Pošto je ovde i gospodin Spasojević, a i vi ste govorili o tom stanju u državnoj upravi i u lokalnim samoupravama, pitanje reforme same državne uprave je iza svega politička odluka. Iako sam ministar za državnu upravu, ne mogu da sprovodim reformu državne uprave ukoliko ne postoji politička odluka da se ona sprovede.
Nažalost, od donošenja zakona 2005. godine i uspostavljanja nekih principa mi nismo mnogo odmakli. To važi i za prvu Vladu, gde je premijer bio gospodin Koštunica, za drugu Vladu, za ovu sadašnju Vladu. Govorim da od 2005. godine do sada tu nije mnogo učinjeno.
Jako je teško da budete ministar državne uprave a da nemate instrumente. Živim sa tim da kada god neko kaže da nije u redu u upravi, da čeka građevinsku dozvolu dve godine, ljudi kažu – to je državna uprava. To nije državna uprava, s jedne strane. S druge strane, kada kažete broj zaposlenih, depolitizacija, opet kao ministar moram da trpim takvu vrstu kritike, a objektivno nisam odgovoran za to.
Pitanje državne uprave je jako ozbiljno pitanje i ono se non-stop plasira u javnosti na jedan pogrešan način. U tome učestvujemo svi. To su te popularne izreke - šalterski, ovakvi, onakvi itd. Mi se u stvari igramo nečim što svima nama jako treba, bili vlast, bili opozicija. Mi smo svi građani i svi koristimo uslugu državne uprave.
Onda, iz tih političkih razloga, medijskih, donose se odluke koje po mom uverenju nisu ispravne. Kada je u pitanju reforma državne uprave i smanjenje broja zaposlenih u državnoj upravi i lokalnoj upravi imali smo dva koncepta.
Jedan koncept sam ja predočio. Drugo koncept je nažalost prihvaćen od strane Vlade. Dakle, moj koncept nije prihvaćen i stoga se podaci koje tražite, odgovornost je preneta na druga ministarstva i oni trenutno prate primenu tih zakona, što je po meni bilo i fer. Ako već nije prihvaćen moj koncept racionalizacije, onda i nema potrebe da pratim zakone za koje ne verujem da će dati rezultat.
Danas imamo rezultat koji imamo, jednako tanko kao što je bilo i pre. Treba ovde biti hrabar, iskoristi ću to da kažem – nema državne uprave sa platama od 30 hiljada dinara. Ako ovo gleda milion ljudi, 990 hiljada kaže - šta ovaj priča. Ponoviću, nema državne uprave sa platom od 30 hiljada dinara. Nema.
Proći će kriza, kad prođe kriza i ono malo što vredi u državnoj upravi će da ode jer će tada biti novih radnih mesta. U državnoj upravi će ostati oni koji ne mogu da nađu bolji posao. Sada nekome to može da se sviđa, šta će oni, ali svima nama život zavisi od njih.
Oni su ti koji pripremaju zakone. Ministri daju političku ideju. Ako se malo više razumeju u materiju, dobro je, jer mogu da oblikuju, ali suštinski državna uprava i po zakonu i po logici učestvuje u oblikovanju državne politike.
Državnom upravom se nijedna država na svetu ne igra. Državna uprava nijedne države na svetu nije tema da izađete pred kamere pa mi ćemo da odrežemo 20. Nije to but mesa, pa ćemo da odrežemo tri šnicle.
Mi imamo ozbiljan problem sa državnom upravom, dve godine upozoravam, i taj problem zahteva politički konsenzus kako će se reformisati državna uprava u Srbiji. To nije pitanje izbornih kampanja, kao što sam rekao i za organizaciju države, regionalizaciju i ne znam šta već, to nisu pitanja izborne kampanje.
To su najozbiljnija državna pitanja i mora da postoji što širi društveni konsenzus i pre svega jasan stav političkih partija koje su preuzele odgovornost za vršenje vlasti. Toga kod nas nije bilo ni u Vladi koju ste vi vodili, nema jasnog stava ni u Vladi u kojoj sam ja ministar, a bio sam ministar i u vašoj Vladi koju ste vi vodili. U obe sam Vlade bio ministar.
Dakle, da je moguće nakon nekih narednih izbora da će se pristupiti temeljnijem odgovoru na pitanje i lokalne samouprave i državne uprave.
Ova promena povećanja plata je samo spasavanje jednog broja ljudi koji su na ivici egzistencije, ali bukvalno da se oni malo spasu, da se održi sistem u stanju u kom jeste u nekom narednom periodu.
Treba nam celovita reforma. Ona je nemoguća i ne zavisi od ministra i ministarstva. To je toliko ozbiljno i krupno pitanje da o tome mora da se odluči političkim konsenzusom na nivou Vlade. Nažalost, niko ovde ko sedi nije pokrenuo to pitanje dok je bio u moći da ga pokrene.
Možda jeste pojedinačno na način na koji ga ja pokrećem, ali svi mi nosimo tu odgovornost kao političke stranke što to nije urađeno i zbog toga ovako slobodno mogu da pričam o tome. Da nije tako, ne bih smeo da pričam o tome, ali ovako smem da pričam jer niko ovde nije amnestiran odgovornosti što to nije urađeno na adekvatan način.
Hvala vam što mislite dobro o ovom zakonu, kao i gospodin Spasojević. Drago mi je što se slažete sa onim što se radi. Ovo će trajati još najmanje dve godine, jer jedinice lokalne samouprave polako vrše prenos iz papirne u elektronsku formu i to će trajati.
Jedan kolega je izrazio bojazan o bezbednosti. Ovo je višestruko bezbednije nego ono što imamo danas. Danas imamo jedince lokalne samouprave u papirnom obliku i svi to dobro znamo. Sada ćemo imati drugi primer matične knjige u elektronskom obliku, u elektronskoj bazi.
Stanje i prijem ide kriptovano, nisu veze nezaštićene, odnosno sama poruka nije nezaštićena. Nije dostupna svakome. Ulaz ide isključivo sa sertifikatom. Sistem beleži momenat ulaza, trajanje, operacije i ime i prezime onoga ko je ušao u sistem. Tako da je to sa stanovišta bezbednosti potpuno ispravno.
Tačno je da smo jedan amandman dodali. To je na intervenciju gospodina Šabića. Zaista nema potrebe da budem pametniji od onoga ko je zakonom i izborom od strane Narodne skupštine ovlašćen da prati ovo. To je bila njegova intervencija i radimo ovo tesno sa njim.
Suštinski, i to je odgovor na neka ranija pitanja, ovo je zakon koji utvrđuje ono što je nekada u ZUP bila mogućnost kao obavezu. Suština ovih izmena zakona je utvrđivanje obaveze i načina komunikacije državnih organa. Sam ZUP će propisati deo onoga što neko misli da je trebalo ovde. Dakle, ja ne mislim. Sam Zakon o zaštiti podataka o ličnosti će biti okvir i za taj budući rad.
Što se tiče stručne spreme, tu imamo po Zakonu o državnoj upravi da samo visoka stručna sprema može da obavlja poslove, odnosno da postupa u upravnom postupku. Po meni je to jako ispravno rešenje. Mi smo ga preneli i u Zakon o matičnim knjigama.
Međutim, to rešenje se kosi sa našim životom, sa realnošću. Nema nikakve dileme da mnoga zakonom ovlašćena lica obavljaju ove poslove, odnosno, vode pojedine postupke, a da nemaju visoku stručnu spremu nego da imaju višu, pa čak i srednju stručnu spremu.
Tako da je moj neki konačan stav da treba da zadržimo taj visoki standard u opštem zakonu, u Zakonu o državnoj upravi, Zakonu o opštem upravnom postupku i u Zakonu o matičnim knjigama, pošto smo predvideli ispite itd, da bi uveli taj visoki standard.
Mislim da će posebnim zakonima, kao što je Zakon o policiji, Zakon o carinskom postupku, i drugim posebnim zakonima, da ne nabrajam, iz drugih oblasti da će verovatno biti data mogućnost da određene postupke prvostepene vode lica sa srednjom stručnom spremom. Mislim da je to ono što je danas realno. Sve će to ostati tako.
Što se tiče samih matičnih knjiga, nesporno je da će po odlasku u penziju oni koji sada rade sa višom i srednjom stručnom spremom posao matičara isključivo obavljati lica sa visokom stručnom spremom, jer ne može više niko da se zaposli i da obavlja posao matičara ako nema visoku stručnu spremu.
Opet se vraćamo na onu temu – u opštinama ljudi ne mogu da nađu za načelnika opštinske uprave čoveka sa pet godina radnog iskustva, odnosno u struci. Možda se za načelnika i nađe, ali većinom u manjim opštinama ne može da se nađe, zato što za platu od 24 hiljade dinara, koliko bi ona bila, ili 25 kada bi se primenio zakon, neće ljudi da rade. Moramo jednom da hrabro kažemo da li hoćemo stručnu upravu.
Ako hoćemo stručnu, moramo da platimo. Ako nećemo stručnu, depolitizovanu stručnu upravu, profesionalnu, onda treba da kažemo – nećemo, ali posledice ćemo snositi mi. To vam je kao kada imate privatno i državno zdravstvo, pa u privatnom plata bude četiri puta veća i onda se čudite što dobri lekari u državnom zdravstvu ne rade. Na svu sreću dobri lekari kod nas rade, jer to nije tako razvijeno.
Ali, tržište rada će jednog dana izvući sve što ima iz državne uprave i to je problem sa kojim se suočavamo, kao što su nam sada javne agencije u jednom višegodišnjem procesu nenormalnog nastajanja, bujanja, izvukle gro kadrova iz državne uprave u javne agencije.
Mislim da će to jedna ozbiljna Vlada morati da preseče i da preispita da li se poslovi državne uprave obavljaju van organa državne uprave. Ne mogu posle državne uprave da se obavljaju i u organima državne uprave. I to smo opet uradili svi zajedno. Nije to izmišljotina ove ili prethodne, nego još niz vlada.
U onim delovima u kojima treba da postoje agencije, one treba da postoje, ali ne može me niko ubediti da treba da postoje u svim poslovima državne uprave, jer onda organ državne uprave ne mora da postoji ili je agencija samo način da izbegnete rigidan Zakon u državnoj upravi.
Zakon o državnoj upravi po prirodi mora biti rigidan. Nisam još čuo da se merni sistem prevodi na srpski, kaže – u državnoj upravi. Gde to ima? U vojsci, policiji, državnoj upravi ne postoji taj sistem. To su rigidni sistemi i takvi moraju da budu da bi se izbegla politizacija. To je tanka granica između depolitizacije, odnosno između politizacije i napredovanja prema znanju i stručnosti. Morate da nađete meru između toga.
Naš je zakon, koji je 2005. godine donet, dobar. Malo je prekomplikovan. U međuvremenu smo ga malo pojednostavili. To su krupni državni zahvati. Nije čudo što taj proces traje tako dugo i što se teško implementira, ali se došlo u situaciju da se taj proces odnosi možda na 14.000 ljudi i svi govore o državnoj administraciji.
Šta je državna administracija? To jednom ovde da kažemo, da iskoristim tu priliku, da se dogovorimo šta je državna administracija. O kome pričamo kada govorimo o državnoj administraciji? One na koje se striktno primenjuje Zakon o državnim službenicima, nameštenicima, Zakon o platama, državnim službenicima, nameštenicima, njih nemate ni 14.000 ili tridesetak hiljada tih ljudi, ali u javnosti, kada pomenete, na njima se lome kola. Već i ona razlika do 26.000 je već delimično izašla iz sistema po raznim osnovama.
Onda preko toga imate još 400 i nešto, 500 hiljada ljudi koji jesu javni službenici u širem smislu reči, ali nisu državna uprava. Meni se kao ministru kaže – imate pola miliona zaposlenih u državnoj upravi. U državnoj upravi, striktno, ako ih ima oko deset hiljada.
Mislim, koliko je cela ova tema u našem društvu postala onako dnevno-politička, svi ćemo patiti, ukoliko im ne date ove promene. Državna uprava je stub države. Dobra državna uprava, dobra država. Loša državna uprava, loša država. Dobra državna uprava, depolitizovana, profesionalizovana, sa dobrim platama. Loša državna uprava, bez para, bez plata i politizovana.
Ovo što sam sada rekao je politička katastrofa, nepopularno. Ali, sebi mogu da priuštim da to kažem, pošto sam to govorio i ranije. Nije nešto novo.

Već sam imao priliku da razgovaram sa poslanikom, obzirom da je iz Kraljeva. Veliki broj ideja sam čuo ovih dana vezano za to kako pomoći građanima pojedinačno, kako pomoći privredi Kraljeva i kako pomoći Kraljevu u celini.
Obzirom da su razna resorna ministarstva zadužena za realizaciju takvih ideja, sledeće nedelje ćemo imati sastanak gde ćemo utvrditi konačnu listu mera koje Vlada može da preduzme, a to ćemo izvršiti u skladu sa predlozima resornih ministarstava.
Smatram da su ideje koje ste izneli jako dobre, ali ostavimo to za one koji su zaduženi za sistemske propise i akcije u određenom sektoru, da oni daju konačnu ideju.
Juče se uključila Privredna komora Srbije, takođe u skladu sa našim dogovorima i koordinacijama koje smo imali.
Vezano i za privredu, sledeće nedelje ćemo doneti konkretne mere koje bi išle u pravcu usklađenja privrede.
Trenutno smo fokusirani na zbrinjavanje fizičkih lica i to je ono što je fokus delovanja u ovom momentu. Očekujem da ćemo do kraja ove godine imati više od stotinu montažnih kuća postavljenih, da ćemo do kraja ove godine podeliti značajnu količinu materijala koji je potreban za saniranje stambenih objekata.
Što se tiče objekata kolektivnog stanovanja rade se projekti sanacije. Ideja je da se urade projekti sanacije. Njih očekujemo između 15. januara i 1. februara i očekujemo da će taj period biti period kada će početi sanacija objekata javnog karaktera.
Što se tiče jedne škole, muzičke škole, što se tiče Zavoda za javno zdravlje, oni će morati da se grade ispočetka, iz temelja. Ovo je u najkraćim crtama kako sada stoje stvari u Kraljevu.
Očekujemo da u ponedeljak sva deca budu u školskim klupama. U ovom momentu još 2.323 nisu u školskim klupama, a sutra će krenuti više od hiljadu, a u ponedeljak će biti u đačkim klupama.
Rekao bih da se u tom smislu život vraća u neke normalne tokove, a sledeće nedelje ćemo obavestiti javnost, u skladu sa predlozima resornih ministarstava koje će to dodatne mere biti preduzete u tom smislu. Ideje koje ste izneli meni lično i one koje ste sada izneli smatram vrlo korisnim i očekujem odgovor od nadležnih ministarstava. Hvala vam.

Gospodine Spasojeviću, zaista uvažavam sve ovo što ste rekli zbog toga što ste sve ovo rekli i van kamera meni lično, tako da daleko da ima bilo kakve politizacije. Znam da ste iskreno zabrinuti za sve ovo i bilo mi je zadovoljstvo i tada da pričam sa vama, kao što ćemo pričati i u Kraljevu.
Budite sigurni da sam najveći lobista u ovom pravcu o kome ste sada pričali. Stvar je samo objektivnih mogućnosti. Učinićemo zaista sve što je moguće da se pomogne građanima Kraljeva. Trenutno naša procena preliminarna kada su u pitanju objekti je da je to nešto između dve i dve i po milijarde dinara.
Kada je u pitanju ukupna šteta bez izgubljene dobiti, problema preduzeća, koje se tako malo sada vide, a koje su ogromne, šteta je preko pet milijardi, odnosno preko 50 miliona evra i to možda čak i dostiže i do 100 miliona evra. Jako je teško sada proceniti i u skladu sa tim, siguran sam da će 2011. godine da se iznađu izvori finansiranja saniranja posledica zemljotresa u Kraljevu, posebno imajući u vidu ovo što ste pomenuli da je Kraljevo pre zemljotresa bilo u jako teškoj situaciji, izazvanoj brojnim ekonomskim problemima, ali činjenicom da je otvorenih vrata primili veliki broj onih ljudi kojima je trebalo da se sklone.
Prema tome, nadam se da ćemo i dalje sarađivati po ovom pitanju. Učinićemo sve što možemo. Sledeće nedelje ćemo obavestiti javnost, pa ćemo dalje pratiti zajedno situaciju, otvoreni za svaku sugestiju, kritiku ili dobar predlog. Hvala vam još jednom na pomoći. Smatram da ste dosta pomogli i da će tako biti i ubuduće. Hvala.

Zahvaljujem. Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, Solunska agenda za Zapadni Balkan je još 2003. godine pozvala zemlje regiona da formiraju Regionalni mehanizam kojim će se unaprediti obuka i obrazovanje javnih uprava kako bi bile spremne za proces evropskih integracija.
Ideja o osnivanju Regionalne škole za državnu upravu ustanovljena je 2006. godine, kada je potpisan Protokol o osnivanju škole, a Sporazum o osnivanju RESPE su potpisale Albanija, BiH, Hrvatska, Makedonija, Crna Gora i Srbija, krajem 2008. godine, čime se stvorila osnova za institucionalizaciju Respe i njen prelazak u drugu fazu postojanja, međunarodnu organizaciju.
U međuvremenu, RESPA je otpočela sa organizovanjem obuka sredstvima EU. Odlučeno je da njeno sedište bude u Danilovgradu u Crnoj Gori, a čim Sporazum ratifikuje najmanje pet strana potpisnica ugovora ovaj dokument stupa na snagu.
RESPA će postati pravni subjekt, međunarodna organizacija koja ima za cilj da jača saradnju državnih uprava u regionu, da jača odnose sa zemljama EU i članicama Evropske ekonomske zone, da razvija administrativne kapacitete, koji su jedan od uslova evropskih integracija i da jača ljudske resurse u skladu sa principima evropskog adminstrativnog prostora.
Poslovi koordinacije učešća Srbije u aktivnostima Respe od 2007. godine do danas podrazumevali su izbor predstavnika državne uprave Srbije za učešće na obukama koje se organizuju u zemljama regiona, godišnjim konferencijama Respe, međunarodnim konferencijama i letnjim školama u Brižu i Luksemburgu.
Samo je od januara 2009. godine do juna 2010. godine oko 60 državnih službenika iz Srbije prošlo različite programe obuke koje je RESPA organizovala. Obuke su pokrivale različite teme, počev od obuka na temu upravljanja u adminsitraciji, strateškog menadžmenta, pa do obuka u oblasti uticaja javnih politika EU na nacionalne i javne politike, izrade propisa, upravljanje ljudskim resursima itd.
Posebno je značajno učešće državnih službenika Srbije na prestižnim evropskim letnjim školama u Brižu i Luksemburgu, čiji programi pokrivaju različite aspekte EU, njenih institucija i politika.
Učešće Republike Srbije u Respi je izuzetno značajno sa aspekta integracija u EU, budući da je regionalna saradnja jedan od uslova za članstvo u EU. EU kontinuirano podržava osnivanje Respe, što je istaknuto i u zaključcima Evropskog saveta. Stoga, iako je jedna od glavnih aktivnosti Respe stručno usavršavanje državnih službenika njenih članica, značaj Respe se ne može posmatrati samo sa stanovišta obuke već se mora ocenjivati u širem kontekstu pristupanja Republike Srbije Evropskoj uniji.
Pored toga, budući da RESPA ima za cilj da postane jezgro za povećavanje institucija zaduženih za obuku državnih službenika u regionu, da se nadoveže na domaće programe stručnog usavršavanja, posebno sa aspekta integracija u EU, kao i da obavlja savetodavnu funkciju prilagođavanja uprava njenih članica potrebama članstva u EU, razvoj Respe je u skladu sa politikom Republike Srbije u oblasti reforme državne uprave. Hvala vam na pažnji.

Dosta toga što je rekao uvaženi kolega Palalić jeste u osnovi tema o kojoj bi trebalo da se razgovara, a sigurno da je tačno da bi o državnoj upravi trebalo mnogo više i verovatno mnogo drugačije da se priča, nego što je to praksa u našem javnom životu.
Naravno, mi ne možemo sad voditi debatu o generalnom stanju državne uprave, ali svakako sam dužan da dam nekoliko odgovora na vaše izlaganje.
Potpuno se slažem sa vašom ocenom, da ako je već bilo pitanje gde će biti sedište ove regionalne škole, da ono treba da bude u Beogradu. Komparativno, po našem uverenju i po argumentima koje smo mi davali, uvereni smo da smo zaslužili to sedište.
Kapacitet državne uprave u Srbiji, zakonski okvir koji definiše državnu upravu u Srbiji, posebno Zakon o državnim službenicima i Strategija reforme državne uprave sa svojim osnovnim postulatima, ipak Srbiju stavljaju iznad svih ostalih potpisnica ove škole. Naravno, bez namere da uvredimo druge, ali, prosto, to je naš utisak, ne samo naš, nego i mnogih međunarodnih eksperata, da je Srbija daleko ili bar dovoljno ispred ostalih članica potpisnica Respe kada je u pitanju razvoj državne uprave.
Dakle, mi smo se zaista borili, velika je želja bila da dođemo do toga da bude škola kod nas. To je bilo za vreme još prethodne vlade, ali Nadzorni odbor Respe koji čine predstavnici zemalja članica, a kojim predsedava predstavnik Evropske komisije, jednostavno, preglasao je nas. Imali smo manje glasova od Crne Gore. Pretpostavljam da je to i politička odluka, nije ona samo bazirana na ovim kriterijumima.
Recimo, interesantno je reći da smo mi imali obezbeđenu i zgradu za Respu, dok Crna Gora nije imala obezbeđenu zgradu. Govorim sad o tehničkim detaljima.
Drugi detalj je, recimo, bio blizina saobraćajne infrastrukture, puteva, gde smo opet, takođe, daleko ispred, ali takva je bila odluka. Prethodna vlada je o svemu bila upoznata sa tim. Koliko smo mogli mi smo se borili, ali negde granice postoje. Dakle, nismo uspeli.
Što se tiče obučavanja naših državnih službenika, program stručnog usavršavanja izrađuje Služba za upravljanje kadrovima. On se bazira na predlozima ministarstva i njega usvaja Vlada. Ukoliko želite da ovo preformulišemo u formi poslaničkog pitanja, onda ću da organizujem da Služba za upravljanje kadrovima dostavi odgovor kako biste imali celovit uvid u to kako ide obučavanje i usavršavanje državnih službenika i koje su teme. Predsednice, ukoliko može, neka ide u formi pitanja, pošto ne znam sad da odgovorim tačno šta je to u programu Službe za upravljanje kadrovima.
Što se tiče stanja državne uprave, ono je nesporno bolje nego što se očekuje. Naša državna uprava je, na neki način, nasledila pravila ponašanja rada iz one stare državne uprave, nasleđivalo se to iz SFRJ itd. Ipak je Beograd bio sedište administracije.
Mi danas imamo jedan pristup državnoj upravi od strane javnosti, političara – opozicionih, pozicionih, koji je, po mom uverenju, u dobroj meri populistički i duboko pogrešan i dovodi do toga da je naša državna uprava sigurno na jednom putu slabljenja. Dakle, imamo negativne trendove u našoj državnoj upravi koji su posledica opšteg odnosa javnosti prema državnoj upravi, prema državnom službeniku i činjenica siromaštva.
Dokle god mi baziramo našu politiku na pogrešnoj pretpostavci da je 2000. godine radilo 8.000 ljudi, a danas 28.000, i dokle god je kao glavno pitanje državne uprave broj zaposlenih u državnoj upravi, onda teško možemo govoriti o ozbiljnoj politici i ozbiljnom pristupu državnoj upravi.
(Poslanici dobacuju sa mesta.)
Ne mogu sa vama da diskutujem, prosto, ne mogu da se koncentrišem, ja ću da prekinem, nije problem…

Hoću ovom prilikom da kažem da poslednji precizan podatak koji imamo iz 2003. godine da je tada radilo samo 1.360 ljudi manje nego sada na nivou državne uprave, ali mi razgovaramo o državnoj upravi i kada razgovaramo o lokalnim samoupravama. Nama je kriva i državna uprava kada se na neke procedure čeka dugo, koje su posledica ko zna kakvih zakonskih rešenja. Nama je kriva državna uprava i kada imamo nebrojano javnih agencija. To sve nema veze sa državnom upravom.
Dakle, mi imamo taj pogrešan pristup da većinom ljudi ne znaju šta je to državna uprava i koliki to broj ljudi čini državnu upravu. Potpuno je pogrešno misliti da će smanjenje broja državnih službenika spasti Srbiju. Znači, isti posao koji sada radi njih 28.000 navodno će se bolje raditi ako bude radilo 26.000, a naš javni sektor je 500.000 ljudi, ali se sve svelo na to da je problem u 5% ovih koji rade u državnoj upravi. To je pristup koji je karakterističan za našu političku scenu i u kome nedvosmisleno jednako učestvuje i vlast i opozicija. Dakle, i vlast i opozicija su činioci tog pristupa.
To je suviše ozbiljna priča koja bi trebalo da se vodi van očiju javnosti, jer čim se vodi pred očima javnosti onda podleže potrebi za demagogijom, za populizmom, za sticanjem jeftinih političkih poena.
Mi smo se u ovom momentu opredelili na to da moramo znati da nema jake državne uprave bez para. Na tržištu rada državna uprava je na dnu lestvice. Da nije ove krize sada, ovo je dobro za državnu upravu što je ova kriza jer nešto kvalitetnog kadra još i dođe, inače, kad nema krize malo ko kvalitetan će da dođe da radi u državnoj upravi.
Ne možete očekivati od mladog i ambicioznog čoveka da dođe da radi u državnoj upravi sa startnom platom od 32.000 i sa mnogo sreće za 20 godina da ima 64.000, ali to je to. Znači, kad dođe ima 32 i kad završava ima 64-65 hiljada, i to mu je neki vrh i tome treba da se nada, tome treba da teži, posebno što je danas dosta rizično reći da radite u nekom ministarstvu. Ljudi ne vole da čuju da je njihov komšija, recimo, pomoćnik ministra ili savetnik u ministarstvu itd.
Dakle, to je stanje u kome živimo i to su trendovi koji u ovom momentu prate državnu upravu. Šta je ono što mi radimo i što smatramo da je najvažnije u ovom momentu? To je uspostavljanje elektronske uprave. Dakle, pokušavamo što više servisa i što više radnji koje se obavljaju na nivou državne uprave da idu elektronskim putem. Konkretno, naš cilj je da do kraja mandata ove vlade građani ne budu posrednici između različitih šaltera.
Hoćete da se venčate, onda odete u opštinu i kažite – dajte mi izvod iz matične knjige rođenih, pa onda taj isti izvod date na šalteru do tog šaltera i kažete – evo sad moj zahtev za venčanje. Nažalost, to je sada praksa. Iako deluje naizgled lako da se reši, nije lako rešiti zbog toga što nemamo centralnu bazu podataka, nema jedinstvene baze podataka o građanima. Štaviše, postoje različite baze pri različitim organima državne uprave.
Prema tome, naš cilj je da elektronski povežemo sve organe državne uprave, da se naprave baze podataka o građanima i da na taj način uštedimo ogroman novac za državu i neprocenjivo vreme za same građane. Pri tom, da omogućimo pristup i da ostvarivanje prava građana pred državnim organima učinimo zaista jednostavnim.
U tom smislu, Narodna skupština je usvojila Zakon o matičnim knjigama, koji je po mom uverenju najznačajniji zakon u razvoju i reformi državne uprave u Srbiji. Na osnovu tog zakona ćemo uspostaviti jedinstvene baze podataka i elektronski povezati sve organe državne uprave na taj jedinstveni sistem. To će biti model po kome će moći da funkcionišu i svi drugi državni organi, kao i organi jedinica lokalne samouprave, te će građani biti lišeni brojnih procedura koje sada moraju da ispune da bi ostvarili neko svoje pravo.
Na primer, želite da uzmete pasoš. Mi danas idemo u jedinicu lokalne samouprave i uzmemo uverenje o državljanstvu, što je povereni posao državne uprave, MUP, pa idemo u istu tu jedinicu lokalne samouprave ili neku drugu, a sad može u istu, pošto je povezano na centralni sistem, ali često je bilo da čovek u Kruševcu vadi jedno, u Negotinu drugo, a u Beograd dođe da traži treće. To je bila praksa do pre nekoliko meseci, dok nismo pustili ovaj sistem u rad, mada i dalje važi za jedan broj naših građana ona stara praksa, jer se još nisu povezale sve jedinice lokalne samouprave.
Sad zamislite taj apsurd, uzmete u Kruševcu uverenje o državljanstvu, pa onda odete u Negotin i uzmete izvod iz matične knjige rođenih, pa sve to skupite i odete Ljermontovu i podnosite zahtev za izdavanje pasoša. Tako je to izgledalo i tako to funkcioniše ovde 60 godina. Na svu sreću, došli smo u tu fazu da ćemo to pitanje rešiti i uspostaviti državnu upravu na nekim principima koji treba da karakterišu državnu upravu u 21. veku. Mislim da je to veliko dostignuće i Vlade i Ministarstva koje je to osmislilo i radi na tome, a ovaj drugi segment koji se tiče našeg odnosa prema državnoj upravi, kvaliteta službenika, atraktivnosti na tržištu rada državne uprave, jeste nešto što će verovatno jednog dana doći na dnevni red, samo, nadam se da to neće biti suviše kasno. Jer, šteta bi bilo da ovu komparativnu prednost koju imamo nad susedima i koja znači da mi imamo dosta dobar kapacitet državne uprave, da se ona istopi vremenom, a postoji realna mogućnost da se istopi.
Mislim da će ova škola i ovo usavršavanje dobro doći i ne treba polaziti od pretpostavke šta se usavršava. Usavršavaju se upravo uzimajući iskustva i razmenjujući iskustva sa onima koji su ispred nas u državnoj upravi. Kao što vidite, u Glavi II, članu 4. ovog ugovora, zakona koji sada ratifikujemo, u stavu 1. tačka 2) kaže da je suština ta razmena sa zemljama članicama, što je za nas vrlo značajno. Taj evropski administrativni prostor je za nas dosta, uslovno rečeno, stran. Mnogi od nas prate, čitaju, trude se da vide šta je to, ali nije to situacija kao kad imamo neki evropski dokument koji vrlo precizno definiše elemente i onda ulazite u okvir tih elemenata i lako je, a ovde nije tako. Ovo će biti, po mom uverenju, jako korisno.
Još jedanput, žao mi je što nije u Beogradu, značilo bi dosta za naš međunarodni ugled, ali u Crnoj Gori je. Neće to imati nikakve veze, šta je – tu je. Važno je da se naši ljudi obučavaju da budu u skladu sa tim svetskim, evropskim trendovima. U krajnjem slučaju, naši zakoni o državnim službenicima i državnoj upravi, kao i većina zakona, nisu izvorno nastali, oni jesu nastali ovde, ali same ideje koje tu postoje su ideje koje su nastajale razmenom iskustava, mišljenja, razgovora sa ljudima koji su prošli ovaj put ili koji tek treba da ga prođu, razmenom iskustava zasnovanih na dobrim ili lošim rezultatima koji su postignuti primenom ovih rešenja.
Što se tiče maksimalnog broja zaposlenih, znate da nemam taj podatak. I sami ste rekli da nisam učestvovao u tome, tako da taj deo možete, takođe, postaviti u vidu pitanja, pa dobiti odgovor, ali ne od mene. Po zakoni koji je Skupština usvojila, naše ministarstvo i nije ovlašćeno da prati i primenu ovih zakona.
Još jedna stvar, jako važna, treba da imamo na umu da ova regionalna škola za državnu upravu nije nastala sada. Ovo je sve počelo 2003. godine, kao ideja. Protokol je potpisan za vreme kada sam bio u opoziciji, a draga kolege, bili ste u Vladi. Protokol, Protokol je potpisan tada. Prema tome, ne mislim da ste išta loše uradili. Štaviše, mislim da je ovo dobro. To je zarad javnosti. Ovo je jedan proces gde mi kao država imamo kontinuitet naše, uslovno rečeno i spoljne politike. Hvala vam.

Zahvaljujem. Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o slobodnom pristupu informacijama donet je još 2004. godine i, naravno, cilj Zakona je da se ostvari pravo građana da znaju one informacije koje jesu od javnog značaja. Ovaj zakon je do sada dva puta menjan: jednom 2007. godine i jednom 2009. godine. Te 2009. godine nadzor nad primenom ovog zakona je sa ministarstva nadležnog za poslove informisanja, a to je kod nas Ministarstvo kulture, prešlo na Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu.
U praksi je primećeno da se ovaj zakon uglavnom sprovodi, ali nikada u onoj meri koja bi bila zadovoljavajuća za jednu pravnu državu i za jedno društvo koje je rešeno da ovo pravo građana učini zaista realnim.
Zbog toga smo se našli pred dilemom šta činiti dalje kako bi u potpunosti ovo pravo građana bilo dostupno svakom građaninu i kako se ne bi dešavalo da Poverenik za informacije kao drugostepeni organ rešava i da, i pored toga, rukovodilac državnog organa odbija da da informaciju od javnog značaja građanima.
Na našu žalost, u prethodnim godinama imali smo mnogo slučajeva kada se to dešavalo. Mnogi od tih su poznati široj javnosti jer su imali, uslovno rečeno, svoj epilog u medijima, ali nisu imali svoj epilog u tome da je informacija koju je građanin tražio dostavljena tom građaninu.
Zbog toga smo uradili dve stvari. Kao resorno ministarstvo pokrenuli smo oko 140 prekršajnih postupaka protiv rukovodilaca organa, naravno, u skladu sa našim mogućnostima, za prekršaje pojedinih odredaba zakona, za koje je to moglo da se utvrdi u relativno kratkom roku od kada vršimo nadzor i od kada nam je Poverenik za informacije dostavio te informacije.
Druga stvar, za koju smatram da je jako bitna: kao Vlada, utvrdili smo Predlog zakona koji se danas nalazi pred vama. Želimo da ovim predlogom zakona Povereniku za informacije kao drugostepenom organu damo snagu da može da kažnjava sve one koji neće ili ne smeju da izvrše svoju zakonsku obavezu i učine dostupnom javnosti informaciju za koju Poverenik smatra da je informacija od javnog značaja.
Kako to činimo? Tako što institut administrativnog izvršenja, koji je predviđen za prvostepene organe po Zakonu o opštem upravnom postupku, posebnim zakonom, dakle, ovim zakonom stavljamo u nadležnost i drugostepenog organa, odnosno Poverenika za informacije, jer to omogućava sam Zakon o opštem upravnom postupku.
Konkretno, ukoliko Narodna skupština usvoji ovaj zakon, Poverenik za informacije će moći rukovodioca organa koji ne postupi po rešenju Poverenika za informacije novčano da kazni i da sukcesivno izriče tu kaznu sve dok rukovodilac ne izvrši svoju obavezu, odnosno ne učini dostupnom javnosti informaciju koja se od njega traži. Najviše je moguće pet puta uzastopno, ali istovremeno će Ministarstvo za upravu i lokalnu samoupravu podneti i prekršajnu prijavu protiv tog lica.
Nakon 140 prekršajnih prijava koje smo podneli i naše nesporne rešenosti da se ovo jednom zauvek završi, da zakon koji je pet-šest godina u primeni napokon počne u potpunosti da se primenjuje, dakle, nakon ove rešenosti koju smo pokazali i nakon ovih izmena Zakona, za očekivati je da više u Srbiji neće biti informacija koje će se kriti od javnosti, čak i kada za njih interveniše da se objave Poverenik za informacije od javnog značaja.
Teško je zamisliti situaciju da će posle izmene ovog zakona neki rukovodilac državnog organa dozvoliti sebi da osvane naslov u novinama da je kažnjen kaznom od pet do dvadeset hiljada dinara, da je protiv njega pokrenut prekršajni postupak. Teško je očekivati u današnjoj Srbiji, na današnjem stepenu demokratskog razvitka Srbije, da taj rukovodilac izdrži osudu javnog mnjenja i da politička opcija koja je tog rukovodioca podržala preuzme na sebe rizik da takvog rukovodioca i dalje drži, odnosno da ne zahteva od njega povlačenje sa pozicije ili da ga ne smeni.
Zato mislim i nadam se da ovaj zakon svi doživljavamo na isti način; to je zakon koji treba da obezbedi da zakon koji je ova Narodna skupština donela još pre sedam godina, šest godina, bude poštovan na način kako smo to želeli i onoga dana kada je taj zakon bio pred narodnim poslanicima i kada je taj zakon prvi put izglasan. Hvala vam.

Pokušao sam da pratim, ali nisam uspeo baš da pratim sve što ste rekli. To je politički, kao pred izbore, kao da smo na mitingu, pa šta se stiglo, to se reklo, bilo  je vremena 15 minuta.
Ovaj amandman koji ste dali na član 4, to prosto ne može ni da se sprovede, za tim nema nikakve potrebe. Verovatno znate, ne verujem da ne znate, a ako ne znate, onda je to, rekao bih, još gore, da je sve to već regulisano Zakonom o javnim agencijama i Zakonom o državnoj upravi. Svaki akt, to smo vam napisali, dostavili i videli ste to, prolazi odgovarajuću proceduru, jer oni vrše nadzor nad radom onih koji objavljuju akte.
Šta bi Sekretarijat za zakonodavstvo mogao – da zaustavi podzakonski akt? Na osnovu kog ovlašćenja? Kako donet akt pre stupanja na snagu može da se obara? Može da se obara tako što će Vlada obustaviti od izvršenja i poslati na Ustavni sud. Ko je nadležan da to predloži? Nadležno je ministarstvo koje prati delokrug. Znači, vaš amandman prosto nema nikakve veze sa našim sistemom, nemoguće ga je staviti u sistem. Normalno, politika i politički govor je jedno.
Što se tiče objavljivanja akata i do sada je zvanično tumačenja Sekretarijata za zakonodavstvo bilo, da akti koji moraju da se objave zbog toga što je zakonska obaveza ne mogu da se naplaćuju. Znači, pravilnik koji će doneti neki imalac javnih ovlašćenja, kao preneti posao organa državne uprave, ne može da se naplaćuje. I do sada je to bilo zvanično tumačenje.
Ima takvih tumačenja na desetine, na stotine, kad god se neko od njih pojavi. Kakve to veze sa javnim agencijama i političkom pričom ima, ne znam – bogati, stiču. Prosto ne znam šta da vam odgovorim. Znam da vi možete i 20, i 30 minuta u kontinuitetu da obuhvatite 64 teme, ali što se tiče vašeg amandmana, nema šanse.
I vi da ste na vlasti nikada ga ne biste prihvatili, nego vam je dobro poslužio da ovde imate jedan monolog u trajanju od 15 minuta, koji je, opet kažem, na sve ličio samo ne na obrazlaganje ovog amandmana, bar koliko sam uspeo da razumem. Možda je neko razumeo više, ali ja nisam uspeo, nemam kapacitet da razumem tako široku i duboku diskusiju kakvu ste vi dali.

Nema potrebe dalje da polemišem. Samo zbog javnosti, sve što ću reći gospođa Tabaković dobro zna.
Gospođa Tabaković i SNS predlažu, prva stvar koja se tiče novca da oni koji su zakonom obavezani da objave svoj opšti akt u Službenom glasniku to moraju da plate. Kažem vam da to ne može biti princip. Ako će da objavi komercijalni neki, nešto što nije zakonom propisano, oni će to platiti, ali ako hoće da objave ono na šta su zakonom propisani, oni to ne plaćaju, gospođo Tabaković, nigde u svetu, pa neće ni u Srbiji.
Ne mogu zakonom da vas obavežem da svoj opšti akt objavite, jer je to zarad javnosti, a ne zarad vas i da se naplati, jer se ne naplaćuje ni kad ministarstva objave, ministarstvo ne plaća, niti kad Vlada objavi, niti kad Narodna skupština objavi, ne plaća se.
Oni su imaoci javnih ovlašćenja, nisu sami za sebe, žive i postoje sebi sami dovoljni. Oni su imaoci javnih ovlašćenja i u toj funkciji objavljuju opšte akte. To je do sada bio stav našeg Sekretarijata za zakonodavstvo i to je sad pretočeno i u zakon.
Niko nam živ nije pisao. Ne znam otkud vam informacije? Imamo direktora Službenog glasnika za ovaj zakon i imamo pozitivno mišljenje. Niko živ nikad nije pisao nikakva pisma. Nisam dobio ovim povodom. Ne znam otkud vam ta pisma, kako to znate da je neko pisao i da se neko žalio?
Što se tiče toga da Sekretarijat za zakonodavstvo proverava nakon donošenja akta da li je on u saglasnosti sa zakonom, kažem vam da to, gospođo Tabaković, nema veze s našim pravnim sistemom. Kako to da kažem a da ne bude grubo? To nema apsolutno veze sa našim pravnim sistemom.
Izjednačavanje odbora Narodne skupštine sa Sekretarijatom za zakonodavstvo, moram da vam kažem, gospođo Tabaković, jeste definitivno nepoznavanje našeg sistema. Izvinite, molim vas, vi ste ekonomista, ne znam, s toliko autoriteta govorite o stvarima o kojima zaista ne znate, čini mi se, baš ništa.
Kakve veze ima Sekretarijat za zakonodavstvo, kakvo ovlašćenje ima Sekretarijat za zakonodavstvo da pokreće postupke pred Ustavnim sudom, obustavi akte od izvršenja itd? Znate li uopšte šta je Sekretarijat za zakonodavstvo? Molio bih vas da u prvoj vašoj rečenici kažete nam ovde šta je Sekretarijat za zakonodavstvo. Neću reći šta je Sekretarijat za zakonodavstvo.
Meni nije teško, ceo dan ću da slušam, ali volim da vas slušam kada govorite o onome što jeste vaša materija. Vaša materija jeste Zakon o javnim agencijama. Javna agencija, član 43, da bi javnost znala da je ovo već uređeno zakonima, treba da zna sledeće – javna agencija je dužna da pre objavljivanja propisa pribavi od ministarstva, u čijem delokrugu su poslovi javne agencije, mišljenje o ustavnosti i zakonitosti propisa, a ministarstvo je dužno da ukoliko smatra da to nije u skladu sa zakonom i Ustavom da obustavi od izvršenja, ide na Ustavni sud itd, ima tu niz drugih stvari, ako je povereni posao može da ga preuzme na 60 dana. Sve je razrađeno u Zakonu o državnoj upravi, sa jedne strane, sa druge strane u Zakonu o javnim agencijama.
Apsolutno nema nikakve dileme. Sada ste vi došli na ideju – ne, neka to proverava Sekretarijat za zakonodavstvo koji nema ni jedno zakonom utemeljeno ovlašćenje da to proverava.
Molim vas da započnete vašu diskusiju time što ćete barem reći šta je Sekretarijat za zakonodavstvo. To je moja molba vama, kada toliko autoritativno govorite o materiji koja vam izgleda ne da nije bliska, nego vam je toliko strana da elementarne stvari ne možete da povežete.

Pošto niste hteli da kažete, reći ću vam. Sekretarijat za zakonodavstvo je posebna organizacija na čijem čelu se nalazi direktor kao državni službenik na položaju i koja učestvuje u pripremi propisa, s tim što je Zakonom o ministarstvima povereno da jedan deo propisa, odnosno da može da bude nosilac izrade pojedinih zakon. To je početak i kraj Sekretarijata za zakonodavstvo.
Dalje on od toga ne ide, niti se bliže vraća. To je ono što radi Sekretarijat za zakonodavstvo.
Nakon donošenja propisa, koji god da je u pitanju, postupak vezano za taj propis je isključivo regulisan Zakonom o Ustavnom sudu i ovlašćenjima subjekata, javnih subjekata i privatnih subjekata da pokreću odgovarajuće postupke vezano za taj postupak. To je pre svega postupak za ocenu zakonitosti i ustavnosti.
Izuzetno, u jednom malom delu, kada je u pitanju saglasnost sa podzakonskim aktima, postoji mogućnost delovanja samih ministarstava, bez Ustavnog suda, kod imalaca javnih ovlašćenja i u jednom delu, kada je u pitanju sistem lokalne samouprave, do sada je bila predviđena nadležnost Vrhovnog suda, koja je nakon izmena zakona koje sada imamo prešla na Upravni sud.
Nakon donošenja akta, do njegovog objavljivanja, pre stupanja na snagu, ne postoji mogućnost delovanja Sekretarijata za zakonodavstvo, niti je moguće u našem pravnom poretku koji je na ovaj način uredio ustavnost i zakonitost, ubaciti jednu posebnu organizaciju koja bi sada cenila, praktično, zakonitost akata druge posebne organizacije, organa uprave, javne agencije, bilo kog imaoca javnog ovlašćenja, lokalne samouprave, sutra notara, jer će on biti neki imalac javnog ovlašćenja ili tome slično.
U našem pravnom sistemu, rekao bih sada matematički, 99,9% je to uvek isključivo sudska nadležnost nakon donošenja akta. To bi značilo u konkretnom slučaju kada je u pitanju Skupština, da Skupština donese zakon, a onda odbor Narodne skupštine odluči da taj zakon neće da objavi. To bi otprilike bila analogija, čak bi taj odbor imao i više prava, recimo, kada bi to uopšte i neko mislio da tako treba.
Ne može tako, nego kada Narodna skupština donese zakon, može da se pokrene postupak za ocenjivanje njegove ustavnosti pred Ustavnim sudom, pre njegovog stupanja na snagu. To je rešeno Zakonom o Ustavnom sudu.
Prema tome, ne želim da širim priču ovde. Vi ste ovde pominjali putarine, pominjali ste razne stvari koje, pretpostavljam, muče sve nas na ovaj ili onaj način. Pomenuli ste taj Direktorat za civilno vazduhoplovstvo, što je objektivno veliki problem u našem pravnom sistemu, jer niko živ ne može da ga koncipira. Ministarstvo za infrastrukturu je nadležno da reši taj problem.
Ovde govorimo o objavljivanju akata, gospođo Tabaković, i ne možete jednom anomalijom koju ste prezentirali, za koju mogu da vam verujem da je tačna i ne moram, prosto, verujem da ste se potrudili da dođete do tog podatka, ne možete na osnovu te anomalije da tražite, ako je tačno to što ste rekli, iako kažem da je to neki "sui generis", organ koji niko za sada ne može da definiše, jer je posledica prelaska saveznog nivoa na republički, ne možete tražiti da mi menjamo naš zakon o objavljivanju akata i da, praktično, urušavamo sistem koji sada imamo. Jednoj posebnoj organizaciji dajemo jedno ovlašćenje koje apsolutno ne može imati.
Znate li koliko je neprirodno da ona ima to ovlašćenje? Prosto, ne mogu da vam opišem. Pokušavam opet, ma nije čak ni odbor Narodne skupštine to da ima. To je, gospođo Tabaković, kao kada bi neki sekretarijat u Narodnoj skupštini imao ovlašćenje da zakon koji usvoji ova skupština, pre objavljivanja, odluči da se neće objaviti. Prosto, ne radi se tako. Postoje organi koji su ovlašćeni i postupak je pred Ustavnim sudom. Tu je početak i kraj svake priče.
Naravno, kada su u pitanju povereni poslovi, pa se donose podzakonska akta iz oblasti poverenih poslova, onda je postupak u rukama organa državne uprave, čiji je povereni posao zakonom poveren nekom drugom da radi. Pošto Sekretarijat za zakonodavstvo čak nije ni to, on nema nijedan svoj posao kao povereni posao, on to ne može nikako. Ne može ni u nekoj svojoj delatnosti, jer on nema poveren posao. Povereni posao imamo mi kao ministarstvo, ne može on da ima.
Prema tome, opet ću ponoviti, koji god imalac javnih ovlašćenja donese propis, mora da pribavi od nadležnog ministarstva mišljenje o ustavnosti i zakonitosti pre nego što ga objavi. Ne može drugačije. Prosto je nemoguće drugačije. Ako ministarstvo dobije to, pa sumnja šta je, ministarstvo može da se obrati, pa da pita sekretarijat, pa da vidi sa stručnjacima da li je to u redu ili nije u redu i onda u skladu sa zakonom pokreće dalji postupak. Ali, ministarstvo.
Nemaju oni ljudi ništa sa tim. Na njihovom čelu je, ponavljam, državni službenik na položaju. Nisu oni ti koji to mogu da rade, jer nemaju ni kapacitet da to rade, a nisu ni pravosudni organ. Oni su, po mom uverenju, nešto bliži službi Vlade, nego čak i posebna organizacija. Meni oni više liče na službu Vlade.
Da nemaju ona ovlašćenja iz Zakona o ministarstvima, da recimo, ovaj zakon priprema Ministarstvo državne uprave, da nije u nadležnosti Sekretarijata za zakonodavstvo, jer je nenormalno u jednom periodu pojačana uloga Sekretarijata za zakonodavstvo za vreme dok je direktor bio gospodin Balinovac, a dok se Ministarstvo državne uprave bavilo drugim poslovima, onda je neprirodno jedan deo nadležnosti ministarstva preneto u sekretarijat.
Sekretarijat bi, u stvari, po mom uverenju, čak mogao da bude i služba. Realno, njegova pravna priroda je istovetna pravnoj prirodi svake službe Vlade, a to je da servisira ministarstva, posebne organizacije i organe uprave u sastavu ministarstva svojim znanjem u određenoj oblasti. Ovde konkretno u oblasti usklađenosti propisa sa sistemom propisa koji predlažete u sistemu.
Ne mogu da verujem da je ovo i dalje sporno. Verujte, ne mogu da verujem. Prosto, ne znam da li više da se javljam za reč. Javljaću se samo zbog toga što se vi konstantno javljate za reč i tako autoritativno govorite o tome, a bili ste ministar. To što ste bili ministar, to je lepo. Bili ste ministar ekonomskog resora, verovatno, pretpostavljam. Ne znate ovu materiju. Ovo je Zakon o državnoj upravi. Sasvim je druga tema.
Hoću da vam kažem iskreno šta je stvar, mislim da je i vi znate, ali da ste vi ovo iskoristili da pričate o javnim agencijama. Javne agencije su pitanje za drugo ministarstvo. Ne znam što ste vi ovde o tome, ovde govorimo o zakonu o objavljivanju akata, a vi hoćete da govorite o Zakonu o javnim agencijama, o nekoj drugoj temi. Kažem vam, ovo može ovako i drugačije ne može. U našem pravnom sistemu ne može.
Skandal bi bio jednu službu, sad govorim služba, ne u pravnom smislu reči nego da bih ljudima bilo jasno, službu ovlastiti da može, praktično, suspendovati akte organa državne uprave. To bi bio skandal. Prihvatanje vašeg amandmana bi bilo, prosto, neprirodno.
Jedna služba Vlade da odluči da obustavi od izvršenja akt ministarstva, na šta bi to ličilo? Zašto onda to ne donesete u Zakonu o Narodnoj skupštini da služba Narodne skupštine obustavi zakon pre njegovog stupanja na snagu i kaže – ne možete vi to, gospodine Odalović hoće da pošalje, ma ne, ne, dajte vi, gospodine Odaloviću, nama da mi vidimo da li je to u saglasnosti sa Ustavom i zakonom. Na šta bi to ličilo?
Imate prethodni postupak, imate Odbor za ustavna pitanja, za zakonodavstvo, kroz koji se to sprovodi i prolazi, kao što i mi imamo prethodni postupak u Vladi, u kom učestvuje Sekretarijat za zakonodavstvo, ali u prethodnom postupku. Ne može u naknadnom postupku da učestvuje Sekretarijat za zakonodavstvo. To je, opet kažem, nemoguće i neprirodno.
Ne sporim da postoji anomalija, čuo sam mnogo šta vezano za ovaj direktorat, od pitanja plata pa nadalje. Svašta sam čuo, i za Kontrolu leta itd. To je nadležnost ministarstva koje to treba da uredi. Ne znam zašto ste vi sad baš našli ovu temu i mene da se bavite time? Ovde vaš amandman prosto ne može tako da ide.
Ako ste hteli da izložite taj problem, mogli ste, ali bez toga da nam odgovorite da li mi umemo nešto ili ne i da imamo neke namere, da agencijama ne znam šta učinimo ili ne učinimo. Nemamo mi nikakve namere, posebno ne prema javnim agencijama. O javnim agencijama imam neki svoj stav koji je dosta kritički. Javne agencije su javne agencije, ali ne možemo reći javnoj agenciji – plati objavljivanje onoga što je zakonom ustanovljeno kao tvoja obaveza. To nema logiku.
Gospođo Tabaković, to ne možemo da radimo. To je i dosad bio stav i ubuduće će biti stav, jer ona radi u okviru javnih ovlašćenja. Kada hoće da objavi nešto van toga, onda će da plati, kao što će da plati svako drugi. Ona može da objavi hiljadu stvari drugih, ali pravilnike koje donosi u okviru javnih ovlašćenja, kao povereni posao, ne možemo da joj naplatimo. Uostalom, što se onda ne bi dogovorili, pa da nam ih onda ona vrati u ministarstvo, pa da ministarstvo napiše pravilnik, objavi, pa opet dođe besplatno.
Prema tome, nije to put. Kažem vam opet, ne znam odakle vama informacija. Mi imamo mišljenje preduzeća "Službeni glasnik". Nikakvu primedbu ljudi nisu dali. Znam lično i direktora, mogao je i usmeno da kaže ako ima neke primedbe. Ne znam koja su to pisma pisali? Možda su vama, nama stvarno niko nije. Pitao sam kolegu iz zakonodavstva, niko živi nije pisao nikakvo pismo. Ne znam o čemu pričate, zaista, sem ukoliko to nije bilo malo da se nakiti i podupre diskusija.
Na kraju, javna preduzeća nisu tu da stiču profit. To i vi i ja znamo. Nije cilj javnog preduzeća da stiče profit, jer da je cilj, odmah bi Aerodrom Beograd mogao da digne takse 800 puta i da stiče profit. Nije javno preduzeće tu da stiče profit. Javna preduzeća, pre svega, obavljaju delatnost od opšteg interesa i to je prvi i osnovni cilj javnog preduzeća.
Nema potrebe, kolega, da se krstite. To, mislim, piše i u prvih tri člana zakona. Kao što su tu i komunalna preduzeća da rade na lokalu. Javna preduzeća to rade ukupno. Javna preduzeća obavljaju delatnosti od opšteg interesa, jer da je drugačije, gospođo Tabaković, vi ste imali veze sa nekim javnim preduzećima, radili ste, recimo, mislim, u Pošti ili ste imali veze. Zašto bi, recimo, Pošta držala otvorenu poštu u Medveđi? Recite mi, kolega koji tako lepo gestikulira, zašto bi Pošta držala otvorenu poštu u Medveđi ili u Trgovištu?
Dajte mi ekonomski interes, ako ste vi u pravu da javno preduzeće služi za sticanje profita. Znači, Zakon o javnim preduzećima je jasan. Javno preduzeće je tu da obavlja delatnosti od opšteg interesa i profit nije primarni u radu javnog preduzeća, jer da je primarni, PTT Srbija bi zatvorila 60% pošta, jer nema nikakav interes u Trgovištu držati radnike, plaćati struju, firmarinu, ne znam šta se sve plaća, prostorije, ovo, ono, da je upravo ono što vi meni želite sada ovde da kažete i javnosti želite da kažete.

Vi ste narodni poslanik i vi normalno možete da diskutujete na način kako želite, ali ja ne želim da javnost pomisli da mi ovde nešto, kako ste vi rekli, radimo sa nekim namerama, da ne znam javnim preduzećima ne znam šta činimo time što neće platiti objavljivanje nekih akata koja uglavnom ni do sada nisu plaćala ona koja su tražila mišljenje Sekretarijata za zakonodavstvo.
I do sada ga nisu plaćali, pa neće ni ubuduće, niti želim da se ovde stvori neka predstava kako, eto, vi sve znate, a mi eto ništa ne znamo, pa ćete vi nama držati lekcije ovde u trajanju od 15 minuta u prvom izlaganju, 12 minuta u drugom izlaganju. Svaka čast, ali kažem prosto na to ne pristajem, sem pristao bih da razgovaram s vama o ekonomiji, ali u materiji kojom se mi bavimo ovde, vi baš da nam držite lekcije prosto nema smisla.

Gospođo Tabaković, želim da se vi javljate. Želim da se javljate zato što hoću da raščistimo ovo do kraja, da ne širimo temu.
Dakle, idemo iz početka opet. Lepo je to zvučalo prvih 15 minuta, ali hajde da vidimo. Znači, vi tražite da Sekretarijat za zakonodavstvo, nakon donošenja akta, a pre stupanja na snagu, odnosno pre objavljivanja, što je uslov za stupanje na snagu, ima autoritet da praktično odloži to stupanje na snagu.
Ponavljam, Sekretarijat za zakonodavstvo je nešto što će našim građanima najbliže biti ako kažem – najobičnija služba, i kao najobičnija služba nije ovlašćena i ne može biti ovlašćenja da akte organa državne uprave ili javnih agencija, odnosno imalaca javnih ovlašćenja odlaže od primene. Na čelu Sekretarijata je državni službenik koji učestvuje u prethodnom postupku, a to je priprema akata.
Ko je nadležan i zašto mi vaš amandman odbijamo? Dakle, prvi razlog je taj što ne može jedna služba da to uradi jer, kažem opet, onda bi služba ovde, Sekretarijat u Narodnoj Skupštini, i uopšte nije smešna analogija, potpuno je tačna, mogao da uzme i da kaže – lepo je što je Narodna skupština usvojila to, ali gospodine Odaloviću mi se ne slažemo da vi to objavite, smatramo da nije u skladu sa Ustavom.
Znači, to je vaš amandman gospođo Tabaković, bez razrađenog postupka dalje. Znači, nemoguće je prihvatiti. Sve i da neko kaže – pa, hajde to, a šta je dalji postupak?
Nasuprot toga, govorim vam da Sekretarijat kao jedna vrsta službe, mada će se oni malo uvrediti ali suštinski jesu služba, učestvuje u prethodnoj pripremi, kao što ovde učestvuju odbori Narodne skupštine pre nego što zakon dođe na Narodnu skupštinu. Bukvalno identično. Potrebna je njihova saglasnost da bi nešto došlo, recimo, na Vladu, da bi se neki pravilnik usvojio itd.
Sada, uporno ponavljam, ovo je rešeno drugim zakonima. Kad su u pitanju imaoci javnih ovlašćenja koji se nalaze ispod ministarstva ili u radu delokruga ministarstava dužni su da pre objavljivanja pošalju ministarstvu, da ministarstvo vidi da li je u skladu sa Ustavom i zakonom, a ministarstvo može iskoristiti ovu svoju službu da im pomogne u tome, ako treba.
Mada najčešće, i to je važno znati, Sekretarijat za zakonodavstvo ima stručnjake iz različitih oblasti koji sede na jednom mestu i ukrštaju znanja kada dođe neki propis. Zato imaju tu prethodnu funkciju. Ministarstva uvek imaju samo stručnjake iz te oblasti, obzirom da se pravilnici odnose na te oblasti. Najčešće sama ministarstva mogu da daju odgovore na to.
Zašto je ovo uređeno ovako? Zato što su ministarstva ovlašćena da traže od Vlade da se obustavi od izvršenja i pokrene postupak pred Ustavnim sudom. To je uredio naš ustav za koji smo svi glasali i to je tako normalno, prirodno, celishodno, civilizovano. Tako je to, mislim, svuda. Ne znam gde to može drugačije. Naravno, nakon objavljivanja mogu i drugi subjekti da traže.
Za Narodnu skupštinu je uređeno tako što, ne znam, trećina narodnih poslanika, malo sam zaboravio, može da traži pre stupanja na snagu da se pokrene postupak pred Ustavnim sudom itd.
Drugi zakon koji to rešava je Zakon o javnim agencijama, koji kaže da je agencija, u članu 43, dužna da pre objavljivanja propisa pribavi od ministarstva u čijem je delokrugu poslovanje agencije mišljenje o ustavnosti i zakonitosti propisa itd, i ministarstvo će opet kao organ državne uprave, u skladu sa nadležnostima, moći da pokrene odgovarajući postupak i da spreči stupanje na snagu tog akta.
Vi meni govorite konstantno o situaciji koja se tiče jednog ministarstva, jednog organa. Ne možemo time braniti amandman koji ne može da uđe u naš sistem. Amandman ne može da uđe u naš sistem. Ne može služba Vlade da obustavlja organima državne uprave, imaocima javnih ovlašćenja stupanje na snagu zakona. Ne može. Ne znam kako bih to rekao. Ne znam kako da vam više objasnim. To je nemoguće.
Jednu stvar se potpuno slažem s vama. Veliki je problem nagrizanje pravnog poretka. Verujte mi na reč, usvajanje vašeg amandmana bi nagrizlo pravni poredak, jer bi unelo nešto što nije u skladu sa našim pravnim poretkom.
Unelo bi ovlašćenje jednoj službi, odnosno posebnoj organizaciji, koja njoj po prirodi tog organa ne pripada. Otvorilo bi opasan presedan i stavilo bi posebnu organizaciju iznad organa državne uprave, što je nemoguće, što ruši hijerarhiju države.
Brinete se za "Službeni glasnik". Zašto bih, gospođo Tabaković, u ovoj diskusiji verovao vama ako direktor "Službenog glasnika" i "Službeni glasnik" nije rekao da će ovo destabilizovati njihov posao? Najiskrenije, bez ljutnje, kako znate da će to destabilizovati njihovo poslovanje, a oni ne znaju.
Pa oni brinu, verujte, ti u javnim preduzećima brinu za svoje prihode kao da će 100 godina biti u tom preduzeću, kao da će unucima ostaviti? Kada im dirnete u neki prihod, hoće oči da vam iskopaju. Čisto sumnjam da bi "Službeni glasnik" dozvolio da ovako nešto ide i da se ne bi obratio da je ovo nešto što će da uzdrma sistem finansiranja. Oni imaju izdavačku delatnost, publikacije. Mogu da naplaćuju sve druge stvari.
Naš "racio legis" je samo taj da kada obavežete zakonom nekoga na nešto, što on obavlja kao vršilac javnog ovlašćenja, da ne možete da mu naplaćujete objavljivanje. Meni Sekretarijat za zakonodavstvo tvrdi da imaju na desetine mišljenja koje su dali u tom pravcu prethodnih godina, nezavisno koja je Vlada na vlasti, naša Vlada, druga Vlada. Svaka Vlada je naša Vlada. Znači, nezavisno koja je Vlada, koji je njen personalni sastav, Sekretarijat ta mišljenja daje već duže vreme.
Pre neki dan su bili iz Agencije za borbu protiv korupcije u Sekretarijatu za zakonodavstvo. Isto su tražili mišljenje – da li su dužni da plate za objavljivanje svojih akata u "Službenom glasniku"? Isto pitanje su postavili. Stav zakonodavstva je bio identičan kao i o ovome što sada izlažemo, da ne treba da plate za objavljivanje svojih akata u "Službenom glasniku".
"Službeni glasnik" je javno preduzeće koje ima svoj način finansiranja i verujte dobro im ide. Uopšte se za njih ne brinem. Nije ovo nešto što će njima da izazove bilo kakav problem u poslovanju, ali je ovo principijelan stav. Moje uverenje je da je ovo principijelan stav. Ne možemo obavezati zakonom imaoce javnih ovlašćenja na to i onda im naplatiti ono za šta su dužni da urade, a to je da učine dostupno javnosti svoje akte, pravilnike po kojima treba svi da se ponašamo.
Ne plaćamo ni mi, opet ponavljam. Ni Narodna skupština ne plaća. Ni Vlada ne plaća, ni ministarstva. Niko ne plaća ko to radi u toj funkciji. Ali, ako hoću da se oglasim kao ministarstvo onda ću da platim. Razumete? Recimo, daćemo oglas vrlo brzo gde ćemo popisati sve brisane stranke zbog pravne sigurnosti da ljudi znaju, 500 i nešto brisanih stranaka itd. Daćemo oglas i taj oglas ćemo da platimo gde god da ga damo, i u "Službenom glasniku". Naravno, sredstvima javnog informisanja ćemo svakako da platimo.
Spreman sam i dalje, evo vi isto, ja isto. Koliko god da treba tu sam.

Dobro je, gospođo Tabaković, da smo i vi i ja u dobroj formi, pa možemo da dugo pričamo, očigledno.
Dakle, opet Direktorat. Ukazali ste na problem Direktorata. Niste prvi koji je ukazao na taj problem. Ministarstvo za infrastrukturu sigurno može da objasni tu temu ili ukoliko ne može, to je, kažem, opet pitanje. Mislim da je četvrtak dan za poslanička pitanja, razgovor sa ministrima, sasvim svejedno, uopšte ne ulazim. Evo najiskrenije, nisam ovo mislio ništa da omalovažim.
Ako je problem treba da se rešava. Ako ste vi u pravu da je to nezakonito, potrebno je pokrenuti odgovarajući postupak, ukazati Ministarstvu itd. Ako niste u pravu, onda niste u pravu.
To nije tema za ovaj zakon, niti to što je neko možda uradio nešto što vi mislite da je nezakonito. To nije razlog da mi u našem zakonu jednu službu Vlade snabdemo ovlašćenjem koje njoj kao takvoj ne pripada. Tom ću rečenicom prosto da završim ovu diskusiju.
Dakle, razumem vaše razmišljanje i ono je ispravno, ali mi već imamo mehanizam koji je zasnovan na našem zakonu i Ustavu i našem pravnom sistemu za rešavanje tog problema.
Dodavanje drugog mehanizma, pogotovo neprirodno, ovlašćivanjem jedne službe na nešto što ona po svemu ne može da radi, neće u stvari rešiti to da li se neko drznuo da uradi nezakoniti akt ili nije. Jednostavno to je onda tema za nekog drugog.
Dobro je da se razumemo bar u tome. Znam šta je vaša ideja, tu ideju podržavam, ali kažem postoje mehanizmi, mehanizam koji vi predlažete je zaista nešto što je potpuno neprihvatljivo, jer opet kažem budite onda takve pa ajte u Narodnoj skupštini uvedite to, pa kada se uvede u Narodnoj skupštini, onda ćemo mi tamo naše službenike da ovlašćujemo da mogu i oni to da rade.

Slažem se s vama u potpunosti da bi mi možda trebali da promenimo malo praksu koja postoji. Mislim da nije tema za danas, ali volim što ste pokrenuli. Otvara se tu mnogo pitanja – kada prestaje da važi, da li bi se neko zbunio, objektivno de jure je prestao da važi danom objavljivanja odluke Saveznog ustavnog suda. Generalno to jeste jedna tema dalje za razmišljanje.
Mislim da Zakonodavni odbor Narodne skupštine tu može dosta da pomogne u koncipiranju određenih pravila i stavova – kako to raditi.
U svakom slučaju, hvala vam na diskusiji, posebno na tome što ste, uprkos tome što ste opozicioni poslanik, podelili moje uverenje da kada je neko u vršenju javnih ovlašćenja zakonom obavezan da objavi neki akt, onda objavljivanje tog akta ne možemo da mu naplatimo.
Nadam se da je to pomoglo sada i drugim kolegama koje su imale dilemu, da to razumeju.

Evo, već sam rekao, "Službeni glasnik" je u postupku pripreme ovog zakona od strane Sekretarijata za zakonodavstvo učestvovao, "Službeni glasnik" je dao mišljenje o tome, tako da verujem da su oni dali na osnovu svojih projekcija mišljenje, naravno pozitivno.
Ovo pitanje objavljivanja akata predsednika Republike definisano je Zakonom o predsedniku Republike, s obzirom da je zakon donet na osnovu Ustava kao obaveza iz samog Ustava koji definiše tu poziciju predsednika Republike u celini, onda ne možemo mi ovim zakonom menjati praktično ono što je utvrđeno tim zakonom.