbije, to je čl. 86. i 87, a normalno, da to ne bih citirao, sada svi znamo koji su to uslovi.
Drugim rečima, ako već postoji ideja DSS-a da prihvati predlog SRS, onda je zaista trebalo, bez obzira na stranačku sujetu ili ne znam šta već, da povučete ovaj predlog i da jednostavno svima uštedite vreme, i vama i nama, i da samo raspravljamo o predlogu SRS.
Još jedna mala nelogičnost tu postoji. Pazite, ukoliko bismo usvojili predlog SRS, znači predlog koji sledi opet nakon ovog predloga koji sada raspravljamo, postavlja se pitanje koji su to izbori neuspeli. Jer, kako možemo imati neuspele izbore ako nemamo cenzus, onda su izbori uspeli makar da je izašao i jedan glasač. A predlog DSS-a upravo govori o neuspelim izborima.
Znači, mi jednostavno imamo situaciju da imamo dva zakona koji su, u najmanju ruku, naopakim redosledom stavljeni na dnevni red. Ako ništa drugo trebalo je staviti prvo radikalski, a nakon toga predlog DSS-a.
Što se tiče samog predloga DSS-a, on je vrlo racionalno objašnjen, potpuno je jasno da je nastala pravna praznina onog momenta kada je Ustavni sud doneo odluku. Odluke Ustavnog suda su izvršne. Ona odredba na koju se odnosi odluka Ustavnog suda uklanja se iz pravnog poretka. Stvar je potpuno jasna i s tog aspekta predlog DSS-a jeste prihvatljiv za poslanički klub Demokratska stranka – Boris Tadić.
Izvesno nerazumevanje se odnosi, i prosto mislim da se kod samog predlagača potkrala nepreciznost, pošto dosta ljudi poznajem iz DSS-a, na stav 2. Znači, vi ste taj stav 2. podneli kao posledicu nekog vašeg tumačenja, pogrešnog, o tome kada prestaje mandat, a kada se raspušta Skupština.
Mislim da ste pomešali te osnovne pojmove oko raspuštanja Skupštine i prestanka mandata. To nije jedno te isto, o tome jasno govori Ustav Republike Srbije. To je član 75. stav 3. koji jasno kaže kada prestaje mandat. Mandat prestaje verifikacijom poslanika novog saziva, a ne raspuštanjem Skupštine, tako da bi se tu mogla staviti primedba vašem predlogu zakona.
Vi jeste hteli da prevaziđete ovu pravnu prazninu, ali ste sigurno to mogli da uradite mnogo elegantnije i praktičnije, možda na način na koji je to uradila SRS. No, rekao sam da ovaj predlog zakona ima našu podršku, jer za slučaj da ne prođe predlog zakona SRS, potrebno je da se popuni ova pravna praznina. Mislim da nećemo imati problem oko tumačenja toga da u roku od 60 dana predsednik Narodne skupštine raspiše izbore.
Glasaćemo i za ovaj predlog, normalno, jer vam je verovatno poznato – mi nećemo glasati za smanjenje cenzusa, iako načelno jesmo za smanjenje cenzusa, ali nismo za smanjenje cenzusa na jedan separatan način. Smatramo da jedno takvo pitanje treba da obuhvati i pitanje nadležnosti, kao i pitanje opoziva, dakle ceo jedan sistem kada govorimo o predsedniku Republike.
Eto toliko. Voleo bih da se u budućem radu Skupštine malo više vodi računa o ekonomičnosti, da se ne gubi vreme na ovaj način, da se jednostavno uvaži nečiji predlog, koji praktično u potpunosti konzumira predlog onoga koji je imao tu priliku da sastavlja dnevni red na način na koji on to hteo. Hvala na pažnji.

Poštovane koleginice i kolege, prosto ne znam da li ima ikakve svrhe ponavljati ovo što je već rekao gospodin Tadić, dakle reći ću to zbog javnosti. Drugi i treći red desno nemaju poslaničke jedinice.
Ukoliko svi poslanici dođu na zasedanje Skupštine, kao što je to bilo tada, a to je bilo pre dve godine, ne mogu svi poslanici koji sede u tom redu da glasaju na tim poslaničkim jedinicama.
Dakle, to što gospodin Vučić... Pa, profesore (obraća se poslaniku Simonoviću), ne znam kako možete da pričate da nije tačno... (Profesor Simonović ubacuje karticu u poslaničku jedinicu.) Dobro, očigledno ne vredi, očigledno je da ne razumete.
Dakle, pozivam novinare, zaista bih zamolio, zbog toga što se ova slika pojavljuje već nebrojeno puta u našim medijima, da slikaju drugi i treći red desno. Dakle, drugi i treći red desno, u tim redovima ne postoje poslaničke jedinice.
A što se tiče ovih uvreda gospodina Vučića, smatram da to nije dostojno ovog parlamenta i mislim da je to samo dokaz da se radikali ništa nisu promenili, da su to oni isti radikali koji su polivali, pretili zarđalim kašikama i radili sve ono čije smo posledice videli u poslednjih deset godina.
Dakle, još jednom pozivam sve novinare da snime drugi i treći red, u drugom i trećem redu nema poslaničkih jedinica za glasanje. Hvala.
(U međuvremenu poslanik Aleksandar Vučić traži repliku).

Poštovani narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, pred nama se nalazi Predlog zakona koji je dugo i temeljno pripreman. U postupku izrade ovog zakona svi su mogli da uzmu učešće, da daju svoje predloge rešenja i ideje. Ministarstvo, na čelu sa gospodinom Šumarcem, imalo je sluha i zato danas imamo Predlog zakona koji je za svaku pohvalu.
Naime, predlagač je kroz Predlog zakona ostvario očiglednu intenciju, koja je sigurno nesporna među svim poslaničkim grupama, a to je da se stimuliše izgradnja kao svojevrstan zamajac privrednog razvoja, da se stimulišu strane investicije, a posebno domaći potencijali kroz tržište na kome će učestvovati svi subjekti spremni i sposobni za utakmicu u kojoj je nagrada poslovni dobitak za preduzetnike i opšti napredak za naše društvo.
Svoju nameru predlagač je ostvario kroz sledeće: umesto više desetina propisa, što zakona, što podzakonskih akata, cela materija se uređuje jednim zakonom. To je za svaku pohvalu, jer je i ideja zakonodavca da materija bude kodifikovana. To je olakšanje za svakoga i svako će to pozdraviti, izuzev onoga koji, kako bi naš narod rekao, voli da lovi u mutnom. Olakšanje je za one koji primenjuju zakon, kao i za one koji ostvaruju svoje pravo po njegovim odredbama, jer je jasno da je na jednom mestu utvrđena procedura, prava, obaveze i odgovornosti. Zakonodavac treba da je konzistentan i koncizan, a to ovom prilikom jeste.
U ovom zakonu su procedure značajno pojednosavljene. One su u skladu sa uporednom praksom. Urbanistički planovi će se sprovoditi brzo i jednostavno, uz obavezu administracije da poštuje vrlo kratak rok od samo osam dana za izvod iz urbanističkog plana. Kad ovom aktu dodamo idejni projekat i, naravno, dokaz o raspolaganju zemljištem, podnosi se zahtev na koji se odgovor mora dobiti u roku od samo 15 dana. Pozitivan odgovor je odobrenje za izgradnju. Na osnovu odobrenja za izgradnju pristupa se izgradnji objekta.
Imajući u vidu da je dosadašnji postupak izdavanja građevinske dozvole podrazumevao veoma komplikovanu i dugotrajnu proceduru koja je mogla trajati godinama, jasno je da je predložena izmena suštinskog karaktera. Akt kojim se dozvoljava gradnja nije više otežavajući faktor ili možda čak i palarizator legalne izgradnje i svojevrsni generator bespravne gradnje, već jednostavno i efikasno dostupan akt koji obezbeđuje učešće države u meri koja je neophodna radi zaštite opšteg interesa, ali istovremeno i interesa svih onih subjekata koji u bilo kojoj ulozi učestvuju u postupku izgradnje.
Građevinsko zemljište je podeljeno na javno i ostalo građevinsko zemljište, koje može biti u svim oblicima svojine. Ovde je predlagač pokazao smisao za ono što nas čeka i time što je omogućio bivšim vlasnicima da mogu izvršiti prenos prava korišćenja neizgrađenog građevinskog zemljišta, legalno, bez dovijanja, neoverenih ugovora, ali i trećim licima, koja to pribavljaju bez straha, jer je to sada legalan posao uređen zakonom. Zakon je u ovom domenu tako koncipiran da je potpuno kompatibilan sa promenama koje će u ovoj oblasti, nesporno, doneti promena Ustava Republike Srbije.
Predlog zakona nedvosmisleno afirmiše izgradnju. To se čini rešenjima iz čl. 77. i 78. koji se odnose na plaćanje naknade za korišćenje i prihvaćenim rešenjem iz amandmana poslanika Nade Kolundžije, kojim se utvrđuje plaćanje naknade prema najvećem planom dozvoljenom indeksu izgrađenosti.
Ovakvim rešenjem se motivišu vlasnici objekata, odnosno korisnici zemljišta da privedu zemljište nameni ili ga ponude na otkup opštini radi privođenja nameni. To je način da se prevaziđu dugotrajni i često na neuspeh osuđeni pokušaji rešavanja imovinsko-pravnih odnosa kako bi se pristupilo izgradnji i realizacija onoga što je planovima predviđeno.
Izgradnja se afirmiše rešenjem iz člana 86. koji predviđa jasne rokove u kojima se mora započeti i završiti izgradnja objekta, odnosno zemljište privesti nameni. Danas imamo situaciju da su čitavi blokovi, rešenjem od pre 5, 6, 10 godina, povereni raznim subjektima radi izgradnje. Čitavi veleposedi, nažalost, nisu privedeni nameni zbog nemarnosti, nesposobnosti ili nekog sličnog razloga koji ne opravdava. Direktni gubitnik u ovoj situaciji je opština, odnosno grad, odnosno društvo i naša država, jer se blokira izgradnja i privođenje zemljišta planiranoj nameni. Posebno je značajno prihvatanje amandmana kojim se onemogućuje dugotrajno sporenje po odluci opštine, odnosno grada, odnosno ministarstva.
Predlog zakona predviđa i daleko efikasniji sistem za borbu protiv bespravne gradnje. Bespravna izgradnja se obesmišljuje i to dvostruko.
Prvo, daleko jednostavnijim i dostupnijim procedurama za izgradnju i to od izrade planskih dokumenata do izdavanja odobrenja za izgradnju. Ako su nedostatak planskih dokumenata i ekstremno komplikovane procedure bile generator bespravne izgradnje i kakvo-takvo opravdanje za istu, ovim rešenjima to više ne stoji.
Drugo, nadležni organi dobijaju jasne i efikasne instrumente za suzbijanje bespravne izgradnje, izbegavanjem dugotrajne i komplikovane procedure tretiranja bespravne izgradnje u upravnom postupku, koji je apsolutno neprimeren za bespravne graditelje.
Prihvaćenim amandmanima na čl. 141, 145. i 155. bespravni graditelji se tretiraju na način koji priliči ozbiljno organizovanom društvu, kao i društvenoj opasnosti koja predstavlja ovakav vid sada već inkriminisanog ponašanja.
Ovaj predlog zakona posebno insistira na odgovornosti. To je veoma važno. Deo problema u ovoj oblasti je nastao zato što se nije znalo ko je za šta odgovoran i kakve sankcije za svoju odgovornost snosi. Odgovornost kao princip u ovom zakonu je konsekventno sprovedena i to od odredbi koje se odnose na inženjersku komoru, pa do odredbi 9. i 10. glave koje se odnose na postupanje ovlašćenih lica, kao i krivične sankcije, privredne prestupe i prekršaje.
To je neophodno da bi se zaštitila prava građana, ali naravno i opšti interes. Smatram, dakle, da je pred nama nesporno dobar zakon, međutim, mnogo je posla, posebno na izradi planskih dokumenata, moramo razgraničiti javno i ostalo građevinsko zemljište, a za nas u Beogradu posebno je važno da na adekvatan način utvrdimo kako ćemo primenjivati odredbe ovog zakona i posebno razgraničenje, imajući u vidu odredbe 95. člana ovog zakona koji vrši podelu nadležnosti.
Ta podela nadležnosti je veoma važna, zbog toga što je to istovremeno jasna podela odgovornosti.
Možemo očekivati da će ovaj zakon inicirati jedan mali "Nenj deal" u Srbiji, zamajac koji masovna izgradnja daje za komplementarnu industriju i to već delom u ovoj građevinskoj sezoni, a sigurno naredne građevinske sezone.
Značaj ovog zakona je veliki, kvalitet koji on donosi takođe, ali je velika i naša odgovornost u njegovoj primeni.
Hvala na pažnji.

Poštovano predsedništvo, poštovane koleginice i kolege, radi se o amandmanu kojim sam hteo da ukažem na problem koji postoji u našem pravosuđu već duže vreme, a radi se o upisu lica u imenik advokata, koji može dovesti do toga da se nezavisnost sudstva dovede u pitanje.
Naime, imamo situaciju da veliki broj sudija za bliske rođake ima advokate, što dovodi do sumnje u donošenju odluka od strane tih sudija. Činjenica je da ovo možda i nije materija ovog zakona, ali je sigurno dobro da se pozabavimo ovom temom, jer ona je na tragu jednog drugog problema koji postoji u našem pravosuđu, a to je da se u imenik advokata upisuju ljudi koji su do juče bili sudije ili tužioci ili pak policajci.
U mnogim drugim državama ovo pitanje se rešava na taj način što se ne dozvoljava upis u imenik advokata ljudima koji zbog svoje funkcije ili stepena srodstva sa nosiocima pravosudnih funkcija mogu na neki način da utiču na donošenje odluka i time krše pravo onih koji su došli u sud po pravdu. Stoga ostajem i dalje pri ovom amandmanu i pri ovoj ideji da se i drugim zakonima, pre svega Zakonom o advokaturi, uredi ovo pitanje.

Poštovane koleginice i kolege, mislim da je ovo vrlo važan amandman. Naime, mojim amandmanom je predloženo sledeće: "Sudiju bira Narodna skupština na predlog Visokog saveta pravosuđa.
Ako predloženi kandidat ne bude izabran, Odbor za pravosuđe predlaže Narodnoj skupštini drugog kandidata.
Ako ni taj kandidat ne bude izabran, Visoki savet pravosuđa ponovo će oglasiti izbor."
Naime, radi se o tome da mi možemo doći u vrlo neprijatnu situaciju, da Visoki savet pravosuđa predloži određen broj kandidata za nosioce pravosudnih funkcija, a da Narodna skupština ta ista lica ne izabere da budu nosioci tih funkcija. Jednostavno, to je jedna blokada u koju možemo zapasti i koja može trajati četiri pune godine. Dakle, Visoki savet non-stop predlaže iste kandidate, Narodna skupština non-stop odbija. Sada je tu pitanje odgovornosti, da li je odgovornost na Visokom savetu pravosuđa ili je odgovornost na Narodnoj skupštini. Odgovornost će verovatno poneti zakonodavna vlast, ali zakonodavna vlast mora imati i hrabrosti da takvu jednu blokadu preseče. Stoga je vrlo važno da mi, kao Narodna skupština, sebi pribavimo pravo koje nam pripada po samoj prirodi stvari, jer ko može više, može i manje. Dakle, kad možemo da biramo, možemo i da predlažemo u situaciji kada je blokiran regularan način predlaganja, dakle, kada dođe do te blokade.
Molim vas da obratite pažnju kada bude glasanje o ovom amandmanu, jer se zaista radi o vrlo praktičnim stvarima, a istovremeno se ni na jedan način ne dira u prava koja smo već dali zakonom - da Visoki savet pravosuđa ima prvenstveno pravo, ekskluzivu u predlaganju sudija. Dakle, radi se samo o tome da moramo omogućiti sebi da, ukoliko dođe do blokade, tu blokadu na neki način sprečimo i za to ponesemo odgovornost. Mislim da je mnogo veća odgovornost ukoliko ne otvorimo sebi mogućnost da sutrašnju blokadu pravosuđa na neki način sprečimo.

Poštovane koleginice i kolege, podneo sam amandman kojim želim da funkciju predsednika suda ustanovimo kao upravno-sudsku funkciju u punom smislu te reči. Tako sam ovim amandmanom predvideo dve stvari. Jedna je da predsednika suda bira Narodna skupština na predlog Odbora za pravosuđe, dakle da ne ide na predlog Visokog saveta pravosuđa, ali da ne bismo uticali na nezavisno sudstvo predvideo sam i da taj čovek - predsednik suda, ne može da sudi... Možete li malo da ih umirite?

Dakle, radi se o potrebi da predsednik suda bude isključivo nosilac upravno-sudske funkcije i da ga bira na predlog Odbora za pravosuđe Narodna skupština, ali da zbog očuvanja nezavisnosti sudstva on nema pravo da sudi za vreme dok je predsednik suda, dok obavlja upravno-sudsku funkciju.
Ono što me motivisalo da predložim ovakav amandman je stanje u pravosuđu, i to na osnovu uvida koji je izvršen i od strane kolega koji se bave advokaturom u Beogradu. Pored toga, sada ću vam izneti neke podatke iz zapisnika o izvršenoj kontroli Drugog opštinskog suda u Beogradu: u tom sudu, po sistematizaciji, ima 66 sudija; u momentu vršenja kontrole u tom sudu bilo je prisutno 17 sudija. Znači, od 66 sudija koji treba da su na svojim radnim mestima, za šta je pre svega odgovoran predsednik suda, prisutno je samo 17 sudija.
To je ogledalo države i tu se postavlja pitanje odgovornosti. Ta odgovornost se danas bez ikakvog osnova svaljuje na one koje je narod izabrao, znači na predstavnike zakonodavne i izvršne vlasti koja iz nje proističe. A, setom zakona koje smo doneli pre izvesnog vremena to je u isključivoj nadležnosti same sudske vlasti, odnosno Visokog saveta pravosuđa.
Ne može država, ne može niko, jer niko nema pravo da sa sebe skine teret odgovornosti za to što se dešava u sudovima. Mi bi kao zakonodavna, i izvršna vlast koja proističe iz zakonodavne vlasti, trebalo da nosimo tu odgovornost i ne smemo da bežimo od nje. Mi moramo sebi pribaviti to pravo, a istovremeno pristati na tu odgovornost da biramo predsednike sudova i odgovaramo za ono što se u tim sudovima dešava.
Dakle, ukoliko bismo pristali i usvojili ovaj amandman predsednici sudova bi bili isključivo upravno-sudska funkcija. Oni bi bili odgovorni za poštovanje radnog vremena u sudu, za trošenje materijalnih sredstava u sudu, jer on postavlja i sekretara suda, za sve ono što je bitno u sudu, kada se pojavite kao građanin ili kao advokat ili kao bilo ko drugi ko nekim poslom dolazi u sud. Za sve su odgovorni predsednici sudova.
Ako bismo prihvatili ovaj amandman ni na jedan način se ne bi mešali u nezavisno sudstvo, jer nezavisno sudstvo podrazumeva nezavisnost sudovanja, nezavisnost odlučivanja o pravima i obavezama građana.
Nezavisnost sudstva ne podrazumeva nezavisnost od radnog vremena, nezavisnost od zakona, javašluk i tome sl. Molim vas, kada razmišljate o ovom amandmanu, setite se ovog podatka koji sam izneo ovde, da se od 66 ljudi u radno vreme u sudu nalazi 17. Pri tom, u Okružnom sudu, istog tog dana, u 12 kabineta Okružnog suda, zatečen je samo jedan stručni saradnik. To je stanje Okružnog suda u Beogradu i Drugog opštinskog suda u Beogradu.
Stoga, molim vas da prihvatite ovaj amandman, učinićemo jednu dobru stvar, a ničim se ne remeti ono što smo uradili pre šest meseci, kada smo donosili Zakon o sudovima. Razmislite još jedanput kakvo je stanje u beogradskom pravosuđu, setite se štrajka, setite se mnogih drugih stvari! Moramo prihvatiti odgovornost, od nje ne vredi ni bežati. U krajnjem slučaju, zato smo i izabrani. Hvala.

Ovaj amandman je na tragu, odnosno posledica onog prethodnog amandmana kojim sam predložio da funkciju predsednika suda definišemo kao upravno-sudsku funkciju. Ukoliko bismo usvojili taj prethodni i ovaj amandman mogli bismo da razgovaramo na sledeći način: dakle, nosimo odgovornost za funkcionisanje suda, a ne za sudovanje, pa u situaciji kada, kao što sam malopre naveo, u jednom sudu u 9,30 ili pred kraj radnog vremena od 66 sudija zateknete svega 10, kada suđenja počinju neka u sudu u 9,30 ili u 10,30 a kada pri tom država uloži u toku 2001. godine 78 miliona i 624 hiljade dinara samo u opremanje sudova, kada pri tom sudije imaju platu od 30 hiljada dinara, koliko je to sada, a sud ne funkcioniše u upravnom smislu, onda mi kao nosioci vlasti, kao oni koji su izabrani od građana ponesemo odgovornost, Odbor za pravosuđe sagleda sve te razloge i predloži Narodnoj skupštini razrešenje predsednika suda.
Jednostavno, ovaj amandman se odnosi na to da mi možemo razrešiti predsednika suda, kao što se prethodni odnosi na to da možemo izabrati da bismo bili odgovorni za funkcionisanje suda. Ponavljam još jedanput: taj predsednik suda ne sudi, to pravo mu oduzimamo kako se ne bi uticalo na vršenje, odnosno na nezavisno sudstvo kao princip koga se uporno normalno držimo. Hvala lepo.

Poštovano predsedništvo, koleginice i kolege narodni poslanici, iskreno sam se nadao da ćemo, kada budemo vodili diskusije o ovim predloženim izmenama i dopunama, zbog njihovog karaktera i zbog nekih objektivnih okolnosti koje se tiču mogućnosti uređenja ove materije na republičkom nivou, voditi  kraću,  efikasniju i stručniju raspravu. Ali, šta je tu je, predložene izmene i dopune svakako nisu takvog karaktera da bismo sa zadovoljstvom mogli konstatovati da je u pitanju jedno sveobuhvatno rešenje, kakvo bi bila kodifikacija ili donošenje krivičnog zakonika.
Međutim, za kodifikaciju, kao što je manje - više svima nama ovde poznato, za jedno sveobuhvatno rešenje potrebna je stabilnost društvenih odnosa, posebno onih odnosa koji se žele urediti tom kodifikacijom, odnosno tim zakonikom, a mi danas praktično imamo niz otvorenih ključnih političkih pitanja, pa i pitanja okvira i oblika države u kojoj živimo.
To su razlozi što pred nama nije, krivični zakonik, već Predlog izmenama i dopuna Krivičnog zakona, i stoga svi ti argumenti koji idu u prilog kritike na ovaj način potpuno su neosnovani.
Naravno, predložene izmene i dopune su dobre i svakako ih treba usvojiti. Još bi bilo bolje da nismo morali čekati promene na saveznom nivou, izmene saveznog Krivičnog zakona, ali šta je tu je. Predložene izmene treba da usvojimo, imajući u vidu stanje našeg krivičnog zakonodavstva, i o tome je ovde već bilo reči.
Dakle, u pitanju je neopravdano blaga kaznena politika. To je kaznena politika koja apsolutno ne odgovara moralnom profilu našeg društva koje stvaramo u poslednjih nesrećnih 13 godina, prevaziđenost određenih inkriminacija, neadekvatna krivično - pravna zaštita određenih društvenih vrednosti, a posebno postojanje smrtne kazne. Moram reći da sam mislio da je ovde neki opšti stav da treba ukinuti smrtnu kaznu, kao jedno civilizacijsko dostignuće da se smrtna kazna jednostavno ukine.
To i jeste, kako reče kolega Radosavljević, najmarkantnije obeležje ovog predloga izmena i dopuna Krivičnog zakona. Smrtna kazna je krivična sankcija koja je oduvek izazivala, a i danas izaziva, brojne polemike. One se u svojoj suštini svode na argumente - za i protiv smrtne kazne. Po sredi je, naravno, ne samo pravno, već, filozofsko, etičko, kao i političko pitanje prava države da oduzme čoveku život.
Naravno, neću ponavljati sve te argumente koje su cenjene kolege iznele pre mene, samo ću reći ono što je manje - više svima poznato, da je smrtna kazna ta krivična sankcija koja apsolutno odudara, izdvaja se iz sistema krivičnih sankcija i uopšte ne ispunjava onu svrhu koju moraju da ispunjavaju krivične sankcije, a to se odnosi na generalnu, specijalnu prevenciju, pa u krajnjem slučaju resocijalizaciju lica koja su osuđena na tu kaznu.
Posebno, vrlo bitno pitanje, koje je oduvek na neki način mučilo i one koji donose odluku o smrtnoj kazni, jeste to što je ta kazna apsolutno nepopraljiva. Mi danas, naravno, ovom pitanju pristupamo pre svega kao političari. Krivično zakonodavstvo je u dobroj meri ogledalo stanja jedne drže i jednog društva.
Pri definisanju naših političkih stavova polazimo od realnosti, od našeg okruženja, a naše okruženje nam govori da smo jedna od retkih država u Evropi koja je zadržala smrtnu kaznu.
Današnjim izmenama Krivičnog zakona postajemo bliži onim zajednicama koje su nam umnogome uzor i prema kojima težimo da se ravnamo.
Tim izmenama pridružujemo se opštoj tendenciji koja je prevladala u savremenom svetu, da su nedvosmisleno prevladali argumenti protiv smrtne kazne. Međutim, ono što je takođe veoma tačno, to je da se u praksi budno mora pratiti kriminološka situacija i kretanje kriminaliteta nakon ukidanja smrtne kazne, posebno praksa izricanja kazne od 40 godina zatvora, ali to je već neko pitanje koje nije tema ovog krivičnog zakona.
Pored ove svakako najvažnije promene, ovaj predlog sadrži i druge promene čija je težnja rešavanja nagomilanih problema, koji opterećuju naše krivično zakonodavstvo.
Pooštravanje kazni za pojedina krivična dela je potpuno opravdano, imajući u vidu kako strukturu kriminaliteta u poslednjim godinama, tako i intenzitet. Uvođenje novih inkriminacija i brisanje pojedinih iz postojećeg zakona čini Krivični zakon životnijim i realističnijim.
Istina da je život uvek inventivniji od zakonodavca nije opravdanje za tromog, neefikasnog i nestručnog zakonodavca. I, pošto mi takvi nismo, mi se danas bavimo ovim izmenama i dopunama.
Ustanova blažeg kažnjavanja je, po meni, odmah posle smrtne kazne ili skoro jednako bitna novina u ovom predlogu izmenama i dopuna Krivičnog zakona, predviđena članovima 3. i 79, i to je jedno odlično rešenje. Nadam se da će dati pozitivne efekte u cilju bržeg otkrivanja i gonjenja za navedena krivična dela, ali će njen stvarni domašaj zavisiti od prakse.
Za promene u našoj zemlji u svim oblastima, pa i u ovoj veoma delikatnoj, nisu dovoljne samo promene zakona. Potrebna je promena svesti i načina razmišljanja svih, a posebno onih koji imaju tu privilegiju i tu čast da u ime naroda sude o postupcima drugih.
U tom svetlu treba razmisliti i o primeni zakona koje smo nedavno donosili, a koji se odnose na oblast pravosuđa, posebno Zakona o javnom tužilaštvu, te Zakona o Visokom savetu pravosuđa.
I na kraju, naravno, glasaću za predložene izmene i dopune, one su još jedan korak na putu nespornih promena i zajedno sa zakonima koje smo usvojili, kao i onima koji su na dnevnom redu, stvaraju uslove za pravednije, dekriminalizovano i savremeno društvo u razvijenoj Evropi. Hvala na pažnji.

Poštovani predsedništvo, koleginice i kolege narodni poslanici, podneo sam dva amandmana vezana za organizovanje mesnih zajednica. Jedan je na član 8. Predloga zakona, a taj amandman je samo posledica ovog amandmana koji sam podneo na član 72. Predloga zakona.
Naime, radi se o tome da mesne zajednice organizuju skupštinu opštine apsolutnom većinom glasova odbornika, a ne da se mesne zajednice organizuju putem referenduma u mesnoj zajednici, jer smatram da je još uvek nemoguće na taj način organizovati mesnu zajednicu, odnosno da građani nisu zainteresovani da se na taj način izjašnjavaju o organizovanju mesne samouprave.
Kada smo razgovarali o amandmanu na član 8. Predloga zakona, ministar Vladan Batić je izašao i prihvatio taj amandman, tako da je on postao sastavni deo Predloga, a obzirom da je on samo posledica amandmana na član 72, razgovarao sam sa ministrom i on bi svakako prihvatio i ovaj, ali trenutno nije prisutan, tako da nema logike da ne prihvatimo amandman na član 72, jer je Vlada prihvatila onaj koji je posledica amandmana na član 72. Molim vas da prihvatite ovaj amandman, jer bismo posle imali problem - morao bi Odbor za pravosuđe da interveniše, jer bi imali dva člana koja nisu u međusobnoj saglasnosti, odnosno kontradiktorni su.

Poštovano predsedništvo, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, dakle, radi se o amandmanu koji se odnosi na mesne zajednice. Način na koji je predlagač koncipirao sistem mesnih zajednica je u načelu dobar način i ne može se staviti neka teorijska primedba. Međutim, slabo je primenljiv u našim uslovima.
Predlagač je predvideo da, građani mogu da, radi zadovoljavanja svojih potreba, obrazuju mesnu zajednicu, a to je predvideo članom 8, da bi kasnije članom 72. predvideo da se građani o obrazovanju mesne zajednice ili drugog oblika mesne samouprave izjašnjavaju referendumom.
To je sigurno vrlo demokratski i jednog dana ćemo verovatno doći i do tog stepena razvoja svesti, da kažem, o lokalnoj samoupravi, o mesnom organizovanju građana. Mislim da u sadašnjim uslovima to nije primereno.
Stoga je moj amandman malo suzio to pravo i preneo ga na skupštinu opštine. To su dva amandmana, jedan se odnosi na ovaj 8. član, a drugi se odnosi na član 72. Ovaj amandman na član 8. predviđa da jedinica lokalne samouprave obrazuje mesnu zajednicu ili drugi oblik mesne samouprave u skladu sa statutom i zakonom. Kasnije, amandmanom na član 72. predviđam da se to čini posebnim oblikom većine, odnosno apsolutnom većinom, većinom od ukupnog broja odbornika u skupštini opštine.
Mislim da je to dobar način da sadašnji nefunkcionalan sistem mesnih zajednica u prvo vreme zamenimo nekim koji bi bio daleko racionalniji i funkcionalniji. Ono što karakteriše sadašnje mesne zajednice, a to je jedna potpuna atrofija i, moramo priznati, mnogi od nas, a pogotovo u gradskim sredinama, i ne znaju gde su mesne zajednice.
Interes građana za mesnu samoupravu i mesni referendum u ovom trenutku sigurno ne postoji. A ukoliko ne bismo prihvatili ovaj amandman, ova odredba koja se odnosi na mesne referendume i na ovakav način organizovanja mesne zajednice ostala bi neprimenljiva. Nadam se da razumete da to u ovom momentu nama nije u interesu. Hvala lepo.

Samo bih kratko da reagujem na ovo što je gospodin Šešelj rekao. Dakle, ja jesam uvideo problem koji postoji sa mesnim zajednicama kod nas već duže vreme. On manje-više ni za jednog poslanika u ovoj sali nije sporan. Gospodin Šešelj smatra da ja jednostavno ne umem da predložim rešenje tog problema.
Predložio sam dobro rešenje, ali razlika između mene i vas je u tome što vi apsolutno, a to sam uvideo, ne razumete pojam lokalne samouprave, ne razlikujete jedinicu lokalne samouprave, mesnu samoupravu i mesno organizovanje građana. To je ozbiljan problem. Ne možete diskutovati o ovom zakonu, dok ne razlikujete te osnovne kategorije. Hvala.

Poštovano predsedništvo, koleginice i kolege narodni poslanici, pre nego što pređem na ono što sam predvideo kao moje izlaganje povodom Predloga zakona o lokalnoj samoupravi, moram da na neki način izrazim nezadovoljstvo načinom na koji su određene uvažene kolege pokušale da praktično dezavuišu ovaj predlog zakona o lokalnoj samoupravi.
Naime, radi se o nizu netačnih tumačenja Ustava i samog Predloga zakona o lokalnoj samoupravi, koji su ili proizvod neznanja, u šta sumnjam, jer su često to ovde bili i eminentni pravnici, ili je pitanje nepažljivog čitanja Predloga zakona, ili je pak jednostavno u pitanju politički marketing.
Međutim, to su toliko paušalne izjave da ću se, jednostavno, potruditi da na jednom primeru to sada i objasnim. Naime, jedan od naših kolega je ovde rekao kako su, eto, po sadašnjem Zakonu o lokalnoj samoupravi, po sadašnjim propisima, organi unutrašnjih poslova bili ti koji su imali pravo da cene zakonitost, celishodnost ili u celini gledano ispravnost upravnog akta za čije se izvršenje traži asistencija. A eto, po ovom novom zakonu o lokalnoj samoupravi to, nažalost, neće moći pa, Bože moj, jadni naši građani.
Vezano za to, zaista moram sebi da dozvolim da kažem nekoliko stvari, prosto kao neku vrstu pouke kolegi koji je to rekao. Prvo, policija niti ceni, niti je ikada i igde cenila zakonitost ili celishodnost akta donetog u upravnom postupku pred opštinskim organom uprave, za koji je tražena njena asistencija. Dakle, nikada nigde nije imala to pravo i to nije činila.
Jedini mogući način i put, i kod nas i u celom civilizovanom svetu, to je da se ocena zakonitosti upravnog akta vrši u zakonom propisanom postupku, putem redovnih i vanrednih pravnih lekova, pred višim organima uprave ili pak sudovima.
Jedini koji su kršili ovo civilzacijsko dostignuće bili su pojedini ljudi u Srbiji, u onim opštinama gde je na vlasti bila tadašnja opozicija, a sadašnja vlast, u nameri da spreče efikasno vršenje vlasti. Da kojim slučajem diploma Pravnog fakulteta ima karakter vozačke dozvole, ovakav način interpretiranja prava bio bi razlog za ponovno polaganje.
Što se tiče onoga što zovemo lokalnom samoupravom u Srbiji, mi danas možemo, jednostavno, postaviti osnovno pitanje - postoji li lokalna samouprava u Srbiji, ili ne? Formalno posmatrano, postoji lokalna samouprava. Pominje je i Ustav SRJ, pominje je i Ustav SRS. Istina, postoji određeno nabrajanje nadležnosti lokalne samouprave u tim ustavima, ali s obzirom da nije primenjen princip pozitivne numeracije, to oni nisu prepreka razvijanju lokalne samouprave.
Postoji Ministarstvo lokalne samouprave, imamo ministra lokalne samouprave i, normalno, Zakon o lokalnoj samoupravi. Dakle, formalno, lokalnu samoupravu imamo. Ali, ako pogledamo Zakon o lokalnoj samoupravi, ako pogledamo zakon koji je već više puta ovde pomenut, a to je Zakon o sredstvima u državnoj svojini od 12. decembra 1995. godine, ako pogledamo neke druge propise koji se na odgovarajući način dotiču lokalne samouprave, utvrdićemo da je to prazna forma.
Tako ovo pitanje lokalne samouprave ima karakteristiku koja je imanentna našem društvu u poslednjih deset ili više godina, a to je da formalno i deklarativno ima svega - ima slobode, ima demokratije, ima saradnje sa svetom, ali suština i istina su nešto drugačije. Tako je to i sa našom lokalnom samoupravom, koja pre liči na lokalnu upravu, nego što je to lokalna samouprava.
Takav pristup ne samo da je nesaglasan Povelji o lokalnoj samoupravi - koja je usvojena u Savetu Evrope 1985. godine i koja u preambuli kaže da su lokalne vlasti jedna od glavnih osnova svakog demokratskog sistema - već je jednostavno jedan nakaradni i naopak sistem koji najbolje osećaju naši građani.
Suštinska je razlika između lokalne uprave i lokalne samouprave. Lokalna uprava podrazumeva visok stepen centralizacije. Srbija je danas centralizovana država sa visokim stepenom centralizacije na nivou Vlade Republike Srbije i vrlo malim ingerencijama lokalnih vlasti. Nasuprot tome, lokalna samouprava je protivteža centralnoj vlasti, sistem sa velikom autonomijom lokalnih organa, koja podrazumeva upravljanje lokalnom zajednicom i obavljanje posla od lokalnog interesa.
Lokalna samouprava je, što je već kolega Radosavljević rekao, pravo građana i mi je isključivo kao takvu moramo tretirati. To je pravo građana da autonomno upravljaju poslovima od lokalnog značaja. Oni će to najbolje umeti, oni najbolje znaju koji su ti poslovi i kako ih treba rešiti.
Centralizacija je loša, centralizacija neminovno vodi neefikasnosti, neekonomičnosti, manipulaciji, zloupotrebama, mistifikaciji vlasti, otuđenju i gubljenju osećaja za dnevne lokalne probleme, pogrešnim odlukama i korupciji. U takvim uslovima svaki posao građana u birokratskim strukturama je pakao.
Ostvariti pravo zahteva veliku energiju i upornost, ali i konjske živce, a katkad i jak želudac. To je stanje naše lokalne samouprave i naše administracije na lokalnom nivou. Da li je to interes građana i da li je to uprava kao servis građana; naravno da to nije tako.
Da ne pominjemo posebno pitanje, a to je da su lokalne zajednice politipske, da je svaka na svoj način specifična, da ima komparativne prednosti i mane, da te specifičnosti čine upravljanje lokalnim zajednicama i da se ono ne može poistovetiti sa upravljanjem državom. Sve te činjenice prethodni zakonodavac nije znao ili jednostavno nije hteo da uvaži. Mi te činjenice uvažavamo.
Mi želimo da pravo građana na lokalnu samoupravu ne bude parola. Mi želimo da građani to pravo uistinu mogu da ostvare. Mi želimo da se prizna pravo lokalnih zajednica na različitost, da se razvije zdrav duh kompeticije i, istovremeno, uspostavi jasan sistem odgovornosti na lokalnom nivou. Mi želimo da se građani politički organizuju kroz svoju lokalnu samoupravu. Lokalna samouprava mora biti odraz političkog opredeljenja građana za mogućnost izbora modaliteta razvoja njihove lokalne zajednice.
Decentralizacija je naše opredeljenje zato što obezbeđuje bolju alokaciju resursa, lakšu kontrolu administracije i brže i bolje odgovore na lokalne probleme i potrebe. Mi želimo da sadašnji arhaičan, krut, nefunkcionalan, i iznad svega lažan sistem lokalne samouprave zamenimo savremenim, efikasnim, funkcionalnim, politipskim, preduzetničkim i istinskim sistemom lokalne samouprave. Zato danas donosimo ovaj zakon o lokalnoj samoupravi.
Nažalost, ovaj zakon o lokalnoj samoupravi ne može sam po sebi rešiti sve to što je tako drastično pokvareno poslednjih godina. Zato, pre nego što pređem na sam zakon, reći ću reč-dve o nekim koracima koji su neophodni da bismo mi na kraju imali zaokružen i uspostavljen sistem lokalne samouprave.
Prvo, imovina. Mislim da se tu svi slažemo - ne može se pravo na lokalnu samoupravu u svom punom obimu ostvariti bez imovine. Hitno je potrebno usvojiti izmene Zakona o sredstvima u svojini Republike Srbije ili jednostavno ukinuti taj nakaradan zakon koji je donet 1995. godine.
Drugo, veličina naših lokalnih zajednica. Postojeći zakoni su zadržali osnovnu strukturu lokalne samouprave, nastalu u vreme reformi 1955. godine. U tadašnjoj Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji bilo je 3.900, a nakon te reforme samo 500 opština, koliko ih je ostalo do kraja te države. Što se Srbije tiče, još u 19. veku postojalo je 2.000 opština. Danas ih ima 190, odnosno 167, ukoliko trenutno ne računamo naše opštine na Kosovu.
Naše opštine u proseku imaju 50.000 stanovnika. To su najveće opštine u Evropi. Mi imamo mega opštine koje imaju po nekoliko stotina hiljada stanovnika i nekoliko desetina hiljada hektara. Upravo je veličina lokalne zajednice limitirajući faktor za ostvarivanje lokalne samouprave. Opština savremenog doba mora da bude dovoljno velika da poseduje adekvatne resurse, ali mora da bude dovoljno mala da sačuva atmosferu i duh zajednice u kojoj građani mogu politički da se ostvare.
Dakle, lokalna zajednica ili zajednica od par stotina hiljada stanovnika; ali onda se ne može zvati lokalnom samoupravom; ili je, s druge strane, lokalna samouprava, ali onda ne može imati više od 50-60 hiljada stanovnika. Prema tome, ili - ili, jedno sa drugim ne ide. To je taj drugi korak koji se mora učiniti nakon donošenja ovog zakona o lokalnoj samoupravi: optimalizacija veličine naših lokalnih zajednica.
Ovaj predlog zakona unosi značajne novine, i to u širokom spektru, od finansiranja, organizacije, o čemu je ovde bilo dosta reči, novih oblika mesne samouprave, naravno, do povećanja nadležnosti u skladu sa principom koji je aksiom u savremenom svetu, a to je da se odluke donose bliže nivou primene. To je sasvim logično, jer ko bolje zna i ko bolje oseća potrebe i probleme lokalnih zajednica od samih žitelja te zajednice.
Jedna od novina koju predviđa ovaj zakon odnosi se na organe jedinice lokalne samouprave. To je uvođenje sistema podele vlasti. Ovaj sistem dovodi do jasnog uspostavljanja sistema odgovornosti. Naime, danas imamo skupštinu opštine, kao predstavničko telo, sastavljeno od određenog broja odbornika koji svu svoju funkciju ispune onda kada izaberu izvršni odbor.
Imamo izvršni odbor, kolektivno telo, sastavljeno od sedam, devet, jedanaest, nije bitno koliko članova; ono je centar stvarne moći u opštini. Ono donosi sve najznačajnije odluke i nosilac je izvršne vlasti u opštini.
Pored toga, imamo sekretara opštine; sekretar opštine je starešina opštinske uprave. Taj sekretar opštine je odgovoran kada organi opštine ne rade dobro, kada su neefikasni, kada rade sporo, kad su službenici neljubazni. To je taj čovek, sekretar opštine.
Na kraju, imamo predsednika opštine; njega prosto ne možete da nađete i da kažete šta su njegova ovlašćenja. Ja sam predsednik opštine Palilula i vrlo teško uspevam da se zadržim u okvirima ovlašćenja koja mi je predvideo zakon i statut. Ovlašćenja predsednika opštine su da jednom u tri meseca sazove sednicu skupštine opštine i da njom predsedava. Dakle, to su ovlašćenja predsednika opštine sada.
(Dobacivanje iz sale.)
Ako može malo pažnje, molim vas. Bio sam fer i podučio vas onome što niste znali, a sada me pustite da završim.
Znate, predsednik opštine je danas najobičniji simbol, najobičnija figura. To je ono što je teško razumeti. Zašto je to danas nama problem? Zato što građani sasvim drugačije to doživljavaju. Pa, građani doživljavaju predsednika opštine upravo kao glavu opštine i građani očekuju da postoji jedan čovek u opštini, jedno ime i prezime koje će biti odgovorno za sve ono što se u toj opštini dešava, kome će moći da se obrate kada žele da se njihov problem reši ili koga će moći da kritikuju kada nešto u toj opštini ne valja.
Zašto je ovaj predlog zakona dobar? Zato što ispravlja tu suštinsku nelogičnost u organizaciji skupštine opštine. Predlog je da predsednik opštine bude nosilac izvršne vlasti. Dakle, predsednik opštine će biti odgovoran za rad, ali imaće instrumente vlasti, imaće instrumente na osnovu kojih će ta njegova odgovornost biti utemeljena i objektivna.
U pitanju je jasna podela vlasti i jasno uspostavljanje sistema odgovornosti. Građani imaju pravo da neposredno izaberu predsednika opštine, koji će moći da rešava njihove probleme i koji će za svoj rad biti njima odgovoran. Ovo rešenje, to moramo da kažemo, jer, nažalost, neki
nisu dovoljno upućeni, je vrlo zastupljeno u uporednim zakonodavstvima; ono se, što je najvažnije i što je verovatno motiv zašto se ovde predlaže, pokazalo kao veoma racionalno i veoma efikasno. Zbog toga se predlaže i u ovom zakonu.
Naravno, predlagač je, verovatno poznajući naš mentalitet, predvideo izvesna ograničenja u vršenju funkcije predsednika opštine. To se posebno odnosi na izbor saradnika predsednika opštine, koji je nemoguć bez saglasnosti skupštine opštine, a što je precizirano amandmanima koje je Vlada prihvatila; ali, nažalost, Odbor za pravosuđe i upravu na neki način nije prihvatio te amandmane. Potrebno je da se mi, kada budemo govorili o tim amandmanima, njima zaista ozbiljno pozabavimo.
U pitanju su amandmani koji se odnose na kabinet predsednika opštine, kao pomoćno telo, u kome su njegovi saradnici; kao i amandmani koji se odnose na načelnika opštinske uprave i na načelnike pojedinih odeljenja, gde se traži saglasnost skupštine opštine. Samo ukoliko usvojimo te amandmane uspećemo da zaokružimo potpuni sistem podele vlasti, odgovornosti i kontrole predsednika opštine kao nosioca izvršne vlasti.
S druge strane, na taj način ćemo afirmisati skupštinski rad. To je već i sam predlog zakona izuzetno dobro predvideo. Dakle, skupština neće biti jedno inferiorno, isfrustrirano telo; afirmisaće se skupštinski rad i rad po komisijama. Predsednik ne može da bude odbornik. Skupština ima svog predsednika skupštine i svog sekretara. Na taj način je ona potpuno funkcionalno zaokružena. To je jedini mogući način da ona kao zasebno telo, bez ikakvih pritisaka i interesa, može da kontroliše svoju izvršnu vlast. Ovakvo rešenje garantuje racionalnost, efikasnost i uspostaljanje sistema odgovornosti.
Građani će znati kome treba da se obrate za rešavanje lokalnih problema, ko je odgovoran za iste. Zbog toga je ovo jedno od bitnih, rekao bih markantno obeležje ovog predloga zakona; neke, možda važnije, promene nisu mogle da se izvrše zbog drugih zakona koje sam, uostalom, pomenuo.
Samo kratko, posebno je pitanje grada Beograda. Kada je reč o Beogradu danas, tu imao veoma ozbiljan problem; nastao je kada je tadašnja opozicija, a sadašnja vlast počela da osvaja najpre centralne gradske opštine, a zatim i šire. Onda su ingerencije postepeno izvlačene iz tih gradskih opština najpre na nivo Beograda, a kasnije na nivo Republike.
Lokalna samouprava u beogradskim opštinama ne postoji. Dakle, koliko god mogli onako krajnje dobronamerno reći da postoji lokalna samouprava negde u Srbiji, za Beograd potpuno otvoreno i nedosmisleno možemo reći da u beogradskim opštinama nema lokalne samouprave. To je zato što je grad Beograd definisan kao jedinica lokalne samouprave. To je definisano postojećim Zakonom o lokalnoj samoupravi. Kako da se lokalna samouprava ostvaruje na nivou od dva miliiona stanovnika. To jedno drugo isključuje; to nije lokalna samouprava; ili je lokalna samouprava ili je zajednica od dva miliona stanovnika. Zajednica od dva miliona stanovnika može biti država, sigurno je da ne može biti lokalna samouprava.
Unutar Beograda nalaze se tzv. gradske i prigradske opštine. Prigradske opštine još ne liče na opštine širom Srbije, a to kolege iz unutrašnjosti i poznaju. Gradske opštine su najobičniji šalteri gradske uprave. Te gradske opštine nisu male. One imaju od sto hiljada do 300.000 stanovnika. Građani tih opština nemaju nikakvo pravo na lokalnu samoupravu. I mi sa Palilule, nas je oko 200.000, bili bi srećniji da bar imamo onoliko prava koliko imaju građani Lazarevca, a da ne govorimo o Vrnjačkoj banji, Loznici, Kladovu ili sličnim. Valjda je normalno da nas 200.000 koji živimo u jednoj gradskoj opštini možemo da odlučimo o tome gde ćemo da postavimo tezgu, gde ćemo da postavimo onoga čistača cipela na ulici, da popravimo ulicu ili uredimo park.
Ako ta prava nemamo, gradske opštine i ne treba džabe da se zovu opštinama, ne treba da imaju političke organe kao što je predsednik opštine ili izvršni odbor. Tu ovaj zakon donosi važnu novinu, to je donošenje posebnog zakona o glavnom gradu; u članu, 134. utvrđena je obaveza da se u roku od šest meseci donese poseban zakon o glavnom gradu. Građani Beograda imaju pravo na taj zakon. Nadam se da ćemo tim zakonom ispraviti nepravdu koja je učinjena prema Beograđanima u poslednjih deset godina. U celini posmatrano, pred nama je dobar zakon, zakon koji daje maksimum u postojećim okvirima i zato ga, bez svake sumnje, treba usvojiti. Hvala na pažnji.
(Vojislav Šešelj, sa mesta: Replika.)