Dame i gospodo narodni poslanici, Narodna skupština bira predsednika Vrhovnog kasacionog suda na osnovu, pre svega, Ustava, a zatim i zakona koji bliže uređuje način izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Jedan moj mladi kolega je čak i spomenuo istorijat vrhovnih sudova u Srbiji, uz jednu konstataciju, koliko sam ja razumemo, da do sada integritet tog najvišeg pravosudnog organa nije bio narušen od njegovog osnivanja. Nažalost, ja ne mogu da se složim sa kolegom. Narušili su ga i te kako. Narušili su ga za vreme čuvene reforme pravosuđa. Narušili su ga kada su birali ko će od sudija da ostane sudija, a koga će oni zbog nekog svog stava da pošalju van pravosudnih organa. Slično je bilo i u tužilaštvu, ali vrhunac bezobrazluka koji su imali jeste izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda iz 2009. godine.

Kad pogledate sada predlog koji imamo za novog kandidata, pa pogledate i obrazloženje, u jednom delu obrazloženja pronaći ćete komisije za kandidata za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda Jasminu Vasović, utvrdila završnu ocenu pet, sve u skladu sa članom 17. navedenog pravilnika i sastavila prethodnu listu kandidata na obrascu koji je sastavni deo pravilnika. Komisija je pribavila mišljenje opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda o kandidatu za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je Narodna skupština birala Natu Mesarović za predsednika Vrhovnog kasacionog suda pribavljeno mišljenje Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda nije postojalo.

Može neko da očekuje da je to samo formalnost. Međutim, član 144. Ustava Republike Srbije predviđa obavezu da predsednika Vrhovnog kasacionog suda na Predlog VSS po pribavljenom mišljenju Opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog Odbora Narodne skupštine bira Narodna skupština.

Sad možete da zamislite kad izaberete predsednika Vrhovnog kasacionog suda 30. novembra 2009. godine, a naš Vrhovni kasacioni sud počne sa radom 1. januara 2010. godine i to ga je predložio VSS koji nije bio ni u kompletnom sastavu. Sad vidite kako su se igrali sa nosiocima pravosudnih funkcija.

Sve to govorim zato što bivši režim uporno pokušava da prikaže sadašnju vlast i predsednika Republike Srbije kao diktatora i da pravosuđe u našoj Srbiji ne funkcioniše, a ovo je samo jedna mala epizoda oko toga kako je sistem pravosuđa u Srbiji funkcionisao za vreme njihove vlasti i sada doživljavamo takve kritike od tih ljudi koji su to radili za vreme vlasti.

Da je samo nedostajalo mišljenje sednice Vrhovnog kasacionog suda, Opšte sednice, nego su, dame i gospodo narodni poslanici, nama ovde u Narodnu skupštinu u proceduru uputili falsifikovani dokument. Da li verujete da se u Narodnoj skupštini nalazi dokument koji ne odgovara ni zakonu, niti je potpisan, niti je predat od nekoga ko na to ima pravo.

Jeste VSS predložio Natu Mesarović. Samo mi nađite gde je taj izvornik ovde u Narodnoj skupštini. Nađite mi papir u Narodnoj skupštini potpisan od VSS kojim se Nata Mesarović predlaže za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Nema ga. Sakrili ga. Arhiva je dostupna, kolege, možete da proverite, a onda su se setili da u proceduru upute predlog, a ne mišljenje Odbora za pravosuđe na osnovu koga je Nata Mesarović bila birana za predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Takav su odnos imali prema pravosuđu Đilas i kompanija da bih ih slušali. Što se čudite? Tri advokata su odlučivala o sudbini srpskog pravosuđa. Nemam ništa protiv advokata odmah da se razumemo. Tri advokata. Homen koji je bio tada u Ministarstvu pravde, Boško Ristić koji je bio predsednik Odbora za pravosuđe i Nenad Konstantinović i Dušan Petrović koji je tad bio ministar u Vladi. Tako je odlučivano ko će biti sudija, ko će biti tužilac i ni jednom od tih advokata nije palo na pamet da su možda u sukobu interesa, jer zašto da ne? Zašto ne uništiti, recimo, malu advokatsku praksu. Jednostavno, promenite Zakon o parničnom postupku, odredite da advokat može da bude samo onaj koji je usko specijalizovan za jednu oblast, oni svi vlasnici velikih advokatskih kancelarija, imaju advokata sami koliko oni hoće, mala advokatska praksa bi nestala u Srbiji. I sve su zakone donosili da bi sebi ugodili. I sve su sudije i tužioce držali u strahu da ne prođu kao njihove kolege prilikom reizbora 2009. i 2010. godine.

Čuli smo ovde da je Nata Mesarović postavljala i svog sina za sudiju. Sećam se kada je bila jednom ovde u Narodnoj skupštini. Znate kako se ponašala prema narodnim poslanicima koji su tada bili opozicija? Kao da predsedava sudijskim većem. Ponižavani su narodni poslanici ovde od te iste Nate Mesarović. Bio sam na toj sednici.

Sada jedna ekipa, predvođena jednim rijaliti sudijom, nemam ništa protiv rijalitija, ali mislim da nosiocima pravosudnih funkcija tamo nije mesto, pokušavaju da ubede građane Srbije kako pravosuđe u Srbiji ne funkcioniše.

Evo, moj kolega Milenko Jovanov danas je u svom izlaganju, kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe SNS, govorio o sudiji Majiću. Govorilo je nas dosta kolega, čak se i spominje i to kako sam ja tražio da on dođe ovde da ga priupitamo o nekim stvarima. Jesam. Imao bih mnogo štošta da ga priupitam kao narodni poslanik. Ja se u njegov posao ne mešam, samo bih postavio određena pitanja više po pravilima kodeksa ponašanja nosilaca pravosudnih funkcija, nego o presudama koje piše, a naravno da ću uvek braniti stav Vrhovnog kasacionog suda i Ustavnog suda Republike Srbije, čak i kada su oni u suprotnosti sa presudama sudije Majića, jer ja time nisam narušio samostalnost i nezavisnost pravosudne funkcije, već sam podržao one sudske instance koje odlučuju o tome da li je neka presuda doneta u skladu sa zakonom i Ustavom ili nije.

Čini mi se da tabloidi, kao što je NIN i još neki, pokušavaju da mi stave reči u usta koje nisam rekao i očigledno je da ono što mi govorimo ovde na sednicama Narodne skupštine nekima daje za povod da pokušaju da naruše dostojanstvo i Narodne skupštine i svakog narodnog poslanika pojedinačno.

Podsetiću samo kolege o jednom članku koji je hvalio sudiju Majića i po kome se oglasilo čak i Udruženje sudija Srbije. Između ostalog se kaže da nas to Udruženje poziva kao poslanike da se uzdržimo od podsticanja nepoverenja građana u sudstvo, a nosioce javne vlasti da znanje i energiju usmere na kvalitetno obavljanje svojih nadležnosti umesto na međusobne optužbe i prozivanje pojedinaca. U saopštenju se podseća da su sudove i sudije dužni da nakon zakonito sprovedenog postupka donesu zakonitu i obrazloženu odluku zasnovanu na pravedno utvrđenom činjeničnom stanju na koju je pravilno primenjeno materijalno pravo. Ja to podržavam. Apsolutno podržavam taj stav, ne baš njih, ali nemam ništa protiv tog stava.

Današnji NIN, zamislite, sudija Apelacionog suda u Beogradu, pripadnik srpskog pravosuđa u jednom tabloidu. Doći ćemo i na naslovnu stranu.

Samo da pokažem kakva je dvoličnost sudije Majića i postavljam pitanje - zašto se udruženje sudija nije oglasilo na prethodne izjave i pitanje - da li će da se oglasi na ovo što je u tom intervjuu rekao sudija Majić? Setite se, da podsetim udruženje sudija je tražilo od narodnih poslanika da ne daju izjave po kojima će narušiti poverenje građana u pravosudni sistem Republike Srbije.

U današnjem broju, evo jedno pitanje - može li se u ovakvoj atmosferi uopšte reći da je pravosuđe treća grana vlasti? Sudija Majić odgovara - odavno govorim da se ne samo zbog toga ne može ozbiljno tvrditi da naše pravosuđe ispunjava svoju Ustavom garantovanu svrhu, jednačina je nažalost jednostavna, izraženost ovakvog stanja obrnuto je proporcionalna broju ljudi koji su spremni da se založe za to da se ovakvo stanje promeni. Upravo je uvredio sve kolege sudije, bez obzira na nivo sudova, da li su to sudovi osnovne, više ili bilo koje druge nadležnosti.

Ili vezano za današnju temu pitanje - kako tumačite to što ni nije javnost nije zainteresovana ko će biti na mestu vrhovnog mesta sudije? Zar nam je svima svejedno i da li to znači da kao narod verujemo da se presude više ne donose u sudovima? Dame i gospodo narodni poslanici, da je neko jedva prošao za sudiju, da jedva završio pravni fakultet, da je tek postao sudija zna da odgovor na ovakvo ponižavajuće pitanje se ne daje. Vidite sad šta sudija Majić odgovara - bojim se da je upravo to jedan od osnovnih razloga. Građani velikim delom veruju da je nevažno ko će biti pravi sudija. Sad znači vređamo i građane. To je ona priča njihova o krezuboj Srbiji koja vlada, da je većina građana Srbije nepismena, glupa. Nisu oni, građani Srbije, dostojni vlasti koju oni treba da vode Đilas i Šolak i Majić. Prema uvreženom mišljenju to će i onako biti prolazna politička marioneta. Gospodine predsedniče, i vas je uvredio. Dok će se suštinske odluke i u ovoj kao i u svim drugim oblastima donositi na Andrićevom vencu. Ovo je izuzetno opasno uverenje. No, možda je još opasnije to što iz razgovora sa kolegama shvatam da ni oni ne veruju da je to značajno i da je jasno da se na takvu poziciju ne dolazi bez predsednikovog zelenog svetla.

To je rekao sudija Majić bez ikakvog dokaza. Bez ikakvog. I još je ljut na svoje kolege zašto ne reaguju i to potvrđuje nastavkom - zato mnogim i iskusnijim kolegama nije palo na pamet da konkurišu niti da se suprotstave. Jasno im je da sudije nemaju vlast, da su mahom izgubile dostojanstvo i da ne mogu da utiču na stanje čak i u sopstvenoj branši, a to je onda pravi poraz ovog i ovakvog pravosuđa.

Da li Udruženje sudija Srbije u svom saopštenju misli samo na narodne poslanike koji prema njima podstiču nepoverenje građana u sudstvo ili se to odnosi i na nosioce pravosudnih funkcija pa čak i kada je u pitanju rijaliti sudija Majić? Naravno da su se dotakli i onog dela o kome sam govorio na prethodnoj sednici.

Šta kaže Majić - nedavno je Veroljub Arsić u Skupštini izjavio da štitite silovatelje i pitao kada ćete kako kao sudija doći u Skupštinu da vas on priupitaju šta radite? Da li su vas zvali da dođete? Iskren da budem, ja bih voleo da dođe. Ali sudija Majić odgovara - nisu me zvali, a i da jesu doživeo bih to samo kao jedan, još jedan vid šegačenja sa ustavnim poretkom. Sudija svoje stavove objašnjava u odlukama koje donosi. Pa, gospodine Majiću, čitali smo i vaše odluke. Čitali smo odluku koju ste potpisali kao sudija Apelacionog suda i kojom ste poništili prvostepenu osuđujuću presudu za obljubu nad trinaestogodišnjom devojčicom i to potkrepili u svom obrazloženju da je to običaj kod naših Roma, da deca romske nacionalnosti, devojčice od trinaest godina nemaju pravo da uživaju zaštitu naših zakona i da nad njima može da se izvrši obljuba.

To je napisao i potpisao sudija Majić i sva sreća što ta presuda nije ostala u pravnom poretku. Govorio sam o tome na prethodnoj sednici. Ta presuda da je ostala u pravnom poretku Srbije bila bi početak uvođenja Srbije u fašističku ideologiju jer kada izopštavate jednu etničku, versku ili nacionalnu grupu zbog njihove boje kože ili različitosti koju imate iz ustavnog i zakonskog sistema jedne zemlje, a to je Hitler radio sa Romima i Jevrejima od 1936. godine, počinjete to isto da radite što se dešavalo u nacističkoj Nemačkoj.

Ne znam koliko je sudija Majić ozbiljan u svemu ovome što tvrdi. Još nešto, kako uopšte neko dođe na ideju da bi sudija trebalo pred parlamentom da objašnjava presude, možemo li da zamislimo situaciju u kojoj on sedi u sali dok ga poslanici vređaju ili gađaju paradajzom? Odgovor je sledeći - bojim se da je malo stvari koje ovde možemo da zamislimo jednako kao što se ne plašim da se imajući na umu do sada viđeni nivo debate poslanici ne bi zadržali samo na paradajzu.

Dame i gospodo narodni poslanici, on je nas proglasio za nasilnike. Pokušava da prikaže kako je on nešto viša klasa od nas koje su birali građani, a njega je za sudiju Apelacionog suda postavio VSS, na kome je predsedavala Nata Mesarević koja je na neustavan način izabrana za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Zašto bih voleo da dođe u Narodnu skupštinu sudija Majić? Između ostalog i zbog današnje naslovne strane u tom istom NIN-u i kaže Miodrag Majić - opasne su veze političara i sudija. Slažem se, ali bih da ga pitam - a kakve su veze između sudija i ambasadora u Srbiji? Koliko su one opasne? Da li su te veze između sudija i ambasadora u Srbiji 2013. godine oslobodile krivične odgovornosti za počinjen ratni zločin Gnjilansku grupu? Što ne kaže sudija Majić koji stalno priča da je samostalnost i nezavisnost pravosuđa ugrožena, kako je on to mogao u jednom takvom diktatorskom režimu, jer tada je SNS bila na vlasti, pričamo o presudi iz 2013. godine, ako je takav diktatorski režim, kako je mogao da donese jednu takvu presudu?

Nije bio režim ni tada, ni sada diktatorski, nego sve ono što je on radio pokušava, iz njemu znanih razloga, to će morati isto, voleo bih da nam objasni ovde, pokušava da prevali na odgovornost aktuelnoj vlasti.

Stanje u pravosuđu jest važno za funkcionisanje jedne države, za osnovna prava građana, ali, ljudi, kakva su prava građana bila kada vam sudije biraju četiri advokata?

Opet kažem, nemam ništa protiv advokata, ali imam protiv ovih koji su akumulirali toliku političku moć da su se za sve u oblasti pravosuđa pitali. Birali su sudije, birali su tužioce, Skupština je donosila zakona kako su oni tražili, pa kakva su onda pravila građana? Kakva su onda ljudska prava u takvoj državi?

Sada nama ta ista ekipa koja je obrukala srpsko pravosuđe, jer oni preki sudovi posle Drugog svetskog rata ne mogu nikako da se nazovu srpskim pravosuđem, ali ovi jesu, obrukali srpsko pravosuđe od njegovog nastanka, prvi i jedini put do danas. Narušili su prava i sudija koji nisu izabrani i tužilaca koji nisu izabrani. Ustavni sud je to potvrdio.

Isto tako, jedno možda najvažnije pitanje koje bih mu postavio, pošto je reč o toj skandaloznoj presudi koja je iznad svake sudske prakse koju naše pravosuđe poznaje - kako ga nije kao sudiju, kao čoveka, verovatno i kao oca, sramota da ostane na toj funkciji kada je takvu jednu njegovu presudu poništio Vrhovni kasacioni sud i utvrdio da nije doneta u skladu sa zakonom? I on ima pravo da priča o paradajzu? I on ima pravo da priča o dostojanstvu drugih sudija? I on ima pravo da priča o nama, narodnim poslanicima? Kakav on to legitimitet ima i koga on predstavlja?

Postoji li rijaliti sud? Čuo sam da u Americi postoje. Vode javne debate, prenose, snimaju se serije i emisije. Očigledno da on više voli anglosaksonsko pravo od našeg kontinentalnog na osnovu koga je i doneo oslobađajuću presudu za Gnjilansku grupu. Neka vidi da li bi ga oni birali za sudiju tamo, ja sam siguran da ne bi, jer samo Boško Ristić, Homen, Petrović mogu da ga izaberu za sudiju, niko drugi. Sad će on da posipa pepelom sve.

Šta je tu sporno što javnost nema neko veliko interesovanje za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda? Da smo bespravna država, da sudovi ne funkcionišu, da su ugrožena ljudska i građanska prava i te kako bi javnost bila zainteresovana, a kada je u nekoj oblasti stanje dovedeno u red interesovanje javnosti prestaje tog trenutka.

Jeste tačno da još puno moramo toga da radimo da postignemo one pune kapacitete koje bi želeli da srpsko pravosuđe ima, ali to odsustvo dela javnosti koje nije zainteresovano za ovako nešto potvrđuje nam baš upravo to da smo na dobrom putu i da će Narodna skupština po drugi put izabrati predsednika Vrhovnog kasacionog suda u skladu sa zakonom i Ustavom Republike Srbije, za razliku od bitangi iz Đilasovog režima koji su to radili na neustavan i nezakonit način.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, naravno da je zdravlje naših građana najvažnije i da je to možda i najvažniji razlog zašto popis stanovništva koji je planiran da se sprovede u 2021. godini treba odložiti za neka vremena kada će javno zdravlje biti daleko bezbednije i kada sam postupak popisa stanovništva, domaćinstava i stanova može da se sprovede na jedan način, onako kako je to i zamišljeno, planirano i da podaci sa kojima raspolažemo budu što je god moguće verodostojniji.

Međutim, gospodine ministre, moram da kažem i da mi je izuzetno žao što neće biti popisa 2021. godine, a to iz razloga zato što je poslednji popis bio 2011. godine, pre tačno 10 godina.

U članu 6. osnovnog Zakona o popisu stanovništva 2021. godine kaže se da će, između ostalog, da budu popisana i lica koja se smatraju da su u radnom odnosu. To je bilo i 2011. godine, pa bismo, eto, imali priliku da vidimo razliku između Đilasove vlasti, tad je on bio na vlasti, 2011. godine, i vlasti koju predvodi SNS i Aleksandar Vučić.

Najviše kada je u pitanju tih 10 godina nekako da taj kukavički bivši režim, moram tako da ga nazovem, pokušava nama da pripiše njihove rezultate i ono šta su oni radili. Evo, kako god, kad god otvorite bilo koje novine, da li nedeljne, da li dnevne, koje kontroliše Đilas, uvek će naći nekog profesora koji ne radi i ne živi u Srbiji nego valjda u inostranstvu, a oni valjda smatraju da su ti koji su van Srbije vredniji, više vrede kao ljudi, kao stručnjaci, više znaju, ja ne mislim da je tako, nemam ništa protiv da neko bude profesor i u Notingemu i u Firenci, ali mislim da našima ništa ne nedostaje znanja koliko ga i ovi imaju, i sledeći podatak će da iznesu.

Recimo, u poslednjih 10 godina Srbija je najniža u regionu po rastu bruto proizvoda. I onda to obrazlažu. I nikada neće istinu da kažu do kraja. Godine 2010, 2011. i 2012. Đilasov režim je bio na vlasti i tada smo imali katastrofu od BDP, tad smo imali minuseve, da ne pričam koliko je vremena trebalo da sve njihove gluposti koje su napravili u državi i koje su nam sa svim tim problemima ostavili, trebalo da rešimo.

Još jedan podatak će uvek da iznose, koji je jako netačan, a to je da nas u tome upoređuju, kako oni kažu, sa uporedivim ekonomijama, pa tu navode, između ostalog, Bugarsku, Hrvatsku, Rumuniju, Češku, Slovačku. Nemam ništa protiv tih zemalja, ali mi nemamo uporedive ekonomije. Nemamo. Oni su članovi EU, mi nismo. Oni mogu da koriste fondove EU, mi možemo predpristupne fondove koji su po deset puta manji nego iznosi koje oni mogu da povuku. Mi moramo sami da nađemo sredstva i finansiramo razvoj Republike Srbije, dok oni jedan dobar deo sredstava povlače iz fondova EU. I to nikad ti ekonomisti tipa Ćulibrk itd. neće da vam kažu. Ali, to nije ni čudno, zato što oni ne znaju koliko jedan hektar ima kvadratnih metara. To neka nauče.Evo, vi ste ministar poljoprivrede, kad sretnete Ćulibrka recite mu koliko ima kvadratnih metara jedan hektar, on još to nije naučio. Još to nije naučio, verujte mi. Znači, to je jedan od načina kako to oni sve izokrenu.

Mislim da bi taj popis koji je trebao da se desi zaista pokazao i razliku u vlasti između nas i njih zato što pokušavaju opet kroz razne ekonomske analize, evo sada ću da vam navedem jednu glupost za koju koriste te profesore iz inostranstva. Neću da im spominjem imena. Ne treba.

Kaže ovako - više je vredelo 330 evra 2011. godine, nego 550 evra 2021. godine. Onda se ubi čovek da nam objasni kako mi ne znamo da razlikujemo evre u 2021. godini sa onim evrima iz 2011. godine. Zato mislim da nam je taj popis konačno potreban.

Još jedna stvar, da završimo, a to je da prestanu više da zamajavaju ovaj narod kako godišnje Srbiju napusti 70, 80, 90, 100 hiljada ljudi. Aman ljudi, pa koliko su rekli da je do sada napustilo, pola Beograda više ne bi bilo ovde. Taj trend je sada obrnut, možda nismo zadovoljni, ali smo napravili rezultat i uvek će da pokušaju da nas ubeđuju kako je za vreme Đilasove vlasti bilo bolje zato što smo propadali, nego za vreme vlasti Aleksandra Vučića kada Srbija napreduje.

To meni liči na onu tvrdnju Mirka Cvetkovića - Srbija je statistički izašla iz krize, ali to građani još ne osećaju. Oni su to sada malo preformulisali, pa bi da kažu da građani žive bolje, ali je Srbija statistički u krizi. I uvek su se služili svim tim manipulacijama.

Ako hoćemo prave podatke da iznesemo, i o broju stanovnika u Srbiji, o broju domaćinstava i o broju zaposlenih, neka uzmu neke podatke koji su uporedivi. Pet poslednjih godina unazad jesu godine kada je Srbija uspela da sprovede postupak reformi da njeni građani osećaju blagodeti reformi koje smo sprovodili 2014. godine kada je Aleksandar Vučić prvi put bio predsednik Vlade Republike Srbije.

Zahvaljujući tim reformama danas imamo i privredu i državu koje odolevaju ovoj pošasti koja se zove pandemija korona virusa. Zahvaljujući tim reformama, koje je započeo Aleksandar Vučić, a bivši režim ne da nije ni hteo, nego nije ni smeo to da uradi, danas imamo takvu ekonomsku situaciju u Srbiji kakva jeste.

Ali, gospodine ministre, šta god da uradite za Srbiju, šta god da uradite u oblasti poljoprivrede, pošto ste za to zaduženi, vaša koleginica koja je bila u prepodnevnom delu za privredu, vaš kolega koji je bio juče za saobraćaj i infrastrukturu, Momirović, uvek će da vas napadaju da vi to kao ministar ne radite zbog Srbije, nego da bi ste ostali na vlasti.

Evo još jedan suludi način razmišljanja. Još kažu - Aleksandra Vučića baš briga za živote i zdravlje građana, on je vakcine nabavio da bi produžio svoju vlast. Eto, to je način vođenja politike bivšeg režima, koji sada predvodi Dragan Đilas.

Mislim da je sve ovo uvredljivo i za građane Republike Srbije i voleo bih da imamo još jedan popis 2026. ili 2027. godine, da bismo onih deset godina vlasti, koje sprovodi SNS, potvrdili kroz taj popis. Ko će tada biti na vlasti, ne znam, ali znam ko neće biti, Dragan Đilas, bivši režim, koji su uništili i upropastili Srbiju i više nikada neće biti u situaciji da ponove to što su uradili sa nama i otimali nam budućnost čitavih 12 godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, kroz diskusiju koja traje već dobar deo dana, mnogo smo čuli o značaju saobraćajne infrastrukture, o našim odnosima u regionu. Moram da se složim sa kolegama poslanicima, da svakako jeste jedan ovakav sporazum jako važan i to nije jedini projekat kad je u pitanju infrastruktura koju Srbija ima sa BiH.

Naravno, neki u Srbiji su se i zapitali zašto mi to radimo. Postoji više razloga. Ima onih političkih, naravno, ima onih demografskih, ima i onih čisto ekonomskih.

Politički šaljemo poruku da se Srbija zalaže za mir. Demografski po pitanju migracija ekonomskih. Po pitanju razvoja regiona u ekonomskom smislu i Srbije kao države u ekonomskom smislu, jer ako neko misli da će Srbija na duži vremenski rok da ima ovakav rast ekonomskog razvoja, a da pri tome privrede u regionu stagniraju ili beleže gubitke u velikoj je zabludi.

Jednostavno, delimo isti ekonomski prostor, upućeni smo jedni na druge, naše privrede su kompatibilne. Svakako da zbog toga imamo jednu veliku ekonomsku razmenu koja daje za pravo da se ulaže u infrastrukturu, pa čak, kroz sporazume i sa drugim državama.

Onaj demografski jeste zato što na teritoriji BiH živi veliki broj građana koji su pripadnici srpskog naroda. Cilj Republike Srbije nije da oni napuštaju svoja ognjišta zbog ekonomske nemoći države u kojoj žive i sele se po Evropi, u dijasporu ili dolaze u maticu Srbiju, cilj Republike Srbije je da oni ostanu na tom prostoru, a da ekonomski budu razvijani i da ekonomski ne postoji taj motiv zbog koga bi dolazili u Srbiju. Svakako da jedan od ovih sporazuma ide tome u prilog.

Međutim, gospodine ministre, koliko god da se vi upinjete da objasnite koliko je ovo značajno za Republiku Srbiju, koliko god svi mi zajedno ulažemo velike napore da se Srbija izgradi u svako smislu, koliko god ulažemo napore da se smanji broj nezaposlenih u Srbiji za 320 hiljada radnih mesta, novih radnih mesta, odnosno povećao broj zaposlenih u odnosu na 2011. godinu, bez obzira što je Republici Srbiji dato preko 2,5 milina doza vakcina, bez obzira što je sad već preko 21% vakcinisanih, bez obzira na to što smo dali pomoć privredi na početku pandemije kada je bilo vanredno stanje, koje je naša privreda trebala da preživi, šta god da ste uradili gospodine ministre, vi, ja, bićete zajedno sa predsednikom Republike Srbije optuženi da to ne radite za narod, da to ne radite za građane, da to ne radite za Srbiju, nego da radite da biste opstali na vlasti.

Evo, unazad nekoliko dana, ta teza preovladava kroz medije koje kontroliše Dragan Đilas. Uvek će da vam se javi neki penzioner koji će traži da mu se vrati penzija, koja je umanjena 2014, odnosno 2015. godine.

Gospodine ministre, tada niste bili u politici, mere fiskalne konsolidacije započete su krajem 2014. godine, to je bio novembar mesec. Tačno je da je tada zbog jako lošeg stanja koje je država imala u javnim finansijama trebalo kupiti vreme da se započne oporavak srpske privrede i da kroz taj oporavak imamo bolju ekonomsku situaciju nego tada.

Nažalost, tada su morale da budu smanjene i penzije, jedan deo penzija, ne svih penzionera i zaposlenih u organima državne uprave.

Znate li, ministre, kolike su bile uštede na penzijama za taj period 2015/2016, 2017. godine, kada smo počeli sa ublažavanjem mera. Na penzijama se uštedelo negde oko 700 miliona evra. Da li znate koliko je Đilas prihodovao od 2008. do 2012. godine? Isto 700 miliona evra. Deo tih 700 miliona evra nalazi se na Mauricijusu, po raznim egzotičnim destinacijama, pa, bih tog našeg sugrađanina koji traži da mu država vrati umanjenu penziju, pozvao da tuži Dragana Đilasa, da mu taj deo novca koji mu nedostaje, a koji nije hteo da solidarno podeli sa državom da mu to da Dragan Đilas, jer da nije on ukrao tih 700 miliona evra, penzije ne bi bile ni smanjene.

Ali, zamislite tu percepciju, gospodine ministre, da je bolje napraviti stelt autoput, da vas ne bi napali, da se dodvoravate građanima i ponovo budete ministar, doduše, oni koji su pravili stelt autoputeve, a svedoci smo da je toga bilo do 2012. godine, pa nestao nam je čitav autoput od Preševa do Vranja, jel tako? Nema ga, plaćen je.

Svi kriju novac po egzotičnim destinacijama i Mauricijusu. Tada bi valjda vas Đilas obožavao.

Kažu da smo onih 100 evra, tzv. helikopter novac, davali građanima da bi pobedili na izborima koji su bili održani 2020. godine. Taj novac je bio potreban građanima i zbog vanrednog stanja, pandemije i zbog psihološkog stanja, i da se kroz taj novac naš realni uslužni sektor, pa i turizma održi na jednom određenom nivou. Nema to nikakve veze sa izborima, ali je lepo praviti kao jedno poređenje. Da smo takvi kao što nas oni predstavljaju, gospodine ministre, da li bi mi 2016. godine, raspisali vanredne parlamentarne izbore? Tada smo imali komotnu većinu ovde u Narodnoj skupštini, 156 poslanika je imala lista koju je predvodio Aleksandar Vučić. Jer, samo u tom trenutku mere fiskalne konsolidacije su bile najžešće, najžešća su bila umanjena i u javnom sektoru i u penzijama i mi smo izašli na izbore.

Sad dolazimo do apsurda još jednog, koji je, po meni morbidna stvar. Spominjali smo do sada puteve, neki novac, mostove, pruge, aerodrome, ali da optuže predsednika Republike Srbije da je obezbedio vakcine ne da bi zaštito javno zdravlje i živote građana Srbije, nego da bi pobedio na predsedničkim izborima. Pazite to ludilo.

Godine 2009. i 2010. nismo imali ni jednu jedinu vakcinu protiv svinjskog gripa. Ljudi u Srbiji su umirali. I oni valjda zato to nisu nabavljali, da bi mogli više da ukradu. Još kažu – nije Vučić kupio te vakcine, to smo mi građani kupili. Pa, ko je i rekao da je kupio Aleksandar Vučić? Kupila je Srbija, prihodima koje ima iz budžeta, koji puni naša privreda, naši građani. Jedan tih od tih 100 evra se vratio državi kroz poreze, doprinose zaposlenih, itd, itd. Ali, po njihovoj percepciji, bolje je da ukradete. To je njihova percepcija. Tako oni gledaju državu.

Zašto napadaju toliko Aleksandra Vučića? Pa, da bi došli na vlast. Zašto hoće vlast? Pa, zato što je Srbija ponovo finansijski i ekonomski mnogo jača nego kad su odlazili sa vlasti i ponovo hoće 700 miliona evra za četiri godine. Ponovo hoće da pune svoje račune po deviznim destinacijama i na Mauricijusu. A narod, pobediće ih. Kako je ono rekao Mirko Cvetković – statistički, Srbija je izašla iz krize samo to građani još ne osećaju. E, sad prave neke obrnute statistike – da Srbija nije izašla iz krize, ali da građani pogrešno osećaju da mnogo lakše žive nego što su živeli za vreme njihovog režima. I statistički će opet da kažu da ti putevi koji se prave, ti mostovi koji se obnavljaju i prave, nemaju nikakvog ekonomskog smisla, jer zašto bismo mi rešavali problem naših građana Republike Srbije tako što će oni zbog svih tih projekata da dobiju priliku da ostanu u Srbiji.

Njima je cilj da naši građani napuste Srbiju i odu u EU, ne da budu u Srbiji u EU. Draganu Đilasu je cilj, Šolaku i svima ostalima da građani Srbije napuštaju Srbiju, jer njihovo obećanje EU u koju su nas vodili 12 godina je da smo imali strahovite migracije u periodu od 2003-2004. do 2014. godine, koji su uzrokovani baš time kakva nam je bila ekonomija i privreda, kakva nam je bila infrastruktura, kako su naši ljudi i građani živeli. To je njihova vizija Republike Srbije, pošto su uvideli da nemaju kapacitet da Srbiju odvedu u EU. Rešili su da građane proteraju tamo, čak i one kojima se ne ide. A usput, što će biti bogati, pa, to je valjda nagrada. Naši građani treba da se pomire. Učinili su im uslugu, oterali su ih iz mesta gde su se rodili, gde su se školovali, gde su porodice planirali da ostvare. To je nagrada na koju polaže pravo Dragan Đilas, Šolak, Mišković i cela ta bulumenta, to bogatstvo. Otvorili su nam oči da u Srbiji nema budućnosti.

Zato najviše Aleksandar Vučić smeta. Zato svaki rezultat i uspeh koji Srbija ima to je zarad, eto, da ostanemo na vlasti. A oni bi da dođu da kradu ponovo. E, pa, neće više nikad oni doći na vlast! Možda neki drugi, jednog dana, prirodno je izgubiti izbore u normalnom demokratskom društvu kakvo je Srbija, ali ova bulumenta, ovi lopovi koji su ojadili Srbiju, koji su napravili „stelt“ puteve, koji su nam zatvarali fabrike, koji su nam upropašćavali porodice…

Gospodine ministre, meni je nešto preko 50 godina, 14 godina mi je ukrao Dragan Đilas i njegov režim, 14 godina života ukrao je svakom čoveku koji je bio živ tada u Srbiji.

Ovi mlađi imaju prilike da mnogo više osete kvalitet ovih reformi koje sada mi sprovodimo. Ali, ta lopuža, da bi sejao po svetu novac, mi je otela, ne samo meni, nego još sedam ili osam miliona građana Srbije, godine života i deo budućnosti. Zato više nikad oni da vladaju Srbijom neće.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani građani Republike Srbije, kad god raspravljamo o nosiocima pravosudnih funkcija, bez obzira da li se prvi put biraju na funkciju ili im prestaje mandat po raznim osnovama, uvek to nekako privuče i pažnju narodnih poslanika, ali i naše javnosti. Međutim, nikada se do sada nije desilo da se ode toliko daleko da se narodni poslanici napadaju da krše Ustav, da vređaju nosioce pravosudnih funkcija, da ne poštuju pravila lepog ponašanja, pa čak i kodeks koji smo mi sami doneli.

Ja ću samo jedan deo da pročitam, jednog teksta, koji je danas izašao u nekom nedeljniku, neću da kažem kome, ali u tom tekstu kao podnaslov ili uvodni tekst možete da nazovete kako god hoćete - Novi napadi u Skupštini Srbije na sudiju Miodraga Majića, bivšeg Poverenika Rodoljuba Šabića i Dragana Đilasa pokazuju da poslanici ne znaju ili ne žele da znaju svoj posao i mandat, ali da svesno krše i Ustav i zakone neprimerenim uvredama i klevetama sudija, advokata i političkih komponenata.

Ja u samom tekstu nisam pronašao ništa što bi se moglo nazvati kršenjem Ustava Republike Srbije, ništa što bi bilo i uvreda čak, bilo je komentara raznih, ali smatram da mi kao narodni poslanici treba da zaštitimo nosioce pravosudnih funkcija od pojedinaca koji su zaista u velikoj manjini i koji krše Ustav i stvaraju lošu sliku o našim sudijama.

U tom tekstu navodi se jedan deo moje diskusije, tendenciozno interpretiran, u kome se kaže: „Narodni poslanik Veroljub Arsić optužio je tako sudiju Majića da bi on zaštitio i silovatelje i pitao kada će on kao sudija doći u Skupštinu“.

Istina, voleo bih da dođe jednom u Skupštinu, verovatno tada neće biti sudija, nego će biti poslanik, pošto vidim da se više naginje angažovanju u politici. Nemam ništa protiv to je njegov izbor. Rekao sam sledeće, što su kasnije, doduše prilično nemušto preneli, ako tumačim presudu kojom je sudija Majić poništio prvostepenu presudu koja je bila osuđujuća za lice koje je izvršilo obljubu nad maloletnim detetom i koje je u tom trenutku imalo 13 godina, postavio sam pitanje - da li bi i takvu analogiju primenio za brojne slučajeve afera gde su štićenice bile na neki način, videćemo to su afere, sudovi neka daju svoju konačnu odluku, ali zasad se neki ljudi sumnjiče za takva dela, da su izvršili obljubu nad tim svojim štićenicama i da bi, kako sam rekao, Majić rekao da se presuda poništava zato što je spreman da uvredi sve naše umetnike, znači, ne ja, nego Majić, kao što je već uvredio sve pripadnike romske nacionalne manjine i kaže da je takav stav o ponašanju među njima uobičajen.

Samo sam povukao jednu paralelu o jednoj jako štetnoj presudi koju je doneo sudija Majić, a kasnije ćemo malo da se pozabavimo time.

Dalje se navodi, ne mogu da kažem da se novinar nije potrudio da napiše ovaj tekst prema važećem zakonu, „Rad svih sudija i predsednika sudova vrednuju komisije Visokog saveta sudstva, Visoki savet sudstva, a ne postojeći ili vladajući ili bilo koje političke opcije. U ostalom sudski Poslovnik nalaže svim sudovima da Ministarstvu pravde redovno dostavi izveštaj o radu svih sudija. U skladu s tim vrednovanje rada sudija mogu da obave samo komisije Visokog saveta sudstva dok Ministarstvo pravde od sudova dobija redovne izveštaj o njihovom radu“.

Sve je tačno, ali su samo zaboravili jednu stvar - ko preispituje presude apelacionih sudova? O tome ni reči, a ovde je reč bila baš o tome, o presudi Vrhovnog kasacionog suda. Malo kasnije ćemo da se vratimo na tu presudu Vrhovnog kasacionog suda i ko ovde narušava samostalnost i nezavisnost nosilaca pravosudnih funkcija ko se bavi politikom. Prvo, da te stvari rešimo.

Pazite sada ovo, što je po meni i uvreda i svih narodnih poslanika i kršenje dostojanstva Narodne skupštine, sudija Apelacionog suda Miodrag Majić kaže: „To je očigledno postala jeftina zabava. Takođe, kod određenog dela ljudi takav način vređanja izaziva pozitivnu emociju i potvrdu da su nam baš ljudi koji vređaju potrebni za vođenje države“. To kaže jedan sudija, sudija koga su birali narodni poslanici, doduše, ne ovi neki drugi, ali je sudija. „Očigledno je, dodao je on, ukazivanje na nedopustivost, vređanje u Skupštine nema efekta na ljude koji sede u parlamentu“. Znači, mi smo bez mozga. „Mi stalno nešto komentarišemo, a očigledno da je vulgarno ophođenje prihvaćeno kao način na koji se vodi debata u Skupštini, ali i u društvu. Očigledno je i da naše reagovanje nema efekta. Šta više, dodaje gorivo onima koji vređaju da intenziviraju napade i na protivnike se obruše još neprimerenijim jezikom. Do sada se više puta pokazalo da nema kodeksa ponašanja u Skupštini, naglašava Majić“.

Pazite, ne može sudija da da ocenu niti da presuđuje narodnim poslanicima u Narodnoj skupštini, ali to se dešava, nažalost.

Oglasilo se čak i Udruženje sudija koje je izdalo svoje saopštenje. U saopštenju se kaže: „Udruženje je pozvalo poslanike da se uzdrže od podsticanja nepoverenja građana u sudstvo, a nosioce javne vlasti da znanje i energiju usmere na kvalitetno obavljanje svojih nadležnosti, umesto na međusobne optužbe i prozivanje pojedinaca“. Sasvim ispravno, potpuno se slažem, ali dali su narodni poslanici ti koji čine da građani Srbije gube poverenje u nosioce pravosudnih funkcija ili to dolazi od jednog manjeg broja nosilaca pravosudnih funkcija.

Taj isti Majić kaže 28. decembra 2019. godine – sve smo bliži krahu pravne države. To kaže sudija Apelacionog suda. Slušajte sad dalje, 15. novembra 2020. godine – pravosuđe u Srbiji funkcioniše u atmosferi preživljavanja i strahu da je u takvim uslovima nemoguće ostvariti funkciju koja je pravosuđu poverena u demokratskom društvu. Jesu li poslanici ti koji stvaraju nepoverenje u pravosudni sistem Republike Srbije ili nosilac pravosudne funkcije sudija Majić? Ili - 3. avgusta 2020. godine - Srbija je postala zemlja apsurda. Ovde komedijaši postavljaju pravila. Ne znam na koga je mislio da je komedijaš, da li na predsednika države Aleksandra Vučića, da li na predsednika Vlade, gospođu Anu Brnabić, da li na ministre u Vladi Republike Srbije, da li na narodne poslanike, da li na predsednika Skupštine? Ne znam.

Slušajte dalje, nastavak - ovde komedijaši postavljaju pravila, a od genijalaca prave kriminalce i budale. Ko je genijalac? Možda sebe ubraja u genijalce. Kasnije ćemo o njegovoj genijalnosti. Jel genijalac možda po njemu i Dragan Đilas? Pa, jesmo mi ti koji smo izneli tolike silne pare po Mauricijusu. Jel zbog toga genijalan? Izgleda mi da jeste. Da li je genijalan njegov satrap Šolak? Moram da priznam da jesu, način na koji su pljačkali državu zaista je bio uspešan na stotine miliona evra. To koliko je Đilas zaradio za te četiri godine meri se sa onih 100 evra koji je svaki građanin Srbije dobio kao podsticaj Vlade u merama izazvanih korona virusom.

Znači, od svakog građanina Srbije Dragan Đilas je ukrao 100 evra i od bebe i od penzionera po 100 evra, što znamo. Da li je zato genijalan? Mora mu priznati da jeste. Da li je zato kriminalac? Pa ne pravim ga ja kriminalcem, jer Bože moj, pa što kriješ pare po Mauricijusu, egzotičnim ostrvima i drugim državama? Što ne držiš novac u Srbiji? Što si menjao Zakon o deviznom poslovanju ovde u Narodnoj skupštini da bi mogao da iznosiš taj novac ako je on legalan i ako nije kriminalnim radnjama stečen i onda su narodni poslanici ti koji napadaju nosioce pravosudnih funkcija. Ma nije baš tako. Nije baš tako.

Isti taj sudija Majić 22. septembra 2016. godine – politika upravlja srpskim pravosuđem. Da se vratimo šta kaže Udruženje sudija – poslanike da se uzdrže od podsticanja nepoverenja građana u sudstvo. Oni nas pozivaju, a njihov sudija to radi godinama unazad.

Neću da komentarišem njegovu presudu za Gnjilansku grupu, pozabavićemo se time neki drugi put. Jeste ta presuda bila sramota, ali se kaže između ostalog i u tom istom saopštenju Udruženja sudija da su sudovi i sudije dužni da nakon zakonito sprovedenog postupka donesu zakonitu i obrazloženu odluku zasnovanu na pravno utvrđenom činjeničnom stanju na koje je pravilno primenjeno materijalno pravo i tu dolazimo u stvari do početka i kraja svega ostalog što se dešavalo u toj diskusiji koja je bila prošle nedelje, prošlog četvrtka.

Naime, moja malenkost, kao narodni poslanik, a i moje kolege narodni poslanici napadali su presudu sudije Majića koju je on doneo kao apelacioni sudija i kojom je lice koje je ranijom presudom bilo proglašeno krivim oslobođeno odgovornosti sa obrazloženjem da je to opšte prihvaćena norma u etničkoj grupi kojoj pripadaju i oštećeno lice i izvršilac krivičnog dela.

Sva sreća na to se oglasio Vrhovni kasacioni sud koji ima pravo da preispituje odluke nižih sudova, u ovom slučaju Apelacionog, pa kaže Vrhovni kasacioni sud, čiji stav sam ja branio u svojoj diskusiji, da je pravosnažnom presudom Apelacionog suda u Beogradu povređen zakon u korist okrivljenog koji je pod obrazloženjem pravne zablude tom presudom oslobođen od optužbi za obljubu devojčice 2017. godine, koja je u to vreme imala 13 godina, ja sam tu presudu branio Vrhovnog kasacionog suda, oslobađajućoj presudi septembra prošle godine, koju je potpisao sudija Apelacionog suda u Beogradu Miodrag Majić, i pravnička i laička javnost je zamerala obrazloženje u kojem je bilo navedeno da su optuženi devojčici, pripadnici romske nacionalne manjine, u kojoj su polni odnosi sa decom prihvatljivi. Ljudi, da li vi znate šta ovo znači u toj presudi? Ima li neko predstavu? Pričamo o pravosnažnoj presudi, konačnoj. Samo Vrhovni kasacioni sud u postupku zaštite zakonitosti koji mora da pokrene Republički javni tužilac može da poništi ovu presudu i sva sreća da je pokrenuto i sva sreća da je poništena. Ta presuda da je ostala na pravnoj snazi napravila bi Srbiji ozbiljne probleme jer kada neki građanin iz bilo kog razloga pokrene postupak pred međunarodnim sudovima, šta mislite koga on tuži? Da li mislite da tuži sudiju? Ne. Da li sud koji je doneo presudu? Ne. On tuži državu Srbiju. Sud je država, deo države, ali je država zahvaljujući svom ustavnom poretku, mestu u ustavnom poretku.

Šta bi značila jedna ovakva presuda da je ostala na snazi? Moram da pitam kolege poslanike, ako vi pripadnike jedne etničke grupe ili nacionalne manjine izdvajate, izopštavate iz pravnog sistema Republike Srbije ili bilo koje druge države, šta to znači? Ima više negativnih posledica. Prvo, to je velika i ozbiljna posledica po samu tu etničku grupu, ali osim što ih zatvarate u geto, na mala vrata pokazujete da nisu ravnopravni građani Republike Srbije, da nisu isto vredni kao i mi, da za njih ne važe zakoni koji važe za nas, da za njih ne važe prava koja imamo mi, da njihov život manje vredi nego naš. Koja je to ideologija? U šta nas je to uvlačio Majić - u fašizam, najmračniji deo ljudske istorije, civilizacije?

Država hapsi pedofile za razmenu pornografskog materijala, a on kaže – to je kod njih opšte prihvaćeno. Pa nije, prvo to moram da kažem. Nije u pravu i to je slagao. Kod velike većine Roma to nije opšte prihvaćeno. Moj školski drug iz osnovne škole, sa mnom je sedeo u klupi, bio je Rom. Išao sam kod njega kući, dolazio je kod mene kući. To nije imalo nikakve veze šta je ko. Nikakve veze. Boja njegove kože što je malo tamnija od moje. Odgovarali smo kao drugovi jedan drugom. Zato smo se i družili, a on bi hteo da iz izmesti, da budu manje vredni, da se ne snose posledice za krivična dela koja se čine prema njima ili koja oni čine. To nije usluga tom narodu.

Sva sreća da je Vrhovni kasacioni sud poništio tu presudu. Recite mi, molim vas, kakve to veze ima, reč je o devojčici od 13 godina, da li ona… u obrazloženju presude Vrhovni kasacioni sud navodi da obljuba sa detetom ne predstavlja samo povredu prava, već istovremeno povredu moralnog poretka, zbog čega i prema domaćem zakonodavstvu i međunarodnim standardima maloletna lica uživaju posebnu zaštitu u pogledu polnih odnosa, naročito deca koja nisu dostigla dovoljan stepen fizičke i psihičke zrelosti.

Pa, da li nečija nacionalna pripadnost ili pripadnost nekoj etničkoj grupi opredeljuje koliko to dete ima fizičke i psihičke zrelosti? A to je radio sudija Majić i na to se odnosila moja diskusija. Zato što je on taj koji narušava poverenje građana u pravosudni sistem. Zato što je on taj koji blati i sramoti veliku većinu poštenih sudija koji sude po zakonu. On je i naša i njihova sramota, sramota našeg društva. Pokušao je da prevari Srbiju da uđe u jednu fašističku ideologiju. Može on da se posipa pepelom i da se pere koliko god hoće, to je uradio. Nikad u ovoj skupštini neće imati podršku za takve stvari koje je radio.

Sama ta presuda je sramota za pravosudni sistem Republike Srbije, ali ne mogu da krivim sudije koji nisu učestvovale u tome, ne mogu da krivim Vrhovni kasacioni sud ni Visoki savet sudstva. Krivim onoga ko je potpisao i nemoj da se zaklanja da je to donelo sudsko veće, zato što kao predsedavajući on sprema referat za sudsko veće i on je taj koji brani i zastupa referat. U referatu je pisalo to da zato što je ona Romkinja, da zato što je on Rom, mogao je da izvrši obljubu nad devojčicom koja ima 13 godina. Pa neka tabloidi naklonjeni Đilasu i Šolaku njega brane, samo postavljam pitanje - oni koji ga brane da li bi ga branili da se njihovom nekom poznaniku to desilo? Da li bi ga branili da se desilo njihovoj deci? Ja sam siguran da ne bi. To samo pokazuje dvostruke standarde i dvostruke aršine, jer ono što se dešava nekom drugom to ne boli, boli samo kada se dešava nama.

Mi smo sa takvom Srbijom raščistili 2012. godine i više nikad to vreme u Srbiju neće da se vrati. I ova presuda je samo opomena da sudije moraju odgovorno da rade svoj posao, da se brinu da zaštite sve stranke u postupku i kao što kaže Udruženje sudija – da donose presude nakon zakonito sprovedenog postupka, donesu zakonitu i obrazloženu odluku zasnovanu na pravno utvrđenom činjeničnom stanju na koji je pravilno primenjeno materijalno pravo. To traži Narodna skupština od nosilaca pravosudnih funkcija, pa i od sudije Majića. Ništa više, samo to i sva je sreća da velika većina sudija, zaista velika većina sudija, zaista ovako vodi postupke, a ne kao ova bruka i sramota zvana sudija Majić.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da je svaki popis koji je država sprovodila da bi utvrdila broj stanovnika na svojoj teritoriji mnogo važan za tu državu zato što ekonomski potencijal jedne države ne određuje samo teritorija, ne određuje samo njen geografski položaj, ne određuje samo njena saobraćajna infrastruktura, već određuje i potencijal koji se nalazi u broju stanovnika, gustini naseljenosti, delatnostima i stručnoj spremi koju ti ljudi imaju.

Svakako da nećemo biti najsrećniji sa rezultatima tog popisa koji nas očekuje u budućnosti i mnogo razloga i opravdanja ima za tako nešto. Jedan od razloga zašto Srbija ima u nekim stvarima imala je do sada negativne trendove, jeste u maloj stopi nataliteta, s jedne strane, s druge strane imali smo ranijih godina, pogotovo pre jednu deceniju, možda i nešto malo više, strahovite migracije koje su bile izazvane ekonomskom krizom.

Gospodine ministre, vama je poznato da je u Srbiji od 2008, 2012. godine 400.000 ljudi ostalo bez posla. Došli smo na 28% stope nezaposlenosti. Šta preostaje našim građaninu koji ostane bez posla? Da se obrati državi, centrima za socijalni rad. Možda bi se on kao pojedinac i snašao, ali ima i porodicu. Značajno pitanje je koliko od 400.000 izgubljenih radnih mesta i tih ljudi koji su izgubili ta radna mesta napustilo Srbiju.

Samo, znate gospodine ministre, ne napušta tu za jedno radno mesto jedan Srbin, odlaze čitave porodice. I na ovom popisu imaćemo posledice toga šta je radio bivši režim i Dragan Đilas. Evo, ovih dana, zahvaljujući istraživačkom novinarstvu, imamo podatak da je gospodar Dragan Đilas sakrio po raznim destinacijama po svetu nekih 68 skoro 70 miliona evra. Neću sada da pogađam koliko je to kilometara autoputa, koliko je predškolskih ustanova, koliko je to bolnica.

Samo da postavim jedno pitanje. Da li neko uopšte ima predstavu koliko je to novca? Da prevede. To je u trenutku kada je Dragan Đilas bio na vlasti 68 odnosno 70 miliona evra je bilo 0,25% bruto proizvoda u Srbiji. A kako vreme odmiče, ja sa siguran da ćemo do famoznih 2% BDP koje je Dragan Đilas razvejao po čitavom svetu i oteo od naših građana.

To znači gospodine ministre, u grubo računica, bez neke ozbiljne analize, da je od 1.000 ljudi koji su u Srbiji po broju stanovnika, znači ne računamo radno sposobne, trojica stanovnika morali da rade za Dragana Đilasa, prosta matematička jednačina, ništa izmišljeno, lako dokazivo. Sada zamislite kakvo smo to rukovodstvo imali. Šta još utiče na migracije i na natalitet? Naravno da utiče i zdravstvena zaštita.

Recite mi ministre, da li se sećate možda da je neka bolnica bila izgrađena, obnovljena ili otvorena za vreme režima Dragana Đilasa? Ja se zaista ne sećam. To je valjda prva stvar. Ako hoćete da imate natalitet, da pružite dobru zdravstvenu zaštitu, da motivišete prvorotke da rode i drugo dete. Ali, su zato pravili one sajtove da napadaju sve one promene koje smo stvarali u državi da bi omogućavali povećanje nataliteta. Setite se onih silnih, neću imena da spominjem, portala koji su napadali naš zdravstveni sistem.

Šta još utiče? Utiču na natalitet i predškolke ustanove, škole. Ne sećam se da su bilo koju školu napravili. Predškolske ustanove tu i tamo, ali gospodine ministre, u to doba je gradonačelnik Beograda bio Dragan Đilas. Znate po čemu se proslavio? Po neopravdanom i nezakonitom povećanju cena naknade za predškolske ustanove. Evo i dan danas i Radojčić i Vesić moraju da vraćaju novac građanima Beograda koji im je ukrao i opljačkao Dragan Đilas, ali samo se sada vraća iz budžeta. Pričamo o tome kako oni misle nešto dobro Srbiji. To su problemi koje ćemo imati sa popisom.

Gospodine ministre, bili ste kada su bile one poplave, prirodne katastrofe, bili smo zajedno kada se branila Sremska Mitrovica. Moram da postavim pitanje – kako bi bilo u Srbiji da su oni bili tada na vlasti? Da li biste mogli vi kao gradonačelnik Sremske Mitrovice da organizujete odbranu od poplava? Sa onakvom državom kakvu smo mi nasledili 2012. godine. Ja vam tvrdim da ne bi. Tvrdim da bi većina gradova koji su bili ugroženi bili i poplavljeni i da bi se naši građani davili zato što bivši režim nije bio u stanju da bilo šta uradi, nego samo da razmišlja kako što više može novca da ukrade i da zaradi.

Evo gospodine ministre, čuli smo svi za neki izveštaj Evropskog parlamenta. To su naše kolege narodni poslanici i morao bih nešto opet vas da pitam, da li oni to možda znaju ili ne znaju. Rekli su nam i između ostalog u tom izveštaju se spominje da su naši lekari nešto malo manje stručni, nego oni u zemljama iz kojih oni dolaze. To sada već ne znam, ali znam nešto drugo, da u Srbiji nijedan doktor, nijedan specijalista, nijedan medicinski tehničar nije morao da bira koji će pacijent da mu ostane u životu i koga će da priključi na uređaj za održavanje života, na respirator, a koga će da ostavi da o njegovoj sudbini odlučuje Bog ili neko drugi.

Da li su moje kolege narodni poslanici, kada su izglasavali taj izveštaj Evropskog parlamenta o tome razmišljali? Da napadaju naše lekare koji brinu o zdravlju našeg stanovništva, koji brinu o tome da što je god moguće manje trpimo posledice ove pandemije koja nas je zadesila.

Mogu samo da zamislim koliko bi građana Srbije bilo na popisu oktobra ili novembra 2021. godine da je Dragan Đilas bio na vlasti za vreme pandemije izazvane korona virusom. Verujem da bi nas bilo upola manje. Verujem da bi umiranje u bolnici kada bi on bio na vlasti, bilo privilegija, da bi smo umirali po ulicama, po parkovima, gde sada on isteruje omladinu da demonstriraju protiv mera koje sprovodi Krizni štab. To bi bili rezultati koji bi nam se još manje svideli. Znači, i ekonomski preduslovi i zdravstveni preduslovi i prosvetni i sve ostalo utiče a broj stanovnika u jednoj zemlji da bi ostvarila neki svoj ekonomski razvoj i ostvarila svoje ekonomske ciljeve i zaštitila svoje stanovništvo od odumiranja.

Kolega Dabić je samo jednu stvar rekao za mlađe ljude koji se vraćaju u Srbiju, ali od kada Aleksandar Vučić sprovodi ove mere i reforme i obnavlja Srbiju, taj proces odliva naših građana iz Srbije počinje da dobija konačno obrnut smer. Daje nam za pravo da kažemo da reforme koje sprovodi Aleksandar Vučić jesu prava mera za građane Srbije. Od 2018. godine u Nemačkoj više se odjavi građana Srbije nego što se prijavi. Tačno je da se svi ti građani ne vrate u Srbiju, možda odu u neku drugu zemlju zapadne Evrope, ali je jedan dobar pokazatelj da je obrnuti proces započeo.

To je onaj obrnuti proces o kome predsednik govori na svakom početku radova ili obilasku radova, kada je u pitanju saobraćajna infrastruktura. Da Srbija se izgrađuje, radi da bi bila lakše mesto za život, gde bi čovek lakše živeo, gde bi više zarađivao.

To je cilj svih ovih reformi, između ostalog, da oni koji su u Srbiji ostanu ovde, izgrađuju Srbiju, umnožavaju i uvećavaju svoje porodice, a one koji su zbog neodgovorne i lopovske vlasti Dragana Đilasa napuštali Srbiju da bar nekima od njih damo motiv da vide da je Srbija i lepše i srećnije mesto za život nego zemlje u kojima se oni danas nalaze.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Marinoviću, da li vi znate koji je bio najveći domet vašeg prethodnika, gospodina Šabića? Evo, ja ću da vam kažem. Najveći domet je bio da što pre Narodna skupština, odnosno generalni sekretar Narodne skupštine dostavi izveštaj raznim nevladinim organizacijama ili istraživačkim novinarima kakve su prihode imali narodni poslanici, ili da što pre bude dostavljen cenovnik iz restorana koji ne pripada Narodnoj skupštini, ali se nalazi u zgradi Narodne skupštine.

Tu su oni raspravljali i raspredali o svemu i svačemu, o tome koliko je koji narodni poslanik potrošio novca iz budžeta Republike Srbije za dolazak na sednice koristeći svoj automobil, koliko je potrošio za prenoćište po hotelima, išlo se čak i dotle da se raspreda o tome koliko su potrošili za javni prevoz. Znači, nije hteo da putuje ni svojim vozilom, nije hteo ni da spava u hotelu, koristio je javni prevoz, železnicu ili autobuski prevoz. I to je bila tema. Narušavalo se dostojanstvo Narodne skupštine, poslanici bili izvrgavani podsmehu, ruglu, pravljena je jedna klima da je ovaj posao koji radimo za svaku osudu, ispod svakog morala, profesionalnosti, bilo čega. To je bio najveći domet rada gospodina Šabića u periodu do 2012. godine.

Nije to rađeno samo da bi se urušilo dostojanstvo Narodne skupštine i svakog od nas narodnih poslanika, rađeno je zbog nečeg drugog. Rađeno je da se skrene pažnja pre svega na to kako naši građani žive u Srbiji u tom periodu za vreme bivšeg režima i da bi se skrenula pažnja i interesovanje za onu zloupotrebu i pljačku koju su imali građani Srbije od strane bivšeg režima. Evo, da je kojim čudom sada na vašem mestu gospodin Šabić, ako bismo spomenuli račune na Mauricijusu, on bi rekao da su to podaci koji pripadaju zaštiti ličnosti. Takva bi bila reakcija i to bi se radilo.

Da li građani Srbije imaju pravo da ostvare uvid u poslovanje privrednih društava koje predvode gradonačelnici, narodni poslanici, za ministre ne znam, da li se time bave? Po meni da, bilo gde, i ovde u Srbiji i bilo gde u svetu, ako obavljaju bilo kakvu delatnost. Jer da je to bilo moguće do 2012. godine, onda ne bismo imali tolike milijarde evra iznete iz Srbije. Dragan Đilas je samo jedan od njih i videćemo koliko će to zaista na kraju da ispadne, koji je iznos on opljačkao od građana Srbije, izbegao da plati porez i izneo iz države.

Sad ću malo da se vratim samo na izbor nosilaca pravosudnih funkcija, da vidite kako je sve to uvezano. Sada već druga godina ima kako Srbiju u pravom smislu reči potresa ona afera oko poništavanja prvostepene presude za krivično delo obljube maloletnog lica koju je potpisao sudija Majić, koji obavlja funkciju apelacionog sudije. Ako pogledamo koliko je takva jedna presuda, koja je apsolutno protiv svih onih zakona koje je donela Narodna skupština, kakve sve posledice može da ima?

Navešću jedan primer u aktuelnom društvenom životu Srbije. Srbiju trenutno potresa afera da postoje osnovi sumnje da su određena lica koji su mentori i profesori izvršili jedno od najtežih krivičnih dela, po meni najgnusnije, prema svojim štićenicama, i ako bi tužilac utvrdio da postoje osnovi sumnje i pokrenuo sudski postupak i prvostepeni sud utvrdio krivicu i da takva presuda padne u ruke gospodinu Majiću, znate šta bi napisao, a može i bilo koji sudija, zato što je on uspostavio neki vid sudske prakse? To je da se presuda koja osuđuje ta lica poništava, zato što je spreman da uvredi sve naše umetnike i umetnice i da kaže da je takav vid ponašanja u tom esnafu opšteprihvaćen. Možda u nekoj drugoj filmskoj industriji, ali u ovoj našoj ne. Takvu praksu je napravio Majić.

Postavljam pitanje – kada će on jednom da dođe ovde nama na dnevni red da ga mi priupitamo: „Šta radiš to?“, a ne da mi se seljaka po izmišljenim televizijama, koje ne postoje u Srbiji, nego su registrovane po raznim svetskim destinacijama da bi se izbeglo plaćanje poreza i izbegli odgovornost za ono što rade, a u suprotnosti je sa našim domaćim zakonima?

Onda se pojavljuje još jedan, mi to imamo običaj, baš me briga da li će da se naljuti, Pokemon. Znate, to su neki apstraktni likovi u vidu bivšeg guvernera Šoškića, koji kaže – da bi Srbija ekonomski napredovala i razvijala se moramo da imamo pravnu državu. Slažem se. Samo postavljam pitanje – što to nisi rekao, bivši guverneru, dok si bio guverner, što nisi to radio dok si bio guverner? Što nisi rekao Šabiću – Šabiću, Đilas iznosi novac iz Srbije po egzotičnim destinacija. Tad si ćutao. Što nisi opomenuo sudiju Majića, koji je bio perjanica reformi koje je sproveo bivši režim, pravosudnih reformi? Nemoj slučajno da ti padne na pamet da donosiš takve presude. Što nije rekao ko je izneo iz Srbije, a to jeste podatak koji može da se objavi i pripada vašem delokrugu rada, koja su to pravna i fizička lica u periodu od 2008. do 2012. godine iznela iz Srbije pet i po milijardi deviznih rezervi, a da pritom ni dolar, ni evro, ni dinar nisu uneli u Srbiju. To je jedan jako interesantan podatak, jer je sav taj novac proneveren.

Zašto sam ovoga nazvao Pokemonom? Pa zato što je on učestvovao u trošenju tih pet i po milijardi evra i ćutao je o tome. Neko se bogatio, upropašćavao državu, siromašio građane, tada je mogao, da vas podsetim, bila je jako visoka inflacija, ljudi su zbog te jako visoke inflacije i velikih oscilacija dinara u odnosu na evro gubili posao, firme su bile zatvarane, a onda on priča nama o pravnoj državi, a najveći lopovluk i uništavanje dešavalo se dok je on bio guverner. Tada je ćutao. Što nije rekao, to je informacija od javnog značaja, da je izveštaj o poslovanju Agrobanke bio falsifikovan i da ga je falsifikovao i on i onaj Milojko Arsić? Koliko smo zbog toga platili štetu? Preko milijardu evra. Što je dozvolio onakvo ponašanje Bojanu Pajtiću i ekipi oko Razvojne banke Vojvodine? Kolika je tu šteta? Između 350 i 400 miliona evra.

Jesu li to informacije od javnog značaja? Jesu, a nije koliko je poslanik potrošio na autobus. Ali time su nas zabavljali, i nas i građane, i pravili su jednu od najvećih pljački u regionu, ako ne možda i u celoj Evropi, jer ovakvo ponašanje, kako su oni državu doživljavali, kao privatnu imovinu, nigde u Evropi ne možete da nađete od Drugog svetskog rata do danas.

I danas to pokušavaju isto. Evo, u nekim tabloidima koji su bliski i finansirani od bivšeg režima, neću da ih spominjem, ali imam pravo da se kritički osvrnem na njihov članak. Evo ponovo nas narodne poslanike uvlače u neke svoje, da kažem, političke ciljeve, ali idu dotle da narodnog poslanika nazivaju papagajem, da narodni poslanici nemaju svog mozga, da ne znaju šta rade, da je to samo orkestrirana kampanja protiv bivšeg režima. Pa nije orkestrirano ako ste ukrali, nije orkestrirana kampanja protiv bivšeg režima ako si u Srbiju došao na vlast sa 75 hiljada evra, a odlaziš sa 700 miliona evra. To nije orkestrirano, to nije ni normalno, ni u jednom društvu.

Podržaćemo svaki vaš korak, i kad je u pitanju zaštita podataka, ali i dostupnost informacija od javnog značaja, da svako ko je enormno postao bogat dok je vršio vlast mora da obrazloži kako je zaradio novac, mora da obrazloži da li je ostvario sukob interesa, da li je ostvario trgovinu uticajem ili ne i, što je najvažnije, da li je platio porez ili ne? Jer, ko plati porez, ne krije novac na Mauricijusu kao Dragan Đilas.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo predsedavajuća, gospodine ministre, nemojte mi zameriti, ali mislim da svaki moj kolega, narodni poslanik, na današnji dan, 24. mart 2021. godine, mora da spomene jednu zločinačku agresiju, dela međunarodne zajednice koju je zadesila Srbija, u kojoj je stradalo preko 3.000 građana Republike Srbije, ubijeno osamdesetoro ili devedesetoro dece, sa nadom da ćemo kroz rad raznih komisija utvrditi koliko je zaista stradalo naših građana i koliko je zaista ubijeno i pogubljeno naše dece, jer kada dete strada od bombe, nije poginulo, nego je pogubljeno.

Nemamo pravo o tome da ćutimo. Imamo obavezu da stalno o tome pričamo i da naše potomke učimo o tome da Srbija nije kriva za jedan takav zločinački čin dela međunarodne zajednice, da ništa nije uradila da bi bila bombardovana, da bi bila rušena, a njeni građani pogubljeni.

Ja se izvinjavam što sam malo govorio mimo teme, jeste u pitanju regulacija vazdušnog saobraćaja, ali te 1999. godine, nama iz vazduha je stizala samo smrt, razaranje i strahote.

Šteta koja je nastala je ogromna. Neki kažu 30 milijardi evra, dolara, direkte štete, neki kažu preko 100 milijardi indirektne. Neka to istraže, verovatno će jednom ti podaci biti potpuno dostupni i potrebno je vreme da se sve to uradi.

Posle tog zločinačkog čina, samo nešto malo više posle godinu dana došlo je do promene režima u Srbiji i to je jedan od razloga što danas govorimo o tome.

Bilo nam je zabranjeno da govorimo o zločinačkoj agresiji. Ja bih već dobio opomenu od predsedavajućeg ako mi ne bi bila i oduzeta i reč samo ako bih bilo šta spomenuo od toga. Bilo nam je zabranjeno da se sećamo na svoje poginule. Bilo je zabranjeno da govorimo ko smo, šta smo i odakle smo. Bilo nam je zabranjeno da govorimo da je to zločin. Trebalo je da se zaboravi, a srpski narod i srpska država da polako uvenu i nestanu.

Pa, ne znam da li je u materijalnom smislu šteta koju je Srbija preživela, ali samo u materijalnom, ljudski životi su nemerljiv i najveći gubitak, da li je veća šteta koju je Srbija preživela u zločinačkoj agresiji, bombardovanju ili je veća materijalna šteta koju je Srbija imala za vreme bivšeg režima?

Vi ste u svom izlaganju dotakli i saobraćajnu infrastrukturu i kapitalne investicije koje tek treba da se dese u Republici Srbiji. Moram da vas pitam nešto - jeste li pitali zato Fiskalni savet šta oni misle o tome? Pavle Petrović šta misli o tome, baš bih voleo da čujem?

Znate, vi sad odgovarate na određen način i za rad našeg, imate jako značajno ministarstvo, našeg nacionalnog avio-prevoznika, pa proverite. Za vreme vlasti Pavla Petrovića, Mirka Cvetkovića, Nikezića, koliko je bilo letno sposobnih aviona u tadašnjem JAT-u. Ono ja što sam čuo, od sedam „Boinga“, samo tri su mogla da lete, nisu bila potpuno ispravna ali su mogla da lete.

Zašto to pričam? Zato što smo, kad smo imali raspravu o budžetu Republike Srbije, čitavo jedno poglavlje o mišljenju Fiskalnog saveta na Predlog zakona o budžetu imali koji je vezan za poslovanje „Er Srbije“. Stalno sam se pitao zašto toliko neprijateljski stav i Fiskalnog saveta i predsednika Fiskalnog saveta, kako ga oni zovu čika Pavle, deda Pavle ne ulazim u to.

Onda sam pogledao malo biografije predsednika Fiskalnog saveta. Je li vam poznata firma „Ces Mekon“? Ne znam da li jeste, vi ste iz privrede došli na ministarsku funkciju i mislim da je to sasvim u redu, ali „Ces Mekon“ je bila neka konsultantska firma iz koje su osim Nikezića, bio je i Mirko Cvetković, koji je kasnije bio direktor Agencije za privatizaciju, a suosnivač je bio baš Pavle Petrović.

Pogledajmo malo zašto toliki napadi i na „Er Srbiju“ i na vlade, od prve vlade Aleksandra Vučića 2014. godine, pa na sve vlade do sad i postupke koje vuče Vlada i koje vuku predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić u proteklom periodu.

Evo danas vi ste spomenuli da Srbija započinje novi ciklus investicija po pitanju izgradnje raznih saobraćajnih infrastruktura i to je jedan potez koji se pozdravlja. I niko normalan neće reći da to ne treba da se radi. Jedan od razloga, ne samo onaj primarni, a to je da se Srbija unapredi u infrastrukturnom smislu, onaj sekundarni je da da podsticaj svojoj privredi da privreda preživi ove mere koje imamo.

Da ste to rekli prošle godine, vas bi podržao i Fiskalni savet, ali uz jedan uslov, ne bi moglo da se isplati onih čuvenih 100 evra svakom punoletnom građaninu koji je to želeo.

Sad kad ste ministar, znate i sami da novi investicioni ciklus ne možete da započnete preko noći. Potrebno je vreme da se urade projekti, da se izvrši eksproprijacija zemljišta, utvrdi javni interes, vrednost projekata i svega toga. Pod nekim normalnim okolnostima to bi potrajalo tri-četiri godine, u vanrednim, kao što je epidemija korone, nemamo vremena za takav luksuz, ne više od godinu, godinu i po dana.

Ali, ministre, moram da vas pitam, šta će naši građani da rade i da prežive za tih godinu, godinu i po dana? Šta će naša privreda da radi tih godinu i po dana?

Zato što smo branili privredu, zato što smo branili naše zaposlene, naše penzionere, mi smo napadani od Fiskalnog saveta, i vi ćete, budite u to uvereni.

Znate šta, kad bi mogli gospoda iz Fiskalnog saveta, oni bi prodali vazdušni prostor iznad Srbije. Nije to tako teško. Dovoljno je da prodate samo Kontrolu leta i rekli bi – nema problema, bolje da time upravljaju Šolak, Đilas ili neko drugi nego država. Prodali bi i „Er Srbiju“, ali novi vlasnik te kompanije nema nikakvih obaveza više prema Srbiji. Da li će avioni da doleću ili odleću iz Srbije odlučuje novi vlasnik. Ne znam ko bi onda donosio medicinsku pomoći vakcine kad je to bilo najneophodnije?

Nisam znao da Fiskalni savet za da leti, verovatno ni ne bi mogli. Ne bi mogao niko. Pa, i ako bi neko mogao, to bi nam skupo naplatio.

Kad pogledate još šta su radili preko „Ces Mekona“, onda vidite o svemu i povezujete stvari kako idu, jer „Ces Mekon“ je učestvovao u upravnom odboru „Agrobanke“. Ne znam da li ste upoznati, to je ona afera kad je nestalo blizu milijardu evra državnih para. Pa je „Ces Mekon“ učestvovao u upravljanju Azotarom. Tu je opet Mirko Cvetković, deda Pavle, čika Pavle, kako ga zovu, Nikezić itd, zajedno sa Sašom Draginom, pohapšeni svi, uhapšeni Nikezić i ekipa, čini mi se, za nekih pet miliona evra zloupotrebe, a Azotara, koju su oni privatizovali, vraćena je državi, uz dugove, naravno. Tako to rade Pavle i Nikezić, samo uz dugove vraćaju.

Učestvovali su i u radnoj grupi za prodaju Telekoma. To je ono što je SNS sprečila 2011. godine. Inače su planirali naš Telekom da poklone. I mnogo bitna stvar, Telekom je bio mnogo jeftiniji zato što je u dugogodišnjem zakupu bio niko drugi do Šolak i Đilas, pa je taj jeftin zakup uticao na ukupnu vrednost Telekoma, kompletno sva optika, svi optički kablovi za prenos kablovskih signala bili su kod njih u zakupu. Nemoj da se čudimo onda kako je tu par stotina, možda i pola milijarde evra nestalo iz Srbije, izneto u toku 2010, 2011. i 2012. godine.

Pa, nema gde sve nisu bili. Samo da vas podsetim, pa Fiskalni savet, ovaj put ne Nikezić, bio je predsednik Saveta NBS. Nisam znao da je kurs tada u to doba bio baš tako dobar kao danas. I, naravno, deda Pavle je bio i pomoćnik ministra finansija, i to baš u onom periodu kada je uveden porez na upotrebu, držanje i nošenje dobara. To kad kažem građanima, oni to većinom ne znaju šta je. E, pa to je taj porez na oružje koji vam nije niko drugi uveo nego Pavle i Boža derikoža. Tako smo ga zvali ovde u Narodnoj skupštini.

E, sad takvi ljudi napadaju nas i predsednika Srbije Aleksandra Vučića zašto postoji „Er Srbija“. Napadali su i koncesiju za aerodrom „Nikola Tesla“. Napadali su i aerodrome koji su osposobljeni u Nišu i Kraljevu. Kažu – nije dobro za finansijsku stabilnost i bezbednost. Pa, najbolje da ništa ne radimo, da ništa ne leti, da sve predamo strancima i da mi nemamo ništa. Ne bi to bili stranci, to bi samo bili kao onaj Ho što je došao iz Hong Konga, koga je doveo Vuk Jeremić da postanu vlasnici Srbije, ne oni pravi investitori koji gledaju i da zarade, ali i da rade i daju posao. Sad, ne znam, u materijalnom smislu, koja šteta je veća, ona 1999. godine ili ova koju je pravio bivši režim, sa Srbijom koju smo zatekli i još uvek, nažalost, od onih koje predstavljaju kao relevantne, dobijaju stalno neku podršku.

Gospodine ministre, siguran sam da ćemo davati saglasnost na određena zaduženja za programske kredite koji će biti podizani kod međunarodnih institucija za realizaciju svih ovih projekata koje imate u planu, i to je nešto potpuno jasno, vidljivo, svi znamo o čemu se radi i ulazi u procenat zaduženja države u odnosu na BDP.

Samo, ministre, ako nešto finansirate iz tekućih obaveza, pa ne ostvarite planiran prihod, a napravili ste obavezu, da li je i to javni dug? Jeste, jer dugujete. Mi vas nismo ovlastili za tako nešto, ali država duguje. Ko koga pita za šta je ko ovlašćen, a država je dužnik prve kategorije, ne sme nikoga da prevari, da mu ne plati, jer gubi kreditni rejting i bonitet u bilo kakvim odnosima i svi investitori beže i od te države i iz te države, bili domaći ili strani, svejedno.

Vidite, i tu je Fiskalni savet pravio gimnastiku, da ne bismo znali koliko je režim Đilasa i Šolaka zadužio Srbiju, a to je blizu 80%, 75 ili 76%. Kada smo otkrili sve dugove koje smo morali da servisiramo, morali smo da podižemo kredite kod komercijalnih banaka da dugove bivšeg režima vraćamo. Znate kako je reagovao na to Fiskalni savet? Pričao je da penzionerima treba još više smanjiti penzije, da zaposlenima u javnoj upravi, smanjiti broj zaposlenih znači otpuštati ljude s posla, a ono što ostane da im se smanje plate, da „Elektroprivredu Srbije“ treba prodati, da „Srbijagas“ treba prodati, da „Telekom“ treba prodati. Jel po ovom modelu po kome su prodavani Azotara i sve ono što je ranije bilo prodato? Verovatno po tom. Zašto? Nisu stigli baš sve da upropaste, kao što su upropastili JAT koji je tada imao samo tri od sedam Boinga 737 koji su bili u letnom stanju.

To su sve problemi, ministre, sa kojima ćete da se sukobljavate u narednom periodu. Ja vam poručujem da, bez obzira, koliko god vas budu napadali, imate ciljeve koje smo započeli da ostvarujemo još 2014. godine, zajedno sa predsednikom Srbije Aleksandrom Vučićem nastavite ka tim ciljevima. Šta god da oni pričaju, građani će da vas zato podrže i pohvale.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da je svrha podizanja ovog kredita, za koji mogu da kažem da nije po samom nominalnom iznosu nešto veliki i da reguliše jedan deo iz zemlje i društva za koji su mnogi pretpostavljali da u Srbiji neće skoro doći, reč je o zaduženju radi poboljšanju internet signala, da prevedem najobičnijim građanima, u ruralnim delovima Srbije koji su u proteklim decenijama desetkovani u svakom pogledu, desetkovani po migracijama iz tih sredina ka velikim gradovima, desetkovani iz tih sredina ka zemljama EU i traženju boljeg sutra.

Sada, kada bih se podsetio na period kada je Aleksandar Vučić počeo da obnavlja Srbiju i koliko je to bio dug put da bismo danas imali zakon koji reguliše jednu ovakvu materiju, mogu da kažem da smo ga relativno brzo prošli.

Samo da vas podsetim, dame i gospodo narodni poslanici, 2014. godine, zato što je tada kao kandidat za predsednika Vlade Aleksandar Vučić počeo da obilazi ruralne delove Srbije, da obilazi škole, da obilazi domove zdravlja, da obilazi opštine koje su postepeno odumirale, tada su ga zvali premijer za WC i podsmevali su se svemu što god smo uradili, što bismo pokušali da uradimo i podsmevali su se našim planovima da obnovimo Srbiju. Valjda su mislili da su je toliko uništili da nikada neće biti obnovljena.

Svakako da ova oblast za koju sada raspravljamo jeste jako važna da naši građani ostanu u tim opštinama, da se ekonomski razvijaju, da grade svoju budućnost tamo, da damo priliku tim ljudima koju nisu dobijali od bivšeg režima da ostanu tu gde su rođeni i da tu vaspitavaju, školuju i ostavljaju svoje potomstvo. Znate, drugi korak tih naših reformi bila je izgradnja saobraćajne infrastrukture.

Opet moram da vas podsetim kako su nas bivši režim i Dragan Đilas napadali. Najčešće su govorili – pa, nije autoput ili put nešto što se jede i od čega se živi, narodu treba posao, pa postavljam jedno logično pitanje – a koliko ćete investitora da dovedete u nekom mestu ako nema saobraćajnice, ako nema puta, ako nema električne energije, ako nema gasovoda, ako nema železničke pruge, ako na kraju i nema sredstava telekomunikacije?

Sada smo ovom poslednjem delu pokazali da Srbija može da se obnovi, pokazali da Srbija može da bude bolje mesto za život, ali bi nam mnogo lakše bilo da umesto što su na jeftin i besplatan način najčešće Šolak i Đilas preko SBB-a i KDS-a dolazili do besplatne internet komunikacije zahvaljujući svom političkom položaju i strpali nekoliko miliona evra u džep, umesto da je ta ista internet komunikacija i njeno korišćenje i iznajmljivanje služilo da se ti ruralni delovi Srbije osposobe u 21. veku.

Na stranu da stavimo koliki je to bio zločin u finansijskom smislu, ali moram da pitam koliko je to naših desetina hiljada ljudi napustilo Srbiju da bi Dragan Đilas, Šolak i ostali mogli da se obogate u periodu od 2001. do 2012. godine?

To je jako velika cena koju smo platili, ta u gubicima koji se tiču stanovništva. Sada opet i te ljude koji su baš zbog svoje nebrige, svoje halapljivosti oterali iz Srbije zloupotrebljavaju na razne načine.

Samo jedan primer naših građana koji su u dijaspori, kako jedan mangup, koji se zove Dejan Atanacković, pokušava da ih natera da se odreknu Srbije, da se odreknu matice, zemlje iz koje potiču. Još naglašavaju, pazite, on je profesor iz Firence. Pa, šta? Jesmo li mi manje vredni koji smo ostali ovde u Srbiji?

Nemam ništa protiv da bilo koji naš naučnik, umetnik bilo šta radi poboljšanja kvaliteta svog naučnog znanja, svoje umetnosti ide po belom svetu. Apsolutno nemam ništa protiv, ali se nadam da će jednog dana da se vrati u Srbiju i da to svoje znanje koje je stekao prenese na pokolenja koja su u Srbiji. Ako to ne uradi, nije on za mene nikakav profesor, pogotovo ako mu Ćulibrk daje NIN-ovu nagradu, onda je za mene on običan hohštapler i ništa više. Zloupotrebljavaju to što su na desetine hiljada ljudi naterali da pomisle da u Srbiji nema više budućnosti i da trebaju Srbiju da napuste da bi je ostavili praznu i da je rasprodaju Šolak, Đilas i Mišković. U tome je problem.

Čini mi se da sve ovo danas što god pokušava Aleksandar Vučić da uradi ima samo jedan cilj kod bivšeg režima – da to predstave na taj način da je tu neuspešno. Nećemo toliko baš daleko da idemo, dve, tri godine unazad, evo samo prošle godine, da vas podsetim, šta je sve bilo, kada je započeta, kada je u stvari otpočela pandemija izazvana korona virusom. Prvo je bilo – zašto ne zatvorite Srbiju, pa zašto ne uvedete policijski čas, pa je kasnije bilo da se krše građanska prava i slobode zbog ograničenja slobode kretanja u određenom vremenskom periodu. Setite se samo onih ružnih udaranja u šerpe, lonce i pištanja kakvu su poruku slali našim lekarima, medicinskim sestrama i tehničarima koji su se borili u crvenim zonama. Na svaki način su pokušavali da onesposobe Srbiju da bude moderna, razvijena i da ovaj narod ostvari svoje pravo na bolji život.

I danas vode jednu takvu borbu. Vode je preko antivakserskog lobija, iako je Dragan Đilas lepo primio vakcinu, ali će naći svoje sledbenike koji će da predstavljaju da je to nešto loše, da je to opasno. Ljudi, ta ekipa je optužila internet komunikaciju da je izazvala korona virus, da je 5G mreža izazvala korona virus. Pričaju kako će ko primi vakcinu da mu bude ubrizgan mikro čip koji će da kontroliše njegovo ponašanje i razne gluposti.

Po njima, po onima koji pričaju kako je zemlja ravna ploča… Moram svoje kolege poslanike da podsetim odakle ta ideologija. Počinje iz doba rimokatoličke inkvizicije. To je jedan od najmračnijih delova ljudske istorije. Setite se samo, Đordana Bruna su spalili, Galileo je morao da se odrekne svojih naučnih radova da bi sačuvao živu glavu, spaljivali su žene optužujući ih da su veštice, bacali u vodu, davili ih, šta im sve nisu radili. Ja ne vidim razliku između te inkvizicije i ove danas u antivakserskom lobiju.

Možda su u nečemu u pravu, a to je da nije ove sada civilizacije verovatno nas ne bi mučila korona, ali bi umirali od kuge, od lepre, od velikih boginja. Verovatno, po njima, i Paster i Tesla i Pupin su trebali da budu spaljeni na lomači, ali bi se danas vozili i oni i mi u volovskim zapregama i živeli u kućama od blata. Ne vidim nikakvu razliku između antivaksera i inkvizicije koja je bila u srednjem veku. To je ozbiljan problem sa kojim moramo kao društvo da se suočimo.

Meni je pomalo smešno da u 21. veku treba nekog ubeđivati da zbog svog ličnog zdravlja i odgovornosti prema drugima primi jednu vakcinu, ali taj haos koji bi nastao da Srbija ne ide putem imunizacije kako treba i da je jedna od vodećih zemalja u svetu i Evropi odgovara samo Đilasu, jer ne može Đilas više ni na jednim izborima da pobedi više nikoga, a kamoli Aleksandra Vučića. On sanja samo jedno, a to je da nasilnim putem osvoji ponovo vlast u Srbiji. Jedan od načina jeste i taj antivakserski lobi.

E sad, taj antivakserski lobi, kad bi se malo zamislio, i da su spalili Pupina, Teslu i Pastera ne bi bilo ni interneta. Postavljam pitanje – kakav bi bio smisao njihovog života? Verovatno bi i dalje optuživali da su žene veštice i davili ih i spaljivali na lomačama.

To je samo jedan mali deo problema koji je ostao, mali deo problema koji Srbija danas ima, a cilj nam je da u ne tako dalekoj budućnosti svaki deo Republike Srbije ima pravo na svoj ekonomski razvoj, da svaki građanin Republike Srbije oseti da država brine o njemu, da može da računa da će država sve da uradi da mu se vrati život dostojan čoveka, da ne mora da ide po belom svetu, da bude svoj na svome.

Kad pričamo o kvalitetu života, znam da u velikom delu Srbije nije samo internet signal nešto što je prvo možda i neophodno, ali svakako jeste jedan korak koji mora da se učini da bi se poboljšalo ekonomsko okruženje, da se i takvi regioni ekonomski razvijaju.

Ne mogu da zaboravim ni kada je premijer Ana Brnabić 2017. godine u svom prvom ekspozeu, šta planira da uradi kao mandatar u Vladi Republike Srbije, govorila o digitalizaciji. Ako opet pogledate Šolakove i Đilasove medije, to je bilo napadano i predstavljano kao naučna fantastika. Sada prvi put imamo ozbiljne rezultate i ne samo rezultate koji pokazuju da smo se pomerili sa mrtve tačke, nego rezultate na osnovu kojih nam dobar deo zemaljske kugle danas zavidi, a koje smo, nažalost, morali da dokazujemo u vreme jedne pandemije.

Ali, pokazano je i dokazano da Srbija može da bude i lepše mesto za život, da može da se gradi budućnost u Srbiji, a svojim zemljacima ne zameram ništa, koji su napustili Srbiju, zato što su ih svojom katastrofalnom politikom Dragan Đilas i Šolak oterali iz Srbije.

Ali, nemojte da napadate rezultate i pobede koje Srbija ima. Svako ima pravo na svoje odluke. Neko je rešio da ode u beli svet i potraži svoju sreću tamo, nemam ništa protiv, ali nemojte da napadate rezultate nas koji smo rešili da se borimo u Srbiji da Srbija bude lepše mesto za život, da Srbija bude mesto u kome je dostojno živeti i da nas nije sramota što smo iz Srbije. Živela Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, smatram da je jako važno što Narodna skupština donosi jedan ovakav, odnosno daje saglasnost na Predlog oduke o programu zvanične statistike Republici Srbiji od 2021. do 2025. godine.

U suštini, nekom laiku ovo ne izgleda možda mnogo ni važno, ni značajno, ali smatram da se tiče i te kako ozbiljnih politika koje Vlada Republike Srbije treba da sprovodi u narednom periodu koji se odnosi na ovaj statistički period.

Ono što mi najviše smeta, a smetalo mi je i kada smo donosili ovaj zakon kojim se to reguliše, jesu pojedini izrazi. Znate, ja sam ipak narodni poslanik, samo narodni poslanik, predstavnik građana Srbije i mislim da je vreme da počnemo da ispravljamo određene, ne znam zbog čega, pravljene greške u našem zakonodavnom procesu, jer nekim izrazima zaista nema mesta u našim zakonima.

To je počeo Božidar Đelić da unosi u Zakon o budžetskom sistemu, kasnije vidim ponovo, samo je sa francuskog prešao na latinski. Mislim da u srpskom jeziku svakako ima lepših reči nego što je to reč diseminacija – objavljivanje podataka. Čemu to? Promenimo zakon, bar u ovom delu prvom prilikom. Sramota je kvariti kroz zakone čistotu srpskog jezika.

Uvek ću se zalagati da u Narodnoj skupštini govorimo srpskim jezikom, barem mi koji predstavljamo pripadnike srpskog naroda. To je naš službeni jezik. Svaka čast, pripadnici nacionalnih manjina imaju pravo da govore na svom maternjem jeziku, ja to pitanje ne postavljam i uvek ću ih u tome podržavati.

Zašto je ova oblast jako važna? Zato što kroz rezultate koje objavljuje i prikuplja naš Republički zavod za statistiku Vlada Republike Srbije ima određene informacije i može da preduzima određene mere, da one loše statističke pokazatelje otklanja kroz sprovođenje tih mera.

Ja bih tu posebno, mada nema oblasti društvenog, ekonomskog, pa i političkog života koja nije bitna i koju ne obrađuje Republički zavod za statistiku, ali ja bih najviše govorio o onim ekonomskim parametrima. To su popis stanovništva, domaćinstva i stanova 2021. godine. Neko će da kaže da je to čisto statistički podata. Nije, jer taj podatak govori o ekonomskom potencijalu, koliki je ekonomski potencijal Srbije i koliko je do sada iskorišćen.

Takođe, statistika migracija jako bitna zato što se Vlada Republike Srbije zalaže za ravnomeran regionalni razvoj i ni jedna ozbiljna država ne voli velike migracije iz jednog dela u drugi, a kamoli kada gubi svoje građane koji odlaze na privremeni, a kasnije se ispostavi nešto duži rad u inostranstvo.

Kroz ove statističke podatke možemo da utvrdimo koji su razlozi tih migracija i ako su nepoželjne, možemo da odredimo i mere, da zaustavimo ili usporimo te migracije koje se dešavaju, da ne bismo kao 50-ih i 60-ih godina imali jednu ubrzanu industrijalizaciju Srbije pod Komunističkom partijom Jugoslavije, pa sada zbog te ubrzane industrijalizacije na prvom mestu nam se sela gase a na drugom mestu se smanjuje natalitet. Eto, jedna greška koja je napravljena pre 60 godina, sada se vide posledice.

Statistika zaposlenosti, nezaposlenosti. To je, čini mi se, nekako jedan od podataka koji je najviše napadan u prošlosti, verodostojnost tog podatka. A verodostojnost se ogledala u onome i najlakše je bilo to, pa setite se samo i Fiskalni savet je napadao rezultate koje je objavljivao Republički zavod za statistiku, napadali su to na „Biznis forumu na Kopaoniku“, sa sledećom temom – Rast zaposlenosti koji se nije desio u odnosu na BDP, ili tako nešto, gde su na ozbiljan način, sa naučne tačke, osnivač „Ces Mekona“ to je ona firma što je upropastila srpske firme u privatizaciji i Pavla, deda Pavla, kako ga zovu, koji su upropastili, osporavali su rezultate koje je imala Vlada Aleksandra Vučića. Najlakše je to proveriti sa podatkom koji je objavljivao Republički zavod za statistiku – koliki su prihodi u budžetu Republike Srbije od povećanog broja zaposlenih – lako proverljiv, lako dostupan, ali, eto, naš Fiskalni savet je rešio da se bavi politikom.

Naravno, statistika zarade i troškova rada je takođe često osporavana, a opet se vidi kroz prihode u budžet Republike Srbije. Sve je to jako bitno i svi ovi podaci koje prikuplja naš Republički zavod za statistiku opredeljuju politiku koju će da vodi Vlada Republike Srbije u svakoj oblasti.

Naravno, u ovom trenutku aktuelni statistički podatak je i koliko se u svetu vakcinisalo protiv virusa korone, aktuelan je statistički podatak da je Srbija među prvih pet-šest zemalja u svetu po broju vakcinisanih i da je to svakako zasluga jedne politike koju je vodio Aleksandar Vučić, prvo kao predsednik Vlade Republike Srbije a kasnije kao predsednik Republike Srbije.

Sad upravo dolazimo na ono što sam hteo u ovom delu izlaganja da istaknem, a to je, mada su mnogi statistički podaci objavljivani, ja predlažem Republičkom zavodu za statistiku da obavi jedno istraživanje, jer kao što se ne sprovodi statistika, mislim, u realnom vremenu da, ali da otkrijemo sve posledice negativnih statističkih podataka u zemlji, potrebno je da prvo utvrdimo uzroke i kako su se uzroci odrazili na te negativne statističke podatke.

Evo jedan statistički podatak koji je objavila Narodna banka Srbije – da je u periodu od 2008. godine do 2012. godine prodato pet i po milijardi evra deviznih rezervi. Takođe, u tom periodu, od 2008. do 2012. godine, evro je skočio sa 78 dinara na 119,80. Isto tako, imamo podatak da je u tom periodu blizu 400 hiljada ljudi ostalo bez posla. Da li je za to odgovorna svetska ekonomska kriza koja je nastupila 2008. godine ili je odgovorna politika koju je sprovodila tadašnja Vlada? Onda sve te podatke da uporedimo sa podacima od 2014, 2016, 2020. i 2021. godine, da bismo utvrdili koje su to negativne posledice i šta je sve morala da uradi prvo Vlada Aleksandra Vučića, kasnije Ane Brnabić, i predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, da bi ove negativne posledice bile otklonjene.

I ono što je najvažnije, pričam samo o deviznim rezervama, novac je takođe iznošen iz menjačkih poslova, još nekih drugih, kasnije ću o tome, jer se tu takođe pojavljuje jedan statistički podatak a taj statistički podatak se odnosi na to kakve je Srbija podizala kredite u tom periodu, po kojoj kamatnoj stopi i neka nekome ne padne napamet da ozbiljno razmatra mogućnost da je do tih ekonomskih poremećaja zaista došlo u trenutku svetske ekonomske krize, zato što je svetska ekonomska kriza mala beba sa ekonomskom krizom koju je izazvao kovid, a mi u tom periodu, pod mnogo težim okolnostima, nemamo negativne trendove, ili ih imamo u nekim prihvatljivim granicama.

Zašto svi ovi podaci? Ovih dana je aktuelna tema oko toga kako jedan od predstavnika bivšeg režima Dragan Đilas ima sredstva na računima po čitavom svetu. Zbog statističkih podataka, ja bih voleo da vidim koliko je to na nezakonit način izneto iz Republike Srbije deviznih sredstava, u kojim zemljama su plasirana, da bi eventualno država mogla da pokrene neke postupke, odgovorne privede pravdi i postavi odštetni zahtev za jednu pljačku koja se desila i koja iznosi čak i nekoliko milijardi evra. Evo o čemu se tu radi.

Svetska ekonomska kriza iz 2008. godine bila je samo izgovor, da neko još više strpa novac u džep. To je najveći problem koji je Srbija imala 2008. do 2012. godine. To je taj period kada je Dragan Đilas najviše novca uzimao. Međutim, Dragan Đilas je dobijao sredstva koja su dinarska, jer je radio ovde u Srbiji, nije mogao da krade po svetu nego samo u Srbiji gde je bio na vlasti. Da bi došao do deviznih sredstava koja su njemu bezbedna, a pri tom da ne plati porez prvo je osnivao firme po čitavom svetu i kao osnivač svojih firmi, recimo na Mauricijusu, ispostavljao je fakturu za uvoz robe i usluga u Srbiju preduzeću koje je uzimalo novac od RTS-a. Na osnovu te profakture od poslovnih banaka je otkupljivao sredstva, plaćao robe i usluge koje nikada neće da se dese i na taj način iznosio novac iz Srbije.

Pojavljuje se sada jedan drugi problem, u tom trenutku to je krivično delo, pa su se mangupi koje je predvodio Dragan Đilas zajedno sa njim setili da izmene Zakon o deviznom poslovanju i da to više ne bude krivično delo. Kada smo promenili taj zakon na određen način smo ozvaničili to što je radi Đilas i taj zakon je promenjen, čini mi se, krajem 2010. godine, početkom 2011. godine.

Šta imate dalje kao posledicu? Sad svako to može da radi i svi su radili. Ne mogu da zamerim stranim, recimo, bankama što su ta devizna sredstva iznosili jer nisu one krive što im je Dragan Đilas to omogućio preko svojih poslanika u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Kriv je Dragan Đilas. A koje imamo posledice? Samo jedan deo sam spomenuo, a to je blizu 400.000 ljudi koji su ostali bez posla, strahovita razlika u kursu u odnosu nacionalne valute u odnosu na evro i pet i po milijardi prodatih deviznih rezervi.

Imamo tu još jednu stvar, kako je tajkun koristeći to što je tada bivši režim bio na vlasti sve to prilagođavao sebi, a to je, vidite… ako je vlasnik pravnog lica osnivač i vlasnik, prihodi koje ostvaruje pravno lice nisu predmet rada Agencije za borbu protiv korupcije. Ne mogu. Jer, ne možemo da povežemo osnivača sa pravnim licem. Pravno lice je neki subjekt samo za sebe. To je ono što Mišković nije znao pa je otišao u zatvor, jer on je rekao - Delta to sam ja, Srbija to sam ja i mogu da radim šta god hoću. E, zato, bato, ideš u zatvor.

Kako izgleda taj put novca? Mauricijus je samo jedan mali primer svega toga. Kada Dajrekt medija uplati taj novac toj firmi koja je takođe Đilasova na Mauricijusu i ne izvrši se uvoz robe i usluga to država po tadašnjim zakonima vodi kao devizni kredit koji je plasirao neko naše privredno društvo prema inostranstvu. Ali, za godinu dana to potraživanje zastareva i Dajrekt medija otpisuje to svoje potraživanje kao nenaplativo, umanjuje osnovicu za oporezivanje prihoda, a novac se već nalazi u poreskim rajevima.

Zašto se zovu poreski rajevi? Zato što uz vrlo male poreske stope dolazite do gotovog novca. Niko nije branio Draganu Đilasu da novac podigne u Srbiji. Imao je dva osnova. Jedan je kroz lični dohodak, drugi je kao dividenda, ali i na jedno i na drugo mora da se plati porez, a na Mauricijusu ne mora. Prevario je građane Srbije tako što je trgovao sa sekundama na nacionalnom javnom emiteru. Taj javni emiter je finansiran iz budžeta Republike Srbije. Zaradio je stotine miliona evra, plasirao po poreskim rajevima i napravio sve da ti podaci ne budu dostupni našoj Agenciji za borbu protiv korupcije zato što je prilagođavao zakonsku regulativu da ne bude predmet rada same Agencije za borbu protiv korupcije.

Kad sve te podatke saberemo, onda možemo da vidimo da je taj isti Dragan Đilas zbog sebe, zbog Miškovića i još po nekih tajkuna menjao zakone koji su upropastili nacionalnu ekonomiju, koji su naše građane doveli, maltene do ivice ekonomskog opstanka.

Kada gledamo podatke koje objavljuje naš Republički zavod za statistiku, zbog te pljačke mene interesuje koliko mi zaista imamo domaćinstava u Srbiji, koliko je naših građana napustilo Srbiju, zbog nakazne politike koju je vodio bivši režim na čelu sa Draganom Đilasom, koliko je naših mladih napustilo Srbiju u periodu od 2009. do 2012. godine i kako je to, sada unazad 2020. i 2021. godine, jesmo li uspeli da usporimo te migracije van Srbije, zato što je jednom mangupu bilo malo što je ukrao 100 miliona evra, nego je rešio 600, kao da ih jede, kao da nema kome da ostavi i da ih raznese po celom svetu?

Šta će biti sa nama u Srbiji? Mi ćemo biti privatna imovina ili dok se ne iselimo iz Srbije ili ne postanemo roblje Dragana Đilasa, Miškovića i ostalih.

Zato mislim da je oblast statistike jako važna, jer to će biti svakako, možda ne i danas, nije ni bitno, ali da imamo neki trag istorijski koji će biti za osudu svega onoga što je bivši režim radio u Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, imali smo priliku da čujemo jedan izveštaj iz 2019. godine naše Agencije za energetiku. Zahvaljujem se gospodinu Popoviću, ali pre svega, zarad novih poslanika, a i građana Srbije, hteo bih nešto da kažem kakva je uloga Agencije za energetiku u Republici Srbiji.

U svakoj nekoj kampanji, da li je to između dva kruga izbora, da li je to u samoj izbornoj kampanji, spominje se i uvek se govori da agencije treba ukidati i da sve poslove koje vode agencije treba vratiti na ministarstvo, odnosno određene uprave u samim ministarstvima. To bi moglo u nekom drugom sistemu, možda bi moglo u nekom drugom državnom uređenju u kome je država ta koja je dominantna u svim privrednim tokovima, država koja ima privredu u svom apsolutnom vlasništvu, ali Srbija koja je započela svoje reforme želi da poveća konkurentnost svoje privrede i da među privrednim subjektima imamo i privredne subjekte koji nisu iz Srbije, a naravno i oni koji su domaći.

Možete da zamislite da li bi bila moguća izgradnja, recimo, tog čuvenog Turskog toka da nemamo Agenciju za energetiku, nego bi sve poslove oko regulisanja radilo ministarstvo nadležno za energetiku. Ja vam tvrdim da ne bi. Nijedan partner neće doći u Srbiju koliko god da mi imamo prijateljski odnos sa tom državom, gde Srbija učestvuje na tom tržištu kao država i pravi na određeni način konkurenciju tom novom subjektu koji takođe želi na određeni način da učestvuje na domaćem tržištu.

I ne samo po pitanju Turskog toka. Pre desetak i više godina mi smo prodali jedan većinski paket Naftne industrije Srbije ruskoj kompaniji, zadržali jedan vlasnički deo. Sada se isto postavlja pitanje – da li bismo mogli da prodamo to da isključivo ministarstvo reguliše oblast energetike?

Ovo što je gospodin Popović rekao u vezi energenata ja bih ipak podelio u tri dela, a da bi uopšte i naši građani, i narodni poslanici imali predstavu o čemu se ovde radi. Prvi su nafta i naftni derivati. Drugi je gas. Treći je električna energija.

Gde ima najmanje problema? Kada su u pitanju nafta i naftni derivati, jeste, imamo jedan naftovod, ali imamo i jednog prerađivača nafte i tu nema nikakvih problema. Nema ni jedne druge rafinerije koja bi koristila tu naftu iz tog naftovoda.

Dalje, kada su u pitanju derivati, derivate možete da dovozite drumskim putem, možete železničkim, možete rekom. I tu nema nikakvih problema, apsolutno nikakvih. Tržište samo sebe reguliše. Tu je Agencija da prati nadzor nad sprovođenjem zakona i onih odredbi koje predviđaju licence i sertifikate.

Gde nastaje problem? Problem nastaje u dve oblasti – snabdevanje gasom i snabdevanje električnom energijom. Zašto gasom i električnom energijom? Zato što gas u Srbiji može da uđe ili izađe iz Srbije ili da se prodaje u Srbiji samo putem gasovoda, a isto je i sa električnom energijom. Električnu energiju ne možete da dovozite vozom ili brodom, nego isključivo morate da koristite dalekovod.

Tu se u suštini javlja jedan ozbiljan problem o kome, gledajući sa strane mi nismo mnogo znali. Nekako se ovaj izveštaj koji je podnosila Agencija za energetiku za 2019. godinu poklopio vremenski sa izveštajem koji je razmatrao naš Odbor za privredu, rudarstvo i energetiku vezano za Energetsku zajednicu i direktora Sekretarijata Energetske zajednice. Tu smo tek u stvari bili u prilici da vidimo kakav značaj i koliku ozbiljnost ima naša Agencija za energetiku. Kroz istoriju i naša lična iskustva videli smo…

Koleginice, zamolio bih kolege… Gospođo predsedavajuća, zamolio bih da mi omogućite da nastavim svoje izlaganje.

Dakle, tu tek možete da vidite svu problematiku koju ima naša Agencija. Mogu da kažem da rad Agencije u 2019. godini nije bio baš tako lagan, bio je kao dinamičan i jako buran.

Kroz istoriju smo učili, imali čak i lična iskustva kada su u pitanju energenti vode čitavi ratovi i to je tačno, ali moramo da prihvatimo još jednu činjenicu da se takođe strahoviti sukobi vode i oko čvorišta gde se energenti transportuju i oko tržišta koje svaka zemlja ima i koje nikome nije zanemarljivo. I svi bi nekako hteli da kontrolišu, eksploatišu, kažem to je potpuno legitimno pravo, pitanje je koliko to mi dozvoljavamo.

Kompletno tržište energenata u Republici Srbiji kada je u pitanju gasovod „Turski tok“, žele da kontrolišu koji to gas ulazi u Srbiju, koji izlazi iz Srbije. U suštini, čak i to ne žele, nego jednostavno da gas koji kupe, recimo ruskih proizvođača, prolazi kroz Srbiju i sad to više nije ruski gas, sad je gas neke druge kompanije i pokušavaju na sve moguće načina da postave određene administrativne probleme da bi kroz te probleme ostvarili isključivo svoje ekonomske interese. Isto je i sa električnom energijom.

Vlasnik skoro svih dalekovoda u Srbiji je Republika Srbija i naravno da svi žele da na neki određen način da iskoriste, imaju ekonomsku računicu, da iskoriste te dalekovode i naravno jedno tržište koje nije zanemarljivo, koje ima ipak osam ili devet miliona korisnika, a to je tržište Republike Srbije.

Da budemo jasni. Kada je u pitanju električna energija koju koristi naša privreda, ona se kupuje na berzi, ali stanovništvo koje kupuje električnu energiju, odnosno koristi, kupuje se pod drugačijim uslovima. Uvek imate tu težnju da se i taj deo tržišta prepusti nekim drugima, a naš EPS po takvim njihovim uslovima, kasnije ću da obrazložim i zašto pod njihovim uslovima, ne bi mogla da bude konkurentna.

Morate da znate svaki put kada se neka tema u društvu aktuelizuje, a problem postoji decenijama, morate da znate da je problem isključivo ekonomske prirode i da neko želi neki svoj ekonomski interes tu da ostvari. Na našim državnim organima i agencijama je da se ne dozvole da se ostvaruje privatan ekonomski interes nekog subjekta, već isključivo da se rukovode državnom politikom.

Bili ste svedoci pre samo nekoliko nedelja da smo danima bili bombardovani koliki je stepen zagađenosti u Beogradu, danima. Kada bismo uzeli koliko je to na godišnjem proseku, došli biste do zanemarljivo malog broja dana, pa smo imali priču koliko učestvuje onaj emiter tih gasova, koliko ovaj, koliko onaj. Sad, pazite jedan, samo jedan detalj, navodim kao primer možda nema veze sa ovom temom, počeli su da se optužuju za takav nivo zagađenosti vozači automobila, odnosno njihovi automobili.

Ako pogledate strukturu koliko automobili učestvuju u stepenu zagađenja, učestvuje neki četiri do šest procenata. Kad bismo sve te automobile stavili na najviše evropske standarde, smanjili bismo stepen zagađenosti koji oni imaju za jedan do dva procenta na ukupnu zagađenost naše prestonice i našeg glavnog grada. Tih 1% ili 2% koštaju milijardu evra koje je neko iz automobilske industrije, da li dileri i zastupnici velikih proizvođača automobila, da li uvoznici rezervnih delova itd, znači oni bi milijarde evra profitirali na tome, a beznačajno u odnosu na količinu novca koju smo uložili, smanjili bi smo zagađenost u našem glavnom gradu.

Uvek sve te nevladine organizacije kada se povedu za nekom takvom temom, u stvari su finansirane od onih koji treba da ostvare ogroman profit i zato kažem, naši državni organi ne trebaju da učestvuju u tome, već isključivo da se rukovode interesima države.

Niko nije rekao, sada se vraćam opet na temu, da je u stvari najveći zagađivač domaćinstva koja koriste, koja nisu povezana na daljinski sistem grejanja, odnosno koji se individualno ili samostalno greju.

Niko neće da govori o tome kako da povećamo energetsku efikasnost tih njihovih zgrada, znači stanova, kuća, svejedno i da povećamo broj korisnika sistema daljinskog grejanja koji najmanje učestvuju u zagađenju, jer tu nema novca previše za njih i tu je konkurencija oštra, biće mnogo učesnika. Da stvar bude još, tu će biti mnogo više domaćih učesnika, neće biti strane multinacionalne kompanije.

U suštini, tu bi smo postigli efekat koji značajno smanjuje nivo zagađenja naših sugrađana na čitavoj teritoriji Srbije, pa i u našem glavnom gradu. Sad, kroz sve to pokušavam da vam objasnim kako to sada izgleda sa električnom energijom. EPS, najveći potencijal sa svojom proizvodnjom električne energije se zasniva na korišćenju sirovog lignita. To je niskokaloričan ugalj koji emituje veliki stepen zagađenja i neprestano postoje pokušaji da EPS posluje pod istim uslovima pod kojima posluju i energetski sistemi u EU, tj. da kupuje ugljen-dioksid koji emituje, da ga kupuje na tržištu i na berzama.

Tu nastaje jedan drugi problem. Naše strateške opredeljenje jeste da Srbija bude punopravan član EU, ali sadašnje članice EU imaju pristup fondovima EU kojima mi nemamo i kojima mogu da subvencionišu proizvodnju iz obnovljivih izvora električne energije koji su opet pa skuplji nego u proizvodnji sirovog lignita i u značajnoj su prednosti nad nama. Njih to ne interesuje. Njih interesuje ne životi i zdravlje naših građana, to je samo izgovor, ne kažem ovo za EU, kažem za probleme koje naša država ima, da uđu na tržište i stave EPS u daleko nepovoljniji položaj.

Agencija je imala taj zadatak i tu obavezu da u 2019. godini i godinama ranije i godinama koje dolaze da sačuva, pre svega, stabilnost energetskog sistema Republike Srbije, da omogući fer utakmicu između svih onih koji žele da učestvuju na tržištu energentima na teritoriji Republike Srbije, a da pri tome sačuvamo našeg nacionalnog proizvođača električne energije, a to je EPS, da mu damo vremena da se modernizuje, da revitalizuje svoje kapacitete, da smanji emisije štetnih gasova, da smanji gubitke koje ima da bi mogao potpuno ravnopravno da učestvuje sa drugim učesnicima na tržištu električne energije.

Nadam se da sam uspeo da približim građanima kakav je značaj naše Agencije. Baš zbog te problematike, gospodin Popović je samo u jednom delu rekao da imaju probleme sa kadrovima. Jeste, to samo svedoči o tome kakvu ozbiljnost ima naša agencija, jer su se za kadrove Agencije otimala ozbiljna međunarodna udruženja ili proizvođači raznih vrsta energenata. Što govori samo o nivou njihove osposobljenosti.

Biću možda, ne znam, reći ću, odlazili su, ako su odlazili, odlazili su za platu od 12 do 15 hiljada evra, iz naše Agencije. Da li ćete nekom da platite 15 hiljada evra ako on nije stručnjak i ako ne zna? Siguran sam da nećete. To samo govori kakav posao radi naša Agencija i koliko je teško istrajati u svemu ovome, da morate da se borite da sačuvate energetsku stabilnost Srbije.

Bez energetske stabilnosti Srbije nema ekonomskog napretka, nema. Nijedan investitor, ni domaći ni strani neće investirati u novu proizvodnju, ili dolaziti u Srbiju ako je strani, ako nije siguran da će u svakom trenutku imati dovoljne količine gasa i električne energije.

Ne bih da sad polemišemo oko toga kakav je onaj projekat koji je započeo predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, a to je projekat izgradnje tog turskog koridora našeg gasovoda, našeg dela, koji je trebalo sve to izdržati, na prvom mestu politički, to je bio politički deo koji je vezan za Republiku Srbiju i te probleme je baš imao predsednik Srbije Aleksandar Vučić i ove druge regulatorne koje je imala Agencija. Što samo takođe pokazuje da Srbija nije više beznačajna na mapi Evrope i sveta.

Moram da vas podsetim da je jedan od detalja Vašingtonskog sporazuma nešto što apsolutno nema nikakve veze sa statusom naše južne pokrajine Kosovo i Metohija, baš jeste omogućavanje korišćenja gasovoda koje Srbija ima, naravno, uz naknadu. To samo pokazuje koliki danas Srbija ima ugled ne samo među našim tradicionalnim prijateljima kao što su Rusija i Kina, već i kod naših ozbiljnih partnera kao što su SAD, što svakako najveća zasluga pripada predsedniku Aleksandru Vučiću.

Ovo je samo jedan deo onog jednog dela izveštaja i delatnosti koje radi naša Agencija za energetiku. Ja samo mogu da pozdravim sve napore Agencije, Saveta, predsednika Saveta na svemu onome što rade da sačuvaju energetsku stabilnost na teritoriji Republike Srbije, sačuvaju našu Elektroprivredu Srbije, a mi kao Narodna skupština, kroz nadzor nad radom te agencije, daćemo im svaku buduću podršku kada god to bude bilo potrebno.

Mogu da kažem da kolega Marijan Rističević ima inspirativnu diskusiju i da je mnogo stvari, koje je izneo u svojoj diskusiji, tačno kako se mi odnosimo prema energiji i resursima koje Srbija ima, zahvaljujući nekim lošim navikama, da ne kažem da su nas kroz školovanje učili kako je Srbija prirodno bogata zemlja, kako je bogata energentima itd. i sve je to pravilo jedan lažni utisak da to može da traje večito i da ne trebamo da se menjamo ili da pravimo neke druge obaveze ili neke druge planove.

Mogu da kažem, sasvim je izvesno, prisustvovao sam i javnoj raspravi o novom Zakonu o energetici koji uskoro treba da bude usvojen na Vladi Republike Srbije, da bude poslat nama narodnim poslanicima na razmatranje i odlučivanje i da je mnogo ovih stvari o kojima je pričao gospodin Rističević dotaknuto tim zakonom. Zato što borba za energiju i zaštitu životne sredine nije samo stvar neke agencije, nekog javnog preduzeća ili samo stvar ministarstava, nego je stvar i lokalne samouprave, a stvar je i naših navika i običaja.

Međutim, još jednu stvar moram da kažem, a kada su u pitanju plate zaposlenih, bilo je jako lako do 2012. godine bilo kog stručnjaka zaposliti u bilo kojoj državnoj agenciji ili organu. Zašto? Bila je visoka stopa nezaposlenih, ljudi su smatrali da ako rade u državnom organu da su se obezbedili ili bar da imaju sigurnost da im je poslodavac država, a u međunarodnim organizacijama nas nisu nešto mnogo uvažavali da bi se otimali o te naše radnike. Mogu da kažem kolegi Marijanu Rističeviću da se više za naše radnike koji rade, naše stručnjake koji rade u Agenciji za energetiku ne otima samo EPS, ne otima Srbijagas, već i evropske regulatorne agencije. Ukoliko bi prestali da rade u našoj agenciji, njihova plata u evropskim regulatornim agencijama bi bila nekih 15 hiljada evra.

(Marijan Rističević: Pa i u našim bi bila.)

Ne bih baš rekao.

To samo govori o tome da su naši stručnjaci cenjeni, ne samo u Srbiji, nego i u svetu i da te naše stručnjake treba da čuvamo i da te naše stručnjake treba da zadržimo ovde u Srbiji, a ne o tome da raspravljamo da li je njihova plata veća ili manja od poslaničke. To ima nekog smisla za neke funkcioneri, ali ovde gde je isključivo struka, gde je video jednog inženjera, ne treba vam samo pet do sedam godina da završi fakultet, nego vam treba decenija i po, dve da on zaista postane neki stručnjak. Ne smemo da se odričemo lako, jer kada ih se budemo odricali, onda zaista nećemo imati sa kim da omogućimo onaj razvoj Srbije koji je započet 2012, 2014. godine i koji je započeo predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada pogledamo ove dve tačke o kojima raspravljamo - Predlog odluke o izboru predsednika, zamenika predsednika i članova Upravnog odbora Regulatorne agencije za elektronske komunikacije i poštanske usluge i druga tačka – Predlog kandidata za izbor članova Veća Agencije za sprečavanje korupcije, čovek bi rekao da osim toga što Narodna skupština obavlja svoju, Ustavom naravno, poverenu izbornu funkciju, ove dve tačke dnevnog reda nemaju ništa zajedničko.

Verovatno bi i bilo tako da je Srbija pre desetak i više godina bila normalna zemlja. Ništa drugo osim izborne nadležnosti Narodne skupštine ne bi bilo zajedničko za ove dve tačke dnevnog reda, ali na žalost pre desetak i više godina Srbija nije bila sasvim normalna zemlja, ne zato što je u njoj živeo nenormalan narod, građani Srbije su i te kako normalni, nego zato što smo imali nenormalno rukovodstvo, odnosno bivši režim.

Valjda pod tom željom da pokažu kako su oni nešto pošteni i kako ne žele državu u kojoj postoji korupcija, donet je Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije. Tim zakonom, za koji ne mogu da kažem da je bio baš nešto preterano loš, napravljeni su neki okviri u kojima treba da funkcioniše borba protiv korupcije, zakonski okviri i postavljena je nekakva Agencija koja treba da sprovodi odredbe tog zakona i kontroliše javne funkcionere da li ostvaruju sukob interesa i korupciju.

I sve bi to bilo normalno da je naša Agencija taj posao uradila u punom kapacitetu, ali naša Agencija za borbu protiv korupcije nije se bavila suštinom, oni su se bavili formom. Forma je bila sledeća, da se najčešće što se korupcije tiče to završavalo na narodnim poslanicima, onima koji nemaju nikakva izvršna ovlašćenja, već isključivo ona koja su im data zakonom, a to je Ustavom da iznose svoje mišljenje i glasaju u Narodnoj skupštini.

E sada, ako je neki poslanik, recimo, zaboravio da prijavi dva ili tri ara nekog voćnjaka koji je nasledio, a zaboravio je zato što ga nikada nije koristio, nikada, rizikovao je da od Agencije za borbu protiv korupcije dobije krivičnu prijavu za prikrivanje imovine. I vi kada gledate, čisto pravno, Agencija bi bila u pravu i zadovoljava formu, ali to nije suština te Agencije. Ta imovina je stečena nasleđem i zašto bi je neko prikrivao?

Zašto bi neko prikrivao bilo kakvu imovinu koje je stečena na zakonit način? Gde je tu biće tog krivičnog dela, kalo je to naša Agencija tumačila? Nema ga. I ovde su čitavi ratovi vođeni između predstavnika Agencije za borbu protiv korupcije i narodnih poslanika, naravno oko toga šta je suština rada Agencije za borbu protiv korupcije.

Recimo, da li je to suština da vi kao osnivač Privrednog društva ne primate, recimo, funkcionersku platu? Vi imate pravo zastupanja tog Privrednog društva pred svim drugim organima, bankama, da zaključujete poslovne ugovore i tako dalje. Ako primate platu morate da ovlastite drugo lice, ali svakako morate da prenesete svoja upravljačka prava i vi ste po našoj Agenciji završili formu da ne ostvarujete sukob interesa i korupciju za poslovanje tog Privrednog društva.

Sada imamo sledeću situaciju da vlasnik, ujedno gradonačelnik grada Beograda koji je tada bio Dragan Đilas, sa našim Javnim servisom zaključuje ugovor i na osnovu tog ugovora ostvaruje enorman profit koji se broji stotinama miliona evra, a naša Agencija za borbu protiv korupcije ne utvrđuje trgovinu uticajem koji je ostvario Dragan Đilas kada je zaključivao ugovor sa našim Javnim servisom ili RTS-om.

E, ta suština je uvek nedostajala za vreme bivšeg režima. Bavili su se formom, bavili su se glupostima, brojali su drveće koliko koji poslanik ima u nekom voćnjaku. Ovaj zaključuje ugovor sa državnim preduzećem, državnim i otima stotine miliona evra i Agencija ćuti. Ja razumem da vi nekome ne možete, da nikoga ne možete da sprečite da obavlja neku delatnost i da nije postojala zakonska regulativa koja bi ga sprečila u tom trenutku, ali ako bilo koji javni funkcioner, bilo koji, predsednik opštine, predsednik skupštine jedinice lokalne samouprave, gradonačelnik, ministar, narodni poslanik ima bilo kakav obligacioni odnos sa bilo kojim preduzećem koje je u državnoj svojini, javnim preduzećem, ustanovom, jesam za to da se taj ugovor objavi na sajtu Agencije za borbu protiv korupcije, čak i kada to čine njegova povezana lica. Onda taj marifetluk koji je napravio Dragan Đilas ne bi bio moguć, svi bi smo znali o tome. Odnosno, verujem da bi u njegovoj bahatosti i to bilo moguće.

Znate, velika je bahatost kada neko kaže: „Nije tačno da sam zaradio te i te godine 300 miliona evra, nego 291 milion i neku hiljadu“. To je bahatost. Mislim da bi to mnogo brže uticalo na njihov odlazak sa vlasti i mnogo manju štetu bi napravili nego što su im napravili za sve ove godine.

Zašto kažem da je sve to sve povezano, čak i ova tema? Druga stvar se tiče Komisije, odnosno Regulatorne agencije za elektronske komunikacije. Znači, dva tajkuna, jedan Dragan Đilas, drugi Šolak. Kako je uopšte došlo do toga da Šolak postane bogatiji čak i od Miškovića i od kompanije „Delta“? Ovaj jeste velika štetočina, ništa nije manja štetočina od Šolaka tako što je i Šolak koristio državne resurse, isto kao i Dragan Đilas, zato i jesu ove dve tačke i te kako povezane.

Kad je nastajao taj kablovski operater, on je nastajao ni iz čega. Imao je vrlo mali osnivački ulog, vrlo mali obrtni kapital, ali su imali trgovinu uticajem. Da bi ste ostvarili bilo kakav elektronski, međumesni, komunikaciju, potrebna vam je određena infrastruktura.

Samo naša dva preduzeća u čitavoj Srbiji, bez obzira na vlasničku strukturu, a oba su bila državna, imala su takvu infrastrukturu. To su bile „Pošte Srbije“ i „Telekom Srbije“. Dolazili su do zakupa elektronskog saobraćaja koji je bio po bagatelnim cenama, kao što je Đilas kupovao jeftino sekunde od RTS i počeli su da prave svoju imperiju tako što su koristili državne resurse i nisu se bunili ni „Telekom“ ni „Pošte Srbije“. Da li su smeli ili nisu, ne znam. Da li su učestvovali u tom poslu? Verovatno jesu. Da li su bili, rukovodstvo tih organa nagrađivano? Verovatno jeste, ali nedostatak suštine u Agenciji za borbu protiv korupcije to je dozvolila.

Kasnije u nekom kasnijem periodu, to je išlo sve dalje i dalje, pa im je bilo malo državne imovine, počeli su da koriste i imovinu lokalnih samouprava, znate gde ne mogu da postavljanje kablova ispod zemlje je jako skupo, nisu čak ni radili ni zakup, a određene infrastrukture, pri tome, mislim na „Elektroprivredu Srbije“ ili lokalne samouprave u čijem je vlasništvu bila javna rasveta, bez ikakve naknade koristili su javnu rasvetu kao bandere za kabl koji su prenosili kablovski signal. Nikome nisu plaćali. Ništa nisu plaćali.

Otimali su od „Elektroprivrede Srbije“, jer su se na njihove stubove kačili i uzimali električnu energiju za funkcionisanje. Išli su dotle da su zloupotrebljavali čak i zajedničku potrošnju električne energije u zgradama gde bi razvodili električnu energiju. Dotle je to išlo.

Kada je „Telekom“ pod pritiskom javnosti i pod izgovorom da treba da se modernizuje, započeo svoju distribuciju kablovskog signala, to je bilo jako jadno i jako bedno učinjeno „Telekomu“. Odgovorno vam to tvrdim. Čak i ako bi, a mnogi građani, velika većina građana u Srbiji su patriote, znači 90% građana bi da su u tom trenutku mogli da biraju između dva ravnopravna kablovska operatera, izabralo „Telekom“, ali to nije bilo moguće. Čak i oni koji su izabrali „Telekom“ doživljavali su da im taj isti „Telekom“ smanjuje protok kablovskog ili internet signala u korist SBB koji im je bio konkurencija. Znači, ni po kvalitetu usluge nisu mogli da se mere sa SBB, a da sramota „Telekoma“ bude veća, SBB koristio infrastrukturu tog istog „Telekoma“. E, tako zbog toga kakvo smo rukovodstvo imali 2007, 2008, 2009. i 2010. godine, omogućeno je i Draganu Đilasu, a i Šolaku da zgrću stotine miliona evra.

Ovaj drugi i dan danas, jer ugovore koje je potpisao su tako teško raskidivi sa određenim benefitima da mu skoro ne možete ništa, a da ne završite pred nekom međunarodnom arbitražom uz poruku koju biste izgubili.

Postavljam pitanje - šta je i tada radila naša Agencija za borbu protiv korupcije? Kakvo je to rukovodstvo koje je vodilo „Telekom“, u kakvom su bili sukobu interesa sa Šolakom i sa Đilasom, jer se pokazuje kasnije da i jedan i drugi rade sve zajedno, da su kao nokat i meso bili u tome kako da prevare državu, kako da prevare građane Srbije i kako da se basnoslovno obogate?

Ja se nadam da je to vreme konačno iza nas. Vidim zaista ozbiljne pomake i u funkcionisanju i Agencije za borbu protiv korupcije i svih regulatornih tela da rade u onom punom kapacitetu da se ovakve zloupotrebe od strane bivšeg režima koga su predvodili tajkuni Đilas, Šolak, iz senke Mišković, Kostić i ostali više nikad ne dese.

Nemojte nam zameriti što ćemo o ovome uvek kada god imamo priliku da pričamo. Pričaćemo građani Srbije kako su ih dok su zloupotrebljavali njihovo poverenje kako su ih siromašili, kako su oni postajali sve bogatiji i kako su im krali kvalitetne godine života koje niko ne može da vrati nikome. Kako su zbog njihovih zloupotreba naši građani ostajali bez posla, kako su naša deca odlazila u inostranstvo, ne zato što su volela, nego zato što Srbija koju su vodili Šolak, Đilas i ostala kompanija nije imala budućnost, niti su oni u njoj imali budućnost.

Uvek ćemo to pričati. Mogu oni da nas plaše svojim portalima, mogu svojim medijima, mi radimo isključivo u interesu građana Srbije, zajedno sa predsednikom Srbije, Aleksandrom Vučićem i nećemo više nikad dozvoliti da takvi tajkuni vladaju Srbijom. Živela Srbija.

Dame i gospodo narodni poslanici, imamo još jedan od zakona kojima potvrđujemo sporazum u oblasti bezbednosti. To samo potvrđuje kakav Srbija ima ugled u međunarodnoj zajednici. Taj ugled i poverenje koje Srbija s godinama stiče u stvari započinje od 2012. ili 2014. godine kada je prvi put izabran sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić za predsednika Vlade Republike Srbije. Svakako da je to jedna jako dobra ocena kakva je danas Srbije, jer verujte u oblasti bezbednosti niko neće da sarađuje sa zemljom koja nema pravnu zaštitu, koja je nepouzdana kao partner, koja ne želi ili ne može da zaštiti informacije koje dobije od svog partnera po pitanju bezbednosti. Sa takvim zemljama se ne zaključuju sporazumi i Srbija, drago mi je to, već duži niz godina unazad, zaključuje sve više i više sporazuma u oblasti bezbednosti.

Tu, takođe, imamo danas, kao raspravu, jednu jako zanimljivu temu koja nije baš vezana za bezbednost, već je vezana za Konvenciju o trgovini žitaricama iz 1995. godine. Mi danas dajemo saglasnost na primenu te Konvencije. Dakle, već, koliko, 25, 26 godina je Konvencija uspostavljena.

Hajde razumem da za vreme Miloševićevog režima nismo mogli da zaključimo jedan ovakav sporazum. Zemlja je stalno bila pod nekakvim sankcijama, da li UN, da li nekom vrstom sankcija i na svaki način su želeli da tadašnju Jugoslaviju i Srbiju stave pod neku kontrolu i onemoguće njen ekonomski razvoj.

Postavljam pitanje – zašto to nije odmah posle 5. oktobra zaključeno? Naravno posle 5. oktobra je Srbija i dalje bila zemlja koja je prevashodno bila poljoprivredno orijentisana. Pa, nije, zato što naše oranice, naše plodne njive mogu slobodno da se svrstaju u red prirodnih bogatstava i to prirodnog bogatstva koje ništa nije manje vredno nego šume ili rudnici ili reke.

Bivši režim je došao na jedan, mogu da kažem, originalan način kako da dođe u posed tog prirodnog bogatstva i da ga iskorišćava bezmalo jednu čitavu deceniju. Ako hoćete poljoprivredu da uništite u jednoj zemlji, ako nemate dobar plan to i nije baš tako lako, ali ako imate dobar plan i znate svoj posao, a to je uništavanje poljoprivrede, prvo ćete da uništite prerađivačku industriju.

Vršna industrija u poljoprivredi je mesno-prerađivačka industrija. Hajde neka mi neko nabroji koliko danas u Srbiji ima klanica koje su 5. oktobra 2000. godine bile u funkciji? Ja tvrdim da ne može na prste jedne ruke da se izbroje takve ozbiljne klanice. Šta imate kao posledicu kada uništite mesno-prerađivačku industriju? Sledeći koji strada to su farmeri. Nemaju kome da plasiraju robu, a posle njih ratari, nemaju kome da prodaju svoje žitarice.

Kada kažete žitarice, među našim građanima, najveći broj pomisli na pšenicu. Nije samo ona žitarica. Postoji ih više vrsta. Jedna od najzastupljenijih u Srbiji je kukuruz. Osnova za svaku farmersku proizvodnju. Polazim npr. od kraja iz koga ja dolazim, iz Požarevca. Božidar Đelić, u narodu poznat kao „Boža derikoža“, odbio je da potpiše saglasnost o prebijanju dugova između Ministarstva odbrane SRJ koje je dugovalo toj mesnoj industriji i PIO fondova kojima je MIP dugovao. Zbog toga je ta fabrika otišla u stečaj i više ne postoji. U fizičkom smislu više ne postoji.

Šta je sledeće prestalo da postoji? Sve farme u okolini Požarevca. Onda se pojavila neka mesna industrija „Damjanović“ u Mladenovcu. Jeste bilo malo dalje, ali je farmer imao kome da proda svoju svinju, svoje govedo, da bi Mićović dok je bio direktor Republičke uprave za veterinu jedino toj klanici oduzeo dozvolu, zato što nije hteo svoje proizvode da prodaje njegovom veličanstvu Miškoviću „Delta kompaniji“.

Od tog trenutka u Braničevskom upravnom okrugu u drugoj žitnici Srbije koja se zove „Stig“ ne postoji više ni ozbiljna klanična industrija, ni ozbiljna farmerska proizvodnja. A, bogami zbog toga što su uradili i naša sela su ostajala sa manje stanovnika koji su od takvog režima, sada oličen u Draganu Đilasu, bežali po inostranstvu i po dijaspori.

Kada su završili, to je bio samo prvi korak. Drugi korak je bio da, osim što su došli do prilično vredne imovine, kako da potpuno gospodare prirodnim bogatstvom koji se zove njiva i kako naše građane Srbije koji se bave poljoprivrednom proizvodnjom, kao mala poljoprivredna gazdinstva postave da budu maltene njihovi robovi. Znači nemaju kome da prodaju stočari svoju stoku, nemaju više ratari kome da prodaju svoje žitarice.

Onda su došli na još jednu ideju, a to je pod navodnom brigom za poljoprivrednike da uvode sistem subvencionisanja po hektaru obradive površine, gde su na prvom mestu oni koji su otimali prilikom privatizacije poljoprivrednih gazdinstava državno zemljište, ostvarivali pravo na subvenciju ili su uzimali u zakup zemljište po 30, 40 evra po ha na godinu dana ostvarivali pravo na subvenciju od 150 evra na godišnjem nivou.

Pa im je i to bilo malo. Znate, metafore radi, ako jedan proizvod na berzi, neka vrsta žitarice košta 100 dinara, u otkupu košta 80 dinara, u proizvodnji košta 60 dinara, to je sasvim, da kažem, normalno. Ako dajete državnu pomoć, to u proizvodnji više ne košta 60, nego 40 dinara, ali ga ne otkupljujete po 80 jer to bi bila zaista pomoć poljoprivredniku, nego ga sada otkupljujete do 60, a na berzi i dalje prodajete po 100 dinara.

Tako su bogatstvo pravili i Mišković, i Kostić i „Viktorija grupa“. Tako su naši seljaci bili njihovi robovi. Ako se pobuniš, napašćete kako ti sprečavaš da se poljoprivredni proizvodi izvoze iz Srbije, a izvozili smo žitaricu, sirovinu, nismo čak ni poluproizvod.

Tako su uništavali našu zemlju. Tako su zaduživali zemlju da bi uzimali sve više i više novca u svoje džepove, pa se onda čude i kažu da nije tačno da je 2012. godine bilo skoro 27% nezaposlenih. Sve su upropastili, svaku fabriku su upropastili. Svaku klanicu su upropastili, sela su nam zapustela od njih.

Sad, gospodine ministre, imamo i odgovor zašto ova konvencija nije bila potvrđena onda kada su oni bili na vlasti, jer po ovakvim konvencijama morate da imate pravila pod kojima igrate. Ne može da bude neuobičajeno niska cena. Ne može tek tako da se radi, kako su oni navikli. Nije bilo sporazuma, nije bilo ničega.

Nemojte da vas čudi, ni ono što se dešavalo 2014, 2015. i 2016. godine, tada je SNS i Aleksandar Vučić počeli smo da reformišemo poljoprivredu, pa se menjao i Zakon o poljoprivrednom zemljištu, pa se doneo novi Zakon o podsticajima. Između ostalog, o podsticajima u poljoprivredi, a setite se kako je to bilo, kakve su reakcije bile jednog dela nazovi poljoprivrednika – blokirali su nam puteve, blokirali su gradove. Žalili su se kako je otkupna cena niska, kako neće da se odreknu, oni koji su imali u posedu zemljište koje je državno, oteto od države, tražili su još da im država i plati što su ga oteli od države, izvozili su svoju poljoprivrednu mehanizaciju na ulice i naše auto-puteve. Hteli su da ostane tako.

Strategija Srbije u poljoprivredi je da prestanemo da izvozimo sirovinu, poluporizvod je najbolji proizvod. Setite se samo da su nam govorili kako jedna farma svinja može da zagadi čitav region, ovde u ovoj sali, pre samo dve-tri godine, kako su nas ubeđivali da ne trebamo da imamo poljoprivredu, kako sve treba da se zaparloži i prepusti, a dotle će „Delta agrar“ i svi ostali da otimaju to jeftino zemljište zato što nema kome da se proda ni žitarica, ni sa farme neka svinja ili govedo, da otimaju prirodno bogatstvo. Zato smo imali nazovi nezadovoljne poljoprivrednike.

Strategija jeste sada u oblasti subvencija da se pomogne tom poljoprivredniku kroz mehanizaciju i druge podsticaje da što je god moguće njega proizvodnja što je god moguće manje košta, da bude konkurentniji na tržištu, da bude nezavisniji i ako je moguće da od svoje sirovine napravi neki proizvod. Tu su procesi, ali ti procesi ne odgovaraju tajkunima koje okuplja Dragana Đilas, zato nismo ni imali ovu konvenciju. Zato je za vreme njihovog režima sve u Srbiji propadalo.

Ljudi moji, ja mislim da kada otmu nešto od države ili od građana da su najsrećniji na svetu. Na nekih način ja ih i žalim, jer je daleko bolji osećaj kad nešto dobro uradite za svoje građane i svoju zemlju. Oni taj osećaj nikad nisu imali, jer nikad ništa dobro nisu uradili ni za svoju zemlju, ni za svoje građane, samo su ih činili siromašnijim dok su Đilas i kompanija postajali sve bogatiji.

Mogu još i da zamislim da imaju još bilo kakvu popularnost među građanima da bi opet pokušali da nam nešto podvale, da nam nešto kažu kako mi ovde upropašćujemo naše poljoprivredne proizvođače, kako mi uništavamo naša sela, a baš oni su ti koji su za sve ono što se loše dešavalo u Srbiji baš oni su odgovorni.

Onda i ne čudi čitava ta hajka i na predsednika Srbije i predsednika SNS Aleksandra Vučića. Mnogo je novca u igri, mnogo su se bogatili, mnogo su se nakrali i hteli bi ponovo, pa ako ne mogu na izborima, neka bude i snajper. Bitno je da se vrate na vlast, da ponovo otimaju, da ponovo svi mi budemo siromašniji, a oni bogatiji.

Obećavam da se to u budućnosti neće desiti. Ovaj bivši režim više nikada u Srbiji neće vladati. Kad god imam priliku, na bilo kojoj javnoj debati i ovde u Narodnoj skupštini, govoriću građanima Srbije koliko su nas unazadili, koliko su nas upropastili, koliko su nam godina života oteli, onih godina koje smo zbog njihovog bogaćenja svi mi živeli u siromaštvu.

Pokušaću, mada je tema jako ozbiljna. Uvek kada su u pitanju nosioci pravosudnih funkcija, to ima neku svoju težinu.

Prvo, mogu da izrazim jedno zadovoljstvo zato što, evo, pri kraju ove debate oko izbora sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju, nijedan od kandidata nije osporen i neće se Narodna skupština o njemu posebno izjašnjavati u danu za glasanje, što je svakako rezultat jednog drugačijeg pristupa rešavanju izbora sudija, nego što je to bilo u prošlosti.

Verovatno veliki broj mojih kolega je govorio o raznim problemima koje smo imali prilikom izbora najviših nosilaca pravosudnih funkcija, a i nemojte to da vas čudi, zato što je Ustavni sud 2013. godine oglasio neustavnim izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda. To govori o tome kakva je reforma koja je sprovođena 2008. i 2009. godine zaista bila. To su ti problemi o kojima će kolege poslanici još dugo vremena da pričaju i zbog takvog pristupa i rešavanja tih problema izbora sudija i dan danas među građanima Srbije postoji veliko nepoverenje u naš pravosudni sistem i u nosioce pravosudnih funkcija. Nažalost, to je tako, a narodni poslanici kao narodni poslanici prenose ono što građani govore i pričaju, one njihove utiske koje imaju sa svojim biračkim telom i sa sredinom u kojoj žive.

Jedna druga stvar koja je takođe vezana za rad vašeg organa jeste i to da jedan na sreću jako mali broj sudija kvari ugled i sve ono što i nosioci pravosudnih funkcija i vi radite na poboljšanju pogleda na to kako funkcionišu naši sudovi. I tome su govorile moje kolege. Govorile su i o čuvenom sudiji Majiću koji je poništavao i presude „Dreničkoj grupi“, oslobađao ih krivice. Oslobađao je krivice i čoveka za obljubu maloletnog deteta. Jednostavno, pitanje jeste dokle će Visoki savet sudstva da trpi takvo nešto? Dokle će jedan mali broj nosilaca pravosudnih funkcija da narušava ugled čitavog pravosudnog sistema? To je problem sa kojim moramo u vrlo bliskoj budućnosti to da rešavamo.

Ne bih da govorimo o nekim drugim situacijama i da ulazim u neku dublju analizu nekih stvari. Stalno se govori o tome kako u Srbiji nema dovoljno vladavine prava i kako se stalno vrši pritisak na nosioce pravosudnih funkcija od strane zakonodavne i izvršne vlasti. Postavljam pitanje da li je to zaista tako i kako to nama izgleda kao narodnim poslanicima?

Evo, ja ću da pročitam samo jedan deo koji je u nekom intervjuu dao predsednik Višeg suda u Beogradu, koji kaže: „Mislim da mudri političari i funkcioneri treba da rade na jačanju nezavisnosti i samostalnosti sudova“, potpuno se slažem, „jednostavno, ove isto sudstvo će odlučivati o njihovim građanskim pravima i slobodama u trenutku kada se više ne budu nalazili na javnim funkcijama“. To treba kao narodni poslanik da doživim kao pretnju?

Znači, u ovom trenutku naš pravosudni sistem ne štiti narodne poslanike, ali će doći pod udar kada su u pitanju njihova prava i slobode, kada ne budu više bili narodni poslanici. E o tom problemu govorim.

Nije narušavanje nezavisnosti sudova i nosilaca pravosudnih funkcija da kada neki narodni poslanik komentariše neku pravosnažnu presudu, postupak je završen, ali predstavnici bivšeg režima su napadali nas narodne poslanike i kada to urade.

Znate šta, nemoguće je i ne postoji sistem ni državno uređenje u kome bilo šta što se donosi, što ima snagu javne isprave ili presude, nije podložno kritici javnosti. Valjda su narodni poslanici ti koji imaju prevashodno i to pravo da kritikuju ukoliko smatraju da neka presuda nije doneta u skladu sa zakonom. Ali se ide i dotle da to bude navodno izgovor za narušavanje sudijske nezavisnosti.

Možemo o tome još nekoliko primera, ali, evo, i kada dobijemo izveštaj Evropske komisije i kada dobijemo izveštaje raznih nevladinih organizacija, domaćih, međunarodnih, itd, uvek se spominju ta ljudska prava, uvek se spominje nezavisnost pravosuđa i uređenje pravne države.

Znate šta, ekonomija je egzaktna. Tu nema subjektivnih i objektivnih procena. Tu se radi isključivo na, recimo, matematičkim vrednostima, podacima koje su izdali određeni državni i drugi organi, po raznim metodologijama i jako su precizni. I ako hoćete neku državu da napadnete ili da je okrivite za nešto, onda ćete da govorite o ljudskim pravima i nedostatku pravne države, jer to može uvek da bude i stvar subjektivne procene ili političkog trenutka.

Šta demantuje sve one koji o tome govore? Govore o tome koliko Srbija kao država ima investicija koje ne potiču iz Srbije. To je uvek jako tačan i egzaktan podatak, jer bilo ko ko je vlasnik kapitala neće da ulaže taj novac u državu koja na prvom mestu nema ljudska prava i građanske slobode, pogotovo ako je sa zapadnog sveta i neće nikako da ulaže ukoliko u toj zemlji nije vladavina prava. I to su one ocene koje su verodostojne.

Ja se nadam da ćemo uskoro, u nekoj bliskoj budućnosti, raspravljati o sudijama koji narušavaju dostojanstvo sudijske funkcije, o predsednicima sudova koji narušavaju ugled svog suda pre svega, jer nijedan predsednik višeg suda ništa ne vredi manje nego bilo koji, ali samo jedan po ambasadama, morate da se složite, ne ide predsednik višeg suda u Požarevcu, nego iz Beograda, da postavimo pitanje šta se to dešava i kako se narušava ugled pre svega nosilaca pravosudnih funkcija? Ja se nadam da ćemo na nekoj od narednih sednica jako brzo o tome da raspravljamo i da pitamo te sudije o čemu se tu radi.