Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, mi smo podneli amandman na član 6. i pročitaću ga radi javnosti. Tu se opet nadovezuje diskusija na te godine limita za decu, tih 15 godina. Mi smo predložili amandman gde u članu 6. imamo stav 2. koji glasi – izuzetno medicinski ogled može se preduzeti i na maloletnim licima, ali samo radi njegove neposredne koristi i uz pismeni pristanak njegovog zakonskog zastupnika, koji je prethodno obavešten u smislu stava 2. ovog člana. Naš amandman se odnosi na to da se na kraju ovog stava doda nastavak koji glasi – u smislu stava 2. ovog člana, kao i maloletnog lica koje je navršilo 15-tu godinu života i koje je sposobno za rasuđivanje, odnosno za samostalno donošenje odluka.
Znači, mi dodajemo opet stav i u ovom stavu rečenicu koja u stvari čini dopunu ovog stava, jer ste i na drugim mestima, do sada se diskutovalo o tome, ponudili rešenja i u članu 4. i u članu 5, gde dajete pravo, moje kolege poslanici su prethodno diskutovali, da dete može da dobije uvid u medicinsku dokumentaciju posle 15-te godine ako je sposobno za rasuđivanje. Mi smo i ovde smatrali da u duhu ponuđenih rešenja od strane vas u ovom zakonu i ovde da postoji ta dopuna. Međutim, naravno, ovaj amandman je odbijen. Amandman je odbijen sa obrazloženjem gde se pozivate, ne samo za odbijanje ovog amandmana, nego i za odbijanje prethodnih amandmana, na Rimsku povelju o pravima pacijenta, onda na univerzalnu Deklaraciju o biotici i ljudskim pravima, na iste te međunarodne neke deklaracije za odbijanje.
Ovo je stvarno kontradiktorno, ovamo unosite u stavovima ovih članova da mogu deca maloletna, koja su navršila 15 godina, da dobiju uvod u dokumentaciju, da ne ponavljam ono što su kolege rekle prethodno, a sada u ovom stavu kažete – odbija se zato što nije u saglasnosti. Ono što je značajno, čuli smo obrazloženje oko tog limita 15 godina starosti. Sigurno, rekao je kolega Aligrudić, da u nekim evropskim zemljama čak imaju pravo i da rade. Pa imaju i kod nas, ali to pravo su imali i pre 100 godina, da rade od 12 godina, od 13 godina, od 14 godina i da ne ulazimo u neku istoriju. To je bilo razrešeno i ja poštujem sve to, ali je suština ako uvodimo ovako i dajemo mogućnost da može sa navršenih 15 godina, kako to zakonski da se uredi?
Verovatno postoje u Vladi i u drugim institucijama pravnici i treba na odgovarajući način, da li samo razgovor sa psihologom, psihijatrom, koji je to cilj, koja ekipa ljudi? To je stvar koja nije stvar odluke gde će jedno dete da kaže – ja sam sposoban za rasuđivanje. Ta granica ipak, iako živimo u modernom svetu, iako ta deca rastu uz kompjutere, televiziju i sazrevaju sigurno brže u nekim segmentima zbog velikog broja informacija, ipak treba sistemski u državi, ne znam kako je u zapadnim zemljama, urediti ovo, a ne ovako, samo dati konstataciju da je dete posle 15-te godine sposobno za rasuđivanje. Ipak je potrebno da na odgovarajući zakonski način, a shodno svim tim, prirodnim i drugim zakonima koji prate rast i sazrevanje dece, urediti ko je to ko odlučuje da je jedno dete u 16-toj godini sposobno za rasuđivanje, a da ono drugo nije. Nije tu samo nivoa inteligencije, koeficijenta inteligencije itd, ako isključimo te medicinske parametre.
Činjenica je da je neko zreliji, neko nije, tako da sam se samo nadovezao na neke diskusije prethodnih kolega, da to ipak zakonski treba da bude razrešeno i da na taj način ove konstatacije, koje ste uneli u ovaj zakon, dobiju i neku pravnu snagu. Ponavljam, kontradiktorno je da vi sada odbijate amandman, a u prethodnim članovima stavljate konstataciju da može maloletno dete koje je sposobno za rasuđivanje da dobije uvid u dokumentaciju i neke druge delove.
Sada samo jedna tehnička primedba, gospodine ministre. Imate isti stav i u članu 4. i u članu 6. Da li je to potrebno? "Dete koje je navršilo 15 godina života i koje je sposobno za rasuđivanje, odnosno za samostalno donošenje odluka, ima pravo da na svoj zahtev izvrši uvid u medicinsku dokumentaciju koja se odnosi na njegovo zdravstveno stanje, kao i pravo na poverljivost podataka koji se nalaze u medicinskoj dokumentaciji". Ovo čitam zbog javnosti.
U članu 6. je apsolutno isti stav, sa tačkom i zapetom. Jeste da se u članu 4. odnosi na medicinsku dokumentaciju, a sledeći član se odnosi na tajnost podataka ili ranije službenu tajnu. Lično smatram da je apsolutno nepotrebno u dva člana isti član ponavljati od reči do reči, da je to suvišno i nepotrebno je, verovatno je omaška, pa neka bude ili u članu 4. ili članu 6. ali zašto ponavljati identični član u oba člana.

Mi smo na ovaj član 23, koji je inače ranije bio član 130, podneli amandman.  U tom članu 23. nabrajaju se organi zdravstvene ustanove da su to direktor, upravni odbor i nadzorni odbor i onda se nabraja koje od ovih organa upravljana bi bira Vlada, koje postavlja i razrešava ministar i u predzadnjem stavu se nabrajaju lica koja ne mogu da obavljaju te funkcije da bi se rešio sukob javnog i privatnog interesa.
Na kraju, dodat je ovaj stav koji je pročitao kolega Paja Momčilov, da ga ne čitam, gde sada se daje mogućnost da organi zdravstvene ustanove po isteku mandata nastavljaju da obavljaju poslove u skladu sa zakonom do imenovanja novih organa.
Prvo, po nama, apsolutno ovaj stav ne pripada ovom članu. Ako se ovde nabrajaju samo funkcije onda nema potrebe ovaj stav da stoji u ovom članu, treba da stoji u članu koji se bavi pitanjem dužine mandata kako direktora tako i članova upravnih i nadležnih odbora, tako da mesto ovog stava sigurno ne pripada ovom članu nego članu koji definiše mandata organa upravljanja.
Pošto je ovde ovaj stav dodat, mi smo našim amandmanom, da ga ne čitam u potpunosti, dodali umesto tog stava 6, stav 7, 8. i 9. i suština tih stavova jeste da se organi biraju i imenuju na osnovu javnog konkursa koji treba da bude raspisan šest meseca pre isteka mandata.
U sledećem stavu smo rekli da ti organi upravljanja zdravstvene ustanove kojima istekne mandat, ako nije izabran novi, da je osnivač dužan da imenuje privremeni organ, ali da u tom sastavu privremenog organa ne mogu da budu članovi koji su u prethodnom periodu bili. Zašto? Pa, svesni smo da je dosta raširena pojava da se iz raznoraznih razloga, govorim o zdravstvenim institucijama po Srbiji, ili ne blagovremeno raspisuju konkursi ili se ti konkursi kod izbora direktora razvuku više od zakonskog vremena i na taj način pojedini ljudi, a oni su članovi stranaka vladajuće koalicije, legalno produžavaju mandat. Ovim se još pojačava zakonski da se mandat pojedinim ljudima koji iz raznoraznih razloga ili zato što ne mogu da budu birani ponovo i koji na mnoge načine pokušavaju da produžavaju izbor direktora.
Ministar verovatno zna u koliko zdravstvenih ustanova ili opštih bolnica u Srbiji postoje vršioci dužnosti. Znam jedan zdravstveni centar gde je vršilac dužnosti tog zdravstvenog centra već četiri godine vršilac dužnosti iz, da ne ulazimo u to, obrazloženja različite vrste.
Ovaj stav protiv koga smo mi smo baš zbog toga da nešto što je nažalost postalo u praksi primenjivo, da se pojedini direktori i članovi upravnih i nadležnih odbora, koji su pripadnici vladajuće koalicije, na ovaj način ostaju znatno duže na tim funkcijama nego što je trebalo.
Sada, pošto smo u tim stavovima ograničili i trudili se da na pravi način razrešimo, da se konkurs našim amandmanom na vreme raspisuje, da se na odgovarajući način imenuju privremeni organi. Odgovor Vlade je da se amandman odbija jer se kaže da zakon o zdravstvenoj zaštiti i postupak biranja direktora bira na osnovu javnog konkursa koji je definisan na identičan način, kako smo dali, ali u članovima od 132 pa do 136.
Dobro, pa i mi smo to znali, ali smo morali da odreagujemo na ovaj stav i zbog loše prakse koja je prisutna u pojedinim zdravstvenim ustanovama.
Drugi razlog za odbijanje je to što ste rekli da je rok od šest meseci predug. Zašto je predug? Zašto ne uzmemo analizu pojedinih konkurs pojedinih zdravstvenih ustanova? Zašto želite da produžite mandat onima koji nisu izabrani do okončanja konkursa? Bolje je krenuti ranije i šest meseci, pa će u šest meseci da se završi izbor, nego da se završi izbor u tri meseca.
Zna se, na fakultetima izbori odnosno ponovni izbori se raspisuju šest meseci ranije iz raznoraznih razloga, tehničkih i administrativnih. Bolje je da bude i duži period izbora. Obrazloženje da je šest meseci predug period nije dobro zato što u praksi imamo mnogo vršilaca dužnosti koji baš imenuje ministarstvo. Smatramo da je ovaj naš amandman adekvatan i adekvatno postavljen, s obzirom na član u ovom stavu gde ste ga stavili.
U suštini, ovo je veoma jasno. Jasno je da ovim želite da ojačate zakonsku regulativu, gde ćete svojim izabranim kadrovima omogućiti, kad je potrebno, a možda nemate adekvatnu zamenu ili se nisu koalicioni partneri dogovorili, da produžavaju mandat i da to sve bude jasno i da se kaže da je to po zakonu. Cilj ovog stava i suština je ono što sam malo pre rekao. Hvala.

Pre nego što bih komentarisao naš amandman, prokomentarisao bih i podržao ovaj amandman kolega iz DSS. Trebalo je prihvatiti taj amandman. Zašto? Ministar je nov, ali je u medicini veoma dugo. Ako ova država pokušava strateški da razreši problem deficitarnih specijalizacija, pomenuti su neki od aneseziloga, tu su i patolozi, da ne pričam o tome, onda nije dovoljno samo da se skraćivanjem vremena dobijanje specijalizacije reši problem. Ako računamo i fluktuaciju kadrova koju su kolege pominjale, onda samo Ministarstvo zdravlja i Vlada trebaju da razreše problem.
Da kažem još jednu stvar, dobijanjem specijaliste i diplome specijalističke čeka svakog mladog specijalistu posao, sve nas je čekao, bar još četiri, pet godina da malo još više uđemo u problematiku kvalitetno te specijalizacije. Ministarstvo i Vlada što se tiče deficitarnih zanimanja i specijalizacija, u odgovoru što je rečeno da će da se stvori višak lekara lako može da definiše koje su deficitarne specijalizacije i strateški da se ponude dva načina rešenja. Možda postoji još neki način rešenja. Izuzev ovog skraćivanja vremena specijalizacije, koje ste pomenuli, dajte mogućnost i volonterskih specijalizacija, definisanih tačno za grane koje su deficitarne.
U odgovoru gde kažete da bi trebalo da se uskladi sa brojem stanovništva, vi to možete da uradite, da koristite evropske i svetske standarde, recimo, broj anesteziologa, broj radiologa na broj stanovnika, pa na osnovu toga da izgradite i kažete – odobrićemo 12 ili 25 volonterskih specijalizacija mimo ovih regularnih državnih. Iako ste odbili amandman koji je koristan, razmislite o tome, pa možda na neki drugi način u planu razmišljajte da pokušate da date uske deficitarne grane koje su potrebne kliničkim centrima, bolnicama i uopšte, da zdravstvo razrešite bar na ova dva načina, jer je za to, kada se krene, potrebno nekoliko godina da bi se bar malo broj tih deficitarnih specijalista smanjio. Nađite način da to strateški razrešite.
Amandman po kome sam se javio, to je amandman na član 33. U tom članu 33, da ne čitam, samo ukratko da kažem radi javnosti, pominje se kontinuirana edukacija, šta ona podrazumeva i akreditacije, zaduženost, koje su ustanove i da kontinuirana edukacija mora da bude akreditovana, takva je suština tog člana.
Pošto je suština tog člana koji se odnosi na kontinuiranu edukaciju, mi smo podneli isto amandman iz dva razloga. Prvi razlog, u uvodnom delu sam govorio da nam je smetao izraz "kontinuirana medicinska edukacija". Naravno, znam da je moja diskusija uzaludna, a i onda sam rekao i ponavljaćemo je stalno ispred SNS, da mi imamo naše domaće izraze, a to je stručno usavršavanje ili stalno stručno usavršavanje, bilo koje, u ovom trenutku govorimo o medicini. Osnovni cilj amandmana je da se koristi srpski jezik.
Već sa pomenuo, za sebe mogu da kažem, nažalost, da je ušlo u rečnik i medicinskih fakulteta i svih tih institucija koje obavljaju stručno usavršavanje - kontinuirana medicinska edukacija sa skraćenicom, neću onako, nego KME. Meni to smeta, a mislim da smeta i mnogim našim kolegama, ali je to kroz zakon, koji je donet, o lekarskim komorama uvedeno.
Ponavljam, treba neke stvari, izrazi, u duhu našeg jezika zakonski da se promene. Mi smo ovde stavili da iznad ovog naslova, gde se pominje kontinuirana edukacija, stoji "stalno stručno usavršavanje", s tim što smo mi sada u stavovima obrazložili i naveli šta to podrazumeva, odnosno gde se sprovodi. Smatramo da je to mnogo jasnije u našem amandmanu rečeno, iako je Vlada u odbijanju rekla da pitanje kontinuirane edukacije je edukacija koja se odnosi na Zakon o zdravstvenoj zaštiti, odnosno lekarskim komorama. Znamo mi to, ali kada ste vi već stavili ovde član, gde postoji definicija kontinuirane medicinske edukacije, mi smo odreagovali, što ste vi to onda stavljali tu, kada je rešeno Zakonom o zdravstvenoj zaštiti?
Naša primedba je da naš amandman na mnogo jednostavniji način prepakuje vašu ovu kontinuiranu edukaciju koju ste pomenuli u članu 33. Druga stvar, ponavljam, cilj je bio da se koriste reči koje su primerene našem jeziku, našem maternjem jeziku i da ponovo kroz to apelujemo da u budućnosti bilo kakvi izrazi, da li se odnosi na medicinu, ekonomiju, prava ili bilo koje oblasti, da ne koristimo engleske, anglosaksonske izraze, kada imamo u našem jeziku odgovarajuće reči koje su razumljive, ne samo za ljude koji rade u medicini, nego i običnim ljudima koji nemaju veze sa medicinom.
Predlažem da prihvatite ovaj amandman, a predlažem, ponavljam ono sa početka, da nađete način da amandman koji su podnele kolege, a odnosi se na volontersku specijalizaciju, ako ga ne prihvatite, bar nađete način i da razmišljate da pomognete razrešavanje deficitarnih kadrova raznih specijalnosti u medicini. Hvala.

Poštovana predsedavajuća, gospodine ministre, dame i gospodo narodni poslanici, razmatramo opet dva zakona, jedan se odnosi na zdravstvenu zaštitu, a na drugi na zdravstveno osiguranje. Primedba naše stranke SNS je prvo, ponavljao po ko zna koji put, opet ovaj hitan postupak donošenja zakona.
Ovaj zakon je od strane Vlade 14. jula upućen Skupštini i došao je u proceduru po hitnom postupku. Kada se analiziraju svi članovi, o kojima ću nešto kasnije da govorim, a i moj kolega, apsolutno se vidi da nema nekih drastičnih hitnih intervencija u ovom zakonu, koje bi zahtevale hitnu proceduru po onom poslovniku i po zakonu. Sve ove izmene koje su date u članovima mogle su da idu po redovnoj proceduri, ali naravno, mi kao opozicija to uzaludno ponavljamo, a nepotrebno je i sa strane vladajuće većine da se svi zakoni po hitnom postupku donose kao i ovaj.
Ovaj zakon, kao kada smo razmatrali izmene pre osam meseci, evo sada je 51 član, što promena članova, što dodatnih članova, pa kada se prisetimo pre par meseci opet izmena koje su se odnosile na interventno uređenje izbora u lekarskoj komori, gde smo imali primedbi, čak i Lekarska komora zbog problema, pa je bilo članova vezanih za dopunski rad, nekih 30 i nešto izmena, tako da u zadnjih osam meseci imamo ovde više od 100 članova.
Postavlja se pitanje da li je uopšte celishodno ove izmene raditi ili raditi novi zakon ili se ovo svesno radi, pa ćemo kroz šest meseci opet neku izmenu i dopunu i na taj način kozmetički doterujemo neke zakone, ali moramo kao SNS da stavimo primedbu da ovo nije u redu.
Donošenje ovih zakona, u suštini svaki zakon, pogotovo što se tiče zdravstva, za nas je sistemski i strateški, bilo koji članovi da se menjaju, pogotovo ovde o čemu ću da govorim, gde sada imamo uvođenje i centre za retke bolesti, Upravu za skrining. Smatramo davanje privremenih licenci, navodim samo tri stvari, smatram da je ovo ipak trebalo biti na javnoj raspravi, a ovaj zakon nije bio ni na sajtu. Ovde je politika po strani. Ovo su stručno metodološke stvari koje su predložene. Uvek treba da se čuje mišljenje struke i onih ljudi koji se bave tom problematikom. Najmanja greška će se napraviti ako se čuje struka i donošenje ovoga bez javne rasprave, pogotovo u ovim delovima, isključujem ova kozmetička doterivanja, a ove nove segmente koje donosimo ipak je trebalo da se čuje stručna javnost koja se odnosi na ovu problematiku. Manjkavost je ne samo sada, takvu primedbu smo imali i kod prethodnih izmena dopuna, govorim o zakonu o zdravstvu, ali i drugi zakoni i drugi poslanici u proceduri donošenje drugih zakona, da je ta javna rasprava ostavljena po strani, a sve pod obrazloženjem usaglašavanja sa EU.
Postoji i u Zakonu o zdravstvu šta je usaglašavanje, ali ovo što ovde Vlada predlaže to nema baš mnogo veze sa usaglašavanjem. Ovde su neke stručne kozmetike i tehničke kozmetike pojedinih članova, odnosno stručno metodološko uvođenje nekih drugih i novih organizacionih jedinica koje do sada nisu postojale.
Naša primedba je to da bi bilo kvalitetnije da se uradila odgovarajuća javna rasprava.
Treća stvar koju ponavljam i ponavljaćemo je stalno. Često, i kod prošlog zakona i kod pretprošlog zakona, smeta mi taj jezik. Mislim da bi trebalo svakom da smeta. Ovde mi smetaju dva izraza, a to je ta kontinuirana medicinska edukacija je imamo mnogo bolji naš izraz, možemo da se dogovorimo da bude stručno medicinsko usavršavanje ili stalno stručno medicinsko usavršavanje i drugi izrazi i sertifikati o kojima po ko zna koji put diskutujemo.
Ovo naglašavam i stalno i to treba stalno da naglašavamo, to je stvar do Vlade. Mora nezavisno da se radi o Zakonu o zdravstvu, pravima. Moramo da poštujemo svoj jezik, svoju državu i da u skladu sa tim dajemo odgovarajuće izraze.
Ako zakonskoj proceduri ubacimo te strane izraze oni polako postaju odomaćeni. Meni jako smeta što su taj izraz "kontinuirana medicinska edukacija" prihvatili su je i medicinski fakulteti. Skraćenica KME se održava. Mislim da je uvođenje u zakon kroz lekarske komore i kroz ovaj izraz postao odomaćen izraz, nije naš, stran je izraz i time je presudno uloga Vlade u donošenju zakona da koristi srpski izraz, jer posle toga se stvara inercija. Sada, uđite na sajt svih fakulteta medicinskih – stoji KME i plan KME-a. To je smešna skraćenica i nije u saglasnosti sa našim jezikom.
Ponavljam i ponavljaću jer sam diskutovao svojevremeno i na našim većima o nazivu javnog zdravlja, da ne širim priču.
Znači, u segmentu ova dva izraza treba promeniti i to je primedba treća.
Sledeća generalna primedba, kada se analiziraju članovi, ovde ima mnogo kozmetičkih doterivanja. Mnogo bi mi vremena trebalo kada bi analizirali svaki član da bi dokazali, da ilustrujemo da ima kozmetike.
Ilustrovao bih, recimo, u članu 2, ranije član 18, gde je precrtana tačka 19, a suština je da sredstva za izgradnju i opremanje zdravstvenih ustanova u državnoj svojini čiji je osnivač Republika i navodi se sve. Čitate precrtano, pa tu vidite, to su neke dve, tri rečenice dodate.
Ilustrovao bih još jedan, a takvih ima tridesetak. Naveo sam članove koji su zaista kozmetika. Imate da Komisija za procenu zdravstvenih tehnologija može radi procene davati mišljenje. To je član 9, a ranije 68. To je isto kozmetička promena, a da ne kažem da i ova kozmetika nije dobra – ako donosi, član 11, ne može se reći "može" nego ili "mora" ili "treba". Znači, i taj dodat stav nije dobar.
Sa druge strane, kao stranka poštujemo, u redu je, treba zakoni jer stavljamo primedbe, tehnički nisu dobro urađeni, treba ih doterati i slažemo se, ali onda kažemo da ne treba da ide po hitnoj proceduri, pa se u obrazloženju kaže – znate šta, od 52 člana, 11 članova menjamo da bi, videli smo iz raznih razloga, i tehničkih i jezičkih i da ne ulazimo, da uradimo doterivanje i prihvatamo, ali ne da se sada pojedini članovi kozmetički doteruju koji ne menjaju suštinu, možda stav neki, ali se uz njih dodaju suštinske stvari, pa se malo i mi rasplinjavamo, gubimo vreme na kozmetici, a onda treba da dođemo do nekih stvari koje su ovde nove i koje se u ovom zakonu pojavljuju kao nove i koje do sada nisu postojale.
Peta stvar koju hoću da pomenem, to je sada uvođenje kroz član 22. Uprave za skrining. Kaže – ministar rešenjem određuje zdravstvene ustanove na tercijalnom nivou, koji će obavljati... Ovo su retke bolesti, posle ću o državnoj upravi.
Dakle, imamo sada zakonsko uvođenje regulative u članu 13, to je novi dodat član, da se uvodi centar za određenu vrstu retkih bolesti i zove se centar za retke bolesti.
Naravno, u medicinskoj praksi susrećemo se, pogotovo zadnjih godina, u mnogim naslednim i stečenih, da ne ulazim u struku, retkim bolestima koje zahtevaju posebnu dijagnostiku, proceduru lečenja.
Sada ovde uvodite jedan novi centar, ali ste polovično rešili. Ovde navodite šta se radi u okviru centra. Odjedanput, posle toga, u zadnjem stavu kažete – zdravstvene ustanove su sada dužne da centru za retke bolesti dostavljaju podatke o broju dijagnostikovanih lečenih pacijenata.
Čekajte, ako formiramo i ministar određuje centar za retke bolesti na tercijalnom nivou zaštite, koje će to druge zdravstvene ustanove nižeg ranga sada da budu edukovane? Polazi se od toga, ako to predlažete, da na tom mestu moraju da budu uslovi dijagnostike, lečenja, edukacije kadrova koji tu radi na jednom visokom nivou, a da dijagnostika retkih bolesti predstavlja veliki problem.
Suština je da ovi nivoi niži zdravstvenih ustanova trebaju to da naslute i odmah da proslede tamo. Znači, ovde ovim stavom dovodite u zabunu, jer retko oboljenje, pa ne može ni jedna bolnica, bilo koja i da je dobro opremljena, na nivou jedne opšte bolnice, ali stručno da sada ona tu dostavlja podatke, a ovim ste rekli, znači, oni trebaju tu na neki način da dijagonostikuju i da leče, a to nije u redu. Oni trebaju i tu treba razlučiti i reći da, u slučaju sumnje na retku bolest, zdravstvene ustanove su dužne da proslede bolesnika sa retkom bolešću prema tom centru.
Znači, uvodi se centar za retke bolesti. Po ovom nivou organizacije, to su ustanove visokog ranga, tercijalno opremljene, ali kažem zadnji stav je zbunjujući i niži rangovi zdravstvenih ustanova trebaju samo te pacijente, gde se naslućuje retka bolest, da se prosleđuje dalje.
Uvodi se nova organizaciona jedinica, a to je, kako je rečeno u novom članu 22. to je dodati član, kaže se – radi obavljanja poslova, ovo čitam radi javnosti, mi ovde smo to isčitali, Državne uprave u oblasti unapređenja organizacije i sprovođenja skrining programa, osniva se uprava za skrining programe i navode se poslovi koje oni obavljaju. Sad ta uprava, ovo je u stvari jedna nova agencija, sada opet agencija koja treba da se pravi skriningom. Tu se određuje šta radi ministar, šta uređuje Vlada i samo se to navodi. Ovde se čak u ovom članu ostaje nejasna i kako će da bude organizovana ta Državna uprava i njihovi ciljevi, apsolutno. Nema ni rečenice koje bi mogle, kako ima običaj Vlada u svojim zakonima da kaže, a ovde ni to nije urađeno – način organizacije, Uprave za oblast skrininga uređuje ministar posebnim aktom. Sad to ja parafraziram.
Znači, ovde je navedeno da se osniva, a čak nije ni to dato. Samo se navode ciljevi. Da ne ulazimo zašto je potrebna diskusija stručne javnosti, jer ne mogu u glavi sada da zamislim, kako će da funkcioniše ta uprava. Zato što je u obrazloženju ove uprave, to je obimno, i u redu je obimno obrazloženje kao za sve druge članove, ovde je na nekoliko strana, za sve oblasti medicine, i da ne čitam, a to je ono što je poznato, pa čak i običnim ljudima, preko raznih kampanja, televizijskih i u novinama - o raku dojke, o raku grlića materice.
Suština je šta će i kako će ta uprava da predlaže neke standarde za sprovođenje, da donosi stručno metodološka uputstva, kada ona treba od ljudi koji se bave tom oblašću koji u stvari celu problematiku znaju, koja je već organizovana na nivou zdravstvene zaštite, od tercijalne do izabranog lekara, u stvari samo na jedan dragi način treba prekomponovati. Na ovaj način se daju pare za jednu, ja ću upotrebiti izraz agenciju, za jednu novu agenciju, za direktora, za pomoćnike direktora, za neku administraciju. Ko će da radi u toj upravi, ovde se ne kaže. Samo se lepo kaže kako se postavlja direktor, pa kako se postavljaju pomoćnici direktora, pa da će svaki skrining imati svog pomoćnika. Znači, još jedan dodatan budžetski trošak uvođenjem ovakve uprave.
Ne kažem da ovo nije korisno, ali kažemo da je ovo nepotreban trošak budžeta i ovo može kao skrining koji je već odomaćen desetinama godina u našem zdravstvu, uobličiti na uobičajen način. Samo da ilustrujem, i dan danas imate organizacije za prijavu zaraznih i onkoloških bolesnika – da li kod mene na patologiji, da li se ide sa odeljenja operisanih, koji idu prema Institutu za javno zdravlje, to je jedan nakaradan izraz, treba da bude narodno zdravlje, a ne javno, ali, moram da ga koristim. Tako da, ovo je nepotreban trošak.
Sve na drugi način može da se razreši. Opet se neki skroman novac, kojim raspolaže celokupno zdravstvo, odvaja za nešto.
Ne zameram za struku, nego što će ovde opet odgovarajuća administracija da radi, da bi sve to vodila i da na taj način troši budžetska sredstva iz zdravstva koja su mala.
Ovde u završnom delu i sami kažete da će ovo tek zaživeti od 2013. godine. Za sada nema sredstava, tako da je ovo apsolutno u ovom delu i u ovom trenutku nepotrebno. Opet kažemo da je ovo moglo na drugi način da se razreši.
Vidim da mi vreme ističe, ali ću pomenuti još, pa ću nastaviti ispred poslaničke grupe, da se pojavila jedna novina. To je sledeća stvar – licenciranje. Privremeno licenciranje koji treba da dobiju oni, pretpostavljam, strani državljani, oni ugledniji i vičniji u novim metodologijama koju trebaju da donesu kod nas da bi se edukovali kadrovi i zato se daje privremena licenca. To je prema rečima direktorke Lekarske komore bila njihova primedba još pre četiri godine, a i sada je imaju.
Taj deo koji je novina treba zakonski regulisati. Trebalo je ipak i u tu imati jednu malu odstupnicu. Zašto? Znate, neki od nas su bili u inostranstvu, ja sam bio u Americi. Znate li koliko tih ljudi, i ministar zna, ti koji su velikog imena, a tamo, da ne čitam u članovima, pored pozivnog pisma, sad on treba da dostavi kakva je metodologija i svoju licencu, pa da dokaže da radi tamo. On će da kaže – čekajte, vi me zovete. Ja ne dam ni mojoj sekretarici da pošalje moju licencu. Ako vam trebam, doći ću. Ako vam ne trebam, ja u mojoj zemlji imam dobra primanja.
To je zakonski trebalo rešiti, ali je trebalo uobličiti, jer ćete se sresti, a upoznao sam dvoje ljudi koji su puni sebe, odlični su, ali jednostavno, ako ih pozivate i ako nam trebaju, oni neće da donose i da ispunjavaju naše uslove, nego svoje. Tako da za privremenu licencu može u nekim situacijama, ovakvim koje mogu da se dogode, a nisu tako retki ni u svakodnevnom životu, da se da neka odstupnica u samo jednoj rečenici.
Da li meni ističe vreme? Dobro, završavam, pa ću nastaviti kasnije.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, naš amandman se odnosi na član 15, po prethodnom zakonu član 112. i odnosi se na obaveze učenika. Tom članu su navedene sve obaveze učenika, a stvar je da je u tom članu pridodat stav 3. i sada ću ga pročitati, pošto je naš amandman baš vezan za stav 3. Dodaje stav 3. koji glasi: "Učenik, roditelj, odnosno staratelj učenika dužan je da
blagovremeno pravda izostanak učenika i dostavlja potpune i tačne kontakt informacije". Ovo čitam radi građana koji prate ovo razmatranje amandmana.
Naš amandman koji se odnosi na ovaj član, glasi: " Učenik, roditelj, odnosno staratelj učenika dužan je da blagovremeno pravda izostanak učenika i dostavlja potpune i tačne informacije o razlozima izostanka, a ukoliko je razlog izostanka zdravstveno stanje učenika, mora se priložiti potvrda lekara nadležne zdravstvene ustanove".
Mi smo hteli da u ovom pravdanju izostanaka, koje može da bude iz razloga takmičenja, sportskih aktivnosti i te obaveze koje proističu iz nekih aktivnosti učenika, značajnih za njih i za školu, su u redu, ali ono što je najčešće, to je izostanak iz zdravstvenih razloga i to mora na jedan obavezujući način i za roditelja, staratelja ili učenika da bude, a to je priloži potvrda lekara odgovarajuće zdravstvene ustanove da je gubitak časova, odnosno gubitak nekoliko dana iz zdravstvenih razloga, zakonski bi trebalo da se reguliše.
U odgovoru zašto ne prihvatate ovaj amandman sa ovim dodatkom, kažete: "amandman ne treba prihvatiti, jer učenik koji je bolestan ne mora obavezno i u svakom slučaju da zatraži pomoć lekara". Ova rečenica daje mogućnost kalkulantske manipulacije dece i roditelja, što je svakodnevica i u svakoj školi. Da li je u pitanju gradivo ili popravljanje ocena ili pismeni zadaci, uglavnom učenici na odgovarajući način pred pismene zadatke, pred popravljanje ocena izostaju iz škole. Ne kažem da je to uvek njihovom krivicom, možda su te nedelje ispitivanja iz više predmeta, što podrazumeva i veći napor za decu i onda oni, da bi došli spremni i popravili ocenu, imaju opravdanje, kako ste vi rekli, gde svaki učenik, roditelj ili staratelj može da dođe da opravda i da kaže da je bio bolestan.
Neću da ulazim u zdravstvene aspekte, koja su to oboljenje ili koje je to blago oboljenje koje bi jedan učenik sam trebalo da odleži dan, dva ili tri kući i da sam sebe leči, iako lekovi svih vrsta, za temperaturu ili grip, mogu da se kupe po apotekama. Kao doktor smatram da svako bolesno stanje bilo kog učenika, da li je prvi razred osnovne škole, srednje, zahteva odgovarajuću terapiju.
Ovo daje mogućnost kalkulacija i ne bi trebalo na taj način privikavati, a ovo je na neki način privikavanje i uvođenje u praksu da je dovoljna reč roditelja ili staratelja da je dete bolesno. Uvek kad postoje takve mogućnosti, gde postoje tumačenja koja su fleksibilnija, to stvara mogućnost "prave manipulacije", ali kalkulacije koja nije dobra. To bi isto bilo kao kad ja ili bilo ko drugi ne bi išao pet dana na posao i rekli direktoru da smo bili bolesni, ali da smo se sami lečili. Možda nije odgovarajuće poređenje, ali to je to.
Smatramo da bi trebalo u ovom delu, to je i pedagoški momenat i ne dovođenje u neugodnu situaciju razrednog starešine i škole, da se ipak ovaj deo pravdanja vezan za zdravstveno stanje učenika stavi u zakon i time daje mogućnost i ograničavanje da se taj deo zdravstvenog i bolesnog stanja zloupotrebljava na drugi način. Hvala.
Koristio sam vreme poslaničke grupe.

Ovaj naš amandman se isto odnosi na ovaj član 17. o kome smo do sada diskutovali i gde je praktično u odgovoru Vlade u odbijanju svih ovih amandmana obrazloženje koje se poziva na amandman kolege Miletića Mihajlovića, a koji je prihvaćen.
Da ne bih čitao amandman u celini, uglavnom, naš amandman se malo razlikuje od ovih amandmana, a u kom delu? U ovom delu, u članu 17. u stavu 3. gde se govori o vaspitno-disciplinskom postupku, gde se kaže da se on pokreće najkasnije u roku od 60 dana, da treba da budu saslušani svi potrebni i relevantni učesnici i da se donosi na kraju rešenje.
Amandman kolege Miletića Mihajlovića jeste u delu prihvaćen, jer smo mi u našem amandmanu, pored toga što smo tražili da se ovaj rok od 60 dana skrati na 30 dana, dodali i rečenicu, jer smo smatrali i u celom ovom stavu i u ovim prethodnim amandmanima, pažnja je data na pokretanje disciplinskog postupka, na učesnike i ko pokreće.
Uopšte, u ovom stavu nema vremena kada će i u kom roku da se završi taj vaspitno-disciplinski postupak. Mi smo u našem amandmanu u stavu 3. pored toga što smo tražili da se rok od 60 dana smanji na 30 dana, dodali i rečenicu da – postupak mora biti završen pre kraja tekuće školske godine. Možda to izgleda ili je Vlada i donosioc ovog zakona smatrao da je logično da će postupak da se završi u toku školske godine, ali mi smatramo da to treba u ovom stavu i da stoji napisano da je rok okončanja disciplinskog postupka školska godina. Zašto?
Zato što u praksi može da se dogodi iz raznoraznih razloga, svesni da se disciplinski postupak prolongira i po završetku godine, a takve stvari se i potencijalno, pogotovu u slučaju tih težih prekršaja koji mogu da se dogode, da u tom slučaju on bude obesmišljen ako se završi školska godina i bude taj disciplinski postupak nedovršen ili okončan maltene u letnjim mesecima.
Smatramo da je trebalo u ovom stavu dodati još rečenicu okončanje, vremenski period, a to je školska godina kao krajnji rok da se okonča ovaj vaspitno-disciplinski postupak. Hvala.

Ovaj naš amandman se odnosi na ovo poglavlje označeno kao vaspitno-disciplinske mere i postupci. Ovaj amandman se odnosi na član 18. gde amandmanom tražimo i predlažemo da se briše stav 1. tog člana 18. Sada ću da pokušam prvo da pročitam kakav je predlog Ministarstva za ovaj član, a napraviću paralelu sa prethodnim stavovima ovog istog člana, jer time što mi predlažemo da se briše ovaj stav 1. ovog istog člana, praktično afirmišemo i smatramo da su rešenja iz prethodnog zakona bila bolja i adekvatnija i pokušaću to da obrazložim.

Vidite, u novom predlogu kaže se: "Za učinjenu povredu zabrane iz člana 44. i 45. ovog zakona vaspitno-disciplinska mera: 1) ukor direktora ili ukor nastavničkog veća: 2) premeštaj učenika od petog do osmog razreda u drugu osnovnu školu na osnovu odluke nastavničkog veća, uz saglasnost roditelja, odnosno staratelja i škole u koju prelaze." Ovo čitam radi javnosti, odnosno građana. Sada u starom stavu ovog člana 115. je ovakvo rešenje bilo: "Premeštaj učenika od petog do osmog razreda u drugu osnovnu školu na osnovu odluke nastavničkog veća, uz saglasnost roditelja, odnosno staratelja". Ovde nema ponuđeno saglasnost škole u koju se prelazi. Zato mi smatramo da je prethodno rešenje bolje, jer ovde se stvarno može pojaviti jedna situacija da u premeštaju učenika od petog do osmog razreda u drugu školu, da li direktor, da li nastavničko veće te druge škole ne da saglasnost. Verovatno u praksi se to neće dogoditi ali, s druge strane, ako dajete mogućnost da treba školu u koju prelazi đak, pogotovo ako je napravio težak disciplinski prekršaj, da ne govorim da su u članu 113. jasno definisane teže povrede koje može učenik da učini, smatramo da je prethodno rešenje bolje, jer ovo nedoumica i nedorečenost, koja može da stavi i ovo da je potrebna saglasnost škole u koju prelazi, komplikuje ovaj stav.

Što se tiče tačke 3. istog stava, u sadašnjem predlogu se kaže, sledeća disciplinska mera, treća je za učenike srednje škole: "isključenje učenika iz škole, odnosno škole sa domom". Pročitaću kako ovo glasi u prethodnom zakonu: "prestanak svojstva učenika srednje škole u toj školskoj godini, bez prava na nastavak obrazovanja u istoj školi, a učeniku smeštenu u školu sa domom, prestanak svojstva učenika u školi i prava na smeštaj u domu u toj školskoj godini, bez prava nastavka obrazovanja u istoj školi i smeštaj u istom domu.

Znači, mnogo je precizniji stav koji jasno kaže da taj učenik nije samo isključen za tu školsku godinu, nego ne može da nastavi školovanje i u narednoj školskoj godini u toj školi.

Ovo rešenje koje sam pročitao gde samo kaže – isključuje se, opet stvara jednu pravnu prazninu. Da li to podrazumeva ako je isključen iz ove školske godine da će on u sledećoj moći opet u istoj toj školi da nastavi školovanje, odnosno smeštaj u istom domu?

Ovo predloženo rešenje, ove vaspitno-disciplinske mere smatramo u ovom delu da su mnogo nepreciznije jer ili prave pravnu prazninu ili daju mogućnost tumačenja ili neugodnih situacija u odsustvu saglasnosti, a da je u ova prethodna dva stava ove vaspitno-disciplinske mere prethodnog zakona bile mnogo jasnije, preciznije i stvarno stvarale malu mogućnost da mogu da se tumače na jedan ili drugi način. Hvala.

 Naš amandman se odnosi na ovaj član, o kome smo sigurno zadnjih 40 minuta raspravljali. Naš amandman se odnosi na stav 4, mada se ovaj stav 4, radi javnosti da kažem, odnosi na postupak u odlučivanju o izboru nastavnika verske nastave. Naš amandman je ovde samo korekcija redosleda, odnosno postupaka. Verovatno je ovde napravljena greška, jer ovde se kaže da za odlučivanje izbora nastavnika verske nastave direktor vrši uži izbor kandidata, a onda ih upućuje na prethodnu proveru psihofizičkih sposobnosti za rad sa decom. Kad dobiju rezultate psihofizičkih sposobnosti, onda se konsultuje i vidi se da li su ti kandidati na listi nastavnika verske nastave koju su dale tradicionalne crkve. U suštini naš amandman je bio da se predloži da se prvo utvrdi da li su na listi kandidata, što je logično, pa tek onda da idu na proveru psihofizičkih sposobnosti. Znači, to je suština našeg amandmana, da je redosled u ovom stavu bio pogrešan.
U odgovoru Vlade, sada smo i čuli, amandman se ne prihvata jer je prihvaćen amandman poslanika Mićunovića, kojim se ovaj stav 4. briše. Gledano tehnički, stvarno, razmatranje ovog amandmana je bespredmetno. Sada brisanje ovog stava 4. opet nas stavlja u jednu situaciju. Prvo, pitanje verske nastave, svima nama je jasno i rečeno je, je veoma osetljivo pitanje, pitanje koje sigurno treba na adekvatniji način razrešiti kroz naredne godine. Ovih 10 godina nije bio dovoljan period da se na pravi način to razreši. Uvažavam listu svih kandidata za nastavnike verske nastave svih tradicionalnih crkava kod nas, ali uvažavam i one nastavnike koji predaju druge predmete u tim školama, ali, na ovaj način, brisanjem ovog stava odjedanput u praksi biće situacija da oni imaju jednu proceduru izbora, a izbor nastavnika verske nastave drugu. Ministarstvo treba da nađe pravu meru i rešenje, jer brisanjem ovog stava nastaju neke druge neugodnosti u školama oko tog izbora, jer izbor kandidata za ta nastavnička mesta za versku nastavu je praktično drugačiji.
Sa druge strane, trebamo da uvažavamo, normalno, mišljenje svih tih tradicionalnih crkava. Tako da razmišljanje ministarstva treba da razreši ovaj praktični problem, da nema primedbi drugih nastavnika koji su isto završili neke druge fakultete, koji su slušali pedagogiju, koji su uložili trud da postanu nastavnici u srednjoj ili osnovnoj školi, isto veliki trud. Sa druge strane, ovaj deo osetljive verske nastave, koji treba da prenese neku tradiciju tih tradicionalnih crkava kod nas i da se uhoda na pravi način.
Samo je moj komentar, pošto je naš amandman praktično stvarno postao bespredmetan i priznajem da je obrazloženje u redu, ali da prihvatanje ovog amandmana stvara neke druge probleme koji će verovatno u praksi da se pojave i da ministarstvo nađe način da izbalansira i nađe pravo rešenje kako bi bile predupređene situacije koje mogu da nastanu zbog ovoga. Hvala.

Pošto sam očigledno poslednji govornik večeras, nalazim se u situaciji da ću ponoviti sigurno neke stvari koje su kolege iz drugih poslaničkih grupa iznele. Ove promene i dopune zakona imaju malo članova – 31 član. Tako da, i primedbe koje se iznose u dosadašnjoj raspravi, koje se iznose su slične i verovatno bi bile slične primedbe da su učestvovali u diskusiji i poslanici vladajuće većine, pošto su neke od njih stvarno objektivne.
Pre nego što krenem na konkretno komentarisanje nekih elemenata ovih dopuna, moram da prokomentarišem. Uvek kad se ovde diskutuje o bilo kom zakonu koji se odnosi na obrazovanje, vaspitanje, ja sam uvek u nedoumici svi znamo da su takvi zakoni krucijalni za jedno društvo i da je donošenje tih zakona, veoma kompleksna interakcija. S jedne strane, đaka i učenika, s druge strane, njihovih roditelja, pa onda nastavnika a direktno i indirektno iz same države i društva. Tako da donošenjem tih zakona predstavlja interakciju svih tih interesa koji postoje u školstvu.
Možda sam ja malo i staromodan, pa ovo što kažem neće možda ni odgovarati, ja ipak smatram da mora svaka država da malo više kroz zakonske akte ipak izgradi sistem mnogo većeg uvažavanja nastavnika. Mnogo većeg uvažavanja, poštujem prava deteta, poštujem prava studenata, verska prava, sva prava koja smo mi ovde izglasali i koja su opšte priznata i prava koje jedno demokratsko društvo mora da uvažava.
Kada govorimo u konkretnom zakonu, malo više treba, jer 99% možda i više nastavnika obavlja odgovorno posao. Ti pojedinačni slučajevi koji se događaju i koji su uvek prikazani u medijima ipak ne predstavljaju populaciju nastavnika, jer najveći procenat obavlja savesno i u ovim teškim, ekonomskim i socijalnim uslovima u kojima se obavlja posao ne samo njihov nego svih struktura, znači, oni odrađuju kako treba.
S druge strane, isto je i najveći procenat đaka i učenika se nalaze u granicama pa da kažemo isto u 90% možda u manjim procentima, ali to je procenat 2%, 97-96% to su deca sa nekim malim normalnim nestašlucima, a opet oni drastični primeri koje opet čitamo u medijima ne prezentuju tu mladu populaciju đaka i učenika. I sada svaki zakon o kome mi pričamo u stvari po meni je ristrikcija i kada govorimo ovde je i jedno poglavlje su disciplinske mere za te drastične primere, jer za onu apsolutno najveću većinu i nastavnika na prvom mestu, i učenika sve se završava u regularnim procedurama.
Tako da, diskutovati o ovakvim izmenama u 31. članu je veoma teško, ne sumnjam u dobru nameru objektivno kažem ministarstva da je ovih 31. član proizišlo iz potreba u realizaciji kako je rečeno onda primedba sindikata, usklađivanje sa drugim zakonima tako da sigurno da su ove neke izmene koje trebaju da poboljšaju kvalitet tog zakona.
Sada bih krenuo o nekim konkretnim stvarima da kažem sigurno ću da se ponovim u nekim konstatacijama pošto kad bi se tih ko je pratio diskusije dosta se preklapamo u primedbama. Prvo bih krenuo eto ovde ste ubacili u član 1. zakon i nagovestili ste potrebu donošenja zakona o obrazovanju odraslih, što je stvarno značajno, jer prema statističkim podacima kad smo još pre dve godine diskutovali o ovom zakonu, kad ste vi zvanično dali podatke koliko ima sa osnovnom, sa nesvršenom i srednjom to je više od 40% populacije. Tako da je to sigurno isto veoma važan zakon, samo lično mislim kad gledam ova formulacija je vam je ako hoćemo da poboljšamo zakon neadekvatna, mislim može da bude bolja. Kažete - specifičnosti obavljanja delatnosti obrazovanjem. Ovo specifičnosti obavljanja mislim da je nepotrebno, svaka delatnost ima svoje specifičnosti. Nisam pravnik, nisam lingvista, ali sigurno da je dovoljno reći – delatnosti obrazovanja odraslih u sistemu obrazovanja i vaspitanja uređuje se posebnim zakonom.
Kad kažemo, specifičnost odnosi se na svaku profesiju, tako da mislim da ovaj deo nekako tehnički nije dobar. Onda isto, primedbu, nisam bio na raspravi u načelu, onda opet je formalno tehnička primedba, kad ste dali kod baze podataka u članu 10a, i lepo ste naveli šta je ustanova, kako vodi bazu, pa baza podataka predstavlja skup, pa evidenciju, da ne navodim.
Imate u članu, 10b, opet dajete u prva dva stava podaci o ustanovi šta je to i podaci o deci i učenicima. Čisto tehnički ova dva stava više pripadaju, gledajući koncept zakona odnosno izmena koje ste dali, pripada ovom članu 10a.
Tako da apsolutno prva dva stava daju neku definiciju pojma šta znače ti podaci o deci i o ustanovama, pa pri tome ovaj deo je na neki način za 10b ne upada i ne pripada ovom konceptu.
Isto tako, kad ste ovde navodili podatke, sad sam ja malo konkretan, primedba u stavu 4. člana 10b "određivanje obrazovnog statusa dece i učenika, prikupljaju se" navodite sve podatke koji treba da uđu u tu bazu podataka.
Mislim, da ste napravili propust pored ocena o ispitima, klasifikacionim periodima, znate, određen broj dece učestvuje na takmičenjima. Ako vodimo bazu podataka treba da svakog učenika koji učestvuje na takmičenju i ostvario, pa da se kažu osvojene nagrade, da bi u tom delu trebalo obratiti pažnju na te nagrade i pohvale koje pojedini učenici osvajaju na takmičenjima, a to je njihov trud i tako bi vi na ovaj način, već kad govorite o tim podacima koji se odnose na decu i učenike upotpunili apsolutno sve te podatke koje ćete da vodite u bazi podataka.
Sledeća stvar koja je primedba, ponavljam se ovde, odnosi se na poglavlje koja su vezana za prava deteta i učenika je odgovornost učenika. Imam jedno pitanje ministru, kad je pravljena ova razlika, u prethodnom zakonu je bilo ocenjivanje od šestog do osmog razreda sada menjate od petog do osmog, šta je to presudno? Po mojoj logici stvari prvi i četvrti razred bi mogao da predstavlja jednu celinu a posle peti i osmi razred. Koje je to objašnjenje, na osnovu kojih istraživanja je peti razred privikavanje, adaptiranje na novu nastavu, znate sva ta deca kada krenu u školu rastu sa okruženjem izloženim i televiziji i mnogim filmovima koji imaju agresivnost u ponašanju, tako da se ona od rođenja vaspitavaju i deluju i okolina i porodica i škola na njihovo vaspitanje.
Znači, ne znam na koji način takvo jedno pitanje, verovatno, pretpostavljam da ste na osnovu mišljenja odgovarajućih pedagoga, ali opet bih voleo da čujem obrazloženje što je to tako napravljeno? Što je bilo šest, a sad pet, a što nije četiri, jer neka celina. Oni koji učestvuju u prosveti, ponavljam je do četvrtog i od petog do osmog, tako da je to neka primedba.
Isto ponavljam primedbu ove situaciju kod te disciplinske odgovornosti premeštaja u školu. Mislim da ovo na adekvatan način nije rešeno. Verovatno i vi sami, ne mislim vi kao ministar, nego sigurno je to veoma delikatan problem kad treba da se premešta iz druge škole. Ovde imate uslovljenost, a šta ako se roditelj ne složi da će da pređe dete ili šta ako neće staratelj, to su drugi pominjali. Kako razrešiti takav problem koji će možda da se dogodi kao što imamo mali procenat agresivnih nastavnika i dece, tako će i ovo da bude retko ali može da se pojavi kao problem.
Priznajem kad bi mene neko pitao, ne bih znao kako bih razrešio situaciju, ali bih tražio mišljenje. Tako da ovaj deo je primedbam, ovo uslovljavanje je stvarno na ovaj način, jer stvara mogućnost da li ćete ubeđivanjem, da li će na neki način razgovora, pregovora, pritisaka za prebacivanje i nastavak školovanja u drugu školu učenika, koji je za premeštaj.
Na odgovarajući način, kao primedba, isto možda od vas, a možda stručni tim predloži ovo kod primene nastavnika. Znate, nekad i kad su se upisivali fakulteti, a pogotovu kad, glupo je što kažem na medicini, tražilo se uverenje lekarsko da ste vi sposobni, vi odete i ovaj samo napiše lekarsko uverenje. Nažalost, bilo je da i ne pregleda nekog, jer imamo i Zakon o deci sa posebnim svojstvima i Zakon o hendikepiranim da mogu da studiraju, da se prilagođavaju, da se oni uključe u zajednicu.
Koje su to psihofizičke i kako biro može da proverava psihofizičke sposobnosti jednog nastavnika?
(Predsedavajuća: Narodni poslaniče, vreme koje je na raspolaganju vaše poslaničke grupe je iskorišćeno.)
Samo minut, hvala, ja sam očekivao, ne bih ništa novo rekao, jer bih ponovio stvari koje su prethodni poslanici rekli. Podržavam te diskusije i primedbe, mislim da su opravdane i da tu sigurno nešto kroz amandmane možete da usvojite i da još poboljšate ovaj zakon. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 27, radi javnosti da kažem, odnosi se na obavezu vođenja knjigovodstva i evidencije, gde politički subjekti, koji imaju predstavnike u predstavničkim telima i registrovane političke partije, treba da podnose i da vode knjigovodstvenu evidenciju o poreklu, visini i strukturi prihoda i rashoda.

To je suština člana 7, ali je u stavu 5. predviđeno da sadržinu i način vođenja evidencije iz ovog člana bliže uređuje direktor Agencije.

Naš amandman se odnosi na to da se reči "direktor Agencije" menjaju rečju "Agencija", jer i po Ustavu i po Zakonu o državnoj upravi direktor ne može biti ovlašćen da donosi propise. Već je pred Ustavnim sudom pokrenut spor za ocenu ustavnosti istih takvih odredbi Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, tako da praktično ovakvo rešenje u ovom stavu sigurno potencijalno dovodi u opasnost da ovo može na Ustavnom sudu da bude poništeno i ti svi pojedinačni akti koje bi doneo direktor Agencije.

Ovaj naš amandman se odnosi na to da se eventualno izbegne takva situacija i apsolutno ne znamo zašto je ova izmena bila problem, pošto samo može da mimoiđe eventualni problem koji bi mogao da nastane.

Smatramo da treba da se prihvati ovaj amandman. Videćete da i u sledećem amandmanu imamo sličnu primedbu što se tiče iste situacije koja se odnosi na Agenciju. Hvala.

Vidite, malopre sam dao obrazloženje jer se i u ovom članu slično ponavlja. Ovaj član se odnosi na pisanje izveštaja o troškovima izborne kampanje, gde se opet predviđa da se po završenoj izbornoj kampanji uradi izveštaj o troškovima te izborne kampanje. Pri tome, opet je slična situacija kao u članu 27. što se tiče knjigovodstva i evidencije, pa i ovde tu sadržinu izveštaja o troškovima treba bliže da uredi direktor Agencije.

Naš amandman se opet odnosi na to da se reči "direktor Agencije" zamene rečju "Agencija". Da ne ponavljam obrazloženje koje je apsolutno isto kao za onaj prethodni član koji sam obrazlagao, jer su praktično obrazloženja apsolutno identična. Ponavljam, još jedanput, ovo apsolutno nije bilo nešto što bi previše ulazilo u suštinu zakona, da se ne prihvati amandman, a pri tome se stvarno izbegavaju nepotrebne potencijalne komplikacije koje bi mogle da nastanu u slučaju ispitivanja ustavnosti ovog stava ovog člana. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član se odnosi na kažnjavanje političkih stranaka. Taj stav 1. glasi: "Novčanom kaznom od 200.000 do 2.000.000 dinara kazniće se za prekršaj politička stranka, ako" pa se navode u 19 tačaka sve prekršaji koji su predviđeni ovim članom.

Naš amandman se odnosi na to da se ove reči "politička stranka" zamene rečima "politički subjekat", jer smatramo da je to adekvatan izraz. Zašto? Vidite, u samom ovom zakonu o kome raspravljamo ceo dan, praktično, pored političkih stranaka imamo koalicije i grupe građana i kada se sagledaju svi članovi ovog zakona vidi se da ipak i grupe građana i koalicije imaju odgovarajući pravni subjektivitet u smislu da moraju da pribavljaju finansijska sredstva, da imaju svoj račun, da pišu finansijske izveštaje, da preko tih računa vrše platni promet i sve im to daje u tom pravnom prometu i odgovarajući položaj pravnog lica. Pa, prema tome ovakvim 1. stavom ovog člana u stvari imamo jedan neravnopravni odnos, gde se bukvalno ove kaznene odredbe odnose samo na političke stranke, a ne praktično ni na koalicije ni na grupe građana, dakle, one se u tome ne stavljaju se u ravnopravni položaj sa političkim strankama.

Zato smatramo da bi se održalo ustavno načelo jednakosti svih pred Ustavom i Zakonom, pogotovo što je to i zakonom predviđeno, da treba da se promeni i da je adekvatan izraz, pa, umesto "političkih stranka" da stoji "politički subjekti".

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ovaj član 167, ovo više radi javnosti, pošto su poslanici upućeni u ove članove, odnosi se na vršenje inspekcijskog nadzora i na to u kojim uslovima sportski inspektor donosi rešenje, po ovim tačkama od 1) do 6), šta ta rešenja sadrže i na šta se odnose.
Pošto se taj član odnosi na inspekcijski nadzor, mi smo podneli amandman koji se odnosi na dva stava, na stav 1. i stav 3. Predlažemo da se u ovom članu 167. u stavu 1. tačka 3) briše zato što se tu kaže da „nalaže uspostavljanje stanja sportskog objekta koje odgovara njegovoj nameni, o trošku vlasnika sportskog objekta“, da ne čitam dalje.
U suštini, opravdani razlozi sigurno postoje i sigurno da ova tačka govori o dobroj nameri, ništa nije sporno. Ali, ono što je praktična stvar jeste da su pravno sigurno slabe mogućnosti da može to da se naloži vlasniku zato što to može da bude u sukobu i sa interesom i sa voljom vlasnika, a pogotovu što su druge tačke u ovom 1. stavu rešile neke situacije.
Naravno, ovaj naš komentar ne treba mešati sa potrebom otklanjanja nedostataka da bi objekat mogao da se koristi. Ponavljam, to je sadržano u st. 4. i 5, u tim situacijama kada je potrebno da se mogu otkloniti odgovarajući nedostaci, kako bi se objekat koristio. To je prvi deo amandmana.
(Predsednik: Upravo ste potrošili vreme, ali završite rečenicu.)
Drugi deo amandmana se odnosi... samo da pročitam: „Žalba iz stava 2. ovog člana ne zadržava izvršenje rešenja“. Smatramo da to nije u skladu sa Ustavom, Zakonom o državnoj upravi i opšteprihvaćenim pravima i Konvencijom o ljudskim pravima, tako da mora da postoji dvostepenost, mogućnost žalbe. Hvala.

Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, mi smo podneli amandman na član 76. On se odnosi na dodati novi stav 2. u članu 182. Ja bih pročitao tu rečenicu na koju se odnosi amandman. U Predlogu ovog zakona kaže se: „Zabeleška iz stava 1. ovog člana sadrži sve relevantne podatke o danu, mestu i vrsti objekta, kao i o imenu investitora ili izvođača radova, ukoliko je ono poznato, a ukoliko nije, postupak će se voditi protiv nepoznatog lica.“
Našim amandmanom predlažemo da se u ovom stavu brišu reči „sve relevantne“. Smatramo da je prisustvo ovih reči „sve relevantne“ apsolutno nepotrebno i da može da dovede do nejasnoća u tumačenju. S druge strane, Zakon o opštem upravnom postupku i drugi procesni zakoni ne poznaju izraz „relevantni podaci“, pa ovaj izraz ne bi trebalo da stoji ni u ovim posebnim zakonima.
Kada bismo posle brisanja ovih reči pročitali rečenicu ona bi mnogo preciznije glasila: „Zabeleška iz stava 1. ovog člana sadrži podatke o danu, mestu i vrsti objekta...“ itd., da ne čitam dalje. Praktično, ove dve reči su nepotrebne.
U odgovoru Vlade je ovakvo obrazloženje: „Amandman se ne prihvata, s obzirom da je neprecizan, a da je predloženo zakonsko rešenje u skladu sa odredbama opšteg upravnog postupka.“ Mi tvrdimo da ovakvi izrazi ne postoje u tim zakonima o opštem upravnom postupku. Možda je obrazloženje trebalo da bude bolje, kaže – amandman nije precizan. Pa, ako smo mi jasno rekli – brišu se reči „sve relevantne“, obrazloženje za odbijanje amandmana je apsolutno neadekvatno, nego je napisano, eto, da bi se amandman odbio. Zato smatramo da bi prihvatanjem ovog amandman bar u ovom tehničkom smislu ovaj član zakona bolje zvučao i bio mnogo precizniji. Hvala.

Poštovana predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ispred SNS podneli smo amandman na član 82. i taj amandman glasi: „Član 191. briše se“.
Znači, amandman se odnosi na brisanje ovog člana. Zašto? Praktično, članom 191. ovog zakona propisuju se posebni uslovi za legalizaciju objekata u državnoj svojini, koji su bitno blaži od uslova propisanih za legalizaciju objekata u vlasništvu fizičkih i pravnih lica koja nisu državno vlasništvo.
Smatramo da za legalizaciju objekata ne mogu da važe različiti aršini ili pravila, odnosno da ta pravila zavise od toga u čijem vlasništvu se nalaze ovi objekti. Ako se primeni ovaj princip, onda se krši i načelo jednakosti svih pred Ustavom i zakonom iz člana 21. Ustava i načelo ravnopravnosti svih oblika svojine iz člana 82. stav 1.
Teško je objasniti, kako objasniti da privatni vlasnici podnose sve dokaze o vlasništvu što se tiče objekata, zemljišta, izveštaje o instalacijama, infrastrukturnoj mreži, spoljašnjem uređenju, znači, svu tu potrebnu dokumentaciju vezanu za te objekte, a praktično, po ovom članu, za objekte u državnom vlasništvu to nije obavezujuće?
Zato smatramo da je brisanje ovog člana u stvari dovođenje u jedno stanje gde će svi vlasnici objekata i investitori biti u jednakom položaju, što je u skladu i sa našim Ustavom. Hvala.