Narodni poslanik Ivica Dačić se javio za repliku.

Poštovani gospodine predsedniče, poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, meni je žao što sam prosto primoran da izađem na repliku. Mislio sam da smo sve juče završili. Žao mi je što kolega Dačić očigledno nema ništa smisleno da kaže po pitanju Zakona o radu, koji je tema ove tačke dnevnog reda, i žao mi je što pravi komediju...

Žao mi je što pravi ovu neozbiljnu atmosferu u republičkom parlamentu i zamolio bih ga da sedne, jer ne znam zašto mi prilazi na ovakav način.
Što se tiče izgovaranja imena gospodina Dačića, zaista sa tim nemam nikakvih problema, ali mislim da gospodin Dačić misli da imam problema, kao što bi trebalo da imaju probleme građani Srbije, jer pri pomenu imena gospodina Dačića možete se setiti mnogo čega.
Možete se setiti sankcija, možete se setiti hiljada obogaljenih, možete se setiti gubitka Srpske Krajine, možete se setiti gubitka Kosova, možete se setiti pokradenih izbora u Beogradu 1996. godine, možete se setiti praznih rafova, kriminala i ubistava na pločnicima Beograda. Mnogo čega se možete setiti pri pomenu njegovog imena. On je bio portparol te vlasti koja je bila u vreme kada se sve ovo dešavalo.
Dakle, ako mislite, gospodine Dačiću, da imam problem sa tim, nemam. Pamtim to vreme, živeo sam u Srbiji, živeo u toj Srbiji, ali nemam problema sa izgovaranjem vašeg imena.
Svoj posao obavljam profesionalno, i ukoliko mi predsednik Skupštine poveri da vodim Skupštinu, vodiću je i imaću prema vama jednak odnos, sa uvažavanjem, kako i dolikuje narodnim poslanicima.
Mi smo juče imali raspravu po pitanju ovog zakona, koja se takođe u jednom delu pretvorila u jednu "kič paradu" SPS-a kojom se želela diskreditovati DS, ali sam tada rekao da se neću služiti vašim metodom govora.
Tada sam izneo podatke i uvek sam spreman da se suočim sa vama ili sa bilo kojim poslanikom SPS-a i da kažem šta su rezultati rada Vlade od 2000. do 2003. godine, i šta je to što je ta vlada ostavila sledećoj vladi, i bio bih veoma zadovoljan kada biste vi u ciframa govorili o tome šta je uradila vaša vlada od 1989. godine, odnosno od 1990. godine pa nadalje.
Tako da bih vas zamolio da ubuduće pokušamo da govorimo na taj način i prosto, ukoliko imate problem sa DS-om, ukoliko imate neku vrstu opsesije prema nama, molio bih vas da to na neki način zaboravite, da bismo u budućnosti mogli kolegijalno i u interesu građana Srbije da sarađujemo i razgovaramo u ovom parlamentu. Hvala vam.

Poštovane koleginice i kolege narodni poslanici, poštovani gospodine ministre, kada je reč o donošenju ovog zakona Demokratska stranka poziva na krajnji oprez.
I ne samo prilikom donošenja ovog zakona, već i prilikom donošenja svih zakona u oblastima koje su duboko ruinirane i poremećene u jednom teškom i pogubnom vremenu, kada su naše društvo i država bili suočeni sa nizom iskušenja, koja smo i delom skrivili pogrešnim razumevanjem realnosti i političkih determinanti.
Jedna od tih oblasti svakako jeste privreda, ozbiljno ugrožena samom činjenicom da već krajem osamdesetih, a posebno u devedesetim nije bila mogućnosti da isprati tehnološki napredak, zadrži tržišta, restruktuira se, kako bi bila uopšte u mogućnosti da učestvuje u svetskoj raspodeli rada i tržišta i tu bude konkurentna.
Nakon toga sledile su sankcije, ratna dejstva, teške tragedije, nemaština, sukob sa NATO-om, strahovita inflacija, pa čak i gubitak suvereniteta, privremeni gubitak suvereniteta na delu naše teritorije. Nije bilo struje, nije bilo energenata, nije bilo benzina, rafovi su bili prazni itd.
Peti oktobar označava prekretnicu i nagomilani problemi počinju da dobijaju odgovore. Međutim, među onima koji su učestvovali u promenama u zadnje četiri godine nema saglasnosti oko ključnih elemenata našeg daljeg puta. Više se zaista ne zna ko je za koga i za koju politiku. Uglavnom znamo koga ne volimo. Namerno koristim termin ne volimo, pokazujući na taj način svu apsurdnost političkih principa na kojima počiva naš politički život.
No, da se vratim na sam zakon. On otvara više za nas pomalo spornih pitanja. Prvo pitanje jeste da li je nama u ovom momentu potrebna deregulacija i fleksibilnije tržište radne snage ili suprotno. Mi smatramo da moramo biti oprezni, jer dodatna regulacija podstiče sivu ekonomiju, sa svim negativnim posledicama koje njeno prisustvo podrazumeva, uvek suštinski nameće veće troškove poslodavcu, negativno utiče na privlačenje investicija, a samim tim i na povećanje zaposlenosti.
Potpuno se slažem sa gospodinom ministrom da to naše klatno, kako je gospodin ministar opisao, jeste u određenim elementima otišlo u jednu stranu malo više nego što to treba. To smo svi zajedno ovde doneli. Malo je ovde poslaničkih grupa koje tada nisu glasale za taj zakon. U krajnjem slučaju, i partija kojoj pripada gospodin ministar je bila deo vladajuće koalicije te 2001. godine.
Međutim, čini mi se da deo odredbi u ovom zakonu ide u pravcu prevelike regulacije. Država može i mora da se brine o dobrobiti zaposlenih. U tom segmentu u potpunosti podržavam elemente ovog zakona, ali država mora da ima u vidu da nezaposleni imaju određena prava i potrebu za zaposlenjem. To se posebno odnosi na državu u kojoj je stopa nezaposlenosti 30%; naravno, to je statistička, zvanična; verovatno 20%, ako uzmemo koliko ljudi radi u onome što zovemo siva ekonomija. U apsolutnim brojevima u pitanju je preko 900.000 nezaposlenih.
Dobro je što je ovaj zakon dobio pozitivan stav Svetske banke, Međunarodne organizacije rada i što vrši usaglašavanje sa evropskim direktivama. Kada je reč o evropskim direktivama, moramo imati na umu da su u pitanju države kod kojih nije u ovoj meri izražen problem nezaposlenosti. Mi često imamo nekritički stav prema zapadnim uzusima, koji je u stvari određen našim dnevno-političkim potrebama. Kada nam ti uzusi odgovaraju, uzećemo ih kao argument, a kada ne odgovaraju, normalno ignorisaćemo ih.
Naš bruto društveni proizvod je svega 17 milijardi eura, a stopa privrednog rasta, koja nam treba u narednim godinama, dobro bi bilo da bude daleko veća od 5%. Uporedni podaci pokazuju da su početkom devedesetih zemlje u našem okruženju imale čak 10 i 11% rast i da bi mi 2007. godine bili u stanju da servisiramo naše dugove nešto ozbiljnije moramo promeniti u našem društvu, u našoj privredi, u našem ukupnom sistemu.
Naš ukupan dug u ovom momentu je preko 9,5 milijardi evra. Zato pri donošenju svakog zakona naša razmišljanja moraju biti usmerena na našu perspektivu, a moraju biti zasnovana na našoj realnosti.
Jedan od elemenata te realnosti jeste činjenica da je prošle godine visina investicija u Srbiji bila svega 480 miliona eura, a pri tome možemo reći da je od toga 300 miliona od privatizacije, ugovorenih direktnih investicija iz 2002. i 2003. godine.
Sa druge strane, u Srbiji je nivo tih investicija 2003. godine bio 1,8 milijardi eura. Odmah da bi se razumeli, ovo ne govorim da bismo vršili bilo kakvu komparaciju, jer mislim da nas takav metod diskusije neće dovesti nigde kada govorimo o ovom zakonu, već prosto da bih ukazao na ekonomske trendove koji su za nas u ovom momentu zabrinjavajući. Dakle, u celini gledano zakon poseduje niz dobrih rešenja, posebno ako posmatramo sam tekst, izolovan od ambijenta u kome treba da se primenjuje, ali naša uzdržanost, uzdržanost naše poslaničke grupe po pitanju ovog zakona upravo opredeljuje bojazan za poziciju nezaposlenih, i to posebno naglašavamo, perspektive za investicije, privredni rast, zapošljavanje i naravno sve to vodi porastu životnog standarda.
U raspravi o pojedinostima mi ćemo obrazložiti određen broj naših amandmana, kojima smo želeli da ukažemo na određene nelogičnosti, kao i na određena rešenja za koja smatramo da su mogla biti bolje formulisana, ali mi nećemo ulaziti u pokušaj menjanja suštinske ideje, poštujući činjenicu da smo nekada zajedno doneli zakon, kako reče moj prethodnik, u datim okolnostima primeren tadašnjoj viziji, tadašnjim mogućnostima, tadašnjoj poziciji Srbije, koja je na neki način bila neka vrsta hita. Naravno, mi to više nismo, prošle su godine i nikoga ne optužujemo zbog toga.
Nećemo pokušati da menjamo suštinu, vi ste Vlada, vi nosite odgovornost za ovo što radite i glasaćemo uzdržano.
Pošto imam vremena, moram samo da se osvrnem na jednu sitnicu koja je, nažalost, i nama promakla prilikom podnošenja amandmana, a koju ste vi pomenuli ovde i na koju želim da vam skrenem pažnju.
U pitanju su ovi članovi od 18. do 21. i kasnije član 272. Mislim da je nepotrebno u ceo taj proces ubačen član 21, slažem se da on treba da postoji, potpuno ste u pravu, treba da postoji zabrana takvog nedoličnog ponašanja, ali za članove 18, 19. i 20. teret dokazivanja je normalno na ekonomski jačoj strani, i tu se svi slažemo.
Postoje situacije kada je teret dokazivanja na ekonomski jačoj strani i one odredbe iz člana 272. mogu da se odnose na članove 18, 19. i 20. U pitanju je diskriminacija i treba da dokaže ekonomski jača strana da nije bilo diskriminacije, ali ne možemo kod ove situacije koja se odnosi na uznemiravanje, seksualno zlostavljanje, uvrede, da primenjujemo taj princip, posebno zbog toga što mislim da postoji jedan deo krivičnih dela koji upravo konzumira ovo pitanje, ovu oblast i mislim da to prosto sa stanovišta tehnike nije dobro što je stavljeno u ovaj zakon.
Naravno, više ćemo govoriti u pojedinostima, odnosno kada budemo obrazlagali naše amandmane, ali kolega koji je prvi govorio o ovom zakonu je pomenuo prethodnu vladavinu, koju je većina ovde prisutnih i činila, a to je 2000. godine, odnosno 2001. precizno, pa kaže - bila je kratka i tragična. Neće biti da je bila tragična, nije za vreme te vladavine bilo stotina hiljada izbeglica, nije bilo hiljade i hiljade mrtvih, invalida, osakaćenih, nije bilo bombardovanja, nije bilo sankcija, ubistava.

Vidim da vas je ovo pogodilo, ali bih zaista zamolio da se u nastavku ove diskusije ne vraćamo na taj način na prethodnu vladavinu, jer onda ćemo nastaviti da otvaramo pitanje šta je i kada bilo i ko je za šta kriv, a posebno na pitanje svaljivanja odgovornosti
na jednu političku grupaciju za bilo kakva rešenja, jer svega pre tri godine ovde smo sedeli zajedno, zajedno donosili neke zakone, a zajedno smo i 5. oktobra upravo rušili one, smenjivali one za čiju vladavinu je verovatno gospodin Bušetić hteo da kaže da je bila tragična.
Nažalost, nije bila dovoljno kratka i time je ta tragedija produbljena. Drugo, gospodine Bušetiću, nemam gazde, znam za partiju koja je svog predsednika zvala gazda, i to je vaša partija i vaš problem, ali nemojte taj kompleks prebacivati na nas. Mi nemamo nikakve gazde, mi se bavimo politikom na način na koji mislimo da je najbolji, vas ne vređamo, ali vi očigledno ne možete da se uzdržite od toga da prilikom svakog izlaska za ovu govornicu vređate DS.
Ako mislite da ćete na taj način umanjiti rejting DS ili objasniti vaš potencijal da bi sutra građani glasali za vas, mislim da se grdno varate. Pokušajte da ponudite konkretna rešenja za budućnost, za ono što nas čeka, a sigurno nas čega ne baš tako ružičasta budućnost. Pokušajte na taj način ...
(Predsedavajući: Gospodine Markoviću, da li koristite i drugih 10 minuta?)
... a ne na račun jednih ili drugih. Hvala vam.

Gospodine predsedavajući, gospodin Bušetić u nedostatku argumenata nema šta da priča nego da iznosi laži.
Svi znamo istinu o bombardovanju, svi znamo kakva je i čija uloga bila bombardovanje i svi znamo kakva je i čija uloga bila u propasti i stradanju ovog naroda tokom 90-tih godina.
Zar treba da vas podsetim da je najveseliji program, skoro novogodišnji, na vašoj televiziji, gospodine Bušetiću, bio onda kada su kolone izbeglica bombardovane od strane hrvatskih aviona, izbeglica iz Knina. To je bio veseo program, da neko ko je slučajno bio prikovan za televiziju, da nije bilo vesti Studija "B" i "B92", ne bi ni znali šta se dešava sa našim narodom, ne bi ni znali da se dešava genocid nad našim narodom. To je bila vaša vlast, to ste znali da upotrebite samo pred izbornu kampanju, kao kada ste nam snimali uvoz oružja u Hrvatsku.
Snimate uvoz oružja u Hrvatsku, da bi nam objasnili da u Srbiji opozicija ne valja. To ste radili, zamena teza, koristili ste narodnu nesreću da bi ostali na vlasti, a ja ću koristiti argumente, i vi ste ovde rekli niz neistina.
Evo šta smo mi doneli, a šta ste vi ostavili. Mi smo doneli sledeće: prosečna zarada u Srbiji je povećana od 2000. godine do 2003. za 3,1 put, za pokrivanje minimalne potrošačke korpe, to je ono što vi govorite o gladnima, minimalna potrošačka korpa, hrana, pića i usluge, ove za egzistenciju, za četvoročlanu porodicu, kojih je sve manje zahvaljujući vašoj uspešnoj vladavini, u septembru 2000. bilo je potrebno da se izdvoji 2,1 tadašnja neto zarada. Mi smo ostavili ovu Srbiju nakon naše vlasti tako da je za tu potrošačku korpu trebalo manje nego jedna prosečna neto zarada.
Šta ste vi doneli, šta smo mi doneli? Pa, u vreme vaše vlasti da bi neko kupio televizor trebalo je pet i po meseci da radi. Kada smo mi otišli jedna plata je bila dovoljna da se kupi frižider, a ljudi šporete nisu menjali po 15 godina za vreme vaše uspešne vlasti. Za vreme vaše vlasti to je bilo pet plata da se kupi šporet, a posle naše vlasti jedna plata da se kupi šporet. Mašina za pranje rublja šet i po plata da se kupi, a posle naše vladavine 1,6 plata da se kupi. Za automobil 84 meseca je trebalo raditi, ne jesti, ne piti i živeti na ulici da bi se kupio "Jugo".

Ima veze, jer je gospodin govorio neistine, a znam da i vas, gospodine Anđelkoviću, ovo boli....

Gospodine Anđelkoviću, zar vas zaista ovoliko boli. Mislio dam da od kada čitate Sokrata imate više tolerancije za političke neistomišljenike.

Što se tiče privatizacije, gospodine Bušetiću, sve što ste ovde rekli je neistina. Vi ste na vlasti ovih devet meseci. Gde su ti silni kriminalci? Gde su ti silni koji su popljačkali, kako vi kažete. Zašto ne uhapsite nekog?
Dokle više sa tim pominjanjem lopovi, kriminalci, kriminalci, da li je to jedino što možete da ponudite ovom narodu. To je jedino. Vi ne umete ništa drugo da ponudite, osim klevete. Gospodine Bušetiću, zahvaljujući vama i vašim partnerima u ovoj zemlji Srbiji nema ništa, nijedna vrednost, završavam, nijedna institucija...

... koja nije provučena kroz blato. Ako smo to sami sebi uradili, a pre svega ako ste vi to nama uradili, zašto očekujete da nam može biti bolje od ovoga što jeste. Mi smo ...
(Predsedavajući: Gospodine Markoviću, četiri minuta je prošlo.)
.... i pomerili u pozitivnom pravcu. Hvala na pažnji.

Javljam se po Poslovniku, jer smatram da iznošenje neistina predstavlja povredu ugleda ovog parlamenta, ali se nadam da ćemo kolega Bušetić i ja završiti sa ovom serijom replika i odgovora. Želim samo da kažem da se potpuno slažem da diskutujemo o argumentima i da diskutujemo o onome što govori statistika, što govore brojevi. Smatram da tu ne možemo pogrešiti.
Istine radi, moram da vam kažem da su devizne rezerve za tri godine povećane 20 puta. Govorim kada ste vi predali vlast nama. Vi ste predali vlast sa 300 miliona dolara, 2003. mi i dalje predajemo vlast sa 3,5 milijarde dolara deviznih rezervi. Što se tiče bruto nacionalnog proizvoda po glavi stanovnika, on je povećan tri puta. Godine 2000. je iznosio 855 dolara, a kada smo mi predali vlast onima koji su sad na vlasti to je 2.550 dolara.
Ne slažem se potpuno sa vašom ocenom privatizacije i smatram da odgovor na to može dati i aktuelna vlast, čiji ste vi sudeonik. To što ste rekli da su predsednici sudova bliski DS, odgovorno vam tvrdim da to nije tačno, niti predsednici sudova imaju ikakve veze sa procesuiranjem. Naravno, poznato vam je da su za to nadležni tužioci. To je elementarno znanje prava.
Mi se ne slažemo oko načina diskusije za ovom govornicom. Pitao sam vas, osim uvreda i iznošenja neistina, šta vi kao politička stranka nudite građanima Srbije. Mi kao politička stranka nudimo građanima Srbije sve ono što smo naveli i tokom ovih devet meseci kao opozicija, a vi sve vreme vršiti vređanje političkih neistomišljenika. Tu je bitna razlika između SPS i DS. DS će nastaviti da nudi svoju viziju Srbije. Naravno i svaka druga politička organizacija ima na to pravo, ali nema ni DS, ni SPS, niti bilo ko drugi da svoj politički angažman zasniva na vređanju i na iznošenju neistina.

Reč ima narodni poslanik Zvonimir Stević, a neka se pripremi narodni poslanik Vuković Milivoje.

Hvala kolega Steviću. Reč ima narodni poslanik Vuković Milivoje, a neka se pripremi narodni poslanik Vladan Vučićević.

Hvala. Da li želi reč još neko od ovlašćenih predstavnika poslaničkih klubova ko nije uzeo učešće u ovoj prvoj raspravi? Ukoliko ne, obaveštavam vas da su, saglasno članu 89. stav 4. Poslovnika Narodne skupštine, do otvaranja pretresa prijave za reč, u pisanom obliku, sa redosledom narodnih poslanika podnele poslaničke grupe: DS, G17, DSS i SRS.
Reč ima narodni poslanik Vladimir Homan. Kolega Homan, odustajete? (Da.) Hvala.
Reč ima narodni poslanik Goran Rakovac. Izvolite, kolega.

Zahvaljujem kolegi Rakovcu.
Reč ima narodni poslanik Branislav Rankić, a neka se pripremi narodni poslanik Ištvan Išpanović.