Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika Milovan Drecun

Milovan Drecun

Srpska napredna stranka

Govori

Poštovana predsedavajuća, kolege poslanici, danas biramo predsednika Narodne skupštine u ovom sazivu. Neću govoriti o njemu jer je dobro poznat, dugo je na javnoj i političkoj sceni, a posebno ne treba da ga predstavljamo nakon onog slikovitog prikaza za kolege, uvaženog kolege Palme. Ja ću se više koncentrisati na ono što će u narednom periodu svakako biti jedna od najznačajnijih tema kojom ćemo se kao poslanici zajedno sa našim predsednikom Narodne skupštine baviti u narednom periodu.

Reč je naravno o našoj južnoj pokrajini. Kosovo i Metohija je pitanje od strateškog značaja za budućnost države Srbije i celokupnog srpskog naroda i za kvalitet i za boljitak svih građana koji žive ne samo u Republici Srbiji nego i posebno u regionu. Zato je rešavanje Kosmetskog problema na jedan miran dugoročno održiv kompromisan način vitalno i nacionalno i državno pitanje.

Osnova politike koja je vođena u prethodnom periodu i koja će se nastaviti u narednom je nepodeljeno jedinstvo i zajedničko delovanje srpskog naroda na Kosovu i Metohiji i njegovih političkih predstavnika i države Srbije. To je temelj. Bez tog temeljnog stuba politike najpre prema Kosovu i Metohiji ne bi bilo nikakvih rezultata. U minulom periodu koji smo ispratili kao prethodni saziv Narodne skupštine, a posebno Odbor za Kosovo i Metohiju suočili smo se sa brojnim rizicima od obespravljenosti srpskog naroda na Kosovu i Metohiji, njegove veoma loše bezbednosti, terorizma, upada parapolicijskih albanskih snaga na sever Kosova, etnički motivisanih napada na pripadnike srpskog naroda, pokušaja dovršavanja etničkog čišćenja, otimanja imovine, ubistava poput ubistva Olivera Ivanovića, pa preko taksi, neispunjavanja prvog Briselskog sporazuma, posebno zajednice srpskih opština, međunarodne kampanje Prištine u članstvo u međunarodnim organizacijama, do blokade razgovora u Briselu.

Priština je jednostranim potezima u minulom periodu obesmišljavala nastavak svakog razgovora i normalizaciju odnosa dve strane, a to je praktično sprovodila najčešće kroz neizvršavanje i opstrukcije obaveza iz dijaloga, donošenje zakona kojima se otima imovina Srba i Republike Srbije u pokrajini, ugrožavanje demokratskih i ljudskih prava srpskog naroda i posebno njihove lične imovinske bezbednosti.

Nad Srbima u pokrajini se vrše gotovo svakodnevni akti zastrašivanja i nasilja, sprovode se brojna ograničenja njihove slobode kretanja i protiv njih vode fingirani sudski postupci koji imaju za cilj sprečavanje povratka, dalje etničkog čišćenja i ugrožavanje ostanka Srba na prostoru KiM.

Ne vidim da će se ovi rizici po opstanak bezbednost srpskog naroda na KiM u narednom periodu izgubiti, da će nestati. Naprotiv, čini mi se da će se pojačavati zbog izvesnih trendova koji se već vide u ponašanju Prištine.

Uprkos svim tim izazovima i rizicima sa kojima smo se suočili, Beograd je uporno nastoja da dođe do razgovora sa Prištinom da se sedne za sto i da se svi problemi reše na jedan miran način, ali postizanjem kompromisa.

Sa druge strane nismo imali odgovor koji smo očekivali. Izostala je iskrena posvećenost Prištine pregovorima, videli smo potpuno odsustvo bilo kakve spremnosti na kompromis od strane Prištine. Došlo je do zastoja u razgovorima između Beograda i Prištine kada su uvedene takse u jesen 2018. godine. Tek 20 meseci kasnije nakon što je pod uticajem Vašingtona prekomponovana politička scena u Prištini imali smo nastavak tih razgovora koji su možda na prvi pogled i obećavali da nešto može da se uradi, dogovorena je agenda, dogovorena su dva paralelna koloseka. Međutim, vidimo da kada je u pitanju realizacija ZSO, Priština odmah odustaje od svega toga.

Uprkos svim ovim problemima koje smo imali u razgovorima sa Prištinom Beograd je uspeo da jednom veoma dinamičnom, inovativnom, krajnje konstruktivnom politikom koja je bila usmerena ka rešavanju problema, a ne ka generisanju novih problema i prepreka za razgovor i moguće dogovore postigao veoma značajan rezultat.

Na međunarodnom planu 18 zemalja koje su priznale Kosovo kao nekakvu državu je povuklo priznanja, sprečeno je članstvo u više međunarodnih organizacija, ako se ne varam u sedam, osam organizacija, uključujući ono što je možda i najvažnije članstvo u UNESKO i u Interpol.

Beograd je uspeo da, tamo gde je možda bilo najteže napravi veoma dobar politički prodor, a to su odnosi sa SAD koje nesumnjivo silom svog oružja stoje iza samoproglašene države Kosovo i to najviše preko Sporazuma o ekonomskoj normalizaciji odnosa koji je postignut u Vašingtonu.

Ono što je najvažnije u politici koja je vođena i koju ćemo voditi u narednom periodu, kada je u pitanju naša južna pokrajina jeste puna podrška države Srbije opstanku srpskog naroda na KiM. Bez te podrške Srbi ne bi mogli da opstanu na KiM, već bi bio dovršen proces etničkog čišćenja.

Ja samo hoću da podsetim na deo onoga što je država Srbija uradila da pomogne opstanku jačanja bezbednosti i svaku drugu perspektivu pored ekonomske koja je najvažnija srpskom narodu na KiM. Izgrađeno je više hiljada stambenih jedinica za interno raseljena lica, povratnike, socijalno ugrožena domaćinstva. Izgrađen je zdravstveno rekreativni kompleks „Rajska Banja“ u Banjskoj, finansirana je izgradnja rekonstrukcija i sanacija desetina kilometara puteva i ulica, mostova, nadvožnjaka. Uređene su deponije, rekonstruisana je vodovodno kanalizaciona mreža, infrastrukturno su uređeni tereni, objekti za sportske namene.

Programima razvoja poljoprivrede podržano je preko 1.300 poljoprivrednih domaćinstava, što je za opstanak Srba na KiM za njegovu ekonomsku perspektivu od posebnog značaja. Izgrađene su i opremljene dve pivare na teritoriji opštine Zvečan.

Projekat izgradnje povratničkog naselja „Sunčana Dolina“ na lokaciji Mali Zvečan finansiran je da bi se stvorili uslovi za život i rad skoro 1500 ljudi oko 350 porodica, unapređen je rad svih medija u sastavu Mreže Most.

Danas na Kosovu i Metohiji po planu i programu Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Republike Srbije radi ukupno 103 škole, 68 - osnovnih, 35 - srednjih.

Na teritoriji AP KiM imamo 17 predškolskih ustanova i 40 izdvojenih odeljenja predškolskih ustanova. U sastav Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici nastava se obavlja na deset fakulteta i tri visoke škole strukovnih studija. Postoji studenski centar za smeštaj studenata.

Na teritoriji AP KiM funkcionišu dva kliničko-bolnička centra. Jedan zdravstveni centar je u Gnjilanu, dva doma zdravlja. Dodeljuje se svakodnevna pomoć porodicama povratnika, pruža se pravna zaštita srpskom narodu.

To su rezultati koji su omogućili, da dalje ne nabrajam opstanak srpskom narodu na Kosovu i Metohiji. Svakako da rezultati koji su postignuti u dijalogu uprkos tome što su se pojavljivala različita tumačenja od toga da je potpisivanjem prvog Briselskog sporazuma Beograd navodno priznao samoproglašenu državu Kosovo su potpuno drugačiji.

Iz čitavog procesa političkog dijaloga moguće je izvući nekoliko glavnih zaključaka koji ne mogu da budu osporeni nikakvim dnevnim politikanskim izjavama.

Prvi zaključak je da je Republika Srbija odabirom mirovnog principa za aktivno i posvećeno angažovanje u pregovorima napravila svojevrsno strateško iznenađenje. Politički dijalog je u svakom smislu radio za interese srpske strane koja je u periodu pregovora uspela da očuva mir na prostoru pokrajine, što nam je najvažnije za opstanak srpskog naroda.

Kako god bili složeni, i čak neproduktivni i pojedini periodi u dijalogu činjenica je da tokom trajanja intenzivnijih razgovora nije bilo ozbiljnijih bezbednosnih kriza ili one koje su se pojavljivale poput upada parapolicijskih albanskih snaga na sever Kosova su veoma brzo bile rešavane.

Treći zaključak odnosi se na činjenicu da je angažovanje Republike Srbije i političkom dijalogu očigledno uspelo da delimično amortizuje jedan beskompromisan, nepovratan stav onih koji podržavaju nezavisnost Kosova.

Oni sve češće traže da su u pregovorima nađe sveobuhvatno trajno rešenje za pitanje Kosova i Metohije i od čega je jasno da oni više ne smatraju da je takozvana kosovska nezavisnost, naprosto završena stvar od gotove stvari, od završenog pitanja, uspeli smo da ponovo na dnevni red stavimo pitanje Kosova i Metohije.

To je moglo da se uradi jednom mudrom politikom koja je u prvi plan stavila miran način rešavanja svih, pa i najtežih sporova. Stav je bio mnogih, uključujući vodeće zapadne sile da je pitanje Kosova i Metohije rešeno jednostranim proglašenjem nezavisnosti i da Srbija mora da se sa time saglasi, pa čak i da sama pomogne ostvarivanje efektivne vlasti Prištine nad celom pokrajinom. Albanci su želeli da zloupotrebe Prvi Briselski sporazum nadajući se da će uzeti ono što im odgovara, da će uspeti da uspostave punu kontrolu nad Severom Kosova, a onda odustati od formiranja zajednica srpskih opština.

Četvrti zaključak koji može da se izvuče, a vezan je za razgovore koje je Beograd imao sa Prištinom u celom minulom periodu je da je Republika Srbija u osnovi uspela da u potpunosti zaštiti svoj interes u pokrajini i u kontekstu evropskih integracija, bez davanja suštinskih ustupaka.

Uprkos kritikama vezanim za navodnu predaju srpskih institucija na Severu Kosova, na tom prostoru Srbi trenutno dominiraju u svim političkim, policijskim i pravosudnim institucijama i ta njihova dominacija je priznata i od Prištine i međunarodnog činioca. Mnogo se vremena potrošilo oko toga da li je Srbija Prvim Briselskim sporazumom priznala samoproglašenu državu Kosovo i mnogi su govorili da jeste.

Mi smo tvrdili da su ti razgovori i postignut dogovor bili u statusno neutralnom okviru. Ko je govorio istinu, a ko je lagao? Može sada lako da se vidi. Ako je prvim Briselskim sporazumom Beograd priznao lažnu državu „Kosovo“, pa zato predstavnici te lažne države „Kosovo“ sada traže da u nastavku razgovoru u Briselu se razgovara isključivo o priznanju „Kosova“ od strane Srbije. Toliko, čisto zbog javnosti, da shvate ko im govori istinu svih ovih godina, ko ih obmanjuje zbog nekih svojih političkih trikova i poena.

I konačno, istinski povratak Republike Srbije u procesu odlučivanja o Kosovu i Metohiji, i na Kosovu i Metohiji, koji je počeo 2013. godine sa razgovorima u Briselu, a koji je sproveden na angažovanje o političkom dijalogu, doneo je opipljive i značajne koristi srpskom narodu u našoj južnoj pokrajini, o čemu sam već izneo neke podatke.

Dakle, paralelno sa razgovorima sa Prištinom kojima smo pokušali da rešimo neka veoma bitna pitanja, jačali smo i borili se za opstanak i perspektivu srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Istovremeno su nam ti razgovori otvorili put da poboljšamo odnose sa nekim zapadnim zemljama, posebno sa Vašingtonom.

U tom smislu, postizanje sporazuma o ekonomskoj normalizaciji odnosa, ne samo da je otvorilo put da se realizuju neki infrastrukturni projekti za koje smatramo da su veoma značajni za sve ljude koji žive i na teritoriji Republike Srbije i u nekim susednim zemljama, ne samo zato što je otvoren put i da naša južna pokrajina učestvuje u ideji „mini Šengen“ zone, već je zato što mislimo da je ekonomski napredak nešto što može u budućnosti da dovede do relaksacije političkih napetosti i da stvori možda jedan novi politički ambijent u kome bi se mnogo mirnije razgovaralo i u kome bi bilo spremnosti za kompromis i na strani Prištine.

Preko Vašingtonskog sporazuma Beograd je uspeo da u značajnoj meri unapredi svoje bilateralne odnose sa Vašingtonom i da u narednom periodu obezbedi, posebno ako bude ostala sadašnja administracija u Beloj kući, obezbedi poštovanje naših interesa i razumevanje naše pozicije od strane Vašingtona. Prvi put smo sada posle Vašingtonskog sporazuma u poziciji da možemo da kažemo da u odnosima sa najvećom silom na svetu, više nismo puki predmet kome će se samo diktirati, nametati i ucenjivati, sada smo subjekat u tim odnosima i to je ogroman napredak. Za taj napredak je veoma bitan Sporazum o ekonomskoj normalizaciji odnosa.

Nažalost, čekaju nas veliki izazovi, naročito u dijalogu. Pre toga, samo hoću da vam kažem da sam u svojstvu predsednika Odbora u prethodnom sazivu za Kosovo i Metohiju, koji vodim već osam godina, formirao Radnu grupu koja se bavila prikupljanjem činjenica i dokaza o zločinima koja je počinila teroristička zločinačka formacija „oslobodilačka vojska Kosova“, sa nemarom da pomognemo rad specijalizovanog tužilaštva i specijalizovanih sudskih veća, i u tome smo napravili veoma, veoma značajne pomake i čak dobili u pisanoj formi zahvalnost tadašnjeg specijalizovanog tužioca.

Mi ćemo nastaviti da radimo na tom planu, jer rešavanje zločina i sudbine nestalih ne može da bude jednostrano. Put ka pomirenju vodi ka utvrđivanju pune istine, bez obzira ko je počinio zločine, bez obzira na nacionalnost zločinaca. Ako želimo da zatvaramo taj ogroman ponor koji postoji između Srba i Albanaca, moramo da rešimo i pitanje nestalih osoba i da utvrdimo istinu o zločinima koji su počinjeni. Ponavljam, to ne može jednostrano da se radi, a da se samo jedna strana okrivljuje za to.

Trenutno stanje u dijalogu između Beograda i Prištine po meni je u fazi duboke kome. Ja ne vidim perspektivu za nastavak ovih razgovora zbog ponašanja Prištine.

Najnovija izjava takozvanog „premijera“ u Prištini, Hotija, da neće biti sporazuma ako nema priznanja i ako nema sporazuma onda će oni vratiti takse, ne ostavlja ni malo prostora za postizanje bilo kakvog kompromisnog rešenja.

Samo da vas podsetim da su oni da bi u startu minirali nastavak razgovora usvojili platformu za dijalog sa Beogradom, koji ima tri principa: 1) O teritorijalnom integritetu Kosova se ne pregovara, 2) Sukob Kosova i Srbije treba da se okonča kroz sporazum o normalizaciji odnosa i recipročnom priznanju, 3) Sporazum da bude u skladu sa „ustavom“ Kosova i ne sme da bude međuvlasti. Govori o nekakvoj ratnoj šteti, o stolici u UN, ne podržava se model dve Nemačke, da pet zemalja EU treba da prizna samoproglašenu državu „Kosovo“.

Ova platforma je protiv dijaloga i vidimo da čitava sada aktuelna pozicija Prištine proizilazi upravo iz ove platforme. Priština hoće da onemogući nastavak razgovora sa Beogradom po svaku cenu i da zato prebaci odgovornost na Beograd i neće da formira zajednicu srpskih opština, već hoće da pitanje zajednice srpskih opština, odnosno njenog formiranja, da se ubaci u eventualno sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji, a taj sporazum ako bi i bio postignut, on bi bio realizovan tek kada bi Beograd priznao samoproglašenu državu „Kosovo“ – znači nikad. To znači da nikad ne može da se realizuje zajednica srpskih opština.

Naš stav je da prvo mora da se realizuje zajednica srpskih opština onako kako je dogovoreno, a dogovoreno je sa izvršnim nadležnostima, a onda može da se razgovara o postizanju sveobuhvatnog sporazuma.

Na kraju, poštovane kolege, pošto će pitanje Kosova i Metohije biti od izuzetnog značaja, želim sve da vas podsetim na Rezoluciju, koju je usvojila Narodna skupština Republike Srbije, o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama samoupravljanja na Kosovu i Metohiji, 13. januara 2013. godine. Ovo što ću vam sada, samo delove, čitati to je okvir iz koga mi ne možemo da izađemo i to je poruka i mene kao poslanika i smatram i nas kao Skupštine da treba da bude poruka i Prištini i međunarodnoj zajednici, da izvan ovog okvira nije realno očekivati bilo kakve ustupke države Srbije.

U želji da ostvari dugoročni državni nacionalni cilj, očuvanje celovitosti državne teritorije, suvereniteta, ekonomski razvoj, zaštitu političkih ekonomskih i bezbedonosnih interesa Republike Srbije na području Kosova i Metohije, polazeći od toga da svako rešenje bilo opšteg ili nekog posebnog pitanja o privremenom, prelaznom ili konačnom statusu Kosova i Metohije, o položaju Srba u pokrajini ili o zaštiti srpskog, verskog i kulturnog nasleđa mora da bude u skladu sa Ustavom Republike Srbije i Rezolucijom Saveta bezbednosti UN 1244. To je granica. To je crvena linija ispod koje ne možemo da idemo.

Republika Srbija u skladu sa međunarodnim pravom, Ustavom i voljom građana ne priznaje i nikada neće priznati jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Cilj razgovora je stvaranje uslova za srpsku zajednicu i sve druge nacionalne zajednice na Kosovu i Metohiji kojima se garantuje sigurnost i puna zaštita ljudskih prava. Vlada Republike Srbije se ovlašćuje i obavezuje da u nastavku dijaloga o rešavanju tehničkih i političkih pitanja sa predstavnicima privremenih institucija samouprave u Prištini i predstavnicima međunarodne zajednice, buduće sporazume postižu u skladu sa stavovima, osnovnim ciljevima ove rezolucije, nastojeći da se sa predstavnicima PIS u Prištini postigne sveukupan dogovor o kome se sada govori.

Sve nadležnosti koje kao rezultat pregovora budu poverene privremenim institucijama samouprave u Prištini biće potvrđene ustavnim zakonom i prenete organima AP Kosovo i Metohija.

Predstavnici Republike Srbije će kroz pregovore težiti iznalaženju sporazumnog i sveobuhvatnog rešenja za Kosovo i Metohiju. Republika Srbija spremna je da učini dodatne ustupke radi prevladavanja trenutnog stanja u odnosima između srpskog i albanskog naroda. Istovremeno, Republika Srbija nije spremna da čini dodatne ustupke koji bi mogli da dovedu do ugrožavanja njenih državnih i nacionalnih interesa. Republika Srbija pristupa dijalogu sa PIS u Prištini svesna značaja koji bi postizanje obostranog prihvatljivog rešenja za Kosovo i Metohiju imalo u kontekstu dalje i ubrzane integracije čitavog regiona zapadnog Balkana u EU.

Ova rezolucija i njome utvrđeni pravac, smernice i ciljevi državne politike obavezujući su za sve državne organe i organizacije i mogu biti izmenjeni jedinom novom rezolucijom Narodne skupštine Republike Srbije.

Dakle, poštovane kolege imamo okvir za ono sa čime ćemo se suočiti u narednom periodu, a to je rešavanje kosmetskog problema. Verujem da ćemo uspeti da postignemo potrebno jedinstvo i da se suočimo sa tim trenutno najznačajnijim pitanjem za budućnost i države Srbije i srpskog naroda. Hvala.
Član 106. stav 3. u kritičnim danima po opstanak srpskog naroda i Srpske pravoslavne crve u Crnoj Gori, u Narodnoj skupštini Republike Srbije, u trenucima kada Vaskoliki srpski narod treba da pokaže jedinstvo i pruži punu podršku našoj braći i sestrama u Crnoj Gori, doživeli smo nezapamćen, brutalan incident, oni koji bi na vlast da dođu upotrebom fašističkih metoda i fizički napad na kolegu poslanika.

Da li je kraj takvom scenariju? Da li je slučajno? Prvo smo imali pripremu u Narodnoj skupštini optužbama da aktuelna vlast, maltene, podržava režim Mila Đukanovića u onome što radi, u pokušaju da otme svetinje SPC. Nakon te ideološke pripreme usledio je dobro isplanirani incident. Šta se želi postići time? Da li je sve završeno?

Prvo su išli da pred crnogorskom ambasadom, koja je eksteritorijalna i koju policija mora da štiti, da tamo protestuju i da šaraju po zidovima. Šta će se desiti ako se organizuje novi skup, pa neko pokuša da ugrozi bezbednost osoblja u crnogorskoj ambasadi? Policija će morati da reaguje. A onda može da dođe do sukoba sa onima koji protestuju.

Da li će se onda sve to pretvoriti u poziv Boška Obradovića i drugih jurišnika da se juriša na institucije Vlade Republike Srbije i na druge institucije, da se nasilno preuzme vlast? Zar ne mislite da je ovaj brutalan incident u našoj Skupštini sada u drugi plan potisnuo brutalno nasilje i hapšenje naših kolega poslanika u crnogorskom parlamentu?

Drugo pitanje – zar ne mislite da bi bilo kakva druga reakcija i protesti ispred ambasade Crne Gore mogli da izazovu i proteste sledbenika režima Mila Đukanovića ispred srpske ambasade u Podgorici? Zar to ne bio preveliki rizik da dođe do sukoba između srpskog naroda i onih koji podržavaju režim Mila Đukanovića?
Poštovani predsedavajući, uvaženi gospodine ministre sa saradnicima, gospodo oficiri časne i junačke vojske naše, kolege narodni poslanici, pred nama su dve izuzetno značajne strategije, zakon koji treba da omogući da naša vojska bude još naprednija, još kvalitetnija.

Ja bih da iznesem neko svoje mišljenje o tome, da možda uputim i neke predloge, imajući u vidu skromno znanje koje posedujem iz ove oblasti.

Pre renoviranja na nekim deonicama naših pruga se vozilo 10-20 kilometara na čas. Koliko juče sam došao iz Kine i tamo sam išao brzim vozom koji je dostigao brzinu od 310 kilometara na čas. Dvadeset kilometara i 310. Ima li ovo veze sa Strategijom nacionalne bezbednosti i odbrane? Čini mi se i te kako.

Upravo ovi vozovi pokazuju koliko se svet u kome živimo drastično brzo menja, koliko tehnološki napreduje i da je neophodno, ako želimo da imamo sigurnu, uspešno razvijenu državu, da se prilagodimo tom okruženju.

Upravo sam, čitajući ove strategije koje ste predložili, a imajući u vidu ovaj aspekt, bio veoma, veoma iznenađen, jer prvi put imamo ovako sveobuhvatan koncept koji je nadasve realan, koji sagledava globalne, regionalne, unutrašnje procese na način da je okrenut budućnost i koji omogućava dugoročno planiranje u procesima izgradnje nacionalne bezbednosti i odbrane, identifikovano je okruženje, odnosno svet koji se menja, izazovi, rizici, definisan koncept zaštite bezbednosti, interesa, ne samo države Srbije, već i celokupnog srpskog naroda.

Obe strategije koje se nikako ne mogu, naravno, posmatrati odvojeno, već, što bi rekao Njegoš – da se smiješane najbolje piju, predstavljaju inovativan, moderan, dinamičan i fleksibilan koncept koji identifikuje rizike bezbednosti i stvara mehanizam zaštite bezbednosti interesa celokupnog srpskog naroda u i van Srbije, jer srpski narod je ugrožen van Srbije, ali i u samoj Srbiji, na području Kosova i Metohije. Srpski narod je obespravljen u Crnoj Gori, u Hrvatskoj, u Albaniji i Srbija je matična država srpskog naroda i ona mora da zaštiti svoj narod na sve dozvoljene načine.

Pogledao sam informaciju koju ste nam dostavili o ove dve strategije i samo jedna sugestija u ovim uvodnom napomenama. Kažete da su ključna opredeljenja u izradi nacrta nove Strategije o nacionalnoj bezbednosti i odbrane bila: vojna neutralnost, sveobuhvatni odnosno integralni pristup bezbednosti, očuvanje AP Kosova i Metohije u sastavu Republike Srbije, briga o srpskom narodu van granica Republike Srbije i opredeljenje za pristupanje EU.

Ja bih ovde dodao, na prvom mestu, multipolarni međunarodni poredak koji se upravo stvara, a koji predvode zemlje poput članica grupacije BRIKS.

Na kraju bih dodao da je prevencija rizika i izazova bezbednosti ono što je nama najvažnije. Ne odgovore na izazove i rizike, već prevencija.

Kada je u pitanju razrada ovih strategija, hoću samo na nekoliko aspekata da ukažem. Naravno, apsolutno sam saglasan sa izazovima, rizicima i pretnjama bezbednosti od značaja za odbranu koje ste definisali, jeste prioritetno protivpravno jednostrano proglašena nezavisnost teritorije koja administrativno obuhvata AP KiM.

To je jednostrani akt proglašenja nezavisnosti Kosova je ključna karika projekta velike Albanije. Nastavak realizacije tog projekta de fakto će ugroziti bezbednosti u drugim delovima centralne Srbije, poput juga centralne Srbije, Raško-polimske oblasti, a imajući u vidu da se najavljuje nekakvo ujedinjenje Kosova i Albanije, ukoliko bi do toga došlo, imali bismo tešku situaciju, jednu potpuno novo okruženje koje bi značajno uticalo negativno na bezbednost naše države i celokupnog srpskog naroda, jer je Albanija članica NATO-a. Tim više što je na KiM uspostavljena jedna snažna baza radikalnog islama, džihadizma i terorizma koji dodatno ugrožava bezbednost i napada već bezbednost i centralne Srbije i celokupnog srpskog naroda.

Definisali ste ovde asimetričnost pretnje terorizma i njegovu povezanost organizovanim kriminalom. Jako interesantna teza. Apsolutno se slažem. Samo da vas nešto priupitam – šta mislite da li ima ugrožavanja u ovom obliku koji ste definisali npr. sveprisutna pojava nameštanja sportskih rezultata u Srbiji? Ja mislim da ima i da treba obratiti pažnju. Kada neko namešta neku fudbalsku utakmicu, jedna grupacija ljudi, pojedinci znaju za to i onda na osnovu tog nameštenog rezultata uzimaju velika finansijska sredstva u kladionicama, kojima naše službe posle ne mogu da uđu u trag, jer službe najlakše prate tragove terorizma preko tragova novca. Onda to može dodatno da ugrozi bezbednost naše zemlje i da otvori prosto ne samo za delovanje terorista, već i za delovanje stranih obaveštajnih službi, a sa tim delovanjem smo i te kako suočeni, posebno naša Vojska, posebno naša namenska industrija, posebno naše državno rukovodstvo.

Takođe ste definisali da je za zaštitu bezbednosti Republike Srbije i njenih građana izuzetno bitna efikasna kontrola državne granice. Ja se slažem sa vama u tome i tu moraju da budu uloženi zajednički napori Ministarstva unutrašnjih poslova i Vojske. Da vas opet pitam nešto. Ako govorimo o efikasnoj kontroli državne granice, da li bezbednost države ugrožava situacija u kojoj je recimo vozilo nekog lokalnog političkog moćnika ili političara može da prelazi državnu granicu bez bilo kakve kontrole npr. prema Makedoniji, tamo i nazad, samo se podigne rampa? Da li ja kao građanin mogu da budem siguran da tim vozilom neće biti prenete neke opasne materije, prebačen neki terorista koji je tražen, koji može da izvede neku terorističku akciju? Zato vas u potpunosti podržavam u stavu da granica mora da bude detaljno obezbeđena. Tu ne sme da bude nikakvih privilegovanih pojedinaca, jer nemamo garancije da neko te privilegije, koje nisu zakonite, neće zloupotrebiti i ugroziti bezbednost države.

Sad nešto što hoću da vas pitam da mi pojasnite, ali i da vam nešto predložim. Vi u nekoliko navrata govorite o konceptu hibridnog i informacionog ratovanja. Ja ne bih to odvajao. Znate, glavni pravac hibridnog ratovanja koje postaje prioritetno je na informacionom planu. Govorite o pravovremenom otkrivanju i prevenciji izazova rizika i pretnji bezbednosti i kažete – uspostaviće se jedinstven sistem ranog upozoravanja. Baš taj koncept tog jedinstvenog sistema ranog upozoravanja me veoma zanima i on je gotovo identičan ličnim razmišljanjima i konceptima, koje ima, vezano za uspostavljanje nečega što želim da vam predložim, poštovani gospodine ministre i gospodo oficiri, a mislim da bi naša država trebala da ima to.

Baveći se tim problemima razradio sam nešto što bi trebalo da bude naš odgovor na hibridne pretnje. Nema nikakve dileme da je Srbija izložena u poslednje vreme izvođenju nekoliko paralelnih hibridnih operacije koje su uperene protiv naših interesa.

Neki od vas su možda pratili reakciju nekih bugarskih zvaničnika na moje izjave da je bugarska obaveštajna služba i te kako aktivna u Srbiji i da je bio interesantan kontekst u kome se stvaraju nekakve afere koje treba da nanesu štetu našoj namenskoj industriji a koje stvaraju novinari bugarske nacionalnosti.

Dobio sam odgovor od bivšeg bugarskog ministra odbrane koji je ipak znao o čemu govorim, a koji je predsednik Atlantskog saveta u Bugarskoj, koji je rekao, doslovce, citiram, prošlo je nezapaženo u našoj javnosti, vi ste gospodine ministre nešto odgovorili bugarskim zvaničnicima na tu temu, bivši bugarski ministar odbrane nama kaže ovako – da Bugarska treba da bude prisutna sa svojim obaveštajnim službama i da je prisutna i da treba da pojača svoje prisustvo zbog hibridnog delovanja Rusije u Srbiji. Zamislite to. Kaže taj bivši bugarski ministar odbrane da je to posebno potrebno zbog Ruskog humanitarnog centra, koji on naziva špijunskim centrom u Nišu, a Niš se po njegovom tumačenju nalazi na 30 kilometara od bugarske granice i niko ne reaguje na to i ni jedan bugarski zvaničnik nije demantovao i pitao kako je bre moguće da je bugarska granica na svega 30 kilometara od Niša? Jeste moguće, ali u onoj velikoj Bugarskoj, u planovima velike Bugarske.

Jel to opet neko aktivira planove velike Bugarske? Jel bugarski ministar odbrane govori upravo o tome da li je kao ministar odbrane sa svojim saradnicima razrađivao plan da Bugarska sa granicama dođe na 30 kilometara do Niša, tu negde do Bele Palanke? Znači, Dimitrovgrad i Pirot, jesu li to zaista zapadne bugarske pokrajine, kako su neki govorili?

Upravo su to te hibridne operacije koje se sprovode, naročito na informacionom planu.

Malo bih da pojasnimo taj koncept jer mislim da je tom konceptu trebalo posvetiti mnogo više pažnje. Da odmah kažem, sve ovo što ste napisali u strategijama jeste objašnjenje hibridnog ratova. Samo bih ga ja ipak definisao kao prioritetan način ugrožavanja bezbednosti i interesa naše zemlje, jer izraz hibridna pretnja odnosi se na akcije koje sprovode državni ili nedržavni akteri, čiji je cilj nanošenje štete subjektu koji je predmet hibridnog napada, u ovom slučaju, Srbije, uticajem na njegovo odlučivanje na lokalnom, državno ili institucionalnom nivou, iako ne isključuje komercijalne metode borbe.

Hibridni rat akcenat stavlja pre svega na informacioni prostor, mediji, društvene mreže radi sprovođenja kampanje dezinformisanja na strategiju tzv. nenasilnih promena režima, odnosno obojenih revolucija, upotrebu neregularnih jedinica, posebno su interesantne privatne vojne kompanije, on lajn prostor, odnosno sajber rat, kao i razne vrste subverzivnog delovanja, špijunaža ekonomskog, kulturološko i političko devastiranje države, ekstremizam, terorizam.

Sve je to sadržano u konceptima Strategija nacionalne bezbednosti i odbrane koju ste nam predložili. Posebno je opasan uticaj hibridnih operacija na mlade ljude koji pretežno komuniciraju preko on lajn prostora i preko kojeg se veoma lako može uticati destruktivnim fejk vestima, propagandom i raznim dezinformacijama. Složićete se da je takva hibridna operacija uveliko u toku u Srbiji.

Protiv Republike Srbije, celokupnog srpskog naroda i Republike Srpske se sprovodi niz složenih oblika hibridnih operacija sa više strana na političkom, ekonomskom, medijskom, bezbedonosnom planu sa ciljem da državni i nedržavni nosioci tih operacija presudno utiču na unutrašnje procese i spoljnu politiku Republike Srbije da potkopaju politički, ekonomski i socijalni sistem i ostvare masovno ispiranje mozga populacije za destabilizaciju društva i države. Kritično je pojačano delovanje stranih obaveštajnih subjekata prema građanima i institucijama Srbije radi ostvarivanja saradničkih mreža, pri čemu su posebno na udaru pripadnici Vojske i policije. Tu su nažalost izgleda napravljeni određeni prodori.

Formirani su i ad hok centri za obaveštajno hibridno delovanje prema Republici Srbiji, naročito je izražen medijsko-propagandi pravac, hibridno delovanje i narastanje kapaciteta za obojenu revoluciju. Sprega spoljnih nosilaca hibridnog delovanja sa njihovim unutrašnjim osloncima, političkim, medijskim, finansijskim, MVO sektor, akterima je mrežasto formirana, finansirana, medijski podržana, dobro povezana sa profilisanim udarnim grupama za posebno osetljive operacije nasilnog karaktera.

Sve velike sile, NATO, EU mnoge zemlje, MVO imaju formirane centre za antihibridno delovanje. Nadležni državni organi odbranu od hibridnog delovanja po meni ipak sprovode u značajnoj meri konzervativno, ponekad pasivno, čak inertno.

Tekuće hibridne operacije će, s obzirom da su deo šireg geopolitičkog sučeljavanja, u narednom periodu biti intenzivirane, po obimu i pravcima sve raznolikije, dugoročnog su karaktera i kontinuirano će se izvoditi, zbog čega je neophodno identifikovati nosioce, način i metodologiju delovanja nosioca hibridnih pretnji, detaljno ih proučiti i hitno formirati dodatni državni mehanizam za odbranu tog kompleksnog i destabilizujućeg delovanja.

Potrebni su značajniji napori na izgradnji društvenog, državnog okruženja, otpornog na razarajuće hibridno delovanja. Nacionalna bezbednost sve će se više oslanjati na otporno, informaciono okruženje i populaciju koja se neprekidno edukuje protiv tehnika društvene manipulacije.

Sve velike sile, NATO i EU, mnoge zemlje imaju formirane centre za antihibridno delovanje, primer su i oni koji bi da se pozabave ovim aktivnostima, pogledajte recimo, hibrid soje u Helsinkiju i NATO „StratCom“ centar u Rigi. Kada pogledate njihove analize, mnogo toga će vam biti jasnije šta se dešava u Srbiji i oko Srbije.

Po meni takav centar koji bi trebao da bude hitno formiran, treba zapravo da bude platforma koja će okupiti stručnjake različitih profila i praktičare, kako bi izgradili sposobnost, odnosno model, testirali nove ideje i vežbali, realizovali strategiju preventivnog suprotstavljanja i odbranu od hibridnih pretnji koje su prisutni ili će se pojaviti na unutrašnjem planu i koje dolaze spolja. Centar treba da definiše model odbrane hibridnih pretnji i može da pripremi predlog zakona za suprotstavljanja hibridnim pretnjama.

Mislim da bi to bila najkonkretnija realizacija svih ovih stvari koje ste napisali i to veoma dobro, uočili ste sve probleme u obe ove strategije. Što se tiče očuvanja mira i bezbednosti u regionu i svetu, kao jedan od prioriteta je definisano očuvanje Republike Srpske, koentitetu u sastavu BiH, u skladu sa Dejtonskim sporazumom i unapređenjem položaja Srba u regionu i svetu.

Postalo je neodvojivo i posebno, rekao bih, zahvaljujući ponašanju politici predsednika Republike Vučića, da su interesi Republike Srbije i Republike Srpske, odnosno srpskog naroda koji živi i sa jedne i sa druge strane Drine, neodvojivi i da će se kreirati zajednička budućnost.

Želeo bih takođe da vam ukažem na aktuelnu izjavu generalnog sekretara NATO-a. Stoltenberg u izjavi za nemačku agenciju „DPA“ kaže, da NATO posebno obraća pažnju na sve veći uticaj Kine u svetu, koja je čak možda opasnija od Rusije. Kina i Rusija su sasvim različiti slučajevi, ne radi se o tome da će NATO da krene u Južno Kinesko more, već o tome da nam se Kina bliži u svakom smislu, ulažu mnogo u evropsku infrastrukturu, posebno na zapadnom Balkanu. Prisutni su i u Africi, vidimo ih i na Artiku, ali u sajber prostoru. Zato moramo uzeti u obzir sve posledice po bezbednost, naglašava Stoltenberg.

Ova izvaja mora da nas usmeri u pravcu pojačanog suprotstavljanja hibridnom delovanju. Ovo što je Stoltenberg rekao je hibridna pretnja za nas. Kina je značajni investitor, veliki prijatelj države Srbije, ali izjava Stoltenberga i analize koje možete naći na sajtu „StratCom“ centra NATO-a, u Rigi, pokazuju da oni sve više tretiraju kineski kapital, kao korozivan kapital, kinesko prisustvo kao maligni uticaj i da su fokusirani na eliminaciju, kako kažu, hibridnog prisustva Rusije, Kine i Turske. Srbija će neminovno doći pod udar ovakvog tumačenja kineskih investicija i srpsko-kineskog prijateljstva, što se već dešava sa srpsko-ruskim odnosima.

Par reči bih samo želeo da vam kažem o konceptu vojne neutralnosti Srbije. Jedini mogući primeren koncept u mulitpolarnom svetu koji se uspostavlja i on ne znači, to nije tipičan, po meni, koncept vojne neutralnosti, već atipičan, aktivan koji znači, nećemo u članstvo ni jednog vojnog političkog saveza, ali hoćemo maksimalnu saradnju sa svima koji čak na tom korporativnom planu i na regionalnom planu uspostavljaju te regionalne ili globalne sisteme kolektivne bezbednosti.

Da li je u praksi to moguće? Jeste. Evo vam primer, recimo, prvo moramo da imamo u vidu, jedan poslanik je nešto diskutovao na tu temu, moramo da imamo u vidu naše okruženje, svuda oko nas su članice NATO-a, ne računajući BiH, mi smo dakle u okruženju NATO-a.

Moram da vam kažem da sam kao šef naše delegacije u ODKB-u u parlamentarnoj Skupštini, u više navrata bio prinuđen da objašnjavam predstavnicima parlamenata članica ODKB-a okruženje u kome se Srbija nalazi. Mi ne možemo da prenebregnemo situaciju da se nalazimo u jednom puno NATO okruženju, okruženju koje Evroatlantski savez smatra svojom zonom pune dominacije, želi da potpuno marginalizuje uticaje drugih sila.

Nama je koncept vojne neutralnosti nešto što nam omogućava saradnju sa svima. Mi imamo godišnje, zavise od godine do godine, između 120 i 150 zajedničkih aktivnosti različitog nivoa sa članicama NATO-a i SAD. Ali, paralelno imamo sa 30, 40 aktivnosti sa Ruskom Federacijom i sa zemljama, odnosno Organizacijom dogovora kolektivne bezbednosti. Istovremeno, što mnogi zaboravljaju kada govore o našem ključnom strateškom političkom opredeljenju, da postanemo članica EU, Republika Srbija je u 2017. godini podržala 24 od 48 deklaracija EU, to je 50%. Godine 2018. Srbija je 73 puta pozivana da se pridruži deklaracijama EU, pridružila se 38 puta, to je 52%. Od početka 2019. godine 59,30%. To znači da radimo na usklađivanju naše spoljne bezbednosne politike.

U operacijama EU, u četiri mirovne operacije, trenutno je angažovano 22 pripadnika Vojske Srbije, u misijama i operacijama UN 260 pripadnika Vojske Srbije. Pored njih, u multinacionalnim misijama i operacijama, angažovana su i dva pripadnika MUP-a.

Vlada Republike Srbije donela je 2015. godine odluku da se započnu pripreme za učešće pripadnika Ministarstva odbrane Vojske Srbije u borbenim grupama EU. Novembra 2016. godine, Srbija je pristupila tehničkom Sporazumu o uspostavljanju borbene grupe EU "Helbrok".

Da vam ne čitam dalje, paralelno se sprovode aktivnosti na odbrambenom bezbednosnom planu sa svim globalnim subjektima koji utiču na ovaj ili onaj način na našu poziciju. To je praktična definicija naše pozicije vojne neutralnosti.

Naravno da saradnja sa Organizacijom dogovora kolektivne bezbednosti bilo je pitanje jednog poslanika, ako se ne varam, može i treba da donese konkretne rezultate. Samo da vas podsetim, Organizacija dogovora kolektivne bezbednosti je posvećena prioritetno borbi protiv međunarodnog terorizma i organizovanog kriminala. To i jesu naši veoma važni izazovi bezbednosti. Da li treba posebno da govorimo o vezi radikalnih islamista, džihadista i terorista iz Centralne Azije, gde je zona odgovornosti ODKB-a, pa onda Kavkaza i ovih džihadista i terorista na Balkanu uspostavljena je veza, i te kako snažna, ali ta veza ide i dalje, ide prema …(ne razume se), odnosno sa ekstremnim Ujgurima u Kini, uspostavljeni preko islamske države i preko Al Kaide i mnogih drugih tih džihadističkih organizacija.

Ono što me posebno raduje, da ste veoma ispravno uočili da je za očuvanje unutrašnje stabilnosti i bezbednosti Republike Srbije i njenih građana neophodna zaštita ljudskih i manjinskih prava i sloboda građana, vladavina prava i dalje razvoj demokratije i demokratskih institucija.

Da ste rekli da je težište angažovanja na preventivnim merama i mislim da je to ključno. Neophodna je prevencija ekstremizma i terorizma, jer jedino u fazi regrutovanja i deologizacije moguć je odgovor, kad neko bude toliko, kad mu se da puška u ruke onda je teško boriti se protiv takvih.

Samo još pare rečenica vezano za vojsku. Onako kako vidim da proizilazi iz ove dve ključne strategije, iz predloženog zakona vezano za dopunu Zakona o vojsci, apsolutno sam siguran i zato i podržavam i ove strategije i zakon, da smo na najboljem putu da napravio mobilnu, fleksibilnu, prilagodniju vojsku sa visoko obrazovanim i utreniranim kadrom, sa najmodernijom opremom i naoružanjem, vojska koja će biti apsolutno posvećena zaštiti otadžbine i u kojoj njeni pripadnici otadžbinu stavljaju ispred života, Srbija je na prvom mestu što bi rekao američki predsednik, doduše on kaže - Amerika na prvom mestu, da je izgrađena i da se izgrađuje dinamičan sektor bezbednosnih službi, da je međunarodna dimenzija sticanje i razmena iskustva i te kako bitno u vojsci, naročito standard pripadnika vojske.

To je vojska koja, po meni, preventivno deluje, odnosno odvraća mogućeg agresora i to je zapravo najvažnija karakteristika i snaga sadašnje vojske. Odvraćanje od agresije je najefikasnije, najjeftinije i najuspešnije štiti živote ljudi, suverenitet i bezbednost države. Lično mislim da sa ova dva strateška dokumenta i sa vojskom koju stvaramo Srbija može da obezbedi jedno stabilno okruženje da se ekonomski razvija.

Zaista želim da iskoristim priliku da vama, gospodine ministre, i vašim saradnicima, potpuno mi je jasno koliko je ljudi učestvovalo u pisanju i izradi ovih dokumenata, odam priznanje i da vam kažem da ste veoma hrabro i odgovorno pristupili, prvo sagledavanju situacije oko nas i sveta u kome se nalazimo i definisanju nekih veoma smelih poteza u ovim strategijama. Zato ćete pretpostavljam i dobiti podršku ogromne većine narodnih poslanika. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, koleginice i kolege, SNS podržava izbor koleginice Milene Turk za člana Komisije za istragu posledica NATO bombardovanja po zdravlje građana Srbije, kao i uticaja na životnu sredinu.

Uvereni smo da će marljivo, vredno i posvećeno raditi u toj Komisiji, a posao Komisije je od izuzetnog značaja, jer bombardovanje savremenim ubojnim sredstvima, uz velike ljudske žrtve i velika razaranja zemlje, nanelo je ogromnu, nepopravljivu i neprocenjivu štetu ekološkom sistemu Srbije, odnosno tadašnje SRJ.

Štetne posledice bombardovanja su dugoročne, a posledice po zdravlje ne samo sadašnje generacije građana Srbije, nego i po generacije potomaka, nesagledive. Cela zemlja je za vreme agresije bila poligon NATO-a za ispitivanje efikasnosti najsavremenije elektronske tehnike i novog oružja.

Tokom agresije NATO-a, NATO je vodio posredan hemijsko biološki rat protiv građana SRJ i njihove životne sredine. U eksplozivima i raketnim gorivima, tokom bombardovanja, korišćena su hemijska jedinjenja koja svojim sagorevanjem u toku eksplozije oslobađaju velike količine veoma otrovnih i kancerogenih jedinjenja ili hemijske radikale.

Osiromašenim uranijumom gađano je ukupno 112 lokacija na području tadašnje SRJ. Većina je bačena na teritoriju KiM. Bačeno je oko 15 tona osiromašenog uranijuma, koji je nus proizvod uranijuma 235, koji se inače koristi kao gorivo u nuklearnim elektranama. Ali, u posledice ovakvog bombardovanja, ne ubrajaju se samo tone osiromašenog uranijuma, već i tone štetnih i kancerogenih, hemijskih materija rasutih i sagorelih zbog posledica bombardovanja. Upotreba ove municije na civile je zabranjena Rezolucijom Podkomiteta za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina Komisije za ljudska prava iz 1996. i 1997. godine. Detonacijom različitih projektila koji sadrže konvencionalne eksplozive, u atmosferu je izbacivana velika količina gasova, od kojih nastaju kisele kiše. Oslobođeni gasovi su otrovni, a kada se kombinuju sa produktima sagorevanja određenih hemijskih jedinjenja, daju efekte pravog hemijskog rata.

Bombardovanjem ciljanih meta, industrijskih postrojenja i skladišta, hemijskih sirovina, kao i paljenje naftnih rezervoara i naftnih postrojenja posredno se izazivaju efekti sa posledicama kao da se koriste bojni otrovi. Usred eksplozije i požara, u vazduh zemljišne vodotokove su dospele ogromne količine vrlo otrovnih i po zdravlje opasnih materija. Takvim bombardovanjem se izazva ekološka katastrofa, ugrožavanje područja sa izvorima nezagađene vode i hrane. Gađanje fabrika hemijske industrije, kao što su "Petrohemija", "Azotara" i Rafinerija nafte u Pančevu i Novom Sadu, "Prva Iskra" u Bariču, rezervoari nafte na više lokacija i drugi objekti koji se inače nalaze na obalama reka Save i Dunava, osim zagađenja atmosfere i zemljišta, izazvalo je i zagađenje vodotokova. Pančevo je tokom agresije nekoliko puta bilo izloženo efektima pravog hemijskog rata.

Dakle, stratezi NATO-a su planski namerno zagadili vazduh, vodu i zemlju u Srbiji i time opasno ugrozili zdravlje njenih građana. U mnogim delovima Srbije, koji su bili i najčešće na udaru NATO avijacije, broj obolelih od raka, na primer, pet godina posle agresije 200% veći od uobičajenog proseka pre bombardovanja.

Čak je i američki Kongres formirao Komisiju koja je ispitivala stepen zagađenosti životne sredine Srbije nakon agresije NATO-a. U izveštaju koji je Komisija podnela, zapisano je da je stepen zagađenosti izuzetno visok, a da su najzagađeniji gradovi Pančevo, Kragujevac, Novi Sad.

Komisija je u izveštaju navela da su tražene dodatne informacije od američkog Ministarstva odbrane o bombardovanju, ali naravno nisu dobijene. Da je NATO počinio zločine namerno i planski, svedoči izjava američkog generala Majkla Šorta čiji je sin inače bio pogođen u avionu A-10 iznad Kosmeta, glavnokomandujućeg vazduhoplovnim operacijama nad SRJ. On kaže, citiram: "Ne može se dobiti rad ako ne uništimo mogućnosti normalnog života za većinu stanovništva. Moramo im oduzeti vodu, struju, hranu, pa čak i zdrav vazduh". Rečeno-učinjeno.

Ali, tadašnji generalni sekretar NATO-a Džordž Robertson, je nakon završetka agresije rekao da nema naučnih dokaza da osiromašeni uranijum izaziva zdravstvene probleme. Međutim, istina je drugačija. U SAD i u NATO zemljama, dobro znaju koliko je upotreba municije sa osiromašenim uranijumom opasna po zdravlje ljudi i životnu sredinu. Bivši major, Dag Rok, odgovoran za radiološku zaštitu Vojske SAD, profesor fizike i bivši direktor programa razvoja projektila sa osiromašenim uranijumom, još 1994. godine je objavio dokumenta kojima se potvrđuje da su vlasti SAD bile svesne genocidnih posledica primenom osiromašenog uranijuma još 1943. godine.

Vojni propisi SAD-a u oblasti zaštite od zračenja traže od svakog vojnika da prilikom treninga obuče zaštitno odelo i nosi zaštitnu masku prilikom svake aktivnosti na 20 do 50 metara od objekta pogođenog municijom sa osiromašenim uranijumom. Zašto, ako nema štetnih posledica? Radiološko oružje i po drugim američkim izvorima i saznanjima izaziva trajne posledice po stanovništvo i nakon prestanka ratnih dejstava. O tome u svojim radovima piše i dr Aleksandra Miler koja je radila u američkim vojnim strukturama.

Sve ovo je, dakle, bilo dobro poznato planerima upotrebe ove vrste oružja tokom zločinačke agresije NATO na našu zemlju 1999. godine. Zato i preduzimaju sada mere za zaštitu svojih jedinica i službenika na Kosovu i Metohiji. Pripadnici multinacionalne brigade „Zapad“, po ulasku KFOR-a na Kosmet novembra 1999. godine dobili su nuklearno-hemijsko-biološki priručnik, pod nazivom – KFOR internacionalne brigade „Zapad“ osiromašeni uranijum, informacije i instrukcije. Pored naziva priručnika, na naslovnoj strani je i mrtvačka glava koja upozorava na radioaktivnu opasnost. Sadržaji nekih delova priručnika upućuju na to sa kakvom će se vrstom opasnosti sretati na terenu pripadnici brigade i kako da postupaju. U delu nazvanom „Zlatna pravila“ stoji: „Držite se dalje od tenkova, vozila i zgrada pogođenih projektilima ili krstarećim raketama sa osiromašenim uranijumom, nosite zaštitnu masku ukoliko radite na udaljenosti do 500 metara od tenka, vozila ili zgrade pogođene projektilima ili raketama sa osiromašenim uranijumom. Udisanje nerastvorljivih čestica uranijumske prašine dugoročno je povezano sa zdravstvenim posledicama, uključujući kancer i deformacije novorođenčadi. Ove posledice mogu da da postanu vidljive tek nekoliko godina kasnije“, piše u uputstvu koje je podeljeno američkim vojnicima.

Kolike su razmere zataškavanja istine, i to međunarodne razmere, pokazuje izveštaj koji su u maju 1999. godine Ujedinjene nacije u celini sakrile od javnosti. To je šokantan izveštaj Senegalca Bakari Kantea, šefa prve misije UNEP-a, Program Ujedinjenih nacija za čovekovu okolinu o ekološkim posledicama bombardovanja SR Jugoslavije. Ovaj tekst Ujedinjene nacije nikad nisu objavile, ali su njegovi delovi procureli u javnost, zahvaljujući američkom nezavisnom novinaru Robertu Parsonsu, izveštaču iz međunarodnih institucija u Ženevi. Robert Parsons svedoči o tome kako su se u kancelarijama Ujedinjenih nacija, u atmosferi unutrašnjeg razdora, cenzurisali i frizirali izveštaji o zdravstvenim posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom na Balkanu. Posle 12 dana boravka u još bombardovanoj SR Jugoslaviji, u maju 1999. godine, gde je bio sa misijama drugih agencija iz sistema Ujedinjenih nacija, Bakari Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu: „Atmosfera i tlo u bivšoj SR Jugoslaviji trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombardovanja industrijsko-hemijskog kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom“. Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombardovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja – leukemije, biće povećan broj spontanih pobačaja i deformiteta novorođenčadi.

U osmom poglavlju cenzurisanog izveštaja Bakari Kantea govori se o zagađenju koje je prouzrokovala upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom. Prema raspoloživim podacima, piše u izveštaju, snage NATO upotrebile su municiju sa osiromašenim uranijumom gađajući vojne i civilne ciljeve. Upotreba ove municije ima užasne posledice po stanovništvo, jer pored telesnih povreda prouzrokuje radiološku kontaminaciju. Ta kontaminacija ima toksične i radijacijske posledice koje uzrokuju kancer, piše u Kantevom izveštaju, koji je tokom maja 1999. godine upućen generalnom direktoru UNEP-a Klausu Toferu.

Kante dalje navodi: „Prilikom upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom nastaje uranijumski oksid kao, između ostalog, veoma reaktivni gasovi radion i radon. Oksidne čestice su širine između 0,5 i pet mikrona i vetar može da ih raznosi na udaljenosti od više stotina kilometara“. Boraveći u Jugoslaviji maju 1999. godine, dok još traje bombardovanje, Kante je svedok ekološke katastrofe i piše: „Ozbiljna šteta nanesena je čovekovoj okolini uništavanjem naftnih rafinerija, naftno-hemijskog kompleksa, hemijskim i fabrikama veštačkog đubriva, farmaceutskim i drugim industrijskim postrojenjima“.

Klaus Tofer, generalni direktor UNEP-a, naredio je da se od javnosti sklone saznanja o ekološkoj katastrofi u Srbiji, bez presedana u evropskoj istoriji. Eksperti programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu odmah nakon NATO bombardovanja SR Jugoslavije, obavili su novu misiju za procenu ugroženosti životne sredine usred agresije. Izveštaj pod nazivom „Kosovski konflikt – posledica na životnu sredinu, ljudska naselja“, koji je UNEP publikovao u novembru 1999. godine, više se odnosio na hronologiju bombardovanja i političke ocene nego na ekspertsku ocenu stanja životne sredine. U pomenutom izveštaju ipak je priznata ugroženost životne sredine u četiri tzv. vruće tačke, u Novom Sadu, Pančevu, Kragujevcu i Boru. Problem korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom se sveo uglavnom na preporuke pripadnicima međunarodnih snaga na Kosovu i Metohiji kako da se ponašaju ukoliko borave u potencijalno ugroženim područjima.

Uznemirenost međunarodne javnosti zbog pojave tzv. „balkanskog sindroma“ tokom 2000. godine primorala je predstavnike UNEP-a da se ponovo pozabave posledicama korišćenja municije sa osiromašenim uranijumom po životnu sredinu. U novembru 2000. godine eksperti UNEP-a su obavili misiju za procenu ugroženosti životne sredine na 11 lokaliteta na Kosovu i Metohiji. Izveštaj je publikovan u aprilu 2001. godine. U pomenutoj misiji nisu učestvovali jugoslovenski eksperti. Istraživanje je obavljeno na oko 12% lokaliteta, u samim zaključcima je umanjen na ugrožene životne sredine.

Ipak je evidentirano korišćenje municije sa osiromašenim uranijumom, a u nekim uzorcima pronađen je čak i plutonijum, što unosi dodatnu zabrinutost o stepenu ugroženosti životne sredine u lokalitetima u kojima je korišćena municija. U periodu od 27. oktobra do 5. novembra 2001. godine eksperti UNEP-a i jugoslovenski eksperti obavili su novu misiju za procenu ugroženosti žive sredine na lokalitetima na jugu centralne Srbije i u Crnoj Gori.

Izveštaj je objavljen u aprilu 2002. godine. Izveštaj UNEP-a o osiromašenom uranijumu na jugu Srbije na rtu Arza u Crnoj Gori, koji je objavljen aprila 2002. godine, u osnovi je dosta sličan prethodnom UNEP-ovom izveštaju – Kosovo iz 2001. godine. I u jednom i u drugom izveštaju nedvosmisleno je potvrđeno da municija sa osiromašenim uranijumom jeste korišćena. Rezultati na jugu Srbije i u Crnoj Gori su egzaktniji nego što su uzorci uzimani na ranije identifikovanim lokacijama.

U ovom misiji korišćena je i oprema za uzorkovanje vazduha koja na Kosovu nije korišćena. Zapanjujuća je činjenica da su nakon dve i po godine detektovane radioaktivne čestice, i to u vazduhu. Ovakav nalaz stavlja pod veliku sumnju zaključke izveštaja za Kosovo, ali i zaključke izveštaja na jugu Srbije i u Crnoj Gori. To znači da se radioaktivne čestice još uvek prenose na velike daljine putem vazduha, ugrožavajući životnu sredinu i zdravlje stanovništava. Ovakav nalaz je argument više da se dekontaminacija, koja je još uvek moguća, u velikoj meri obavi što pre.

Na kraju, zavera međunarodnih razmera čiji je cilj da se sakrije istina o posledicama po životnu sredinu i zdravlje ljudi od zločinačkog bombardovanja NATO pakta i upotrebe municije sa osiromašenim uranijumom se nastavlja. Zato rad Komisije ima posebnu težinu i dugoročni značaj. Komisija mora da otkrije istinu. Hvala.
Poštovana predsednice, predsedniče Republike, predsednice Vlade, ministri, kolege narodni poslanici, pažljivo sam slušao i juče i danas šta je sve rečeno u ovom domu, pa neću da ponavljam stvari.

Mi smo juče odavde poslali jednu veoma snažnu, uverljivu poruku i Albancima i međunarodnoj zajednici i našem celokupnom srpskom narodu da želimo kosmetski problem da rešavamo na miran način, da želimo nastavak razgovora i da želimo istorijsko pomirenje između Srba i Albanaca.

Danas smo brutalnom, nasilnom policijsko-obaveštajnom akcijom dobili odgovor Prištine. Oni neće mirno rešenje problema, oni neće pomirenje, oni neće nastavak razgovora, oni žele da dovrše užasno etničko čišćenje koje sprovode već dugo na prostoru KiM, i pri tome su danas na severu Kosova pripadnici Kosovsko obaveštajne agencije širili iste one laži koje plasiraju pojedinci iz dela političkog spektra u centralnoj Srbiji. Tako su agenti Kosovsko obaveštajne agencije srpskom narodu govorili danas da se radi o izdaji, o izdaji iz Beograda, da treba svi da se povuku i krenu ka Srbiji u zbegove, da se deca izvlače iz škole i da se šalju u Srbiju. I, ubuduće nas čekaju takve propagandne obaveštajne aktivnosti Albanaca.

Upravo današnji događaj na najbolji način pokazuje da je kosovsko-metohijsko pitanje najvažniji geopolitički izazov, strateško pitanje za budućnost srpskog naroda. Od toga kako ćemo rešiti to pitanje zavisi put kojim će celokupan srpski narod i država Srbija ići u 21. veku.

Imajući u vidu da je međunarodni činilac duboko involviran u događaje na KiM, ne može se rešiti kosmetski problem bez međunarodne zajednice i onog njenog najisturenijeg dela koji se ogleda u zapadnim zemljama koje stoje iza jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova. Taj međunarodni aspekt, pored onog unutrašnjeg, moramo veoma dobro da razmotrimo. Moramo da znamo šta se dešava u svetu da bismo doneli odgovarajuću odluku na koji način možemo da zaštitimo najbolje naše interese u rešavanju kosmetskog problema. Da li smo to svih ovih godina činili? Izgleda ne. Ali, sada je krajnje vreme, jer posle ovoga neće biti mogućnosti za ispravljanje grešaka. Nerazumevanje onoga što se dešava u svetu može da nas odvede na teren ne racionalnog političkog ponašanja, već reagovanja srcem, ali to nam neće zaštiti interese.

Trenutno, na međunarodnom planu se odvija žestok geopolitički sukob između SAD, NATO-a s jedne strane i Ruske Federacije s druge strane. Hteli mi to ili ne, mi smo direktno uvučeni u taj geopolitički sukob. Kosmetsko pitanje se takođe prelama preko tih odnosa velikih sila. Mi se nalazimo na prostoru koji je pod dominantnim uticajem evro-atlantskih saveznika, i to je činjenica. Nama se to ne sviđa, ali jeste. Njihov kapacitet da dalje urušavaju interese celokupnog Srpskog naroda i države Srbije je ogroman, toliko snažan da ne smemo da dozvolimo situaciju da nam se ponovi kao što je bilo 1999. godine. Ne mora u vojnom delu, u bilo kom drugom delu.

NATO je stvorio novu vrstu gvozdene zavese na zapadnim ruskim granicama, privukao stotine hiljada vojnika, hiljade aviona, brodova, tenkova, oklopnih vozila. To pokazuje da će taj geopolitički sukob biti dugoročan i da ne možemo očekivati nikakve značajnije promene na međunarodnom planu koje bi nam rešile kosmetski problem. Da samo sačekamo, da zamrznemo, kako neki kažu, ovaj sukob, desiće se nešto u svetu i onda će nam biti problem rešen. To nisu realna očekivanja. Mi ne možemo da očekujemo od naših saveznika, poput Ruske Federacije, ono što oni realno ne mogu da ispune.

Ruska Federacija može, pruža nam i pružaće nam punu podršku UN da sprečimo sticanje punog kapaciteta samoproglašene države Kosovo, ali ni oni ako su stalna članica članica Saveta bezbednosti nisu mogli da ponište praktične korake Prištine, recimo na stvaranju takozvane vojske Kosova. Dakle, i domen pružanja pomoći od strane nama prijateljskih zemalja je ograničen. Najveći uticaj na događaj na Kosovu i Metohiji upravo imaju zapadne zemlje sa kojima manje-više imamo odnose koji su tek u fazi stabilizacije. Zato je bitno da naše aktivnosti budu i te kako usmerene ka SAD, ka NATO-u, ka EU, ka Nemačkoj i drugim zemljama. Jesu to zemlje koje stoje iza samoproglašene nezavisnosti Kosova, ali to su zemlje preko kojih jedino možemo da stvorimo manevarski prostor uz podršku prijateljskih zemalja, da možemo da umanjimo štetu koja predstoji.

Dakle, očekivati da će policentričan međunarodni poredak, koji se stvara i koji predvode Ruska Federacija i Kina, moći da reči kosmetski problem je iluzija. Taj drugi deo sveta može da nam pomogne u političkom jačanju, može da nam pomogne u ekonomskom jačanju, ali ne može da nam reši kosmetski problem. Da li treba i dalje da nastavio sa iluzornim očekivanjima da će se nešto tektonski desiti na međunarodnoj pozornici, da će nam to rešiti problem? Uveren sam da ne treba da radimo.

Kada pogledamo situaciju na unutrašnjem planu, moramo da postavimo pitanje šta rade Albanci, jer oni jesu jedna od strana koja je zainteresovana za rešavanje ovog problema na ovaj ili onaj način. Oni su sproveli i sprovode užasno brutalno etničko čišćenje. To pokazuje njihovu nameru da stvore veliku albansku tvorevinu bez Srba. Albanci nam jednostranim potezima, poput taksi, poput statuta za Trepču, poput ove njihove rezolucije protiv pregovora navodno za razgovore, poput rezolucije o navodnom genocidu, šalju poruku da ne žele da se razgovori nastave. Njihov strateški cilj je ono što govore Edi Rama i Hašim Tači, da proglase ujedinjenje Kosova i Albanije, ali im treba opravdanje, treba im trenutak. Taj trenutak žele da nađu u jednoj nepromišljenoj, eventualnoj reakciji Srbije, da nas isprovociraju, kao što su pokušali danas da odgovornost prebace na našu stranu.

Što se Albanaca tiče, meni je situacija potpuno jasna. Oni neće nastavak razgovora, jer smatraju da bi eventualno postizanje kompromisa za njih značio gubitak, gubitak u odnosu na ono što su imali pre 2012. godine. Mi sada imamo veoma čudnu situaciju. Albanci na KiM neće da žive u Srbiji, Srbija neće ni pod kojim uslovima da prizna samoproglašenu državu Kosovo. Kako razrešiti tu suprotnost? Da li je moguće otvoriti vrata uopšte u ta dva potpuno suprotstavljena stava za razgovore, za postizanje nekog kompromisnog rešenja? Pitanje je, kojim putem da ide Srbija dalje?

Srpski narod ne sme da dozvoli da ga pregazi vreme, da ne bismo fatalno zakasnili za ostatkom sveta. U ovom svetu koji se strahovito brzo menja, strahovito brzo napreduje, mi nemamo prava da generacije koje će doći, uvučemo u nove ratne sukobe.

Naša odgovornost je da rešimo kosmetski problem na jedan miran, održivi način, a ne da generacije koje dolaze ili koje su već tu ponovo oblače uniforme i ponovo idu u ratove. Ja znam šta je rat, video sam ga, videli su ga mnogi od vas. Rat je užasno stradanje. Rat je krv, rat su jauci. Treba sve da učinimo da izbegnemo rat, a Albanci nas uporno guraju u rat. Mi ne smemo ni po koju cenu da zatvorimo vrata za pregovore, uprkos tome što se Albanci toliko trude da nas baš nateraju na takav korak.

Srbija mora da gradi mir, iako za to nemamo partnera u Prištini. Ali je pitanje da li ćemo eventualno rešenje za kosmetsko pitanje, za kosmetski problem postaviti tako da taj pretpostavljeni, očekivani gubitak donese dobitak u narednom periodu celokupnom srpskom narodu ili nas uvede u nove gubitke. Rešavanje kosmetskog problema će se sigurno odraziti, recimo, i na položaj Republike Srpske. U narednom periodu nikako ne smemo dozvoliti da odgovornost za nenastavak razgovora Albanci prebace na nas i zato uporno treba da insistiramo na nastavku procesa normalizacije i postizanje kompromisnog rešenja, a da paralelno jačamo naš narod na Kosovu i Metohiji.

Ukratko bih na samom kraju predložio jedno svoje viđenje okvira za rešavanje kosmetskog problema. Prvo, priznanje samoproglašene države Kosova nije rešenje, to je isključeno. Drugo, pregovori su jedini način da se dođe do rešenja, kompromisnog rešenja. Treće, nema rešenja na osnovu nove realnosti koju Priština pokušava da uvede. To su takse, to je tzv. vojska, nasilje, promene etničke strukture. Četvrto, želimo mirno, dugoročno održivo, kompromisno rešenje za status Kosova i Metohije. Peto, rešenje mora biti policentrično, jer je takva situacija na Kosovu i Metohiji. Srbi žive kompaktno na severu, u Kosovskom Pomoravlju, u drugim sredinama, Albanci žive kompaktno u većem delu južno od Ibra i zato to rešenje mora da bude policentrično.

Rešenje nije u ujedinjenju Kosova i Albanije. Dakle, rešenje mora da podrazumeva čvrst mehanizam zaštite od stvaranja velike Albanije. Neophodno je da rešenje omogući istorijsko pomirenje Srba i Albanaca i da otvori vrata ka evropskim integracijama regiona.

Na kraju, dozvolite da iznesem jedan lični stav. Srpski narod mora na početku 21. veka da redefiniše svoju nacionalnu strategiju. Da li ćemo našu nacionalnu strategiju zasnivati na liniji Beograd–Priština, kad kažem Priština mislim na nerešavanje kosmetskog problema, ili ćemo u narednom periodu forsirati liniju Beograd–Banjaluka. Mislim da u tome ipak treba da smognemo dovoljno hrabrosti, da razmišljamo, da otvoreno iznesemo svoje stavove i da svi znaju šta od nas mogu da očekuju.

(Narodni poslanici SRS dobacuju.)

Osnovna kultura komunikacije među poslanicima nalaže da nema dobacivanja, ali znate šta, oni koji dobacuju i koji drže junačke govore u Beogradu za odbranu Kosova, razlika između mene i njih je što sam ja od svoje države 1999. godine odlikovan ordenom za hrabrost, zato što sam bio tamo gde njih nigde nije bilo. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre sa saradnicima, kolege poslanici, pre izvesnog vremena sam bio u društvu pripadnika bataljona vojne policije, jedinice koja je prošla sva ratišta, od Slovenije, preko Hrvatske, Bosne i Hercegovine, a 1999. godina, aprila meseca sam ih našao u Batuši, kada su krenuli da pomognu našim graničarima na području karaule Košare. Neverovatno hrabri ljudi. Mnogi su izginuli. Sloba zastavnik, koji je bio sa njima odlazi u penziju ovih dana i nema rešeno stambeno pitanje, jer odgovornost države Srbije za to što on nema ostvareno osnovno ljudsko pravo, pravo na dom. Garantovano Evropskom poveljom o ljudskim pravima. Jeste. Zato ću podržati ovaj zakon. On mora da omogući ljudima koji su krvarili za Srbiju, da mogu da ostvare pravo na dom. To je naša dužnost da im omogućimo sve to.

Podnetim amandmanom želim da ukažem da se ovim zakonom podižu ukupni odbrambeni kapaciteti zemlje. Kako se podižu? Prvo se donose normativna akta, zatim strategija nacionalne bezbednosti usklađuje sa realnošću, doktrinalna dokumenta. Na osnovu toga se formira struktura vojne organizacije, prilagođava savremenim bezbednosnim izazovima, vrši se modernizacija opremanja raznim sredstvima naoružanja. Ali, ono što je najvažnije u svakoj vojnoj organizaciji i u svakoj drugoj instituciji jesu ljudski resursi. Moramo da imamo motivisane pripadnike oružanih snaga, pripadnike koji mogu da dugoročno planiraju svoj život, da mogu da planiraju porodicu, a ne da budu u neizvesnosti. Ako imaju mogućnosti da reše stambeno pitanje, oni će biti motivisani, biće zadovoljniji, imaće porodicu.

NJihova motivisanost će uticati na povećanje broja onih koji se interesuju za vojno školstvo, za vojne škole da bismo imali što veći broj, što kvalitetnijih kandidata za upis u vojne škole. NJihova motivisanost će uticati na rad u trupi, što je najvažnije i naravno za nedaj Bože, uvek će biti spremni da svoje živote daju za Srbiju.

Zato smatram da je ovaj zakon izuzetno važan za sve pripadnike snaga bezbednosti i oružanih snaga i Ministarstva unutrašnjih poslova, svih naših jedinica, posebno za one ljude koji su krvarili, ginuli, izranjavani za ovu Srbiju.

Srećan sam što će ovaj zakon biti usvoje. Hvala.
Član 108. – dužni ste da se starate o redu na sednici.

Znate, kada od mlađanog kolege čujete da je Srbija odgovorna za zločinačko bombardovanje NATO-a, kada se negira postojanje terorističke OVK i njeno zločinačko delovanje, možda se setite one narodne „mladost, ludost“. Ali, ovo je mnogo više od toga.

Ovo je primer i građani treba to da znaju, hibridnog rata koji se vodi protiv Srbije i srpskog naroda, svih ovih godina, od 5. oktobra 2000. da bi se dokazala laž da je Srbija odgovorna zato što je NATO izvršio nezakonitu agresiju.

Odgovor su dale UN, one su zabranile upotrebu sile protiv tadašnje SRJ. Čak su i u britanskom parlamentu smogli snage, za razliku od mlađanog kolege, da kažu da je to bila nezakonita agresija i da je izazvala humanitarnu katastrofu na KiM.

Samo nešto drugo hoću da kažem svima onima, promoterima NATO istine o zločinu koji je počinjen nad našom zemljom. Pitanje je bilo – ko je pobedio 1999. godine? Mlađani kolega, pobedilo je 100.000 pripadnika naših snaga bezbednosti na KiM koji su sa 18, 19 godina branili i vašu slobodu. Sramno je da govorite nešto drugačije.

Da se oni nisu uspešno odbranili, da nismo uspešno odbranili Srbiju, ona bi bila okupirana. O tome svedoči Vesli Klark, taj zločinac koji je vodio agresiju na našu zemlju, u knjizi „Moderno ratovanje“ gde piše doslovce da su spremali 170.000 vojnika da uđu i okupiraju Srbiju. To je istina i nemojte da pljujete po grobovima onih koji su branili vašu slobodu. Sramno je to i nečasno.
Poštovani predsedavajući, kolege narodni poslanici, čuli smo jednu ozbiljnu utemeljenu raspravu, mnogo činjenica na temu posledica zločinačkog bombardovanja NATO pakta, uprkos nekim varničenjima i iskakanjima, nekim nesuvislim ocenama, ja izražavam zadovoljstvo što smo, kao Narodna skupština uspeli da prevaziđemo stranačke podele i da se saglasimo oko neophodnosti formiranja ove komisije i to je dobra osnova za početak rada komisije.

Pred njom će biti veoma težak posao. Treba dokazati nešto što će mnogi osporavati, nešto što sa protokom vremena gubi snagu dokaza, zato treba da angažujemo sve naše naučne potencijale, institute koji su se bavili time, bilo je mnogo ljudi koji su u vreme bombardovanja merili nivo radijacije na mestima gde su padale NATO bombe, ugrožavajući sopstveno zdravlje.

Sva ta saznanja, sva ta iskustva, sve te analize, mnoge naučne radove komisija treba da uzme u obzir, da angažuje i strane stručnjake po mogućstvu, da one koji su radili izveštaje poput Bakari i Kantea, a izveštaji sakriveni, onda na svetskom nivou angažuje da budu svedoci, verodostojni, sa referencama.

Srpska napredna stranka pruža punu podršku radu komisije. Još jednom ponavljam da smatramo da će kolega Laketić uspeti da punom posvećenošću, predanošću, objektivnošću i spremnošću na dogovor i kompromis sa ostalim kolegama, bez obzira iz kojih stranaka dolaze, ispuniti očekivanja Narodne skupštine.

Još jednom, izražavam zadovoljstvo što smo danas kao Narodna skupština pokazali spremnost da preuzmemo odgovornost, svi zajedno, kada su u pitanju vitalni nacionalni interesi, a utvrđivanje posledica zagađenosti životne sredine i uticaja na zdravlje ljudi zbog NATO bombardovanja, svakako jeste nacionalni interes. Hvala vam.
Poštovani predsedavajući, kolege poslanici, stav SNS o događajima 1999. godine je kristalno jasan. Hoću da ga ponovim. NATO predvođen SAD bez objave rata izvršio agresiju na našu zemlju koja je po svim aspektima zločinačka. Zbog toga što je neselektivno ubijao civilno stanovništvo, decu, stare, bolesne, žene, što je ubijao pripadnike naših snaga bezbednosti, naših heroja koji su branili svoju otadžbinu. Zbog toga što je pogodio samo sedam tenkova legendarnog Prištinskog korpusa od preko 450, ali je junački pogodio preko 370 industrijskih objekata. Zbog toga što nas je bombardovao municijom koja je zabranjena i naneo nepopravljivu štetu. Mi to ne zaboravljamo i zato i formiramo ovu komisiju koju niko pre nas nije uspeo, niti je imao hrabrosti da formira.

Srpska napredna stranka neće ostati zarobljena u ratu, u prošlosti, već će biti okrenuta budućnosti. Tu budućnost moramo da gradimo na području na kome je dominantan vojni činilac upravo NATO pakt, bez saradnje sa NATO paktom možemo samo da uđemo ponovo u sukobe sa tom Alijansom. Ako neko drugi dobije mandat da to uradi, izvolite. Mi nismo dobili taj mandat od građana, niti ćemo uraditi.

Što se tiče komisije, SNS će punim kapacitetom pružiti podršku osnivanju i radu komisije, a sa ciljem da se utvrdi činjenično stanje o posledicama NATO bombardovanja, o tome koliko te posledice utiču na zdravlje ljudi, a da bismo mogli da preduzmemo određene aktivnosti, sistemske, dugoročne, da umanjimo štetu tog negativnog dejstva NATO pakta 1999. godine, jer se staramo o zdravlju građana Srbije, o zdravlju nacije, posebno o zdravlju pripadnika naših snaga bezbednosti. Tih naših heroja kojih se tu i tamo neki sete. To su isti oni heroji koji su junački branili otadžbinu i na Paštriku, i na Gorožupu, i na Čičevici, i na Bajgori, i na Košarama i sada mnogi od njih umiru od posledica dejstva municije sa osiromašenim uranijom.

Želim da ispred SNS odam priznanje kolegi Laketiću koji je godinama sistematski, uporno, istrajno skupljao materijale da bi ova komisija mogla da bude formirana, uspostavljao kontakte i završio ogroman posao. Hvala mu na tome. Ubeđeni smo da će on biti potpuno posvećen ovom poslu na čelu komisije i da ćemo imati očekivane rezultate.

Sada bih hteo nešto da kažem i da vas podsetim, a i sve nas zajedno i građane Srbije o nekim činjenicama koje pokazuju zbog čega je opravdano stavljanje na dnevni red formiranje ove komisije.

Tokom agresije NATO, NATO je vodio posredan hemijsko-biološki rat protiv građana tadašnje SRJ i životne sredine. U eksplozivima i raketnim gorivima tokom bombardovanja korišćena su hemijska jedinjenja koja svojim sagorevanjem u toku eksplozije oslobađaju velike količine veoma otrovnih i kancerogenih jedinjenja ili hemijske radikale.

Osiromašenim uranijom gađano je ukupno 113 lokacija na području tadašnje SRJ. Većina je bačena na teritoriju KiM. Upravo što ćemo veliku pažnju posvetiti tim područjima koja su kontaminirana na KiM pokazuje naš stav prema južnoj Pokrajini. Apsolutno su neistinite tvrdnje, spadaju u domen brutalnih političkih laži, da je aktuelna vlast ili SNS spremna da potpiše nekakav pravno-obavezujući sporazum sa državom Kosovo. To ćete, gospodo,, koji tvrdite možda vi učiniti ako nekada dobijete mandat, kroz hiljadu godina, da možete da vodite državu. Mi to nećemo uraditi.

Da vas podsetim Briselski sporazum je postignut u statusno neutralnom okviru. S obzirom da ne znate šta to znači, da vas malo podučim. To znači da to nije sporazum između dve države. Da je takav sporazum postignut, onda bismo imali slavlje na ulicama Prištine, među Albancima.

Bačeno je na Srbiju oko 13 tona osiromašenog uranijuma. Inače, nekoliko lokacija se nalazi na području Crne Gore, na području juga, centralne Srbije, Preševo-Bujanovac. Prvi dokaz da je osiromašeni uranijum upotrebljen je upravo zrno koje sam ja snimio na području sela Srpska Kuća kod Bujanovačke banje i od tog trenutka traje i moja lična borba da se dokažu posledice osiromašenog uranijuma.

Upotreba ove municije na civile zabranjena je Rezolucijom Podkomiteta za prevenciju diskriminacije i zaštitu manjina Komisije za ljudska prava iz 1996. i 1997. godine. Dakle, ne samo da je bila nezakonita agresija, nego je upotrebljena i nedozvoljena zabranjena municija.

Detonacijom različitih projektila, koji sadrže konvencionalne eksplozive, u atmosferu je izbacivana velika količina gasova od kojih nastaju kisele kiše. Oslobođeni gasovi su otrovni, a kada se kombinuju sa produktima sagorevanja određenih hemijskih jedinjenja daju efekte hemijskog rata. Bombardovanjem ciljanih meta, industrijskih postrojenja i skladišta, hemijskih sirovina, kao i paljenjem naftnih rezervoara i naftnih postrojenja posredno se izazivaju efekti sa posledica kao da se koriste bojni otrovi. Usled eksplozije i požara u vazduh, zemljište i vodotokove su dospele ogromne količine vrlo otrovnih i po zdravlje opasnih materija. Takvim bombardovanjem se izaziva ekološka katastrofa ugrožavanje područja sa izvorima ne zagađene vode i hrane. Gađanje fabrika hemijske industrije, kao što su „Petrohemija“, „Azotara“ i rafinerija nafte u Pančevu i Novom Sadu, „Prva iskra“ u Bariču, rezervoari nafte na više lokacija i drugi objekti koji se inače nalaze na obalama reke Save i Dunava, osim zagađenja atmosfere i zemljišta, izazvalo je zagađenje vodotokova.

Dakle, stratezi NATO su planski, namerno zagadili vazduh, vodu i zemlju u Srbiji i time opasno ugrozili zdravlje njenih građana. Zato se i formira ove komisija.

Čak je i američki Kongres, ovo je moja poruka američkom ambasadoru u Beogradu, da nam nađe taj dokument ili da ga sam pogleda malo, formirao Komisiju koja je ispitivala stepen zagađenosti životne sredine Srbije nakon agresije NATO. U izveštaju koji je Komisija podnela zapisano je da je stepen zagađenosti izuzetno visok, a da su najzagađeniji gradovi Pančevo, Kragujevac, Novi Sad. Komisija je u izveštaju navela da su tražene dodatne informacije od američkog Ministarstva odbrane o bombardovanju, ali da nisu dobijene. Vaša ekselencijo, gospodine Skot, nađite nam te dodatne podatke, da vidimo da li nešto skrivate. To je bitno za izgradnju naših bilateralnih odnosa i za jačanje međusobnog poverenja.

Da je NATO počinio zločine namerno i planski svedoči izjava američkog generala Majkla Šorta, glavnokomandujućeg vazdušnim operacijama nad Saveznom Republikom Jugoslavijom, čiji je sin, inače, u avionu A10 bio pogođen iznad teritorije Kosmeta od strane naših heroja. Kad kažem naših, mislim heroja države Srbije i srpskog naroda. Šort kaže - ne može se dobiti rat ako ne uništimo mogućnosti normalnog života za većinu stanovništva. Moramo oduzeti, citiram, vodu, struju, hranu, pa čak i zdrav vazduh. Rečeno učinjeno.

Koliko su užasne razmere te prljave i zločinačke agresije SAD i NATO na Srbiju pokazuje uputstvo koje su američki vojnici, koji su došli na Kosmet, za razliku od italijanskih vojnika, recimo, dobili. Uputstvo je napisano da ništa sa zemlje ne dodiruju golim rukama, da ne piju vodu sa terena, niti da uzimaju bilo šta od hrane od lokalnog stanovništva.

Ono čime će se komisija, kada bude formirana, baviti, dr Laketiću sam predložio da pozove kao mogućeg svedoka Bakari Kantea. Naime, zašto je ovaj čovek bitan?

U maju 1999. godine UN je u celini sakrio od javnosti šokantan izveštaj senegalca Bakari Kantea, šefa prv misije programa UN za čovekovu okolinu o ekološkim posledicama bombardovanja SRJ. Ovaj tekst UN nikad nisu objavile, ali su njegovi delovi procureli u javnost zahvaljujući američkom nezavisnom novinaru Robertu Parsonsu, izveštaču iz međunarodnih institucija u Ženevi.

On je uspeo da dobije Kanteov izveštaj od svog izvora u UNEP-u i 17. juna 1999. godine, objavi njegove delove u ženevskom dnevniku „Kurijeu“, pod naslovom „Skriven alarmanti izveštaj o posledicama bombardovanja Jugoslavije - otrovi koje UN neće da vide“. Robert Parsons svedoči o tome kako se u kancelarijama UN, u atmosferi unutrašnjeg razdora, cenzurisali i frizirali izveštaj o zdravstvenim posledicama upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom na Balkanu.

Posle 12 dana boravka u još bombardovanoj SRJ, u maju 1999. godine, gde je bio sa misijama drugih agencija sistema UN, Bakari Kante je UNEP-u podneo izveštaj koji govori o ekološkom užasu - atmosfera i tlo u bivšoj SRJ trajno su zagađeni otrovnim materijama zbog bombardovanja industrijskih hemijskih kompleksa i zbog upotrebe oružja sa osiromašenim uranijumom. Izveštaj je kategoričan u oceni da će naredne generacije koje žive na bombardovanom tlu patiti od kancerogenih oboljenja, leukemije, biće povećan broj spontanih pobačaja i deformiteta novorođenčadi, što se i dešava.

U izveštaju Bakari Kantea piše da su zbog bombardovanja prirodu u SRJ zagadile otrovne supstance među kojima su najopasniji polihlorobifenili, visoko kancerogeni i odgovorni za imunološke bolesti. U izveštaju se naglašava da je jedan litar te supstance dovoljan da se zagadi milijarda litara vode. Upravo ta supstanca se nalazi u električnim transformatorskim stanicama i u brojnim naftnim rafinerijama koje su bile meta NATO-a.

Bombardovanje brojnih fabrika u kojima su upootrebljavani teški metali izazvalo je, između ostalog i širenje kadmijuma i metilizovane žive, što je najotrovniji oblik žive. Reč je o metalima koji ostaju otrovni čak i ako se raznesu na prostoru od više hiljada kilometara.

U osmom poglavlju cenzurisanog izveštaja Bakari Kantea, govori se o zagađenju koje je prouzrokovala upotreba oružja sa osiromašenim uranijumom. Dakle, predstavnik UN je apsolutno siguran da upotreba municije sa osiromašenim uranijumom ostavlja posledice po zdravlje ljudi, što neki čak i u ovom parlamentu pokušavaju da neuspešno demantuju.

Prema raspoloživim podacima snage NATO-a, piše Bakari Kante, upotrebile su municiju sa osiromašenim uranijumom gađajući vojne i civilne ciljeve. Upotrebljena je municija kalibra 30 milimetara, ispaljivana je uglavnom iz aviona tipa A10, kao i krstarećih rakete „tomahavk“. NJihovo punjenje je radioaktivno, ovo je izveštaj UN. Smatra se da sadrži uranijum 238. Uranijum pripada grupi toksičnih elemenata koji ulaze u drugu grupu radio nukleida veoma visoke toksičnosti. Ova vrsta municije je nuklearni otpad i njegova upotreba je veoma opasna po zdravlje, zaključak Bakari Kantea. Upotreba ove municije ima užasne posledice po stanovništvo, jer pored telesnih povreda prouzrokuje radiološku kontaminaciju. Ta kontaminacija ima toksične i radijacijske posledice koje uzrokuju kancer, piše u Kanteovom izveštaju koji je tokom 1999. godine, generalnom direktoru UNEP-a Klausu Toferu poslao.

Kante dalje navodi - prilikom upotrebe, odnosno eksplozije sa osiromašenim uranijumom nastaje uranijumski oksid, kao između ostalog, veoma reaktivni gasovi radijum i radon. Oksidne čestice su širine između 0,5 i 5 mikrona i vetar može da ih raznosi.

Novinar Robert Parsons, koji je došao do ovog izveštaja i objavio ga, kaže da mu je jedan neposredno upućeni diplomatski izvor preneo da je u julu 1999. godine jedna grupa švajcarskih naučnika došla do još dramatičnijih zaključaka o posledicama osiromašenog uranijuma na Balkanu, nego onih koje sadrži zabranjeni izveštaj Bakari Kantea.

NJihovo istraživanje bilo je deo aktivnosti diplomatske grupe Fokus, koju su činili Švajcarska, Austrija, Rusija i Grčka. Pošto je Švajcarska bila ta koja je pokrivala sve troškove, ostali članovi grupe su morali da ćute, kaže Robert Parsons. Sve ovo vam citiram da bi ste shvatili kolika je bila užasna kampanja prikrivanja istine o zagađivanju naše životne sredine i o posledicama koje će generacije i ove i buduće trpeti.

Boraveći u Jugoslaviji u maju 1999. godine, dok još traje bombardovanje, Kante je svedok ekološke katastrofe. On piše – ozbiljna šteta nanesena je čovekovoj okolini uništavanjem naftnih rafinerija, naftno hemijskog kompleksa, hemijskim i fabrikama veštačkog đubriva, farmaceutskim i drugim industrijskim postrojenjima. Pitanje je da li je NATO mogao da razlikuje ova postrojenja od vojnih ciljeva? Naravno da je mogao. Pitanje zašto je oda zašto je gađao namerno ova postrojenja? Odgovor ne može da bude drugačiji nego da nanese nepovratnu štetu zdravlju naših građana i štetu okolini. Da, to jeste zločinačko bombardovanje.

Naselja su najteže pogođena na KiM, ističe Bakari Kante. On zaključuje da su različite vrste ciljne međunarodne pomoći potrebne kako bi se SRJ suočila sa posledicama koje je bombardovanje nanelo kako čovekovoj okolini, tako i stanovništvu.

Sada sledi objašnjenje zašto ova komisija treba da raščisti sa propagandom, kako reče jedna poslanica, i da činjenice izbaci u prvi plan. Evo ko je vodio propagandu. Klaus Tofer, generalni direktor UNEP-a, naredio je da se od javnosti sklone saznanja o ekološkoj katastrofi u Srbiji, bez presedana u evropskoj istoriji. U cenzurisanom izveštaju, Bakiri Kant je takođe upozorio - bombardovanje NATO-a dogodilo se u vreme seče poljoprivrednih kultura od životnog značaja za stanovništvo, kukuruza, suncokreta, soje, šećera, šećerne repe i povrća. Bačeni osiromašeni uranijum uticao je na kvalitet vazduha, tla, vode, što je imalo, kako dugoročno, tako i kratkoročno negativne posledice po lanac ishrane.

Čim je predat, izveštaj je klasifikovan u UN i sklonjen od javnosti i verovatno završio u sedištu u UNEP-u u Najrobiju. Nijedna od humanitarnih organizacija u Ženevi nije bila u toku događaja, pa čak ni zaposleni u sedištu u UNEP-u u Ženevi, tvrdi američki novinar Parsons.

UNEP je u jesen u 1999. godine osnovao Balkansku radnu grupu čiji je zadatak bio da izradi definitivni izveštaj o ekološkim posledicama bombardovanja. Na čelo ove grupe imenovan je Peka Havistov, bivši finski ministar ekologije. Ovaj drugi izveštaj takođe je prepravljao Robert Bise, potparol i desna ruka Klausa Tofera, generalnog direktora UNEP-a.

Konačno, ta Balkanska radna grupa u okviru UNEP-a bila je ta koja je 16. februara 2001. godine uzbunila svetsku javnost objavivši da je na Kosovo bačen prljavi uranijum. Tada je saopšteno da je analiza 340 uzoraka tla vode itd. pokazala prisustvo trans uranijumskih elemenata U236 i tragove plutonijuma i fisionog procesa. Prisustvo plutonijuma potvrdile su dve laboratorije, švedski Institut za radiološku zaštitu i švajcarska laboratorija.

Mislim da i ovo što sam rekao i ovo što je pre mene kolega Laketić rekao, stavlja van razumne sumnje potrebu formiranja ove komisije i utvrđivanja činjenica. Te činjenice ne treba da budu utvrđene emotivno, one su jako bitne za zdravlje nacije, za zdravlje građana Republike Srbije. Kada govorim o građanima Republike Srbije, mislim i na sve one koji žive na KiM i na Albance i na Srbe i na Rome, na Gorance i Bošnjake. To je naša dužnost prema pokolenjima koja će se tek roditi, da njima omogućimo da se suoče sa što manjim posledicama zločinačkog bombardovanja NATO pakta 1999. godine. Hvala.
Poštovana predsednice, ministre sa saradnicima, kolege, podneo sam amandman da bih ukazao na suštinski značaj koji vojno obrazovanje ima za podizanje ukupnih kapaciteta odbrane, a to se najbolje videlo 1999. godine, tokom zločinačke NATO agresije.

Da vas sve ovde podsetim, 1998. godine je gotovo cela jedna generacija potporučnika raspoređena na Kosovo i Metohiju. Upravo su oni sa svojim starim kolegama bili nosioci uspešne odbrane otadžbine. Na koji način? Tako što su stečenim znanjima u teoriji, koju su primenili u praksi, uspeli da se odupru jednom sofisticiranom agresivnom napadu udarima sa distance, udarima iz vazdušnog prostora. Da nije bilo izuzetno vojničko osposobljenosti tokom vojnog obrazovanja tih starešina imali bismo hiljade i hiljade mrtvih. Imali bismo klasičan vojni poraz na Kosovu i Metohiju.

Ja sam apsolutno pristalica da naša Vojska proučava i ocenjuje da li smo i koje ratove dobili, a koje izgubili, da bismo izvukli pouke o tome kako treba ratovati, kako treba podići moral vojnika. Kad imate iskusnog starešinu, moralno čvrstog, herojskog, junačkog starešinu, on u najtežim situacijama, kao što je bilo, a to sam gledao svojim očima na području Košara, kada preti opasnost da padne linija, da dođe do rasula među vojskom, podiže moral te vojske i sprečava i beg i ostalo i drži se ta linija. Zato je značaj vojnog obrazovanja izuzetno bitan, ali način ratovanja se promenio. Sada imamo izuzetno sofisticirane savremene bezbednosne izazove, tehnološki veoma napredne, bez obzira da li se radi o klasičnoj agresiji, da li se radi o tzv. sajber ratovima, hibridnim ratovima ili se radi o onome što su asimetrični izazovi bezbednosti. Upravo zbog toga mislim da ovako koncipiran sistem vojnog obrazovanja, koji je predloženo ovim zakonom, će biti osposobljen da školuje starešine koje će moći da se nose sa tim najsavremenijim i bezbednosnim izazovima i sa savremenim načinima vođenja rata.

Sada, stotine, pa i hiljade kilometara daleko od bojišta se nalaze štabovi koji upravljaju realnom situacijom u realnom vremenu na tim bojištima. Zato je potrebno visoko stručno obrazovanje, kombinovano sa iskustvom koje imaju oni koji su branili svojim životima i svojom vojničkom sposobnošću zemlju.

Ono što je najvrednije u svim oružanim snagama jesu ljudi sa borbenim iskustvom. NJih nemojte nikada zaboraviti. Koristite njihovo iskustvo u svim oblicima koji su i predviđeni ovim zakonom kada je u pitanju vojno obrazovanje.

Verujem da će ovaj sistem vojnog obrazovanja, ovako postavljen, uspeti da regrutuje najbolje za vojno školstvo, da će uspeti da regrutuje najbolje predavače i da će stvoriti starešinu koji će biti sposoban da na najbolji način primeni stečena znanja tokom školovanja u uslovima kada moramo da se odupremo ili preventivno delujemo protiv savremenih izazova bezbednosti.

Na kraju, poštovana predsednice, apsolutno podržavam formiranje komisije koja treba da utvrdi posledice NATO bombardovanja i stavljam vam se na raspolaganju u punom kapacitetu.

Ja sam jedan od svedoka koji je snimio kao novinar RTS prve dokaze o upotrebi osiromašenog uranijuma, o upotrebi kasetnih bombi. To su neoborivi dokazi. Nažalost, mnogi moji ratni drugovi su umrli upravo od posledica tog osiromašenog uranijuma. Zato ću u potpunosti podržati rad ove komisije. Hvala.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, kolege poslanici, podneo sam amandman koji glasi – U članu 1. Predloga zakona dodaje se stav 2: „Planskim sistemom se afirmiše sveukupni razvoj Republike Srbije s posebnim osvrtom na unapređenje odbrambenih kapaciteta“.

Predmet uređivanja planskog sistema Republike Srbije svakako treba da bude razvoj Srbije putem unapređenja i odbrambenih kapaciteta, posebno u novonastalim međunarodnim okolnostima. Javne politike koje definišu pravce delovanja Republike Srbije neizostavno u svakom segmentu utiču na podizanje kapaciteta i unapređenje odbrambenih kapaciteta.

Kada se planira ekonomski razvoj, finansijska politika, energetska održivost, prehrambena održivost, infrastruktura, informacioni napredak, uvek treba i mora se imati u vidu da se na taj način direktno utiče na planiranje i izgradnju odbrambenih kapaciteta Republike Srbije. Stvaranje predvidivog pravnog okruženja, odnosno naprednog, precizno određenog i uređenog planskog sistema Republike Srbije, obezbeđuje smanjivanje neizvesnosti za uspešno planiranje i izgradnju odbrambenih kapaciteta.

Realno planiranje, priprema i podizanje odbrambenih resursa u skladu sa mogućnostima države definisanim i kroz planski sistem su neophodni elementi za strukturiranje, modernizaciju, razvoj i efikasnost ukupnog sistema odbrane. Zato smatram da član 1. Zakona o planskom sistemu Republike Srbije treba da bude dopunjen amandmanom koji sam podneo. Hvala.
Poštovani predsedavajući, gospodine ministre, kolege, podneo sam amandman koji glasi: „Nacionalnim okvirom kvalifikacija Republike Srbije se afirmiše sveukupni razvoj Republike Srbije, s posebnim osvrtom na unapređenje odbrambenih kapaciteta.“

Pored ovog, podneo sam još tri amandmana, sa ciljem da se prepozna značaj NOKS-a za unapređenje sistema odbrane, jer savremeni sistemi odbrane, da bi bili efikasni, da bi mogli da odgovore izazovima, moraju da budu precizno definisani i vrednovane kvalifikacije pripadnika sistema odbrane.

Modernizacija svakog sistema je ključ njegovog napretka i razvoja, a za to su potrebni kvalifikovani pripadnici koje treba precizno razvrstati.

Samo da vas podsetim, gospodine ministre, sistem vojnog školstva, koji objedinjuje obrazovnu i naučno-istraživačku delatnost, ne može da bude izvan NOKS-a, univerzitet odbrane koji školuje kadrove za potrebe sistema odbrane, a koji sadrži Vojnu akademiju, Medicinsku akademiju, Vojno-medicinsku akademiju, Institut za strategijska istraživanja, Institut za naučna istraživanja i ono što je posebno važno, Školu nacionalne odbrane. Upravo je koncept celoživotnog obrazovanja u Školi nacionalne odbrane.

Postoje i drugi oblici usavršavanja, kada su u pitanju pripadnici sistema odbrane. Pored raznih kurseva, usavršavanje oficira i podoficira, ali i visoke studije bezbednosti odbrane, koje pohađaju i oficiri ali i visoki državni zvaničnici, ministri, državni sekretari. Stoga mislim da bi NOKS morao da uključi sistem vojnog školstva i obrazovanja, odnosno univerziteta odbrane i da unapredi sistem odbrane.

Zato sam i predložio ovaj amandman i mislim da on treba da bude usvojen, jer ne možemo izvan NOKS-a da ostavimo ovaj sistem koji funkcioniše a kojim se školuju pripadnici sistema odbrane, od kojih zavisi budućnost i razvoj svake države. Hvala.
Poštovana predsednice, gospodine ministre sa saradnicima, kolege poslanici, pred nama je zakon od posebnog značaja, odnosno Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o policiji.

Koliko sam uspeo da primetim iz svih ovih zakona sa vaših dolazaka na Odbor za unutrašnje poslove, priprema se i sprovodi se jedna ubrzana, sveobuhvatna reforma MUP i policije, sa krajnjim ciljem da se ono što je nataloženo decenijama, a što je negativno u sistemu koji je od kritične važnosti za unutrašnju bezbednost države i građana, dovede u jedan prihvatljiv okvir koji će biti efikasan, moderan i koji će odgovoriti savremenim i bezbednosnim izazovima. Upravo mislim da je i za nas poslanike i za vas u MUP-u, da zakoni koji su pred nama i budući zakoni, da bi ih trebalo uskladiti sa tim bezbednosnim izazovima.

Bez valjane analize problema sa kojima se naše društvo suočava u oblasti bezbednosti, ugrožavanja bezbednosti građana i države, sistema, ne možemo da imamo ni dobre zakonske predloge.

Ako uskladimo te dve stvari, onda ćemo biti na dobrom putu. Verujem da će vam pomoć nas poslanika biti značajna. Ja sam nekoliko stvari hteo da kažem vezano za ovaj zakon.

Naime, gledao sam opis policijskih poslova i slažem se da na prvom mestu treba da bude prevencija kriminala i unapređenja bezbednosti u zajednici, ali očekujem da vidim jedan potpuno razrađen definisan mehanizam za tu prevenciju, da vidimo koliko će taj mehanizam biti efikasan, da li ćemo imati mogućnosti da ga dopunjujemo zajedničkim radom narednih godina.

Takođe, izvršavanje poslova utvrđenih propisima oružja u privatnom obezbeđenju i detektivskoj delatnosti, mislim da je tu neophodan pojačan nadzor, jer je do sada bilo mnogo incidentnih situacija i nepoštovanja zakona upravo u toj oblasti.

Ono što mi je posebno drago jeste Fond za solidarnu pomoć koji će biti formiran. Koristim priliku da se svi zajedno setimo onih pripadnika MUP koji su svoje živote dali na Kosovu 1998. i 1999. godine, a koji su posle toga ostali, nekako, čini mi se, zajedno sa ostalim pripadnicima snaga bezbednosti, prilično zaboravljeni od države, društva i svih nas.

Mislim da to ne smemo da dozvolimo, da dugujemo veliku zahvalnost i da moramo da rešimo statusna pitanja porodica onih kojih nema više među živima, koji su svoje živote dali da bi branili državu i bezbednost naroda.

Ono što mi je posebno interesantno. Kad reformišete jedan sistem, idete u dva pravca – modernizujete sredstva kojima se taj sistem služi i, s druge strane, morate da poboljšate kadrovsku politiku odnosno kvalitet ljudi koji će nositi taj sistem koji će ga reformisati.

Vidim da ste prionuli ozbiljno na posao da se uočene negativnosti u funkcionisanju Ministarstva unutrašnjih poslova odnosno policije konačno počnu da rešavaju na jedan efikasniji način nego što je to bilo do sada.

U obrazloženju ovog zakona piše da su značajno unapređene i precizirane preventivne aktivnosti Sektora unutrašnje kontrole i novi instrumenti uvedeni u pravni sistem važećim Zakonom o policiji. Sada su razrađeni i njihova primena će obezbediti podatke za dalju analizu i predlaganje mera za iskorenjivanje korupcije u Ministarstvu. Slažem se.

Ključna stvar, ako hoćete da uspete u reformi Ministarstva unutrašnjih poslova, je u stvaranju jednog izuzetno efikasnog, odgovornog sistema, koji će služiti građanima i njihovoj bezbednosti jeste da se iskoreni korupcija. Korupciju nose ljudi, pojedinci. Policija mora da ima taj unutrašnji mehanizam koji će svakodnevno prepoznavati takve negativne pojave. Ako se napravi taj mehanizam, onda će poverenje građana u policiju da bude mnogo veće.

Vidim da govorite o inoviranom postupku postupanja u Sektoru unutrašnje kontrole. Verovatno je u značajnoj meri inoviran u odnosu na ono što je bilo. Mene malo podseća na neke sisteme koje imamo u nekim efikasnim policijama na zapadu, recimo, u SAD ili nekim drugim državama, ali, sve ono što je dobro, mislim da treba koristiti i kod nas.

Odredbom člana 69. menja se član 230. i predviđa da u cilju prevencije korupcije Sektor unutrašnje kontrole sprovodi tekst integriteta, analizu rizika od korupcije, vodi evidenciju, vrši kontrolu prijave i promene imovnog stanja, što je svakako veoma značajno. Dalje se kaže da se prikupljeni podaci i evidencije o spoljnim aktivnostima vode u skladu sa propisom o evidencijama i obradi podataka u oblasti unutrašnjih poslova.

Vidim da je test integriteta veoma dobro razrađen i to podržavam. Ključno pitanje u tome je – kako će se taj test u praksi pokazati? Mislim da će to umnogome zavisiti od onih koji će ga sprovoditi, i sprovođenje analize rizika od korupcije i provera, prijave i promene imovnog stanja. Sve su to dobre stvari da bi se utvrdilo ima li nepravilnosti unutar sistema.

Ali, mene nešto drugo zanima. Ja ovde nisam video detaljno razrađen sistem kontrole onih koji kontrolišu – Sektor unutrašnje kontrole. Vidim da je precizirana nadležnost za vršenje bezbednosnih provera za zaposlene u Sektoru unutrašnje kontrole i Službi za bezbednost i zaštitu podataka. Moram da priznam da me taj mehanizam jako zanima.

Dakle, Sektor unutrašnje kontrole u narednom periodu treba da bude izuzetno bitan, da bi se sprovelo ovo što nam predlažete ovde kao predlog promene zakona. Ali, nešto mi tu nedostaje. Nedostaje mi kontrola u okviru unutrašnje kontrole.

Ja ću vam reći jedan primer, koji treba svima nama da bude upozorenje. Imate čoveka u unutrašnjoj kontroli. Ja, kao poslanik, na sreću ili nažalost, dobijam mnogo predstavki od građana, pa i od ljudi koji rade u unutrašnjoj kontroli. Recimo, imate slučaj jednog čoveka koji je dobio negativnu proveru iz BIA, sa napomenom da je nepodoban za službu u BIA. Taj isti čovek, recimo, ima fizički napad na šefa BIA u jednoj opštini, podneta prekršajna prijava, zataškana, suspendovan je i dok je bio pod suspenzijom dobio je rešenje da prelazi u Sektor unutrašnje kontrole policije. Pa onda imamo prijavu njegove supruge za fizičko maltretiranje i mnogo toga drugog.

Mislim da ovaj mehanizam koji gradite mora da pojača i kontrolu onih koji će kontrolisati sve pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova i da trebate da iskorenite ove nasleđene probleme. Bez toga, ovaj zakon će biti faličan. Jer, dati u ruke nekome toliku moć da može da kontroliše sve ostale pripadnike a da sam bude nedovoljno kontrolisan, da sam ima iza sebe neke negativne stvari koje ga kompromituju da se bavi tim poslom, to jednostavno nije prihvatljivo.

Očekujem da ćete u narednom periodu svakako poboljšati i sistem kontrole ljudi koji rade u Sektoru za unutrašnju kontrolu, a onda će već biti potpuno otvoren put da se borba protiv korupcije efikasno sprovodi u policiji, što vam od sveg srca želim. To je zadatak svih nas, jer samo u tom slučaju ćemo imati mnogo efikasniju policiju i mnogo veće poverenje građana, a to je u uslovima kada imamo i raslojavanje društva i velike socijalne probleme i turbulentne periode veoma bitno. Hvala vam.
Uvažena predsednice, gospođo Brnabić, kandidati za ministre, kolege narodni poslanici, program koji nam je prezentovan je napredan koncept izgradnje moderne, prosperitetne države koja će biti u funkciji građana, podizanja kvaliteta života.

Za realizaciju tog programa, gospođo Brnabić, imate punu, snažnu, jedinstvenu podršku SNS, koja ima podršku većine građana.

Ja ću se fokusirati samo na nekoliko elemenata programa koji ste izneli. Poglavlje povezivanje Srbije sa Evropom i svetom. Činjenica je da se stvari jedan policentričan međunarodni poredak. Srbija se međutim nalazi u središtu, uslovno da kažem, južnog krila evroatlanskog prostora i to definiše naše mesto u svetu, strateške prioritete i odnos prema centrima moći.

Pored našeg strateškog opredeljenja za članstvo u EU, veoma dobre bilateralne saradnje i strateškog partnerstva s državama poput Rusije i Kine, smatram da je od posebnog značaja, upravo zbog ove novonastale geopolitičke pozicije Srbije, izgradnja stabilnih, razvojnih bilateralnih odnosa sa SAD, koje imaju najveći kapacitet da utiču na procese u ovom regionu.

Poglavlje – Bliska saradnja sa zemljama u regionu. Smatram da je saradnja sa susedima prvi i najvažniji prsten našeg spoljnopolitičkog delovanja i pozicioniranja. Srbija je izborila sebi mesto regionalnog lidera, temeljni stub je regionalne bezbednosti i saradnje. Tu poziciju treba u narednom periodu da unapređujete, jer ćemo time jačati i našu ukupnu bezbednost.

Pitanje Kosova i Metohije je od presudnog značaja za budućnost Srbije, srpskog naroda, budućnost Republike Srpske, naše evropske perspektive. To pitanje se, međutim, ne rešava veleizdajničkim diskvalifikacijama, emocijama, teškim govorima, teškim rečima, zalaganjem za nekakva vatrena rešenja i to odavde iz Beograda. To je pogrešan put. Na taj način nećemo rešiti pitanje Kosova i Metohije.

Naveli ste kao jedan od ciljeva Vlade istorijski kompromis i pomirenje srpskog i albanskog naroda. U tome imate moju punu bezrezervnu podršku. Neophodno je, međutim, definisati održivi model za taj proces. Ne možemo biti večiti neprijatelji. To je bez perspektive i za nas i za njih, i za srpski narod i za albanski narod. Moramo konačno da zatvaramo tu ogromnu pukotinu između nas i Albanaca.

Predlog predsednika Republike da se pokrene unutrašnji dijalog o daljoj politici prema kosovskom pitanju mislim da je od posebnog značaja, upravo zbog promenjenih geopolitičkih okolnosti u kojima se Srbija nalazi. Politička podrška Rusije nam je neophodna da bismo sprečili članstvo Kosmeta kao nekakve paradržave u UN. Ali, neophodno nam je, radi odbrane Kosmeta, stalni napredak u izgradnji naših odnosa sa EU i sa SAD. Ko to danas ne uviđa na potpuno je pogrešnom putu kada govori o odbrani Kosmeta.

Snažna podrška srpskom narodu na Kosovu i Metohiji, prevashodno, preko Kancelarije Vlade Republike Srbije za Kosovo i Metohiju, mora da se nastavi u narednom periodu, da se isprave uočeni nedostaci i da se pomogne našem narodu da opstane. Nastavak dijaloga je nešto što nema alternativu. Zapravo, alternativa postoji, a ona će nas voditi u novo bezumlje.

Zajednica srpskih opština je temeljni stub procesa normalizacije odnosa i Briselskog sporazuma. Bez njenog formiranja nema procesa normalizacije odnosa, ni nastavka, ni onoga što je bilo.

Međutim, mislim da ćemo se suočiti sa činjenicom da moramo da vidimo šta ćemo raditi sa Poglavljem 35. Neophodne su promene u ocenjivanju napretka u tom poglavlju. Mi ne možemo da dozvolimo da budemo taoci neodgovornog ponašanja Prištine u procesu normalizacije odnosa. Naš odnos i naš doprinos u normalizaciji procesa mora odvojeno da se tretira kroz Poglavlje 35, od onoga što Priština radi, a to je potpuna blokada tog procesa i konačna realizacija i stvaranje zajednica srpskih opština.

U Poglavlju – Zalaganje za mir, stabilnost i bezbednost, želim da vam kažem da je terorizam, prevashodno radikalni islamistički terorizam i džihadizam dugoročna pretnja bezbednosti naše države i naših građana. Naveli ste da Srbija podržava borbu protiv islamske države. Najvažniji aspekt te borbe, međutim, je unutar Srbije. To znači sprečavanje finansiranja, regrutovanja, delovanja, a za to nam je potreban novi model objedinjene protivterorističke strategije, koji će ova Vlada, uveren sam, uspeti da pronađe i da izgradi. Ta borba će biti dugotrajna. Moramo da pripremamo kontinuirano kadrove, da ih edukujemo, da ih obučavamo, opremamo, usavršavamo, da zajedno mogu i na međunarodnom planu da se bore protiv terorizma.

Neophodni su nam jači kapaciteti za sprečavanje i ugrožavanje bezbednosti zemlje i sajber prostora, što će u narednom periodu sve više dolaziti do izražaja. Takođe, mislim da je neophodno, gospođo Brnabić, da definišete u narednom periodu sveobuhvatnu strategiju suprotstavljanja hibridnom ratovanju protiv naše zemlje, tj. pokušajima da se preko tzv. meke moći utiče na unutrašnje političke, ekonomske, bezbednosne procese u zemlji. To mora da bude jedan od stubova doktrine odbrane i nacionalne bezbednosti u narednom periodu.

Takođe ste naveli, očekujemo veći intenzitet i učestalost prirodnih nepogoda. Naravno, za to nam je neophodno jačanje kapaciteta kojima možemo da se suprotstavimo prirodnim nepogodama, poput kapaciteta Rusko-srpskog humanitarnog centra koji, nažalost, u poslednje vreme postaje predmet geopolitičkog sučeljavanja velikih sila.

Zbog toga je neophodno znati istinu o centru. Ne mogu da prihvatim da je taj centar nekakav špijunski centar. Nek neko navede koju je to špijunsku opremu video u tom centru. Samo da napomenem, grupacija snaga centra od 100 ljudi je u vreme katastrofalnih poplava spasila preko 2.200 ljudi, od toga 604 dece. Pomogli su i Sloveniji i Bosni i Hercegovini i Albaniji, pomažu migrantima, vrše razminiranje. Do sada je očišćeno četiri miliona kvadratnih metara. Koristi se najsavremeniji metod prognoziranja i modeliranja vanrednih situacija i koriste podaci sa ruskih satelita. Centar je predao 18 vatrogasnih vozila, vrši obuku i trening i ima saradnju npr. sa spasilačkom asocijacijom Mađarske. Pa, gde su tu špijuni?

Neka ambasador jedne zemlje, koji govori da Srbija nema kontrolu ni mogućnost inspekcijskog nadzora nad centrom objasni tu činjenicu, ko direktor tog centra, članovi sa srpske strane u nadzornom odboru, u upravnom odboru su delegirani od strane Vlade Republike Srbije. Dakle, imamo punu kontrolu nad onim što centar radi.

Ako dozvolimo da zbog neodgovornih izjava pojedinaca, kojih je bilo u ovom parlamentu, prihvatimo nametnutu tezu da se radi o špijunskom centru, onda smo postali talac geopolitičkog sučeljavanja Rusije i SAD, a to nikako ne može biti interes naše države.

Naveli ste, takođe, gospođo Brnabić, punu posvećenost ljudskim i manjinskim pravima. U potpunosti vas podržavam. Ali, posebnu pažnju mislim da treba da posvetite izgradnji međunacionalnih odnosa na jugu centralne Srbije, gde žive i Albanci i Romi i Srbi, posebno opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa. Ekonomskom razvoju tog kraja, da bi se suzio prostor za ekstremne političke ideje, poput one o velikoj Albaniji, intenzivnije uključivanje Albanaca u državne institucije, nešto što će biti najbolja odbrana od svega toga.

Nema govora u programu o otkrivanju i procesuiranju ratnih zločina. Očekujem da ćete pružiti punu podršku Tužilaštvu za ratne zločine, posebno novom tužiocu i spremnost da se procesuiraju i zločini nad srpskim narodom, što do sad nije bio slučaj jer je veoma restriktivno rađeno.

Želim da vas obavestim da je i Odbor za Kosovo i Metohiju Narodne skupštine formirao Radnu grupu koja prikuplja dokaze o zločinima koji su počinjeni od strane pripadnika terorističke OVK i da smo u direktnoj komunikaciji sa Specijalizovanim tužilaštvom suda za OVK. Mislim da ćemo odraditi veliki posao da zločinci budu privedeni pravdi. Zato očekujem da ovoj Radnoj grupi pružite punu podršku.

Na kraju, naveli ste – ljudi su najveća vrednost. U središtu delovanja Vlada treba da bude građanin, da razumete probleme građana, da razumete muku naroda, da učinite život boljim svim ljudima. Zato vam dajem podršku. Nemojte da izneverite ni nas poslanike koji vam ukazujemo poverenje, ni građane koji očekuju bolji život. Hvala.
Poštovana predsednice, ministri, kolege narodni poslanici, izbor Tužioca za ratne zločine je od presudnog značaja za utvrđivanje istine, razotkrivanja zločina i procesuiranje onih koji su počinili zločine.

Na to nas snažno opominje i ovaj „Zid plača“ ispred Doma Narodne skupštine koji bi trebao da bude zapravo naša savest svih nas i budućih tužioca za ratne zločine i nas poslanika. Mora da nam nametne pitanje da li smo položili ispit savesti, da li smo uradili sve što smo mogli da se razotkriju zločini i zločinci procesuiraju.

Ja sam se opredelio za kog kandidata glasati kada je u pitanju izbor Tužioca za ratne zločine. Međutim, ne mogu da budem zadovoljan onim što je dosadašnji rad Tužioca za ratne zločine. U jednom delu su procesuirali one koji su iz redova srpskog naroda počinili zločine nad pripadnicima drugih nacionalnosti i taj posao podržavam. Međutim, mislim da je apsolutno nedovoljno učinjeno da se procesiraju zločini koji su počinjeni nad srpskim narodom i tokom rata u Hrvatskoj, u BiH, posebno na KiM.

Zato od novog tužioca za ratne zločine očekujem da reši neke probleme, prvo unutar Tužilaštva za ratne zločine na koje ću da ukažem, a onda da se maksimalno posveti procesuiranju onih, i to u odsustvu ako nisu dostupni, koji su počinili zločine posebno nad srpskim narodom, jer vidimo da situacija u Hrvatskoj, u Bosni i Hercegovini i Kosmetu nije takva da možemo očekivati od sudova koji funkcionišu na toj teritoriji da će oni procesuirati one koji su počinili zločine nad srpskim narodom.

Ono što me posebno zabrinjava i na šta, gospođo ministarka, ukazujem, u Tužilaštvu za ratne zločine postoje osobe koje su na nezakonit način izabrane. To je neviđen skandal. Ne može da radi u Tužilaštvu za ratne zločine, posebno na mestu zamenika, neko ko je, recimo, deset dana nakon isteka konkursa podneo prijavu za zamenika i koji nije prošao izbor kroz Skupštinu. To nije samo posao budućeg Tužilaštva za ratne zločine da razreši, nego i vaš u Ministarstvu pravde. Ne može da se dozvoli falsifikovanje dokumenata.

Pogledajte zapisnik sa sastanka sa pravnim savetnikom jedne zapadne ambasade, gde se Tužilaštvo, tadašnji tužilac za ratne zločine obavezuje da će jednom mesečno informisati pripadnike ambasade o toku svakog predmeta, o toku predmeta. Ali, taj zapisnik je falsifikovan u više navrata, jer ono što su govorili na sastanku i što je u prvom zapisniku je mnogo, mnogo gore. Ne može se dozvoliti da tužilac za ratne zločine tuži poslanike koji žele da znaju šta je urađeno da bi se procesuirao zločinac Ramuš Haradinaj, da poslanika tuži i ometa ga u radu, ukida njegovo ustavno pravo. Tuži ga američkom ambasadoru. Ako se u narednom periodu nastave takve nepravilnosti u Tužilaštvu za ratne zločine, onda ja ne očekujem da će ono ispuniti svoju funkciju.

Zatim, mislim da je neophodno da se ispitaju detaljno i precizno načini trošenja sredstava koje je Tužilaštvo za ratne zločine u minulom periodu dobijalo na osnovu donacija. To nije utvrđeno. Ja sam dobio bezbroj primedbi, bezbroj informacija od pojedinaca koji mi ukazuju na te nepravilnosti, a posebno na funkcionisanje neke nevladine organizacije, sada ugašene, pod nazivom „Centar za tranzicione procese“. Ne radi se o iznosima od 5-10 hiljada evra ili dolara, radi se o mnogo većim iznosima. Uticaj sa strane na Tužilaštvo za ratne zločine je išao u dva pravca iz pojedinih ambasada koje nisu bile zainteresovane za procesuiranje onih koji su počinili zločine nad srpskim narodom, nego samo za one koji su iz redova srpskog naroda počinili zločine nad drugim nacionalnostima. Zatim, neviđen pritisak i neviđene uloge.

Moram da vas pitam, gospođo ministar, kako niko do sada nije objasnio ulogu Fonda za humanitarno pravo u radu Tužilaštva za ratne zločine? Kako je Nataša Kandić godinama imala, ne znam da li još uvek ima, kancelariju u Tužilaštvu za ratne zločine? Podmetali su lažne svedoke na osnovu kojih su ljudi bili osuđivani. Kako niko nije reagovao na saopštenje za javnost upravo Tužilaštva za ratne zločine od 14. novembra 2011. godine gde, citiram, piše - direktorka Fonda komentariše suđenje, rad suda i Tužilaštva pristrasno i nestručno, u postupke ulazi sa unapred stvorenim predubeđenjem o krivici i nevinosti. Postupanje sudija i tužilaca u predmetu vezuje za ličnosti koje postupaju, a ne sa sadržinom radnje koje se u postupku preduzimaju, uvek polazeći, obratite pažnju na ovo, sa stanovišta svojih interesa da se po svaku cenu, bez postojanja validnih dokaza, dokaže da je naša država, tj. država Srbija odgovorna za sve zločine u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i na Kosovu, a ne sami izvršioci protiv kojih se vodi postupak.

Dakle, nekome je izgleda u interesu svih ovih godina da država Srbija bude označena kao odgovorna za zločine koje su počinili svi drugi i da se samo srpski narod proglasi nekakvim zločinačkim narodom. Ukazujem na ove nepravilnosti i opravdane sumnje zato što mislim da je sve ovo uticalo na rad Tužilaštva za ratne zločine, a da je upravo taj uticaj rezultirao time što imamo izuzetno mali broj optužnica koje je Tužilaštvo za ratne zločine podiglo za zločine protiv srpskog naroda. Kakav je to bio izgovor da nema suđenja u odsustvu? Pa, nijedan Albanac koji je počinio zločine neće biti osuđen onda.

Prikrivanje dokaza o zločinima nad Srbima, u više navrata sam o tome govorio i to je izuzetno važno. To se odvijalo u vrhu Tužilaštva za ratne zločine i ti ljudi moraju da snose odgovornost za to prikrivanje zločina. U toku 2011. godine policijski službenici Službe za otkrivanje ratnih zločina došli su do saznanja da se u magacinskom prostoru Tužilaštva za ratne zločine nalaze desetine hiljada neobrađenih izjava lica koja su u Srbiju došla iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine za vreme i nakon ratnih dešavanja, a koje su prikupili predstavnici Komiteta za prikupljanje podataka o zločinima protiv čovečnosti i međunarodnog prava, kao i predstavnici boračkih i Udruženja žrtava rata iz Republike Srpske i dostavili Tužilaštvu za ratne zločine na dalji rad i postupanje. U originalnim izjavama pred policijskim i sudskim organima Srbije izbegla lica su svedočila o svojim stradanjima i stradanjima svojih sunarodnika, često navodeći imena izvršilaca ratnih zločina, Hrvata i Muslimana, u svojim izjavama.

Neblagovremenom obradom i držanjem ovako dragocenog materijala u magacinskom prostoru tužilaštva do kraja 2011. godine u mnogome je otežano istraživanje i procesuiranje ratnih zločina koji su izvršeni nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, kao i odbrana haških optuženika koji nisu imali pristup ovoj dokumentaciji. Ko je to radio? Za čiji interes? Ko plaća ljude koji rade u Tužilaštvu za ratne zločine? Ili, pogledajte ovo, jedna od pritužbi koju sam kao poslanik i predsednik Odbora za KiM dobio. Kako je moguće, piše u pritužbi, da tužilac 5. maja 2012. godine smatra da opisane radnje krivičnog dela predstavljaju ratni zločin protiv civilnog stanovništva, radi se o Albancima koji su bili optuženi za zločine, a 1. juna iste godine da one nisu ratni zločin, već udruživanje u vezi terorizma i da potpadaju pod Zakon o amnestiji? Ako je ovo u skladu sa zakonom, onda ja zaista uopšte ne znam šta znači funkcionisanje po zakonu.

Takođe, u narednom periodu očekujem da budući tužilac za ratne zločine skine kompletnu ljagu od ljudi koji su nadasve vrhunski, rukovođeni otkrivanjem istine, radili svoj posao kao novinari i u predmetu „Novinari, ratni huškači“. Oni koji su izmislili taj predmet, njima je cilj da sakriju zločine koji su pričinjeni i počinjeni nad srpskim narodom i u Hrvatskoj i u Bosni i Hercegovini i na Kosmetu.

Konačno, mislim da ćemo i od novog tužioca, iskreno se nadam da će to biti osoba za koju sam se opredelio da ću glasati u danu za glasanje, dobiti i dalje veoma aktivnu podršku Radnoj grupi, koju je formirao Odbor za KiM, za prikupljanje dokaza o zločinima koji su počinjeni nad pripadnicima srpskog naroda.

U potpunosti podržavam ove kriterijume, gospođo ministarko, kada ste rekli da pored regionalne saradnje, koja treba da se nastavi i to je taj drugi deo naše savesti koji mora da bude uvek čist, da se procesuiraju zločinci u odsustvu ako nisu dostupni našim organima i da se veća pažnja posveti istraživanju, otkrivanju i procesuiranju zločina nad srpskim narodom. Jer, ko će, ako ne mi, ako ne država Srbija, da procesuira sve one koji se tako smeju i tako sprdaju sada kada mi pokazujemo „Zid plača“ ovde? To je naša savest, to je posao koji nam predstoji u narednom periodu. Hvala vam.