Poštovane koleginice i kolege, moj uvaženi kolega Šarović me nije dobro razumeo. Ja jesam povukao amandman, ali ne mislim da sam sa tim amandmanom pogrešio. Ja sam hteo tim amandmanom da ukažem na neko rešenje za koje mislim da će u budućnosti zaživeti. To nije prvi put. Mislim da se i kolega Šarović seća. Tako sam predlagao svojevremeno, da se uvedu neposredni izbori za izbor najviših nosilaca pravosudnih funkcija, odnosno sudija i javnih tužilaca. Tako sam sad predložio jedno rešenje za koje sam siguran da će za pet ili 10 godina i u našem društvu zaživeti.
Naime, mislim da ne može svako da se bavi svakim poslom. Kao što mi, uprkos tome, što smo stručni za neke stvari, možda neko za računovodstvo, ne možemo da vodimo računovodstvene poslove, jer nemamo licencu, nemamo taj dokaz koji sa sobom nosi određena prava, ali i određene obaveze, tako je i u određenim složenim pravnim postupcima, kao što su postupci po reviziji, ili u ovom slučaju, pred trgovinskim sudom od preko 2,5 miliona dinara.
Ne može taj postupak da vodi svako. Treba da vodi onaj ko je za to stručan, ko o tome ima sertifikat države da je stručan i koji za to na odgovarajući način odgovara, što je uređeno zakonom o advokaturi.
Ni prvi amandman nije bio greška, svesno je podnesen da bi se za njega čulo, a drugi amandman mislim da je prava mera za situaciju u kojoj se naše društvo nalazi i stoga predlažem da ga usvojite.

Poštovane koleginice i kolege, naš amandman se odnosi na član 88. Naime, predlagač je u članu 88. predvideo da punomoćnika koji je advokat može zamenjivati advokatski pripravnik, koji je kod njega zaposlen, ako je stranka ta koja je odredila punomoćje. Prvo, ovde postoji jedna osnovna greška a to je pitanje zaposlenosti, zbog toga što sam pripravnik ne mora da bude zaposlen. On jednostavno može da bude na pripravničkoj praksi i ne mora da bude u radnom odnosu da bi mu se to računalo. To je prva greška koja se potkrala u samom tekstu zakona.
Druga stvar, ovim se dira u odnos stranke i advokata, koji je već regulisan Zakonom o advokaturi. Naime, kada stranka dođe kod advokata on sa njom uspostavlja jedan odnos poverenja, a u krajnjem slučaju ona je zbog toga došla kod tog advokata, odnosno ona ga je izabrala. Na koji način će taj advokat vršiti zaštitu njenih prava pred sudom, odnosno zastupati je pred sudom, to je opet njihova stvar. Znači, stvar te stranke i tog advokata.
Potpuno je nepotrebno opterećivati stranku i advokata novim pitanjima, a to je da li u punomoćju, koje stranka daje advokatu, mora da stoji i ta mogućnost da će punomoćnika na ročištima zamenjivati pripravnik. Ovo je zbog toga što je redovno kod nas praksa da pripravnici zamenjuju advokate u ročištima i to nije ništa sporno, ništa čudno, to je u krajnjem slučaju jedan od načina obučavanja pripravnika i zbog toga i postoji taj pripravnički staž.
Često se to svodi samo na pitanje da pripravnik ode na sud i kaže - ostajem pri tužbi, tužbenom zahtevu. Nekad ode na sud i samo zamoli da se odloži ročište. Znači, to i nisu toliko sporne stvari. U suprotnom postavilo bi se pitanje - da li u punomoćju mora da stoji i ovlašćenje da podneske piše pripravnik. Dešava se da pripravnici pišu podneske. Pripravnik sa dve godine staža sasvim uspešno može da piše podneske. Već posle šest meseci može da piše podneske, jednostavnije sadržine. Ako bismo to dalje produbili postavilo bi se pitanje - da li možete slati pripravnika i da preda podnesak u sud itd.
Naime, čini mi se da ovim zadiremo u samu organizaciju rada advokatske kancelarije i stoga mislim da je naš amandman vrlo umesan i molim ministra da još jednom razmisli i prihvati ovaj amandman, kako ne bismo zadirali u nešto što u krajnjem slučaju i nije naša materijala, već je to odnos stranke i advokata i to je rešeno Zakonom o advokaturi, pa u krajnjem slučaju kada se budemo bavili tim zakonom možemo ući i u rešavanje ove materije. Sada, ako ostavimo ovako, imaćemo dva među sobom suprotstavljena rešenja. Hvala na pažnji.

Poštovane kolege, mislim da je kolega Jojić ovde imao pogrešan pristup. Mislim da pristup koji nam nameće praksa je sasvim drugačiji, a to je da mnogo češće advokati ostaju ta strana kratkih rukava, odnosno ta strana koja je prevarena. U suprotnom ako bi se pak desilo ovo što vi govorite da je moguće da se desi, naravno uvek je moguće da neko vrši zloupotrebe, pa je moguće i u ovom slučaju.
Postoje vrlo efikasni instrumenti da taj snosi sankcije. Priznaćete manja je verovatnoća da advokat sebi priušti takav luksuz, jer to ne bi samo povlačilo eventualno krivično-pravne sankcije, pre svega određeni građansko-pravni odnos, već sigurno i gubitak licence, odnosno određene sankcije koje bi prema njemu sprovela advokatska komora.
Mislim da ako bismo baš krenuli tom argumentacijom zloupotrebe i tom argumentacijom ko će u kom slučaju ostati bez onoga što mu pripada, onda ipak mislim da treba prihvatiti baš naš amandman, jer su advokati u ovom slučaju slabija strana.

Poštovano predsedništvo, poštovani gospodine ministre, koleginice i kolege narodni poslanici, ovo je dobar amandman i treba ga prihvatiti. Nažalost, nedorečen je.
Ne znam zašto je kolegi Jojiću promakla, ili je možda svesno tako i želeo, jedna druga stvar u ovom članu zakona, a to je da, u slučaju da se advokatu slučajno desi da umesto pet pošalje četiri primerka, taj podnesak će se smatrati da nije blagovremeno predat, odnosno odbaciće se. Mislim da je to ozbiljan problem, jer omaškom se svakome može desiti da ne pošalje dovoljan broj primeraka. Može se desiti da ih pošalje poštom, pa da u samoj pisarnici nego izgubi jedan primerak.
Sve su to moguće stvari. Znate, kada stigne i krenu u pisarnici da vade, pa da lupaju ko je pristigao, ko nije. Mislim da je u ovom članu napravljena ozbiljna greška i ne znam kako bi to moglo da se reši. Možda bi moglo da se reši nekim brzim izmenama ovog zakona. Mislim da će bezrazložno nekada neko ostati uskraćen u ostvarenju njegovog prava. Inače, što se tiče samog amandmana, ovog dela koji je gospodin Jojić predložio, što se tiče fotokopiranja, to je stvarno jedan dobar amandman i stvarno utiče na skraćenje postupka.
Jednostavno, vama se može desiti da neko ko je zainteresovan da se postupak odugovlači svaki drugi ili treći podnesak pošalje u manjem broju primeraka, pa vi vidite koliko je to godišnje. Recimo, četiri puta u manjem broju primeraka, četiri puta ponovo poziv da on dostavi odgovarajući broj primeraka i prođe vreme, tako da pretpostavljam da ćete ga usvojiti. Imao sam potrebu stvarno da ukažem na ovaj poslednji stav koji, usled omaške, usled bilo čije tehničke greške, može dovesti do toga da zaista neko bude uskraćen u ostvarivanju svog prava. Hvala.

Ovaj amandman treba prihvatiti, ne zato što je ovaj amandman dobar, nego prosto zato što ceo član 107. nije dobar. Član 107. ne valja i prosto je u suprotnosti sa članovima 20. i 21. ovog zakona.         Malopre je kolega dao lep primer. Hoće da me tuži u Nišu, on je advokat iz Niša i podnese protiv mene tužbu u Nišu. Šta će biti sa tom tužbom? Tužba za smetanje poseda, recimo tuži me u Nišu i šta će biti sa tom tužbom ili nekom drugom tužbom koja je vezana za rok.
Svaka je manje-više vezana za neki rok. On mene tuži u Nišu. Ukoliko se ja upustim u raspravljanje - ja sam pristao. Nije tako zato što član 107. kaže da nije tako. Po članu 107. ta tužba će se odbaciti jer je protekao rok.
Tuži me dan pre isteka roka. Tuži me čovek u Nišu zato što se nada da ću prihvatiti nadležnost suda u Nišu i što je u skladu sa odredbama člana 20. istog zakona. Sud uopšte ne čeka da li ću da prihvatim mesnu nadležnost i odlučim da li ću da istaknem prigovor ili ću da dam odgovor na tužbu, sud to uopšte ne čeka. Sud će jednostavno da odbaci to kao neblagovremeno, jer ne može da stigne u Beograd i da bude blagovremeno. Problem je u članu 107. Ponoviću ako treba opet. Problem je generalno u članu 107. ili prihvatite amandman Leile Ruždić. Ako nećete da prihvatite amandman Leile Ruždić prihvatite amandman ovog kolege.
Bar da prihvatimo taj amandman, da se ovo sve ne odnosi na tužbe. Ponavljam, evo konkretan primer: kolega Boško Ristić odluči da tuži mene Milana Markovića i on iz svojih taktičkih razloga odluči da tu tužbu uputi sudu u Nišu. Taj sud jeste mesno nenadležan, ali to treba da zavisi od toga da li ću ja uputiti prigovor ili neću, kako i stoji u članu 20. ovog zakona. Možda ja neću da uputim prigovor, jer se i meni sviđa da se parničim u Nišu, pa ću da se upustim u raspravu i dam odgovor na tužbu i mi ćemo zasnovati mesnu nadležnost suda u Nišu.
Ako sudija, pak, mesto člana 20. okrene član 107, on će reći - odbaciću, pa ja neću imati ni priliku da se izjasnim o tome da li želim da prihvatim tu mesnu nadležnost ili ne želim. On meni neće dati šansu da izjavim prigovor o nenadležnosti, ili možda samo da pusti odgovor na tužbu. Član 107. nije dobar i to je posledica činjenice da je sve ovo prebrzo rađeno, s obzirom da je ovo jedan od temeljnih zakona.

Mi ovde govorimo o članu 7. koji baš govori o tužbi. Imamo situaciju da advokat, ne može se pripisati njegovom neznanju, prosto je pretpostavka da on zna, ali on iz taktičkih razloga tužbu podnosi sudu u Nišu. Normalno, ona stigne poslednji dan, a dok stigne u Beograd, ona je neblagovremena, a pri tom uopšte nije dato pravo da ja pristanem da se zasnuje ta mesna nadležnost u Nišu. O tome se radi.

Poštovano predsedništvo, poštovani narodni poslanici, nama jednostavno nije data mogućnost da malopre govorimo o amandmanu na član 110. koji smo podneli. Ne znam zašto ste nam, gospodine predsedniče, uskratili tu mogućnost. Znači, naša poslanička grupa, da to nazovemo nesporazumom, nije se izjašnjavala ni u načelnoj raspravi, a i ne samo naša. Podsećam vas da ni poslanička grupa SRS nije imala mogućnost da se izjasni u načelnoj raspravi o jednom ovako važnom zakonu. Ovo je jedan od temeljnih zakona države.
Inače smo nezadovoljni načinom na koji se donosi ovaj zakon, i inače smatramo da je javna rasprava, koja je bila u toku leta, bila jako loša, loše je rađena, nije obuhvatila dovoljno širok krug ljudi, i isto tako mislimo da je ovaj zakon trebalo pomeriti na 15. ili 16. tačku dnevnog reda, pa u međuvremenu popraviti neke očigledne nelogičnosti na koje smo zajednički naišli.
Javnost treba da obavestim i o tome da je DS juče bojkotovala Odbor za pravosuđe. Na Odboru za pravosuđe se ne raspravlja o amandmanima. Ako amandman dolazi od poslaničke grupe Demokratske stranke on se jednostavno odbija ma šta u njemu pisalo. Nisu bolje prošli ni radikali, ali ja sada govorim o našim amandmanima.
To tako nije bilo u prošlom sazivu ovog parlamenta, kada se na Odboru za pravosuđe vrlo ozbiljno i kompetentno razgovaralo o predlozima zakona koji su na dnevnom redu. I ovo se još nije desilo, pokušali smo da vam signaliziramo ...

Nije sporno, poštovani gospodine predsedniče. Ovakav netolerantan odnos kakav sada vi pokazujete, i ono što ste malopre uradili, ne dozvolivši nam da se izjasnimo o članu 110. na koji smo podneli amandman, može da prouzrokuje, sa naše strane, da se nas 20 poslanika javlja od sada pa nadalje po svakom amandmanu, koristeći puno vreme za to.
Znači, ne može se rad u Skupštini zasnivati na tome koliko se kome Poslovnikom dozvoljava, već mora da postoji izvesna tolerantnost među poslanicima i predsednikom Skupštine. Vi, kao predsednik Skupštine, morate da vodite računa o ukupnoj atmosferi u ovoj skupštini i ponovo vas molim da se izjasnimo o članu 110. Primetio sam da ni druge kolege nisu primetile kada je taj član 110. prošao i kada se prešlo na raspravu po članu 120.
Pretpostavljam da vi nećete da nam dozvolite da se izjasnimo?
Što se tiče člana 120. on je u vezi sa članom 110. Da, prirodno je on u vezi sa članom 110. Naime, ceo ovaj zakon je koncipiran tako da se ubrza vođenje parničnog postupka i mi smo svi ovde jednoglasni u oceni da kod nas postupci predugo traju, čime se uopšte dovodi u pitanje ostvarivanje prava građana putem suda.
Naravno, odgovor koliko je značajno ostvariti prava građana putem suda dobijamo ako se zamislimo nad sasvim drugačijim pitanjem – a gde će to građani ostvariti svoje pravo ako ne putem suda. Zato smo se svi ovde potrudili da u ovom kratkom roku damo što više amandmana, kako bi ubrzali taj postupak. Između ostalog i naš amandman na član 110. je bio upravo u tom pravcu.
Mi smo smatrali da sud raspravu uvek treba da odloži na određeno vreme, a na neodređeno vreme samo onda kada su stranke saglasne da se to tako učini. No, taj amandman je prošao, opet bez rasprave, i moram da priznam da sam lično razočaran time. Ovo se do sada nije dešavalo u Narodnoj skupštini.
Što se tiče člana 120. sama ideja je dobra. Kolega ima dobru ideju. Međutim na Odboru ono malo nazovi diskusije, ako to uopšte može tako da se nazove na tom odboru, više je išlo u drugom pravcu. Dakle, dobra je ideja, samo način na koji sada to želimo da ostvarimo nije dobar. Potrebno je obezbediti odgovarajuća materijalno-tehnička sredstva da bi moglo da se na ovaj način vrši praćenje suda.
Zaista pozdravljam ovu ideju. Mi iz DS-a, ali ovoga puta jednostavno ne možemo glasati za ovaj amandman, u nadi da ćemo vrlo brzo, možda za godinu ili dve imati izmene Zakona o parničnom postupku, kada ćemo moći svi zajedno da konstatujemo da su naši sudovi spremni da se i na taj način prati postupak, dakle, putem savremenih sredstava, a ne da bude kao sada, putem zapisnika. Hvala na pažnji.

Odmah smo bolje raspoloženi. Ne mogu da verujem, ali jedan amandman je usvojen.
Član 148. odnosi se na troškove postupka, pročitaću samo pretposlednji i poslednji stav. "Sud će odustati od izvođenja dokaza ako iznos potreban za podmirenje troškova ne bude položen u roku koji sud odredi. U tom slučaju sud će, s obzirom na sve okolnosti, po svom uverenju ceniti od kakvog je značaja to što stranka nije u roku položila iznos potreban za podmirenje troškova". To je sasvim u redu. "Izuzetno od odredbe stava 4. ovog člana ako sud po službenoj dužnosti odredi izvođenje dokaza radi utvrđivanja činjenica u vezi sa primenom člana 3. stav 3. ovog zakona, a stranke ne polože određen iznos, troškovi za izvođenje dokaza isplatiće se iz sredstava suda".
Naš amandman se sastoji u sledećem. Mi predlažemo da se ovde unesu reči: "ili kada su upitanju interesi maloletnog deteta". Smatrali smo da kada su u pitanju interesi maloletnog deteta da i tada sud treba da odredi izvođenje dokaza, bez obzira na to da li su položeni troškovi za izvođenje tog dokaza, tako da bi stav 5. ovog člana glasio: "Izuzetno od odredbe stava 4. ovog člana ako sud po službenoj dužnosti odredi izvođenje dokaza radi utvrđivanja činjenica u vezi sa primenom člana 3. stav 3. ovog zakona ili kada su u pitanju interesi maloletnog deteta, a stranke ne polože određen iznos, troškovi za izvođenje dokaza isplatiće se iz sredstava suda".
Mislimo da je ovo logičan sled opšteg principa da maloletnici u našem pravu, našem zakonodavstvu uživaju posebnu zaštitu.

Poštovani predsedavajući, dame i gospodo narodni poslanici, najpre ću da se osvrnem samo na raspravu koja je vođena u prepodnevnom delu sednice, jer mislim da deo poslanika nije na najbolji način razumeo izlaganje poslanika Teodorovića, našeg kolege iz poslaničkog kluba SPO – Nova Srbija.
Gospodin Teodorović je naime hteo, kako sam razumeo, samo da ukaže na jedan problem, a to je da se cena od 7 plus 1,5 dinara za pšenicu ne poštuje, odnosno ne poštuje se onaj deo cene koji se odnosi na 7 dinara i mislim da to nije bila kritika Vlade. Vlada je verovatno u ovom trenutku učinila najviše što je mogla.
Činjenica je da su obećanja bila nešto drugačija, da su ljudi kada su sejali pšenicu pravili kalkulaciju na 9, odnosno 9,5 dinara bez premije, odnosno sa premijom od jednog dinara. Sada je Vlada izašla sa premijom od 1,5 dinara, ali se ovde postavlja pitanje šta bi bilo da je Vlada izašla sa premijom od dva dinara. Da li bi se onda ovaj drugi deo smanjio na 6,5 ili na 6 dinara?
To je u stvari jedna sasvim druga tema o kojoj pre svega Vlada treba da razmisli, a to je tema u kojoj meri se poštuje cenovni paritet 1:2:4, odnosno na cenu pšenice od dinar, da brašno bude dva, a kilogram hleba četiri dinara, odnosno vekna hleba bi u tom slučaju (ako bi bilo 10 dinara, 20 i 40) trebalo da bude 24 dinara, što nije.
To znači da praktično ovde ceh plaćaju primarni proizvođači, s jedne strane, jer je njihova cena depresirana, a s druge strane krajnji potrošači, jer čini mi se da je sadašnja kalkulacija hleba praktično pravljena na nekoj tržišnoj ceni pšenice koja je bila i čitavih 15 dinara prošle godine.
Samo sam na to hteo da ukažem i da kažem da cena po hektaru, koju je kolega Teodorović rekao, dakle, koliko praktično jesu inputi za proizvodnju pšenice od nekih akcionara, on je rekao 25.000 dinara, važi za individualne poljoprivredne proizvođače, odnosno za seljake, a da je ta cena za društvena preduzeća koja se bave primarnom poljoprivrednom proizvodnjom daleko veća i da iznosi blizu 40.000 dinara po hektaru.
To znatno menja ovu situaciju i menja kalkulaciju na prinos od pet tona po hektaru, a to je daleko veća cena u osnovi, tako da te zarade o kojoj je kolega govorio, kada su u pitanju poljoprivredni proizvođači, baš i nema.
Reći ću vam samo da na jedan dinar obaveza koju ima poljoprivredni proizvođač, društveno preduzeće koje se bavi primarnom poljoprivrednom proizvodnjom ima čak 26 dinara. Dakle, 26 puta je veće opterećenje.
U svakom slučaju ova mala digresija je bila neophodna prosto da bi čuli narodni poslanici, ministar, a i javnost, koji se sve problemi tu javljaju, odnosno da se prihvati saznanje da problem nastaje negde između proizvođača i potrošača, a to su mlinari, pekari i da bi tu trebalo videti zbog čega ta cena ne odgovara paritetu 1 : 2 : 4.
Što se tiče ovog zakona, ovo je još jedan dobar zakon, jedan od onih u nizu koje je predložila DS, odnosno prethodna Vlada. Uprkos tome što je jedna uvažen koleginica pre nekoliko dana ovde rekla da nije važno ko predlaže zakon, važno je da je zakon dobar, mislim da je važno da kažemo da ovo jesu zakoni prethodne vlade, upravo zbog kampanje koju je deo sadašnje vladajuće koalicije, ne mislim svi nego deo vladajuće koalicije, tada vodio, a to je bila neodgovorna kampanja, puna kleveta, neistina, u dobroj meri destruktivna i koja je za posledicu imala dosta loš rad Vlade u prva četiri meseca.
Nije sporno, mislim da je to već svima jasno, da su reforme započete 2001. godine de fakto stale, a sada se svi zajedno trudimo da te reforme pokrenemo i bojim se da to ne ide tako lako. Sve ide, tačno, ali mislim da je malo iskarikirano, da svakako ta kriza koju smo imali jesenas nije bila takvog karaktera da zbog nje nismo mogli da usvojimo porez na dodatu vrednost tada, ali kažem sve i da prihvatimo da iz nekih jačih političkih razloga tada nismo usvajali porez na dodatu vrednost.
Postavlja se pitanje zašto se taj zakon nije našao na dnevnom redu možda u martu, aprilu ili maju, nego se tek sada našao na dnevnom redu Skupštine i sada s pravom deo opozicije postavlja pitanje usklađivanja drugih propisa i uopšte mogućnosti da se do 1. januara 2005. sve pripremi za sprovođenje ovako važnog zakona.
Ne mogu da ne zamerim vladajućoj koaliciji, Vladi Republike Srbije, što su joj bili važniji neki zakoni koji praktično sada svoju sudbinu čekaju pred Ustavnim sudom Republike Srbije, dakle, čija je ustavnost osporena. Jedan od tih zakona je čak Ustavni sud suspendovao do konačne odluke, kao da je važnije bilo neko kadrovsko prepucavanje ili možda neka vrsta ostrašćenosti i borbe protiv DS-a, što se sada pokazuje kao krajnje apsurdno, s obzirom da hteli ne hteli, prinuđeni smo zajedno da radimo.
Mi se na najbolji način, od kada smo ovde opozicija, trudimo da tako i radimo, da budemo konstruktivni i da podržimo sve one zakone za koje smatramo da su na dobrobit Srbije, bez obzira što jesmo sad u opoziciji, što bismo možda mogli neke političke pena da postižemo na taj način što bi vas ometali u radu.
Nama to ne pada na pamet i zbog toga vam pomažemo, kao što smo pomagali i prošle nedelje, i pretprošle, i prethodna četiri meseca da usvajate zakone koji jesu reformski, koji jesu produžetak ekonomske politike koju je povela Vlada, čija je okosnica bila DS još 2001. godine, zatim 2002. i 2003. godine.
Mi smo stali iza ovog zakonskog predloga i tada kada smo bili vladajuća većina. Nama se ništa nije u našim stavovima i našim principima promenilo time što smo prešli u opoziciju. Mi i dalje stojimo iza ovog zakonskog predloga i, kako je kolega Vlahović rekao, vrlo su jasni naši razlozi zbog čega mi podržavamo ovaj zakonski predlog, što je dato u samom materijalu.
To je dalja borba protiv sive ekonomije, harmonizacija poreske politike sa Crnom Gorom. Ne znam da li je ovde rečeno, ali Crna Gora je porez na dodatu vrednost uvela još 1. aprila 2003. godine. Naravno, usklađivanje sa standardima sveta kojem težimo i kojem pripadamo, a o tome je već ovde bilo reči – Šesta direktiva Evropske zajednice o zajedničkom sistemu poreza na dodatu vrednost u državama članicama.
Ovaj porez na dodatu vrednost svakako će povećati stepen naplate, ali s druge strane on može biti dobar podsticaj za smanjenje pojedinačnog opterećenja, odnosno podsticaj za investicije, a samim tim i ekonomski rast. Ovaj porez na dodatu vrednost je dokazan u uporednim sistemima i kao takvog treba ga prihvatiti, i ne treba oko njega praviti neku preveliku dilemu ili preveliku priču.
Izvesne bojazni, koje je rekao gospodin Vlahović, koje su provejavale kroz diskusiju nekih drugih narodnih poslanika, upravo se tiču tajminga donošenja novog zakona, odnosno velikog propusta i odgovornosti vladajuće većine ili dela Vlade Republike Srbije koji je očigledno imao preimućstvo nad drugim delom Vlade Republike Srbije kada se birao redosled zakona koji će doći na dnevni red.
Podneli smo svega nekoliko amandmana. O tim amandmanima ćemo više govoriti u raspravi o pojedinostima. Sada ću samo okvirno reći, to je na članove 24, 34. i 68.
Amandmanom na član 24. smo hteli da popravimo rešenje koje se tiče poreskog oslobođenja na pružanje usluga korisnicima slobodne zone. Smatramo da bi moglo preciznije da se uredi, kako to ne bi bio razlog za poresku evaziju i tu će podnosilac amandmana, kolega Vladimir Jovanović, reći nešto više, kao i o amandmanu 34, kojim smo želeli da ukažemo na jednu nejasnoću koja se tiče poljoprivrede.
Naime, praktično svi inputi kod poljoprivrednika, odnosno kod njihove poljoprivredne proizvodnje biće opterećeni porezom od 8%, neki 18%, a iznos nadoknade koju mogu naplatiti za svoje autpute jeste 5%. Moram priznati da nam to rešenje nije najjasnije. Treba dodati i to da većina poljoprivrednika neće ispunjavati uslove da bude obveznik, odnosno u sistemu poreza na dodatu vrednost.
Pre svega, malo njih će da prikaže da spada u onu grupu, prema, mislim, članu 34, ako se ne varam, preko dva miliona; a i oni koji budu preko milion teško da će se odlučiti da vode knjige i da se bave time, što nije nimalo blisko njihovom poslu.
To ćemo više o amandmanima. Imamo tu dilemu koja se tiče člana 68, odnosi se na poslovanje u slobodnoj zoni. Ne sporimo potrebu da postoje pojedine poreske olakšice, ali smatramo da bi samo pitanje poslovanja slobodnih zona ipak trebalo da se uredi nekim drugim zakonom, odnosno nekim drugim propisima. Opet se vraćamo na ono staro, da smo ovaj zakon doneli u martu mesecu, možda bi do 1. januara 2005. imali više vremena da omogućimo, odnosno da izvršimo sve one pripreme koje su neophodne da bi se ovaj zakon primenjivao.
Važno je da usvojimo ovaj zakon, važno je da njegova primena krene od 1.1.2005, važno je da se budžet efikasnije puni, a s druge strane da se kvalitetnim poreskim sistemom otvori novi prostor, otvori više mesta, da pojedinačno poresko opterećenje bude manje i samim tim da bude više mesta za investicije.
Međutim, obzirom da DS - Boris Tadić podržava ovaj zakon, mislim da je sam gospodin ministar jasno obrazložio koje su potrebe i koji razlozi stoje da se glasa o ovom zakonu. Iskoristiću prisustvo gospodina ministra da ga obavestim da sam podneo jedno poslaničko pitanje predsedniku Narodne skupštine, u skladu sa našim Poslovnikom o radu. Voleo bih da se gospodin ministar potrudi, odnosno da pomogne da dobijem odgovor u pismenoj formi.
Kada smo raspravljali pitanje budžeta, a kad pogledate, stalno se mi vraćamo na budžet, bilo kroz priču o pšenici, bilo kroz ovu priču ili neku drugu vraćamo se na Zakon o budžetu i tada smo, kao opozicija, ali u duhu u kom inače ovde nastupamo, konstruktivnom, ukazivali da taj budžetski deficit od 44 milijarde jeste veliki, pa smo s druge strane smatrali da su generalno sami prihodi od 338 milijardi previsoko postavljeni, ali smo tada iskazali zabrinutost za deo pokrića tog deficita u iznosu od 16.800.000.000 dinara, a to se odnosilo na prihode od privatizacije.
Naime, mislili smo da neodgovorna politika koju je vodio deo sadašnje vladajuće koalicije prema privatizaciji, populistički pristup, ulagivanje ili ideološki kompromis, koji očigledno postoji u ovoj koaliciji, ne samo što je doveo do toga da se Ministarstvo za privredu i privatizaciju zove samo Ministarstvo privrede, nego je doveo do toga da cela ta kampanja bude usmerena na taj način da će se samim negativnim odnosom prema privatizaciji, pa najavom bogzna kakvog istraživanja privatizacije, pa maltene poništavanja privatizacije, doći do toga da privatizacija u narednom periodu neće biti dobra, kvalitetna i neće doneti rezultate.
Kada smo dobili Predlog zakona o budžetu, u najmanju ruku smo se šokirali videvši da Vlada predviđa da od privatizacije dobije 16.400.000.000 dinara, a reći ću vam da je naša Vlada, koja je daleko odgovornije pristupala tom problemu, čak prihode od privatizacije koncipirala za oko tri milijarde manje.
Zato sam postavio pitanje, i znam da možda nije direktno usmereno ministru finansija, ali obzirom da ministar finansija vodi računa o punjenju i pražnjenju budžeta moram ga postaviti ministru finansija, jer ministra za privredu nemamo. Dakle - koliko je preduzeća privatizovano od početka mandata Vlade do 1. jula 2004. godine, koliko je raspisano novih tenderskih privatizacija u ovom periodu, koliko je preduzeća u postupku restrukturiranja privatizovano od početka mandata do 1. jula 2004. godine, koliki su prihodi od privatizacije ostvareni od početka mandata Vlade do 1. jula 2004. godine i koliki su troškovi Agencije za privatizacije u periodu od 15. marta do 1. jula 2004. godine?
Vi mi, ministre, nećete zameriti što sam iskoristio ovo vreme da vas pitam ovo, odnosno da vas zamolim da od Vlade Srbije dobijem odgovor u skladu sa Poslovnikom, onako kako je to i red i kako priliči, ukoliko Vlada poštuje ovaj parlament.
Na kraju krajeva, naš poslanički klub će podržati ovaj zakon, podržaće sve one zakone koje bi i sam stavio na dnevni red da smo u situaciji da vladamo Srbijom, kao što vam nikad nećemo predložiti nijedno jedino rešenje koje sami ne bismo primenili u situaciji da možemo da odlučujemo o tome koje će se rešenje primeniti. Hvala na pažnji.

Ne znam zašto se kolega našao prozvanim, verovatno je mislio na taj deo Vlade, koja se još uvek nije jasno opredelila, još uvek vodi u sebi ideološku borbu i traži ideološki kompromis. Ne vidim da sam iskočio iz teme. Govorimo o porezu na dodatu vrednost kao jednom od instrumenata punjenja budžeta. Kada su već govorili o punjenju budžeta, logično je bilo da iskoristim prisustvo ministra finansija da ga pitam o jednoj vrlo važnoj stavci koja se odnosi na nemalu sumu od  16.400.000.000 dinara.
Što se tiče toga zašto nismo u junu prošle godine usvojili taj zakon, znam da je on bio spreman već u septembru. Ako se ne varam, vaš kolega je malopre govorio upravo o periodu septembar, oktobar, novembar. Nema potrebe da se vraćamo na jul. U julu je već bio zakazan dnevni red. To je bila vanredna sednica Skupštine, nije bila redovna i nije mogao da ide na vanrednu sednicu Skupštine.
Postavio sam pitanje vaše odgovornosti - šta se radilo ova četiri meseca? To je, po meni, ključna stvar. Na svu sreću, desili su se izbori i dobili ste rezultat koji ste dobili. Očigledno je to uticalo da se malo promeni vaša politika. Jednostavno, meni se nije sviđala politika u prethodna četiri meseca. Umesto ovakvih ključnih zakona, koji su bitni za državu i koji ne mogu da prave razliku između vlasti i opozicije, mi smo imali neke druge zakone koji su se uglavnom svodili na smene ljudi.
Pa smo, recimo, sudije smenili zakonom, što je potpuno nezakonito i protivustavno; pa smo, recimo, doneli drugi zakon koji je suspendovan pred Ustavnim sudom itd. O tome sam govorio i ne znam zašto ste se našli prozvanim, nije bilo potrebe.
Idemo dalje, zajedno ćemo usvojiti ovaj zakon, a nadam se da ćemo zajedno usvojiti i naredna dva zakona koja je ovde ministar predložio, ali važno je da kao poslanik dobijem odgovor na pitanja o privatizaciji.
Nije moguće da je baš sve prodato dok mi nismo došli na red, pa sada više nema šta da se proda. Ima da se proda, ima da se izvrši privatizacija, ali je nešto drugo problem, i vi i mi to znamo, i verovatno će se rešavati kasnije.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, gospodin Vlahović, ovlašćeni predstavnik poslaničkog kluba Demokratska stranka – Boris Tadić, već je rekao da ćemo mi podržati ovaj zakon, kao što ćemo glasati i za zakon o stečaju. Jednostavno, ovaj zakon o licenciranju se ne može odvojeno posmatrati od zakona o stečaju, jer u pitanju je sporovođenje jedne ideje, ideje koja je praktično nastala još za vreme prethodne vlade.
Naime, ovaj predlog zakona je u junu 2003. godine bio spreman i ja sam u svojoj diskusiji u petak izrazio izvesno čuđenje i nezadovoljstvo zbog toga što se čekalo ovoliko dugo da ovaj zakon dođe na dnevni red.
Naravno, mi ćemo glasati za ovaj zakon, kao i za prethodne zakone koji su u stvari zakoni koje je predložila praktično Demokratska stranka ili koji predstavljaju nastavak ekonomske politike koju je utvrdila Demokratska stranka; glasaćemo za sve one zakone koje bismo i sami, da smo u prilici da vršimo vlast, predložili Skupštini.
To je bilo naše obećanje i mi se toga kao opozicija čvrsto držimo, da vrlo principijelno podržavamo sve ono za šta smatramo da je kvalitetno i dobro i da vam nikada ne predlažemo nijedno rešenje koje ni sami ne bismo primenili da smo u prilici da budemo vlast. Naime, nećemo se baviti nikakvom političkom ili socijalnom demagogijom.
Ovaj zakon je veoma bitan i mislim da ovde ne smemo postavljati pitanje novca koji treba da se uloži u realizaciju formiranja jedne ovakve agencije, jer praktično 10 i 100 puta su veći gubici koji su nastajali u prethodnom periodu kroz razne malverzacije, nestručnost, nesposobnost i neefikasnost onih koji su vodili stečajeve, a posebno kada su u pitanju društvena i državna preduzeća.
Kvaliteti ovog zakona su nam već dobro poznati i ja ću zbog toga ponoviti samo nekoliko ključnih tačaka koje se odnose na zakon o stečaju i na zakon o licenciranju stečajnih upravnika, jer ovo je praktično jedna tačka dnevnog reda i nije nam jasno zbog čega neki poslanici u parlamentu nisu podržali predlog za spajanje tačaka dnevnog reda. Mislim da mi treba ovde da radimo maksimalno efikasno i ekonomično i to bismo na taj način postigli, a ne sada, praktično, da se ponavljamo, odnosno da ponavljamo diskusije i argumente koje smo već čuli prethodnih dana.
Predstavnik Vlade nije tu, ali ću da iskoristim ovu priliku da zamolim kolege iz vladajuće koalicije da pokušaju da se ostvari jedan predlog koji sam ovde dao u diskusiji u petak povodom zakona o stečaju, a taj predlog odnosi se na kodeks etike. Shodno članu 14. zakona o stečaju, kodeks etike donosi agencija, a na predlog ministra privrede. Moj predlog je bio da u kodeksu etike bude sadržana obaveza stečajnih upravnika da pod odgovarajućim uslovima moraju da prihvate stečaj.
Dakle, radi se o tome da mi ne smemo dozvoliti da se danas ­ sutra stečajni upravnik nagađa sa stečajnim sudijom, da se nagađa sa sudom o tome da li hoće ili neće da prihvati neki stečaj. Jednostavno, ukoliko su ponuđeni adekvatni uslovi mora prihvatiti taj stečaj, da to bude jednostavno stvar etike, kao što su advokati dužni da prihvate odbranu itd. Ne sme se dozvoliti da imamo stečajeve za koje nijedan stečajni upravnik nije zainteresovan. Molim vas da ovu primedbu prihvatite, jer mislim da će u praksi dosta značiti.
Dakle, spomenuću ključne stvari vezane za ova dva zakona, odnosno za uvođenje ove nove institucije, novog načina rada kada je u pitanju stečaj. Prvo - efikasnost, i o tome smo već govorili. Treba ponoviti zbog javnosti da sada stečaj traje više od sedam godina i ukoliko ovaj zakon bude izglasan i ukoliko se budu sudovi pridržavali slova zakona - a prosto je strašno što uopšte moramo i da se pitamo da li će to neko činiti, ali živimo u državi gde se takve stvari dešavaju, da se neko ne drži slova zakona - za očekivati je da stečaj neće trajati duže od jedne godine. Rekli smo već da je to važno, jer imperativ je očuvanje vrednosti preduzeća i veoma je važno što pre sredstva vratiti u privredu da se dalje mogu iskorišćavati u privredne svrhe.
Drugo je stečajni upravnik, i tu je po meni ključna novina ovog zakona. Dakle, stečajni upravnik od sada ne može biti bilo ko. Na svu sreću ili na nečiju žalost, stečajni upravnik mora da bude lice koje ima licencu, a da bi neko dobio licencu stečajnog upravnika mora da položi odgovarajući stručni ispit.
Šta ovim želimo, ovog puta Vlada, ali i mi iz opozicije jer smo mi predložili ovaj zakon? Želimo da stečajni upravnici budu profesionalizovani, licencirani, edukovani, obrazovani, da znaju korporativno pravo, korporativnu ekonomiju, da jednostavno stvorimo sve one preduslove koji će umanjiti šansu zloupotreba.
Nažalost, zloupotrebe nikada ne možete isključiti, bilo zbog neznanja, nestručnosti, itd. jer smo u prethodnom periodu imali tri vrste upravnika.
Jedno su bili dobri, savesni i odgovorni upravnici i oni su, koliko su to mogli u datim uslovima i po pozitivnim propisima, obavljali svoj posao. Tu se slažem sa kolegama koje tvrde da ni prethodna prerogativa nije baš bila toliko loša, ali je sigurno ostavljala više prostora za ove druge dve vrste upravnika koje ću pomenuti. To su nestručni i nesposobni upravnici i treća vrsta su upravnici koji ne zadovoljavaju osnovne moralne kriterijume da bi im se poverio društveni ili državni kapital na upravljanje u situaciji kada je subjekt postao nesposoban za dalja plaćanja.
Svedoci smo, kolega je malopre pomenuo, jedne povezanosti svih onih subjekata koji učestvuju u procesu stečaja, izuzev naravno poverilaca i radnika koji ostaju bez posla; dakle, povezanosti svih ovih drugih subjekata koja se svodila na njihovu ličnu korist, a na štetu po društvenu zajednicu, poverioce i naravno radnike zaposlene u tim preduzećima.
Tu dolazimo do nečega za šta smatram da je najbitnije za našu javnost i najbitnija novina u našem sistemu, a to je da će za subjekte sa većinskim državnim ili društvenim kapitalom postupak stečaja voditi posebna, specijalizovana organizacija. Gospodin Vlahović je rekao i predlog našeg poslaničkog kluba jeste da zarad ekonomičnosti, efikasnosti i principa funkcionalnosti to bude Agencija za privatizaciju. Nadamo se da će Vlada usvojiti taj predlog.
Tu smatramo da je najvažnija stvar zbog toga što će se sa posebnom pažnjom voditi stečaj takođe od strane upravnika koji jesu licencirani, jer će ta agencija, specijalizovana organizacija, morati da zapošljava isključivo licencirana lica. Ta društvena i državna imovina više neće biti predmet daljeg razvlačenja u trajanju od dve, tri, četiri, pet, šest i možda i 10 godina, nego će u jednom relativno kratkom roku od godinu dana da se završi taj postupak stečaja.
Pri tom će sama država, normalno, ona je pre svega zainteresovana za socijalni mir, obezbediti sve preduslove i učiniti sve što je u njenoj moći preko ove agencije da se taj stečaj u društvenim i državnim preduzećima završi bez zloupotrebe, bez mahinacija ili nepotrebnog odugovlačenja celog tog postupka.
To je pod tačkom 5), ono što ja mislim da naša javnost potpuno podržava, tj. da ne možemo dužnike držati u povlašćenom položaju, ne može onaj ko pozajmljuje, a ne vraća da bude povlašćen. Mislim da postojeći Zakon o izvršnom postupku daje dobre šanse da se to menja. Ovog puta to namećemo i svim ovim subjektima, mislim na privredne, dakle, kada nastupa stečaj, i mislim da je to standard koji generalno moramo da prihvatimo kao društvo i kao pojedinci, da dužnici ne mogu biti privilegovani.
Naime, mora se voditi računa o interesima poverilaca i, u krajnjem slučaju, to je neki moralni ili etički princip koji jednostavno moramo da primenimo. Mislim da ovaj zakon bitno menja poziciju poverioca i ne treba da govorimo o ovom zakonu, odnosno o zakonu o stečaju, jer ne može se praktično nijedna bitna radnja učiniti, a da pri tom ne postoji saglasnost poverilaca ili onih koji su pored društvene zajednice i radnika najviše zainteresovani za sudbinu stečajne mase, odnosno deobne mase.
Treba ponoviti socijalnu komponentu, znači, pored opšte, jer kako znamo da ovim zakonom uvodimo jedno sistemsko rešenje, pored te opšte postoji i ona koja se odnosi na isplatne redove gde su vrlo privilegovani radnici i zaposleni. Dakle, oni moraju da znaju da sada više ne može da im se desi situacija da se njihovo preduzeće nalazi u stečaju dve, tri, pet ili šest godina, a da svih tih godina ne prime nijedan dinar ili bilo šta od plate.
Naime, oni se sada nalaze u drugom, a de fakto u prvom isplatnom redu, jer ne možemo računati kao isplatni red troškove stečajnog postupka, pa čak i pre same države, što jeste rešenje koje je malo drugačije od principa jedne liberalne ekonomije, ali Srbija se nalazi u situaciji kada vrhovni i osnovni princip mora biti socijalna zaštita, odnosno zaštita naših ugroženih sugrađana i ovo je veoma važno zbog toga, jer ovaj zakon predstavlja bitnu novinu i značajnu vrednost za naše društvo.
Dakle, za nas iz DS-a dileme nema, kod svakog zakona koji je sistemski i nabolje menja naše društvo, a smatramo da ova dva zakona, zakon o stečaju i zakon o licenciranju stečajnih upravnika, upravo to čine. Zbog toga ćemo mi podržati ovaj zakon, u nadi da ćemo u daljem radu Skupštine, da tako kažem, u jednoj saradnji koja treba da postoji između stranaka vlasti i opozicije, u većoj meri imati na dnevnom redu zakone ovakvog karaktera. Već sam rekao i prošli put, u ovakvim stvarima uvek ćete imati pomoć DS-a. Hvala.

Poštovano predsedništvo, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, ovaj zakon zaslužuje ozbiljnu diskusiju. Ne vidim zašto su neki, u zadnje vreme, u ovom parlamentu prosto opsednuti predsednikom Republike. Treba da se radujemo, imamo predsednika Republike, na ponos svih nas, koji će na adekvatan način moći da obavlja taj posao u ime svih nas i da nas dostojno predstavlja i u zemlji i u svetu.
Danas je pred nama zakon koji se u osnovi ne razlikuje od zakona iz juna 2003. godine koji je utvrdila prethodna vlada. Za mene je veoma zanimljivo, zbog čega izražavam i zadovoljstvo, što je ovo jedan od mnogih zakona koje je utvrdila prethodna vlada, Demokratske stranke, a koji ova vlada stavlja na dnevni red ovog parlamenta.
Zbog toga se odmah zahvaljujem koleginici iz G17 plus koja je demantovala reči ministra, za šta sam se i ja spremao, kada je ministar rekao da su ovde izvršene neke značajnije izmene. Ovde nije bilo nikakvih ozbiljnih izmena u odnosu na tadašnji zakon. Jedina izmena se sastoji u uvođenju nekih tridesetak članova koji se odnose na stečaj sa inostranim elementom, ali razlog za to je što u vreme kada je donošen ovaj zakon ova glava nije bila sastavni deo tog zakona zbog toga što je na svetskom nivou postojala neusaglašenost između dva modela. Jedan je model UN, a drugi evropske komisije.
Stoga je tada ideja bila da se to, kada se usaglasi na svetskom nivou, reši posebnim propisom koji će se doneti. Vidimo da je u ovom slučaju, konkretno kod ovog zakona, praktično isto ostavljena jedna vrsta alternative ili dileme po ovom pitanju, tako da je to jedino pitanje koje razlikuje ovaj i prethodni zakon i stoga nije u redu da se kaže da ovo nije zakon koji je predložila prethodna vlada.
Šta govori to što imamo zakone, posebno iz sfere ekonomske politike, koji se sve češće pojavljuju pred ovim parlamentom, a koji su zakoni Vlade čiju je okosnicu činila Demokratska stranka?
To upućuje na dva zaključka. Prvi, da je reformska politika, čije je osnove trasirala Demokratska stranka, Vlade koju je sačinjavala Demokratska stranka izgleda jedino moguća, jedino ispravna ekonomska politika za našu zemlju i stanje u kome se nalazimo. Drugi, da su lavina optužbi, hajke, neodgovoran odnos političara u predizbornim kampanjama, kada se na različite načine klevetala i Demokratska stranka i ekonomska politika koju je vodila, bili čist politički marketing, to su bile reči neodgovornih ljudi, zbog kojih građani danas ispaštaju.
Tu govorimo o odgovornosti i ceni koju građani Srbije za ovo plaćaju, a cena je velika. Cena je – zastoj reformi, ekonomska neizvesnost, nepoverenje investitora i strateških partnera, a vrlo brzo nas očekuju i vrlo direktne, neposredne ekonomske poteškoće koje ćemo ovog puta morati svi zajedno da prevaziđemo, a do kojih ne bi došlo da nije došlo do tog diskontinuiteta koji je posledica čistog politikanstva i ostrašćenosti jednog dela vladajuće koalicije.
Suviše je za ovih šest meseci bilo kadrovisanja, političkog marketinga, pa i progona Demokratske stranke, a malo se toga radilo ili gotovo ništa se nije uradilo.
Ovaj predlog zakona je ovde trebalo da zastupa ministar privrede. Neozbiljno je, mi nemamo ministra privrede. Jednako je neozbiljno kao što je neozbiljno i to što je vladajuća koalicija iz čisto ideoloških razloga, rekao bih – ideološkog kompromisa (a posebno mi je drago što je pažnja u parlamentu na nivou), promenila i ime tog ministarstva, pa umesto da se zove onako kako se zvalo u vreme kada smo mi činili tu vladu sada se samo zove – Ministarstvo privrede; izbačena je reč – privatizacija.
To je, ponavljam, čist ideološki kompromis, jer vladajuća koalicija nije raščistila sama sa sobom da li ide ili ne ide u privatizaciju. To je istovremeno i demagogija koja je posledica nefer, nekorektne kampanje, koju je vladajuća koalicija vodila protiv Vlade Srbije.
I, uzgred, privatizacija je u tolikoj meri napadana, zloupotrebljavana, korišćena radi klevetanja DS-a i tadašnjeg ministra i Ministarstva za privredu i privatizaciju, da bismo danas došli u situaciju "tresla se gora rodio se miš". Ali, da budem precizan – ovde se nije rodilo ništa. Nastala je velika šteta. Poverenje strateških partnera i investitora je nestalo, a privatizacija je stala.
Kolika je šteta i koliko je to političko licemerje objasniću vam. Ako se vratimo samo nekoliko meseci unazad, a doneo sam ovde Zakon o budžetu, moći ćete da vidite šta je tada bilo predviđeno Zakonom o budžetu. Bilo je predviđeno 16 milijardi i 400 miliona dinara od te iste, toliko napadane i osporavane privatizacije. Čak sam doneo i stenogram iz tog vremena. To je 27. mart 2004. godine, potpredsedniku Vlade Srbije smo postavili nekoliko pitanja, a jedno ću parafrazirati da vas ne bih opterećivao.
Postavili smo pitanje budžetskog deficita, za koji smo tada rekli da je veliki (to je bilo 46 milijardi), a posebno da su izvori pokrića tog deficita potpuno nerealno postavljeni, posebno prihodi od privatizacije od 16 milijardi 414 miliona i 762 hiljade dinara. Tada smo pitali – na kojim ste to merilima zasnovali tako visoku projekciju prihoda od privatizacije. Tada smo vas upozorili na nefer kampanju, neodgovornu kampanju koju ste vodili protiv tadašnje vlade, a koja se tiče poslova privrede i privatizacije.
Upoznao bih narodne poslanike – danas sam podneo predsedniku Narodne skupštine, u skladu sa našim poslovnikom o radu, poslaničko pitanje, poslaničko pitanje Vladi Srbije, koje ću vam pročitati. Dakle, danas je ono postavljeno, a razlog za to je – 16 milijardi koje očigledno nedostaju ili će nedostajati u budžetu Republike Srbije.
Prvo, koliko je preduzeća privatizovano od početka mandata Vlade do 1. jula 2004. godine? Koliko je raspisano novih tenderskih privatizacija od početka mandata Vlade pa do 1. jula 2004. godine? Koliko je predzeća u postupku restrukturiranja privatizovanja od početka mandata Vlade do 1. jula 2004. godine i koliki su prihodi od privatizacija ostvarenih od početka mandata ove vlade do 1. jula 2004. godine po osnovu privatizacije preduzeća u navedenom periodu? Poslednje pitanje, možda i najindikativnije za celu oblast – koliki su troškovi Agencije za privatizaciju za ovaj period?
Toliko o Ministarstvu za privredu, koje se, nažalost, ne zove za privredu i privatizaciju, već samo za privredu, koje je ovde trebalo da se nađe u ulozi onoga ko zastupa ovaj zakon, ukoliko se držimo slova zakona i onoga što piše u Zakonu o ministarstvima koji je ovde usvojen.
Bilo bi bolje da je Ministarstvo za privredu odmah nastavilo put koji smo mi započeli i bilo bi bolje da se nije, zarad politikanstva, ostrašćenosti i demagogije, sa tim putem stalo, jer će se vrlo teško pokrenuti zamajac ponovo.
Naravno, mi, kao odgovorna opozicija, podržavamo ovaj zakon. Rešenja u ovom zakonu su veoma značajna. Ona su jedna od pretpostavki da se nastavi tamo gde smo mi stali i da se stvori ambijent za privredni oporavak, restrukturiranje i podizanje naše privredne aktivnosti.
Opet ostaje pitanje zašto se sa ovim zakonom čekalo, čuli smo i jednog poslanika vladajuće koalicije, a ja ovde imam i konkretne dokaze, može se uporediti, da je ovo isti zakon koji je postojao i u junu 2003. godine. Da je Vlada bolje iskoristila ovo vreme mogla je da nam ponudi više ovakvih zakona, moglo je da bude manje onih zakona koji svoju sudbinu čekaju pred Ustavnim sudom Srbije, moglo je da bude manje smena i manje zadovoljavanja političkih interesa članova vladajuće koalicije.
Zbog takvog rada se danas suočavamo sa vrlo ozbiljnim problemima ekonomske prirode. Problema je sve više. Danas je 1. jul, značajan datum za sve koji se bave poljoprivredom, počinje žetva, ali se preti blokadom puteva.
Naime, mi ćemo ove godine, zahvaljujući tome što je rodna godina, imati veliki prinos pšenice od skoro 2,5 miliona tona. Naše bilansne potrebe su oko 1,65 miliona tona. Imaćemo izuzetne prinose od 4,5 tone po hektaru, a podsećam da je prošle godine, zbog suše, bilo svega 2,22 tone.
Postavlja se pitanje da li država ima snage, i pored toliko pompezno najavljivanog agrarnog budžeta, da izvrši svoju obavezu, odnosno da otkupi tržišne viškove po cenama koje su rečene onda kada se i pristupilo poslu sejanja pšenice. Podsetiću vas, fer i minimum minimuma bi bilo 9,5 dinara, zajedno sa premijom od dva dinara. Bojim se da od toga danas nema ništa. Ako Vlada i uspe da nađe pare, to će biti na uštrb neke druge strane.
Zbog takvih stvari, molimo Vladu Republike Srbije da predlaže više ovakvih zakona, jer posao Vlade i posao ovog parlamenta jeste da donose zakone koji će direktno uticati na život građana. Više ovakvih zakona, više konkretnog rada, manje političke demagogije. Za takav rad ćete uvek imati iskrenu podršku DS, jer DS, to smo rekli od početka ovog mandata, nikada neće osporavati nešto što bi sama primenila, zarad sitnih političkih poena, niti će vam ikada predložiti ijedno rešenje koje ne bi primenila da je sama u poziciji da kreira vlast. To je jedan fer i korektan odnos i očekujemo da će on u Srbiji postati standard u budućem periodu.
Niz novina koje unosi ovaj zakon postoji, ali ću ovde izneti neka rešenja, neke dileme. Te dileme ni na koji način ne osporavaju vrednosti i rešenja ovog zakona, da tu budemo potpuno jasni. Prvo, ključno pitanje kod stečaja danas jeste pitanje efikasnosti. Smatram da je efikasnost veoma bitna. Potrebno je očuvati vrednost sredstava, potrebno je obezbediti što pre njihovo vraćanje u upotrebu i prekinuti agoniju koja traje kako za radnike preduzeća tako i za stečajne poverioce. Zbog toga stečaj treba da se odvija brzo.
Mislim da je ovaj zakon predvideo niz mehanizama i da, ukoliko njegova primena bude adekvatna, stečaj neće trajati duže od jedne godine, a to je sedam puta manje nego što danas traju stečajni postupci, sedam puta manje nego što danas traje agonija, u kojoj profitiraju samo neki, a zna se koji su oni koji se nalaze u lobiju stečajnih upravnika i trgovinskih sudova i koji, praktično, vode ovu oblast.
Stečajni upravnik – izuzetna novina. Novina je ta profesionalizacija, novina je edukacija, licenciranje i odgovornost. Moram priznati da kada je u pitanju odgovornost imam jednu dilemu koju sam postavio na Odboru za pravosuđe i želim i sa vama ovde da je podelim. U pitanju je član 18. On jeste preduzetnik i on za štetu odgovara celokupnom svojom imovinom, ali se postavlja pitanje njegove imovine. Mislim da bi bilo dobro da je postavljen uslov postavljanja određenog depozita ukoliko neko želi da bude stečajni upravnik, odnosno da se upiše u registar stečajnih upravnika.
Dakle, mislim da je to jedna dobra ideja. Voleo bih da se razmisli o tome u nekom budućem periodu, jer na taj način bi se obezbedio i garantovao još odgovorniji rad stečajnih upravnika.
Što se tiče edukacije, u stvari, što se tiče stručnog ispita koji je predviđen članom 3. zakona o agenciji i članom 14. zakona o stečaju, mislim da je strašno važno obezbediti proveru svih potrebnih znanja da bi neko bio stečajni upravnik. Bitno je kako će izgledati taj ispit. Juče smo na Odboru za pravosuđe od uvaženih predstavnika Ministarstva čuli da će to biti vrlo ozbiljan ispit, da će tražiti znanja, ako se ne varam, i korporativnih finansija, korporativnog prava i verovatno mnoga druga znanja. To je odlično rešenje. Ovde se obezbeđuje pretpostavka da ne bude bilo ko stečajni upravnik, odnosno ovde se obezbeđuju pretpostavke da će onaj koji se prihvati posla stečajnog upravnika biti ozbiljan i da će imati potrebno znanje za obavljanje ovog vrlo delikatnog posla.
Nadamo se da će se jednog dana, za dve, tri, pet ili deset godina, i ovo izdvojiti i stvoriti jedna komora, nalik Advokatskoj komori, koja će sama ustrojiti svoja pravila. To će biti neka komora stečajnih upravnika. Nadamo se da ćemo u tome jednog dana uspeti.
Jedno od najznačajnijih rešenja ovog zakona jeste rešenje za subjekte sa većinskim društvenim i državnim kapitalom. U članu 14. je predviđeno sledeće: "U postupku sprovođenja stečaja nad pravnim licem koje je u većinskoj državnoj, odnosno društvenoj svojini, za stečajnog upravnika stečajno veće će imenovati specijalizovanu instituciju osnovanu posebnim propisom, koja mora imati zaposlena lica koja imaju licencu iz stava 1. ovog člana".
Izuzetno dobro, izuzetno važno rešenje, imajući u vidu da su najveće zloupotrebe i najveći problemi upravo nastajali u subjektima sa društvenim kapitalom, u situacijama kada su na mesta stečajnih upravnika postavljana lica koja ne zadovoljavaju ni stručne, a još manje moralne kriterijume da bi obavljali jedan tako odgovoran posao. Direktno ispašta društvena zajednica, direktno ispaštaju radnici koji su zaposleni u tim preduzećima.
Zato smatram da je ovo izuzetno dobro rešenje, ali molim vas da prihvatite predlog koji je dala prethodna Vlada, još iz zakona iz 2003. godine, iz zakona koji je sada ovde, a to je da se ne osniva posebna specijalizovana organizacija, već da te poslove preuzme Agencija za privatizaciju. Smatram da je to vrlo bitno sa aspekta efikasnosti i sa aspekta ekonomičnosti i funkcionalnosti, s obzirom na to da su u pitanju poslovi koji se međusobno prepliću u daljem toku.
Ovim zakonom se bitno menja uloga poverioca. Mislim da je to jedan novi kvalitet, jedan standard koji moramo prihvatiti u našem ukupnom društvenom životu. Nećemo valjda i dalje dozvoljavati da poverioci budu ti koji mogu svakoga da vuku za nos, da poverioci budu ti koji su u povlašćenom položaju.
Kada je stečajni postupak u pitanju, ne sme se ni na koji način dozvoliti da se stečajem upravlja bez dominantne uloge stečajnih poverilaca, upravo onih kojima taj subjekt duguje novac i koji su možda zbog toga u teškoćama, zbog neodgovornosti i nesposobnosti upravo onoga koji im duguje novac. Zbog toga pozdravljamo to rešenje. U krajnjem slučaju, mi smo ga uneli, kao i ceo zakon, još 2003. godine i smatramo ga veoma bitnim i veoma dobrim. Kažem, treba kao standard to da prihvatimo u našem razmišljanju kada su u pitanju i drugi odnosi, ne samo odnos povodom stečaja.
Ono što je bitno da se zna i bitno je zbog javnosti, to je da ovaj zakon ima i izvesnu socijalnu komponentu, i to ne samo u smislu ukupnih dešavanja, sistemskog rešenja, koje je veoma bitno. Kolega Vlahović je u uvodnom izlaganju rekao zašto je sve bitno doneti ovaj zakon. Kažem, ima vrlo konkretno u članu 35. i to ću vam pročitati, iako takvo rešenje ne smatram liberalnim, tržišnim, ekonomskim rešenjem, a to je rešenje posledica situacije u kojoj se Srbija nalazi. Strašno mi je drago da je i naša vlada, a i ova vlada, zadržala to rešenje.
Inače, to rešenje je usklađeno sa sindikatima. Naime, radi se o tome da imamo četiri isplatna reda. Prvi isplatni red su potraživanja po osnovu troškova stečajnog postupka, što je logično i normalno. U principu, to i neće odneti veći deo deobne mase.
U drugi isplatni red spadaju neisplaćene neto zarade zaposlenih kod stečajnog dužnika u poslednjih godinu dana pre pokretanja stečajnog postupka. Strašno bitno, vrlo značajna socijalna komponenta, da ne bude situacija kao što je sada u raznim društvenim preduzećima gde je uveden stečaj, a stečaj traje pet godina i ljudi pet godina nisu videli platu. Vrlo bitno rešenje, možda jedno od najznačajnijih rešenja, mada mislim da su ovih pet koje sam pročitao jednako značajna, jednako reformska i jednako suštinska za ovaj naš problem. Dakle, vrlo bitno rešenje, vrlo dobra poruka našim građanima, a posebno onima koji imaju tu nesreću da rade u nekom od ovih preduzeća koja su insolventna.
Treći isplatni red, i što je vrlo interesantno država je ovde vrlo fer, a tek posle ovoga su prihodi, javni prihodi, a četvrti isplatni red su potraživanja ostalih stečajnih poverilaca. Verovatno jednog dana kada bude u potpunosti tržišna ekonomija neće moći ovako, ali pozdravljam ovo rešenje. Mi moramo voditi računa o standardu naših građana i o situaciji u kojoj se oni nalaze, a znamo kakva je.
Reći ću još samo par stvari. Postoje neke dileme, a te dileme ne umanjuju značaj ovog zakona; jedna od njih za mene je pitanje obaveze stečajnog upravnika da preuzme stečaj. Mislim da se ne sme dozvoliti bilo kakvo nagađanje, nagodba stečajnog upravnika da li hoće ili neće da prihvati ovaj stečaj.
Mora postojati ta obaveza i moj predlog je, a nadam se da ćete ga prihvatiti, da se u kodeks etike, koji shodno članu 14. na predlog agencije donosi ministar za privredu (za kojeg se nadam da ćemo ga imati u nekom doglednom periodu), ovo unese i da postane obaveza da se ne bi desilo da stečajni upravnici, odnosno ta lica koja imaju licencu na bilo koji način ocenjuju i kažu - ovaj stečaj mi se ne sviđa, ja njega neću da prihvatim. Ukoliko su ponuđeni uslovi koji su po objektivnim merilima korektni, nagrada i naknada za rad koji treba da se obavi, svako je dužan od stečajnih upravnika da preuzme stečaj, kao što su recimo advokati dužni da preuzmu odbranu lica, pa čak i onda kada oni nemaju novac.
Jedna dilema kojom želim da kažem nešto o pravnoj tehnici kada je zakon povećan sa 30 članova koji se tiču međunarodnog elementa. Recimo, član 124, mi smo to već jednom definisali članovima 81. i 115; jasno nam je da deobna masa, stečajna masa u novčanom obliku i tu nema nikakve dileme, nije ovo nešto preterano bitno, ali moram da napomenem da ne bi ostalo nedorečeno, član 124. govori šta je postupak sa viškom deobne mase, odnosno sa viškom novca koji bi eventualno mogao da se desi. Kaže se - ako je preostala imovina u društvenoj ili državnoj svojini, prodaja i raspodela te imovine vršiće se u skladu sa propisima o privatizaciji. To je očigledna nelogičnost. Kako ćete novac da privatizujete? Ovo sam izneo više ilustracije radi, zbog neke pravno-tehničke neažurnosti i možda činjenice da je ipak ovaj tekst posle ovih dodataka mogao i malo bolje da se pravno-tehnički upakuje.
U svakom slučaju, tekst u obliku koji smo dobili, u osnovi tekst prethodne vlade iz 2003. godine, jeste nesporan kvalitet, nesporan korak dalje. Poslanički klub Demokratske stranke, kako je rekao uvaženi kolega Vlahović, podržaće ovaj zakon. Naravno, smatramo da se ne sme dozvoliti da se amandmanima promeni njegova suština i ukoliko ostane u ovom obliku kakav je sada naš poslanički klub za njega glasa.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo, kolege narodni poslanici, ova sednica je počela sa zakašnjenjem i to ukazuje da postoje izvesni problemi u radu ovog parlamenta. Nažalost, oni postoje od formiranja vladajuće većine. Danas smo opet bili svedoci više dogovora i konsultacija koje su urodile nekim rezultatom, ali mislim da to nije dovoljno.
Ono što smatram da je vrlo bitno za Srbiju danas i za ovaj parlament, jeste da se dogovaramo, da što više vremena provedemo u razgovoru, ako treba, i da nakon toga odluke koje donesemo budu odluke punog legitimiteta i odluke koje će zaista ostvarivati interes naših građana. Mislim da je važno, pre svega, da na taj način pokažemo stabilnost ove institucije i da na taj način radimo, da budemo integrativni faktor u našem društvu koji će objediniti, u što većoj meri, političke faktore koji odlučuju u većoj ili manjoj meri o sudbini naših građana i naše države.
Najpre moram da izrazim nezadovoljstvo poslaničkog kluba DS–Boris Tadić generalnom politikom Vlade Republike Srbije prema pravosuđu, nasuprot izbornim obećanjima. Rad i aktivnost Vlade Republike Srbije u pravosuđu sveo se na kadrovske promene i moram priznati da to nije dobar put ka uspostavljanju nezavisnog pravosuđa.
Danas na dnevnom redu imamo Predlog Visokog saveta pravosuđa za imenovanje određenog broja javnih tužilaca i zamenika javnih tužilaca, a sve je posledica Zakona koji smo mi iz DS ocenili kao neustavan, Zakona koji se odnosi na javna tužilaštva koji je ova skupština, na predlog Vlade, usvojila pre nepuna dva meseca. Tada smo upozorili na nekoliko stvari: jedna od njih je da, ne možemo zakonom, samo zato što je stvorena vladajuća većina, ma koja to vladajuća većina bila, mimo Ustava i mimo zakonom propisane procedure smenjivati, kako sudije, tako i javne tužioce.
Moram da obavestim ovaj cenjeni dom da je Ustavni sud prihvatio inicijativu, da se razmatra ustavnost tih zakona i da će o tome ova Narodna skupština vrlo brzo morati da se izjasni. No, s obzirom da su to pozitivni propisi, mi danas radimo po njima i ukoliko osporavamo legitimitet, svakako ne osporavamo legalitet i zbog toga danas vodimo raspravu o ovim predlozima.
Ovi predlozi su spremljeni veoma brzo. Praktično, i Narodna skupština i Odbor za pravosuđe su bili u nekoj vrsti cajtnota. Na samom Odboru za pravosuđe stvorila se jedna praksa koja nije dobra, koja je daleko lošija od prakse koju smo imali u Odboru za pravosuđe u prethodnom sazivu Narodne skupštine, a to je, da se Odbor sveo na neku vrstu administrativnog tela, koje vrlo olako, bez argumenata daje mišljenja na predloge koje daje Visoki savet pravosuđa.
Visoki savet pravosuđa je, a to ćemo u diskusijama u pojedinostima više obrazlagati, ovog puta dao niz predloga za izbor javnih tužilaca, odnosno zamenika javnih tužilaca, niz predloga koji ne samo da nisu odgovarajući sa aspekta dostojnosti, sa aspekta stručnosti, sa aspekta svega onoga što bi trebalo da čini biografiju koju, nažalost, mi članovi Odbora nismo imali priliku da vidimo.
Napominjem, članovi Odbora za pravosuđe nisu imali prilike da vide ni jedan jedini dokument na osnovu koga je Visoki savet pravosuđa doneo odluku koju nam je poslao, ali uz to ima čak i predloga koji nisu, ili u najmanju ruku zakonski su dubiozni, odnosno postavlja se pitanje ispunjenja uslova za obavljanje ovih izuzetno važnih i časnih funkcija.
Međutim, ono što je nas najviše pogodilo, to je što se ostvarila naša slutnja iz vremena kada smo se ovde borili protiv Zakona o javnom tužilaštvu, a to je, da zbog toga što se zakonom predviđa neka vrsta reizbora, odnosno prestanak funkcije javnim tužiocima koji su izabrani 2003. godine, a za šta sam, ako se sećate, ovde citirao i Ustav i mislim da je potpuno nedvosmisleno da je ta odredba zakona potpuno protivustavna, ostvarilo se ono čega smo se mi tada plašili, a to je da će doći do razrešenja određenog broja tužilaca, a da pri tom nije utvrđen nijedan od zakonom propisanih razloga za njihovo razrešenje.
Tako imamo situaciju da neko ko je 20 godina bio javni tužilac, ima svoju kancelariju, ima svoju porodicu, svoj sto, svoje predmete, nema nijednu disciplinsku prijavu, nema nijednu mrlju na karijeri, nema ništa što bi moglo da navede na pomisao da bi protiv njega mogao da se pokrene postupak, da se razreši sa funkcije javnog tužioca.
Dolazimo u situaciju da ćemo odlukom ove skupštine i većine koja ovde bude formirana, odnosno koja je već formirana na Odboru za pravosuđe, a to je većina koju čini najveća poslanička grupa SRS i vladajuća koalicija DSS, kao nosilac vladajuće koalicije, zahvaljujući toj većini imamo situaciju da će neki zamenici javnih tužilaca koji su 20 godina radili, kojima nema ništa da se spočita, ništa ružno o njima nema niko da kaže, da će ostati bez svog posla, odnosno bez svoje funkcije.
Imamo situaciju da ljudi, koji su pošteno i odgovorno obavljali svoj posao bivaju razrešeni, a da mi ne znamo zašto je do njihovog razrešenja došlo. U formalno-pravnom smislu to neće biti razrešenje. U formalno-pravnom smislu to će biti samo primena odredbe Zakona za koji i dalje smatramo da je neustavan, a koji je donet ovde pre dva meseca, i činjenica da ti ljudi ponovo nisu izabrani na svoje funkcije.
Smatram da je nedopustivo i ponižavajuće za Parlament da njegov Odbor za pravosuđe ne bude udostojen ni u toj meri da dobije bilo kakvo pisano obrazloženje Visokog saveta za pravosuđe, osim nečega što izgleda ovako - u tri rečenice Odbor za pravosuđe je davao svoje mišljenje. Bez obzira na nesporno ovlašćenje Visokog saveta pravosuđa da predlaže kandidate za nosioce pravosudnih funkcija, bez ikakvog razloga odričemo se prava našeg, kao narodni poslanici, kroz naše telo Odbor za pravosuđe, da pročitamo u krajnjem slučaju o kojim se to ljudima radi, kakve su im životne i radne biografije kada već treba da dajemo mišljenje. Ako to treba da bude praksa u Odboru za pravosuđe, onda bi bilje bilo i poštenije prema nama ovde da i tu praksu ukinemo i da Odbor za pravosuđe te predmete ne razmatra.
Mislim da i sam Visoki savet pravosuđa, a verovatno i određeni ljudi, nosioci javnotužilačkih funkcija koji su učestvovali u ovom poslu napravili su jedan niz administrativnih grešaka. To su administrativne greške za koje ne može biti odgovorno ni Ministarstvo, niti Parlament, još manje Odbor za pravosuđe. Možemo biti samo odgovorni zbog toga što ne tražimo od Visokog saveta pravosuđa, od nosilaca pravosudnih funkcija, od nesporne pravosudne vlasti da poštuje ovaj parlament, barem u onolikoj meri koliko i mi poštujemo nosioce pravosudne vlasti.
Reći ću vam jedan primer koji je po meni vrlo loš. Radi se o gospođi koja je bila zamenik javnog tužioca u Trećem opštinskom javnom tužilaštvu.
Gospođa se zove Gordana Nedić-Isailović, gospođa je trenutno na porodiljskom odsustvu, bolovanju, ali ova Narodna skupština će svojom odlukom nju praktično razrešiti, odnosno ostaviće je bez posla, verovatno danas, sutra ili prekosutra kada bude glasanje. Suprotno je to stavu javnotužilačke organizacije, a na njeno mesto će doći čovek iz organa za prekršaje koga ne osporavamo i ovom prilikom hoću to da istaknem, dakle, ­e osporavam­, jer ćemo se svi zajedno potruditi i Ministarstvo pravde, i to je jedan od zaključaka naših sastanaka da se ne desi da ipak ovi ljudi, a pogotovu ovakvi slučajevi, ostanu bez posla, nego da se u prvom narednom izboru reši i njihova sudbina na pravedan i odgovarajući način.
Međutim, nisam siguran da smo uspeli da postignemo ovakav dogovor povodom zamenika javnih tužilaca u Novom Sadu. Naime, na mesto zamenika javnih tužilaca Dolovac Zagorke i Jovičić Slobodana, dakle, oni su zamenici u Okružnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu sa stažom od preko 20 godina, dolaze zamenici javnih tužilaca iz drugih mesta, dakle, oni imaju svoj posao, imaju plate, imaju od čega da izdržavaju svoje porodice, dolaze na njihova radna mesta, a ovi ljudi protiv kojih niko, dakle, niko nije rekao ništa što bi upućivalo na bilo šta kako je zakonom propisano za njihovo razrešenje, ovi ljudi ostaju bez posla!!
Znači, ovi ljudi će ostati bez posla - i u čemu je tu problem i o čemu se tu radi, moram priznati da mi nije jasno, ali bi bilo dobro da zajednički smognemo snage i da to pitanje rešimo. Mi ćemo imati ovde dosta glasanja, naime, ima dosta osporavanja - mislim na izbor za opštinska javna tužilaštva, više njih je, i za okružna javna tužilaštva i za zamenike Republičkog javnog tužilaštva, iz različitih poslaničkih grupa i ovoliki broj, upravo ovoliki broj primedaba poslanika govori da moramo putem našeg Odbora za pravosuđe da vratimo dostojanstvo ovom domu u odnosu na nosioce pravosudne vlasti.
Mi ne osporavamo pravosudnu vlast, ali moramo tražiti da uz materijale dobijamo biografije, a ne da se na Odboru za pravosuđe rasprava vodi bez ijednog pisanog argumenta, ili čast izuzecima, nekada se neki poslanik potrudi da nešto nađe, ali nažalost, sada je bilo malo vremena, praktično, dva ili tri dana da razmatramo ovu temu i nismo mogli ni adekvatno da se pripremimo.
Zbog toga smo mi kao poslanički klub nakon razgovora sa ministrom pravde i predstavnicima nekih drugih poslaničkih grupa i predsednikom Odbora za pravosuđe i upravu, došli do određenih rešenja koja sigurno smatramo nespornim i koja možda i nisu do te mere nesporna, ali koja prosto moramo da podržimo zbog toga što primenom zakonske odredbe do 15. moramo da izvršimo izbor novih zamenika javnih tužilaca. Postoji niz mesta gde se ne slažemo, gde sumnjamo da se vrši razrešenje, dakle, opet ponavljam da je razrešenje, da ne bi nekim eufemizmom nazvali ono što jeste razrešenje, dakle, da se vrši razrešenje određenih zamenika javnih tužilaca i to isključivo po nekoj političkoj ili nekoj drugoj, ali pre će biti političkoj, simpatiji, odnosno antipatiji.
Zbog toga sada preventivno, ne znam kako će izgledati diskusija, ja ovde osporavam izbor i tražim da se posebno glasa o tome, dakle, okružnog javnog tužioca, odnosno zamenika okružnih javnih tužilaca u Požarevcu - Ljubiša Vasić, dakle, Šabac - Radenko Anđelić, Niš - Milovanović Radmila i opštinskog javnog tužioca u Šapcu - Ane Pantelić-Negovanović, naravno, poslanici moje stranke će izneti još neka osporavanja i tražićemo da se Skupština o njima izjasni.
Što se tiče Beograda, kao poslanik koji dolazim iz Beograda, moram da kažem da predlozi Visokog saveta pravosuđa u jednom delu jesu dobro koncipirani, ali potpuno nejasno. Odbor za pravosuđe i upravu je intervenisao suprotno stavovima javnotužilačke struke i Visokog saveta pravosuđa, pa je, recimo, izvršio određene promene, da tako kažem, i mi se nadamo da će druge poslaničke grupe nas podržati da ta neka imena koja su osporena, da ipak budu izabrana, jer to su ljudi koji to nesporno zaslužuju. Mislim na slučaj Petog opštinskog javnog tužilaštva, u pitanju je gospođa Zorana Koledin koja je po stavu struke i javnotužilačke organizacije i Visokog saveta pravosuđa nesporni kandidat i u potpunosti zaslužuje mesto koje je ovde definisano.
Naravno, u daljoj diskusiji osvrnućemo se i na slučaj osporavanja još nekih zamenika javnih tužilaca, pre svega zamenika, odnosno kandidature gospodina Ostojića, koja je čisto politički motivisana i ponavljam, politička pripadnost ili sumnja u političku pripadnost ili sukob privatni iz detinjstva, školskih dana, studentskih dana, to ne može biti razlog da neko ovde koristi politički uticaj i da razreši javnog tužioca njegove funkcije! Javni tužilac mora da se razrešava funkcije u skladu sa zakonom, ukoliko se utvrde oni razlozi koji su zakonom propisani.
Mislim da savest neće biti mirna onima koji su ovo predložili, ukoliko se u prvom narednom izboru za zamenike javnih tužilaca ne ispravi ova nepravda ljudima koji su sada ostavljeni na belom hlebu, ukoliko se ne vrate na posao, a koji su pošteno obavljali 10, 15 ili 20 godina ili dok se ne kaže otvoreno koji je razlog i zašto ovog puta ostaju bez posla, a taj razlog mora biti propisan zakonom.
Ja ću sada prekinuti, četiri minuta će mi ostati u slučaju da mi zatreba.

Mislim da sam i malopre imao pravo na repliku, ali nije važno. Bilo bi bolje da sam dobio pravo na repliku, jer bi otklonio neke nedoumice. Dakle, poslanički klub Demokratske stranke - Boris Tadić jeste opozicija u ovom parlamentu, i to što su mnogi podržali kandidaturu Borisa Tadića na predsedničkim izborima nije razlog da ovaj poslanički klub ne kaže šta misli o aktima koji dolaze na dnevni red. To je prosto tako.
Znači, mi ovde iznosimo ono što mislimo da jeste, i da nas ne bi pogrešno tumačili ljudi iz drugih stranaka moram da objasnim šta sam mislio. Znači, kada sam rekao za Odbor za pravosuđe, to je jedna principijelna stvar, zato što sam bio član tog Odbora u prethodnom mandatu i opet ponavljam - nije sramota, nije kršenje zakona, nije ništa strašno ukoliko Odbor za pravosuđe dobije malo više podataka o kandidatima koji idu na izbore. Znači, u tome ne može biti ništa loše, ako dobijemo npr. kopiju njihove prijave. Zašto je loše ako dobijemo kopiju njihove prijave?
Koji se to zakon time krši što ćemo dobiti kopiju prijave? Ili, sad treba da razmišljamo na Odboru za pravosuđe koliko je dugo neko pripravnik, ili kada je položio ovo ili ono, ili zašto je studirao deset godina. Dajte da vidimo, to može da piše. Zašto bi sedeli na Odboru sa tri lista obrazloženja o čoveku koji se bira. O tome se radi. Nije bitno ko čini većinu u tom odboru. Bitno je da to postane način rada i ja želim da mi radimo na taj način. Bilo bi mnogo manje problema i u Skupštini, i ne bi bilo potrebe da danas pravimo nanovo razgovore oko toga da se i mi o ovom predlogu Visokog saveta pravosuđa upoznamo na adekvatan način i da ga bolje obradimo.
Što se tiče mog utiska, on jeste takav i rekao sam da je Ministarstvo pravde moglo mnogo više da poradi po pitanju našeg pravosuđa. Ne može biti argument za sadašnji rad Ministarstva pravde ili loše rezultate rada sadašnjeg Ministarstva ono što je radilo Ministarstvo pravde u nekom prethodnom ministarstvu. Ni ja se ne slažem sa mnogim stvarima koje su rađene, ali moram da vas podsetim - poslanička grupa DS - Boris Tadić je podržala sve promene, a posebno one koje je pominjao kolega Ristivojević, a koje se tiču izbora javnih tužilaca.
Mi smo išli čak i korak dalje. Naš predlog je da, nosioci pravosudnih funkcija imaju slobodne, demokratske izbore unutar svoje struke, i kada neko kaže - ja hoću da budem predsednik Vrhovnog suda, izvoli pa se kandiduj, pa unutar tvoje struke, oni koji te najbolje poznaju neka na tajnim izborima odluče da li ti jesi ili nisi za predsednika Vrhovnog suda. Siguran sam da će se u Srbiji za godinu ili dve, ili pet ili deset, tako birati. To je trend suda u zemljama gde postoji ovako jako pozicionirano nezavisno pravosuđe.
To nezavisno pravosuđe mora unutar sebe imati demokratske procedure i za to se zalaže Demokratska stranka, jer to sad i nije ništa novo. Ovo što sada neki odlaze, a neki dolaze, kažem da je tačno to što sam rekao i nemojte govoriti da sam rekao nešto što nije tačno. Kao što je tačno da je 90 ili 80% ovog predloga korektno i usaglašeno i razumeli smo ga, tako kažem i da ima 20% onih koji nisu dobri predlozi. Ali, nisam kritikovao ministre. Nema potrebe da ovde neko bude advokat Visokog saveta pravosuđa sem ako nema neki poseban interes da bude advokat Visokog saveta pravosuđa.
Što se tiče uticaja politike, ne zaboravimo kako je sve ovo teklo. Prvo je ovde donet većinom glasova Zakon kojim su smenjeni predsednici sudova. Predsednik Vrhovnog suda koji je predsednik Visokog saveta pravosuđa je smenjen protivustavno i protivzakonito. Ima politike u tome, što da se lažemo i da kažemo da nema.
Ponavljam, Dolovac Zagorka, Jovičić Slobodan, zamenici javnog tužioca u Novom Sadu su ljudi koji ostaju na belom hlebu, nemaju posla. Nemojte reći da to nije tačno. Na njihovo mesto dolaze zamenici javnog tužioca koji imaju posao, imaju hleb, imaju od čega da hrane porodicu, dolaze iz tužilaštva koje je dalje 50 kilometara, o tome se radi.
Nema ovde priča o emocijama, ovakvim i onakvim. Svako se bori za svoje ideje. Smatramo da je ovo vrlo bitno nacionalno pitanje, državno pitanje - kako će se vršiti izbor zamenika javnih tužilaca. O tome se ovde radi.
Znači, rad Visokog saveta pravosuđa će biti sve bolji i bolji, to je sigurno. Probleme u pravosuđu mi priznajemo, one koji su bili. Da u prethodnom periodu nije bilo grešaka ta vlada bi sada bila na vlasti i zato i postoji demokratija, da se menja ko je loš, da ne bude više na tom mestu, da se popravi, da se menjaju vlade i da uvek dođe bolja. Mi tu nemamo nikakvu dilemu.
Ali, žao nam je što za ovo vreme, za koje ste imali priliku da bude bolji to niste bili, i država tako ne napreduje. I još jedna stvar - nisam rekao da iko krije bilo kakav papir u Visokom savetu pravosuđa. Samo kažem da pozicija Visokog saveta pravosuđa mora da bude jača, sa više digniteta, sa više poštovanja prema nama koji smo članovi tog Odbora. Glupo je da dižemo ruku i da glasamo o nečemu o čemu dobijemo tri reda obrazloženja. Prosto je to tako. Svi se tu slažu, zamenik predsednika, svi članovi Odbora za pravosuđe. To govorim zbog nas, a ne zbog ne znam čega. Bolji će biti rad.