Dame i gospodo narodni poslanici, zajam o kome danas raspravljamo na sednici vezan je za infrastrukturu u oblasti kulture i već mogu da zamislim određene tabloide bivšeg režima kako već napadaju i Vladu Republike Srbije i predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića i Narodnu skupštinu zašto zadužujemo državu za jednu ovakvu oblast i uvek će spominjati da je bolje da smo taj novac iskoristili za recimo izgradnju škola, dečijih bolnica, vrtića, puteva.

Napadaće nas za sve ono što mi već radimo, a što oni nisu radili dok su bili na vlasti. To je čini mi se jedan ozbiljan problem u njihovim glavama kako da to prikažu da su oni bolji, a da smo mi rasipnici i čini mi se kao da imaju želju da nas čitav narod, prikažu da nije dostajan toga što živi u Srbiji i da nije dostojan i da ima pravo na jedan normalan život.

Evo, ako pogledate samo neke od tema koje su otvorili na raznim društvenim mrežama, spominju i onog Dejana Atanackovića, pa kažu – umetnik iz Firence. Pa kažu – ponavljamo umetnik iz Firence, profesor iz Firence. Pa šta? Da li su naši profesori i naši umetnici koji žive ovde u Srbiji manje vredni nego oni? Nisu. Jel on nešto vredniji od bilo kog čoveka u ovoj sali ili u bilo kom naselju, selu, zaseoku u Srbiji? Nije.

Ali im je bio potreban da napadne jedan deo našeg kulturno-istorijskog nasleđa i nije ovde reč o novcu, nego o tom nasleđu. Mi bismo nasleđe koje ima kulturno-istorijsko koje ima srpski narod da sačuvamo. Ima mnogo razloga. Oni bi da ga unište. Ono što nisu uništili komunisti, nisu uspeli za 50 godina, to sada treba da urade ovi koji su jedno vreme vladali Srbijom, bivši režim Dragan Đilas i ostala ekipa, da kroz privid građanske demokratije Srbi prestanu da budu Srbi, da se odreknu svega.

Mi smo jedini narod iz bivše Jugoslavije, one velike koji nema problem ni sa svojim kulturnim nasleđem, ni sa svojom istorijom. Ne moramo da izmišljamo, ne moramo da pravimo, ne moramo da dokazujemo ono što je dokazano i poznato i u naučnom svetu prihvaćeno.

Zašto bi se toga odricali? Pa, ako čuvamo tu tradiciju, to naše kulturno nasleđe, snažimo nacionalni duh i kolektivni duh naroda i takav narod ima velike šanse da u ovom surovom svetu opstane. Ako se odrekne svoje kulture, svoje tradicije, svoje istorije, nestaće i mnogi su tako nestajali. Niko nema pravo pod izgovorom nekog svetskog poretka, nekog novog društva, nekog drugog uređenja, da nas tera da to uradimo, a to radi baš bivši režim i to ne samo zarad sebe, i ne samo zarad svojih interesa, mnogima smeta to što srpski narod jeste naučno i istorijski dokazan.

Svi bi da nešto otimaju od srpskog naroda. Pokušavaju da nam otmu jezik. Pokušavaju da nam otmu i pismo, pa latinica kojom pišu je Vukova latinica. Pokušavaju da nam otmu naučnike. Može Nikola Tesla da bude naučnik sa današnje teritorije Hrvatske, ali je Srbin. Jel bi Mihajlo Pupin možda bio onda iz Austrije? Zato se javljaju Dejan Atanacković, Đilas i ostala kompanija koji kažu da je spomenik Stefanu Nemanji ruglo Beograda, da je to 23 miliona evra potrošeno da bi se oprao novac i pokralo nešto. Oni su pokrali i opustošili Srbiju. Bili su im važni samo džepovi, nije bitno što je srpska država počela da nastaje pre 600, 700, 800 godina, to nije bitno. Nije bitno što možemo da dokažemo da smo na ovim prostorima mnogo duže nego što bi neki hteli da budemo i što smo opstali mnogo duže nego što su mnogi drugi i onda ćemo uvek imati u toj građanskoj opciji, tu priču kako nismo dostojni da negujemo svoju kulturu i istoriju.

Imamo i u novije vreme čime da se pohvalimo. Moja koleginica iz Požarevca pričala je o galeriji Milene Pavlović Barili. To je samo jedan deo, samo jedan deo, a setite se samo šta je bila njihova kultura, a ja ću da kažem. Kada smo donosili Zakon o javnim nabavkama 2012. godine, najviše su se brinuli kako će da se sprovodi Zakon o javnim nabavkama u oblasti kulture. Znate zašto? Zato što su hteli da se zakon ne sprovodi ne zbog kulture, nego zbog sala za koje su trošili novac za njihovo renoviranje, a bile su srušene. To je bila njihova oblast kulture. Ko se god od njih dohvati u oblast kulture, on je postojao sve nekulturniji pod izgovorom da mu je narod, nije zaslužan da ima bolji odnos kulture prema tom istom narodu i tom istom vaspitavanju naše dece.

Sasvim sam siguran da će i ovaj zakon iste napade da doživi kao spomenik Stefanu Nemanji i uvek će na sve moguće, šta god da uradimo, da nas napadaju. Zamislite, apsurd, da kada je napravljen prvi Klinički centar u Srbiji i u Nišu, oni nama pričaju kako novac treba ulagati u bolnice. Kada smo izgradili više autoputeva nego što je i jedna druga vlast pre nas i to svi zajedno, pričaju nam oni koji su krali državu, pravili stelt puteve, kako novac treba da ulažemo u puteve. Oni koji nam pričaju da trebamo da brinemo o našim zdravstvenim radnicima, a naši zdravstveni radnici 2012. godine su bili na kolenima na ivici siromaštva, a napravili smo dve bolnice za manje od šest meseci zbog ove pandemije i oni sad nas uče kako trebamo da vodimo Srbiju.

Koji god deo društvenog života da su dotakli, oni su ga upropastili i postali bogatiji. Srbija treba na prvom mestu da neguje, osim što obnavlja zemlju, treba da neguje istoriju kulture, sećanja, razvitak kulture i očuvanje sopstvene istorije radi sačuvanja svog nacionalnog, kulturnog i bilo kog drugog identiteta.

Tako da, u svakom slučaju šta god da priča bivši režim, ovo treba da se izglasa, treba ulagati u oblast kulture baš iz razloga da se sačuvamo onakvi kakvi jesmo i da izdržimo u svim ovim vremenima koja dolaze u budućnosti.

Dame i gospod narodni poslanici.

Kao što se često pomisli u našoj javnosti da je Komisija za zaštitu konkurencije ta koja ima primarnu ulogu da zaštiti krajnjeg potrošača od monopolskog položaja pojedinih učesnika u trgovini. Međutim, sama suština rada ove Komisije mnogo je ozbiljnija i dublja nego što to običan građanin može da pomisli, a verujem i većina nas narodnih poslanika jer je teško razumeti ko je sve posledice možemo da imamo u slučaju da Komisija ne radi svoj posao ili ne postoji. Ovde je reč o jednom jako važnom organu koji odgovara za svoj rad, pre svega Narodnoj skupštini. Mi kao narodni poslanici u obavezi smo da ukoliko taj organ radi kako treba, da uživa našu punu podršku i zaštitu od svega onoga što može da im se desi u njihovom radu.

Da li je uvek bilo baš tako? Pa, ne mogu da kažem da jeste. Često naši organi koje smo postavili da bi regulisali određena dešavanja u ekonomskom, političkom i svakom drugom životu Republike Srbije budu ometana u vršenju te svoje primarne funkcije. Pre svega, ako neko ima monopolski položaj na tržištu, nije samo pitanje po kojoj će ceni da pruža svoje usluge ili prodaje svoju robu i da na taj način štitimo krajnjeg potrošača, odnosno konzumenta robe i usluga, već ako neko ostvari taj monopolski položaj on počinje da kontroliše sve privredne tokove u Srbiji.

Na žalost, imamo jako bolna iskustva iz prošlosti da se to dešavalo. Cilj svake države jeste da se u najvećem delu izdržava od domaće potrošnje. Domaća potrošnja pokreće na prvom mestu domaću privredu, a količina domaće potrošnje opredeljuje državi saznanja u kakvom ekonomskom i socijalnom statusu ima svoje građane.

Druga stvar, vezano za domaću potrošnju jeste i učešće svih dobavljača u tom procesu i nekoj trgovini ili pružanju usluge. Imamo jedno jako loše iskustvo kako to izgleda kada Komisija nije postojala, čak i kada je postojala bila ometana od raznih državnih organa, sudova, od predsednika Vlade i nije mogla da zaštiti, odnosno ostvari svoju primarnu delatnost zbog čega je osnovana od Narodne skupštine.

S druge strane, zbog nepostojanja ili nemoći Komisije da uradi ono što se od nje očekuje imali smo jednu jako duboku ekonomsku krizu u kojoj je jedan mali broj ljudi sticao veliku ekonomsku dobit, a pri tom je uništavan svaki sektor u Srbiji koji je imao bilo kakve veze sa delatnošću koja se obavljala na toj teritoriji.

Početak tog jednog zločinačkog, ekonomski zločinačkog poduhvata koji je bukvalno osiromašio ne samo građane, već i onaj zdravi deo i realni deo srpske privrede, započeće 2005. godine. U tome su učestvovali, mogu da kažem i tadašnji predsednik Vlade Vojislav Koštunica i mnogi drugi, naravno uz posredovanje i predsednika Republike Srbije Borisa Tadića. Reč je o preuzimanju C marketa od strane kompanije Delta. Tada Komisija nije postojala, možda je postojala neka Vladina, ova kakvu sada imamo, ne. Ona je započela sa radom februara meseca 2006. godine, čini mi se. Ovde je reč o 2005. godini kada za 44 miliona evra i stečaja, uz saglasnost Trgovinskog suda koji je vodio stečajni postupak, kompanija Delta postaje vlasnik 60% udela, odnosno imovine C marketa.

Pričam o 44 miliona evra, ali pričam i o 64% tržišta i udela na tržištu koji je imala kompanija Delta i koji je dobila preuzimanjem C marketa. Kada kontrolišete 2/3 tržišta, vi kontrolišete sve, svakog dobavljača, bez obzira da li je proizvođač, da li je uvoznik, da li je velikoprodaja. Sve privredne tokove u Srbiji.

Kada imate 2/3 tržišta, vi određujete rokove po kojima ćete da platite robu, uslove kako ćete da je nabavite i kako ćete da je prodajete, koliko će dobavljač da vam plati što ćete da prodajete njegovu robu, sa kojim rokovima ćete da mu plaćate robu i na koji način ćete da gomilate njegov kapital na svojim računima ili imovini kompanije kojom raspolažete?

Takav jedan potez koji je napravljen 2005. godine i koji nije mogao da se desi bez političke podrške države, pre svega mislim na tadašnjeg predsednika Vlade, Vojislava Koštunicu, njegovu Vladi, ali i sudova koji su u tome i te kako učestvovali.

Šta su rekli tadašnji nekakvi ekonomisti, analitičari? Kažu da je to presedan i ukazuju na to da je bez odgovarajuće reakcije državnih organa. Prošla je i činjenica da jedan čovek na poziciji direktora firme koja se prodaje i na čelu firme koja se kupuje.

Obzirom na to da je Delta već vlasnik Maksi diskonta, da je kupila Pekabetu, kupovinom C marketa, Delta bi mogla da postane monopolista kada je reč o trgovini. Tu bi trebalo da reaguje antimonopolska komisija i da utvrdi koliki procenat tržišta Delta ima. Možda je bila pri Vladi ta monopolska komisija, ali ne ova kakvu sada imamo.

Znači, kupovinom C marketa, Mišković je postao 2/3 vlasnik Srbije. Počeo je preko svoje kompanije da isisava novac, da uzima, da otima od svakog dobavljača, jer ako se ne prihvate njegovi uslovi neće nabavljati robu i nabavljaće robu od konkurentske firme. Rokovi su bili bajkoviti, godinu i više dana.

Preduzeća koja su bila prinuđena da rade sa „Delta kompanijom“ da bi pokrivali svoju likvidnost podizali su kredite koji su bili indeksirani u evrima, a Centralna banka da bi još više osiromašila te dobavljače, a pomogla Miškoviću da postane bogatiji određivala je visoke kamatne stope na dinarske kredite, pa su mogli da biraju hoće li da se izlože riziku promene kursa dinara u odnosu na evro ili će bez rizika da kupe kredit koji ne mogu da otplate. Rezultat je bio da ni jedan, ni drugi kredit nisu mogli da otplate, jer je kompanija „Delta“ raznim špekulacijama kupovala devize na tržištu, držala na raznim računima sestrinskih kompanija bo belom svetu i plaćala robe i usluge koje je konzumirala posle godinu dana 20% i 30% jeftinije u evrima nego što je to bilo u trenutku nastanka dužničko-poverilačkog odnosa.

Mnoge kompanije su tada otišle iz Srbije, mnoge kompanije su propale u Srbiji da bi „Delta lend“ bio bogatiji. Pričam ne samo o stotinama miliona evra, pričam i stotinama hiljada izgubljenih radnih mesta, sve zato što, na prvom mestu, država nije htela da radi svoj posao.

Kako se dalje odvijala situacija? Valjda zbog pritiska koji je Srbija trpela, jer, znate šta, srpsko tržište je zanimljivo i drugima, Mišković dolazi na ideju da proda svoj trgovinski lanac, zaradio je dovoljno novca. U toj transakciji treba da se zaradi još malo.

Da ne bi neko rekao da ja pričam neke stvari koje nisu osnovane govorim vam sledeći primer kako je Narodna skupština postupala tada. Da bi se uvećala vrednost imovine koju je Mišković hteo da proda morali ste da napravite neke zakonske pretpostavke po kojima će ta vrednost da postane još veća. Narodna skupština jula meseca 2010. godine, na predlog ministra trgovine, Slobodana Milosavljevića, donosi nov Zakon o trgovini, zakon kojim direktno povećava vrednost imovine kojom raspolaže „Delta kompanija“.

U članu 45. zakona se kaže – za trgovinske formate čiji ukupni prodajni i skladišni prostor iznosi preko 2.000 kvadratnih metara bruto površine izrađuje se studija uticaja na strukturu tržišta. Studija uticaja naročito sadrži ocenu u pogledu interesa potrošača i drugih kupaca za postojanje trgovinskog objekta date površine i namene, potrebe postojanja različite strukture različite strukture trovinskih formata i različitih trgovinskih subjekata na širem i užem tržišnom području, potrebe unapređenja trgovine uvođenjem novih oblika prodaje i distribucije robe, itd., da ne čitam.

Znači, niko nije mogao ni jedan ozbiljni trgovinski format da otvori u Srbiji bez ove studije koju je bilo nemoguće dobiti kao pozitivnu. Ako bi se neko pobunio od narodnih poslanika opozicije bio bi napadnut da štiti interese velikih trgovinskih lanaca, a ne malih pružaoca trgovinskih usluga, a te male više niko nije mogao da zaštiti zato što je Mišković kontrolisao 65% tržišta. Bili su osuđeni na propast gde god se nalazila „Delta“, jer niti su mogli da nabave robu po uslovima po kojima je kupovala „Delta“, ni po ceni, ni po drugim rokovima.

Narodna skupština usvaja ovaj zakon. Na taj način smo oterali već i „Ikeu“ i „Lidl“ i svakog drugog, svaki drugi trgovinski lanac koji je hteo da bude prisutan u Srbiji.

Da je to tako govorim, a činjenica je šta se dešavalo sledeće. Pričam o julu 2010. godine. Jula 2011. godine započinje formalna prodaja jednog dela „Delta kompanije“, odnosno „C–marketa“ i povezanih lica koja su to radila u „Delta kompaniji“. Naša Komisija dva puta odbija da da saglasnost. Dva puta Upravni sud poništava odluku Komisije za zaštitu konkurencije i dva puta je vraća na ponovno odlučivanje, da bi iz trećeg puta Komisija dala pozitivno mišljenje. A, što ga ne bi dala?

Jesu li imali podršku Narodne skupštine? Nisu, to se vidi po Zakonu o trgovini iz 2010. godine. Jesu li imali podršku pravosudnih organa? Nisu, jer su sudovi donosili odluke, iako su odluke Komisije bile potpuno u skladu sa zakonom. Jesu li su imali zaštitu Ministarstva trgovine? Nisu. Jesu li imali zaštitu predsednika Vlade? Nisu. Jesu li imali zaštitu predsednika Republike tada, Borisa Tadića? Nisu. Naprotiv, svi su oni učestvovali u tome da se Mišković još više obogati. Svi do jednog.

Tadić je išao da pregovara sa „Delezom“, da im potvrdi svoju odanost Miškoviću i transakciji Zakonom o trgovini iz 2010. godine. Cvetković je pregovarao sa Miškovićem, pomagao mu da se ta transakcija obavi. Šta su rekli na kraju? „Delez“ kupuje „Maksi“, odnosno trgovinski lanac koji pripada „Delti“, za 932,5 miliona evra. Pazite, 2005. godine je Mišković to kupio za 44 miliona evra, samo 44. Na ovaj iznos treba dodati 300 miliona evra dugova koje kupuje „Deleze“, koji su nastali neplaćanjem obaveza dobavljačima koji su snabdevali „Delta“ kompaniju i tih 300 miliona evra „Delta kompanija“ je na razne načine rasporedila po svojim sestrinskim i povezanim licima u okviru Miškovićeve imperije.

Kako prolaze mali akcionari? Nikako. „Deleze“ je kupovinom preuzeo sve obaveze „Maksija“, pa i sudske sporove. Čuli smo za spor sa deoničarima „C-marketa“ i „Delez“ poštuje zakone u svim zemljama pa će tako uraditi i u Srbiji.

Jelena Krstović je napomenula da je odbačena žalba deoničara „C-marketa“ tako da „Delez“ neće imati nikakvih problema kada je u pitanju pravni spor u vezi sa privatizacijom „C-marketa“. Sud je potpuno očistio sve Miškovićeve dugove, prevalio ih je na obične građane. Više ništa ne duguje.

Šta kažu dalje iz „Delte“? Da je to srpska kompanija i da porez ostaje ovde. Tačan iznos još nije poznat, jer se tek rade finansijski obračuni. Sredstva od prodaje uložićemo u agrar, primarnu proizvodnju voća i povrća. Povećavamo naš voćnjak u Čelarevu, a novac će biti usmeren i u nove tehnologije u agraru. Deo sredstava će ići u izgradnju šoping molova, pa se priprema početak radova u Bulevaru Despota Stefana i na Autokomandi. U planu su i centri u Banjaluci i Novom Sadu.

Dame i gospodo narodni poslanici, ništa od ovoga nije ispunjeno. Novac je ispumpan iz Srbije, završio je jednim delom u Sloveniji, jednim delom je završio u Bugarskoj, jednim delom i to najvećim na Kipru. Nigde više, ni porez nije plaćen u Srbiji. Sve laži. Sve je laž do laži.

Dok nas iz Delte tako obmanjuju, šta kaže premijer tadašnji Mirko Cvetković? „Siguran sam da će velikih ulaganja biti još i da će Srbija ove godine ostvariti planirani nivo investicija od tri milijarde direktnih investicija belgijskog Deleza od skoro milijardu evra, jedne od najvećih u poslednjih nekoliko godina.“ To je ta njihova najveća strana investicija, prodaja imovine koja je kupljena iz stečaja od države. Time se hvali i Đilas. Time se hvalio i Mirko Cvetković. Time se hvalio i Boris Tadić. Time se hvalio i Balša Božović. Time se hvalio i ovaj predsednik Fiskalnog saveta. Ne znam samo da li je možda i „Ces Mekon“ učestvovao u ovome, u o voj nečasnoj celoj priči.

Znači, ništa od svega ovoga se nije desilo. Nismo suštinski imali te prave, stvarne investicije strane u Srbiji. Jer, nije isto kada na livadi napravite fabriku i u nju zaposlite ljude, s tim da to ne može da se meri. Kada kupite trgovinski lanac i zaposlite ljude koji već rade u njemu i to prikažete kao stranu investiciju, a od te strane investicije novac je završio u egzotičnim poreskim rajevima. Tako su vodili državu do 2012. godine. I to im je bilo malo.

Šta kaže Miodrag Kostić? Ne vidim ništa dramatično u odluci Miškovća, mada je priznao da bi više voleo da je ostao u društvu velikih srpskih biznismena itd, da ne čitam eksponente politike bivšeg režima.

Dame i gospodo narodni poslanici, i to im je bilo malo. Nije samo Zakon o trgovini promenjen 2010. godine da bi se Mišković još više obogatio. Promenjen je još jedan zakon, jer je trebao da bude amnestiran za sva krivična dela koja je radio u privredi, za koje je povlačio krivičnu odgovornost, a i ovaj novac koji nije mali i koji je Srbiji u tom trenutku bio preko potreban, koji je izneo van Srbije. Te iste 2011. godine menja se i Zakon o deviznom poslovanju, i po tom zakonu iz 2011. godine Delta je mogla da iznese novac iz Srbije, da avansira plaćanja roba i usluga i da nikada ne uveze tu robu, nikada ne uveze te usluge i nikada ne vrati devizna sredstva u Srbiju. Zašto bi to i radio, ionako je zarađivao na rastu kursa evra, na propadanju standarda života građana i propadanju srpske privrede.

Sada, neka me neko ubedi iz bivšeg režima da Mišković nije imao podršku za sve ovo što je radio. Neka me ubede ovi iz bivšeg režima koji bi ponovo na vlast, pre svega mislim na Đilasa i Šolaka, a da ne sarađuju sa Miškovićem, da bi on opet u nekoj situaciji sve ovo ponovio samo sa nekom drugom kompanijom. Mene niko ne može da ubedi.

Naš posao, narodnih poslanika, jeste pre svega da one državne organe koji nama odgovaraju za svoj rad zaštitimo od bilo kakvih spoljnih uticaja, da očekujemo od njih da rade u skladu sa zakonom, da u skladu sa zakonom koji smo mi izglasali donose odluke i regulišu ono za šta smo očekivali da bude regulisano kada smo ih osnivali, da kao narodni poslanici postavimo sve institucije na svoja mesta i ne dozvolimo da više bilo ko, bilo kada, na bilo koji način, ponovi nešto što je uradila Delta kompanija sa Srbijom, sa srpskom privredom i sa srpskim građanima. Jedna jako teška i bolna lekcija.

Tako da, ne vidim nijedan od razloga, pošto je izveštaj sasvim korektan, tačno su opisane nadležnosti koje ima Komisija, šta su radili sa tim nadležnostima u 2019. godini, kakvi su njihovi kadrovski kapaciteti, kakve imaju planove za stručno usavršavanje kadrovskih kapaciteta i za još bolji rad te Komisije, tako da ne vidim nijedan razlog zašto ne bismo ovaj zaključak koji je predložio Odbor za privredu usvojili i na plenumu Narodne skupštine.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, sam Predlog zakona o saradnji sa Republikom Severnom Makedonijom u oblasti borbe protiv trgovine ljudima govori nam jednu jako važnu činjenicu koja se proteklih decenija nekako uvek gurala u stranu, a to je da sa Severnom Makedonijom i njenim građanima delimo isti ekonomski prostor, da imamo mnogo toga zajedničkog i da probleme koje imamo jesu zajednički u jednom delu i da te zajedničke probleme treba da rešavamo.

Srbija je unazad nekoliko godina i često napadana od svojih komšija, čini mi se najviše iz razloga ne jačanja srpskog velikonacionalizma, jer toga u Srbije u ozbiljnoj meri nije bilo, nego zbog ekonomskog razvoja Republike Srbije, čini mi se da ti političari koji su u tim trenucima vodili svoje zemlje, na prvom mestu, nisu bili odgovorni ni prema svojim građanima, jer ne mogu da zamislim da neko napada ekonomski razvoj svog suseda, a da ne vidi u tome priliku da i on nešto profitira, odnosno da svojim građanima podigne životni standard.

Znate koliko nekoga u Hrvatskoj brine što Srbija možda dva ili tri puta ima veći rast BDP nego što ima Hrvatska ako od tog rasta BDP Srbije on u nekom povezanom nizu dobije bolji životni standard.

To je odlika bila nesposobnih političara koji su želeli da svoje unutrašnje probleme prevale na Srbiju ili na taj sukob sa Srbijom, jer čini mi se da je Srbija u regionu uvek trebala da bude dežurni krivac, da za te svoje probleme, koji su čisto unutrašnje prirode, okrive Srbiju.

Meni je drago što naše komšije iz Severne Makedonije Srbiju ne gledaju kao neprijatelja i ne trebaju. Dokazali smo više puta da želimo da sarađujemo sa Severnom Makedonijom, da želimo da razvijamo dobre i političke i ekonomske i svake druge odnose. U tome u prilog ide to da je Srbija jedan deo svojih vakcina protiv Kovida ustupila građanima Makedonije kao izraz i dobre volje, ali i želje da se našem susedu zaista pomogne po pitanju suzbijanja ovog Kovida.

Drugi zakon, čini mi se, da je mnogo interesantniji jer problematika duže traje, a i više utiče na sve tokove društvenih života i u Srbiji i u zemljama u okruženju, a kao što znamo i u EU. Reč je o Sporazumu sa Evropskom agencijom oko čuvanja graničnih pojasa.

Tu moram da kažem da osim što smo dobili i ozbiljne probleme kada je započela migrantska kriza, a započela je negde 2015. godine, Srbija je opterećena fiskalnom konsolidacijom i pokušajem oporavka svoje sopstvene privrede, opterećena ponižavanjem od dela međunarodne zajednice da je Srbija kriva za sve što se ovde dešavalo devedesetih godina.

Nažalost, i samoponižavana od bivšeg režima, zatekla ju je i migrantska kriza. Mnogi misle da tada Srbija nije bila na određenom skeneru. Jeste i te kako. I te kako, jeste došlo do promene vlasti, jeste da je Srbija dobila priliku, ali i u jednom delu međunarodne zajednice koji Srbiji nikada nije bio naklonjen, očekivali su i našu grešku.

Grešku da bi opravdali sve ono što je rađeno prema Srbiji devedesetih godina, da bi Srbija i Srbi, pre svega, bili prikazani kao varvari, kao siledžije, kao nasilnici i da uvuku Srbiju u svoje probleme i da na taj način i reše migrantsku krizu praveći od Srbije zemlju koja će da zaustavi migrantsku krizu a sve one negativne posledice u tom zaustavljanju i sama Srbija snosi.

Zaista bih hteo da kažem i da odam priznanje, pre svega, pripadnicima MUP i čitavoj Vladi koju je predvodio Aleksandar Vučić, zato što je Srbija taj ispit položila. Za razliku od mnogih zemalja koje su se smatrale i samoproglašavale da su mnogo bolje uređene, mnogo više civilizovane i mnogo više humane nego Srbija.

Tim ljudima koji su došli, ne ulazim u to da li su to ekonomske prirode, političke prirode, bezbednosne prirode kojima se Srbija našla na ruti nikome od njih od državnih organa dostojanstvo nije narušeno. Delom i što je Srbija imala gorka iskustva sa sopstvenim narodom a velikim delom i što Srbi nisu takvi, iako su nas takvima prikazivali.

Tada je Srbija počela da stiče ogroman ugled u međunarodnoj zajednici, ne samo među političarima, već i među običnim građanima koji su iz ko zna kojih razloga pratili situaciju vezano za migrantsku krizu i kakav odnos imaju migranti na putu ka njihovom nekom odredištu koje su oni sami sebi zacrtali.

Nažalost, gospodine ministre, rukovodstvo Srbije je zbog toga bilo napadano iznutra. Bio sam svedok ovde više puta od poslanika koji su podržavali dragana Đilasa kako napadaju i predsednika Srbije i predsednika Vlade dok je bio Aleksandar Vučić i sve ministre unutrašnjih poslova i ministra odbrane, u krajnjem slučaju, kako Srbija postaje izbeglički raj, kako se Srbi proteruju i da se na tim prostorima naseljavaju izbeglice, kako se prave čitava naselja.

Čitave teorije zavere smo slušali, ne samo u medijima, nego, nažalost i ovde u Narodnoj skupštini. Njihovo pravo je bilo da o tome govore, neću u tome da ih sprečavam, ali naše je pravo bilo da zatražimo i njihovu odgovornost na nekim izborima što se i desilo pre nešto malo manje od godinu dana.

Kao posledica jedne takve neodgovorne politike koja je vođena i u delu medija koje predvodi Dragan Đilas i Šolak pojavile su se nekakve straže, gospodine ministre, neke parapolicijske strukture koje su počele da legitimišu migrante na ruti kroz Srbiju, da ih zastrašuju i meni je drago što sam sada čuo od vas obećanje da toga u Srbiji više ne može da bude, zato što smo mi kao narodni poslanici zakonom ovlastili samo jedan državni organ da vrši legitimisanje, a to su pripadnici policije, odnosno MUP. I to ne važi samo za građane Srbije, važi za bilo koga ko se nađe na teritoriji Republike Srbije.

Nemojte da dozvolite da taj ugled koji smo sticali povodom ove krize bude na bilo koji način narušen, jer čini mi se da svaka naša greška se 100 puta teže popravlja nego bilo koju grešku da napravi bilo koji drugi narod ili bilo koja druga država.

Imamo svoje strukture bezbednosti, one odgovaraju za bezbednost svih građana Srbije i svih koji se nađu na teritoriji Republike Srbije. Ako neko misli da preuzima zakon u svoje ruke, van institucija, mora biti kažnjen u skladu sa zakonom, ko god da bude i tu nema diskusije.

Koliko je ugled u svetu i koliko Srbija pod rukovodstvom Aleksandra Vučića popravlja svoj ugled u svetu govori činjenica da jedan veliki deo svetske javnosti prati šta se dešava u Srbiji po pitanju borbe protiv pandemije, odnosno virusa koji je zadesio čitavu međunarodnu zajednicu.

Nama ostaje da se još više borimo da taj ugled prikažemo u pravom svetlu. Jer, gospodine ministre, već nedeljama unazad dobijam pozive građana, naših građana iz dijaspore koji postavljaju jedno pitanje, a to je – da li oni mogu da uđu u Srbiju? Naši građani. Nisu oni krivi zato što postavljaju to pitanje.

Oni su napustili neku drugu Srbiju, neku drugu Srbiju koja je bila ponižavana od dela međunarodne zajednice i okrivljavana za ratove devedesetih godina, ponoviću to i samoponižavanja od bivšeg režima i to samoponiženje je išlo do toga da smo mi kao građani trebali da se osećamo krivim za nešto što kao pripadnici jednog naroda nismo činili, niti je bilo ko u naše ime to mogao da učini.

Napustili su takvu Srbiju. Oni ne poznaju ovu sada novu Srbiju. Ne poznaju našu Srbiju. Ne znaju da je Srbija to mesto gde će najviše da budu uvaženi i najviše da budu bezbedni i najviše zaštićeni nego u bilo kojoj drugoj zemlji na svetu, jer su naši državljani i da ne dozvolimo da preko društvenih mreža ih bilo ko plaši da će biti uhapšeni ili vraćeni sa granice ukoliko žele da obiđu svoje rođake ili dođu u Srbiju. Da im ukažemo da mogu da budu, bez obzira što ne žive ovde, naši su građani, ako se nalaze ovde da budu i vakcinisani. Taj ugled o kome govorim nije bitan samo Međunarodnoj zajednici, bitan je pre svega i nama da prestanemo da se osećamo krivim.

Ja sam malo stariji, ne mogu oni taj osećaj kod mene da naprave, ali kod ovih mlađih ljudi, kod generacija koje su dolazile posle, koje su jednostavno preko svih medija zarad nekih političkih, unutar političkih obračuna ponižavali čitav jedan narod, e to su razlozi zbog kojih moramo još više da se posvetimo vraćanju ugleda Republike Srbije u Međunarodnoj zajednici, jer pripadnika naših naroda i naših građana ima po čitavom svetu.

Ne vidim ništa loše i u tome i u ovom sporazumu koji smo zaključili između Srbije i Sjedinjenih Meksičkih Država. Neko će da kaže šta imamo tu zajedničko? Možda bi trebali da postavimo pitanje pa i ako nemamo, zašto ne bismo razmenjivali iskustva? Zašto ne bi širili kulturu, zašto ne bi neko upoznao Srbiju na malo drugačiji način u nekom drugom svetlu nego što je Srbija bila predstavljena devedesetih godina ili od 2000. do 2012. godine, jer kroz bilo kakvu razmenu, kroz bilo kakvu saradnju koja je iskrena ne može da proizađe ništa loše, ništa negativno. Od toga možemo da imamo samo nekakav boljitak. Boljitak jeste da se ugled Srbije podiže na prvo mesto, jer taj ugled znači da Srbija postaje ekonomski prihvatljivija za bilo kog investitora.

I da naši građani koji su pre 10 i više godina napustili Republiku Srbiju, da prikažemo jednu činjenicu, a to je da će u vrlo kratkom vremenskom periodu u Srbiji mnogo veću šansu da imaju da uspeju u životu i da se ostvare na profesionalnom planu nego u tim zemljama gde se danas nalaze. Sigurno da bi nam takva naša želja i borba da to postignemo bila mnogo lakša da nemamo taj unutrašnji problem, koji je uočen u bivšem režimu, Draganu Đilasu i Šolaku, koji na svaki način svaki uspeh Republike Srbije pokušavaju da ponište ili prikažu kao zločin.

Setite se samo da do pre nekoliko nedelja govorili su da od vakcinacije u Srbiji nema ništa, da bi sami stali u red i primali vakcine za koje su govorili da nisu dobre i da ne postižu puni efekat. Znate šta, napadali su predsednika Republike Srbije, Vladu Republike Srbije, sve ministre u Vladi zašto nismo obezbedili samo vakcine zapadne tehnologije. Kao da je to bilo u tom trenutku bitno. Bilo je bitno, da se pre svega zaštite životi građana Republike Srbije i javno zdravlje.

Ali, kome je stalo samo do novca? Dokazano je da su u prošlosti mislili samo o novcu. Takvi će još manje u budućnosti da misle o našim životima, jer su pokazali koliko su brinuli i o našim životima dok su nam ih upropaštavali, tako što su uništavali našu privredu, naš privredni i ekonomski sistem i bilo kakvu budućnost da ona deca koja ostanu u Srbiji da mogu da imaju i da se ostvare.

Nema nikakvih problema da ćemo podržati ove zakone, gospodine ministre, jer koliko vidim da ovakvim sporazumima Srbija polako ali sigurno mnogo brže nego što bi neki drugi hteli zauzima mesto u regionu, u Evropi i u svetu koje joj pripada.

Dame i gospodo narodni poslanici, kako se približavamo datumu početka stupanja na snagu ovog zakona čini mi se da se političke strasti u Srbiji sve uzavrelije i uzavrelije, pa sad navodno i same ove izmene zakona ne idu u prilog dobroj nameri Vladi Republike Srbije i onom obećanju koje su dali SNS i Aleksandar Vučić da će svako u Srbiji ko ima značajnu imovinu morati da dokaže odakle mu ta imovina.

Čuo sam od nekog kolege da je ovde pričao o navodnoj kozmetici samog zakona i da se gubi na suštini i da je to samo jedan marketing. Ja mogu da kažem da je on sa tog svog, prilično površnog stanovišta, branio baš one koji treba da dođu pod udar zakona, jer prilikom donošenja prvog zakona jedna od ključnih reči koja može da opredeli kako bi se zakon sprovodio jeste – posebnih znanja o utvrđivanju zakonito stečene imovine i posebnog poreza koji treba da se plati na tu imovinu. Tu problem nastaje kod dela da samo sud može da kaže da li je nešto u skladu sa zakonom ili nije, da li je zakon prekršen ili nije, a već imamo zakonodavstvo koje podrazumeva da ako je imovina stečena vršenjem krivičnog dela može biti oduzeta i data državi.

Dokazivanje krivice mnogih tajkuna u Srbiji jako je teško. Jako je teško prvo zbog protoka vremena od kad su učinili krivično delo, do toga da ćete uvek naići na zid ćutanja kod potencijalnih svedoka koji bi mogli da optuže nekog za to vršenje krivičnog dela, odnosno da svedoče na sudu.

Jedan od primera je i Bastaćev kum. On je optužio Bastaća da je reketirao investitore koji su se bavili nezakonitom gradnjom stambenih objekata na teritoriji opštine Stari grad. Ja verujem da je to zaista Bastać i radio, ali ako pogledate da to dobije sudski epilog, sama izjava njegovog kuma nije dovoljna. Kum protiv Bastaća, Bastać protiv kuma, pojeo vuk magarca, nema dela. Da li će to da kažu oni koji su davali novac Bastaću? Neće, zato što su se nezakonito bavili gradnjom. Njima nije u interesu da se pojave pred sudom, a opet s druge strane ja verujem da velika većina tih ljudi se ne bi bavila nezakonitom gradnjom da je grad Beograd u vreme Dragana Đilasa obezbedio planska dokumenta da te zgrade koje se prave imaju zaista i građevinsku dozvolu. Jer, često je taj reket koji mora da se plati Bastaću i Đilasu bio mnogo veći nego uređivanje gradskog građevinskog zemljišta i dobijanje svih potrebnih dozvola. Ti ljudi su naterani na tako nešto, ali da se pojave na sudi i to da kažu neće. Tako da je jako teško dokazivati krivicu.

Kada se najveći broj imovine i prihoda stekao u proteklom periodu? U vreme dva događaja. Jedan je bio privatizacija, gde mogu da kažem da je to bila čista pljačka državne imovine, oni to zovu društvena, državna je, državne imovine gde je nešto prodavano po 20 i više puta jeftinije nego što je to tržišna vrednost, pa čak neki put i po 100 puta jeftinije. Razliku ceni je trebalo negde ostvariti, a tu imovinu koja je stečena iz razlike u cenama kroz razne finansijske špekulacije prisvojiti i na to, naravno, državi ne dati ništa.

Drugi postupak kada se najviše kralo jeste Zakon o javnim nabavkama. Skoro je nemoguće bilo kakav ozbiljan krivični postupak sprovesti za kršenje Zakona o javnim nabavkama zato što to nije ni postojalo kao krivično delo. Zloupotrebe u postupcima javnih nabavki postale su krivično delo 1. aprila 2013. godine i to na osnovu novog Zakon o javnim nabavkama koji je obećala SNS i Aleksandar Vučić još u izbornoj kampanji. To je bio poslanički zakon. Napisali su ga, predložili i izglasali narodni poslanici. Inicijativu su pokrenuli narodni poslanici SNS, ali do tada nije postojalo krivično delo – zloupotreba u postupku javne nabavke. Mogli su lepo da aneksiraju ugovore bez ikakvih ograničenja, da ostvaruju ekstra profite, da sve bude po zakonu i da niko ništa ne odgovara.

Takvu smo Srbiju zatekli i da odgovorim na to pitanje – pa što ih država više ne procesuira? Pa nisu bili ni glupi, ni ludi. Pisali su zakone ovde da bi mogli da rade to što rade, ili ako su prvo uradili, pa su kasnije uvideli da mogu da dođu pod udar zakona, menjali su taj zakon da bi sami sebe ovde amnestirali i da bi sprečili da država reaguje u slučaju promene režima.

Takav je bio bivši režim, takav je bio Dragan Đilas. Takvu oni Srbiju bi želeli da vide u budućnosti ukoliko dođu na vlast. To jeste problem.

Ovde je reč o porezu. Znate, kod jednog ozbiljnog kriminalca ili tajkuna, koji zaista imaju odlične pravne savetnike, advokate u biti je da nekoga za nešto prevare i prevariće svaki put kada im se za to ukaže prilika bez obzira koliko je to mali iznos novca za profit koji ostvaruju. To vam je najbanalniji primer „Delta“ kompanije Mišković. Na poslu jednom je čovek zaradio stotine miliona evra, nije hteo državi da plati porez na prenos apsolutnih prava i utajio ga u iznosu od pet miliona, a ceo posao je koštao preko 200 miliona evra. Profit, čist profit 200 miliona evra.

Vidite kakva je njihova bit. Naravno da kada je sada ovaj zakon počinje da dolazi u primenu, da će on da bude napadan kao politički obračun sa neistomišljenicima. Nemamo mi ništa protiv njih, neka samo dokažu, pokažu i plate porez državi na prihode koje su ostvarivali i da svi građani Srbije znaju kako i koliko su ih ostvarili. To povlači naravno političku odgovornost, ali ne može po onoj narodnoj – i jare i pare. Ne može po onoj narodnoj da budeš i lopov i slobodan. To odmah da raščistimo.

Zato jeste sada čak i od nekih poslanika, za koje sam se ja iznenadio, ovaj zakon napadan, jer u suštini napad na ovaj zakon je to da se brani sve ono što se radilo proteklih godina od strane prethodnog režima.

To je jedan zaista ozbiljan problem, u smislu da ljudi počinju da se osećaju i ponašaju nedodirljivo i daju za pravo nekim drugima da misle da mogu i oni drugi kasnije to u budućnosti da rade. Pa ne može. Zakoni su doneti kao opšta akta koji važe za sve, pa i za Dragana Đilasa, Šolaka i Miškovića i bilo kog drugog građanina Republike Srbije. S jedne strane ostvaruješ prava, s druge strane imaš odgovornost prilikom ostvarivanja tih prava.

Evo još jedan primer, vidite koliko idu u te krajnosti. Evo, skoro se povela polemika, o tome je govorio moj kolega Nebojša Bakarec, recimo, oko Đilasovog brata. Neko će da kaže – pa dobro, ali to je već ispričana priča. Pa možda i jeste, ali ipak građani treba da znaju da ljudi kao što je Dragan Đilas, kada dođete do toliko enormnog bogatstva, šest stotina miliona evra, ne možete baš sve da radite transparentno. Morate da pronađete neke ljude kojima verujete, a koji nisu toliko izloženi javnosti kao što je Dragan Đilas. Pa kome će više da veruje nego rođenom bratu? I nažalost, za tih 12 godina koliko su bili na vlasti, Dragan Đilas se pokazao samo kao najveći hohštapler i lopuža, ali ih imamo mnogo još uvek po Srbiji, po dubini. Nema gde nisu mogli, da nisu upleli svoje prste, da steknu neku imovinu, da pokradu, pre svega naše građane, svoje građane, da ih osiromaše.

Neke stvari nepovratno ne možemo da ih ispravimo, zato što su pravili zakonsku regulativu da to urade, ali neke stvari kroz ovaj zakon možemo da bar učinimo pravednijim, a to je – ako ste nezakonito sticali imovinu, ako ti prihodi nisu bili vidljivi, ako na te prihode niste platili porez, pa platićete ga po ovom zakonu. Ne zato što bi se vama neko svetio, nego da vratite građanima ono što ste im oteli i da više nikada nikome u Srbiji ne padne na pamet da radi to što su radili od Srbije Dragan Đilas i Mišković.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvek kada je tema Zakon o Agenciji za boru protiv korupcije nosiocima javnih funkcija to nekako bude, čini mi se, zanimljivo i uvek smo interesantni javnosti po tom pitanju, a jedan deo bivšeg režima to stalno želi da predstavi i da pokrene tu temu, što je naravno njihovo pravo. Najžalosnije jeste što im čak i pojedini državni organi i to one duboke države, znači, funkcioneri koji su dolazili na određene javne funkcije, dolazili su u vreme dok je bivši režim vršio vlast i to su najčešće sudijske ili tužilačke funkcije.

Vidite kako se sa narodnim poslanicima pojedini nosioci sudijskih funkcija igraju, to je na očiglednom primeru kolege Marjana Rističevića. Zbog građana Republike Srbije narodni poslanik o tom čuvenom članu 103. uživa određen imunitet pod određenim uslovima, ali apsolutan i nepovredivi imunitet je za davanje glasa ili izraženo mišljenje u Narodnoj skupštini. Znači, ne postoji mehanizam da narodni poslanik bude krivično gonjen za glasanje ili izraženo mišljenje. Ne postoji. Ne može to ne Narodna skupština da mu ukine. To je Ustavom Republike Srbije predviđeno.

E, sad vidite, sudija, koji piše zahtev za skidanje imuniteta predsedniku Administrativnog odbora, u ovom slučaju, Aleksandru Martinoviću, kakvu jednu pravnu i političku ujdurmu pravi od Narodne skupštine i narodnih poslanika. Možete da zamislite, narodni poslanik kaže – dobro, ja se neću pozivati na imunitet, na imunitet za koji sudija sam treba da ga štiti jer zna da ne može da mu sudi čak i kad se odrekne tog dela imuniteta. To je glasanje u Narodnoj skupštini i izraženo mišljenje u Narodnoj skupštini, taj postupak ide dalje. Ako takav sudija nastavi postupak, kolega Rističeviću sledi, taj narodni poslanik takav spor mora da izgubi koliko god je u pravu. Sledeći je Ustavni sud. Verujem da Ustavni sud ne bi podržao to što radi sudija osnovnog ili višeg suda, ali hipotetički ako podrži, kaže da je sve rađeno u skladu sa Ustavom. Šta narodni poslanik još može da uradi? Pa, da se obrati Međunarodnom sudu u Strazburu. Pa, kakvu sliku bi mi to slali da nas sudije međunarodnih sudova, nas poslanike štite od sudija koje smo mi birali, koji se ne pridržavaju na prvom mestu svog Ustava. E, to rade Đilasove sudije. To radi ta duboka država koji je bivši režim instalirao u Srbiji.

Čim probate bilo šta da promenite, odmah vam kreću, prvo, nevladin sektor koji takođe finansiraju oni, da narušavate nezavisnost određenih nosilaca sudijskih i tužilačkih funkcija, a odmah za njima kreće, ne mogu da kažem, administracija iz Brisela, nego pojedinci koji prave jako lošu sliku o Srbiji. Zato imamo jedno ovako autentično tumačenje.

Mislim da kada je donet Zakon o Agenciji za borbu protiv korupcije, odnosno onaj prvi zakon o borbi protiv korupcije, a kasnije Zakon o agenciji kada je osnovana Agencija i kako je funkcionisala, nije bila namera da se bivšeg režima da donošenjem jednog ovakvog zakona spreči korupcija. To govori u prilog da se ta Agencija u ranijem periodu bavila isključivo formom, nije suštinom. Nije postavljala pitanja koja rešavaju suštinu borbe protiv korupcije. Ako narodni poslanik, recimo, nasleđuje određen plac sa nekim građevinskim objektom, taj građevinski objekat, recimo u trenutku nasleđivanja ima 150 kvadrata i ako je on ko zna kada to dogradio za još dva ili tri kvadrata i zbog toga što je dugo korisnik misli da su oni podaci koje ima u vlasničkom listu zaista potpuno tačni, prijavi tu imovinu i ako mu Agencija za korupciju otkrije ta dva ili tri kvadrata, dobiće krivičnu prijavu. To je forma, nije on sakrio onih 120, 130 nego je zaboravio zbog protoka vremena da prijavi ta dva, tri kvadrata.

Time se bavila naša Agencija za borbu protiv korupcije. Nisu se bavili recimo onim, evo, malo ću da prekinem ovaj deo izlaganja, evo šta sad traži bivši režim, da mi ne govorimo o njima u Narodnoj skupštini zato što oni nisu tu. Pa, sami su se isključili, a bili su tu. Pa, što niste učestvovali u radu Narodne skupštine. Pa, zašto niste izašli na izbore.

Hajde da kažemo i da je to bivši režim koji je, eto, nekom političkom odlukom, promenjen voljom građana Republike Srbije. Ma nije, promenjen je voljom građana Republike Srbije zato što su bili najobičnije lopuže. I o njihovom lopovluku govorićemo. I niko ni na koji način ne može da nas spreči da govorimo o tome koliko su zla naneli građanima Srbije, ni jedan pregovarački proces u stranačkom i međustranačkom dijalogu. Govorićemo.

I da se vratim, niko iz te Agencije za borbu protiv korupcije nije upitao šta se to dešava sa našim javnim servisom. To je bio očigledan nezakonit uticaj na rad javnog servisa, znači jednog javnog preduzeća koji obavlja javni interes, koje se u tom periodu direktno finansiralo iz budžeta Republike Srbije, o kome se izjašnjava Narodna skupština i daje saglasnost da ta sredstva budu prebačena javnom servisu, da bi od tog istog javnog servisa visoki funkcioner jedne političke stranke, tada aktuelni gradonačelnik grada Beograda, Dragan Đilas, preko svojih povezanih pravnih lica zaključivao pravni posao, gde je ispod cene kupovao usluge javnog servisa, a gubitak koji je javni servis zbog jeftino prodate usluge imao, pokrivan je iz budžeta Republike Srbije. Time se naša tadašnja Agencija za borbu protiv korupcije nije bavila.

Za te četiri godine pokradeno je iz budžeta Republike Srbije preko javnog servisa 650 miliona evra. To je korupcija. Tu se uvećava imovina. Ali će oni u zakonu koji su sami doneli da kažu da to nije imovina Dragana Đilasa, da je to imovina njegovog preduzeća. Pa, neka objasni taj Dragan Đilas s kim je to radio, kakav je ugovor zaključio, jel o tom ugovoru obavestio Agenciju za borbu protiv korupcije? Ništa od toga nije bilo, niti je tražila Agencija za borbu protiv korupcije. Ali je zato lepo za četiri godine 150-160 miliona evra svake godine uzimao iz budžeta Republike Srbije. I sad oni pričaju kako se oni brinu o građanima Republike Srbije.

Kolega Marijan Rističević je u Narodnoj skupštini prepoznat na prvom mestu kao predstavnik poljoprivrednih proizvođača, mada ga oni predstavljaju kao kriminalca, ali, dobro, to je njihovo. Gledajte kako su isto preko poljoprivrede i mase malih poljoprivrednih proizvođača opet krali iz budžeta Republike Srbije. Visoke subvencije koje su davali po hektaru za obradivu zemlju imale su za cilj ne da pomognu poljoprivrednike, nego da smanje realnu cenu poljoprivrednog proizvoda na onu cenu koja odgovara tajkunima, da ti isti, a znamo ko je to bio, to je bio direktor Demokratske stranke, čini mi se, Kostić, Kole, da ti isti, od tih istih poljoprivrednih proizvođača otkupljuju što je god moguće jeftinije njihov poljoprivredni proizvod, a gubitak se opet nadomeštavao iz budžeta Republike Srbije.

Sad ne trebamo da pričamo šta su uradili sa budžetom Republike Srbije? Kako su zloupotrebljavali javni servis? Kako su zloupotrebljavali naše građane da dođu do bogatstva? I sad oni idu i pričaju po nekakvim forumima. Sad su oni mnogo dobri, mnogo pametni, mnogo pošteni. Ma, najobičnije lopuže. I da vidim sudiju koji će zbog toga da me optuži i pokrene krivični postupak.

Doveli su nas zbog te nakaradne primene Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije u to da Narodna skupština mora da da autentično tumačenje za ono što je potpuno jasno, nedvosmisleno. Hajde, još jednom ćemo da napišemo, još jednom ćemo da izglasamo. Ali, neka se ne nadaju ni Dragan Đilas, ni Šolak, ni Mišković, ni Kostić, Pajtić, Marinika, da ih ne nabrajam više, nikad više neće od Srbije da otimaju i da se bogate.

Zato ćemo da pričamo svim građanima koliko su nas pokrali, koliko su nas opljačkali, koliko su nam godina života upropastili, dokle god možemo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministre, pre nego što je vaš zakon zvanično ušao u proceduru Narodne skupštine, već je bio napadnut. Nemojte to da vas čudi od bivšeg režima. I vi ste bili napadani od bivšeg režima, iako niste bili ministar, niste se ni bavili politikom u tom periodu.

Uvek treba postaviti pitanje – zašto se određeni zakon koji zaista definiše jednu materiju koja je značajna za jedan deo našeg društva napada? Reći ću vam – zato što je bilo mnogo zloupotreba. I verujte mi da su te zloupotrebe išle toliko daleko da su sami sebi dodeljivali socijalnu pomoć. U to budite sigurni, imam čak i podatke da se to dešavalo.

Sada kada dođemo do primene ovog zakona i kada ovaj zakon sa Zakonom o poreklu imovine umrežimo, mislim da će broj korisnika socijalne pomoći značajno da se smanji.

Još imamo problem, da tako kažem, sa dubokom državom, koji je instalirao bivši režim i Dragan Đilas. Recimo samo jedan podatak – dešava se u opštini Stari grad. Centar za socijalni rad Staroga grada. Imate primere i slučajeve da su radnici Centra pomagali da roditelji budu otimani od dece i pri tome je materijalno kršen Zakon o upravnom postupku. Nemojte da mi neko kaže da to nije rađeno za novac. Znači, Bastać i ekipa, gde god su mogli, uzimali su taj novac na bilo koji način.

Da nekome omoguće neku privilegiju koja mu po zakonu ne pripada radi neko samo za novac ako su mu poverena javna ovlašćenja. To se dešavalo u Centru za socijalni rad Stari grad. Zašto? Pa, recimo da je lice u godinama, da je pomalo dementno, napraviće se dokumentacija da neko se stara o tom licu, pri tome uzima njegovu značajnu penziju, raspolaže njegovom značajnom imovinom.

Kada se materijalno dokaže da to ne radi onako kako se od njega očekuje, naš Centar za socijalni rad na Starom gradu ćuti i ne preduzima nikakve radnje da zaštiti na prvom mestu lice koje je već postalo štićenik Centra i imovinu kojom to lice raspolaže. Dostaviću vam i dokumentaciju.

Ako se napravi inspekcijski nadzor i utvrdi se da sam u pravu, onda ću postaviti i pitanje šta je sa onima koji su tu zloupotrebu napravili, jer mislim da takvi nisu više dostojni da na bilo koji način bilo šta rade ni za državu, ni za građane, jer je to sramota.

Velika je sramota da onaj novac koji država odvaja za jedan deo populacije kao što je socijalna pomoć, neko zloupotrebljava da odatle, iako mu to nije zaista potrebno, dobija izvesna sredstva da kaže, eto, da mu se nađe za džeparac.

Kako koji budžet Republike Srbije se donosi vidite i sami da se sredstva koja su namenjena za socijalnu zaštitu povećavaju. Znate kako to oni komentarišu iz bivšeg režima? Političaru za čije vreme vlasti je napravljen autoput, napravljena škola, napravljena bolnica ne treba aplaudirati, jer on samo vraća novac koji su mu građani dali. Ako se hipotetički složimo, a ja postavljam pitanje, iste te koji su to napisali i koji to šeruju po društvenim mrežama, a šta ćemo sa bivšim režimom i političarima koji su krali novac? Šta ćemo sa njima? Hoćemo li i njima da aplaudiramo? Ili ćemo da aplaudiramo političarima koji su se starali da privreda počne da radi, da građani dobijaju plate, da penzioneri dobijaju penzije, da se smanjuje javni dug, da imamo sredstva za investicije? Takvi nemaju pravo. Nemaju pravo na političku podršku građana za koje rade.

Tako to predstavlja bivši režim. Zato sam i počeo. Vas su već napadali, iako se niste bavili politikom, zato što bivši režim želi da dođe na vlast, da nastavi tamo gde je stao, da nastavi sa tom pljačkom.

Svesni smo da će sasvim sigurno, kada se ovaj zakon ukomponuje sa Zakonom o ispitivanju porekla imovine, mnoge stvari pokazati da je bilo potrebno možda i ranije doneti jedan ovakav zakon. Bivši režim uvek to pokušava da prebaci na neki politički teren i da sve ono što Aleksandar Vučić kao predsednik Republike Srbije, Ana Branabić kao predsednik Vlade, vi kao ministar uradite da to bude neki politički pamflet i, kako god da imate dobre rezultate, ta priča će da se svodi na to.

Koliko su ozbiljni u tome da žele da dođu na vlast? Sada baš pročitah u sredstvima javnog informisanja da je Marinika Tepić izjavila da je Velja Nevolja bio podržavan od SNS, jer je organizovao neke bakljade za vreme vanrednog stanja. Baklju nije teško kupiti, može svako. Nije je teško ni upaliti, ako ste punoletan, znate da se čuvate od vatre. Hoće li neko da mi kaže da može svako od nas ovde da napada policajce ogradama, stenama, ne kamenjem, kao što je to bilo za Ivandan prošle godine? Ne može. Ne može. Prvo, većina nas nema ni toliku hrabrost. Druga stvar, nema ni takav mentalni sklop da napada policajca koji je opremljen sredstvima za prinudu sile. Ko to može? Samo navijačke bande i huligani.

Oni su valjda i napravili tu procenu da treba da nabave i snajper, jer je očigledno da kamenje ne pomaže. Odakle su dobili ideju za snajper? Pa mislim od Milana Ćulibrka. Jel tako? Ona čuvena naslovna stranica NIN-a. Zašto? Samo zbog novca. Zbog vlasti kojom bi došli do novca, ništa više. Njih ne interesuje kakav je zaista socijalni status stanovništva. Njih ne interesuje da li naši građani, radnici rade ili ne rade, bitno je samo da se dođe do novca.

Za razliku od 2012. godine i Aleksandra Vučića, naš cilj jeste da novca za socijalnu zaštitu i pomoć bude više, ali da korisnika bude što manje, da stvorimo takvo društvo, a ne gde će dva, tri tajkuna, Šolak i Đilas i onaj čuveni gazda Mišković da Srbiju smatraju svojom privatnom imovinom. To mogu, ali ne više u ovom životu i ne više u ovoj Srbiji.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, molio bih, koliko je god to moguće, sledeći put kada raspravljamo o nosiocima sudijskih funkcija, da u isto vreme raspravljamo i o nosiocima javno tužilačkih funkcija. Jako je teško voditi raspravu, a ne sukobiti te dve strane o svemu ovome što se dešava u našem pravosudnom i državnom ustrojstvu. Znam da sada to nije bilo moguće, ali kada god bude prilike, molim vas da tako predložite dnevni red. Ne možemo da biramo sudije, možemo, ali malo je diskutabilno zato što su te dve vrste funkcija jako povezane.

Uvek postoji ona dilema šta je starije kokoška ili jaje. Čini mi se da u odnosu prema Narodnoj skupštini nosiocima tužilačkih i sudijskih funkcija uvek postoji ta dilema. Nekako se zaboravlja da, valjda i dan danas piše u presudi da se ona donosi u ime naroda. Znači, sudija kada donosi presudu ima neki suverenitet građana Republike Srbije, tog naroda. Taj suverenitet imaju narodni poslanici, pre svega, koji su izabrani na direktnim izborima. Zatim, deo svog suvereniteta prenose na nosioce sudijskih i javnotužilačkih funkcija. Pomalo je čudna ta teorija da rad pravosudnih organa nije podložan oceni i osudi javnosti, jer se navodno narušavaju njegova samostalnost i nezavisnost. Kada je postupak okončan, znači kada je presuda koju je doneo neki sud u ime naroda pravosnažna, ne znam u kom smislu se narušava onda samostalnost ili nezavisnost sudije? Valjda je ta osuda ili pohvala nešto na čemu nosilac jedne takve funkcije treba da istraje, da vidi da li je on možda u pravu.

Ta anketa koja je rađena među narodnim poslanicima nemojte da nas začudi. Ove mlađe ankete možda i ne znaju neke stvari i ja im ne uzimam to za zlo. Šta da vam kažem, kada je prethodni režim ovde birao predsednika Vrhovnog kasacionog suda u ovoj sali na neustavan način. Kako narodni poslanici da imaju poverenje u sudije koje je isti taj Vrhovni savet sudstva predlagao Narodnoj skupštini u tom sazivu, u tom mandatu? Kada Vrhovni savet sudstva krši Ustav i čak Narodna skupština. Da li neko zna da je izvornik o izboru Nate Mesarović sakriven, da kada je Narodna skupština postupala po oceni Ustavnog suda nije imala izvorni dokument koji nije bio u skladu i sa Ustavom i sa Zakonom o sprovođenju Ustava? Nije ga bilo u Narodnoj skupštini, ljudi.

Đilasovi satrapi su i to krili. Izvornik ni dan danas ne postoji u arhivi. Uspeli smo da dođemo do njega na druge načine, jer jedan dokument kada putuje kroz Skupštinu ima više kopija, pa nisu mogli sve kopije da sklone i da unište. Znamo kako se bira predsednik Vrhovnog kasacionog suda. Znamo da mora da bude u punom sastavu. Znamo da se predlaže nadležnom Odboru za pravosuđe. Predlaže ga nekompletan Boško Ristić kao predsednik Odbora za pravosuđe, krije taj papir i ulazi u direktnu primenu Ustava mimo zakona. Ne postoji direktna primena Ustava, Ustav se sprovodi kroz zakone.

Sada se iščuđavamo zašto je toliko nepoverenje i među narodnim poslanicima i među građanima kada su u pitanju nosioci i pravosudnih i javnotužilačkih funkcija. Zašto i narodni poslanici imaju uvek jednu zadršku kada treba da glasaju i postave sebi pitanje da li je Vrhovni savet sudstva uradio svoj posao kako treba? Imali smo situaciju nedavno, pre možda nešto više od godinu dana, da su kandidati za sudije prolazili čitavu onu trijažu koju je predviđala procedura za predsednika suda, čitavu onu trijažu procedura koju ima Visoki savet, a da se kasnije u debati ispostavilo da ti ljudi nisu dostojni da budu predsednici sudova, jer su imali veze i sa raznim kriminalcima, viđeni sa njima u kontaktu, itd, što nije dostojno ni da bude sudija, a kamoli predsednik suda bilo kog, osnovnog, višeg, apelacionog ili ne daj bože koga.

Svi zaboravljamo, kada pričamo o nezavisnosti sudova, a zaista treba da budu nezavisni, i jesu, koliko god je to moguće danas, što se nas iz političkog miljea tiče koji odgovaramo za vođenje zemlje, ali sudije valjda sude na osnovu nekog zakona. Zakon donosi ovde Narodna skupština i on iz okvira tog zakona ne može da izađe. On može da odluči i njegovo diskreciono pravo je kom će svedoku više da poveruje, kom će dokazu više vere da pokloni, opredeli, kako god hoćete, ali ne može van okvira zakona koje mi donosimo. Još uvek je sramota za srpsko pravosuđe ono što je uradio sudija Majić. Sramota. Maloletno lice, obljuba. Oslobađa, poništava osuđujuću presudu i piše u obrazloženju da je to u običaju grupe, populacije, u običajnom pravu te grupe ili populacije.

Znate šta? U običajnom pravu imate neke zemlje gde recimo ženu za preljubu bičuju ili kamenuju do smrti. Ako imamo neku takvu grupu u Srbiji, jel treba da ubijaju ljude? Nikakva reakcija vaša kao nadležnog organa koji ima mogućnosti da pokrene jedan određen postupak pred Narodnom skupštinom. Evo, ne moramo da ga razrešimo, ali bar da pričamo o tome šta je radio ovde, šta je radio dok je bio sudija. Bar da ga javnost osudi da nije dostojan sudijske funkcije. To je samo jedna, da kažem, od okolnosti.

Zar nije sramota i poniženje da narodni poslanik za izgovorenu reč ili davanje glasa u Narodnoj skupštini za to odgovara pred sudom? Ima apsolutnu nepovredivost, za ovo što govorim Skupština ne može da mi skine imunitet, po Ustavu. Takav sudija je sudio kolegi Marijanu Rističeviću. To je poniženje za funkciju narodnog poslanika, za izraženo mišljenje u Narodnoj skupštini. To znači da mi ne smemo da govorimo, jer ćemo biti predmet rada nečije parnice ili čak krivičnog postupka. To je nemoguće.

Kako da građani veruju, zato sam i rekao da treba da budu u isto vreme i tužioci i sudije, da se biraju, kako će da veruju građani kada, recimo, naše tužilaštvo oslobodi Filipa Koraća i kaže - u nedostatku dokaza? Vodi pre toga postupak tri godine. Nisu mogli da započnu postupak ako neki dokaz u nekim predistražnim radnjama nisu bile. Kako građani, a i mi narodni poslanici onda da verujemo? Kako da verujem zato što je nadležni tužilac odustao od krivičnog gonjenja za napad na Marijana Rističevića ovde ispred Narodne skupštine? Pa mi smo gledali kako ga napadaju, mi narodni poslanici. Ne treba da verujemo svojim očima? Da verujemo nekom drugom?

To su ti problemi našeg društva. Zato i postoji jedna bojazan da kada budemo krenuli u potpunu reformu našeg pravosuđa i Narodna skupština, narodni poslanici prenesu ne deo suvereniteta po izboru nosilaca sudijskih funkcija, nego kompletan suverenitet na jedan organ. Onda taj organ mora da bude dorastao onome što se očekuje od njega, mora da izađe iz nekih, kako da kažem, zaziranja i popuštanja tamo gde ne treba.

Uvek se priča o tome da su nosioci javnotužilačkih i sudijskih funkcija pod nekim pritiskom raznih organa vlasti. Znate šta, suverenitet i samostalnost jednog nosioca sudijske ili tužilačke funkcije, svejedno, jeste stvar integriteta pojedinca, a ne sistema, a sistem postoji, pa ako se na nekog, bilo kog nosioca sudijske funkcije vrši pritisak od bilo koga, on ima pravo na prvom mestu da traži zaštitu i od vas, ali ima pravo da traži zaštitu i od nadležnog odbora Narodne skupštine Republike Srbije, u daljem tekstu: Narodne skupštine. Ja nisam to primetio. Niko još to nije tražio, niko. To znači da sistemski to ne postoji, ali je uvek dobra priča da se napadne i predsednik Republike ili bilo ko drugi, narodni poslanici, bilo ko.

Naravno da postoji to nepoverenje i zbog svega ovoga što se dešava, što su već neke kolege spominjale, i ono što se dešavalo u julu mesecu i pretnje upućene predsednikovoj porodici i da ne nabrajam sve. Znate, sveli smo se na jednu priču u sistemu da kad je čovek kriminalac i lopuža, on to jeste dok se ne prikloni bivšem režimu. Onog trenutka kad se prikloni Draganu Đilasu i bivšem režimu, on postaje žrtva vlasti. Sudije moraju sa tim da se izbore, tužioci moraju sa tim da se izbore, ne mogu narodni poslanici. Oni su ti koji moraju jednom u svojoj glavi da prekopčaju i da kažu - ma budi ti politički opredeljen kako hoćeš, odgovaraćeš za ono što si radio, i tačka. Tada smo svi jednaki pred zakonom.

Naravno, moramo da se zapitamo da li smo i mi u Narodnoj skupštini sve uradili kako treba. Pre nekoliko godina, još za vreme bivšeg režima, uveden je pojam vanzavodskog izdržavanja kazni. Slažem se. Pa smo pravili neka ograničenja, a to mogu samo lica koja su osuđena na kaznu zatvora do godinu dana. Znate li u šta se to pretvorilo? Umišljajna dela za koja je zaprećena kazna od godinu do deset godina budu predmet sporazuma o priznanju krivice i osumnjičeni ili okrivljeni, kako god hoćete, za delo od jedne do deset godina, znači, umišljajno delo, hteo je da ga napravi, dobija godinu dana zatvora, ali u vanzavodskim uslovima. Pa ne može to više. Pa to je izvor korupcije, u stvari, i u tužilaštvu i u pravosuđu i kod sudija, jer sudija mora da prihvati takve sporazume.

Mislim da sa tom praksom treba da se prekine. Hajde za nehatna dela razumem, nije hteo, ali nije dovoljno pažnje priklonio da se to ne desi, ali da neko hoće da napravi krivično delo za koje je zaprećena ozbiljna kazna zatvora bude osuđen na godinu dana i nosi nanogicu osam meseci, e pa malo je mnogo. Zaista je mnogo.

Mislim da to jeste problem sistema, ali uz Vrhovni kasacioni sud, Visoki savet sudstva, nadležna skupštinska radna tela, Narodnu skupštinu Republike Srbije, Ministarstvo pravde, naravno, sve to možemo da postavimo onako kako to treba, da se ovakve zloupotrebe i načini da može da se na određen način izigra zakon i da se ostvari korupcija da se spreče na što je god manju moguću meru.

Znači, da je jedna ideja koja je bila u suštini loša, da lica koja imaju blaža krivična dela i koja nisu društveno opasno ne idu u zatvor, jer će imati neke druge probleme tamo, sad se pojavljuje ta druga priča da to, u stvari lica koja prave društveno opasna krivična dela, koriste pogodnosti koja, u suštini, kada smo donosili taj zakon nisu nam bila, te pogodnosti, na umu da ta lica to ostvaruju.

Verujem da je ovaj put Visoki savet sudstva dobro izmerio i predložio kandidate za sudije koji se biraju prvi put na sudijsku funkciju. Naravno da ćemo mi kao narodni poslanici u skladu sa zakonom i Ustavom pratiti sve ono što se dešava u našem pravosudnom sistemu, ali sve molim, znači počev od članova Visokog saveta sudstva, Vrhovnog kasacionog suda i svih nosilaca sudijskih funkcija da konačno daju ozbiljan doprinos uređenju Republike Srbije i zaštite svih njenih građana na čitavoj teritoriji.

Dame i gospodo narodni poslanici, u mnogo čemu se potpuno slažem sa kolegom Bakarecom što je sada rekao i o bivšem režimu i o Draganu Đilasu i o tome koji su oblici terorizma koji su bili primenjivani i prema predsedniku Republike i prema članovima njegove porodice, ali i prema građanima Republike Srbije, jer taj njihov teror su svi trpeli, svi koji se politički ne slažu sa njim, čak i ako nisu bili istaknuti funkcioneri SNS. Bilo je dovoljno samo da niste za njih. Ako niste za njih, oni su smatrali da ste protiv njih.

Na taj način su pokušavali valjda, kroz taj strah, da izazovu nerede, haos, paniku i na taj način ostvare svoje političke ciljeve. Sva sreća da građani Republike Srbije znaju ko razmišlja o interesu građana Republike Srbije i državi Republici Srbiji, pa nisu uspeli u tim namerama, jer su građani ipak svoje potpuno poverenje dali predsedniku Republike Srbije Aleksandru Vučiću i SNS.

Svi ovi sporazumi možda nekome izgledaju da su haotično nabacani, ali ako pogledamo i sa kim su sklapani i u koje namene, vidi se jedna zajednička crta, a to je da Republika Srbija kroz ove međunarodne sporazume potvrđuje svoj povećani ugled u međunarodnoj zajednici i da na tome radi unazad godinama. Potpuno sam siguran da ćemo u nekoj budućnosti imati još ovakvih sporazuma koje ćemo zaključivati sa mnogim državama i međunarodnim organizacijama zahvaljujući ugledu Republike Srbije, a ugled je stečen aktivnostima i predsednika Republike Srbije i Vlade Republike Srbije.

Možda će neko da kaže da je ta priča oko terorizma i saradnje sa terorizmom nekako previše korišćena radi sticanja političkih poena. Ja s tim ne mogu da se složim. Prvo, sama teritorija na kojoj se nalazi Republika Srbija, deo sveta, govori da ovde postoje uvek težnje nekih centara da se politička situacija u Srbiji destabilizuje i da kroz destabilizaciju političke situacije u čitavom regionu, jer ako je Srbija nestabilna, ne može region da bude stabilan, ostvare određene političke ciljeve.

Ne možemo i ne smemo da dozvolimo sebi neke greške koje su mnogo moćnije i veće zemlje od Srbije činile u svojoj prošlosti. Ne postoje dobri i loši teroristi. Postoje teroristi. To što se oni bave nekom aktivnošću koja je u tom trenutku sa interesima neke od velikih zemalja, ne znači da u određenom trenutku neće da se okrenu protiv same te zemlje koja ih u tom trenutku podržava. Setite se kula bliznakinja u Njujorku. Ne postoje dobri i loši teroristi.

Da li Srbija treba da razmenjuje informacije? Da. Na prvom mestu zbog svoje bezbednosti i svojih interesa, a na drugom mestu i da da doprinos međunarodnoj zajednici u borbi protiv terorizma, jer osim ovih unutrašnjih terorista koje je predvodio Dragan Đilas, Boško Obradović i klika, postoje daleko ozbiljniji i daleko bolje organizovaniji koji ne misle dobro Srbiji. Jer, znate šta, biću možda i neskroman, ali da nije predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića, Kosovo bi danas imalo zaokruženu svoju nezavisnost. Da nije predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića dejtonska BiH bi prestala da postoji. Kad prestane da postoji dejtonska BiH, već imate nasilje, i to u komšiluku, nasilje koje u svakom trenutku može da se prelije i ovde.

I zato je potrebna saradnja sa svim službama da na prvo mesto ovde očuvamo mir, mir koji je toliko potreban svima koji žive ovde u regionu. Mir koji često ne znaju zarad političkih interesa, ostvarivanja političkih interesa, da cene pojedini političari i u zemlji i u regionu. Znate, ovima bi bilo svejedno kakva je situacija u zemlji i u regionu samo da se dočepaju vlasti, da se dočepaju državne kase i da se bogate kao što su se bogatili, jer ih ni tada nije bilo briga ni za Srbiju, ni za njene građane, ni za Kosovo i Metohiju, ni za Republiku Srpsku, ni za srpski narod koji živi u rasejanju i u regionu.

Za vreme njihove vlasti, setite se, mnogo toga je Republika Srpska, što je postignuto Dejtonskim sporazumom, izgubila i vodila je njenom potpunom nestanku. Za vreme njihove vlasti naša autonomna pokrajina proglasila je svoju nezavisnost. Za vreme njihove vlasti su postavljene granice na administrativnoj liniji između unutrašnje Srbije i naše južne pokrajine.

Šta bi njima smetalo da još po neki deo teritorije izgubimo ili da ponovo imamo Bljesak, Oluju, martovski pogrom svejedno da li na Kosovu i Metohiji, da li u Bosni i Hercegovini, Republici Srpskoj?

Samo jednom dobrom, da kažem, saradnjom sa određenim službama koje imaju moć, koje imaju resurse možemo zajedno sa njima da na prvom mestu ovde obezbedimo mir i stabilnost. Ruska Federacija svakako jeste jedna od takvih zemalja i niko ne može da kaže da oni imaju lošu obaveštajnu službu i niko ne može da kaže da do sada nismo razmenjivali informacije i ne može Darko Trifunović, jel se tako zove onaj samoprozvani profesor, šta je, da priča kako je nama ovde u julu mesecu za Ivandan nemire organizovala Ruska Federacija i da nas na taj način bruka.

Organizovali su oni isti kojima nije u interesu da Kosovo i Metohija ostanu u Srbiji. Organizovali su oni isti koji hoće da Dejtonska Bosna i Hercegovina i opstanak srpskog naroda u Bosni i Hercegovini prestanu da postoje. Nema potrebe za nekim samoreklamerstvom ili iznošenjem paušalnih činjenica za sve ono što se dešavalo jula meseca prošle godine. Ono jeste bio pokušaj državnog udara, a videli smo kakvog je to odjeka imalo na međunarodnoj zajednici, maltene Srbija nema pravo da brani svoje građane.

Dakle, možemo da se okrenemo isključivo zemljama koje hoće da sarađuju sa Srbijom, po svakom pitanju i po pitanju bezbednosti, i to da su pojedina rukovodstva zemalja u regionu zaslepljena nekim svojim političkim ambicijama ili da bude, što je još gore, političkim opstankom, jer ti su najopasniji, ti su spremni da bi politički opstali sve i svašta da urade da bi zadržali vlast. Čuo sam nedavno da su Srbi loš narod, da smo najgori narod.

Utoliko bolje što mi danas potvrđujemo Sporazum o prenosu nadležnosti za pružanje usluga u vazdušnom saobraćaju između Saveta ministara Bosne i Hercegovine, Vlade Republike Srbije i Crne Gore. Znate šta, može da se nekome to ne sviđa, ali mi delimo isti prostor i Srbi i Albanci i Makedonci i Hrvati i Bošnjaci, delimo isti prostor, živimo jedni pored drugih i ne možemo svoj život da zasnivamo na međusobnim napadima, optužbama i mržnji. Nema tu sreće ni za koga. Ni za jedan narod.

Ovo je zaista jedan sporazum koji upravo to, što sam sada, rekao pokazuje da je to jedna ispravna politika. Koliko god da smo različiti moramo da naučimo da živimo jedni pored drugih.

Znate, meni je recimo, 2014, 2015. godine bilo smešno da jedna, po meni, ozbiljna zemlja, Hrvatska, zatvara saobraćaj između Srbije i Hrvatske. Valjda su smatrali da su neuspešni zato što Srbija ima rasta bruto proizvoda i da će u nekom trenutku da pretekne Hrvatsku, a ne razmišljaju o tome da ako Srbija ima razvijenu ekonomiju, da je ekonomija nešto što ne poznaje granice, da se to preliva, da će deo koristi imati i oni i njihova privreda i njihovi građani i da će zahvaljujući toj međusobnoj saradnji naši građani bolje da žive i da se samo nama političarima da pričamo ko je bolji od koga. To naše građane neće više da interesuje, da li je Srbija ispred Hrvatske ili je Hrvatska ispred Srbije, zato što bolje žive. To je samo jedan primer suludih politika kakve smo imali.

Ovaj sporazum baš pokazuje da sa takvim politikama treba prestati i da se prestaje. Mi smo sličan sporazum imali i sa Republikom Hrvatskom oko jednog dela vazdušnog prostora. Ne možemo da ne sarađujemo jedni sa drugima. Ne možemo da ne razmenjujemo informacije, na prvom mestu, i u borbi protiv organizovanog kriminala i protiv terorizma. Sve se to na kraju, ako nekog podržavate, vrati vama kao loše.

Setite se samo kako je to bilo kada je ISIS delovao po Siriji, kada su osuđivali Asada za prekomernu upotrebu sile, pretili vojnom intervencijom itd. Do kog trenutka? Dok ti isti teroristi nisu počeli na teritoriji tih zemalja da ostvaruju svoje političke ciljeve i da ubijaju građane tih zemalja. Znači, saradnja protiv terorizma svakako treba da bude prva stvar koju svaka zemlja sa kojom god može počne da ostvaruje, bez obzira da li je u nekom trenutku politički toj zemlji interes ili ne. To je na prvom mestu dobro za sve zemlje koje međusobno sarađuju.

Isto tako i ovaj sporazum između Bosne i Hercegovine i Republike Srbije. verujem da će u budućnosti biti još sporazuma između čitavog regiona, kao što smo imali mini Šengen. Biće još takvih sporazuma, što samo potvrđuje da politika koju Srbija vodi unazad, sedam, osam godina, daje prave rezultate i da je Aleksandar Vučić bio u pravu kada je tvrdio da je strateško opredeljenje Srbije članstvo u EU, ali da nećemo da se odričemo ni tradicionalnih prijatelja, nećemo da prestanemo da razvijamo dobre odnose sa zemljama koje su nam komšije, bez obzira šta oni u tom trenutku radili protiv nas.

Najlakše je bilo zategnuti odnose, pokvariti situaciju. Setite se samo sa proterivanjem našeg ambasadora u Crnoj Gori. Da nije bilo te mudrije politike, sasvim bi drugačiji bili odnosi sa Crnom Gorom, a samim tim i otežana situacija našim sunarodnicima koji žive u Crnoj Gori.

Na jednoj takvoj politici treba istrajati i nadam se da ćemo u budućnosti imati još ovakvih sporazuma i svakako da sve ovakve korake u budućnosti treba podržati.

Dame i gospodo narodni poslanici, mnogo mojih kolega u ranijim diskusijama po ovoj raspravi istaklo je da po prvi put Narodna skupština raspravlja o jednom ovakvom izveštaju. smatram da je to dobro, da je to jedna praksa koju treba da ustanovimo.

Isto tako me i ne čudi što je od predstavnika bivšeg režima Izveštaj Evropske komisije ocenjen kao da je Srbija neuspešna i što u njihovo vreme, dok su oni vladali Srbijom nije bilo nijedne ovakve sednice zato što za vreme bivšeg režima i njihovih 12 godina vlasti Srbija nije uspela da otvori nijedno poglavlje, odnosno nije postala čak ni kandidat za članstvo u EU.

Razumem sve te njihove frustracije zato što bivši režim koji sad predvodi Dragan Đilas smatra da evropska ideja o Srbiji pripada samo njima, ali po onim merama i kriterijumima koji odgovaraju isključivo samo njima.

Isto tako, iznenadila me je diskusija i nekih kolega koji ne podržavaju Vladu, naravno, to je njihovo pravo, da ovde u Narodnoj skupštini govore o tome da je u Srbiji diktatura, a ja postavljam pitanje – ako je u Srbiji diktatura, kako ste vi to postali narodni poslanici? Na osnovu čega ste postali narodni poslanici? Da li u diktaturi ima opozicije? Da li ste vi lažna opozicija, ako je ovde diktatura? Ili ste izabrani na demokratskim izborima na kojima ste učestvovali i dobili poverenje jednog broja građana? I, neka ne zaborave, ne predstavljaju oni samo te građane, ne štite interese samo tih građana, štite interese svih građana Srbije i interese Republike Srbije.

I nikako da dobijem odgovor da dok čitaju Ustav Republike Srbije i pričaju o tome kako je po tom Ustavu moguće promeniti taj Ustav, jeste, moguće je promeniti ga. Da li će da ga poštuju dok ga ne promenimo? E, to nisam čuo. A voleo bih da jesam. Jer, valjda, jedan od uslova članstva u EU jeste poštovanje sopstvenog Ustava.

Čini mi se da je to taj problem, da je jedan od uslova i politički dijalog. Ali ne može Aleksandar Vučić ili Srpska napredna stranka da razgovaraju sami sa sobom, nego sa njima. Još jedna stvar, svaka diskusija u ovom parlamentu, pa čak i moja, podložna je kritici i javnosti, ali i mojih kolega narodnih poslanika. To jeste mesto gde pričamo o našim različitostima. To je mesto gde suprotstavljamo argumente jedni drugima.

Tako da, ako neko predstavlja neku manjinu, nemam ništa protiv, neka iznese svoje političke stavove, takođe nemam ništa protiv, ali neka ne očekuje da ćemo mi ako se ne složimo sa njim da ćutimo. Pa, valjda je to demokratija. Sloboda govora, sloboda dijaloga.

Isto tako, bivši režim ocenjuje ovaj izveštaj kako je Srbija loše ocenjena, kako nazaduje a ni u jednom delu nisu rekli u kojim to oblastima Srbija nazaduje.

Evo, svi portali, sve televizije Dragana Đilas, Šolaka pričaju o tome, pišu o tome. U kom to delu je Srbija nazadovala? Gde su to, u kom Izveštaju Evropske komisije pronašli? Ni u jednom. Valjda zato da bi napravili neki politički poen ili ostali u političkom životu, o tome pišu i govore.

Nikako ne vidim da li oni u tim njihovim diskusijama snose odgovornost što ovaj Izveštaj Evropske komisije nije makar malo bolji po Srbiju.

Na stranu to što nisu za 12 godina uspeli da budu čak ni kandidati.

Koje sve probleme ima sadašnja Vlada, sadašnji saziv Narodne skupštine i šta sve treba da rešava da bismo još brže napredovali, još bolje ocene imali od strane Evropske komisije? Kažu jedna od stvari je Ustav.

Koliko je meni poznato, mi smo krajem 2018. godine pokrenuli postupak za promenu Ustava Republike Srbije, da ga uskladimo sa zakonodavstvom Evropske unije. Taj Ustav se ticao nosilaca javnotužilačkih i pravosudnih funkcija.

Za Ustav nije dovoljna prosta većina, promena Ustava, početak promene Ustava, potrebna je dvotrećinska većina i apsolutna većina u svim radnim telima Narodne Skupštine koje učestvuju u postupku promene Ustava.

Srpska napredna stranka, sa koalicijom koja je bila tada na izbornoj listi i SPS, nisu imali tu dvotrećinsku većinu, ili je pitanje pristupanja Republike Srbije EU, stvar SNS, Aleksandra Vučića, SPS ili nacionalno pitanje. U nekim ranijim njihovim nastupima ja sam ocenio da je to nacionalno pitanje, bar su tako pokušavali da prevare građane Republike Srbije.

Zatim, za promene Ustava koje je ocenila Venecijanska komisija da su potpuno ispravne, da jačaju nezavisnost i nosilaca i pravosudnih i tužilačkih funkcija, nisu hteli da glasaju ovde u Narodnoj skupštini na taj način, obezbede dvotrećinsku većinu i da završimo sa tim promenama. Iz tog razloga su izašli iz Narodne skupštine Republike Srbije i proglasili nekakav bojkot rada Narodne skupštine, a ne zato što je ovde bila diktatura. Nije bilo nikakve diktature, ni onda ni sada, ali jednostavno podredili su svoj stranački lični i finansijski interes da im bude važniji od građana Republike Srbije, i od njenog punopravnog članstva u EU.

E takav je Dragan Đilas, i takav je bivši režim i kada govore o ljudskim slobodama, o izbornom procesu, svi su se složili da je onaj međustranački dijalog kakav god da je bio, dao jako dobre rezultate, i da Srbija u izbornom procesu 2020. godine imala najbolje uslove i najviše standarde, od kada se izbori u Srbiji dešavaju.

Samo jednu stvar SNS i Aleksandar Vučić nisu hteli da ispune. Znate koja je to? Da svi ministri podnesu ostavke, a onda da poslanici bivšeg režima predlože svoje ministre, kao prelaznu vladu, ispostave nama taj spisak, konkretno kolegi Aleksandru Martinoviću i da vladaju Srbijom bez podrške građana.

Čak su u svojim zahtevima otišli i dalje. Da to ne bude samo u Vladi Republike Srbije, nego u svakom gradu u svakoj opštini, jedino su izostavili savete mesnih zajednica. I zato nas napadaju da je ovde diktatura.

Sada pogledajte kako to izgleda u stvarnosti. Jedan od ministara u Vladi Republike Srbije, gospođa Gordana Čomić, 20 godina sa koleginicom Čomić u mnogim stvarima se nisam slagao, pogotovo dok je podržavala Đilasove vlade Republike Srbije, nisam se slagao. Imali smo dijametralno suprotna mišljenja po mnogim pitanjima. Danas je ona ministar u Vladi Republike Srbije. Da li se to dešava u diktaturi? Ona nije ikebana, vodi jedan značajan resor, baš o ovome o čemu sada pričamo. Nije ikebana. Pravi je ministar. Očekujem da će da ima ozbiljne i dobre rezultate u narednom periodu i zato sam je i podržao kao ministra prilikom biranja Vlade.

Isto tako, moram da postavim pitanje. Kakva smo to diktatura? Evo, napadaju sada ovi Đilasovi portali. Sve ono što mi kažemo o predsedniku Fiskalnog saveta Pavlu Petroviću. Da li oni misle da mi ne znamo da je on bio pomoćnik ministra u Vladi Zorana Đinđića i to Božidaru Đeliću, onog što ga je narod prozvao Boža derikoža. Mislite da to ne znamo. Znali smo. Znali smo i da je bio predsednik Saveta guvernera, viceguvernera, predsednik Saveta Narodne banke 2003. godine. Nama to nije smetalo da ga podržimo da ponovo bude izabran za predsednika Fiskalnog saveta. Nismo imali taj problem.

E, sada, to što gospodinu Pavlu smeta što su neki drugi ministri bolji i neke druge vlade bolje nego što je on bio pomoćnik ministra ili dok je on vodio Narodnu banku, to je njegov lični problem, a ne moj. I da zaista voli Srbiju ne bi se bavio ljubomorom, nego Srbijom.

Da pogledamo reformu pravosuđa. Zašto ocene nisu još bolje Evropske komisije? Setite se samo kakvu su reformu pravosuđa napravili 2010. godine. Evo, tu je kolega ministar Selaković, bio je ministar pravde u periodu od 2012. do 2016. godine, i mi dan danas ispravljamo sve njihove nelogičnosti, nepravde i nezakonitosti u oblasti pravosuđa i rada tužilačkih organa.

Da li mislite zaista da je ta reforma sprovedena kako treba, da bi Majić mogao da bude sudija Apelacionog suda i da oslobodi lice koje je oglašeno krivim za obljubu maloletnog deteta? Pa, zato nemamo bolji izveštaj o stanju u pravosuđu, jer ako počnemo da ih menjamo narušićemo samostalnost i nezavisnost sudijske funkcije ovde u Narodnoj skupštini. Očigledno da je to jedan od ozbiljnih problema sa kojima i ova Vlada mora u nekom periodu da rešava.

Ja se nadam da ćemo tim ustavnim reformama konačno da završimo i reformu pravosuđa i da oni koji nisu dostojni sudijske i tužilačke funkcije napuste te organe.

Republika Srbija, takođe, u samom izveštaju je istaknuto zadovoljstvo što je Srbija lider ekonomskih reformi u izveštajnom periodu, a u trenutku kada se ceo svet bori sa nezapamćenom krizom, ne samo da uspevamo da održimo pozitivan ekonomski trend, već idemo krak dalje u pružanju boljih uslova za život i rad našim građanima.

Sve reforme koje mi sprovodimo i sprovodimo na prvom mestu radi naših građana. To što smo prihvatili standarde EU zato što su oni u interesu na prvo mestu naših građana.

Međutim, možemo mi u svim ovim procesima da govorimo i o reformi pravosuđa, i o reformi tužilaštva, i o ekonomskim reformama, i o svakim drugim reformama, da dostignemo najveće standarde koje predviđa EU, da u ne tako dalekoj budućnosti kažemo – mi smo ispunili sve, sada je na vama da odlučite hoćete li da primite Srbiju u punopravno članstvo ili ne. Džabe nam je sve to.

Apelujem na sve ministre iz zemalja članica EU da pomognu Srbiju u jednoj, možda, najvažnijom stvari, a to je o očuvanju mira i stabilnosti ovde na zapadnom Balkanu. Bez očuvanja mira i stabilnosti nema ekonomskog napretka, nema ni jedne zemlje zapadnog Balkana u punopravnom članstvu EU.

Molim sve ministre da se uzdrže da dok traju pregovori o statusu naše južne pokrajine, da se uzdrže od toga da govore Srbiji šta je najbolje u njenom interesu, a to iz razloga zato što daju za pravo raznim ekstremistima da naruše teško stečeni mir i stabilnost koji su potrebni svima na zapadnom Balkanu.

Potpuno sam uveren da ne u tako dalekoj budućnosti, možda za par godina, poručimo Evropskoj komisiji - mi smo sve ispunili, na vama je da odlučite da li Srbija treba da bude član EU ili ne.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam se, kada smo donosili Zakon o budžetu za 2021. godinu, obradovao kada sam video da u samom Zakonu o budžetu nema na rashodnoj strani sredstava predviđenih za rad našeg javnog servisa. Čak sam tada izjavio da je jedan od mogućih razloga to što smo konačno uspeli da skinemo Dragana Đilasa sa kičme našeg javnog servisa. S tim što mi izgleda da je šteta koju je pravio bivši režim koji je predvodio Dragan Đilas prilično velika i da i u 2021. godini RTS očekuje određenu problem od Vlade Republike Srbije, odnosno od, kako to oni vole da kažu, narodnih para.

Nije problem da Narodna skupština izglasa i ovaj zakon. Mi i dan danas vraćamo kredite kojim nas je zadužio bivši režim, čitavu državu, svakog građanina. I dan danas vraćamo kredite, otplaćujemo dugove koje je Dragan Đilas ostavio u Beogradu, pa nije problem ni ovo da se izglasa.

Mene jedna druga stvar interesuje, da li naš javni servis, medijski servis, RTS i RTV, plaćaju naknadu kablovskim operaterima? Jer, ako plaćaju naknadu kablovskim operaterima, onda smo mi u ozbiljnom problemu kao društvo. Onda je došlo do nekih poremećaja vrednosti.

Ne plaćaju? Dobro, javne servise ne plaćaju, ali zato druge kompanije plaćaju, jer mislim da treba regulisati rad kablovskih operatera zakonom. Ne može kablovski operater od proizvođača programa, to je neka televizija, da naplaćuje naknadu što program koji emituje ta televizija se nalazi u kablu tog kablovskog operatera. Kablovski operater je samo nosilac signala do krajnjeg korisnika i on to naplaćuje krajnjem korisniku. Ne možete da naplatite i proizvođaču i korisniku. Nije normalno. Zato što Srbija nema razvijeno tržište kablovskih operatera moguće je da se Šolak i Dragan Đilas danas ovako ponašaju, moguće je. To jeste ozbiljan problem.

Takođe, kada je u pitanju i naš javni servis, primećujem da se neprestano vrše reprize određenih serija, te programa. Nemam ništa protiv, verujte, ali hajde da budemo do kraja iskreni kako to zaista izgleda i koje su neke loše navike nastale u nekom ranijem periodu. Vidite i sami da već nekoliko nedelja, meseci, pa negde čak i godina, pojedini naši glumci, umetnici, kojima ja zaista za njihov glumački rad odajem priznanje, kažu da je u Srbiji jako teško raditi, kako je to više neizdrživo, kako će oni da promene mesto boravka, da bi da promene valjda i nacionalnost itd, neću da ulazim u to.

Znate li zašto je to? Šta se radilo u našoj kinematografiji za vreme, recimo dok je ministar kulture bio Bradić? Nije bilo projekata za snimanje filmova, bila su samo sredstva koja se odvoje iz budžeta, pa sednu te velike zvezde sa Bradićem, odredi se novac koliko će država da plati snimanje filma, započne se snimanje, završi se snimanje. Ako nešto novca pretekne, uplatiće statistima one dve-tri sekunde što su se pojavili, platiće im čak i da su veće zvezde nego Robert de Niro, ali taj novac neće ostati njima nego će morati da vrate glumcima, zvezdama.

Vlasnik filma nije država, iako je država kompletan film platila. Vlasnik je neka njihova izdavačka kuća koja će ga distribuirati po bioskopima, nosačima slike zvuka, za sve to uredno naplaćivati, a država od toga neće imati ni dinara. Na kraju će otkupiti pravo prikazivanja i RTS, pa će i ona ovim novcem iz budžeta opet da plati emitovanje tog filma i umesto da prihodi od tog filma budu vraćeni državi za novi projekat, završiće kod naših, ne mogu da kažem, zaista glumaca zvezda na nacionalnom nivou. E, to sada više ne može i tu je problem njihovog nezadovoljstva.

Ne krivim ja njih toliko zbog toga, nego krivim bivši režim, jer ih je naučio da na lak način dolaze do novca. Neću da spominjem njihova imena, naprotiv, oćutaću ime svakog od njih, zato što jesu umetnici na nacionalnom nivou, zato što nam je njihov ugled potreban radi očuvanja kolektivnog duha naroda, koji je takođe potreban zbog očuvanja čitavog naroda. Očigledno je da više ja brinem o njihovom ugledu nego oni što su brinuli dok su uzimali novac od tog istog naroda. Treba da ih bude sramota.

Ako žele da odu iz Srbije, neka odu. Dolaze novi, mladi, kvalitetni glumci, sigurno će biti ovde mnogo novih glumačkih zvezda koji će na svaki način privlačiti pažnju, čak možda i zabavljati naše građane. Ali, da završimo jednom sa tom pričom da je ova vlast protiv kulture, protiv umetnosti. Protiv je toga da se u ime kulture i umetnosti građani Srbije pljačkaju i na to da stavimo tačku.

Još nešto, svaki put kada RTS bilo koji od tih filmova, neću ni te filmove da spominjem, ni serije da spominjem, reprizira, svaki put mora toj izdavačkoj kući, odnosno tim glumcima ponovo da isplati honorare i naknade. Mislim da je to jedan vrhunski bezobrazluk, da ono što je finansirano iz budžeta Republike Srbije više puta bude naplaćeno iz tog istog budžeta, da bi se nekom omogućio lagodan i fin život. Nema problema što se tiče ovoga.

Takođe, raduje me i ovaj deo koji se tiče Sporazuma o kinematskoj koprodukciji između Vlade Republike Srbije i Vlade Republike Francuske. To je jako zanimljiva tema i verujem da će to gospođa Gojković jako dobro znati da iskoristi, da taj sporazum bude na obostrano zadovoljstvo. Svakako da je francuska kinematografija mnogo jača od srpske. Svakako da je potrebno pokušati barem, ako ne pokušamo nećemo ni znati da li to vredi, da se snime i neki istorijsko dokumentarni filmovi baš u ovoj koprodukciji. Na primer, da se snimi konačno film, recimo, o stradanju Srba, Roma, Jevreja, Hrvata antifašista u Jasenovcu. Ne zbog toga da bi se mi svađali sa komšijama, taman posla. Na prvom mestu da bi očuvali sećanja na žrtve koje su stradale u takvom jednom koncentracionom logoru i da bi ostavili i kroz jedno umetničko delo poruku da tako nešto više ne sme da nam se desi. To ne možemo sami.

Mi već generacijama pričamo o mnogo strašnih ratnih zločina koji su se desili ovde za vreme Drugog svetskog rata, stradanje đaka u Kragujevcu, streljanje građana u Kraljevu. Da li neko zna možda van Srbije o tim događajima? Mogu da kažem vrlo malo ljudi. Recimo, o jednom isto tako strašnom zločinu, broj žrtava nije za merenje i poređenje, svaka žrtva ima svoju težinu, vrednost, žaljenje, ali četiri ili pet puta manje je bilo nego u Kragujevcu, koje je Nemačka SS divizija, mislim da se zvala „Dač Rajsh“, napravila u jednom francuskom naselju, 650 ili 700 žitelja tog naselja je stradalo. To naselje je danas isto onakvo kakvo je bilo u trenutku kada su ti ljudi pobijeni i čitav svet zna samo za taj zločin.

Mislim da treba da iskoristimo priliku i da, uz podelu saučešća i bola za tim žrtvama koje su bile u Francuskoj i naših koje su stradale i u Kragujevcu i u Kraljevu i u Jasenovcu, iskoristimo francusku kinematografiju i da ostavimo jedan istorijski trag za ono što se desilo našim ili sunarodnicima ili sugrađanima.

Kada je u pitanju ovaj Ugovor o potvrđivanju, izbegavanju dvostrukog oporezivanja između Republike Srbije i Japana, mogu da vam kažem da se mnogo više radujem jednom takvom ugovoru nego što sam se radovao kada je, ne ja, nego možda moje kolege ranije, kada je bio potvrđen Sporazum između dvostrukog oporezivanja između tadašnje SFRJ i Luksemburga. Japan je ipak ozbiljna država i mislim da je vreme da počnemo da biramo zemlje sa kojima ćemo da imamo takvu saradnju.

Nemam ništa protiv ako je Srbija investitor u nekoj zemlji, pa da imamo takav sporazum. Nemam ništa protiv ni ako je neka druga zemlja investitor u Srbiji da imamo takav sporazum. Ali, da bi imali sporazum samo da bi par tajkuna izbegavalo da plaća porez u Srbiji, mislim da takve sporazume više ne treba da zaključujemo. Jer, Đilas i Šolak, o čemu je često pričao moj kolega Marijan Rističević, ovde vrše neku uslugu, ovde imaju neku delatnost, distribuiranje radio-televizijskog programa kroz kablove. Od toga zarađuju ljudi, verovali ili ne, to su iznosi od 600-700 miliona evra godišnje. Kada plate struju i ovo malo radnika što imaju, njihova televizija N1 fakturiše kablovskom operateru to što je emitovao njihov program i novac odlazi u Luksemburg.

Zemlje koje su ozbiljne kao Japan svakako da nešto ovako neće da dozvole, pogotovo što imaju svoje investicije ovde. Neće dozvoliti da im kaljaju ugled Šolak i Đilas, previše su oni ozbiljna zemlja za takva dva mangupa.

Što se tiče autoputa, već mogu da vidim sve što će da objave i Đilasovi portali i mediji i N1, ponovo zadužujemo građane Srbije, evo, to će biti sutra na svim naslovnim stranama njihovih medija. Niko neće da kaže koliko je neki autoput ili neki projekat, koliko su u stvari potrebni. Napašće Srbiju, napašće ovu Skupštinu što smo dali saglasnost za deonice autoputa od stotinak miliona evra, a to uopšte nije malo novca, ali je mnogo manje nego što košta most na Adi, mnogo manje nego što je oprano i izvučeno preko javnog medijskog servisa.

Još nešto, niko neće ni da kaže da ćemo mi da počnemo da otplaćujemo rate kredita kada ta deonica bude gotova iz prihoda koje taj autoput bude ostvarivao, ali će zato da napišu – evo ga Vučić, ponovo zadužuje građane, ponovo ropstvo, računaće koliko po glavi stanovnika mora da se vrati od tih kredita.

Ja sam na početku svoje diskusije rekao da mi i dan danas vraćamo njihove kredite i kao Republika i kao Pokrajina i kao grad Beograd, a ne znamo i ne vidimo rezultate tih kredita, osim da su oni sada mnogo bogatiji, nego što su bili kada su dolazili na vlast.

Gledao sam i njihove predsednike opština koji su dolazili u Narodnu skupštinu kada im je bio prvi mandat. Bili su narodni poslanici i predsednici gradskih opština. Da li verujete da su imali cipele koje su bile pocepane, za šest meseci, ali samo što su imali na sebi od garderobe satove, itd. više je koštalo nego sva imovina koji su mnogi imali i koji mnogi i dan danas imaju. Sada će oni nama da pričaju kako mi zadužujemo građane, zadužujemo da bi imali autoputeve, zadužujemo da bi mogli da nađu posao i ostanu ovde u Srbiji. Zadužujemo Srbiju i građane da bi doveli još više investitora da bi smanjili još više stopu nezaposlenosti, da bi na taj način tržišno uticali, da se poveća cena rada i životni standard građana.

Ne zadužujemo Srbiju da bi se Đilas, Šolak i ekipa bogatili. Svejedno, oni su valjda na taj način samo i navikli da zarađuju, tako što će da pljačkaju građane Srbije. I očigledno da im najviše smeta zato SNS i Aleksandar Vučić, ali to je već njihov problem.

Ako hoće ponovo vlast u Republici Srbiji, neka ne prizivaju ni Makedonski, ni Ukrajinski scenario, neka ne zovu tuđu decu da razvaljuju ovde Skupštinu i tuku se sa policijom, nego neka izađu na izbore, pokušaju da uvere građane Srbije da su se promenili, da su pošteni i da će raditi u njihovom interesu, mada znam da ni građani Srbije, čak ni mala deca, u tu priču više neće da poveruju.

Dame i gospodo narodni poslanici, valjda mi kao narodni poslanici smo se zakleli da ćemo poštovati Ustav Republike Srbije, i da se manemo više tih populističkih priča oko toga kako hoćemo da zaštitimo građane Srbije od njihovih javnih preduzeća na lokalnom nivou.

Ne možemo da radimo mi tu kontrolu. Da li mi dajemo saglasnost na cenovnik javnih preduzeća gde su gradovi i opštine? Mi ne dajemo. Da li bilo koji cenovnik javnih usluga može da bude primenjen pre nego što odbornici koji jesu vlasni za to, daju saglasnost? Ne može biti primenjen.

Znači, mi smo na republičkom nivou. Kontrolišemo republička preduzeća. Odbornici u jedinicama skupština lokalnih samouprava kontrolišu svoja preduzeća i nemojte taj posao da im oduzimate. To je njihovo, to je njihova opština, to je njihova odgovornost, to su njihovi građani, to su njihove komšije.

Zamislite da sad ja kao narodni poslanik iz Požarevca idem da kontrolišem kolika je cena vode, recimo, u Jagodini. Kako bi me pogledao predsednik vaše stranke, Dragan Marković Palma? Rekao bi mi, izvini nisi nadležan ti si poslanik, to rade odbornici. Nemojte da mešate te dve stvari. Zato i postoje, ne tri grane vlasti, nego tri nivoa vlasti: republički, pokrajinski i lokalni. I ako republika krene da vrši neki nadzor nad radom i autonomne pokrajine i lokalne samouprave, onda one gube smisao. Onda postajemo klasična centralizovana država koja ima samo jedan nivo vlasti, a to je Narodna skupština. To nije u skladu sa Ustavom.

Dame i gospodo narodni poslanici, valjda mi kao narodni poslanici smo se zakleli da ćemo poštovati Ustav Republike Srbije, i da se manemo više tih populističkih priča oko toga kako hoćemo da zaštitimo građane Srbije od njihovih javnih preduzeća na lokalnom nivou.

Ne možemo da radimo mi tu kontrolu. Da li mi dajemo saglasnost na cenovnik javnih preduzeća gde su gradovi i opštine? Mi ne dajemo. Da li bilo koji cenovnik javnih usluga može da bude primenjen pre nego što odbornici koji jesu vlasni za to, daju saglasnost? Ne može biti primenjen.

Znači, mi smo na republičkom nivou. Kontrolišemo republička preduzeća. Odbornici u jedinicama skupština lokalnih samouprava kontrolišu svoja preduzeća i nemojte taj posao da im oduzimate. To je njihovo, to je njihova opština, to je njihova odgovornost, to su njihovi građani, to su njihove komšije.

Zamislite da sad ja kao narodni poslanik iz Požarevca idem da kontrolišem kolika je cena vode, recimo, u Jagodini. Kako bi me pogledao predsednik vaše stranke, Dragan Marković Palma? Rekao bi mi, izvini nisi nadležan ti si poslanik, to rade odbornici. Nemojte da mešate te dve stvari. Zato i postoje, ne tri grane vlasti, nego tri nivoa vlasti: republički, pokrajinski i lokalni. I ako republika krene da vrši neki nadzor nad radom i autonomne pokrajine i lokalne samouprave, onda one gube smisao. Onda postajemo klasična centralizovana država koja ima samo jedan nivo vlasti, a to je Narodna skupština. To nije u skladu sa Ustavom.

Zahvaljujem.

Neću se više javljati na replike. Cenim ja želju svog uvaženog kolege, ali znate šta? Kada se kao narodni poslanik odričete makar dela svog suvereniteta teško ćete ga više ikada vratiti. To što jednom nekom date, više skoro nikada ne možete da vratite.

Mi smo pre, možda malo više od godinu dana, dali saglasnost za povećanje naknade korišćenja autoputeva, pričam kao narodni poslanik, a onda to prebacite na nivo odbornika u jedinice lokalne samouprave, da li je mogla DRI da promeni ili ceni našu odluku? Nijedno, ni drugo. Ne može. Nije moguće. Tako da, nemojte da pod izgovorom kontrole uništavamo suverenitet naših kolega u jedinicama lokalnih samouprava. Državni revizor ima pravo da kontroliše poslovanje i republičkih i lokalnih javnih preduzeća, njihov način investiranja, održavanja mreže, da li je to svrsishodno, nije i tako dalje, ali neke nadležnosti Revizor nema.

Nemojte da našim kolegama odbornicima uskraćujete prava za kojih su ih građani birali, jer onda se postavlja pitanje njihovog smisla, ništa drugo. Na kraju, ti ljudi odgovaraju, na nekim izborima pred svojim građanima. Ako su dobro radili, ako su imali dobre usluge, ako su pružali pristojne komunalne naknade prema svojim sugrađanima, biće ponovo izbrani, ako nisu zna se šta sleduje, politička kazna je nestanak sa političke scene.

Dame i gospodo narodni poslanici, jesmo svedoci ovih dana, meseci, pa čak i godinu unazad da se među građanima Srbije stvara jedna jako negativna slika o Narodnoj skupštini Republike Srbije, o narodnim poslanicima, uopšte, ali moram da kažem da to nije počelo za vreme vlasti SNS i Aleksandra Vučića, počelo je mnogo ranije, otprilike, vrlo brzo posle petooktobarskih promena.

Tadašnji režim, valjda u nedostatku rezultata, kao što su izgradnja puteva, škola, bolnica, otvaranje fabrika, morali su nešto da ponude građanima, da se građani zabavljaju o svom jadu, dok su gubili posao socijalno, ekonomski na svaki drugi način propadali. Tako je počelo urušavanje dostojanstva Narodne skupštine.

Kada je bivši režim izgubio vlast, opet, valjda u nedostatku političkog programa, političkih ideja, nedostatka poverenja građana na izborima, na svaki način pokušava da uruši ugled i dostojanstvo Narodne skupštine, kao i svakog narodnog poslanika pojedinačno.

Napisan je ovaj kodeks predložen od strane administrativnog odbora. Možda je to trebalo i ranije da se uradi, ali ne znam zaista da li bi to davalo onaj rezultat koji očekujemo od jednog ovakvog dokumenta. On svakako daje jednu određenu bolju sliku i bolju priliku da narodni poslanici rade. Međutim, dostojanstvo Narodne skupštine nije stvar predsednika Narodne skupštine, predsedavajućeg, već svakog od nas narodnih poslanika koji učestvujemo u radu Narodne skupštine i to je u mnogo čemu regulisano Poslovnikom o radu Narodne skupštine, ali kodeks, ovakav kakav jeste, daje i određena malo veća ovlašćenja za ponašanje narodnih poslanika van sednice i van zgrade Narodne skupštine. To je svakako jedan korak napred.

Zašto to kažem da bi ovaj kodeks trebalo ranije da bude donet? Evo, koji god deo pročitam ovog kodeksa, mogu da nađem primer kako se bivši režim odnosio i prema Narodnoj skupštini i prema dostojanstvu narodnog poslanika i prema uopšte značaju funkcije koju obavlja.

Evo, ja ću krenuti negde možda od sredine. U obavljanju poslaničke funkcije narodni poslanik je dužan da se s poštovanjem odnosi prema zaposlenima, bez bilo kakvih predrasuda. U obavljanju poslaničke funkcije narodni poslanik ne sme da ugrožava načelo političke neutralnosti zaposlenih.

Da li znate kako je to izgledalo u vreme Dragana Đilasa i njegove vlasti? Zaposleni u Narodnoj skupštini koji nisu hteli da potpišu pristupnicu DS izbacivani su iz svojih kancelarija, davana im je po jedna stolica da sede u hodnicima Narodna skupštine. Zamislite kršenje dostojanstva običnog čoveka od strane nosilaca vlasti? To je radio režim Dragana Đilasa.

Kada je to postalo baš previše brutalno i za njihov stomak i za njihove oči, našli su kompromisno rešenje, zaposleni koji nisu hteli da potpišu pristupnicu DS premestili su u kućicu za lift. Da objasnim šta je to. Mala prostorija u kojoj se nalazi pogonska jedinica lifta, elektromotor, sklopke, sajle, šta ti ja sve znam. Tako se odnosio prema zaposlenima u Narodnoj skupštini režim Dragana Đilasa.

Gospodine Odaloviću, ti ljudi još rade u Narodnoj skupštini i vi znate da je tačno to što govorim.

Možemo da pričamo i o tome. Evo jedan citat i voleo bih da svi državni organi donesu ili bar neke svoje kodekse ili da ubace u neka svoja podzakonska akta, ali zamislite da je u Statutu Grada Beograda pisalo sledeće: „Gradonačelnik Dragan Đilas je dužan da savesno, efikasno i ekonomično upravlja i koristi materijalna i finansijska sredstva koja su mu poverena u obavljanju gradonačelničke funkcije, kao i da sprečava njihovo nezakonito raspolaganje.“

Da li je to bilo moguće? Ne samo da nije bilo moguće da bude napisano. Ne, i ako bude napisano, nije bilo moguće pridržavati se toga. Takav je bivši režim bio.

Ili, Član 8 - Narodni poslanik je dužan da pristojno i da sa dužnom pažnjom i poštovanjem se odnosi prema građanima, uvažava druge narodne poslanike, govorom ne podstiče mržnju i nasilje.

Da podsetim svoje kolege koji su malo stariji, a da kažem ovim mlađima i građanima Srbije, pa iz ovih skupštinskih klupa se pozivalo na ukrajinski scenario, ovde u našoj Narodnoj skupštini, pa kada su videli da to nije moguće, onda su ovde u našoj Narodnoj skupštini priželjkivali i prizivali makedonski scenario.

Šta je jedan i drugi scenario? Nasilno preuzimanje vlasti. To su radili narodni poslanici bivšeg režima, narodni poslanici koji su bili na vlasti za vreme režima Dragana Đilasa.

Da li bi nam pomogao ovaj kodeks u vezi toga protiv, recimo, Balše, Kene, onog Aleksića i da ne nabrajam druge? Ja verujem da ne bi, ali bar bi imao neku osudu javnosti.

Kažu neke nevladine organizacije koje su nekako više naklonjene ka bivšem režimu, da ovaj kodeks nije dobar zato što narodni poslanik ako ga prekrši neće biti kažnjen, imaće javnu osudu. Zamislite sada da su kolega Martinović i Administrativni odbor predvideli nekakvu vrstu da li materijalne ili bilo kakve druge kazne, kako bi nas taj nevladin sektor napadao? Napadao bi nas da smo diktatori.

Kako je izgledala demokratija u vreme Dragana Đilasa? Ako narodni poslanik bude isključen sa sednice Narodne skupštine ne zato što je ugrožavao fizički ili moralno ili bilo koji drugi integritet predsedavajućeg, ministra ili bilo kog drugog narodnog poslanika, nego zato što je hteo da iskoristi svoje pravo slobode govora ovde u Narodnoj skupštini, valjda smo zato narodni poslanici, i ako neće da napusti salu posle mere isključenja, da li znate kako je izgledala njihova demokratija?

Prvo dolazi skupštinsko obezbeđenje, poziva sve narodne poslanike da izađu iz sale, poziva sve novinare da izađu iz sale, onda se pojavljuje drugi deo skupštinskog obezbeđenja, čupaju iz svih ovih kamera sve moguće kablove, znači, sala Narodne skupštine nema više nikakve veze sa ostatkom sveta i tada ide molba poslednja da napusti salu Narodne skupštine i druge kolege koje nisu htele da izađu, da napuste i oni. Ako se to ne desi, skupštinsko obezbeđenje izlazi i dolazi neko drugo, bez uniforme, bez službenih oznaka, u kožnim jaknama, patikama, sa palicama i počinju da tuku narodne poslanike. Tako je izgledala demokratija u vreme Dragana Đilasa. I video i osetio na svojoj koži.

Sada će ti mediji, te nevladine organizacije koje tada nisu htele ni slovo da kažu o ugroženosti narodnih poslanika, o ugroženosti demokratije, da pričaju kako je ovaj režim nedemokratski i kako vodi u diktaturu?

Mislim da sa ovim kodeksom možemo mnoge stvari ako ne da sprečimo, barem javno da osudimo, jer šta reći o narodnom poslaniku koji hoće… Pazite, narodni poslanik u svakom trenutku može da uđe u zgradu Narodne skupštine. Pa čak ako nije normalno doba, ako najavi sekretaru Narodne skupštine, ući će u zgradu. Zamislite narodnog poslanika koji hoće da uđe u zgradu Narodne skupštine tako što razvaljuje vrata i hoće svoje satrape da uvede unutra valjda da je ponovo pale, da se hvale kako su osvojili Narodnu skupštinu?

Imali smo i tu sliku pre nekoliko meseci ovde u Srbiji. Tada je policija opet, kao državni organ, reagovala, po meni, relativno blago, a razumem i zašto tako, zamolili su ih da napuste Narodnu skupštinu. Isto se dešavalo i sa zgradom RTS, gde smo opet videli neke poslanike, pa smo videli jednog bivšeg kolegu narodnog poslanika kako kaže na javnom servisu da Srbija ima najveću stopu smrtnosti u Evropi na 100.000 stanovnika. Dovoljno je da pogleda sajt Svetske zdravstvene organizacije da vidi da su 33 evropske zemlje ispred Srbije po stopi smrtnosti u negativnom smislu.

Bitno je da se pravi jedna lažna slika o nekakvoj diktaturi, o ugroženosti građanskih sloboda, o ugroženosti prava na okupljanje, pa čak idu i dotle da u svoje političke borbe uvlače i članove porodice, decu. Mislim da je to krajnje, poslednje, po meni čak i morbidno. Uvući decu u vašu političku borbu, pa makar to bila i deca predsednika Republike Srbije, nije normalno. To je za svaku osudu, ali šta očekivati drugo od ljudi koji su ovde uticali na mlade ljude. Na mlade ljude najlakše je uticati, nemaju dovoljno životnog iskustva, nemaju dovoljno zrelosti, uvek su puni tog avanturističkog, buntovničkog duha.

Šta je radio bivši režim koji predvodi Dragan Đilas? Tu istu decu huškali su na policiju, da se tuku sa policijom. Oni nisu bili u prvim redovima, niti su poveli svoju decu kao primer, nego tuđu. To samo pokazuje koliko je bivšem režimu stalo i do nečije dece, koja nisu njihova, i do građana Srbije i do Republike Srbije.

Ovaj kodeks sve te morbidnosti u političkom životu Republike Srbije neće da reši, ali, ako ništa drugo, barem usvajanjem ovog kodeksa možemo da očekujemo još veću osudu javnosti, građana Srbije za sve ono što je bivši režim radio upravo dok je bio na vlasti, a onda sada kada nije na vlasti i kakvu štetu pravi građanima Srbije. Već sada oni cenzus od 3%, smanjeni cenzus, ne mogu da preskoče ni sa motkom, a da ga smanjimo i na 1%, kako vode svoju političku borbu, ni to im neće biti dovoljno.

Dame i gospodo narodni poslanici, usklađivanjem iznosa pretplate koja se plaća javnom servisu RTS i RTV obezbeđujemo nezavisnost u radu javnih servisa.

Sve ovo što je rekao moj kolega Marijan Rističević, što se tiče nekakve izmišljene televizije N1, Šolaka i Đilasa, potpuno se slažem sa njim, ne verujem da se oni baš nešto raduju što je kolega Marijan Rističević danas ponovo sa nama i što je spreman da nastavi svoj rad u Narodnoj skupštini. Jer, znate, njima je bitno da na svaki način bilo koga ućutkaju.

Isto tako, javnog servisa nema ni u budžetu Republike Srbije, nema više potrebe. Nije više na kičmi javnih servisa Dragan Đilas da otima novac. Tako da, u sve u svemu, u toj slobodni govora nezavisnosti javnog servisa, Srbija, mogu da kažem da je daleko ispred mnogih zemalja u regionu.

Mi možemo da se slažemo ili ne slažemo sa politikom koju vodi javni servis. Naravno, oni imaju pravo da kritikuju i narodne poslanike, da iznose svoja gledišta, viđenja, na određenu problematiku, a i mi, narodni poslanici, imamo pravo da odgovorimo i da kažemo u čemu se ne slažemo sa našim javnim servisom, da iznesemo neka svoja viđenja, neke svoje ocene itd.

Svima je poznato da je danas epidemija kovida i da, osim života koji su ugroženi naših građana, država Srbija, na čelu sa njenim predsednikom Aleksandrom Vučićem, ulaže zaista velike napore prvo da sačuva javno zdravlje našeg stanovništva i živote naših građana. Ulaže takođe velike napore da održi nivo privredne aktivnosti koje su na teritoriji Republike Srbije i da održi životni standard naših građana na onom istom nivou kakav je bio pre izbijanja pandemije, kao što znamo, upravo smo izglasali budžet, neka povećanja plata, pre svega za zdravstvene radnike, kasnije i za pripadnike Ministarstva unutrašnjih poslova i Ministarstva odbrane, nešto i za državnu upravu, čemu se naravno protivio Fiskalni savet.

Čini mi se da neki smatraju da to sve nije dovoljno i da bi trebalo još više nekim granama ili delatnostima da se da, da bi oni mogli da nastave da rade. Čini mi se da u toj jednoj galami u kojoj čak i učestvuje RTS i vrši pritisak ne na Vladu ali stvara jednu lažnu sliku o tome šta je sve urađeno za sve grane privrede, tako da smo imali, mislim da je bilo prekjuče, jednu emisiju koja je baš govorila i o krizi koja je u oblasti usluga, i o krizi koja je u oblasti ugostiteljstva, i o krizi koja je u oblasti turizma. Ja moram da postavim pitanje – a u kojoj to grani nije kriza? U kojoj to danas grani delatnosti nije kriza?

Svi bi mahom, masovno, da ne plate porez na dohodak. To je prvi uslov koji ćete da čujete. Evo, metaforički, da pristanem, ali onda moram da postavim ja drugo pitanje – a odakle ćemo da obezbedimo sredstva za zdravstvenu zaštitu i očuvanje života i zdravlja naših građana ako ne iz poreza? Ali, to niko u RTS-u nije hteo da komentariše.

Druga stvar, zašto kažem metaforički – ako imate da platite porez na dohodak, znači da ste nešto zaradili, znači da niste poslovali sa gubitkom i da jedan deo zarade trebate kao i svi ostali da uplatite državi, kao i svi ostali. Takođe, nije bilo reakcije nikoga od novinara, voditelja, urednika, ne interesuje me. Bilo je bitno da se tobože predstavi kako država o njima ne vodi računa i kako je ta pomoć koja je data od strane države, a data je od onih ljudi koji plaćaju porez, nije dovoljna.

Ljudi, kriza je, zdravstvena kriza, ekonomska kriza. Pa, ne možete da zarađujete koliko ste zarađivali pre vremena izbijanja krize. Pa, strpite se malo. Proći će ovo. Pa, moći ćete ponovo da zarađujete. Ali, nemojte da pretite i nemojte da govorite kako ništa nije učinjeno za vas. Nije korektno.

Evo, ja ću jedan primer da dam kako se ponašaju korektno ljudi, ne verujem da bi čak pristao da da bilo kakav intervju, bilo kojoj novinarskoj kući. Goša, ne iz Smederevske Palanke, nego iz Simićeve, ima blizu 200 radnika. Proizvodni program – 95% izvozni, porudžbine pale na 15% nego iz vremena krize. Vlasnik ne otpušta radnike, već zadužuje svoje preduzeće da sačuva te radnike i ta radna mesta za vreme kada prođe kriza. On plaća poreze, koristi i ove povlastice, ali plaća poreze.

Bavi se proizvodnjom, to su čitavi sistemi i procesi, gleda da sačuva i svoje radnike i svoju firmu. Naslušao sam se mnogih priča, 485 hiljada nerealizovanih turističkih putovanja zaključenih do marta meseca 2020. godine. Pa čekajte, da li Srbija ima sedam, osam miliona stanovnika ili 25 miliona stanovnika? Sada mene interesuje - koliko je zaista po Zakonu o deviznom poslovanju uplaćeno inopartnerima? Hajde i to da proverimo. Te podatke ima Narodna banka. Hajde tu da vidimo o čemu se radi. Da li je to zaista toliko? Da li je zaista u skladu sa deviznim poslovanjem taj novac prebačen inopartnerima ili je nošen u kešu? Ako je nošen u kešu, tog mangupa odmah u zatvor, jer je obračunao porez svom klijentu, naplatio taj porez, uzeo novac, odneo u inostranstvo i nije evidentirao porez i on očekuje od te iste države, koju vara, novac da preživi, jelte, dok traje krza. Ne možeš da varaš državu i da očekuješ pomoć od nje. To nije normalno.

Da li je nekome danas zabranjena delatnost? Nije. Dobro, prihvatam da turističke organizacije zaista imaju velikih poteškoća i onima koji rade u skladu sa zakonom zaista treba da se pomogne koliko je god to u moći države, ali nećemo prevarantima.

Da li je zabranjeno ugostiteljima da rade? Nije. Samo im je malo, u poslednjih dve nedelje, skraćeno vreme. Oni to predstavljaju, kao da ne rade ništa, na našem javnom servisu, kao da nemaju nikakav posao, nikakav promet, kao da samo plaćaju radnike, pa traže da ne plate porez na dobit ili dohodak. Ako nisi ništa radio, kakav to onda porez treba da platiš, nisi ništa zaradio? Onda bi svako ko ima teškoće u funkcionisanju, u obavljanju svoje delatnosti, a imaju je svi, verujte mi, od poljoprivrednih proizvođača, industrije, saobraćaja, pa evo ograničen je broj mesta u javnom prevozu, pa znači sada svi koji se bave javnim prevozom zato što imaju prepolovljen broj putnika da bi zaštitili naše građane treba da traže - država da mi nadoknadi onu drugu polovinu. Ne ide to tako. Država pomaže koliko može.

Nije tu ministar, ali voleo bih da mi kaže kada bude ušao u salu, kada se radila kontrola primene fiskalnih kasa, u kojoj delatnosti je najviše bilo nepravilnosti? Neka ministar kaže da ne kažem ja ili ću možda da ispadnem subjektivan.

Kladim se da oni koji su najglasniji sada da mere koje sprovodi Vlada Republike Srbije nisu dovoljni da oni ne mogu da rade pod takvim uslovima, kladim se u šta god hoćete da su bili najveći prekršioci Zakona o fiskalnim kasama, pa eto nezavisnosti javnom servisu. Ne mogu da kažu da im nisu obezbeđena sredstva, ne može da im se kaže da ne mogu da rade šta god hoće, da prenose kako god hoće, da kritikuju koliko god hoće, ali isto tako neka novinari, urednici, voditelji, šta god, krenu na neku temu, ako ne znaju detalje te teme ili namerno neće da ih govore, neka očekuju odgovor onda ovde u Narodnoj skupštini.