Dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju Zakon o tehničkim zahtevima za proizvod i ocenjivanje usaglašenosti, trenutno važeći zakon je u mnogo čemu prevaziđen i to je, pre svega, jedan od osnovnih razloga zašto ovo danas imamo na dnevnom redu.

Uočene su i manjkavosti samog zakona u njegovoj primeni, pa te manjkavosti su svakako iziskivale da budu otklonjene u predlogu novog zakona.

Tačno je što su rekle moje kolege narodni poslanici da je strateško opredeljenje Republike Srbije punopravno članstvo u EU, ali da budemo jasni, Republika Srbija donosi zakone pre svega radi sebe i naših građana.

Donošenjem ovog zakona i usaglašavanjem tih standarda, pre svega, rešavamo pitanja koja unapređuju zaštitu javnih interesa kao što su: zaštita zdravlja, bezbednost potrošača, zaštita imovine, zaštita od nelojalne konkurencije i to je ono zbog čega ovaj zakon treba doneti. To je primarni razlog.

Drugi razlog takođe jeste jako važan, a to je da povećavamo konkurentnost naše domaće privrede na tržištu EU i, naravno, treći razlog jeste punopravno članstvo u EU.

Zakon je, u svakom slučaju, usaglašen sa propisima i direktivama EU, ali ponavljam, pre svega da bismo zaštitili naše građane, zaštitili naše tržište, zaštitili naš javni interes i omogućili da naša privreda bude konkurentnija kako na tržištu EU, tako i u drugim delovima sveta.

Iz tih razloga se rukovodio odbor kada je predložio Narodnoj skupštini da Predlog zakona prihvati u načelu.

Dame i gospodo narodni poslanici, sudska vlast jeste svakako jedna od najvažnijih grana vlasti koju ima jedna država i sasvim je i prirodno da na prvom mestu Narodna skupština bude ta koja će nosiocima pravosudnih funkcija, odnosno da zaštiti ono pravo koje im je dato Ustavom, a to je samostalnost i nezavisnost u svom radu, pridržavanje Ustava i zakona koje ista ova Narodna skupština donosi. To jeste obaveza i posao Narodne skupštine.

Posao Narodne skupštine jeste i da izgrađuje dostojanstvo sudova i nosilaca pravosudnih funkcija. Međutim, valjda u nameri da se uruši i Narodna skupština, određeni pokušavaju da naruše i nosioce pravosudnih funkcija, njihovu samostalnost i nezavisnost.

Pre svega, da raščistimo. Samostalnost i nezavisnost koja se garantuje Ustavom i za narodnog poslanika, ali i nosioca pravosudne funkcije nije samo ustavna kategorija, već je integritet svakog nosioca jedne takve funkcije. Koliko će on da bude taj koji se pridržava zakona i Ustava i onih ovlašćenja koja su mu poverena na osnovu tog istog zakona i Ustava i on je taj koji treba svojim integritetom da čuva nezavisnost i samostalnost i svoju ličnu i organa koji predstavlja, a često i organa koji vodi.

Tu naime dolazimo do onih koji su se pokazali kao jako slabi kada je bivši režim imenovao njih za nosioce pravosudnih funkcija, pa sada valjda zbog svoje naknadne pameti sve ono što su doživljavali za vreme bivšeg režima pokušavaju da predstave ovde.

Neke od mojih kolega narodnih poslanika i u ovom sazivu, a i u prethodnom, obrazlagali su kako se to ranije radilo i kako su ranije birani nosioci pravosudnih funkcija. Ovde su u Narodnoj skupštini čitana pisma, dopisi i odluke, zovite ih kako god hoćete, gde jedan politički organ, a politička stranka jeste politički organ, na sednicama, koje ima, svojih organa donosi odluku ko će da bude izabran ili reizabran za sudiju i tužioca. Pritom vrši kvalifikaciju da li je on podoban politički ili nije. Na stranu da li je pošten, da li je vredan, da li je sposoban.

Bivši režim je merio da li pripada njima i da li će na osnovu njihovih odluka da izriče sudske presude. Tako je to bilo do 2012. godine. Malo kasnije ću to da obrazložim i da dokažem.

Sada imamo jednu situaciju da sve ono što radi ova Skupština postoje pokušaji da se izvrne ruglu i prikaže se urušavanje naših sudijskih organa, nosilaca pravosudnih funkcija i da se to pripiše Narodnoj skupštini ili političarima.

Već devetu godinu pokušavamo da obezbedimo nosiocima pravosudnih funkcija apsolutnu samostalnost i nezavisnost i pritom očekujemo da se ti isti sudije i tužioci ponašaju u svom radu poštujući zakone koje mi ovde donosimo i Ustav Republike Srbije koji za svakog sudiju mora da bude sveto pismo.

Zakon lako promenite, ali Ustav i procedura promene Ustava jako je komplikovana i teška, na stranu to što neke delove Ustava čak i da hoćete i da imate političku podršku ne možete da promenite. Jedan od tih načela, nepromenljivosti tog dela Ustava jeste položaj sudske vlasti u Republici Srbiji. Može samo formulacija, pravno tehnička redakcija da se promeni, ali suština ne može.

Valjda da se sve živo uruši u Srbiji da bi se bivši režim vratio na vlast napadaju se i nosioci pravosudnih funkcija, napadaće se i ovi koje sada biramo, budite u to uvereni. I to znate od koga? Od najviših predstavnika sudske vlasti koji su imenovani i postavljani na nakaradan način 2009. i 2010. godine. Evo sada se ponovo oglasio jedan sudija Vrhovnog kasacionog suda, neću ime da mu spominjem, gde kaže ovako – političari unižavaju pravosuđe. Na jednoj od prethodnih sednica čitao sam kodeks koji je Visoki savet sudstva doneo. Već po tome jedan sudija Vrhovnog kasacionog suda ne sme da krši taj kodeks. Ne sme nijedan sudija, ali pogotovo ne sudija Vrhovnog kasacionog suda. To je ta prva stvar gde već počinje da se pokušava da se uruši poverenje građana prema pravosuđu koje je u Srbiji. Zašto? Ne znam, valjda iz zahvalnosti što su na neustavan i nezakonit način postavljani za sudije.

Sledeća dilema jeste izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda, koji je izabran pre nepunih mesec dana, i sada ćete naći gomilu napada na ono što radi Narodna skupština, a jeste jedna od Ustavom poverenih nadležnosti Narodne skupštine i izborna funkcija, dok važi ovaj deo Ustava, važi, primenjivaćemo ga, u punom kapacitetu onako kako najbolje znamo i umemo.

Znači, već dolazimo do toga da se Narodna skupština postavlja u jednu situaciju da je to neki potpuno iluzoran privatni državni organ. Namerno sam rekao privatno državni organ jer oni koji su privatizovali Srbiju do 2012. godine imaju tu percepciju u svakoj oblasti. Posebno su je bili privatizovali u ekonomskoj oblasti gde je budžet bio njihova privatna kasa.

Da se vratimo na pravosuđe i najveći problem jeste zašto je bio samo jedan kandidat. Jel to problem VSS? Nije. To je problem ne onog kandidata koji se prijavio nego drugih kandidata koji su možda hteli pa odustali itd. Ne može Narodna skupština da ne izabere predsednika Vrhovnog kasacionog suda samo zato što se prijavio jedan kandidat. Pazite, to napada jedan od sudija Vrhovnog kasacionog suda.

Da li je procedura koja je primenjena sada za izbor predsednik Vrhovnog kasacionog suda sprovedena u skladu sa Ustavom i zakonom? Apsolutno jeste. Čitali smo svi ovde celu proceduru kako je išlo od razgovora, intervjua, opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda do Odbora za pravosuđe, plenuma koji je obavezan u Narodnoj skupštini, glasanje narodnih poslanika. I kažu da mi imamo privatno pravosuđe.

Taj isti sudija Vrhovnog kasacionog suda nijednu reč nije rekao već punih 11 godina kako smo izabrali Natu Mesarović za predsednik Vrhovnog kasacionog suda. To nije kršenje Ustava. Već smo rekli da bi predsednik Vrhovnog kasacionog suda bio izabran, osim onih formalnih pretpostavki, stručne spreme, rad itd. ima jedan deo koji je predviđen u Ustavu. Ustav Republike Srbije član 144. predsednika Vrhovnog kasacionog suda na predlog VSS po pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda i nadležnog odbora Narodne skupštine bira Narodna skupština. Tako je izabran i prethodni, tako je izabran i sadašnji, ali tako nije izabrana Nata Mesarović.

Ja bih da postavim pitanje tom sudiji Vrhovnog kasacionog suda – da li je bila održana neka tajna sednica opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda na kojoj su dali podršku Nati Mesarović da bude predsednik Vrhovnog kasacionog suda? To me interesuje. Hteo ili ne hteo da prizna taj sudija Vrhovnog kasacionog suda, on je učestvovao u kršenju zakona i ako mu je zaista stalo i do Vrhovnog kasacionog suda i pravosuđa u Srbiji u sudijske funkcije, dostojanstva sudije prvi bi osudio kršenje Ustava. Ne bi čekao da Ustavni sud odluči da je Nata Mesarović izabrana na neustavan način zato što ovo nije povređeno diskreciono pravo u zakonu ili u Ustavu, nego materijalno. Oni će da se bave time da je bio samo jedan kandidat. Na kraju, u Narodnu skupštinu bi došao samo taj jedan kandidat pošto njega predlaže VSS. Zašto ga on predlaže? Zato što Narodna skupština može samo da prihvati ili da odbije, a ne da bira koga će od svih kandidata da izabere i na taj način dajemo nezavisnost i samostalnost nosiocima pravosudnih funkcija. Jako je ružno od jednog sudije, pa makar i on sudio u postupku za ubistvo premijera Zorana Đinđića, da se ovako ponaša.

Ili je možda, ono što sam rekao na početku svoje diskusije, nezavisnost i samostalnost stvar integriteta pojedinca koji obavlja tužilačku funkciju. Pa, zato što je izabrana i kao sudija Vrhovnog kasacionog suda na jedan nezakonit način, neustavan. Duguje zahvalnost svojim političkim mentorima iz 2010. godine da pogazi svoju profesiju, svoje dostojanstvo sudije i da tako nešto izjavi.

Sudije su valjda ljudi od zakona i Ustava. Moraju da budu takav je njihov posao, sami su ga birali. Onda su onda prvi ti koji moraju da se, ne samo pridržavaju, nego da se bore da ono što im je garantovano Ustavom sačuvaju, ostare, a ne da se bave politikanstvom ko je, ja ne mogu čak i onog tajkuna Dragana Đilasa da nazovem političarem. On se čovek bavi politikanstvom. Nikad nije bio političar, on je bio biznismen u politici, jedini cilj mu je bio kako što više novca da zaradi, a mogao je da ga zaradi samo tako što je imao poslušne sudije, poslušne tužioce koji ga nikada ne bi krivično gonili za sve ono što je radio. E, zato što ne može više da radi, a ponovo bi da se vrati na vlast, jer bože moj u Srbiji ima više para, nego što je to bilo 2009, 2010, 2011. godine da još više bude bogatiji, nego što je bio kada je napustio vlast 2012. godine. I, oko svega pokušaće na bilo koji način, šta god da Narodna skupština uradi, koliko god da se pridržava Ustava, koji je za Narodnu skupštinu sveto pismo za razliku od njih koji su falsifikovali izbor Nate Mesarević za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Evo, ja vam garantujem, vama kao predstavniku VSS ne postoji izvornik u Narodnoj skupštini na osnovu koga je birana Nata Mesarević. Ne postoji vaš dopis. Sklonjen je zato što nisu smeli narodni poslanici da ga vide. Da odemo u arhivu nema ga.

Postoje drugi načini došli smo do tog papira. Kako izgleda, kako je primljen, kako je sakriven od narodnih poslanika, ali tako su oni birali sudije i Vrhovnog kasacionog suda i opšte nadležnosti i više sudije i predsednika Vrhovnog kasacionog suda i sad ti koji su kad god su nekoga birali kršili ne samo zakon, nego i ona opšte prihvaćena moralna pravila za izbor nosilaca pravosudnih funkcija nama govore da se Narodna skupština ne pridržava Zakona o Ustava i da mi kao političari unižavamo pravosuđe. Izvinite, da li ja unižavam pravosuđe ako podržim odluku, presudu, nazovite kako god hoćete, Vrhovnog kasacionog suda kojim se poništava presuda nekog Apelacionog suda? Poštujem sudsku odluku, poništio je odluku sud koji za to ima pravo po Ustavu i zakonu vlastan je da to uradi i podržavam tu presudu, tu presudu kojoj je Majić počeo da nas uvodi u fašističku ideologiju, da ne ponavljam celu tu priču, i sad mi unižavamo pravosuđe. Unižavaju ga oni koji su pisali takve presude. Unižavaju ga oni koji izađu iz okvira zakona i granica koje smo mi kao nosioci suvereniteta građana propisali prilikom utvrđivanja nečije krivice i odmeravanju kazne.

Poništavaju, unižavaju i Ustav i svoju pravosudnu funkciju zato što se ne pridržavaju tog istog Ustava koga su građani potvrdili na referendumu i onda se pojave po raznim tabloidima i onda oni nama pričaju kakvo pravosuđe treba da bude, a znamo jako dobro kako su birani na funkcije koje sada imaju, koliko se nije pridržavalo Ustava, ko ih je postavljao, po čijem nalogu i za koga su trebali da rade. I, sad kad dolaze

nove sudije, ne treba da imaju nikakvu zahvalnost ni prema SNS, ni prema nama kao poslanicima, ni prema Vladi, ni prema predsedniku Republike Srbije, ali bogami ni prema bivšem režimu. E, to je već problem.

Zato što će suditi na osnovu zakona i Ustava, pa treba sve ovo unapred što Narodna skupština radi da se obesmisli, ponizi i uvek će naći takve, nemam pravi izraz da kažem, a da ne budem uvredljiv, ali slabiće, nosioce pravosudnih funkcija, pa neka budu iz Vrhovnog kasacionog suda koji će sve ono što je dobro i što se radi za srpsko pravosuđe da kažu da je loše, da se unižava i da treba bolje. Možda treba bolje, ali oni koji su unižavali srpsko pravosuđe sigurno to bolje i ne znaju i ne umeju što je najvažnije i neće i sva je sreća što su građani to prepoznali, pa na izborima, kakve god da imaju izborne uslove, neće većina građana da glasa za njih i to je njima čini mi se najveći problem, pa onda moraju da pronađu ove poslušnike iz pravosudnih redova, koji će da blate na prvom mestu svoju profesiju, sud u sudijsku funkciju koju imaju i koju predstavljaju.

Dame i gospodo narodni poslanici, na današnjem zasedanju raspravljamo o tri sporazuma. Jedan je vezan za saradnju u oblasti biljnog karantina i zaštite bilja zaključen sa Republikom Srbijom i Ruskom Federacijom.

Kao što reče moj kolega Marijan Rističević, čini mi se da kod nas postoji jedno mišljenje da je vrlo jednostavno i lako ući na tržište Ruske Federacije i da tu određeni propisi i pravila ne postoje što je daleko od istine. Tržište Ruske Federacije ima svoje standarde, ti standardi su jako ozbiljni, u nekim oblastima čak i strožiji nego standardi EU, izuzetno je probirljivo, ne samo veliko. Jako je teško prvo doći do tog tržišta, a zatim i održati se na tom tržištu i one pozicije koje imate.

Ovaj sporazum koji zaključujemo sa Ruskom Federacijom svakako ide u prilog tome da olakšamo našim privrednicima razmenu određenih biljaka. To može biti i semenska roba i sve što postoji, a predmet je razmene između naše dve zemlje.

Tu je i sporazum između kanadske provincije Kvebek i Republike Srbije u oblasti penzionog osiguranja. Naravno, imamo sad još jedan sporazum koji je takođe bitan, to je Sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade SAD o naučno-tehnološkoj saradnji. To samo pokazuje da Republika Srbije može da sarađuje i sa istokom, i sa zapadom, i da je i među istočnim, a takođe i među zapadnim zemljama jako poželjan partner.

Kada govorimo o jednom ovakvom sporazumu on je svakako za nas jako bitan. Sjedinjene Američke Države jesu jedna od naučno-tehnoloških najrazvijenijih, ako ne i najrazvijenija zemlja i svaka razmena iskustva sa SAD takođe je značajna za Republiku Srbiju.

Ono što mene iznenađuje jeste da od dolaska SNS na vlast postoji tzv. intelektualna elita koju okuplja oko sebe Dragan Đilas, za njim zajedno i Šolak i pokušavaju uporno da predstave da Srbiju danas vodi nekakva krezuba Srbija.

Oni su sami sebe prozvali elitom, sami sebe su učlanili u tu elitu i sami oni određuju ko može biti intelektualna elita Srbije, što je daleko od istine, daleko od svega onoga što zaista postoji u Srbiji.

NJihov cilj je da prikažu kako su građani polupismeni ili nepismeni i da zato podržavaju predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, zato podržavaju SNS, a oni, eto, koji su sposobni, vredni, pametni, iznad svih nas, ne mogu da dođu na vlast zbog diktature koju sprovodi Aleksandar Vučić. To kažu, to tvrde, pritom zaboravljaju da narod smatra da su oni pametni za sebe, da narod smatra da Srbijom treba da vladaju oni koji rade u korist tog istog naroda i da Srbijom treba da vladaju oni ljudi koji ne nanose štetu pre svega svojoj državi. Kad to kažem, uvek ću da postavljam pitanje – šta je i kako je kulturna i intelektualna elita vladala Srbijom do 2012. godine?

Već unazad nekoliko dana vodi se jedna jako oštra polemika koju je započeo predsednik Fiskalnog saveta čika Pavle, deda Pavle, kako ga već zovu, inače dopisni član SANU, koji je u oceni rebalansa budžeta za 2021. godinu u jednom delu napisao politički pamflet za koga se sada hvataju i Dragan Đilas i Šolak i čitav bivši režim. Kaže ovako, u tom političkom pamfletu: „Građani Srbije ne dobijaju 30 evra, nego će morati da vrate 33 evra, sa kamatom“, i to je sve što oni mogu da kažu. Pritom, intelektualna elita, kojoj sad, koliko vidim, pripada i predsednik Fiskalnog saveta, zaboravljaju jednu najvažniju stvar – ne postoji država radi sebe, ne postoje građani radi države, nego država postoji radi tih građana i država je ta koja je dužna da radi isključivo u interesu svojih građana.

Danima već traje jedna besomučna analiza kako para u budžetu za pomoć građanima Srbije nema i kako moramo da se zadužimo na finansijskim tržištima i računaju kamatu, sada pazite taj bezobrazluk, računaju kamatu sa kojom se zadužuje Srbija i upoređuje sa kamatom kojom se, recimo, zadužuju Francuska ili Nemačka. Pritom, možda bi bolje bilo da računaju kamatu kojom se danas zadužuje Srbija i kojom se zaduživala Srbija do 2012. godine, kada je vladala ta intelektualna elita. Danas je ta kamata pet puta manja i ove godine otplatićemo prevremen kredit kojim nas je zadužio bivši režim koji predvodi Dragan Đilas, u iznosu od 700 miliona evra, sa kamatom koja je preko 7%, a to ta kulturna, intelektualna elita neće da kaže građanima Srbije. Neće ni da kaže gde su potrošili tih 700 miliona evra, neće da kažu šta je to u Srbiji napravljeno sa skupim kreditima koje smo podizali, a koje sada vraćamo, dok su oni bili na vlasti. Da li je napravljen jedan auto-put? Ne sećam se. Nestao je čitav auto-put od Preševa do Vranja, nestao. Da li je napravljena jedna bolnica? Da li je napravljena jedna predškolska ustanova? Ne, nego sada plaćamo tužbe građana Srbije, odnosno Beograda, za neopravdano i nezakonito podizanje cena od strane grada za predškolske ustanove koje je napravio Đilas. O tome intelektualna elita ne govori.

Oni računaju da dok su oni na vlasti primenjuju sledeće pravilo, i Dragan Đilas i Šolak i Mišković. NJihovo pravilo je Luja XIV: „Država, to sam ja“. Otimaju sve što god pripada građanima, a smatraju da pripada njima, i to je najveći problem bivšeg režima. Zato više ne mogu da preskoče cenzus ni sa motkom uvis, pa dovode onog nesretnog izvršioca, on je najobičniji izvršilac, bivši guverner Šoškić, koji ponavlja onu mantru koju je postavio bivši pomoćnik ministra, bivši predsednik Saveta guvernera, današnji predsednik Fiskalnog saveta, deda Pavle, ponavlja uporno jednu određenu mantru, kako mi ne znamo da vodimo državu i kako odluke koje donosimo su štetne.

Vidite kakav je to bezobrazluk, vrhunski bezobrazluk. Kaže bivši guverner Šoškić: „Ne treba da dajete subvencije privredi, jer investitori sami dolaze ako u državi postoji pravna i ekonomska sigurnost“. E sad možemo da polemišemo oko toga

da li treba ili ne treba davati subvencije, osim one velike laži koju je rekao – da se subvencije daju samo stranim investitorima. Ali ja sada moram da postavim jedno pitanje – ako za vreme naše vlasti dolaze investitori zato što postoje određena podsticajna sredstva, zašto su za vreme njihove vlasti i domaći i strani investitori bežali iz Srbije? Nikako da čujem taj odgovor.

Danas raspravljamo o sporazumu sa Vladom SAD. A zašto je najveći investitor američki u Srbiji 2011. godine iz Srbije pobegao glavom bez obzira? Pričam o američkom „Ju-Es stilu“. Pobegao je zato što nije hteo da plaća troškove koje je pravio režim koji danas predvodi Dragan Đilas. Koji će ozbiljan investitor da vam dođe u Srbiju kada guverner Šoškić prodaje godišnje milijardu i po evra deviznih rezervi, a ne sačuva kurs dinara? Evo, ja vam tvrdim – neće niko. Koji će strani investitor da vam dođe u Srbiju ako taj isti Šoškić emituje državne hartije od vrednosti da bi pokrio i prikrio gubitak koji je napravila „Agrobanka“? Neće nijedan, ne samo strani, neće ni domaći. I Mišković je prevario ove iz „Deleza“ i pobegao iz Srbije. Novac od prodaje „Maksija“ plasirao po Kipru, po egzotičnim ostrvima, po Bugarskoj i po Sloveniji i Rumuniji, dinar nije ostavio Srbiji, toliko je verovao bivšem režimu, ali iz zahvalnosti što su mu omogućili da toliko novca napljačka nije o tome govorio.

Što to ne kaže bivši guverner Narodne banke, da je njegov viceguverner zajedno sa njim falsifikovao Izveštaj o reviziji „Agrobanke“ i Razvojne banke Vojvodine u Republici Srbiji napravili štetu od milijardu i 700 miliona evra? Kolika je kamata koju ćemo da platimo na tu štetu? O tome ćuti Šoškić. Zato ja kažem – on je najobičniji izvršilac. Đilas i Šolak i Mišković koji su govorili: „Srbija, to sam ja“, uzimali su te pare i nemoj da se posipaju pepelom.

I sad, što im je najviše žao – građani će dobiti novac. Kažu da kupujemo glasove. Pa, Aleksandar Vučić Đilasa i tu ekipu može da pobedi da mu vežete i ruke i noge i zapušite usta, jer ima rezultate iza sebe. Imaju i oni, ali iza njih je pustinja. Pustinja koju su pravili od Srbije dok su se oni baškarili na egzotičnim destinacijama i tamo slali novac.

Ne treba Aleksandru Vučiću i SNS 30, 60 ili 100 evra da pobedi bivši režim. Građanima Republike Srbije treba taj novac. Žive već više od godinu dana u specifičnim uslovima, u uslovima pandemije, ograničenog kretanja, ograničenih sloboda, da tako kažem. Ne onih ljudskih, to im je neograničeno, ali ne mogu da konzumiraju sve što bi hteli zbog epidemije. Zato se taj novac daje.

Onda će da izađe bivši pomoćnik ministra i bivši predsednik Saveta guvernera Narodne banke a sadašnji predsednik Fiskalnog saveta i da kaže – ali samo 10% se od tog novca vrati u budžet kroz povećanu potrošnju. Nije tačno. Ali, da kažem da mu verujem. Evo, prihvatam tih 10%. A šta ćemo sa onim što su sačuvana radna mesta zbog tih 50 ili 100 evra što je dato? Kolika je tu korist države? Kolika je tu korist građanima? O tome čika Pavle ćuti, ne govori. Predsednik Fiskalnog saveta to neće da kaže, ni koliko smo sačuvali radnih mesta tim novcem, ni koliko je sačuvan ekonomski potencijal Srbije za vreme kada kriza prođe. I onda oni pričaju o diktaturi. A dovoljno je bilo da ako se neka emisija ne svidi Đilasu ili Šolaku ili Tadiću, da ta ista televizija ili taj isti urednik jednostavno više ne mogu da trguju na tržištu ekonomskih poruka. To je bila diktatura koju su oni pravili.

I ako nam to treba da bismo navodno pobedili bivši režim, ništa lakše nego njih pobediti, mada se predsednik ne slaže sa mnom. Kad su bili raspisani izbori 2016. godine? Kada su mere fiskalne konsolidacije bile najžešće, kada su građani najviše trpeli posledice loših odluka bivšeg režima, kada smo mi kao SNS i predsednik tadašnje Vlade Aleksandar Vučić doneli mere fiskalne konsolidacije, tad smo i raspisali izbore da pitamo građane šta misle o onome što radimo u njihovom interesu. Treba li da ponovim rezultat? Ja mislim da ne. I biće sličan rezultat i na nekim narednim izborima kao što je bio 2016. ili kao što je bio rezultat 2020. godine, zato što sve što je god urađeno od 2012. godine naovamo bilo je u isključivom interesu građana, ne tajkuna, ne predsednika Fiskalnog saveta, ne krađe po bankama koje je pravio bivši režim, nego isključivo u interesu građana Srbije, pa oni o tome odlučuju ko je intelektualna elita a ko je lopov i to svaki put kažu na izborima. Siguran sam da i ovog puta na bilo kojim sledećim izborima znaće i oceniće svakog lopova kaznom, a to je da ne mogu da preskoče cenzus, kao što nisu ni mogli unazad nekoliko izbora.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega kada je Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o akreditaciji u pitanju smatramo da je ovim zakonom rešen jedan, da kažem, problem, odnosno povećana konkurentnost naše privrede u međunarodnoj saradnji i da je bilo neophodno da bismo olakšali našim privrednicima u budućnosti poslovanje da donesemo jedan ovakav zakon. Kasnije, u raspravi u načelu, ja bih malo više govorio o tom zakonu.

Takođe, smatram da je jako važan i zakon koji sad donosimo, a to je Predlog zakona o predmetima od dragocenih metala, svakako iz mnogo razloga. Vidi se u samom Predlogu zakona da u članu 2. stav 1. tačka 6. da se odredbe ovog zakona ne primenjuju na investiciono zlato u smislu zakona kojim se uređuju porez na dodatu vrednost, kao i investiciono srebro, platinum i paladijum. Međutim, ako pogledamo obrazloženje ovog zakona i razloge za donošenje ovog zakona vidi se da se donošenjem ovog zakona izvršava obaveza utvrđena tačkom 48. stav 1. Akcionog plana za sprovođenje preporuka iz procene rizika za pranje novca koji je sastavni deo Zaključka Vlade Republike Srbije.

Zašto sam ovo rekao? Javnost već izvestan vremenski period raspravlja oko jako velike imovine koju ima jedan bivši političar i predstavnik bivšeg režima. Priča se o nekih 25 miliona evra u nekretninama, priča se o nekih sedamdesetak miliona evra u gotovom novcu koji se nalazi po raznim računima po bankama. Govorim o bivšem gradonačelniku Beograda, bivšem predsedniku DS, Draganu Đilasu, a razlog zašto ovo govorim jeste i taj da je u vreme kada je on najviše novca sticao, odnosno otimao novca od Srbije, od građana Srbije, da je to bilo u vreme svetske ekonomske krize 2008. godine.

Znajući kakav je Dragan Đilas njemu nije bilo dovoljno da obezbedi svoj kapital koji je stekao otimanjem od Republike Srbije i njenih građana samo na stranim računima. Nije ga čuvao samo u nekretninama, nego verujem da ga je čuvao baš i u ovom zlatu, jer pričamo o dragocenim metalima, pričamo o zlatu, srebru, platini, itd.

Tako da apelujem da Uprava za sprečavanje pranja novca se pozabavi i ovom problematikom, da vidimo da li tajkun Dragan Đilas ima i po našim bankama i po raznim svetskim destinacijama, po raznim poreskim rajevima i dragocene metale, kako ih je stekao, gde ih krije i u kom iznosu.

Dame i gospodo narodni poslanici, sa setom ovih zakona Republika Srbija, njena privreda, javna uprava, pa čak i određena društva kapitala nastavljaju onaj reformski proces koji je započet još 2014. godine za vreme prvog mandata predsednika Vlade Republike Srbije, a sada predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića.

Ako se malo zamislimo i pokušamo da se setimo komentara koji su bili pre samo tri ili četiri godine na to da Srbija treba da krene putem digitalizacije korišćenjem savremenih tehnologija pre svega u domenu javne uprave, a kasnije i privrede, i u tom ekspozeu koji je gospođa Ana Brnabić dala u Narodnoj skupštini bivši režim se na najgrublji, najnepristojniji način podsmevao tome šta je strategija Republike Srbije. Šta god da je tada urađeno, šta god da je tada predloženo, šta god da je stavljeno pred Vladu Republike Srbije, pred ministre u Vladi Republike Srbije od strane bivšeg režima izvrgavano je ruglu i podsmehu, a čini mi se da baš to elektronsko poslovanje i način elektronske uprave koji sprovodi naša javna uprava čini mi se da su bili najveći predmet podsmeha valjda zato što ili nisu znali ili zato što nisu umeli ili zato što nisu hteli za vreme njihove vlasti to da urade.

Danas, 2021. godine ne samo da smo zbog tog početka digitalizacije naše privrede i javne uprave imali one konkretne administrativno-birokratske pogodnosti koje su ranije predstavljale za naše građane veliki problem, već se videlo i sada prilikom imunizacije koliko je Republika Srbija bila spremna da brzo započne i efikasno vodi postupak imunizacije naših građana. Dobrim delom ta brzina i efikasnost ogleda se baš u tome što su te određene reforme koje su sprovođene unazad nekoliko godina postigle izvestan stepen, mogu da kažem, i da budemo primer jednom velikom delu međunarodne zajednice kako možete biti uspešni u jednoj oblasti gde su se pogotovo zapadne tehnologije i zapadne zemlje smatrale dominantnim.

Kao što reče moj uvaženi kolege Dabić, jeste da će sa ovim Predlogom zakona i primenom Zakona o elektronskom fakturisanju svakako da će država da obezbediti bolju naplatu poreza, samim tim mnogo više sredstava za izgradnju puteva, predškolskih ustanova, školskih ustanova, zdravstvenih centara.

To jeste važno, ali svakako bih istekao još jednu jako važnu činjenicu. Po našem Ustavu svi naši građani su potpuno ravnopravni. Imaju ista prava, iste obaveze, tj. jedna od njihovih obaveza jeste da oni koji obavljaju određenu delatnost i iz te delatnosti ostvaruju određene prihode plaćaju porez.

Sadašnji oblik načina poslovanja iziskivao je velike napore raznih inspekcijskih službi da se suzbije sivo tržište jer čini mi se da u nekom načinu shvatanja da je prevariti državu nešto što je bilo lepo, privlačno. Čak šta više, bivši režim je svojim postupcima i ponašanjem preko svojih istaknutih privrednika i davao taj podsticaj da običan građanin ne mari za državu i da jednostavno država bude ta koja treba da se čerupa, da se pljačka, da se uništava, kao da ta ista država tim istim našim građanima i nije potrebna.

Tako da svakako da jeste ovo jedan od zakona koji će i na tom polju da donese određene pogodnosti. Mogu da kažem da je Srbija na kraju 20. veka u mnogim tim informacionim tehnologijama, valjda zbog svog načina poslovanja i specifičnog državnog uređenja bila po mnogo čemu ispred mnogih zapadnih zemalja, pogotovo kada je u pitanju platni promet.

Međutim, bivši režim je valjda, u želji da ne ostane bilo kakvog traga, ili ozbiljnog traga za njihove finansijske i svake druge transakcije, kojima su pljačkali građane i privredu, uništio taj platni promet, mada smo uz velike napore uspeli da ga obnovimo i stavimo u potpunu funkciju. Ali, dokle je išlo čak to uništavanje, mogu da kažem da su namerno za vreme svetske ekonomske krize koja je izbila 2008. godine, usporavali finansijske transakcije, pod izgovorom da utiču na devizno tržište i da se smanje dnevno oscilacije naše nacionalne valute u odnosu na evro. Kad to pročitate, ili saznate, vi kažete, u redu, nešto rade da nas zaštite. Nije tačno. To su radili da bi njihovi privrednici, njihovi tajkuni koji su bili jako bliski njima, ne bi imali onu konkurenciju sitnog sektora, koji su uništavali svojim poslovanjem. O tome ćemo malo kasnije kada dođemo i na jedan od ovih zakona gde se sad samo usklađuju izmene početka primene zakona.

Svakako da je Zakon o elektronskom fakturisanju jedna novina u funkcionisanju srpske privrede, naših javnih preduzeća i pokazuje da onaj proces koji smo započeli prilikom digitalizacije naše države, daje prve rezultate i da samo sada treba da nastavimo jedan korak napred po tom pitanju.

Drugi zakon, jedan od zakona o kojima danas raspravljamo jeste i zakon o izmeni i dopuni Zakona o osiguranju. Kaže se u predlogu zakona, može da se pročita, da je jedan od razloga zašto se donosi ovaj zakon to što je dosadašnje naše osiguravajuće kompanije, odnosno jedan deo, pripada društvenom kapitalu. Ustavom iz 2007. godine, društveni kapital je prestao da postoji. Sad se postavlja pitanje, još kad smo ušli u primenu novog Ustava, zašto i ovaj oblik svojine nije bio rešen. Znate zašto, zato što društvena svojina može da bude u restrukturiranju ili u procesu privatizacije. Bivši režim je hteo da proda sve naše osiguravajuće kompanije, zato nije ni izvršena, da kažem, konverzija, iz društvenog u državni kapital.

Neko će da kaže, pa, dobro, to su samo poslovi osiguranja, nije baš samo poslovi osiguranja. Znate, prvo, svaka kompanija koja dobije saglasnost naših državnih organa, pa i Narodne banke Republike Srbije, koja vrši nadzor nad radom osiguravajućih kompanija vrše određena javna ovlašćenja. Poslovi osiguranja jesu jako značajni za poslove privrede, osiguranje imovine i života građana Republike Srbije. Ali, sad tu ima još jedan drugi problem, a to je šta sa sredstvima i novcem koji privreda, građani, pa, i država uplaćuju osiguravajućim kompanijama. Tu su propisi prilično unapređeni u odnosu na vreme perioda vlasti bivšeg režima, a načini na koji se ta sredstva obezbeđuju jeste da jedan deo sredstava ide za pokrivanje rezerve radi isplate premije osiguranja, a drugi deo mora da bude plasiran, ili kod poslovnih banka određenog boniteta, ili u državne hartije od vrednosti.

Sada, za vreme bivšeg režima prihodi svih naših državnih osiguravajućih kompanija, bili su plasirani kao obezbeđenje kod određenih poslovnih banaka, pa, čak su plaćali i kamate na čuvanje tih sredstava, a ta ista sredstva su korišćena da se kupuju državne hartije od vrednosti, na koje su poslovne banke obračunavale kamate. Znači, država je plaćala poslovnim bankama kamate na sredstva koja su prikupljena od državnog ili društvenog kapitala, nazovite kako god hoćete. Tu ne mogu da krivim poslovne banke, jer poslovne banke rade ono što im vi dozvolite zakonom, ili podzakonskim aktima, nego, postavljam sad pitanje - čiji i koliki je bio finansijski motiv, da to dozvoli osiguravajućim kompanijama? Koji su razlozi bili za takvo ponašanje?

Znate, malo suludo izgleda da vi imate sredstva, da ta sredstva uplatite kod banaka, a onda kada radi penzije emitujete državne hartije od vrednosti sa kamatama 22, 24, 26% na godišnjem nivou, ta ista vaša sredstva vama banka da sa tom kamatom od 24, 25, 26% na godišnjem nivou. Zato nisu vršili konverziju kapitala. Samo su čekali pogodan trenutka da privatizuju sve osiguravajuće kompanije u Republici Srbiji.

Malo su naišli na otpor kada su pokušali da prodaju „Telekom“, pa su se nadali da će u izborima posle 2012. godine taj posao da završe. Jedino ih je u tome sprečio Aleksandar Vučić i SNS. Inače mi više ne bismo imala naše osiguravajuće kompanije, a one koje bi radile ovde na tržištu, plasirale bi sredstva u skladu sa svojim interesom, a ne sa interesima Republike Srbije.

Sada tu dolazimo do jednog, mnogi kažu tehničkog detalja, tehničkog Zakona o rokovima izmirenja novčanih obaveza u komercijalnim transakcijama. Jeste, menja se samo datum, usklađuje se zakon sa Zakonom o elektronskim fakturama, ali pogledate zakon osnovni je donet 2012. godine. To je bio jedan od prvih zakona koji je donet za vreme vlasti SNS, a razlog jeste što se kod nekoliko privrednih subjekata na teritoriji Republike Srbije nagomilao kapital najvećeg broja naših privrednih društava, preduzeća. Mogli ste bez obzira šta god da napišete na fakturi, bez obzira kakav god ugovor da imate, prinudnu naplatu nije bilo moguće sprovesti. Menice vam nisu davali. Ako bi ste ih tužili sudu, čekali bi ste po dve, tri godine da bude zakazano prvo ročište. Da bi privrednici koji su poslovali sa tajkunskim preduzećima, a reći ću i koja su, došli nazad do svog novca, morali su stalno da se odriču dela zarade, na kraju da se odriču i dela supstance da bi povratili svoj novac i platili svoje obaveze koje su stvarali u poslovanju sa tajkunskim preduzećima.

Jedan čovek kome su prostirali crveni tepih za vreme bivšeg režima koji se hvalio da je najuspešniji privrednik u Republici Srbiji, da je njegova firma svetska kompanija je gospodin Mišković i „Delta“ kompanija. On je upravo to radio. Miškovićeva „Delta“ je bila gospodar privrednih tokova u Srbiji i njen razvoj nije bio zbog umešnosti njenog vlasnika i poslodavca i tolike profite nisu zarađivali zato što su znali da pronađu posao, nego su zarađivali zato što su bili bliski sa bivšim režimom koji sada predvodi Dragan Đilas. Forma je bila jako jednostavna. Zahvaljujući jako lošoj zakonskoj regulativi, uspostavio je monopol na tržištu.

Hteli ili ne, svaki proizvođač robe široke potrošnje u Srbiji morao je da posluje sa „Deltom“. Svaki uvoznik robe široke potrošnje morao je da posluje sa „Deltom“. Mogao je da napiše da roba koja mu je data dospeva, a rok plaćanja za 30 dana, 60 dana, 120 dana, 180 dana, dobiće novac za tri godine. A dotle će Mišković da se hvali kako je on uspešan privrednik tako što će da isisava supstancu naše privrede, prevaljuje na svoju kompaniju. Dok se privreda koja je poslovala sa njim zaduživala kod poslovnih banaka sa deviznom klauzulom, on je te iste kredite plasirao preko tih poslovnih banaka svojim poslovnim partnerima i sa parama svojih poslovnih partnera.

I onda kažete da ste uspešni. Ne, ja to zovem lopužom, prevarantom, hohštaplerom. Tu nema uspeha. Tu zloupotrebljavate poluge vlasti i bliskost sa tadašnjim režimom i Draganom Đilasom da postanete najbogatiji čovek u Srbiji, da vam sudovi ne mogu ništa, da vam sredstva prinudne naplate ne mogu ništa. To ne može bez bliskosti sa tadašnjim režimom. A tako je i bilo. I kad isisate sav kapital, ne samo što postajete bogatiji, nego sva ona preduzeća gurate u propast sa kojima ste poslovali, valjda u nadi da će neko drugi da dođe pa ćete njih ponovo da pljačkate, da ćete ponovo da im otimate. Valjda je mislio da će to uvek tako da traje. Verovatno se nadao da će Aleksandar Vučić da pristane na ono što su pristajali Boris Tadić, Dragan Đilas i ostala kompanija.

Ovaj zakon, osnovni zakon koji je donet 2012. godine, donet je zbog kompanija koje su poslovale kao „Delta kompanija“ i kao što je poslovao Mišković. I to je bio prvi znak da država neće više da dozvoli to što se radilo do 2012. godine. Tada Mišković ponovo pokrene čitavu mašineriju, svojim novcem, da ruši Aleksandra Vučić i kasnije mu se pridružuje Dragan Đilas. Jer, znate, ovde nisu u pitanju desetine miliona evra, nisu u pitanju ni stotine miliona evra, ovde su u pitanju milijarde evra. Milijarde koje su otimane od građana Srbije, od privrede Srbije, od države Srbije i završavale u egzotičnim zonama, poreskim rajevima i sve ostalo.

Pogledajte samo oko privatizacije „Maksija“. Gde god pročitate, videćete da Mišković obećava, osim što su slagali da je to najveća investicija u Srbiji, to nije nikakva investicija, prodajete imovinu, kakva je to investicija, nije to nova imovina, investicija je valjda nova imovina, svuda se obećava da je transakcija izvršena sa imovinom koja je u Srbiji i da će biti plaćeni porezi Republici Srbiji. E, sada pitam – a koliko je plaćeno? Nije ništa. Sav novac je iznet iz Republike Srbije zato što navodno vlasnici te imovine nije bio Mišković nego neke kompanije iz tih poreskih rajeva, Kipar i ostalo.

Zbog takvih je i donet ovaj zakon, kojim se određivalo da ne može više „Delta“ ni bilo ko drugi nezakonito, ne trpeći nikakve posledice, da zadržava nečiji novac a da na to ne plati ni kamatu, a dešavalo se u tim godinama pre 2012. godine da nisu plaćali ništa, pa, zamislite samo, ako je dužničko-poverilački odnos nastao 2008. godine, kurs evra je bio tada 75 dinara, ako je plaćeno 2010. godine, kurs evra je tada bio već 105-110 dinara, izračunajte sad tu razliku koju je Mišković sebi strpao u džep, i onda kaže – mi smo uspešni, mi smo motor Srbije, kakav motor Srbije, vi ste pljačkali Srbiju, i što je najgore, bivši režim je u tome učestvovao, bivši režim je donosio zakone u ovoj Skupštini, da ta gospoda dođu po što je god mogući udar zakona za sve ono nečasno što su pravili, ne samo prema državi, na prvom mestu prema građanima Srbije.

Sa setom ovih zakona koje donosimo više nikome neće biti moguće da prvo krije svoje obaveze prema svojim poveriocima, da država o tome nema pojma, da ne uživa zaštitu države i da taj podatak, ako treba, zbog drugih, bude dostupan i da onaj ko čini takve prekršaje, zloupotrebe i odgovara, ne samo krivično, nego i finansijski, što se nije dešavalo za vreme režima Dragana Đilasa.

Gospodine ministre, izgleda vi uvodite neka nova pravila, uopšte o funkcionisanju budžetskog sistema. Do sada su ministri finansija bili ti koji su prikupljali sredstva, a njihove kolege iz Vlade su ta sredstva trošili i oni su se prikazivali uglavnom kao nešto mnogo dobri, a minisar finansija je bio dežurni državni poreznik koga baš nešto i nisu voleli građani Srbije. Međutim, sada imamo priliku da vidimo da Ministarstvo finansija ima i drugačiji odnos prema građanima.

Potpuno se slažem sa vama kada ste rekli da iza ovih brojeva stoje naši građani, njihovi životi, njihove porodice i njihove sudbine. To je, čini mi se osnovna stvar koju mnogi kritičari, svega ovoga što radi Vlada, predsednik i vi kao ministar ne žele da vide. To je, čini mi se najveći problem. Evo, već kada je održana ta sednica Odbora za finansije, prva vest je bila da država povećava deficit, da ne treba da se daje pomoć građanima i da ne treba da se ulaže u odbranu.

To su bile prve vesti i te prve vesti su, u stvari prenete po ocenama našeg Fiskalnog saveta koji, očigledno nije uspeo da prevaziđe to da miljenici koji su sarađivali sa Božidarom Đelićem i ostalom kompanijom neće više nikada doći na vlast u Srbiju. Naravno, kako ga od milošte zovu, deda Pavle i tako dalje, nikako ne može da preboli to što više nije ni član Saveta guvernera, nije ni pomoćnik ministra i što CES Mecon više ne može da rasproda imovinu Srbije i nikako sa tim da se pomiri.

Kada sam čitao ovu ocenu rebalansa, gospodine ministre, ja sam uporno tražio, gledao Fiskalni savet, uporno tražio i deo članaka o „ER Srbiji“ kada smo donosili Zakon o budžetu za 2021. godinu. Čini mi se da je čika Pavle, deda Pavle, kako ga od milošte zovu, odustao od toga da se bar kada je u pitanju „ER Srbija“ bavi politikanstvom i da nama šalje političke pamflete ovde u Narodnu skupštinu.

Ali, još uvek to nije u potpunosti tako. Dovoljno je da pročitate samo par stvari. Obično građane to ne zanima, najčešće ni one koji izveštavaju o tome kakav je budžet. Često izveštavaju oni koji se u to uopšte ne razumeju.

Zato i ta ocena i jeste da imamo neselektivnu pomoć, da imamo veliko povećanje u oblasti odbrane i onda se navode primeri zašto to tako ne bi trebalo da bude.

Evo, sada ću da pročitam jedan deo koji kaže Fiskalni savet ili čika Pavle, deda Pavle, kao ga već zovu – povećanje deficita u zemljama centralne i istočne Evrope, uglavnom je u rasponu od 1-2% BDP, dok u Srbiji ono iznosi 4%. Pri tome, Srbija je pre rebalansa bila zemlja koja je planirala manji deficit od proseka centralne, istočne Evrope, a sada je postala zemlja koja ima veći fiskalni deficit od proseka zemalja centralne istočne Evrope.

To je potrebno da zaista, ako neko želi da izveštava o budžetu dobro da istraži sve što je napisao. Mi poslanici, isto tako treba da istražimo, da proverimo da li je sve to tačno.

Fiskalni savet je rekao, ko nema mozga on će da prihvati odmah na prvu, ali ima i nas koji imamo mozga. Pa, smo pogledali neke uporedne tabele, Srbija ima negde oko 14 – 15% za 2020. i 2021. godinu. Češka je, recimo, imala sa 30% predkriznih 44%. Razlika je u jednom procentnom poenu. Ili recimo, evo nama našeg komšije, Hrvatska 72,77% u predkriznom periodu, sada ima 86,3% planirano, a mislim da će biti i više, što su sa nama rame uz rame zemlje centrale i istočne Evrope, kako to oni kažu. Evo, Mađarska 65,5%, a planirano je da 2021. godinu završi sa 80%, i Mađarska je tu blizu nas, ili Austrija, zemlja evrozone, 70,5% predkriznih, sada 87,2% isto 15%. Evo, Slovenija, 65% predkriznih, sada 80,5%. Rumunija 35% predkriznih, sada 52%,to je skoro 20%. Slovačka 48,5%, sada 64%, to je 16,17%. Nije Srbija uopšte pri vrhu, nego u proseku zemalja centralne i istočne Evrope u odnosu na javni dug koji je uvećala u kriznim godinama.

Čini mi se da je ovaj deo teksta koji je napisao čika Pavle, deda Pavle, čisto jedan politički pamflet.

To se vidi već čim pogledate sledeću stranu. Kaže ovako – ovde je reč o pomoći našim građanima i privredi. Još jedna izuzetno skupa i neracionalna mera koje je specifična za Srbiju, jer neselektivna je isplata pomoći svim punoletnim građanima od 60 evra, za sve penzionere uvećano još za 50 evra. Problem sa ovom merom je to što za nju nema raspoloživih sredstava u budžetu. To znači da svi poreski obveznici prvo moraju da se zaduže, a zatim uz kamatu da im se ta sredstva isplate.

Pazite, narodni poslanik može da kaže da se svi poreski obveznici ili građani zadužuju, može da kaže i neki politički komentator, analitičar u nekim novinama ili u nekom sredstvu javnog informisanja, ali i jedni i drugi se bave politikom, i narodni poslanici i politički analitičari. Fiskalni savet ne sme da se bavi politikom, a ova ocena je isključivo politička, i to se vidi u tekstu koji je rekao.

Znate šta je najveći problem? Najveći problem je taj što smo godinama do 2012. godine, zaduživali svakog građanina Republike Srbije do iznosa od 78% BDP sa kamatama po kojima se država zaduživala, a danas se ni fizičko lice sa najgorim kreditnim rejtingom u Srbiji ne zadužuje sa 7 ili 8% kamate. Znate zašto? Nije bilo drugačijeg načina, nego da Đilas tako dođe do svojih čuvenih 700 ili 800 miliona evra koje je oteo preko RTS-a.

Fiskalnom savetu smeta zato što država postoji radi njenih građana i hoće da pomogne svojim građanima da što lakše prebrodimo, prvo, zdravstvenu krizu koja uvek sa sobom povlači i ekonomske posledice, znači to nije dobro, a kada je ovaj mangup lapao 700 miliona evra iz budžeta Republike Srbije preko RTS-a, e to je bilo dobro, deda Pavlu, ili čika Pavlu, tada ga nije bilo, tada nije imao nikakve ocene.

Šta je to neselektivan pristup? Kaže, ne trebamo da dajemo svima nego samo jednoj određenoj populaciji.

Hajdemo malo da budemo jasni, bez obzira na finansijski i ekonomski status naših građana pojedinačno gledano, jedna ovakva zdravstvena kriza ostavlja ozbiljne posledice, ne samo po zdravlje nego i po mentalno zdravlje svakog čoveka i cilj je da pokažemo građanima da postoji država koja brine o njima i pomaže im da ove mere, koje već dugo traju, što je god moguće i lakše prežive i prebrode.

To ide čak dotle, gospodine ministre, da vam kažu da vi niste smeli da planirate u budžetu za 2021. godinu, znači ovo što sada menjamo, kažu vam da niste smeli da planirate precizno prihode od akciza, jer ste bili zaplašeni mogućnostima da Srbija uvede novo vanredno stanje. Evo, to pišu u oceni Fiskalnog saveta i da ste samo zbog toga vi planirali 170 milijardi dinara prihoda od akciza na naftine derivate. To kaže naš Fiskalni savet.

Hajde da pogledamo koliko je bilo planirano u 2020. godini pre krize i pre nego što smo znali za vanredno stanje. Planirano je 168,5 milijardi. Nismo znali da će u 2020. godini da bude vanredno stanje, planirali smo 168,5 milijardi. Vi ste planirali u 2021. godini 170 milijardi i 100 miliona, a ostvareno je 173 milijarde, planirano je u stvari za 2021. godinu ovim rebalansom tri milijarde uvećanje.

Znate zašto im to smeta? Zato što je dobar deo tih prihoda od akciza, poreskih prihoda i svih drugih poreskih davanja rezultat onih mera koje ste sprovodili u toku 2020. godine, toliko napadanih evra po građaninu, toliko napadanih neisplaćenih minimalnih zarada, to je rezultat toga i prenosi se u 2021. godinu, ali to deda Pavle, čika Pavle, neće da kaže. To mu smeta.

Isto tako se pominje zašto se privredi koja dobro radi pomaže. Ama, ljudi, svako ko, prvo, ozbiljni ljudi koji se bave privredom, tu pomoć isključivo koriste za svoje radnike, a to što ih rasterećujemo omogućavamo im da investiraju i u moderniju proizvodnju i otvaranje novih radnih mesta i povećanje konkurentnosti privrede koja je u Srbiji, nigde drugde, nego u Srbiji, da budu još konkurentniji, da imaju još više radnika, ali to takođe Fiskalni savet neće da vidi.

Njima je jedini razlog zašto se povećava za odbranu, kao da ne vidimo u kakvom svetu danas živimo i ne vidimo koliko je zemaljska kugla danas nesigurno mesto, ali svakako najveći deo tog novca opet će otići u našu namensku, gde rade naši građani, gde rade naši ljudi, od toga će da prime plate, ali to Fiskalni savet opet neće da kaže.

Njima je za cilj da svaki potez koji Vlada ima, koji Aleksandar Vučić, kao predsednik Republike, stvori autoritetom, želi da pomogne i Vladi i građanima Republike Srbije… Po njima to nema smisla i treba na svaki način napadati, zato što vide da je sada Srbija mnogo bogatija nego u 2012. godine i ponovo bi da rasprodaju državnu imovinu, kao što je to čika Pavle, deda Pavle radio dok je bio pomoćnik Božidara Đelića ili dok je bio u Savetu guvernera Narodne banke ili da se Đilas ponovo domogne samo sada, pošto imamo više para, mnogo više od 700 miliona evra.

Mislim da treba da nastavite da pokazujete da Vlada Republike Srbije prvenstveno brine o svojim građanima, o svojoj privredi, a Fiskalni savet prepustite nama narodnim poslanicima.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada govorimo o pravima osuđenih lica, odnosno lica koji izdržavaju zatvorsku kaznu, uvek je to jako osetljivo pitanje. Pre svega, u zatvor ne idu ljudi koji su gazili travu tamo gde to nije smelo da se radi, nego u zatvor odlaze ljudi koji su po presudama naših sudova počinili teška krivična dela i svakako da sama zatvorska kazna smanjuje obim ljudskih prava koje osuđeno lice ima, pre svega po pitanju ograničenja prava kretanja, ali svakako i da sama osuđujuća zatvorska presuda ne sme da naruši osnovna ljudska prava koja svaki građanin Srbije ima, pa čak i lica koja su na izdržavanju zatvorske kazne.

Uvek je tu jako teško pronaći meru koja je to da svrha kažnjavanja bude, pre svega, kako to neke kolege rekoše, resocijalizacija, odnosno prevaspitavanje lica koje je činilo krivično delo, a da pri tom ne dođe do ugrožavanja njegovih osnovnih ljudskih prava. Recimo, ne sme da bude prisilan ili prinudan rad i u toj valjda želji da neke stvari malo popravimo, često naš sistem i društvo odlaze u sasvim drugi kraj.

Nije samo kazna zatvora predviđena u svrhu resocijalizacije. Kazna zatvora je kazna, zato što je neko kršio zatvor, odmazda države što je neko prekršio pravila i time narušio ne pravila države, nego pravila građana koji žive u toj državi.

Treća svrha kažnjavanja jeste, svakako i preventivna, kakvu to poruku država šalje prema nekom potencijalnom učiniocu krivičnog dela, jer krivično delo ne čine oni koji razmišljaju šta će se sa njima desiti ako državni organ otkrije da su počinili krivično delo, već onima koji o tome uopšte ne razmišljaju. I je jedan od ciljeva kažnjavanja jeste da do što više ljudi dopre poruka da postoje zakoni koji moraju da se poštuje, a ko ih ne poštuje, da će biti osuđen na vremensku kaznu zatvora.

Međutim, imamo i krivična dela koja se čini iz nehata, predviđene su zakonske kazne, krivična dela bez elemenata nasilja, krivična dela sa manjom materijalnom štetom itd. I tu se išlo na jedan sasvim drugi institut, kazna zatvora ostaje, možda bude i uslovna osuda, može da bude kazna zatvora gde bi se kazna izdržavala u vanzavodskim uslovima i kazna zatvora, naravno, u zavodskim uslovima. I tu već počinjemo da gubimo svrhu onoga zašto smo mi kao narodni poslanici donosili određene pogodnosti za lica koja prekrše zakon.

Pre svega, to je bila naša namera za lica, a za krivična dela koja su učinjena iz nehata, bez namere, ili gde nije pričinjena značajna materijalna šteta. Zahvaljujući reformi pravosuđa koju je bivši režim sprovodio, došli smo u situaciju da se lica koja su počinila najteža krivična dela osuđuju na vanzavodsko izdržavanje sankcija.

Da stvar još bude gora, čak i u tom vanzavodskom izdržavanju sankcija, gde je opet namera bila da se poboljšaju uslovi života u zatvoru onima koji održavaju kaznu, imajući u vidu da lica koja izdržavaju kaznu van zavoda to rade u kućnim uslovima, pa će više država imati novca i sredstava da stvori i ovima drugima bolje uslove.

Data je još jedna mogućnost, a to je da lice koje je osuđeno na kaznu zatvora koja je duža u trajanju od šest meseci, ne izgubi posao, jer u zakonu piše, o vanzavodskom izdržavanju krivičnih zatvorskih sankcija, da može da ide i na posao. E, to se tumačilo da mora da ide na posao i onda se svrha kažnjavanja prema licima, gde je i sam smisao bio da to budu počinioci lakših krivičnih dela, prevalili su naši pravosudni organi na teške. Evo, jedan primer. Velja nevolja prebio čoveka, dobio kaznu zatvora koju će da izdržava u vanzadovskim uslovima, još da ide na posao. Koji mu je posao? Da bije ponovo nekog? E, to je to izigravanje zakona i to je ta igra između ljudskih prava i izdržavanja zatvorske kazne.

Pod ljudskim pravima se podrazumeva da svako ima pravo na advokata i pravično suđenje. Potpuno se slažem. Osumnjičeno lice ima pravo na poverljive razgovore sa svojim zakonskim zastupnikom. I sa tim se slažem. Ti razgovori ne smeju da se prisluškuju, ne smeju da se snimaju, ne mogu da se koriste u sudskom postupku itd. Advokat ima pravo da prećuti čak i ako mu osumnjičeno lice koga on zastupa prizna izvršenje krivičnog dela. I to je ljudsko pravo. Njegov branilac ima pravo da zna istinu o celom slučaju, ne mora da je predstavi sudu.

Ali, je li pravo i advokata da osumnjičenom ili okrivljenom licu unese mobilni telefon u zavod za izdržavanje zatvorskih sankcija, jer i istražni zatvor je zatvor? Nema. Ima li pravo advokat da prenosi naloge osumnjičenoga ka pripadnicima grupe koji nisu uhapšeni, da im prenosi naloge koga treba, na koje svedoke treba uticati i treba ih zastrašiti? Nema pravo. Jer, svrha pritvora jeste na prvom mestu da ne utiče na svedoke. A ako to radi njegov advokat sa njegovim nalogom? Na drugom mestu, da ne ponovi izvršenje krivičnog dela. Ako se prenosi pretnja, postoji mogućnost i da se ostvari ta pretnja. Šta ćemo sa tim kad je mera pritvora izrečena, u vezi ovog slučaja?

Samo hoću da kažem kako je jako tanka nit između sprovođenja zakona i određenih prava koja imaju osumnjičena ili osuđena lica. I gde je ta mera koju treba da pronađu, pre svega, naši tužilački, sudski organi, Uprava za izvršenje krivičnih sankcija, pa i ova Komisija koju mi danas biramo?

Naravno, moram da postavim pitanje – advokatura, Advokatska komora, ustavna kategorija, da li i oni nešto misle da učine u vezi svojih kolega koji zloupotrebljavaju procesna i ljudska prava, krše zakon, učestvuju u izvršenju krivičnog dela, da li oni treba da budu samo osuđeni za saučesništvo ili može i Advokatska komora da reaguje preventivno i jednostavno, oduzme im dozvolu za rad, zato što nisu dostojni obavljanju jedne takve profesije?

Ovo je samo jedan deo svega onoga sa čim će ova Komisija koju sada biramo morati da započne jedan proces rešavanja svih ovih problema koje imamo u samom izdržavanju kazne zatvora, kršenju ljudskih prava, znam da se ne krše, samo sam naveo primer kako pod izgovorom za ljudska prava možete da zloupotrebite, obesmislite Krivični zakonik, Zakon o krivičnom postupku i svrhu kažnjavanja.

Nažalost, to se dešava danas u realnom vremenu, dešavalo se i ranije, danas mnogo manje, a cilj nam je da se takve stvari više ne dešavaju.

Znači, ne može sud da zaključi sporazum o priznanju krivice ako je počinjeno teško krivično delo da bi zbog tog sporazuma on dobio vanzavodsko izdržavanje krivične sankcije. Sporazum o priznanju krivice je institut kada je neizvesno hoće li tužilac da dokaže krivicu, odnosno da se osumnjičeni ili okrivljeni odbrani. Tad se ide na sporazum o priznanju krivice. Ako je krivično delo čisto i dokazivo, onda ja moram da postavim pitanje šta radi taj tužilac, šta radi taj sudija?

Onda dolazimo do ovog dela koji se zove vanzavodsko izdržavanje krivičnih sankcija. Onda dolazimo do ovog dela da advokat prenosi naloge okrivljenog šta treba da rade sa svedocima, da li da ih zastraše, da li da ih potkupe, da li da ih ubiju. Mislim da će Komisija imati ozbiljan posao pred sobom. Ja sam uveren da ćemo imati prve rezultate već u sledećih nekoliko meseci.

Dame i gospodo narodni poslanici, amandman koji su moje kolege podnele na član 21. tiče se člana 35. osnovnog zakona. Član 35. osnovnog zakona reguliše energetske dozvole, način dobijanja energetskih dozvola i šta se radi sa tom energetskom dozvolom, a amandmanom je samo bliže uređen jedan građevinski deo samog predmeta energetske dozvole.

Međutim, moram da primetim da Srbija već duži vremenski period u velikom delu kasni sa izdavanjem energetskih dozvola, ne sada od kada je ovaj zakon u primeni, postoje određeni drugi razlozi. Zakon o energetici iz 2011. godine je bio otvaranje puta ka zloupotrebama u energetskoj oblasti i trgovinom energetskim dozvolama. Zato danas Srbija nema dovoljan broj objekata, odnosno dovoljno energije iz obnovljivih izvora koji bi davali tu energiju.

Šta se dešavalo? Bivši režim je bukvalno na svakoj reci, potoku, slivu, vetropolju izdavao energetske dozvole, energetske dozvole kojima nije bio cilj izgradnja tih postrojenja, nego trgovina. Prodavale su se energetske dozvole. Znači, Ministarstvo izda energetsku dozvolu određenom licu, to određeno lice je rezervisalo energetski objekat na određenom potezu i trgovalo sa budućim investitorom da mu proda tu energetsku dozvolu. Zato i ne treba da čudi što je u članu 35. osnovnog zakona na koji se odnosi ovaj amandman predviđeno da energetska dozvola nije prenosiva, što nažalost nije bio slučaj u zakonu koji je doneo bivši režim 2011. godine.

Koliko je to bio ozbiljan posao i ozbiljan biznis govori i činjenica da u periodu od 2012. godine do stupanja na snagu osnovnog zakona bukvalno je bilo skoro nemoguće da tadašnji sadašnji ministar energetike pokrene bilo kakvu proceduru oko izgradnje objekata za korišćenje obnovljivih izvora energije.

Ne bih da sada spominjem imena ljudi koji su imali skoro u svom posedu preko 90% energetskih dozvola koje je izdao bivši režim, zbog nekih drugih stvari, jer je reč o članovima porodice nekih uglednih građana Republike Srbije i ne treba oni zbog toga da trpe, ali mi poslanici znamo o kome se radi. To samo pokazuje dokle je bivši režim bio spreman da ide, da im nije bilo na pameti da se uradi nešto dobro za Srbiju, da se Srbija učini energetski samostalnijom, efikasnijom, da bude pod manjim pritiskom Energetske zajednice.

Njih je interesovao isključivo njihov lični, privatni profit od poslova koje su radili u određenim ministarstvima i državnim organima. Zato ne treba da nas čudi zašto toliko bivši režim, sada na čelu sa Draganom Đilasom, želi da se vrati na vlast u Republici Srbiji. Njih interesuje samo profit, nema tu nikakvog govora ni o zaštiti životne sredine, ni o ekologiji, ni o zdravlju naših građana, ni o energetskoj efikasnosti i sigurnosti, njih interesuje samo profit. Samo pogledajte zakone koje su oni donosili, videćete da su zakone pisali da bi mogli privatno da se bogate, a Srbija da bukvalno propada do poslednjeg dinara koji bi oteli od nje.

Dame i gospodo, narodni poslanici, pomenutim amandmanom uređuje se jedan deo oblasti koji decenijama nije bio uređen, a reč je o našim elektroenergetskim objektima, odnosno trafo stanicama, pojedinim visoko naponskim mrežama, za niskonaponske sam siguran da ih ima na hiljade kilometara, koje nisu bili registrovani, upisan u katastar nepokretnosti i mogu da kažem da po sadašnjem važećem zakonu o javnim nabavkama i njihovo održavanje i nije moguće iz javnih izvora, niti iz prihoda koje ostvaruju korisnici tih elektroenergetskih postrojenja baš iz tog razloga.

Ovim amandmanom se daje mogućnost da se ti elektroenergetski objekti upišu u katastru nepokretnosti, i da faktičko stanje privedemo i pravnom stanju, kada su u pitanju naši elektroenergetski objekti.

Ovo i ne treba da čudi, zašto je ovako. Jedno je opravdanje koje je važilo možda u decenijama ispred nas da su ti objekti pravljeni velikim delom 70. tih godina, ubrzanoj elektrifikaciji, jer znate i sami kako je to rađeno u vreme socijalističke Jugoslavije, hteli ili ne hteli, vršila se eksproprijacija oduzimanje zemljišta, često i bez naknade, ali to su neka druga vremena sa kojima mi danas trpimo posledice i nije to tema ovoga što želim da kažem o ovom amandmanu, već zar su bile potrebne tolike decenije, da se jedan ovakav problem reši.

To samo pokazuje kako se bivši režim odnosio prema Republici Srbiji i njenim dobrima i njenom elektroenergetskom sistemu.

Važnije je bilo da se taj elektroenergetski sistem koristi za onu čuvenu krađu struje koje su pravili Vuk Hamović i Vojin Lazarević, ili je mnogo važnije bilo da tadašnji ministar koji je vodio oblast planiranje izgradnje, odnosno legalizacije Šumarac, osnuje Inženjersku komoru.

Nije bilo bitno da li naš elektroenergetski sistem ima važeće dozvole, važeće građevinske dozvole, da bude upisan u katastar, da može „Elektrodistribucija“ sa njim da raspolaže u punom kapacitetu, važnije je bilo da napravimo nevladinu organizaciju, da njoj damo javna ovlašćenja u skladu sa zakonom tadašnjim i da naplaćujemo provizije, odnosno licenciranje inženjera svih u Srbiji koji bi zbog prirode svog posla morali da imaju licencu, a od toga gospodin ministar Šumarac, lepo da živi, da ništa ne radi i da na jedan način prevremeno obezbedi sebi penziju što je san mnogih ljudi, ali samo pokazuje kakav je njihov odnos…

Koleginice, dovoljno smo dugo poslanici i vi i ja, da znam da kada prođe drugi minut, koristim vreme poslaničke grupe. Nemojte da me opominjete.

Molim vas da me ne prekidate zbog toga sledeći put.

Smo pokazujemo kakav je odnos bivši režim imao prema Republici Srbiji. Jedan od najvažnijih sistema privrednog, ekonomskog, životnog, jeste energija koja nam je neophodna za život, a nisu o tom delu ni najmanje vodili računa, vodili su računa samo kako da sebe obezbede da ništa ne rade, da što više do novca dođu i da nastave da pljačkaju i varaju građane Srbije na svakim sledećim izborima.

Dame i gospodo narodni poslanici, svakako da po današnjem nekom mišljenju i standardima koji postoje u Srbiji rudarstvo i energetika i zaštita životne sredine ne idu nekako zajedno. Tako je bilo mišljenje, tako preovladava i mislim da smo sa ovim zakonima napravili jedan od prvih koraka da pokažemo da je to i te kako moguće.

Zato je Odbor za privredu, rudarstvo i energetiku organizovao javno slušanje po pitanju donošenja ovih zakona, ne samo iz razloga da poslanici koji treba da se izjasne, pre svega da diskutuju, a kasnije izjasne o ovim predlozima zakona, budu upoznati šta su to novine koje ovi zakoni donose, već i radi toga da bi naša stručna javnost, a kasnije i građani šta nas to očekuje kada ove zakone usvojimo.

To je bilo 9. ovog meseca. Već 10. aprila, ovde ispred zgrade Narodne skupštine održan je nekakav performans pod nazivom „Ekološki ustanak“. Čini mi se da organizatori nisu ni hteli ni da znaju, ni da čuju o čemu je to Odbor raspravljao kada je bilo to Javno slušanje.

Isto tako, nisu hteli ni da znaju, ni da pročitaju šta to piše u ovim zakonima o kojima danas raspravljamo, niti smo mi kao predstavnici građana dobili bilo kakvu inicijativu sa bilo kakvim zahtevima koji se postavljaju pred ovaj parlament i nas narodne poslanike. Onda, mogu da raspravljaju ako taj uslov nije ispunjen, a to je osnov, onda je to isključivo bio jedan politički performans određenih ljudi koji, pod izgovorom zaštite životne sredine, žele da spreče dalji razvoj Srbije.

Zato što, kada pročitamo bar ono što su oni dostavili medijima, više od 95% njihovih zahteva je sadržano u ovim zakonima. To bi naš narod rekao – zašto kucate na otvorena vrata.

To je, ja mislim, jedan od razloga zašto nisu ni hteli na neki drugačiji način da izrade neki svoj politički stav po pitanju ove oblasti.

Naravno da baš iz ovog razloga koji sam rekao na početku, do sada je bilo mišljenje da energetika, rudarstvo ne idu sa zaštitom životne sredine. U ovim zakonima mi sada treba da pronađemo meru, odnosno zakon treba da odredi meru u kojoj bi smo mogli da koristimo naša prirodna bogatstva, dakle rudna bogatstva, da kasnije dođemo i do energije koja nam je neophodna radi razvoja ne samo privrede i ekonomije, nego društva i u celini, a da pritom ne ugrozimo našu životnu sredinu.

Mislim da je ovo jedan dobar korak da imamo neka potpuno nova zakonska rešenja. Zakon o obnovljivim izvorima, odnosno Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije je jedan potpuno novi zakon u Republici Srbiji i na potpuno drugačiji način tretira ovu temu koja je do sada na određeni način bila regulisana i Zakon o energetskoj efikasnosti, da onu energiju do koje dolazimo, za sada relativno lako ali u budućnosti neće biti tako, na jedan racionalan, ekonomičan način koristimo i na taj način damo doprinos i svojoj energetskoj efikasnosti, energetskoj sigurnosti, a kasnije i zaštiti životne sredine.

Nadam se da ćemo u nastavku debate po ovim predlozima zakona pokazati da je moguće koristiti i energiju, odnosno proizvoditi je, koristiti prirodna rudna bogatstva i zaštiti Srbiju u ekološkom smislu i sredinu u kojoj živimo.

Dame i gospodo narodni poslanici, mada nas je neko uporno početkom 21. veka vodio da budemo zemlja trećeg sveta iz 20. veka to se nije desilo. Bili smo na odličnom putu.

Jako smo zanimljive teme otvorili, evo u ovom kratkom delu rasprave o setu ova četiri zakona koji se tiču rudarstva i energetike. Postavili nekoliko pitanja i ja bih najviše voleo da smo mnogo od ovih danas aktuelnih pitanja postavljali i u tom periodu iz prve dekade 21. veka kada su nas vodili u jako uspešno ka tome da budemo zemlja trećeg sveta iz 20. veka.

Recimo, nisam primetio da je bilo ko od boraca za zaštitu čovekove okoline, napravio bilo kakav protest kada je rođeni brat ministra za planiranje i urbanizam i zaštitu životne sredine, uvozio olovne akumulatore u Srbiju, stare, upotrebljene, da bi naplatio od te iste Srbije subvencije zato što ih je otkupljivao i prodavao.

To je samo jedan primer. Možemo raspravljati o tome satima, godinama, niko nije postavio pitanje šta je sa tim starim akumulatorima, ko je tu osim rođenog brata Olivera Dulića zarađivao novac?

Zašto država nije reagovala? Šta se radilo sa sumpornom kiselinom iz tih olovnih akumulatora onima koji spominju sumpornu kiselinu? Šta se radilo sa olovo sulfidom, šta se radilo sa drugim raznim komponentama tih olovnih akumulatora koji i te kako mogu da zaštite životnu sredinu i ugroze zdravlje i živote naših građana?

Tačno je i ono što sam rekao u svom prvom izlaganju, kao predstavnik Odbora za privredu, rudarstvo i energetiku da je Odbor organizovao javno slušanje po pitanju ova četiri zakona, a isto tako je jako tačno da je ministarstvo, mesecima koji su prethodili donošenju samog zakona, vodilo prilično veliki broj javnih rasprava po pitanju ovih zakona.

Na neki su bili pozivani članovi Odbora, tako da mogu da budem svedok da je toga zaista i bilo, dobar deo tih javnih rasprava bio je organizovan od strane Privredne komore Srbije gde je bila bila prisutna i stručna javnost, gde su bili prisutni konzumenti u ovim oblastima, gde su trebali da budu prisutni i neki koje sam video ovde ispred Skupštine pre samo nekoliko dana gde nisu u tom trenutku nijedan jedini problem iznosili vezano za ova četiri zakona. Valjda zato što nisu ni želeli da učestvuju u tim javnim raspravama, nisu ni znali šta piše u zakonu. Pa bi onda znali da mnoge stvari, od ovih koje su ovde, koji su oni kao zahteve ispostavili ne znam kome, zaista ne znam, nikom nisu tražili iz Skupštine da obavi razgovor sa njima, ali bi znali da će ti njihovi zakoni biti ispunjeni donošenjem ovog seta zakona.

To samo pričamo oko toga kakvi dupli standardi postoje i kakvi se dupli standardi stalno prave, od kada od Srbije pokušavamo da napravimo i lepše i normalnije mesto za život, nego što je to bila prva dekada 21. veka kada nas je režim, bivši režim, koji sada predvodi Dragan Đilas, uspešno vodio da postanemo zemlja trećeg sveta 20. veka.

Evo, sad smo imali situaciju da raspravljamo oko već nekih programa i događaja koji će biti u budućnosti. Postavljaju se pitanja, vode se javne debate, a niko u suštini još uvek, dok traje istraživanje ne zna kakva će tehnologija da bude korišćena i niko ne želi da prihvati činjenicu da ovo nije Srbija trećega sveta iz 20. veka.

Da Srbija donosi svoje zakone, i da će kada zakoni iz ove oblasti budu doneti, morati striktno i da se poštuju, jer samo na taj način, možemo da postignemo one ciljeve koje smo postavili ispred sebe, da Srbija sebi obezbedi ekonomski razvoj, da obezbedi energente koji su nam potrebni za taj ekonomski razvoj i da zaštiti životnu sredinu. Životnu sredinu koju svi koristimo.

Naravno, uvek će biti i onih koji će nečim biti nezadovoljni, a ja bih da poručim i ministrima, a i svojim kolegama poslanicima da Srbija ne sme biti talac ekonomskih interesa, raznih kompanija u svetu. Ne sme biti talac ni Rio Tinta, ne sme biti talas ni njegove konkurencije. Jer, ako ste talac, onda neko od toga drugi ima korist, a vi imate apsolutno uvek samo štetu.

Zato me i ne čudi zašto su neki koji su ovde podizali ekološki ustanak pre samo nekoliko dana dobrim delom finansirani od raznog kapitala koji ima svojih interesa da se ovde u Srbiji nešto ne desi.

Nema tu samo političkog interesa, ima jednog klasičnog, logičnog, ekonomskog, ljudi pogledajte danas vreme u kome živimo. Vakcinacija koja treba da bude predmet javnog zdravlja, stanovništva na čitavoj planeti, postalo je žrtva geostrateških, političkih i ekonomskih interesa.

Što mislite da Srbiju u nekoj drugoj oblasti ne može da bude žrtva i talac, može i te kako. Može i te kako.

Evo već se priprema javnost za mnoge stvari koje treba da se dese u Srbiji koji će biti dobri za Srbiju, ali da pokušaju da to ometaju, da odlože da to ne uđe u primenu.

Evo, raspravljali smo toliko toga o tim minihidorelektranama i koje je kolega Tomić već i spomenuo da neće biti izgradnje u zaštićenim područjima itd. Što jeste svakako predmet zakona o korišćenju obnovljivih izvora energije.

Da li su samo mini hidroelektrane tema ovog zakona? Da li ima nekih drugih odredbi u ovom zakonu koje nam pomažu da Srbija postane zdravije mesto za život? To niko nije spomenuo, niko od protivnika ovih zakona koje donosimo.

Niko, recimo, nije spomenuo da je predmet ovog zakona regulativa kojom će raditi elektrana na biorazgradivi otpad. To niko ne spominje, nije interesantno. Da li je dobro za Srbiju? Svakako da jeste. Em ćemo dobiti energiju, em ćemo, da bi smo dobili tu energiju, koristiti otpad koji nam zagađuje životnu sredinu.

To u sredstvima javnog informisanja nećete videti, nije zanimljivo. Kao što nije zanimljiva ni elektrana na deponijski gas, gas koji nastaje odlaganjem čvrstog komunalnog otpada i raspadanjem tog otpada u deponiju, a jeste izvor energije. To niko neće spomenuti. Kao što neće spomenuti, recimo, ni elektrane na gas iz postrojenja za tretman komunalnih otpadnih voda. Ni to neće spomenuti.

Nema ekonomskog interesa, ne pravimo nikom konkurenciju. Neće neka druga kompanija koja nije prisutna u Srbiji da dobije konkurenciju neke kompanije iz Srbije. I zato ćemo uvek o nekim fatamorganama koje se još nisu ni desile da napravimo problem, politički, i postali talac u ekonomskom smislu neke druge kompanije.

Ovo je samo jedan deo toga što se ne govori o ovim zakonima, a trebalo bi. Trebalo bi zato što niko u ovoj Srbiji nije valjda takav da može da se ponaša kao što se ponašao bivši režim kada je u pitanju zaštita životne sredine, kao što se ponašao tada ministar Oliver Dulić. Jer, tada je bilo bitno da „Farmakom“ zaradi, da njegov brat zaradi. Trpeli smo, uvozili smo otpade i nije bilo ekoloških ustanaka. To je, da kažem, samo jedan deo problema.

Kad postavljamo pitanje – da li ćemo uvek, po svaku cenu da insistiramo, moram opet sebi da postavimo sebi pitanje – koje će biti posledice? Jer, energija je svima nama potrebna, ne samo fabrikama, ne samo industriji. Energija nam je potrebna i za naša domaćinstva.

Tu i nastaje taj problem, jer neko se neko bori da bude energetski nezavistan i samostalan, a neko ima svoju želju, naravno, potpuno legitimno, ali da ne dozvolimo da budemo njegove žrtve da svoj energetski projekat ili paket plasira u Srbiji.

Zato imamo sve ove probleme koje danas u javnosti, to u suštini nisu pravi problemi, često provejavaju, da je to nešto što će Srbiju da unazadi, da uništi, da naruži.

Da postavimo drugo pitanje – šta je sa površinskim kopovima za eksploataciju uglja? Da li oni naružuju Srbiju? Još kako. Ja dolazim iz Požarevca, drugi energetski sektor u Srbiji, drugi kopovi po veličini u Srbiji.

E sad, da li ćemo da se okrenemo i da damo podršku obnovljivim izvorima ili će ti kopovi da budu još veći, termoelektrane još jače, još više da zagađujemo našu okolinu da bi neko ostvarivao svoje ekonomske interese ili ćemo da postepeno prelazimo na smanjenje količine energije koju dobijamo, barem u procentualnom smislu, od uglja i drugih neobnovljivih izvora?

To su sve pitanja koja moramo da postavimo kada krenemo da hvalimo, ali i kritikujemo zakon, a ne da večito, pod izgovorom nekakve borbe za zaštitu životne sredine, zatvaramo oči pred problemima koji postoje, jer da su tako radili pre 50 ili 60 godina hidroeletrana na Đerdapu ne bi postojala. Ne bi postojala.

Opet, malo poreklo vučem iz tog dela koji je u Đerdapskoj klisuri. Mom ocu je potopljena kuća zbog izgradnje te brane. To je bila cena da tadašnja, ta zemlja, kako god se zvala, može da obezbedi neki svoj ekonomski napredak.

Kao rezultat imamo jednu branu, jedan deo potopljenih naselja i imamo Dunav koji je sad u tom delu plovan tokom čitave godine i jedan od najlepših delova ne samo Srbije i Evrope, već čitavog sveta.

Ne mora sve što se uradi u tako jednom velikom projektu da bude štetno ni po prirodu, ni po okolinu, ni po ljude. To navodim samo kao jedan primer. Naravno da sam protiv toga da se prave mini hidroelektrane koje će potpuno da ugase jednu reku. To je, čini mi se, nedostatak bio-zakonske regulative iz ranijih perioda koje sada otklanjamo. Ali, ljudi, ne možemo da zabranimo da tamo gde nema nikakvog razloga da se u nekom trenutku ne napravi neka takva jedna mala elektrana, doduše bez cevi.

Za sve to su potrebne ozbiljne analize. Kao što mi, narodni poslanici, ne želimo da sečemo preko noći i određujemo samo na osnovu prvog saznanja i prve informacije, takođe molim i građane Srbije i zainteresovanu javnost da to isto ne radi i oni, već da dobro provere kakvi su efekti ovih zakona koje sada donosimo pre nego što unapred počnu da ih kritikuju.

Najsmešnije mi je bilo kada sam pročitao njihovu tu, nazovite, deklaraciju ispostavljanja zahteva gde je više od 95% njihovih zahteva već usvojeno u ovim zakonskim rešenjima. Onda dolazimo do one priče da to nema nikakve veze sa zaštitom životne sredine, da je to, pre svega, politički projekat.

Često se završavaju i interesi nekih drugih kojima finansijski, naravno, nije u interesu da Srbija na određeni način napreduje u svakom pogledu, a najviše u ekonomskom.

Kada je u pitanju Zakon o energetskoj efikasnosti, svakako da je to jedna novina u našem zakonodavstvu i svakako da određuje načina na koje ćemo da trošimo našu energiju, da budemo efikasni u tom smislu.

Moj kolega, Mijatović, je dotakao tu temu, kako se danas građani odnose prema energiji zato što je relativno jeftina, što neće uvek moći da bude tako i da je bolje da na vreme započnemo te procese oko toga kako ćemo tu energiju da koristimo.

Mislim da je odličan potez ministarstva što je predložio jedan ovakav zakon Narodnoj skupštini. Već vidim da će po mnogim sredstvima javnog informisanja koje koristi bivši režim Srbija da bude upoređivana, oni to kažu, sa uporedivim zemljama u regionu oko količine novca koji se finansira u energetsku efikasnost ovih zgrada. Odmah moram da kažem, Srbija najvećim delom sama mora da obezbedi ova sredstva. Mi nemamo pristup kao te zemlje sa uporedivim ekonomijama, a to su Rumunija, Bugarska, Hrvatska, Češčka, Slovačka i Mađarska. Nikog nisam zaboravio. Nemam ništa protiv tih zemalja, ali mi nemamo pristup fondovima EU iz kojih oni finansiraju energetsku efikasnost.

Mi imamo pristup pretpristupnim fondovima, koji su po stanovniku deset i više puta manji nego da smo članica EU, tako da će Vlada Republike Srbije to morati da obezbedi zajedno sa svojim lokalnim samoupravama najvećim delom iz svojih sopstvenih prihoda, ali što pre počnemo pre ćemo da dostignemo one rezultate kojima ćemo biti zadovoljni, a to je da, pre svega, racionalno koristimo energiju, da smanjimo zavisnost od fosilnih goriva. Nikada, da budemo jasni, ne u bliskoj budućnosti, neće biti moguće da ih potpuno izbacimo iz upotrebe i da zaštitimo životnu okolinu, a uz sve to podignemo ne samo kvalitet života u Srbiji, nego i životni standard naših građana. Ova četiri zakona su odlična polazna osnova za takav jedan projekat i u danu za glasanje treba ih podržati.

Zahvaljujem, predsedavajući.

Dva minuta je jako malo vremena, ali može da se iskoristi.

Kao što reče koleginica Marković, jedna od tema jeste i sastav parlamenta Odbora za stabilizaciju i pridruživanje i hteo bih da kažem da taj odbor koji jeste sredstvo za olakšavanje Srbiji ulaska u EU nije nastao za vreme vlasti bivšeg režima zato što je bivši režim, koji sada predvodi Dragan Đilas, EU imao samo u pogledu obećanja građanima da će jednog dana, kada se to nekim slučajem desi, dok su oni na vlasti, Srbija postati punopravan član EU.

Jako je kratko vreme od dva minuta da pričam o tome šta se sve dešavalo po pitanju evropskih integracija koje je sprovodio Dragan Đilas, ali mogu samo da kažem jednu stvar, da je za vreme vlasti Dragana Đilasa Beograd godinu dana bio bez gradonačelnika zato što Dragan Đilas, kada je bio na vlasti, nije smeo da izađe na izbore Aleksandru Vučiću koji je tada bio opozicija, lice u lice, da izađu pred građane Beograda i da građani Beograda izaberu gradonačelnika.

Zato nas uopšte ne čudi što Dragan Đilas ne želi više da izlazi na izbore i traži da ga neko drugi kroz neke prelazne institucije dovede na vlast, da bi nastavio započeti posao, a to je da bude još bogatiji nego što je bio kada je gubio vlast.

Dame i gospodo narodni poslanici, mogu da kažem da je današnji dan, radni deo Narodne skupštine započeo jednim svečanim činom, a to je bilo polaganje zakletve predsednika Vrhovnog kasacionog suda. To svakako jeste nešto što je lepo, pogotovo ako se i nastavak rada odnosi na debatu i izbor sudija koji se prvi put biraju na sudijsku funkciju i mnogo što šta imamo da kažemo i o tome kakva sve iskušenja čekaju sudije kada budu izabrani, kada budu položili svoju zakletvu i kako moraju mnogo upornosti i hrabrosti da imaju da odole svim onim pritiscima koje jedan takav poziv i posao povlači.

Trenutno u Srbiji imamo najveći pritisak ne ovde u Narodnoj skupštini prema nosiocima pravosudnih funkcija, ne od Vlade Republike Srbije, ne od predsednika Republike Srbije, to je bilo u nekim vremenima, možda ranijim za vreme bivšeg režima. O tome govori i ona čuvena reforma pravosuđa koju su sprovodili 2008. i 2009. godine. Ovde imamo jedan pritisak i na narodne poslanike i na nosioce pravosudnih i tužilačkih funkcija od tzv. intelektualne elite Republike Srbije. To je ona elita koja nas kao narodne poslanike, Vladu Srbije koju mi biramo i predsednika Srbije koga građani biraju nazivaju krezubom Srbijom.

Valjda u tolikom svom samoljublju zaboravljaju da ipak mi znamo nešto pomalo, da nešto po neki put možda i pročitamo za razliku od njih koji su jel te mnogo načitani, mnogo pametniji, mnogo sposobniji, mnogo bolji od nas, pa sa tim malim skromnim znanjem koje uspemo da sakupimo sričući jednu stranicu možda dan ili dva moramo nešto i da priupitamo jedan deo te intelektualne elite.

Ponovo smo imali jedan po meni jako ružan komentar o radu Narodne skupštine i izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda u nekoj emisiji gde su ovde i moje kolege dotakli – nema veze, mi smo političari, imaju pravo o nama da pišu i da govore, ali me iznenađuje kada član, odnosno čovek koji je nosilac pravosudne funkcije kaže sledeće – u izboru predsednika Vrhovnog kasacionog suda ukazuje na kršenje procedure prilikom izbora predsednika Jasmine Vasović koja je, kako kaže, do sada nezabeležena, pa postavlja pitanje – da li je normalno da ima samo jedan kandidat, pitao je Majić, napominjući da nije samo tu pitanje persone, jer o njoj nemamo podatke, već da je ovo pitanje procedure ko god da je na tom mestu, reče sudija Majić.

Postao je sudija 2000. godine na predlog JUL-a, nemam ništa protiv, takvo je bilo to vreme. Odbor za pravosuđe je predlagao sudije, Majić je ušao na kvotu JUL-a, predložen, izabran, samo mi nije jasno zašto to krije. Da li zato što sad pripada nekoj drugoj intelektualnoj eliti pa nekako mu je to neugodno? Remeti njegovu biografiju.

Znači, on je jedan recidiv jednog dela našeg ustavnog poretka tada, nema potrebe da se stidi da to krije, ali onda ne može da se predstavlja da je nešto pametniji i bolji od nas, nego da je isti kao i mi.

Sad pazite, pričamo o proceduri. Jedan deo procedure mene jako interesuje. Drugi put sam ga video u Narodnoj skupštini, od primene ovog Ustava, a to je da je Komisija koja je predložila kandidata, tada kandidata, sada predsednika Vrhovnog kasacionog suda, sagledala svu dokumentaciju i pribavila mišljenje opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda o kandidatu za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda.

Što Majić nije rekao da Nata Mesarević nije imala pribavljeno mišljenje, a u Ustavu Republike Srbije i u Zakonu u sudijama piše da je to obavezno. Samo mi smo nepismeni, pa su se nadali da to ne znamo da pročitamo. Nije bilo mišljenja opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda, zato što je on svoj rad počeo 1. januara 2010. godine, a Nata Mesarević je izabrana u novembru 2009. godine. I nisam video ovde u Narodnoj skupštini, kad pričamo o proceduri predlog Visokog saveta sudstva, nego je Natu Mesarević predložio Odbor za pravosuđe po starom Ustavu, da vlada kao sudija po novom Ustavu i onda će naravno sudija Majić da kaže - ova procedura koju smo mi sproveli po Ustavu je kršena, a ova druga gde niko, ni čak ono lice koje, onaj organ koji je Ustavom jedini vlastan da predloži predsednika Vrhovnog kasacionog suda, nije to uradio pred narodnim poslanicima, nego je predložio Natu Mesarević, Boško Ristić. I što se taj papir krije? Sakrili su ga, ne možemo ni dan danas da ga pronađemo, pa će sudija Majić da priča o proceduri.

Dalje, isto me tako iznenađuje, ja sam narodni poslanik i u ovoj Skupštini i u ovoj sali, narodni poslanik sam i kad krenem kući. Narodni poslanik sam dok ne dođem u svoj stan. Pa valjda je i sudija nosilac pravosudne funkcije gde god da se nalazi, na bilo kom javnom mestu, i ovde u Narodnoj skupštini i na ulici, i u televizijskoj emisiji i ne može po dva izgovora, jer to je izigravanje, valjda u nadi opet da smo mi krezuba Srbija koja je polupismena. Ne može da kaže pod izgovorom sudijske samostalnosti, nezavisnosti i slobode govora, izražavanja mišljenja. Kaže - ovo pričam kao Miodrag Majić, a ne kao sudija Apelacionog suda.

Ako je tako, zašto je najavljen u toj emisiji „Utisak nedelje“ kao sudija Apelacionog suda? Ne ide i jedno i drugo, jer Miodrag Majić da nije sudija Apelacionog suda ne bi vredeo ništa. I ovako ne vredi baš mnogo, ali ipak je sudija i ja poštujem njegovu sudijsku funkciju, a kako on poštuje svoju sudijsku funkciju, o tome ćemo malo da popričamo.

Nisu samo zakoni ti koji određuju šta ko može ili ne može da radi. Mi kao narodni poslanici imamo Poslovnik, imamo Kodeks ponašanja, pa i sudije imaju neki svoj etički kodeks koji je utvrdio VSS, objavio u „Službenom Glasniku“ 96 iz 2010. godine, znači nije ga objavila vlast Aleksandra Vučića i režim Aleksandra Vučića, već prethodni režim. Majić ga je verovatno i pisao, računajući kakvo je imala poverenje Nata Mesarević u njega, jer on je jako brzo došao do sudije Apelacionog suda, pa se u tom dokumentu između ostalog u članu 2. kaže – sudija u obavljanju sudijske funkcije svojim ponašanjem u sudu i van suda odražava jače poverenje javnosti i stranaka u postupku i nepristrasnost sudija i sudova.

Pa da bi usaglasili svoj kodeks, sudije su ubacile i bliže razradile član 154. Ustava Republike Srbije u kome se kaže da je zabranjeno političko delovanje sudija – zakonom se uređuje koje su druge funkcije, posao ili privatni interesi spojeni sa sudijskom funkcijom, pa to piše i u stavu 6. člana 2. Etičkog kodeksa – sudija mora da izbegava učešće u političkim aktivnostima koje mogu da ugroze utisak nepristrasnosti. Pa u poslednjem stavu člana 2. kaže se – sudija je dužan da van suda u svojim ličnim odnosima sa pripadnicima pravne profesije izbegava situacije koje bi opravdano mogle da izazovu sumnju u njegovu nepristrasnost, a pričamo o emisiji gde je bila, reče kolega Mirković – Marinika Tepić.

Razumeo bih da je to bio jedan sudija Apelacionog suda, jedan sudija VKS ili možda više sudija iz apelacionih sudova pošto ih ima više, pa da neke svoje pravne argumente zbog nekog napretka u radu pravosuđa razmeni, ne, ovo je čista politička emisija gde se daju isključivo političke ocene određenih događaja i stvari u Republici Srbiji. Ništa drugo.

Da bi pokazao kakav sve besmisao sprovodi sudija Majić kao sudija Apelacionog suda, moram još jedan deo Etičkog kodeksa da pročitam. Znači, ovo je obavezujući dokument za sve sudije. Ustanovio ga je VSS i objavio u „Službenom Glasniku“. Znači, svaki sudija mora da ga zna.

Sudija mora da se uzdržava od nedoličnih postupaka, kao i od postupaka koji mogu narušiti poverenje javnosti u sud. Dobro. Šta ćemo sada sa Majićevom izjavom – pravosuđe u Srbiji funkcioniše u atmosferi preživljavanja i strahu da je u takvim uslovima nemoguće ostvariti funkciju koja je pravosuđu poverena u demokratskom društvu.

Nas napadaju da mi narodni poslanici narušavamo samostalnost i nezavisnost sudija, a ako pročitate šta rade nosioci pravosudnih funkcija, pokušavaju da stvore nepoverenje kod građana u nosioce pravosudnih funkcija u naše sudove i samim tim i uopšte izbor nas kao narodnih predstavnika.

Sudija je dužan da čuva ugled suda i sudijsku funkciju kroz pisanu izgovorenu reč. Čini mi se da se tu oglasilo neko udruženje sudija i tužilaca. Sudija je kao lice izloženo stalnom sudu javnosti, slobodno i svojevoljno prihvata lična ograničenja koja mu nameće sudijska funkcija.

Pa, izvinite, Miodrag Majić se polaganjem sudijske zakletve odrekao nekih građanskih prava i postavio sebi ograničenja koja sada ne poštuje, a to je da on daje političke stavove i političke ocene. Kao jedan primer, Srbija je postala zemlja apsurda, ovde komedijaši postavljaju pravila, a od genijalaca prave kriminalce i budale. To je izjavio jedan sudija Apelacionog suda. Samo ne znam ko je ovde komedijaš, na koga je mislio, bolje da je imenovao. Da li je mislio na kolegu Martinovića, na mene, na nekog ovde, na predsednika Vlade, na predsednika Republike, na ministre, možda i na kolegu Marijana Rističevića?

Ali, isto tako ne znam da li je za genijalca mislio da je Dragan Đilas? Evo, u toj istoj emisiji Marinika Tepić je branila Đilasa govoreći da mi provlačimo Đilasa kroz blato i pravimo od njega fašistu. To niko nije ovde rekao. To niko ovde nije njega optužio za fašizam, jesam ja Majića optužio za presudu koja je uvod u fašističku ideologiju, ali Đilasa niko nije optužio za fašizam. A, to da je lopina, to jeste i to najgore vrste. Znate, kada neko ima toliko para, ne može da opravda odakle mu taj novac, sigurno nije zarađen i stečen u skladu sa zakonom.

Znači, bavili su se svim i svačim, od izbora predsednika Vrhovnog kasacionog suda, do toga šta to radi Narodna skupština. Pa isto tako za presude koje smo čitali, nije problem da neko pročita neku presudu iako ne znaju čije su, znači sada se vraćam na onaj početak krezube Srbije koja je sada na vlasti, da mi ne znamo čije su presude.

„Oni su tokom izbora prvog sudije u zemlji isključivo govorili samo o meni, i to u prisustvu predstavnika VSS koji bi trebao da štiti sve sudije, ne samo mene“. Možda bi on bio i u pravu, ali na prvom mestu, on mora da poštuje taj VSS, svakog kolegu sudiju, svaku presudu koja je napisana, svaki stav Vrhovnog kasacionog suda, pa da dobije tu punu zaštitu koju ima. Još nešto, jako je teško braniti sudiju Majića, zato što ovde govorimo, ne o nekim diskrecionim pravima sudija u sudijskom postupku, nego o materijalnim dokazima i činjenicama koje ne može niko da ospori.

Tu se umešala i profesorka Pravnog fakulteta, gde pokušavaju da do kraja unize Narodnu skupštinu, pa na pitanje - da li je normalno da se u Skupštini komentarišu i čitaju sudske presude, Bajović je rekla da je teško napraviti distinkciju gde prestaje sloboda govora, a počinje govor mržnje, naravno da to ne priliči jednom parlamentu, a možda je i bila namera da se ta institucija obesmisli, rekla je ona, napominjući da postoje drugi problemi.

Sada ja moram da postavim pitanje, da li su suđenja javna? Jesu. Mislim da samo suđenja kada su u pitanju poveravanje dece, imaju određen stepen javnosti, ne potpunu, a sva druga od parnica, do krivičnih postupaka su javna suđenja. Hoće neko da me ubedi da neka presuda koja je pravosnažna, okončana, ne može da bude predmet debate u Narodnoj skupštini zato što to nekome nije normalno. Ja kažem da taj koji to kaže, nije normalan.

Postoji više razloga zašto je to tako, ali jedan od najvažnijih jeste da Narodna skupština donosi zakone po kojima sude sudovi i sudije. Da smo mi ti koji određujemo pravni okviru za rad sudova, ne ulazeći u to kakve će oni presude da donose. Onaj, još jedan važniji razlog je da ukoliko primetimo da naši zakoni koje mi donosimo u nekom delu nisu baš potpuno razumljivi ili ispravni, da budu i promenjeni. Ali, na svaki mogući način pokušaće da od Narodne skupštine naprave nešto što ne predstavlja građane, ili ako predstavlja građane, da je to ona krezuba Srbija i da su oni kulturna elita i intelektualna elita koja je greškom naroda sada na vlasti.

Ono najvažnije, ne libe se ni od čega da unize Narodnu skupštinu i narodne poslanike. „Stvorili smo društvo međusobne mržnje, polarizovano do krajnjih granica, a kada dođemo do ovakve debate u Skupštini, došli smo do ivice iza koje ide nasilje“, ocenjuje u „Utisku nedelje“ sudija Apelacionog suda, Miodrag Majić.

Sad, znači mi koji nismo pretili nikome, nismo napali nikoga, samo zbog debata koje vodimo kao rezultat imaćemo nasilje. Kao da se kolega Martinović sam sebe udario na sednici odbora, a nije to uradio Boško Obradović. Kao da je sam sebe udario ovde ispred stola predsedavajućeg, a nije to uradio Boško Obradović. Kao da je Marijan Rističević sam sebe udarao ispred Skupštine, a nije to radila klika okupljena oko Boška Obradovića. Kao da je Maja sama sebe napala u svom kabinetu, a nije to uradio Boško Obradović. Kao da smo mi za Ivanjdan pokušavali da upalimo Narodnu skupštinu, a nije klika koju podržava sudija Majić i koju predvodi Dragan Đilas.

O kakvom to nasilju oni govore? Jel o onom nasilju jednog tabloida na kome je nacrtana snajperska puška koja je uperena predsedniku u grudi? Jel o tom nasilju govore? Ili, jel govore o onom nasilju, ta intelektualna elita, kada Brkić poziva da se najmlađem sinu Aleksandra Vučića sudi iako danas ima nešto više od tri godine? Gde je bila ta intelektualna elita kada su narodni poslanici bivšeg režima nosili vešala po Beogradu? Kada su sačekivali svoje nove kolege pejntbol puškama? Jel o tom nasilju Majić mislio?

Ne znam o kom drugom bi mogao da misli. Verovatno o tom. Ili pokušava jedan tragičan slučaj bivšeg kolege koji se nije bavio politikom tri godine, neću ime da spominjem zbog poštovanja prema porodici, da jedan takav tragičan slučaj zloupotrebljava u političke svrhe. Ljudi moji, to je morbidno. To je bez ikakvog dostojanstva, to je dno ljudskog dostojanstva. Ne postoji ništa gore, ništa niže u politici. To nije čak ni za politiku. Ali, o tome će da piše Majić, da izaziva sumnju, da plaši ljude.

Samo na jedno pitanje koje sam mu postavio ovde nije odgovorio u toj emisiji, samo na jedno.

Rekao sam da je u jednom delu bio možda i u pravu, kada je rekao – opasne su veze političara i sudija, ali mi nije odgovorio koliko su opasne veze sudija sa ambasadorima koji su ovde. To kad mi bude odgovorio i da mi da odgovor zašto tako misli i da li je njegova nevladina organizacija finansirana od neke od tih ambasada, e onda možda budem počeo da menjam mišljenje o njemu, a ovako, izvinite, zadržaću jako loše mišljenje o njemu dokle god prvo prestane da krije da je izabran na predlog JUL-a za prvi sudijski mandat i da odgovori na ovo pitanje koliko su opasne veze sudija sa ambasadorima drugih zemalja.