Poštovani gospodine predsedniče, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, nesporno je da je u pitanju jedna ideja koja zaslužuje pažnju i podršku svakog političkog subjekta, a pored njih i svih onih kojima je struka vezana za ove poslove. Za nas nema nikakve dileme da je ovo dobra ideja, ali nažalost, mi se ne možemo složiti sa načinom na koji je ova ideja pretočena u zakonski tekst.
Naime, kao društvo dođemo do ideje za koju nesporno tvrdimo da je dobra, bez obzira da li je ona produkt Zapada, Istoka ili našeg saznanja, ali kada dođemo do te ideje, mislim da je veoma važno i da tu ideju hrabro otelotvorimo u našem životu. Prosto, naše društvo se nalazi u poziciji u kojoj su neophodni hrabri potezi, jače delovanje, jače otelotvorenje, ideje koje su nam toliko nedostajale.
Takav je ovde slučaj sa medijacijom i ja ću se truditi da ne uzimam previše vremena narodnim poslanicima. Mislim da je prof. Gašo Knežević, u jednom dosta korektnom i stručnom izlaganju, izneo sve primedbe koje se odnose na ovaj zakon.
Potrudiću se da se zaista onako strogo, pravnički osvrnem na dva segmenta ovog zakona, odnosno dva pitanja koja su za mene sporna i koja mene lično opredeljuju da ovog puta ne podržim zakon koji je predložilo vaše ministarstvo, iako smo u dosadašnjem radu imali vrlo korektnu saradnju. Nekada ste imali našu podršku iako smo opozicija, nekada niste, ali to je posledica različitih pogleda na pitanja pravosuđa, jer, normalno, pripadamo različitim političkim opcijama.
Prvo pitanje na koje želim da vam ukažem je pitanje ko može biti medijator. Tu možemo reći da imamo dva različita stava, dva različita koncepta. Naime, mislim da je suštinsko kod medijatora poverenje i veština; da on, kao posrednik između strana koje se nalaze u odnosu koji indicira spor, treba da ima njihovo poverenje i odgovarajuću veštinu da reši taj spor. Stoga smatram da su uslovi koji su navedeni u članu 20, a to su uslovi za obavljanje posredovanja, prestrogo postavljeni.
Razumem vašu zabrinutost koju ste izrazili i na Odboru za pravosuđe i za skupštinskom govornicom, ali mislim da samom činjenicom da nešto može biti predmet zloupotrebe ne možemo argumentovano braniti rešenje koje nije adekvatno. Mnogo šta u ovom društvu i u svakom drugom može biti predmet zloupotrebe, ali to nije razlog da ne postoji. U krajnjem slučaju, ako nešto može biti predmet zloupotrebe, ono će biti i predmet rada nekih drugih organa.
Podneli smo amandman kojim smo izuzeli samo neke od uslova koji se ovde traže za posrednika, i to su: najmanje pet godina radnog iskustva u postupcima rešavanja sporova i konflikata; zatim, da je prošao program obuke za posrednike i da je upisan u spisak.
Zadržali smo ono pitanje dostojnosti, za koje smatramo da je vrlo bitno. U krajnjem slučaju, ukoliko svi stanemo na stanovište da je neophodno da ta osoba bude dostojna obavljanja tog posla, onda je jasno da to ne može biti neko, kako ste vi malopre pomenuli, ko je reketaš ili se bavi nekim nemoralnim i nezakonitim poslovima. Takođe, da nije pod istragom i da nije osuđivan za namerno počinjeno krivično delo.
Naravno, i mi smatramo da je u krajnjem slučaju neophodno, u ovom momentu, kod nas zadržati postojanje visoke stručne spreme, mada možemo reći da je taj stav dubiozan i mislim da ga je prof. Gašo Knežević obrazložio.
Ovaj stav zasnivam na mom uverenju da je za uspešno posredovanje neophodno poverenje strana u osobu koja treba da posreduje i njena veština da može da reši taj problem.
Mislim da ispunjenje uslova koje ste vi naveli u članu 20. ne isključuje mogućnost da osoba koja ispuni te uslove po svojoj prirodi nije podobna da posreduje, da može biti i konfliktna osoba, ili možda može biti osoba kao što smo svi mi ovde, koji u određenim trenucima pokazujemo jednu ili drugu stranu svoje ličnosti, u zavisnosti od situacije u kojoj se nalazimo, pritisnuti problemima ili okolnostima koji zavise ili ne zavise u većoj ili manjoj meri od nas.
Dakle, moja prva primedba se odnosi na to, a zatim smatramo da dalje relativizacija tih odredbi kroz stavove, ako se ne varam, 3, 4. i 5. prosto onda dolazi kao nepotrebna, jer kaže se: "Izuzetno, posrednik može da bude i lice koje ne ispunjava sve uslove iz stava 1. tačka 1. do 4, ako ima posebno iskustvo i znanje iz oblasti u kojoj se sprovodi posredovanje". Meni ova odredba relativizuje ovaj prethodni stav 1. i, jednostavno, čak i da zadržimo prethodni stav u celini, što se nadam da nećemo učiniti, mislim da toj odredbi tu nije mesto.
Dalje idu sporovi sa stranim elementima, gde se predviđa da strani državljanin može da obavlja posao posredovanja; i na kraju ide program obuke. Moram priznati, što se tiče programa obuke, činjenica je da to mora postojati.
Mislim da u samom zakonu pitanje programa obuke nije dobro razrađeno, mada na osnovu dosadašnjeg iskustva nemam nikakvih osnova za sumnju da konkretan ministar, nadležan u ovom momentu za poslove pravosuđa to neće dobro uraditi.
Ali, i ministar i svi mi koji se bavimo politikom jesmo prolazni, a suštinski je da postavimo sistem i da sistem bude garancija uspešnog i kvalitetnog obavljanja posla, pre svega nepristrasnog obavljanja posla, a ne osoba koja će na to mesto doći, jer je ona posledica određenih političkih nagodbi i političkih rezultata koje neka stranka ostvaruje.
Druga moja primedba jeste pitanje dejstva nakon medijacije, odnosno sporazuma. Naime, mislim da je Vlada Republike Srbije, kao predlagač, morala da ide daleko hrabrije u ovo pitanje i morala je dati izvršni naslov, odnosno dejstvo izvršnog sporazuma koji se na ovakoj dobroj osnovi zaključi između stranaka. Mislim da je to ključni kamen spoticanja i čvorište našeg razmimoilaženja po pitanju podrške ovom zakonskom predlogu.
Naime, članom 16. je predviđeno sledeće: "Sporazum postignut u postupku posredovanja, uz uzajamno popuštanje strana, zaključen pre zasnivanja parničnog postupka ili u toku parničnog postupka, ima snagu vansudskog poravnanja, ukoliko je sastavljen u pisanoj formi i nije protivan javnom poretku."
Na sam tekst, naravno, nemam zamerke, on je potpuno pravno-tehnički ispravan, ali mislim da nije dobar za ovo pitanje. Zašto mislim da nije dobar? Zato što to i danas imamo.
Naime, radi se o tome da strane koje imaju neki problem mogu to isto danas uraditi, de fakto imamo novaciju, promenu sadržine odnosa koji je doveo do njihovog konflikta i to u krajnjem slučaju nije res judicata, nije presuđena stvar i nema izvršni naslov, nego ukoliko ste nezadovoljni vansudskim sporazumom, što verovatno naše kolege ovde znaju, vi možete da pokrenete parnični postupak.
Time sigurno ne rasterećujemo pravosuđe i ne unosimo ništa novo, jer ukoliko postoji dobra volja između ljudi koji nisu saglasni, imaju određeni sukob povodom odnosa inter partes, oni mogu i danas rešavati to bez ovog posredovanja, bez ove medijacije.
To je po meni dosta ozbiljna primedba i mislim da smo tu izgubili šansu da zaista uvedemo medijaciju kao nešto novo i hrabro u naše društvene odnose, nešto što će brže i efikasnije rešavati problem i rasteretiti naše pravosuđe.
Sa druge strane, dalje se u članu 16. kaže: "Sporazum koji strane postignu u postupku posredovanja ima snagu sudskog poravnanja ako ga na zapisnik uzme sudija, nakon ocene da je saglasan sa javnim poretkom."
Nemam primedbe na sam tekst u pravno-tehničkom smislu, ali imam primedbu na odraz ideje.
De fakto, vi i danas ukoliko dođete u spor, pokrenete eventualno parnicu, možete zaključiti sudsko poravnanje i to sudsko poravnanje ima dejstvo pravosnažne sudske presude; nakon proteka parničnog roka, država će se postarati na vaš predlog da se ono izvrši, tako da ja ne vidim da smo mi prihvatanjem ideje o medijaciji zaista i uneli medijaciju u naš život i učinili ono što jeste bio cilj ovog postupka, a to je da se rastereti pravosuđe i da se dođe do bržeg i efikasnijeg rešavanja sporova.
Znači, još jedanput da zaključim, jer smatram da je ovo najozbiljniji problem oko koga se sporimo i zbog kojeg mi ovako decidno stojimo na stanovištu da za ovaj zakon ne možemo glasati: sve što je predviđeno zakonom o medijaciji mi u realnom životu već imamo, nema osnova da verujemo da će donošenjem ovog zakona o medijaciji u realnom životu doći do promena.
Ponavljam, Vlada je morala mnogo hrabrije da uđe u ovo pitanje i da da jednu hrabriju ideju, a to je da rezultat tog postupka ima snagu pravosnažne sudske presude. Na taj način mi bismo vam ovde mogli reći – da, imamo medijaciju, ona je zasnovana na slobodnoj volji građana i oni koji uđu u taj postupak do kraja rešili su svoj odnos. Ne mogu ponovo da se vraćaju i da opterećuju sud svojim problemom. Dakle, rešili su ga na način kako su oni mislili da treba da ga reše.
Pored toga, moram da dodam još jednu dilemu, a to je učestvovanje suda u celoj ovoj materiji. Postavlja se pitanje, dakle, čemu tu sud, čemu njegovo učešće, da li ćemo učešćem sudija mi zaista obezbediti nezavisnost koju želimo u ovom postupku, odnosno nepristrasnost, jer taj postupak, kako sada stvari stoje, vrlo lako može preći u sudski postupak, jer sam postupak medijacije neće biti res judicata.
Mislim da je sve ovo što je profesor Gašo Knežević rekao utemeljeno, pre svega na njegovom bogatom iskustvu i nespornom znanju priznatog stručnjaka. Ovaj moj dodatak je bio prosto samo zato da biste razumeli zašto mi, iako je u pitanju jedna ideja iza koje mi čvrsto stojimo i za koju se čvrsto zalažemo, ne možemo glasati za vaš predlog zakona. Hvala na pažnji.

Nastavljamo u 15,00 časova.

(Posle pauze – 16.05)

Poštovani gospodine predsedniče, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani narodni ministri, za DS u načelu ovaj zakon jeste prihvatljiv i to je sasvim razumljivo, jer nacrt ovog zakona suštinski je nastao još tokom 2003. godine, odnosno u vreme kada je bila Vlada premijera Zorana Živkovića.
Istina, ovo je jedan od brojnih zakona koji su pripremljeni u to vreme, koje sadašnja vlada stavlja u proceduru i mi smatramo da to nije loše zbog toga što u osnovi sadrže rešenja i reformsku ideju koja je svojstvena DS. Neki od tih zakona su u međuvremenu menjani, po našem mišljenju nagore, a neke dobre ideje u nekim novim zakonima su lošim zakonskih tekstovima kompromitovane. Međutim, mislimo da zakon koji ste nam vi danas ovde prezentovali jeste zakon za koji možemo glasati, drži se dobre ideje i samu ideju demonopolizacije i jednog savremenog ustrojstva ove oblasti u potpunosti poštuje.
Osnovna rešenja ovog zakona su usmerena ka savremenim standardima i rešenjima Evropske zajednice. Demonopolizacija poštanskih uslova, koja se delimično de fakto i ostvarila u praksi, npr. ulaskom na naše tržište multinacionalnih prenosioca poštanskih dobara kao što je DHL, ta demonopolizacija treba ove usluge da preobrazi iz usluga koje građanima daje država u servis koji se obezbeđuje na tržišnim principima, brže, efikasnije, jeftinije i pouzdanije.
To je put koji su prešle i prelaze sve zemlje sveta koje pretenduju na tržišnu ekonomiju i razvoj.
Naravno, otvaranje tržišta ne sme i ne može da bude anarhično u ovako tradicionalnom, važnom segmentu usluga i zbog toga je naročito važna uloga budućeg regulacionog tela predviđenog i ovim zakonom. Mi mislimo da takvo regulaciono telo treba da postoji i da prosto ne možemo u načelu govoriti o postojanju agencije, regulacionog tela, kao nečemu a priori negativnom. Naime, praksa, i uporedna i kod nas, pokazuje da takva regulaciona tela treba da postoje, jer obezbeđuju i efikasnost i nezavisnost u obavljanju poslova.
Pravila igre koja kroz svoju praksu bude ustanovilo ovo telo biće odlučujuća i za status današnjeg Javnog preduzeća PTT-a i za druge učesnike na tržištu poštanskih usluga. Da to nije uvek lako pokazuju iskustva susednih zemalja, u kojima postoje oštri sporovi između pošte i privatnih distributivnih preduzeća.
U vezi sa ovim treba ukazati da ovaj zakon predstavlja i osnov za hitno pristupanje restrukturiranju jednog od velikih sistema, to je JP PTT, a tu je najveća odgovornost na Vladi, kao reprezentu isključivog vlasnika. PTT se mora pretvoriti u tržišno orijentisanu, dobro organizovanu i efikasnu organizaciju. Koliko je taj zadatak osetljiv dovoljno ukazuje podatak da u ovom sistemu danas radi preko 15.000 ljudi.
Međutim, okolnosti, a posebno određeni potezi Vlade, ne idu ovome na ruku. U svetu pošte su se reformisale tako što su preuzimale, pre svega, zahvaljujući svojoj razvijenoj infrastrukturi, niz profitabilnih poslova, naročito u oblasti takozvanih malih bankarskih poslova. Uslovi za to u Srbiji će biti znatno otežani.
Ne samo da je Poštanska štedionica postala posebna bankarska organizacija, već je preuzimanjem konkurentske mreže ZOP-a pošti stvorena od strane države ili njenih delova, konkurentska organizacija, većinski u privatnoj svojini, a zove se - Nacionalna štedionica. Priznaćete da taj apsurd treba ponoviti da se čuje, znači, privatna, a ima naziv - nacionalna.
PTT je uopšte u Srbiji nominalni bogataš koji danas teško preživljava. U svakom slučaju, otvaranje tržišta je neminovno, kao i restrukturiranje PTT-a, i zbog toga u načelu podržavamo ovaj zakon, jer mislimo da on daje dobru osnovu da se to i ostvari.
Naravno, to ne znači da nemamo izvestan broj primedbi, dali smo u i vidu amandmana i daćemo u raspravi u pojedinostima. Nažalost, Vlada po običaju sve što dolazi od strane DS-a a priori odbija, bez ulaska u suštinu tih primedbi, pa makar one bile i krajnje banalne i odnosile se na tehničke ispravke ili na gramatičke greške u tekstu.
Kada je reč o regulacionom telu, mi imamo dva pitanja. Prvo, da li je dobro postavljen način njegovog izbora i da li taj način izbora obezbeđuje nezavisnost?
Naime, kao što je već ovde malopre napomenuto, u članu 66. predviđeni su poslovi koje obavlja agencija, pa se kaže da poslove iz stava 1. tačka 1) do 12) ovog člana - agencija obavlja kao poverene poslove. Moram priznati da mi nije jasno zašto su ti poslovi definisani kao povereni.
Drugo pitanje, da li, ukoliko obavlja te poslove kao poverene poslove, ona može ostvariti nezavisnost od ministarstva, odnosno od Vlade koja poverava te poslove agenciji.
Dalje je sporan, kada govorimo o nezavisnosti ovog tela, izbor članova saveta. U zakonu stoji: "Vlada utvrđuje na osnovu kandidature koju podnose Ministarstvo, odgovarajuće naučne institucije, kao i registrovana udruženja poštanskih operatora i/ili korisnika". Mislim da bi se veća demokratičnost i sigurno bolja nezavisnost ostvarila ako bi to predlagale poslaničke grupe, ali dobro.
Međutim, moram reći da, kada je u pitanju nezavisnost, tu postoji jedna dilema koja je prosto proizvod našeg iskustva sa ovom vladom i sa ovom vladajućom većinom, i verovatno telo, koje je moralo biti u najvećoj meri nezavisno, ispostavilo se do te mere zavisno i do te mere podložno pritiscima da je predsednik tog tela od tog pritiska na kraju pao u nesvest.
Naravno, radi se o Komisiji za hartije od vrednosti, tako da nezavisnost nije dovoljno samo da se utvrdi deklarativno u zakonu, ukoliko ne postoji politička volja da se zaista ta nezavisnost i sprovede, i da se zaista mi kao društvo prosto izmenimo u tom pravcu i da ne gledamo sve kroz prizmu interesa političkih partija. Ukoliko to ne bude postojalo, onda nam džaba kakva god da bude normativna regulativa.
Što se tiče plate predsednika saveta, zaista tu postoji određena dilema. Nažalost, to je neka dilema koja generalno prati i ovu i prethodnu vladu, i one prethodne vlade, gde imamo takav jedan apsurd, jednu kontradiktornost, da ćete nabrojati hiljade i hiljade raznih funkcionera u ovoj državi, raznih direktora javnih preduzeća koji imaju daleko veće plate nego što su to plate i poslanika, i predsednika Vlade i predsednika države.
Mislim da skoro da nema direktora javnog preduzeća u Srbiji koji nema veću platu od predsednika Republike Srbije, mislim da je to svojevrstan apsurd i nadam se da ćemo to zajedničkom saglasnošću rešiti, jer malo nam država deluje neuredno i naopako, ako bi neko pogledao uopšte kako izgleda naša struktura, sistematizacija u državnoj upravi.
Još jednu primedbu imam, a to je na član 72 – na statut agencije saglasnost daje Vlada. Mislim da ne bi bilo ništa sporno da na statut agencije saglasnost daje Narodna skupština i mislim da bi ta primedba mogla da se uvaži, a ukoliko ne, bože moj, mi kao opoziciona poslanička grupa normalno je da imamo određene primedbe i da imamo suštinska i konceptualna neslaganja sa vladajućom većinom, pa su ona nekada veća, nekada manja. U ovom zakonu su ipak u toj meri, da tako kažem, da ih je moguće tolerisati, pa ćemo ipak u načelu prihvatiti ovaj zakon.
Druga stvar koja jeste zabrinjavajuća to je što, ako se ne varam, ova vlada za ovih godinu dana nije uspostavila funkcionisanje, dakle, nije mi poznato da funkcioniše jedno regulatorno telo ili nezavisna komisija. To može da uputi, iskreno da vam kažem, na zaključak, dakle, ne bih voleo da budem zlonameran, pogotovu se to ne odnosi na vaše ministarstvo u nekoj ozbiljnijoj meri, ali moglo bi se zaključiti da Vlada zadržava za sebe mogućnost da na neki način bez odgovornosti određuje, reguliše tržište, što mi je, moram priznati, malo i kontradiktorno, obzirom na tržišno opredeljenje i ove vlade i prethodne vlade, i uopšte na tržišno opredeljenje našeg društva nakon 2000. godine.
Sa druge strane, to može doći do toga da se određenim izmenama i dopunama ovlašćenja i obaveza Narodnoj banci prebaci i ova ingerencija, što je, nadam se da se slažete, već previše, obzirom da se Narodna banka u Srbiji bavi verovatno onim čime se ne bi nijedna banka u svetu bavila. Pa eto, imali smo ovde raspravu o osiguranju, kada smo utvrdili da postoje samo dve zemlje u svetu koje imaju tu nadležnost, a jedna od njih, ne bih znao ni ime da kažem, neka zemlja u Aziji, a druga je negde u Africi, i to je sve, iako se ministar Dinkić trudio da nam objasni da to nije tako.
Ostaje još jedno manje pitanje, da li je optimalno rešena sudbina postojeće zajednice PTT-a. I u članu 66. sporne su nam tačke 12) i 14) u stavu 1, ali to ćemo u delu rasprave u pojedinostima obrazložiti kroz amandmane koje je podneo kolega Boško Ristić.
Završavam, DS će glasati za ovaj zakon u načelu, ali vas pozivamo da pri formiranju regulacionog tela, odnosno ove agencije, odnosno saveta budete objektivni, nepristrasni, bez uplitanja političkih interesa i da se potrudite da zaživi kako je predviđeno odredbama ovog zakona, odnosno kako ne bismo došli u situaciju kao za druga regulatorna tela, da nisu zaživela, a evo već je prošlo po šest meseci više od onog dana kada ih je Narodna skupština izglasala konkretnim zakonskim predlozima. Hvala na pažnji.

Replika, narodni poslanik Velimir Simonović.

Povreda Poslovnika? Koji član Poslovnika je povređen?

Reč ima narodni poslanik Milka Silajev, a neka se pripremi narodni poslanik Veroljub Arsić.

Reč ima narodni poslanik Veroljub Arsić, neka se pripremi narodni poslanik Dragan Jovanović.

Reč ima narodni poslanik Dragan Jovanović, a neka se pripremi narodni poslanik Momir Marković.       

Reč ima narodni poslanik Momir Marković, a neka se pripremi narodni poslanik Milan Stanimirović.

Reč ima narodni poslanik Milan Stanimirović, a neka se pripremi narodni poslanik Branislav Stevanović.

Po Poslovniku, reč ima narodni poslanik Milovan Marković.

Uvažene kolege, molim vas da utvrdimo kvorum. Konstatujem da nemamo kvorum. Određujem pauzu do 13,30 časova.
(Posle pauze – 15,00)

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovane kolege i koleginice narodni poslanici, gospodo ministri, mislim da je ovo amandman o kome bi trebalo najozbiljnije razmisliti. Naime, za nas iz DS nije sporno pitanje da li treba dati biračko pravo, odnosno omogućiti biračko pravo sugrađanima koji žive u inostranstvu.
Međutim, izbori koje smo imali kada je prvi put omogućeno našim građanima koji žive u inostranstvu da glasaju, to iskustvo je u najmanju ruku porazno. Statistika beleži da se manje od 1% naših građana u inostranstvu prijavilo i glasalo na tim izborima, a troškovi su bili enormni.
Ne bih rekao da je toliko u pitanju nezainteresovanost naših građana, koliko je u pitanju objektivna nemogućnost naše države u ovom momentu da otvori odgovarajući broj mesta na kojima bi naši građani mogli da izađu na te izbore.
Stoga, prevashodni zadatak države je da za sledeće parlamentarne izbore omogućimo da glasanje u inostranstvu bude nesmetano, kako bi u krajnjem slučaju razumeli zbog čega je toliki novac potrošen za glasanje u inostranstvu, a možda bi trebalo razmisliti o ovom amandmanu, jer ovi izbori za državnu zajednicu Srbija i Crna Gora jesu na neki način specifični izbori i možda bi trebalo zarad uštede velikog novca prihvatiti ovaj amandman. Dakle, predlažem da ministarstvo ipak razmisli o amandmanu kolege Krasića.

Gospodine ministre, iz vašeg odgovora meni moglo bi se zaključiti da mi imamo različiti stav o ovom pitanju. Mislim da smo mi u diskusiji juče sasvim jasno izneli stav koji je identičan i vašem stavu, odnosno stavu Vlade Republike Srbije po pitanju poštovanja Ustavne povelje, i mislim da se stranka kojoj pripadam dosledno zalaže za poštovanje Ustava i zakona sve ovo vreme.
Nisam primetio da smo nekada odstupali od toga. Pošto vas nisam najbolje ni čuo, moram vam reći, ovde za predsedavajućim stolom nije isto kao sedeti dole, nije sporno, dakle, za nas poštovanje Ustavne povelje, a ako dozvolite, ponoviću samo jednu rečenicu od juče, a to je da, ukoliko se dogovorimo da prekršimo Ustavnu povelju, u kakvom ćemo to društvu živeti, oligarhije će moći o svemu da se dogovore, ali to više neće biti država vladavine prava.
Imam utisak da se tu potpuno razumemo. Moje pitanje je više bilo, prosto me zanima kao poslanika, odgovor Vlade na eventualne poteze rukovodstva u Crnoj Gori po pitanju izbora posrednih i neposrednih. To mi je bilo prvo pitanje.
Drugo pitanje je bilo, mislim da možete, ali naravno, ne morate da odgovorite, obzirom da ste vi samo resorni ministar, pitanje disonantnosti u Vladi Republike Srbije po pitanju ne samo opstanka državne zajednice, već ovako konkretne stvari kao što je poštovanje ili kršenje Ustavne povelje. Naravno, mislim pri tome na stav predsednika Vlade i potpredsednika Vlade koji su potpuno suprotni.
Moje treće pitanje jeste bilo da li Vlada sada, znam da je to dosta delikatno pitanje, ima stav po pitanju korišćenja prava iz člana 60. Ustavne povelje državne zajednice Srbije i Crne Gore koje se odnosi na održavanje referenduma.
Dakle, zaista mislim da juče nismo imali ništa sporno, ovo su samo bila pitanja, sasvim legitimna, upućena Vladi. U krajnjem slučaju, nadam se da će ovaj zakon biti usvojen velikom većinom i da ćemo u februaru imati izbore za državnu zajednicu, kako to propisuje Ustavna povelja. Hvala.

Poštovane koleginice i kolege, poštovani gospodine ministre, donošenje ovog zakona sigurno ne može da se dovede u pitanje u načelu, kao što je to bilo i sa zakonom o kojem smo razgovarali juče.
Prosto to je obaveza iz Ustavne povelje, a Ustavna povelja je najviši pravni akt državne zajednice Srbija i Crna Gora. Nastala je kao izraz volje Narodne skupštine, Skupštine Crne Gore i na kraju tadašnjih poslanika Savezne skupštine. Tu za nas praktično nema nikakve dileme. Ovo je predviđeno članom 66. Povelje i dobro je da se našlo danas na dnevnom redu i to potpuno pozdravljamo.
Međutim, mi smo ipak primetili jednu spornu stvar o kojoj bih želeo da porazgovaramo i da čujemo mišljenje ministra, a voleo bih da narodni poslanici obrate pažnju na to pitanje.
Naime, članom 10. Predloga zakona predviđena su statusna pitanja, i taj član glasi ovako: "Na lica koja vrše funkciju ili obavljaju poslove i zadatke u vojnim odeljenjima sudova i javnih tužilaštava određenih ovim zakonom primenjuju se odredbe Zakona o uređenju sudova, Zakona o sudijama i Zakona o javnom tužilaštvu".
Odmah da kažem da potpuno pozdravljamo činjenicu da ste predvideli posebna odeljenja i mislim da ste potpuno u pravu i da praktični razlozi idu u prilog takvom rešenju, i za razliku od ovog zakona crnogorskog o preuzimanju nadležnosti vojnih sudova i vojnih tužilaca, koji je daleko manji i ima pet članova, mislim da ste uradili bolji zakon i da je ovo u odnosu na taj zakon napredak, odnosno da će kolege u Crnoj Gori verovatno biti prinuđene u nekom kasnijem roku zarad praktičnosti da nešto u svom zakonu menjaju.
Dakle, to sam razumeo na taj način da su oni koji budu radili u tim odeljenjima normalno u istom statusu kao i sve druge sudije, kao svi drugi ljudi koji rade u tim odeljenjima.
U obrazloženju zakona stoji da je članom 10. zakona precizirana primena propisa u statusnim stvarima za lica koja će obavljati funkciju, odnosno obavljati poslove i zadatke u vojnim odeljenjima sudova i javnih tužilaštva.
Takođe, isto to sam razumeo na taj način, ali bih voleo da dobijem odgovor na jedno drugo pitanje: da li se predviđa na osnovu ove odredbe, na osnovu ovog člana 10. da li se u stvari predviđa preuzimanje sudija koji ispunjavaju uslove da budu sudije vojnih sudova u ove sudove? Mišljenje Demokratske stranke jeste da to ne bi moglo da se učini. Ukoliko je to predlagač zakona želeo morao je da izričito navede tu odredbu i onda da vidimo na Zakonodavnom odboru da li je ta odredba u skladu sa Ustavom.
Radi se o tome da je način izbora sudija definisan Ustavom Republike Srbije i Zakonom o sudijama. Način izbora sudija vojnih sudova je sasvim drugačiji i član 26. Zakona o vojnim sudovima predviđa da sudije prvostepenih vojnih sudova postavlja predsednik Republike. Dakle, ovako su ti ljudi postali sudije, predsednik Republike ih je postavio na funkciju predsednika sudova.
Naš Zakon o sudijama predviđa u članu 9. da sudije i predsednika suda bira i o prestanku njihove dužnosti odlučuje Narodna skupština, a kasnije u postupku za izbor se kaže da izbor sudija oglašava Visoki savet pravosuđa, pa se oglas objavljuje u "Službenom glasniku Republike Srbije" ili u drugom sredstvu javnog obaveštavanja, zatim sledi podnošenje prijava, podnose se dokazi o ispunjavanju uslova za izbor, pribavljaju se podaci i mišljenja, zatim Visoki savet pravosuđa uzima u obzir stručnost i dostojnost, predlaže, Narodna skupština Republike Srbije bira sudiju na predlog Visokog saveta pravosuđa, i to je način izbora sudija u Srbiji.
Mislim da ukoliko bismo na osnovu ovog zakona praktično preuzeli sudije iz vojnih sudova da budu sudije u civilnim sudovima da bismo prekršili Ustav Republike Srbije, Zakon o sudijama i de fakto uneli nesklad, pometnju u sam sistem izbora sudija u Republici Srbiji. Znači, to je jedina tačka koja je sporna za Demokratsku stranku.
Neću vam više oduzimati vreme i molio bih da nam objasnite koji je stav ministarstva po tom pitanju. Ali, odmah ću vam reći, mislim da prostim jezičkim tumačenjem, čitajući odredbu zakona, a u krajnjem slučaju čitajući obrazloženje, proizilazi da se sudije vojnih sudova neće na osnovu ovog zakona preuzimati u civilne sudove. Sa druge strane, očigledno je da će postojati povećana potreba za sudijama.
Zbog toga bi trebalo Narodna skupština u nekom kraćem roku da izvrši izbor sudija, ali taj izbor sudija mora biti u skladu sa Ustavom Republike Srbije i sa zakonima koje smo po tom pitanju doneli. Naime, da bi neko postao sudija mora proći kroz zakonom propisanu proceduru njegovog izbora. Hvala.