Vidim da je gospodin Albijanić uzbuđen, to je zato što istina boli.
Što se tiče pominjanja opštine Palilula, moj jedini greh prema G17 plus je što nisam dozvolio...

Čovek govori neistinu, preti sa govornice itd.
Znači, G17 plus neće raditi klasifikaciju na Paliluli, jer dovoljno ste novca uzeli. Ponavljam vam, nećete raditi i zbog toga vam se pocepao opštinski odbor. Imate poslanika koji sedi ovde, pošto se ljudi nisu dogovorili oko interesa, jer na republičkom nivou se mnogo bolje dogovarate oko interesa, i ta vaša stranka ili grupa, kako se već zove, finansijskih nazovistručnjaka, taj JUL plus je došao do svog kraja.
Nemojte džabe, treba da ličite na čoveka, da možete da pretite.
A sada, recite vi meni, iz G17 plus, šta nije tačno u pogledu onoga što sam rekao za finansiranje opština i gradova u Srbiji. Neka izađe neko i neka kaže šta nije tačno. Da li je tačno da pet milijardi zdravstvenih sredstava zavisi od volje ministra Dinkića ili nije. Da li je tačno da ste srušili princip koji je važio više decenija o 8 do 15% učešća poreza na promet tadašnjem, a sada u porezu na zarade. Da li je to tačno ili nije tačno?
Kako vas, poslanike iz Beograda, nije sramota da ovde vičete i dobacujete. Pa, vi živite u Beogradu. Šta, ako Dinkić kaže da se sutra sruši Beograd, vi ćete i za to da glasate. Vas treba da je sramota, i sramota je biti član G17 plus, i sigurno sa vama nećemo imati koaliciju, nemojte da se brinete, jer vi nećete ni postojati.

U redu. Rekli smo šta smo imali da kažemo jedni drugima. Ostaje moj predlog da se vidi da li može da dođe ministar Dinkić, jer imamo nameru da otvorimo ovu temu i pred njim, temu koja se tiče učešća opština i gradova u porezu na dohodak građana.
Za Beograd je to veoma značajno, a značajno je i za druge gradove jer postoji pogrešan pristup da se novac uzima sad od Beograda, putem amandmana, i da se daje mestima kojima to stvarno treba, i mi nemamo ništa protiv da se da onim mestima i lokalnim samoupravama gde taj novac treba, ali je potrebno da ministar Dinkić bude tu da bi mogli da iznesemo svoju argumentaciju po pitanju same visine poreza i da na taj način, u krajnjem slučaju, prekinemo ovu diskusiju. Hvala.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, ne znam da li je ukusno terati šalu sa nečim što je vrlo ozbiljno. Meni je krajnje neshvatljivo da kada je tema dnevnog reda zakon o državljanstvu šef jedne poslaničke grupe izađe ovde, čita naslove iz novina i tera šalu sa nečim što je krajnje ozbiljno. Da li zaista mislite da građani Srbije i mi iz Demokratske stranke verujemo gospodinu Jočiću da je ovo bio samo jedan trgovački putnik kao onaj na autoputu?
Da li ste svesni čemu se uopšte smejete? Ne znam šta vas čini toliko razdraganima povodom ovoga što se sinoć desilo? Možda je vama žao što se nije desilo nešto ozbiljnije?
Jedino što smo juče mogli da saznamo to je da naša policija nije bila u stanju 24 časa da sazna ko je lice koje je učestvovalo u incidentu. Jedino što sam razumeo iz jučerašnje konferencije za štampu ministra Jočića jeste da treba da se zahvalimo američkoj ambasadi što su nam javili ko je čovek koji je učestvovao u incidentu.
Tu ostrašćenost i tu mržnju koju vi narodni poslanici pokazujete prema predsedniku Republike, tu vašu želju da se ponovi ono što se desilo u martu, to vaše dobacivanje, smejanje, ne znam na šta već ovo liči, to više govori o vama i o sramoti i stidu koji ste naneli ovoj Narodnoj skupštini i ovoj državi.
Gospodine Dačiću, treba da se stidite ovoga što ste izgovorili za govornicom u vašem izlaganju, isto kao i predsedavajući gospodin Anđelković, koji je dopustio da se na ovakav način vređa predsednik Republike, da se na ovakav način tera šega sa nečim o čemu mora najozbiljnije da se razgovara.
Koliko je sve ovo neozbiljno vidi se iz toga što, iako nije utvrđeno ko je gospodin, sem imena i prezimena, koji je izazvao incident, nije ni rekonstruisan taj incident. Vi ovde već dižete ne znam kakvu graju, srećni ste prosto što ste našli priliku da se, narodski rečeno, sprdate sa institucijom predsednika Republike, sa Narodnom skupštinom i sa građanima koji ovo gledaju.
Iskreno se nadam da nećete imati to zadovoljstvo koje ste imali 11. marta i vi iz Demokratske stranke Srbije nećete moći da čašćavate po Palati pravde i po drugim mestima. Boris Tadić, nadamo se, neće doživeti sudbinu koju je doživeo Zoran Đinđić.

Dobro znam kada je ubijen predsednik moje strane, dr Zoran Đinđić, i tu nema potrebe da me opominjete. U pitanju je bila omaška. To dobro znam jer, za razliku od većine u ovom parlamentu, to pamtim kao tragičan dan, za razliku od DSS-a i SPS-a to pamtim kao tragičan dan.

 Mogu samo da vam kažem da isto ovako ste se smejali, isto ovako ste bili osioni, isto ovako ste bili drski i onda kada je taj nesrećni trgovački putnik Bagzi pokušao atentat na premijera Đinđića na autoputu. To je prva stvar.
Druga stvar, gospodine Prorokoviću, ne dajte sebi toliki značaj, nikada vi niste mogli ravnopravno razgovarati sa gospodinom Đinđićem i nemojte samo vi iz DSS-a, vi dobro znate šta mi iz DS-a mislimo o vašoj ulozi u tim dešavanjima, nemojte vi brinuti o njegovom liku i delu.
Što se tiče jučerašnjih izjava, gospodin Boris Tadiće je juče rekao da će izjavu dati nakon saopštenja nadležnih organa, pre svega MUP-a. Ne znam da li ste vi to gledali, ali mislim da jeste cela Srbija.
Što se tiče drugih izjava, one su isključivo posledica ćutanja MUP-a, koje je trajalo 24 časa, ćutanja i straha da se ponavlja nešto što se već jedanput desilo, i ne budite sigurni da je to bilo manevrisanje jednog vozača iznerviranog, koji je eto bio malo nervozan, pa je pratio kolonu vozila predsednika Republike. Prosto razmislite o tome da li postoji ijedan vozač u Srbiji i u Beogradu koji bi se eto iznervirao pa pratio jedan kilometar kolonu predsednika Republike i malo uletao levo-desno, malo lupao i na kraju pobegao. Suviše ste sigurni u to, kao što ste suviše bili sigurni i da je Bagzi trgovački putnik, koji je igrom slučaja izgubio kontrolu nad vozilom na autoputu u Beogradu.

Poštovani predsedavajući, poštovane dame i gospodo narodni poslanici, poštovana gospođo ministarka, zakon koji se danas nalazi pred nama zaista nije ništa epohalno i mislim da ne zaslužuje neku posebnu diskusiju. To je prosto nešto što je više tehnička stvar i za nas iz poslaničkog kluba DS-Boris Tadić tu nema nekih posebnih dilema, ni u pogledu sadržine zakona, ni u pogledu potrebe da se takav zakon donese.
Ono o čemu smo mi razgovarali na našem poslaničkom klubu tiče se ukupnog učinka Ministarstva poljoprivrede i za nas je zaista neprihvatljivo da se posle ovih osam meseci vi, kao ministar poljoprivrede, i Ministarstvo poljoprivrede, pojavite pred Narodnom skupštinom sa samo ovim zakonom.
Naime, naše mišljenje jeste da je stanje u poljoprivredi u Srbiji danas veoma loše, da je, ne bih sada upotrebio reč katastrofalno, ali da je to, svakako, ono stanje koje vodi polako ka sve lošijoj situaciji, koja u nekom kasnijem učinku može imati to da ne možemo da ostvarimo bilansne potrebe Srbije. Čak mi se čini da možda već u narednoj godini nećemo ostvariti bilansne potrebe koje se tiču šećerne repe, s obzirom da ste ukinuli subvencije.
Stoga je naše pitanje prema vama i ova moja diskusija više usmerena na ta pitanja šireg karaktera iz vašeg domena, a s obzirom da ne znam kada ćete se sledeći put pojaviti pred Narodnom skupštinom, vi ćete mi dozvoliti da vam kažem par elemenata na kojima mi zasnivamo ovakvo naše uverenje, kojim potkrepljujemo naš stav da Ministarstvo poljoprivrede ne zaslužuje dalje poverenje ove Narodne skupštine.
Dakle, šta je bilo u onih deset godina od 1990. do 2000. godine, bilo je, o tome ne treba posebno razgovarati. Ono što je fakat, to je da su cene poljoprivrednih proizvoda depresirane i da je na taj način jedan kontinuitet poljoprivredne proizvodnje u dobroj meri doveden u pitanje, ulaganja su smanjena, a čim su smanjena ulaganja, smanjeni su i kvalitet i proizvodnja, i količina proizvodnje po hektaru. O mehanizaciji opreme nema potrebe da govorimo, ona je stara više od 20 godina, a što se tiče investicione sposobnosti, ona praktično ne postoji.
Šta se dešava od 2000. godine? I pored izvesnog zamaha 2000, 2001, 2002, imamo 2003. i 2004. godinu kada cene poljoprivrednih proizvoda uopšte nisu menjane, a od 2001. do 2004. godine statistika beleži sledeće: rast cena na malo 80 posto; rast kursa evra 24 posto; stagniranje i pad cena osnovnih poljoprivrednih proizvoda.
Pojedinačno posmatrano gorivo D2 79 posto poskupelo; struja 169 posto; sredstva za zaštitu bilja preko 200 posto; mineralna đubriva 5-10 posto; rezervni delovi 40 posto; troškovi rada preko 200 posto, što je posledica povećanja plate.
Ono što je za mene ključno, to je pitanje uopšte vaše strategije, odnosno ideje kako u ovoj zemlji treba da se razvija poljoprivreda. Strategija koja se ne bazira na tome da poljoprivredu treba prosto prepustiti tržištu, iako se svi zalažemo za liberalnu ekonomiju i za slobodno tržište, kada je u pitanju poljoprivreda nije adekvatna, niti je primerena ne samo našoj zemlji, nego generalno i poljoprivredi kao grani proizvodnje.
Vi znate, a reći ću, zarad javnosti, da poljoprivrede zemalja u okruženju, a posebno zemlje EU, imaju više subvencija po hektaru nego naši proizvođači vrednosti proizvodnje po hektaru. Toliko su im velike subvencije, odnosno pomoć države u poljoprivrednoj proizvodnji.
Mi nemamo adekvatne izvozne stimulacije. S druge strane, imamo velike kompanije, imamo jaka udruženja prerađivača, otkupljivača itd, koji jednostavno, koristeći taj monopolski položaj, dovode primarne poljoprivredne proizvođače u poziciju da su oni ucenjeni da svoje poljoprivredne proizvode ili prospu ili traže neku pravdu pred Vladom Srbije, blokiraju autoputeve itd. Tu se pojavljuje problem koji uopšte ne znam kako mislite da prevaziđete u narednoj godini, s obzirom da ove godine u budžetu se niste izborili za adekvatna sredstva za Ministarstvo poljoprivrede, a posebno za ono što jeste pitanje subvencija.
O uvozu proizvoda iz inostranstva, a koji se proizvode na domaćem tržištu, ne vredi govoriti, reći ću samo jedan primer. Kada je cena paradajza bila 52 dinara, ako se ne varam, na tržištu, onda je došlo do nekog uvoza od više vagona paradajza iz Makedonije i cena paradajza je pala na 30 dinara, a naš paradajz u proizvodnji je koštao 38 dinara. Mi smo bili automatski na gubitku.
To su neki daleko ozbiljniji problemi, nego to da li ćemo danas ovde razgovarati o jednom zakonu koji svakako treba da se donese i koji ni za koga ovde u Narodnoj skupštini nije sporan. Bar nisam čuo u ovim prethodnim diskusijama.
Da zaključim, nije sporno donošenje ovog zakona, ovaj zakon je potpuno u redu. To je više neka tehničko-stručna stvar nego bilo šta drugo, ali ono što za nas jeste sporno to je da li vi kao Ministarstvo poljoprivrede imate strategiju, da li ste svesni ovih problema o kojima sam sada govorio i uopšte da li mislite da za svih ovih osam meseci učinak Ministarstva poljoprivrede treba da bude samo ovaj zakon koji danas imamo ovde na dnevnom redu.

Nema potrebe za bilo kakvim svađalačkim tonom. Slažem se, bog gleda sve nas, ovu vladu gleda bog, pomalo i socijalisti, tako da Vlada opstaje.
Zašto ste tako reagovali? To da ova godina jeste rodna, mi to znamo. To da je 2003. bila slaba, to takođe znamo.
Ali u ovoj godini, kada smo skoro bili na ivici rekorda, pšenica 4-4,5 tone, druge kulture, kukuruz preko pet tona, soja 2-2,5, suncokret 2 tone, šećerna repa 40 tona. Znači, ona je bila super rodna i tu nema dileme. Tu kažemo - imamo dobru poljoprivrednu proizvodnju.
Reći ću vam nešto, to što je godina bila rodna, nije donelo više para ni državi, ni kombinatima, ni poljoprivrednim proizvođačima. To je ono što mene plaši. U situaciji kad nam se sve pogodilo, kada smo imali potpuno rodnu godinu, kad se sve pogodilo, mi ne beležimo uspeh. Pitam - šta će biti u narednoj godini kada to neće biti tako.
Ne znam zašto je ministarka, zašto ste vi toliko samouvereni. Kao da se ne sećate scena sa autoputa, kada razgovarate sa proizvođačima malina, ili možda razgovara nekih drugih koji su bili u Ministarstvu poljoprivrede, kad se tiču poljoprivrednih kombinata. Vaša reakcija je išla od besa do krajnjeg očaja. To je ono što vaše kolege ovde ne znaju. Ne znam šta ih čini toliko srećnim u Srbiji koju oni danas vode. Nisam očekivao ovakav odgovor na moje pitanje.
Ako mislite da je u redu što odgovor na moje pitanje treba da sadrži vašu analizu onoga što je uradila prethodna Vlada, onda nećemo nigde stići. Ukoliko nemate odgovor na to šta imate nameru da radite ubuduće, kako da poboljšate stanje u poljoprivredi, da poboljšate subvencije, da inputi u poljoprivrednu proizvodnju budu manji, da naši proizvodi budu konkurentni na ino-tržištu, da se vidi da li će se obezbediti mogućnost za izvoz naših poljoprivrednih proizvoda, da li ćete doći u situaciju da izvozimo mleko na tržište Evropske unije. To su pitanja koja su krajnje konkretna, a vi mi odgovarate time da nismo ništa uradili.
Što se tiče Vlade od 2000. do 2003, ne slažem se sa vama i dobro znate da je mnogo toga urađeno po pitanju poljoprivrede. Dobro vam je poznat primer poljoprivredne korporacije Beograd, da je u to vreme uloženo preko 13 miliona evra u obnavljanje mehanizacije, i dobro vam je poznato da rezultati koji su postignuti u ove tri godine su rekordni rezultati za taj kombinat, koji postoji više od 40 godina.
U najmanju ruku, nije fer to što ste rekli. To što vi mislite da je ovo najbolje ministarstvo otkad postoje ministarstva poljoprivrede u Srbiji, to je vaš stav. Iskreno mislim da ova vlada i ovo ministarstvo generalno predstavljaju nešto najgore što se pojavilo u Srbiji od vremena Slobodana Miloševića. Hvala.

Poštovani gospodine predsedavajući, poštovane dame i gospodo, koleginice i kolege narodni poslanici, meni je žao što gospodin ministar opet nije prisutan na ovoj raspravi, jer mislim da je rasprava vrlo bitno, zbog toga što retko imamo priliku da se baš ovakav zakon nalazi pred narodnim poslanicima.
Dakle, ovoliko loš zakon odavno verovatno niko nije video u ovoj Narodnoj skupštini. Prosto se postavlja pitanje zašto mi, praktično već drugi dan, odnosno treći dan raspravljamo o ovom zakonu i zbog čega smo juče samo četiri amandmana za ceo dan prešli.
Kada sam razmišljao o tome, shvatio sam da je razlog za to upravo loš zakon. Koliko je ovo loš zakon, daću vam samo kroz jedan primer. Ovaj zakon želi da uredi procesnu materiju, i to je vama svima jasno, dakle, postupak kojim treba da se utvrde nečija prava i nečije obaveze.
Vidite, i drugi zakoni koji uređuju procesnu materiju imaju po par stotina članova. To je prosto neophodno da bi se sam postupak osvetlio sa svih mogućih aspekata. Ali, ovaj zakon sveukupno ima pedesetak i nešto članova. ZKP, ZPP, Zakon o upravnom postupku, pa to su zakoni od po četiri stotine članova.
Znači, sa četiri stotine članova se uređuje ono što je postupak, postupanje stranaka pred odgovarajućim organom, njihova prava, njihove obaveze, pa i veštačenja koja smo ovde pomenuli juče itd. A, ovaj zakon, koji ima i materijalno-pravnih i procesno-pravnih odredbi, ima sveukupno pedeset članova.
Stvarno mi nije jasno da neko misli sa ovakvim zakonskim rešenjem će se urediti bilo kakav postupak, pa makar to bio i postupak mirenja, pa makar tu postojala i najbolja namera onih koji postupaju, odnosno onih koji se nalaze pred odgovarajućim organom da se izmire.
Što se tiče člana 36, samo ću da kažem jednu reč, koliko je prosto sve nedorečeno. Recimo, u članu 35. kaže: "Ako arbitar smatra da je predmet spora raspravljen tako da može da odluči, zaključuje raspravu".
Nemamo mi ideju da li ovde postoji bilo kakav rok u kome on traži da izradi rešenje, izuzev onog opšteg roka da treba za 30 dana da se završi postupak. A on može u roku od pet dana da završi raspravu, željni ljudi da se izmire, dođu, izmire se i onda on čeka, može da čeka 25 dana da izradi to.
U krajnjem slučaju, da li je to instruktivni rok, da li je prekluzivni rok, pa to niko ne zna. I šta će biti ako ne izradi u roku od 30 dana? Evo, šta će biti u koliko on ne izradi u roku od 30 dana to rešenje. Ministar nije tu, meni je strašno žao. Evo, to je još jedno pitanje na koje bih hteo da čujem odgovor.
U članu 36. se kaže: "Arbitar donosi rešenje o predmetu spora u roku od 30 dana od dana otvaranja rasprave". Dakle, opet isti rok i opet isto pitanje, instruktivni i prekluzivni rok, šta ako ne donese rešenje u roku od 30 dana?
Verujte mi, sinoć sam još jedanput uzeo prosto da prelistam ovaj zakon, svestan činjenice da dosta izlazimo za govornicu i da pokušavamo da ukažemo na mane ovog zakona, prosto u želji da još jedanput potvrdim neki svoj stav, da ovo zaista ne valja. I opet nisam mogao da nađem odgovore na ova pitanja na koja bih prosto želeo da mi ministar da odgovor.
Sada, jedno po meni veoma značajno pitanje. Meni je ostala velika dilema i voleo bih da mi neko kaže, govorim sve vreme o članu 36, da li kao u članu 26, dakle deset članova ranije, kada se govori o kolektivnim sporovima, da li ovde ovo rešenje ima snagu sudske presude?
Molim vas, obratite pažnju, vrlo bitno pitanje - da li ima snagu sudske presude, da li se nakon donošenja ovakvog pravosnažnog, izvršnog rešenja, kako ovde piše, da li važi pravilo, da li je to res iudicata? Da li važi pravilo neb is in idem?
Nadam se da me razumete. Znači, pitanje nad svim pitanjima u ovom delu zakona jeste - da li je u pitanju presuđena stvar, ukoliko se ovde ovako postavlja. Ako jeste u pitanju presuđena stvar, zašto je onemogućeno pravo žalbe na takvu presudu, odnosno na takvo rešenje?
Pa, ne možemo u stvarima u kojima se rešava o nečijim pravima i obavezama, uprkos načelu dobrovoljnosti koje je ovde pod velikom sumnjom, onemogućiti pravo na žalbu koje je ustavno pravo i koje je, da kažem, civilizacijska tekovina, kao i svako pravo na delotvoran lek.
Praktično, ista priroda spora kao i onih koji se rešavaju pred sudom. Samo ima jedna razlika - tamo ima dvostepenosti, ovde nema. Samo ima još jedna razlika - tamo taj spor vode sudije po Zakonu o parničnom postupku, znači detaljno uređenoj materiji, ovde to vodi neko ko sigurno nije sudija, jer kasnije ćemo videti, kada dođemo do uslova, koje on uslove mora da ispunjava, a to su visoka stručna sprema.
Ne znam da li je vama to poznato, ali u postojećem Zakonu o parničnom postupku toliki je značaj dat ovim pitanjima da je čak u radnim sporovima dozvoljena revizija kao vanredni parni lek. Naravno, dozvoljena je revizija i kad je imovinski spor, pa preko određene sume novca. Mi dolazimo ovde u situaciju da u ovom sporu ne samo da nije dozvoljena revizija, nego ljudi nemaju čak ni pravo žalbe.
Prema tome, ovaj zakon, kroz sve ove članove i kroz ono o čemu ćemo kasnije govoriti, zaista pokazuje da je neodrživ u našem pravnom poretku. Činjenica je da nama treba zakon koji bi regulisao ovu materiju i stoga ponovo molimo ministra da učini najbolje rešenje za Vladu, za nas narodne poslanike i za Srbiju, a to je da povuče ovaj predlog zakona iz procedure.

Činjenica je da je ovaj amandman ispravan, sa tog aspekta da treba da se predloženo briše, mada su u pitanju možda drugačije pobude nego što su naše kada mi kritikujemo ovaj zakon, ali evo o čemu se ovde radi.
Pored već postavljenog pitanja ministru od pre nekoliko dana, jer ovde smo preskočili član 37. na koji nije podnet amandman, a to je da li mu je uopšte poznata činjenica da nema mirovanja postupka prema novom ZPP-u. Dakle, posle mog izlaganja ostaju još dva pitanja, a to je da li je u pitanju presuđena stvar, da li je to kraj za one koji su nesvesno stupili u ovaj postupak i posle toga nisu mogli da se izvuku.
Meni posebno nije jasna stvar šta će biti kada arbitar koji vodi postupak napravi bilo kakvu povredu procesnog ili materijalnog prava. Da li onog momenta kada se radnik, koji je ekonomski slabija strana, upusti u ovaj postupak mirenja, primi plavu kovertu u kojoj piše - da li si za mirenje? On kaže - jesam, ne znajući da je time ušao u jedan postupak iz koga nema vraćanja.
Prosto ne može da se vrati onog momenta kada se upusti u raspravljanje. Nakon toga šta god da uradi, arbitar donosi rešenje i to rešenje je pravosnažno i izvršno. Da li shvatate opasnost za radnike koji pristanu da se upuste u individualnim sporovima u rešavanje svog problema na način kako je to predviđeno ovim zakonom.
Što se tiče člana 38. i glave IV, uslov da ima visoku stručnu spremu i najmanje pet godina radnog iskustva u oblasti radnog odnosa je u najmanju ruku neozbiljan uslov. On treba da se bavi vrlo ozbiljnim postupkom, kojim se u sudovima bave sudije.
Nećemo valjda porediti nekoga ko je završio bilo koji fakultet i igrom slučaja bio referent za bolovanje u nekom preduzeću ili je bio referent za pisanje godišnjih odmora, on sada treba da radi istu onu materiju koju u stvari radi sudija koji je završio pravni fakultet, pa je bio pripravnik dve godine, pa je polagao pravosudni ispit, pa je bio stručni saradnik nekoliko godina i onda je jednog dana pred ovim domom, odnosno od strane ovog doma izabran za sudiju da odlučuje o pravima i obavezama, o slobodi, a nekada i o životu (naravno više ne) građana. On treba da vodi takav postupak, a ne neko ko se prijavio na neki javni oglas agencije i izabran za arbitra. To je potpuno loše rešenje i najiskrenije ga ne razumem. Ne razumem ratio legis onih koji su pisali ovaj zakon.
Takođe stoji tačka 4) - dostojnost dužnosti miritelja, odnosno arbitra. To je jednostavno tako uopšteno i ako pogledate Ustav deo ovoga je praktično pisano kao oni delovi iz ustavne materije. Ovo je zakon koji upravo treba da razradi ono što je ustavna materija. Imam utisak da je sa pravno-tehničke i suštinske strane ovaj zakon definitivno promašio i mislim da je gospodin ministar morao dobro da se konsultuje i dobro da proveri pre nego što je došao na Skupštinu sa ovakvim predlogom zakona.
Ponavljam, DS smatra da treba da postoji ovakav zakon, ali zaista ovako nešto nismo očekivali ni u onim najgorim razmišljanjima.

Ovaj amandman, naravno, ne treba prihvatiti zbog toga što ne vidim kako bi se drugačije birali arbitri ukoliko bi došlo do brisanja ovog člana zakona.
Zaista ne razumem kolege iz SRS i ne znam zbog čega mi ovde deset puta treba da objašnjavamo šta mi radimo. Znači, mi ne podržavamo amandmane SRS. Znam da bi vi to želeli, ali to je prosto isključeno, to da mi podržavamo vaše amandmane, jer su vaši amandmani, nažalost, potpuno besmisleni.
Mi govorimo, koristeći naše pravo da se javljamo po amandmanima koji se odnose na pojedine članove zakona, u nameri da objasnimo da jednu dobru ideju, koju mi podržavamo, jedan zakon koji svakako treba doneti, u ovom slučaju treba povući iz procedure i napraviti ga mnogo boljim nego što on to sada jeste. To je naše zalaganje. Trudimo se da to objasnimo i do toga nam je toliko stalo da ćemo se javljati za reč po svakom članu zakona i uvek ćemo dati primedbu tamo gde ona stoji.
Što se tiče člana 39. opet se radi o nedorečenosti. Mi ne znamo koliko se arbitara bira. Vrlo je bitno da to bude navedeno u zakonu. Ne može to podzakonskim aktom ili na neki drugi način da se odredi.
A evo, čuo sam i primedbu, objasnio mi je jedan kolega da ovo nije presuđena stvar, pa bih ga zamolio, kada ponovo budem prolazio ovim proredom, da mi sada došapne - a koji je pravni lek protiv ove stvari. Šta se to može pokrenuti. Tužba u upravnom sporu? Da li se može dati tužba u radni spor? Šta se može uraditi?
Evo, drugi kolega pravnik kaže – ne može. Znači, objasnite to ovde. Ako mi narodni poslanici, a evo i mnogi advokati iz DS, npr. Boško Ristić sa preko 20 godina staža, gospodin Vučković sa 25 godina staža, ako to niko od nas ne razume, onda ovde nešto nije dobro napisano, pa sve i da vam je to bila želja.
Još jedno pitanje ovim ostaje da visi u vazduhu i molim za odgovor i na to pitanje.

Moram primetiti da diskusija u ovom parlamentu svih ovih godina uglavnom teče fino, kulturno i uljudno, dok se ne pojavi gospodin Vučić ili gospodin Toma Nikolić, i to je prosto istina.
Što se tiče toga, primedbe ko je ovde pomenuo prvi reč besmisleno, reč besmisleno je pomenuta i juče i prekjuče u diskusiji, i to upravo od poslanika SRS-a kada su tumačili zakon. Nije ministar izašao i dao argumentaciju koju ste vi dali. Ne znam uopšte sa kojim pravom vi nama osporavate našu strategiju kada je u pitanju ovaj zakon.
Imamo mi valjda pravo kada je ovaj zakon iz određenih razloga, koje ću vam sada navesti, da na ovaj način diskutujemo. Prvi razlog je što ne vidim u čemu je vaša mudrost i prednost time što ste napisali ne znam koliko amandmana istovetnih, gde tražite uvođenje umesto ovog instituta ovde koji je predviđen da to rade ovi već postojeći, mirovna veća, službe pravne pomoći.
Oda ste napisali 50 amandmana i onda ste bili mnogo vredni. Tih 50 amandmana ste mogli na geštetneru da izvučete. Znači, nije to vrednoća. Isto je kao kada date one vaše poznate amandmane, koje pamtimo iz prošlog vremena, kada napišete član 1. briše se, član 2. briše se, član 3. briše se, vi napišete 120 amandmana briše se, i sada mi recite da to nije istina.
Mi vama ne osporavamo, jer to je opet vaš način da vi dođete u poziciju da objasnite zašto to treba. Mi smo ovog puta hteli na ovaj način da objasnimo zašto nismo doneli zakon, treba jednostavno da ne postoji u našem pravnom poretku. Nema potrebe da ono što je mene isprovociralo da izađem, malopre jeste to što se više puta ovde provlači da mi navodno podržavamo vaše amandmane. Ne radi se o tome, mi imamo različiti koncept u pristupu ovog zakona. Mi želimo da se zakon povuče iz nekih drugih razloga i da se donese isti ovakav zakon, a vi pak želite da uopšte ne postoji ovaj zakon i to je to. To su bitne razlike između vas i nas.
Zašto se vi sada, kada razgovaramo o ovom zakonu, bavite nama, zašto se bavite predsednikom Republike, kada to nije tema. Zašto sada pitanje ko je šta izjavljivao u predizbornoj kampanji za izbor za predsednika Republike. Prosto, verujte, to doživljavam kao krajnje nekorektno.
Nije u redu da vi meni držite moralne pridike po pitanju onoga što govorim, jer ovde nisam pominjao Tomislava Nikolića, nisam pominjao predizbornu kampanju. Mislim da nije u redu da to sada odavde radim i da se mešam u vaše stvari, u način kako se vodi kampanja. A vi ste sada to našli za shodno, kao i juče kada je skrenuta diskusija i dva i po sata smo izgubili vremena, ne zbog vas tada, već zbog jednog drugog poslanika koji je skrenuo diskusiju u jednom momentu na totalno lični teren Boška Ristića. Mi smo razgovarali o nekom amandmanu i kada odjednom iz nekih razloga je izašao čovek ovde i skrenuo diskusiju na lična pitanja Boška Ristića.
Konstantno pominjanje onoga što je bilo pre četiri godine je loše, jer to možemo produžiti na ono što je bilo pre osam, pre deset, dvanaest godina. Znate li vi, ljudi, gde mi možemo otići kada jedni drugima krenemo da prebacujemo. Normalno je da imamo jedni drugima mnogo šta da kažemo, kada smo zadnjih 15 godina na opozitnim stranama na političkoj sceni Srbije. Tako nećemo postići ništa u smislu diskusije o amandmanima.
Prema tome, predlažem da nastavimo da diskutujemo o amandmanu, da ne pominjemo ni predsednika Republike, ni bilo koga drugog, jer prosto ne vidim koji je motiv za tako nešto i da se zaista pozabavimo zakonom koji, eto u krajnjem slučaju, po obostranoj oceni nije dobar.
Opet vam kažem, nemojte sada poistovećivati naše i vaše delovanje, jer prosto različiti su ciljevi i pobude delovanja naše stranke i vaše stranke, i cela Srbija zna da se SRS i DS nalaze na potpuno suprotnim stranama političke scene u Srbiji, i da prosto u bližoj budućnosti je nemoguće da neko kaže da mi sa vama bilo šta imamo zajedničko, niti vi sa nama.
Pri tom ne mislim da vređam ni vas, niti je u redu da vi po tom pitanju vređate nas. Prosto, poštujete nas i naše političko zalaganje, kao što mi respektujemo vas i vaše političko zalaganje, a pri tom vas ne vređamo.

Imam samo jedan predlog po Poslovniku, a to je da gospodin Aligrudić nije kompetentan, ni adekvatan sagovornik po ovom pitanju, pa da sačekamo da dođe gospodin ministar, jer je ovo poniženje Narodne skupštine da se ne pojavljuje ovde celo pre podne. Znači, da Skupština prekine rad do njegovog dolaska. To je prvi predlog. Drugi predlog je da se utvrdi kvorum, jer mislim da poslanika u sali nema dovoljno.

Izvinjavam se gospodinu predsedavajućem. Ostajem samo pri prvom predlogu. Predlog po Poslovniku mogu da dam, ali ovaj drugi predlog ne mogu da dam, tako da će takav predlog u svakom slučaju dati predstavnica poslaničke grupe. Gospodine Aligrudiću, vidim da ste već seli na stranu gde sedi SRS i postaje više neukusno koliko želite da se dodvorite srpskim radikalima. Mislim da to ne priliči vama kao članu DSS-a.

Dobro jutro ili dobar dan, ne znam šta je za vas, ali mi već ovde dva sata radimo. Sada ću da vam sublimiram, ako dozvolite i vi i predsedavajući, ostavili smo nekoliko pitanja za vas, pa vas molim da u onom vašem završnom govoru oko 17,30 časova, kada snima televizija posebno, odgovorite.
Dakle, za član 35. smo vas pitali u kom roku je dužan arbitar da izradi pismeno rešenje. Zatim, za član 36. pitali smo da li je ovaj rok od 30 dana instruktivan i šta će biti ako ne uradi. Postavili smo pitanje nemogućnosti žalbe, jer žalba je ustavno pravo, evropski je standard i svako ima pravo na delotvoran pravni lek, bez obzira na dobrovoljnost i smatramo da je bilo mesta žalbi.
Treće, postavili smo pitanje da li je to pravo, mislim na izvršno rešenje, presuđena stvar...