Evo, ministar baš piše to što govorim. Dakle, da li je samo presuđena stvar, da li u različitim pravilima, da li možemo nekome da se obratimo, a posle toga ako možemo da se obratimo, ko je taj neko kome možemo da se obratimo, da li je redovni sud, da li idemo u upravni spor.
Za mirovanje, pored nas, pitali su i drugi poslanici, a da li ste uspeli da saznate da mirovanje više ne postoji itd. I to su neka pitanja koja vise. Što se tiče ovoga, mislim da ste pogrešili u jednoj stvari, to je da ovaj savet ima po dva člana, dva iz reprezentativnog sindikata, dva poslodavca, dva iz Vlade i da se odluke donose dvotrećinskom većinom.
Mislim da nije sporno da se donosi dvotrećinskom većinom, ali da je trebalo staviti modalitet, odnosno modifikovati na taj način što dvotrećinsku većinu moraju činiti članovi svake od ovih grupa, jer može se desiti da Vlada i poslodavci konstantno imaju dvotrećinsku većinu i da ovaj paket koji imaju sindikati nema nikakvog značaja. Dakle, to je jedna sugestija, ukoliko povučete zakon i napravite novi, bilo bi dobro da se nađe u tom novom zakonu.
Hvala vam i drago mi je da ste došli da možemo dalje da nastavimo da radimo.

Hvala, gospodine predsedavajući. Evo, bili ste u pravu, ministar je došao... (smeh), a istina je i da je otišao. Dobro, što se tiče člana 44, a stvarno je šteta što je ministar otišao, tačno se vidi ova situacija.
Znači, one stvari koje je trebalo da se nađu u zakonu i da razrade neke institute i uopšte da tu materiju procesno upotpune... ne znam gde je ministar, ali to ćemo pitati naknadno; znači, praktično da upotpune ovu materiju, njih nema, i onda da bi se popunilo ono što se kaže "meso", nalazi se odredba miritelj i arbitar, dužni su da prijave promenu podataka, odnosno promenu adrese itd.
Shvatate li koja je to besmislenost? Znači, ovde imamo jednu normu koja apsolutno može, ali pre ne mora, da stoji u jednom zakonu, a nemamo niz onih normi koje bi trebalo da stoje u zakonu, ukoliko neko stvarno misli da se ozbiljno sprovodi bilo kakav postupak u kome treba da se odlučuje o nečijim pravima, obavezama, ili da se utvrđuju neke činjenice. Eto, to je prosto još jedna slika koja govori u prilog našoj molbi, ne znam ni sam kako da nazovem ovo naše nastojanje da ministar povuče ovaj zakon iz procedure.

Poštovani predsedavajući, poštovani gospodine ministre, opet ste tu. Mislim da zaista ovoj diskusiji prethodnika moram da se pridružim i molio bih vas da uradite to, zbog toga što mi mislimo da su ovde, opet kažem sa različitih pozicija, ali upućene su ozbiljne primedbe na ovaj predlog zakona i to traje već treći dan.
Pogledajte član 45. Miritelj, odnosno arbitar se briše iz imenika ako se naknadno utvrdi da nisu bili ispunjeni uslovi iz člana 38. ovog zakona. Moje pitanje za vas je vrlo direktno. Pravne posledice, odluka koju je taj ministar doneo, znači, direktno pitanje s obzirom da nema prava žalbe, da nismo još utvrdili da li je moguće pokrenuti sudski postupak ili nije, odnosno da li je u pitanju res iudicata ili nije.
Šta sa rešenjem koje je doneo takav arbitar, da li ono opstaje, ne opstaje, ako može da se napadne, kojim redovnim ili vanrednim pravnim lekom može da se napadne i pred kojim organom, odnosno pred kojim sudom, ukoliko opet nije presuđena stvar. Ukoliko jeste presuđena stvar, onda ako bi analogno primenili Zakon o parničnom postupku, čija shodna primena ovde nije predviđena, što mislim da je greška, time biste mnoge stvari rešili, da li postoje vanredni pravni lekovi. Ovde vanredni pravni lekovi se nigde ne pominju i zaista molio bih da pogledate član 45. i ovu tačku 1) u stavu 2.

Poštovani gospodine predsedniče, iako se potpuno slažem sa kolegom da je ovo izgubilo svaki smisao, ne mogu da razumem uopšte ovaj ignorantski stav ministra.
Dodaću još jedno pitanje. U članu 48. govori se o izuzeću miritelja i arbitara, a sada kaže koji su to razlozi za izuzeće, da ih ne nabrajam itd. Vi, ministre, verovatno znate da o svim drugim postupcima, a razlozi za izuzeće mogu biti, ima onih koji su obavezni, gde ex officio dolazi do izuzeća. Ima i onih gde ne mora, gde se to ceni da li treba doći izuzeće itd.
Ali, u slučaju kada to ex officio ne dođe do izuzeća, to je bitna povreda pravila tog postupka ko god da je učinio i naravnao odluka koja kasnije bude doneta može da se napadne iz tih razloga itd. Moje pitanje sada i ovde za vas - šta ako jedno, bilo koje od ovih lica, ne bude izuzeto po zahtevu za izuzeće i donesete rešenje?
Znači, opet isto pitanje - da li vi razumete nas šta mi vama želimo da kažemo? Šta će se desiti, niste bili tu, problem, gospodine ministre, jeste što ste hteli da rešite u nekih tridesetak članova, proces, čitav proces.
Procesni zakoni imaju po četiri stotine članova, a ne 30 ili 40. Da li vidite koji su to sada propusti i na koje sve greške možete naići u daljoj primeni? Evo još jednog konkretnog pitanja, ne morate da odgovarate, to je uostalom vaše pravo. Poslanici odlučuju o tome da li je to u redu, kada budu glasali.
Ako biste bili prosto u mogućnosti, sa radnom grupom koja je radila zakon, da pretresete ova pitanja, ima ih u stenogramu, ova konkretna pitanja gde se nismo bavili politikom, nego smo se bavili strogom materijom, da pretresete i vidite sami da li će ovaj zakon moći da se primenjuje ili neće ili je možda bolje napraviti malo ozbiljniji zakon koji bi ovde zahtevao, skoro po svakom članu, neki ozbiljniji dodatak. Znači, počev od onoga što smo vam pričali još juče, o veštačenju, pa nadalje, neki ozbiljniji dodatak.
Dakle, i dalje mi nije jasno pitanje pravnih lekova, redovnih, vanrednih, posledice nezakonitih odluka, posledice nepoštovanja imperativnih odredbi ovoga zakona i posledice nepoštovanja rokova za koje ne znam da li su prekluzivni ili su instruktivni. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, žao mi je što vi juče praktično niste prisustvovali većem delu diskusije u ovoj sali, kada su upućene brojne primedbe na vaš predlog zakona. Pojavili ste se u sali negde oko 17,30 – 17,40 i držali govor od 20 minuta, očigledno nezavisno od onoga šta smo mi pre toga imali vama da kažemo.
Ono što je bilo najgore, to je što ste tada odgovarali, navodno, na neke primedbe, a da naše primedbe niste ni čuli. Kao što vidite, ja sam već četvrti poslanik Demokratske stranke koji se javlja povodom ovog člana 30. Mi mislimo da je upravo ovaj član 30. dokaz i slika kako je rađen zakon koji je ovde danas pred nama. Naime, u jednoj državi postoji pravni poredak i postoje zakoni i ti zakoni međusobno moraju biti u odgovarajućem skladu, da bi to bio jedan sistem koji funkcioniše.
Stvarno očekujem od vas odgovor na pitanje kako će strane u sporu zajednički sudu podneti zahtev za mirovanje postupka, kada smo pre tri dana ovde završili raspravu o Predlogu zakona o parničnom postupku, gde je takođe naša stranka imala više desetina amandmana, kojim je izbačena mogućnost mirovanja postupka. Dakle, nisam bio lenj pa sam sinoć ponovo čitao Predlog zakona o parničnom postupku i čini mi se da sam ga skoro napamet naučio. Ako treba, daću vam jedan primerak. Molio bih vas da do kraja dana nađete gde ima mirovanja postupka.
Da je kojim slučajem ova vlada imala sluha za amandmane Demokratske stranke, sada ne biste imali ovaj problem, jer mi jesmo dali neke amandmane kojim bi možda bilo zadržano mirovanje postupka, ali naravno, toga nije bilo.
Znači, zbog kolega iz DSS i G17 plus, kolega pravnika pročitaću o čemu je ovde reč, o čemu već nas četvoro govori: "Ako među stranama u individualnom sporu teče sudski postupak iz istog činjeničnog i pravnog osnova, strane u sporu dužne su da sudu zajednički podnesu zahtev za mirovanje postupka".
Gospodo pravnici, kolege advokati, mirovanja postupka više nema. Da li razumete da je ovaj zakon u koliziji sa onim zakonom koji ste nam ovde dali pre tri dana na razmatranje? Da li znate da je ovo odredba koja je neprimenjiva i da li uopšte znate da je ovo samo jedna od sijaset odredbi ovog zakona koje su potpuno neprimenjive? Zašto ne odgovarate na ovo pitanje, ili ćete opet napustiti salu i doći u 17,40 i ispričati priču koju ste unapred pripremili? U krajnjem slučaju, to nije korektno. Poslanici pripremaju amandmane, izlaze ovde i govore, trude se nešto da objasne, a nema ko da ih sluša.
Još jedanput što se tiče Odbora, nije mi jasno kako je kolega potpredsednik Skupštine Anđelković rekao da je Zakonodavni odbor odbio.
Za ove četiri godine, koliko smo ovde, valjda smo svesni da Zakonodavni odbor može da utvrdi da je nešto u skladu sa zakonom i da nešto nije u skladu sa zakonom. On ne ceni celishodnost, on samo utvrđuje zakonitost, da li je nešto pravno moguće ili nije pravno moguće. Uopšte, cela ova diskusija, kako vidim i kod samih koalicionih partnera vladajuće koalicije, izaziva određeno nezadovoljstvo.
Nije dobro da se pred Narodnom skupštinom nalaze ovakvi zakoni, koji će izazvati samo probleme kada bude došlo do sprovođenja u praksi, a to će očigledno biti ukoliko ministar ipak ne pristane da povuče ovaj zakon. Kada postoji tako veliki broj primedaba na jedan zakon, a one su u većoj ili manjoj meri osnovane, onda je nekad bolje povući taj zakon, izmeniti rešenja koja nisu odgovarajuća, vratiti se za mesec dana i sigurno u jednoj boljoj atmosferi zakon usvojiti.
Dakle, završavam, molio bih ministra da uzme Zakon o parničnom postupku i da svima nama, koji možda živimo u neznanju i zabludi, pokaže na osnovu kog člana tog zakona će se stranke obratiti sudu i zahtevati, ne znam kako bi to moglo da bude, jer nikad nije moglo da se zahteva, ali dobro, da nam pokaže gde se u ovom zakonu nalazi institut mirovanja postupka.

Gospodine ministre, ovde se postavlja nekoliko pitanja. Prvo je da li vi kao ministar u okviru vlade koja je nama pre tri dana predložila jedan drugi zakon niste bili u stanju da anticipirate kakvo će rešenje biti u tom zakonu.
Znači, svaki poslanik u ovoj sali je svestan da mirovanje u roku od 10 dana više neće postojati. Pripremajući jedan zakon, koji navodno treba u budućnosti da funkcioniše, vi ste hteli da anticipirate dalja dešavanja, jer vi imate razumevanja za ono što se dešavalo, ali niste bili u stanju da razumete da neće biti mirovanja u roku od 10 dana.
Druga stvar, meni je žao što vi loše baratate terminima. Nije nezakonito ako vi predvidite drugi institut, ako predvidite drugo rešenje. To ne znači da je nezakonito. Prosto, trudite se, bar zbog nas pravnika ovde, da ne koristite takve termine, bez obzira da li oni zvuče lepo na televiziji ili ne.
Dakle, vaša argumentacija potpuno nije ispravna. Vi ste jedna vlada; ta vlada predloži dva zakona, mi ih razmatramo u roku od nedelju dana i oni će biti usvojeni jednog dana kada bude dan za glasanje, a u ta dva zakona stavite ovakvu nelogičnost. Problem je u vladi, problem je u vama ministrima koji izgleda međusobno ne sarađujete, ne dogovarate se; ili je problem u onom vladinom telu koje bi trebalo da vodi računa o zakonodavstvu i usklađenosti propisa.
Dakle, problem je sa mirovanjem; možda ste mogli da predvidite neki drugi institut, a ima u Zakonu o parničnom postupku neki drugi institut, mogli ste na drugi način da rešite ovo. Zašto jednostavno ne priznate omašku pred narodnim poslanicima, jer biće poštenije i prema nama i prema vama samima i prema onim pravnicima koji su vam pisali zakon.
Vi niste pravnik i vi to ne znate. Znači, lepo kažete – jeste, omaška je, promenićemo, povući ćemo, napravićemo bolje, da bi to bolje funkcionisalo. Ovo obrazloženje koje ste dali jednostavno ne stoji, jer je to loše za vas kao ministra da niste bili u stanju da predvidite dešavanja ni 10 dana unapred, a kako mislite za dve ili tri godine, koliko možete da budete ministar.

Hvala gospodine predsedniče. Trudiću se da budem koncizan, imajući u vidu molbu predsednika Narodne skupštine sa malopređašnjeg sastanka šefova poslaničkih grupa.
Moram reći da sam se nadao da će se na ovom spisku od devet predloga zakona koje Vlada povlači naći i ovaj predlog zakona o kome danas razgovaramo, gospodine ministre. Očigledno je da ovoliki broj primedbi i dokazanih kontradiktornosti i nesuglasica sa drugim zakonima koji egzistiraju u našem pravnom poretku iziskuju da se ovaj predlog zakona povuče iz procedure. Naravno, vi na to nećete pristati rukovođeni, pre svega, političkim razlozima.
Moram reći, pre nego što kažem nešto o amandmanu, da ne mogu da delim zahvalnost predsednika Skupštine prema Vladi republike Srbije, jer se ne osećam nimalo zahvalnim. Osećam se prevarenim, jer sam se ozbiljno spremao za devet tačaka dnevnog reda, ne shvatajući da je to sve bila farsa, da bi praktično bili onemogućeni da se pripremimo za tačku dnevnog reda koja ide posle, a to je tačka o privrednim društvima.
Dakle, nema zašto da se zahvaljujemo vladi Republike Srbije. Ovo mora da je bilo sa namerom. Ukoliko je bilo nenamerno, to još gore govori o Vladi Republike Srbije, koja nije u stanju da proceni tok rada Narodne skupštine Republike Srbije, kada predlaže ovako obiman dnevni red.
Šta nam govori član 32. Predloga zakona? Član 32. Predloga zakona govori da je sa pravnog aspekta ovaj predlog zakona vrlo loše pisan, da ne budemo grubi, ali ipak da budemo iskreni, ovaj zakon je nepismeno napisan. Dakle, kao i članovi gde se spominje mirovanje postupka, spominje se ono isto što je ista vlada, koja predlaže ovaj zakon, predložila da ne postoji. Znači, kao što se predlaže to, sada se u ovom zakonu predlaže nešto što praktično predstavlja neku vrstu nonsensa, jedan izuzetak koji ne postoji u našem pravnom sistemu, a to je da arbitar može isključiti javnost na zahtev strana u sporu, ako za to postoje opravdani razlozi.
Moje prvo pitanje jeste, koji su to opravdani razlozi? Kad se isključuje javnost, potrebno je da budu taksativno navedeni razlozi. Tako je to u Zakonu o parničnom postupku, tako je to u Zakonu o krivičnom postupku, tako je to u Zakonu o upravnom postupku itd. To je prva primedba.
Druga primedba, da li je to na zahtev jedne strane u sporu, obe strane u sporu, dakle, kako će u krajnjem slučaju ovaj arbitar da odluči da isključi javnost. Dakle, još jedan primer, još jedan član zakona, a nakon dva dana rasprave, čini se da su skoro svi članovi zakona na ovaj ili onaj način manjkavi.
Još jedan primer koji govori u prilog tome da ovaj zakon ipak treba pridodati ovoj grupi od devet, da kažem, lažnih predloga, jer očigledno to nisu bile iskrene namere da mi raspravljamo o tim zakonima. To je bilo više zamajavanje ovog doma. Dakle, da se pridruži tim predlozima zakona. Opet kažem, ministar bi trebalo da povuče ovaj zakon.
Ostalo mi je još jedno pitanje. Zamolio sam gospodina ministra ako može da mi kaže u novom zakonu o parničnom postupku, koji je ova vlada predložila, i vi sami, da mi pokaže, gde to piše "mirovanje", jer sam, možda, dobio predlog zakona u kome postoji neka omaška. Dakle, gde se pominje institut "mirovanje postupka", koji je postojao i postoji u sadašnjem Zakonu o parničnom postupku. Gde u novom zakonu o parničnom postupku toga ima? Zamolio sam da to objasnite meni i Skupštini.
Ukoliko smo u zabludi, mi ćemo se vama izviniti. Ukoliko to ne postoji, bilo bi fer da ovde za govornicom to iznesete. Ako postoji sasvim drugi institut, a nema "mirovanja", slažemo se. Zato molim ministra da ovde izađe i da nam lepo objasni, kako mi ne bi bili u neznanju i kako ne bi živeli u zabludi, da, eto, ova vlada nije u stanju ni u roku od jednog meseca da pusti dva konzistentna predloga zakona pred Narodnu skupštinu.

Za razliku od uvaženih kolega koji smatraju da ovakav zakon ne treba da postoji u našem pravnom poretku, mi iz Demokratske stranke smatramo da ovo jeste veoma važan zakon i da treba da postoji. Stoga se i jesmo potrudili da najpre u neformalnim kontaktima, a zatim i kroz diskusiju što više utičemo na to da zakon bude dobro i kvalitetno urađen. Zbog toga smo na kraju došli do ovog zaključka da taj zakon možda bi ipak trebalo da bude povučen, ali to smo već toliko puta ponovili, pa se bojim da nema efekta, niti vredi više ponavljati.
Reći ću vam vezano za čl. 33. jednu stvar. Arbitar odlučuje o odlaganju rasprave po službenoj dužnosti ili na zahtev strane u sporu. U slučaju st. 3. dužan je da zakaže raspravu najkasnije u roku od pet dana od odlaganja rasprave. Šta onda? Logično je da to može uraditi više puta, a samo pitanje odlaganja rasprave trebalo je daleko detaljnije razraditi.
Naime, da je ta radna grupa koja je radila ovaj predlog zakona imala malo više sluha i možda informacija, i ono što smo razgovarali svojevremeno na Odboru za pravosuđe, shvatila bi da su ovo, kao i sledeće pitanje iz člana 34, u stvari pitanja koja su u znatnoj meri umela da dezavuišu parnični postupak. Nema dileme da je, recimo, kod ovakvih rešenja sasvim moguće da dođe do dezavuisanja i ovog postupka, što naravno vi ne želite, ne želimo ni mi, obzirom da kada je u pitanju ovakav zakon imamo sigurno iste namere.
Ako dozvoli gospodin predsednik, samo jedna primedba. Radi se o mom kolegi Bošku Ristiću. Naime, Boško Ristić, kao i ja koji sam pre njega govorio, govorili smo o istoj temi, na isti način smo se obraćali Narodnoj skupštini vezano za član 32 – isključenje javnosti, ali je Boško Ristić bio prekinut, opomenut i praktično je morao da prekine svoju diskusiju.
Zamolio bih gospodina predsednika da na isti način tretira sve narodne poslanike, pa ukoliko i onaj prvi koji je govorio ne govori o tački dnevnog reda, odnosno o amandmanu, onda to odmah treba sugerisati, a ne dozvoliti da onda drugi i treći iznesu svoj stav o pitanju koje je veoma značajno. Na svu sreću mislim da je bilo potpuno jasno da se ovde radi o pitanju koje je praktično ustavnog karaktera i uvek ima mesta o takvom pitanju govoriti, bez obzira šta je konkretno sadržina nekog amandmana.

Pravo da vam kažem, ne znam više po kom osnovu sam se javio, jer sam hteo nešto da kažem i o amandmanu, pa nakon toga sam pomenut, bez razloga, što jeste osnov za repliku.
Vaše izvinjenje Bošku Ristiću je zaista bilo na mestu i to je uredu, ali ne mogu da razumem ovaj kasniji sarkazam i osporavanje našeg prava da diskutujemo o amandmanima. Morate da nas razumete. Mi želimo da kažemo naš stav o amandmanima, ma ko da ih je podneo, može to biti Vlada, može biti vladajuća većina, može biti neka druga poslanička grupa, druga stranka, bilo koji poslanik. Jednostavno, to je naše pravo. Bio bih strašno srećan da se drugi poslanici bave Skupštinom na način na koji se mi bavimo Skupštinom.
Mislim da je Boško Ristić objasnio ceo naš stav povodom ovog zakona. Jednostavno smo mislili da je nemoguće podneti ovoliki broj amandmana. I dalje stojimo pri stavu da ovaj zakon treba da postoji, ali smo se nadali da će ga povući gospodin ministar koji, nažalost, opet nije tu.
Da ne bih dužio, reći ću vam još jedan problem sa ovim zakonom. Član 34. definiše da arbitar može da angažuje veštaka i na veštaka se shodno primenjuju odredbe ovog zakona o izuzeću arbitra. Recite mi da li vi ili bilo ko u ovoj sali mislite da je na ovaj način razrađena mogućnost angažovanja veštaka? Najiskrenije, voleo bih da mi neko objasni da li je razrađena mogućnost angažovanja veštaka.
Znate li vi koji korpus odredbi treba da postoji da bi mi znali kako se angažuje veštak, sa koje liste veštaka, koje su sankcije za njegovo nepoštovanje suda, u kojim rokovima on mora da završi, šta ako ne završi itd.? Opet se vraćam na onu istu priču da je strašno važno da postoji korelacija između određenih zakonskih predloga.
Recimo, ovo je bilo jedno od pitanja koje smo mi raspravljali na Odboru za pravosuđe, gde smo takođe dali neke amandmane.
Sada ću vam reći još nešto vezano za podnošenje amandmana od kad je ova vladajuća većina i od kada je ova vlada u Srbiji. Sudbina svakog amandmana koji podnese DS, a bogami i druge poslaničke grupe, jeste da se odbija, i to se odbija, a da se pri tom ni ne pročita. To je dokazao ministar Stojković, kada smo prošli put razgovarali na Odboru za pravosuđe, posle čega je DS čak i bojkotovala taj odbor.
Zar vi stvarno mislite da ćemo mi da sedimo kući i da radimo amandmane, nekada provodeći i celu noć. Konkretno, znam slučaj kada je bio zakon o parničnom postupku, u poslaničkoj grupi SRS i u poslaničkoj grupi DS se radilo do 24,00 sata ili do 0,3 radilo se na amandmanima.
Da li vi mislite da mi treba da sedimo i da radimo amandmane koje će posle ministar Stojković listom odbiti, a da pri tom ni članovima vladajuće stranke nije jasno zašto se odbijaju amandmani koji praktično ne diraju u suštinu, nego se odnose samo na tehnička pitanja.
Molim vas, vi onda treba da imate malo razumevanja za nas i za naš rad i malo više poštovanja prema nama.

Hvala. Da bi neki amandman postao sastavni deo Predloga zakona, potrebno je da ga usvoji Odbor za pravosuđe i da ga prihvati predlagač. To je način da postane sastavni deo Predloga zakona i u tome se ne slažemo povodom malopređašnje diskusije.
Što se tiče amandmana na član 320, on glasi ovako: ''Ako javni tužilac ili javni pravobranilac, odnosno lice koje ih zamenjuje narušava red, sud će obavestiti o tome nadležnog javnog tužioca ili javnog pravobranioca. Sud može odložiti ročište i od nadležnog javnog tužioca i javnog pravobranioca zatražiti da odredi drugo lice da učestvuje u postupku.''
Mi smatramo da je ovakvim rešenjem narušena ravnopravnost stranaka pred sudom, jer ukoliko se neka druga stranka pred sudom ponaša na isti ovaj način, za nju su odmah predviđene sankcije.
Ukoliko smatramo da stranke treba da budu ravnopravne pred sudom, pa i ukoliko smatramo da sudsku vlast treba jednako da poštuju i predstavnici drugih vlasti, kao što će poštovati građani, onda ovaj član treba brisati. Stoga se zalažemo da se član 320 briše i da sve stranke u postupku pred sudom imaju jednak položaj, kako u pogledu svojih prava, tako i u pogledu svojih obaveza, da poštuju sud i sankcije koje slede za slučaj da ne poštuju sud.

Ovaj amandman ipak treba prihvatiti. Ne slažem se sa argumentacijom koju je izneo moj uvaženi prethodnik zbog toga što je nemoguće po ovim odredbama ZPP-a da stranka dođe na sud zbunjena. Prvo zbog toga što on mora da da odgovor na tužbu, i o tome smo razgovarali malopre. Dakle, ne može da se eto tek tako prvi put pojavi pred sudom i kaže - uh šta ću sad? Hajde, priznajem tužbeni zahtev.
Tu nema nikakve opasnosti. Ali, opasnosti od toga da neko ovaj institut zloupotrebljava svakako da ima. Prosto je teško verovati u praksi da stvarno neko bude toliko neodgovoran, da se pojavi pred sudom i da eto nije siguran u to da li priznaje ili ne priznaje tužbeni zahtev, pa maločas prizna, maločas odustane od svog priznanja.
Mislim da ovaj amandman ipak treba prihvatiti u svetlu ovih prethodnih rešenja koja obavezuju da se najpre pismeno izjasni, odnosno da mora da da pismeni odgovor na tužbu i zbog toga mislim da ovaj amandman treba prihvatiti.

Poštovane koleginici i kolege, generalno problem sa ovim je što on nije konsekventan. S jedne strane insistira na velikoj disciplini, na ubrzanju postupka itd, onda u nekim drugim segmentima ide u krajnju liberalizaciju, pa s jedne strane insistira na načelu dispozicije, s druge strane forsira oficijelno načelo itd. Mislim i ponavljam ono što sam rekao juče, a to je da je trebalo ovaj predlog zakona o parničnom postupku, kao i predlog zakona o izvršnom postupku da prebacimo za 15, 16. tačku dnevnog reda i mislim da bi otklonili ove nedoumice, šta jeste usvojeno, a šta nije, jer tu imamo problema, šta je prihvatio Odbor, a šta nije itd.
Kroz ovu diskusiju je bilo suviše primedbi na ovaj zakon, i to opravdanih, od različitih poslaničkih grupa koje ozbiljno dovode u sumnju cilj koji se želi postići donošenjem ovog zakona.
Što se tiče našeg amandmana, ovo je amandman koji je sasvim logičan, normalan za naše uslove i potpuno korektan. Ne postoji nijedan razlog, ukoliko za to postoje mogućnosti, da sud ne uzme u obzir razmatranje odgovora na žalbu koja možda nije bila blagovremena. Istina je da se na drugostepenu odluku čeka veoma dugo i ništa nema goreg ukoliko prilikom odlučivanja o žalbi sudu bude na raspolaganju i odgovor na žalbu.
Ukoliko sud bude razmatrao žalbu pre nego što stigne taj odgovor, neće ga uzeti u obzir, ali treba dati mogućnost sudu, radi ostvarivanja onog osnovnog načela parničnog postupka, a to je načelo materijalne istine. Stoga vas pozivam da prihvatimo ovaj amandman, jer vidimo da imaju dva amandmana od različitih poslaničkih grupa koja imaju intenciju da se drugostepenom sudu omogući da razmatra sve one elemente koji mogu biti od značaja za donošenje pravilne odluke.

Ovaj amandman praktično ide u istom pravcu kao i naš amandman. I jedan i drugi amandman jesu dobri i ... prihvatićete?  Znači, ovaj amandman gospodina Arsića je na istoj liniji kao i naš amandman.
U principu bilo bi dobro da se jedan od ova dva amandmana prihvati, zbog toga što ne vidim čemu takvo disciplinovanje stranaka koje ovog puta baš ne ide nikom na korist, a malopre smo razgovarali o nekim drugim oblicima discipline ili ne discipline, pa smo dozvolili da neko može da se poigrava s tim da li hoće ili neće da prizna tužbeni zahtev, odnosno da ga prizna pa ga ne prizna itd.
U ovom slučaju zaista bih molio za razumevanje, prosto da prihvatite jedan od ova dva amandmana zbog toga što ne može da škodi to što bi ga prihvatili. Hvala.

Poštovani predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, poštovani ministre, ovim amandmanom želeli smo prosto da pojasnimo ovo pitanje izjavljivanja revizije. Naime, kako je kolega jedan primetio, a ustvari je to istina kod nas, jer parnični sporovi traju veoma dugo, prosek je između šest i sedam godina i to su oni sporovi veće vrednosti, veće složenosti za koje je inače predviđena i revizija.
Mi smo se prosto zapitali, šta ako se desi situacija da u međuvremenu zbog inflatornih kretanja dođe do promene zakona u parničnom postupku i da može jednostavno da se desi da neki sud, pravo na dozvoljenost revizije ceni prema tada važećem parničnom postupku, tada važećim odredbama parničnog postupka koje se odnose na vrednost spora, a ne prema onom vremenu kada je postupak pokrenut.
Iako deluje potpuno logično da se dozvoljenost revizije ceni prema vremenu kada je pokrenut postupak i kada je podignuta tužba, može se desiti da neko tumači to drugačije. Da bismo izbegli bilo kakvu dilemu po ovom pitanju, mi smo predložili amandman, ukoliko se prihvati, ništa ne kvari, a ukoliko se nešto ne podrazumeva, doprinosi tome da imamo potpuno jasno i precizno rešenje, tako da bi taj novi stav koji mi dodajemo glasio ovako: "dozvoljenost revizije prema vrednosti spora će se ceniti u skladu sa odredbama zakona koji je važio u vreme podnošenja tužbe".
Molim vas da ovaj amandman prihvatite.

Poštovane koleginice i kolege, poštovani gospodine ministre, ovo je jedan izuzetno dobar amandman, ali možda malo preuranjen za naše društvo, tako da ga u ovom momentu povlačim. Hvala vam.