Dame i gospodo narodni poslanici, pošto smo usvojili budžet Republike Srbije za 2022. godinu, na redu je jedan set poreskih zakona. Valjda zato što misle da će time steći neke određene političke poene, bivši režim, zbog svetske ekonomske krize i krize vezane za energente, napada određene poreske politike na teritoriji Republike Srbije. Naravno, to je njihovo pravo, ali bilo bi bar ljudski da kažu da setom ovih zakona, između ostalog, smanjujemo poreze i doprinose za penziono, invalidsko i socijalno osiguranje, da se povećava iznos neoporezivog dela i da svakako to ide u prilog povećavanju stope zaposlenosti, fiskalnog rasterećenja poslodavaca i ostavljanju prostora za njihovo dalje ulaganje u njihove industrijske pogone.

Ali dobro, to je njihova stvar, neću o tome nešto mnogo da diskutujem. Njihovo je pravo da napadaju, ali ja bih voleo da budu malo u tim svojim napadima makar malo iskreni i da nikada neće dati dobar rezultat to što neko pokušava građane pred neke izbore da prevari.

Evo, ako malo pogledate danas Đilasove portale, napašće predsednika SNS i predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića najčešće iz dva razloga. Prvi razlog je to što je obećao građanima Srbije da će se zalagati da u 2022. godini svaka prvorođena beba, odnosno porodica prvorođene bebe dobije jednokratnu novčanu pomoć u iznosu od 300.000 dinara. Kažu – to je predizborno obećanje, od toga nema ništa, nema se para za toliko beba itd. Govore oni to.

Pojavljuje se tu ona profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović, koja se bavila nekim morbidnim stvarima, preminule kolege je plagirala, ali ono što najviše iznenađuje i kod nje i kod predstavnika bivšeg režima koji su okupljeni oko Dragana Đilasa jeste to da kažu – nismo mi Švajcarska, pa ne možemo da obezbedimo za naše prvorođene bebe 300.000 dinara.

U pravu su, nismo mi Švajcarska. Mi smo Srbija. Mi bismo voleli da budemo Švajcarska. Ali zašto smo, recimo, kao Švajcarska pravili Most na Adi? Taj most je koštao građane Srbije, Beograda, kako god hoćete, nešto preko 600 miliona evra. Kad bismo tih 600 miliona evra, a ja tvrdim da je veliki deo tu i nezakonito potrošen, pretvorili u ovu pomoć porodicama sa bebama, ako se uzme u obzir da se na teritoriji Republike Srbije godišnje rodi oko 60.000 dece, da je iznos koji je potreban i koji predsednik obećava da će da se bori negde oko 150 miliona evra, ispada – da Dragan Đilas nije pravio Most na Adi, ovakav kakav je, po ovim cenama po kojima je plaćen, da bismo imali sredstva u budžetu Republike Srbije da četiri godine isplaćujemo svakoj porodici koja dobije bebu iznos od 300.000 dinara.

Danica Popović prvo neka izračuna da li smo mi bili Švajcarska kada je Dragan Đilas pravio taj most na Adi. Mostovi trebaju svakako, to neću da sporim, treba ih imati, ali da li nam trebaju mostovi koji koštaju 600 miliona evra? Opet, neko će da kaže – pa znate, ali to je most. Znamo da je most, ali recimo pre nešto oko tri nedelje čini mi se predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao je obeležavanju izgradnje brzog puta između Požarevca i Golupca, u stvari, to počinje na naplatnoj rampi Požarevac, završava se u Golupcu, to je negde oko 70 kilometara. Sedamdeset kilometara brzog puta košta negde oko 300 miliona evra. Most na Adi košta 600 miliona evra. I da li će neko sada da pokušava da me ubedi da građani opštine Golubac i Veliko Gradište nemaju pravo da imaju lakšu saobraćajnu komunikaciju između svojih mesta i Požarevca, recimo, ili Beograda, koji je naša prestonica, zato što je Đilas pravio most koji košta 600 miliona evra. Ja mislim da to nije ispravna politika. Čudi me da Danica Popović o tome nije vodila računa.

Ili ono što je svima poznato, u ovoj sali više puta rečeno, da je Dragan Đilas za vreme njegove vlasti uvećao svoje bogatstvo za nešto preko 600 miliona evra, za četiri godine dok je bio gradonačelnik. Četiri godine dok je vršio posao gradonačelnika grad Beograd je za njega bio Eldorado. Pa ni u Švajcarskoj, na koju se poziva Danica Popović, ne možete da zaradite 150 miliona evra godišnje. Čini mi se da je Švajcarska u Srbiji i u Beogradu bila samo za Dragana Đilasa.

Sada opet da se vratimo na broj beba. Tačno onoliko koliko je novca taj pokrao jeste po svakoj bebi 300.000 dinara.

Matematika je vrlo egzaktna. On kaže da je mašinac, međutim, on kao mašinac nije računao koliko će beba da osiromaši, nego koliko će on da bude bogatiji. Nije računao koliko će građana Srbije da pobegne iz Srbije, nego koliko će on novca da iznese iz Srbije. To je njegov mašinski mozak računao. To je njemu bilo važno.

Znači, Dragana Đilas je za vreme svoje vlasti zarađivao tačno onoliko koliko košta isplata jednokratne pomoći u iznosu od 300 hiljada dinara za svaku novorođenu bebu u Srbiji. Uzmite slobodno papir i olovku, računajte, u dinar je toliko, i onda će on da priča kako on ima plan za bolju budućnost Srbije.

Druga stvar, kojom se bivši režim, Dragan Đilas, Šolak i onaj nesretni Vuk Jeremić, zajedno sa onim Ponošem, bave, jeste jedna dobra vest za građane Srbije, zaista dobra vest, to je da će Srbija da nabavlja gas u sledećih pola godine u iznosu od 270 evra, kao što je bilo i do sada, da nećemo menjati cenu grejanja, da nećemo povećavati budžetski deficit da bi nadoknadili između neke nove cene i sadašnje „Srbijagasu“ tu razliku u ceni. To je za bivši režim nešto najgore.

To je nešto što je, kako kažu – Rusija poklonila predsedniku Vučiću za njegovu predizbornu kampanju. To su dobili građani Republike Srbije, građani Republike Srbije zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću uštedeće u energetskoj krizi 300 miliona evra. Ili opet da prevedem, tu igru brojeva, isplata od 300 hiljada dinara za svaku rođenu bebu za sledeće dve godine. To bivšem režimu ne odgovara, to nije dobra vest za Srbiju.

Za njih je dobra vest da se građani smrzavaju u svojim stanovima. Za njih je dobra vest da građani Srbije u redovima i kolonama čekaju za litru motornog goriva. Za njih je dobra vest da u bolnicama lekari odlučuju koga će da stave na respirator, koga da prepuste sudbini da umire u najgorim mukama. Za njih je dobra vest da se smrzavamo u svojim stanovima i da nam u tim istim bolnicama nema grejanja. Za njih je dobra vest da ni u školama nema grejanja da nam se deca smrzavaju, jer samo uz te njihove dobre vesti mogu da dođu na vlast, i zato sve što je dobro pre svega za Srbiju, napadaju, i svaki dinar koji Republika Srbija daje za svoje građane, dinar je manje za njihove džepove, zato napadaju svaku politiku. Zato napadaju sve što je dobro, pa čak i ove poreske zakone za koje se sada izjašnjavamo. Za njih su to neuspesi.

To samo pokazuje koliko oni zaista vole Republiku Srbiju, a koliko vole svoje bogatstvo. Moram da postavim jedno logično pitanje, pa, ljudi moji kakav to mozak možete da imate, pa, nije ni za mašinski, da ste ukrali 600 miliona evra, da jedete novac, ne možete da pojedete 600 miliona evra, i opet hoćete da se vratite na vlast i opet da kradete i da budete bogatiji, verovatno za još više od 600 miliona evra. Pa, to mogu samo bolesni ljudi. Sva je sreća što građani Republike Srbije prepoznaju bolesnike za novcem i neće više da glasaju ni za Đilasa, ni Šolaka, ni za Miškovića, ni za Jeremića.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući Orliću.

Evo već raspravljamo o setu poreskih zakona, poreski zakoni koji su i te kako vezani za Zakon o budžetu koji je usvojen juče, poreski zakoni koji treba da donesu određene poreske olakšice, poreske podsticaje, da se nastavi proces investiranja u Republiku Srbiju, smanjuje stopa nezaposlenosti, povećava životni standard građana Republike Srbije.

O tome su moje kolege do sada već prilično diskutovale, međutim jedna od tačaka na današnjoj raspravi je Predlog zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2020. godinu.

Tu bih hteo da malo podsetim naše građane kako je to izgledalo 2020. godine, jer taj završni račun, odnosno budžet za 2020. godinu i način kako je vođenja Republika Srbija u jednom kriznom periodu dao je rezultat da 2021. godine imamo rast BDP-a od preko 7%, da je stopa nezaposlenosti nikad manja, da su investicije na teritoriji Republike Srbije do, čini mi se, kraja oktobra meseca bile 3,3 milijarde i 200 miliona evra.

To su oni rezultati koji su nam dali za pravo da verujemo da ćemo biti uspešni i u 2022. godini. To je bio rezultat onih mera koje je sprovodila Vlada 2020. godine, a koje su bile oštro napadane na sve moguće načine.

Hteo bih da podsetim građane kako je bivši režim, koji su predvodili Đilas i Šolak, prvo napadao čitav jedan sistem, zdravstveni sistem u vanrednom stanju. Valjda su se nadali da u tom vanrednom stanju i pandemiji koja je došla u Srbiji bude izazvana pre svega zdravstvena kriza koja će da kao rezultat da veliki broj zaraženih, samim tim veliki broj preminulih i da ih na tim rezultatima narod, odnosno građani Republike Srbije dovedu na vlast.

Mogu da kažem da to jeste morbidno i za svaku osudu, ali postoji nešto još morbidnije i što je za još veću osudu. Kada su videli da od toga nema ništa i da Vlada Republike Srbije i predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić imaju siguran plan da pandemiju izazvanu korona virusom prebolimo sa što je god moguće manje posledica, onda su počeli da ruše taj sistem da bi ga veštački napravili i došli na vlast.

Sad je valjda svima u Srbiji jasno kako su se oni odnosili prema građanima dok su bili na vlasti. Svima je valjda jasno kako bi se odnosili ukoliko bi kojim slučajem ponovo došli na vlast. Čak i oni koji su bili najviše kritizeri programa i mera koje je sprovodila Vlada Republike Srbije morali su u nekim svojim izveštajima, doduše stidljivo, da priznaju da su mere bile dobre. Stidljivo, doduše.

Malo je Fiskalni savet odnos prema našim javnim finansijama, prema našim projekcijama budžeta, prema našim završnim računima ublažio taj stav i priveo ga istini i činjenicama, doduše kritikujući ga u nekoj meri koja može biti prihvatljiva.

Kad pogledate ocenu Fiskalnog saveta o završnom računu za 2020. godinu navode se podaci da je fiskalni, negativni fiskalni rezultat 458 milijardi, 8,3% BDP-a. To je za Srbiju mnogo novca. Hteo bih da podsetim i građane Srbije da je osim što je deo tog novca išao u sistem zdravstvene zaštite, za porast zarada zaposlenima u sistemu zdravstvene zaštite, da su tu bili razni podsticaji za naš privredni sistem koji je danas zabeležio rast od preko 7% i da su toliko bile napadane mere, kao što je, recimo, bila ona isplata pomoći svakom punoletnom građaninu koji je to želeo, od 100 evra.

Sad, pazite, u redu što je Fiskalni savet rekao da je to trebalo praviti neke socijalne karte, pa kupovna moć, itd. To mogu da prihvatim, ali ne mogu da prihvatim da o tome počinje da priča Dragan Đilas, ne mogu da prihvatim da o tome priča Šolak, ne mogu da prihvatim da o tome priča Milojko Arsić, mlađani Nikezić, itd. zato što kad pogledam njihove rezultate i njihove vlasti ja dolazim do zaključka da oni nisu bili Robin Hud. Oni su bili junaci jednog crtanog stripa, zvao se „Alan Ford“, u kome je jedan od tih crtanih junaka otima od siromašnih da bi davao bogatima. S tim da su bogataši bili oni sami, pa su otimali od građana Republike Srbije da bi oni postali još bogatiji.

Oni su se usudili da napadaju to kako to Vlada Republike Srbije i Aleksandar Vučić smeju da daju svakom punoletnom građaninu stotinu evra. Dok su uzimali za sebe, tada im to nije smetalo. Razlog jeste taj što se boje da slučajno građani Srbije ne dobiju novac, pa ne ostane za njih ukoliko nekim čudom dođu na vlast. To je njihov problem i zato napadaju sve ove mere koje je sprovodila Vlada Republike Srbije.

Ima tu još nekih podataka sa kojima se ja ne bih složio, baš kada je u pitanju Fiskalni savet. Kaže se da je izvršena dokapitalizacija, jer Srbija 12 milijardi dinara, da je dat neki beskamatni kredit „Srbijagasa“ od pet milijardi dinara i da je Fond za razvoj dobio 12 milijardi dinara.

Hteo bih da konačno mi i vidimo šta je to toliko skrivila Er Srbija da u godini u kojoj niko ne leti, a baš niko, kada je recimo čak i Nemačka Savezna Vlada sprema paket pomoći za svog nacionalnog prevoznika mi valjda tu Er Srbiju treba da ugasimo zato što ne sme nijedno preduzeće u Srbiji da mu produžimo život, da kada se stvore uslovi za to zarađuje novac.

Samo bih hteo da podsetim građane Srbije, a i ove napadače iz Fiskalnog saveta, 2012. godine Er Srbija je imala sedam mlaznih aviona, „Boing 737“, od kojih su samo tri bila u letnom stanju, preostala četiri su bila kanibalizovana i Er Srbija je bila spremljena za vreme Đilasove vlasti ili za privatizaciju ili za stečaj.

Valjda naš Fiskalni savet reši da malo bude i da izbalansira svoje mišljenje, pa kaže u jednom sledećem delu da nije navedeno koja su to državna preduzeća i javne agencije uplatile dobit i dividende državi skoro 29 milijardi i smatraju da bi to iz ugla kvaliteta budžetskog procesa i njegove transparentnosti bilo svrsishodno da se nađe u tom izveštaju, a onda navode da je to lako sprovodljivo zato što u izveštaju o reviziji završnog računa koji je sprovela DRI, zamislite, pa ko će drugi nego DRI, može se saznati da su tokom 2020. godine u budžet dividende i dobiti uplatili Naftna industrija Srbije, Telekom Srbija, Javno preduzeće „Srbijagas“.

Zamislite da li je bilo moguće za vreme Đilasove vlasti da ta državna preduzeća uplate dividende u budžet Republike Srbije. Ja se toga ne sećam. Znam dok su oni izvodili NIS isključivo pre privatizacije da je njegov gubitak bio 80 miliona evra na godišnjem nivou. Setite se samo da su pričali kako je Telekom neefikasan, kako ne može da opstane na tržištu, kako će ga privatne kompanije pregaziti i kako treba da se privatizuje tj. da ga oni kupe sa onim novcem kojim su prethodno opljačkali od građana Srbije, Šolak konkretno, pa su hteli da prodaju Telekom za nekih 600, 700 miliona evra, a danas njegova tržišna vrednost je preko četiri i po milijarde evra. Tako to izgleda kada su oni vodili Srbiju.

„Srbijagas“, na sednici odbora koja je prethodila ovoj sednici Narodne skupštine opet nekako stidljivo, a po meni bez ikakve potrebe, predsednik Fiskalnog saveta je napao „Srbijagas“ u smislu da moramo da vodimo računa šta će biti sa cenama gasa u narednom periodu, da treba da u budžetu predvidimo sredstva da pokrijemo neke eventualne gubitke „Srbijagasa“, da nam se ne bi desilo kao 2012, 2013, 2014. pa sve do 2017. godine da iz budžeta isplaćujemo gubitke „Srbijagasa“. Jeste jedna stvar tačna - da smo u tim godinama isplatili gubitke.

Ali, postoji jedna druga stvar, nije rečeno kako su gubici nastali, nije rečeno da su predsednici opština iz bivšeg režima uzimali gas za rad svojih toplana, naplaćivali od svojih građana naknadu za toplotnu energiju, a onda sebi delili plate, kupovali automobile, a Srbijagasu nisu izmirivali obaveze, pa, su valjda očekivali da će Aleksandar Vučić i SNS da naredi Srbijagasu da obustavi isporuku gasa tim lokalnim samoupravama, gde inače, i nije bila tada SNS na vlasti, da bi se građani valjda, smrzavali u svojim stanovima, da u školama ne bi bilo grejanja, u bolnicama ne bi bilo grejanja.

Onda vidite kakvi su to ljudi, šta su spremni da urade svojim građanima, da bi došli na vlast. Neka se ne brinu za Srbijagas, Srbijagas uplaćuje dobit u budžet Republike Srbije. Srbijagas je siguran sam, biti zadovoljan sa rezultatima razgovora koje sutra predsednik Srbije Aleksandar Vučić ima sa predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom, i Srbija će opet imati, potpuno sam siguran, najbolju cenu gasa u Evropi. To će opet biti problem bivšem režimu, jer Srbija sa Aleksandrom Vučćem ne sme da bude uspešna.

Kako oni misle da pobede SNS i Aleksandra Vučića, ako imamo rast od 7%, ako imamo inflaciju koja u zbiru ne može da dostigne inflaciju koju su oni imali u jednoj godini, ako smanjujemo stopu nezaposlenih, ako se prave putevi, auto-putevi, ako se prave bolnice i škole. Onda ne mogu da pobede Aleksandra Vučića. Pa, daj da smetamo, daj da pričamo neistine, dajte da bunimo građane da nas na neki način, nekim čudom, voleli bi na izborima, ali ako može bez izbora dovedu na vlast.

Evo, sada da sam u pravu, možete da otvorite bilo koji portal pod kontrolom Dragana Đilasa, i ovog mangupa Šolaka, jedna od vesti koja će da bude jeste cene energenata, cena motornog goriva i koliko akcize utiču na cenu motornih goriva, odnosno derivata. Onda će da počnu da pričaju o inflaciji, pa, kako je to jako opasno, pa, kako država mora o tome da se brine, pa, kako da se stara. Sve su u pravu. Samo postavljam pitanje što to nisu radili dok su bili na vlasti.

Kaže ovako Nikezić, mlađani, od 2012. godine, do današnjeg dana cena evro dizela je porasla za 26 dinara. Znači za devet punih godina 26 dinara. To je nešto ispod tri dinara godišnje. Hajde da pogledamo koliko je cena evro dizela porasla za vreme njihove vlasti od četiri godine, preko 100%. Preko 100%. Jesu li uradili nešto da se to ne desi? Nisu ništa. Jesu li pravili poreske olakšice? Ne, nisu, jer su iz tog budžeta krali, ništa nije išlo nazad građanima, nije se izdvajalo za puteve, nije se izdvajalo za privredu, nije se izdvajalo za bolnice, nije se izdvajalo za škole, nije se izdvajalo, u krajnjem slučaju, ni za penzije. Čak i onaj javni dug koji su pravili zbog povećanja penzija, zbog štampanja dinara su pojeli, pa nam je samo ostao visoki javni dug, a penzioneri od toga nisu imali nikakvu korist.

Nominalno su imali više novca, efektivno su mogli manje da kupe i sada će to društvo da priča kako trebamo da brinemo mi o inflaciji.

Samo da podsetim građane Republike Srbije. inflacija u 2008. godini je iznosila 10,9%, u 2009. godini 10,1%, u 2010. godini 8,6%, u 2011. godini 11%. Prosti aritmetički zbir procentualnih iznosa, stope inflacije je 40%, a suštinski inflacija je bila preko 45%, za četiri godine njihove vlasti.

To je bio onaj period kada je čak i oni koji su želeli da daju podršku njihovoj vlasti i njihovoj ekonomiji „US Stil“ pobegli iz Srbije, glavom bez obzira. Prodali „Sartid“ za jedan dolar, samo da ne rade više pod režimom koji vodi Đilas, Šolak i tada predsednik Srbije Tadić. Celu fabriku su prodali za jedan dolar. Toliko o tome. I sada će Nikezić i ostali da pričaju kakva će inflacija da bude na teritoriji Republike Srbije, kako to može da se odrazi na životni standard građana. Oni se brinu o životnom standardu građana.

Samo da kažem građanima da je 640.000 naših građana ostalo bez posla za vreme njihove vlasti od četiri godine. Izračunajte koliko je to godišnje. Izračunajte koliko je to građana dnevno i onda se oni brinu o građanima.

Možemo da pričamo i o minimalnim zaradama, o direktnim stranim investicijama, o prosečnim penzijama, o prosečnim neto zaradama. Kada već toliko pričaju o naftnim derivatima i njihovoj ceni, hajde da pričamo o tome koliko su građani kupovali goriva za vreme njihove vlasti i koliko ga kupuju danas. Valjda se po tome meri jedan deo njihovog životnog standarda. Valjda se po tome mere i rezultati. Ovako pokušavamo da napravimo neku lažnu paniku da u Srbiji ništa ne valja, da ništa ne vredi, da je fatamorgana to što građani danas imaju više novca nego pre osam ili devet godina. Sigurno je da nemaju onoliko koliko bismo i oni i mi hteli, ali jedne stvari ima dovoljno, a to je da ako radimo, ako se borimo, imamo pravo i da se nadamo da ćemo da dostignemo onaj životni standard kome težimo.

Ovi dok su bili na vlasti, osim što su nam uzimali i krali novac, uzimali su nam i krali godine života. Novac ćemo da zaradimo, a izgubljene godine nikada i to nikada ne treba da im oprostimo i uvek treba da podsećamo građane Srbije, pogotovo ove mlađe kakve su to lopuže, hohštapleri i da nikav više Srbijom ne vladaju ni Đilas, ni Šolak, ni Mišković, ni bilo koji drugi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih samo malo da dopunim kolegu Terzića, da ne znam šta smo mi zgrešili ne da bude Tadić u dva mandata predsednik Republike Srbije, nego 12 godina vlasti DOS-a, šta smo mi zgrešili da nam 12 godina DOS vodi državu. I dok nije bio predsednik Republike Srbije, Boris Tadić je bio ministar odbrane, kolega Terziću, kasnije ćemo da se vratimo na to i šta su i on i Ponoš i Vuk Jeremić radili našem Ministarstvu odbrane i našim pripadnicima Vojske i našem Sektoru za vanredne situacije.
Imamo sada, mogu da kažem, sporazuma – jedan sa Narodnom Republikom Kinom, sporazum koji je, kao i svaki sporazum koji zaključujete sa jednom takvom ozbiljnom i velikom zemljom, značajan i koji je odraz jednog strateškog partnerstva i međusobnog poverenja koje imaju Srbija i Kina.
Međutim, kada otvorite portale ili sredstva javnog informisanja, koje kontroliše bivši režim, doći ćete do zaključka da Kina, navodno sprovodi nekakav maligni uticaj u mnogim zemljama gde je prisutna, pa i na teritoriji Republike Srbije. Taj maligni uticaj se ogleda u sledećem, da Kina daje ogromna sredstva kao zaduženje određenim državama, a onda kontroliše njihovu politiku, tako što te države, jel te ne mogu da vrate ta sredstva. A da stvar tu bude još zanimljivija, navodno se ta sredstva daju bez ozbiljne analize, kolika je kreditna sposobnost jednog takvog dužnika. Tu se, naravno uvlači Srbija, poistovećuje se sa nekom slabom zemljom, pokušava, kao takva da se prikaže među građanima Srbije. Cilj je, naravno da se prema tom strateškom partnerstvu koje Srbija ima sa Kinom, među našim građanima se pojavi jedan određeni otpor i to kroz jednu, zaista bezdušnu gomilu laži i neistina koje prenosi bivši režim, preko svojih sredstava javnog informisanja ili portala.
Ako biste samo pogledali strukturu javnog duga Republike Srbije, videli biste da zaduženje koje imamo, prema Narodnoj republici Kini, iznosi manje od 5% od ukupnog našeg javnog duga, da je kamata koju plaćamo na taj dug, negde 2% do 2,5% na godišnjem nivou, da je taj javni dug nastao u vremenu kada se Srbija zaduživala sa kamatama od 6% ili 7%, odnosno onako kako je zaduživao bivši režim.
Naravno, da je neko ljut što je izgubio 6% ili 7% zarade na svoj kapital, ali tu ja ne mogu da mu pomognem. Međutim, tu je jedan drugi problem, koji je, po meni, još izraženiji, a jeste to da strateško partnerstvo koje imamo sa Narodnom Republikom Kinom, podvlači i dva jako značajna projekta za Republiku Srbiju. Dva projekta sa kojima je Republika Srbija u velikoj meri rešila neke svoje probleme.
Jedan projekat je vezan za smederevsku Železaru ili za „Sartid“, drugi projekat je vezan za rudnik bakra u Boru, u Rudarsko-topioničarski basen Bor. Šta je tu problem? Pa, Kina je prihvatila, možda najnezahvalniji deo srpske privrede, takozvani, često to vole da kažu, žargonski, vruć krompir i pokazala i dokazala, da ima znanje i sposobnosti, da i pod teškim okolnostima, te dve kompanije vodi uspešno, da se poveća broj zaposlenih, da se značajno povećaju zarade, da se značajno poveća struktura tih kompanija u izvozu Republike Srbije i da se značajno uveća BDP Srbije i onda dolazimo do razloga zašto taj bivši režim Kinu prikazuje, kao maligni uticaj. Kada neki građani rade, a ti građani su građani ove države, ove Srbije i primaju mnogo veće plate, nego što su sanjali za vreme bivšeg režima, Kina postaje problem za bivši režim, jer ako je to tako kako će onda da pobede Aleksandra Vučića na nekim narednim izborima, kada eto, uspeo je da dovede investitore koji će da vode srpsku privredu drugačije, nego što je to vodio bivši režim.
Znate ako „Sartid“, odnosno sad „Hestil“ i Bor, izvoze blizu dve milijarde evra robe, ako je to u strukturi našeg BDP, ja mislim negde oko 5% ili 6%, onda možete da zamislite koliko su Đilas, Jeremić, Ponoš i ostala ekipa ljuti na Kineze, zašto su oni toliko pomogli Aleksandru Vučiću.
Da ne pričamo o putevima, da ne pričamo o tome da smo imali pre desetak dana jedno za mene i lično zadovoljstvo da prisustvujem obeležavanju početka radova na brzoj deonici Požarevac – Golubac. Pošto dolazim iz Braničevskog upravnog okruga, živim u Požarevcu, a roditelji i otac i majka su mi sa teritorije opštine Golubac. Izvinite, za sve žitelje Braničevskog okruga, pa i ostatka Srbije, to je bila velika stvar. Nešto o čemu su ti ljudi sanjali decenijama, to je počelo da se ostvaruje.
Kako bivši režim misli da onda pobedi Aleksandra Vučića nego isključivo lažima oko nekog malignog uticaja Narodne Republike Kine. Prihvataju tu teoriju i neki političari sa zapada, ali kada im postavite pitanje, u redu, samo mi recite koliko vaša republika sarađuje sa Narodnom Republikom Kinom, nećete dobiti odgovor. To kriju kao zmija noge. To ne sme da se zna. Zašto? Pa, zato što jedna od uslova da biste sprovodili nezavisnu politiku jeste da imate jaku privredu. Što god vam je privreda jača, vaša politika je samostalnija i nezavisnija. To je razlog zašto treba napadati taj maligni uticaj Kine, a izvinite, čak i ovi investitori sa zapada kažu, pa ako mogu Kinezi zašto ne bismo i mi, jer njih ne interesuje politika, njih interesuje profit.
Imamo taj jedan motor koji se zove rast bruto proizvoda i to je u stvari dokaz jedne ispravnosti, jedne politike koju je Aleksandar Vučić sprovodio godinama unazad, a to je da hoćemo da sarađujemo sa svima i da nećemo da se odreknemo tradicionalnih prijatelja Republike Srbije i srpskog naroda.
Imamo sada i ovaj sporazum koji je vezan za oblast o saradnji u zaštiti od katastrofa na Zapadnom Balkanu. Kad god se spomene neka prirodna katastrofa, uvek se setimo onih nemilih scena kada su bile poplave 2014. godine i kada smo videli u suštini koliko smo upropašćenu državu nasledili od bivšeg režima 2012. godine. Za mene je zaista bilo užasavajuće da saznam da naši pripadnici vojske iz Sektora za vanredne situacije nemaju dovoljan broj čamaca da pomognu građanima koje je zarobila voda. Nisam verovao da nešto što se pravilo decenijama može da bude uništeno za samo nekoliko godina. Jedna strašna situacija.
Imali smo gospodine ministre do pre nekoliko godina, a evo i ove godine su obeležili požari, imali smo i mi požare i na teritoriji Republike Srbije, imali smo i gorih situacija kada smo bili pogođeni požarima i kada, ne da nismo mogli da ih gasimo, nego smo morali da tražimo pomoć od naših prijatelja da dođu da nam pomognu. Dolazili su preko ruskog humanitarnog centra u Nišu koji je takođe napadao bivši režim, pomogli su pogasili su te požare. Jeste lepo saznanje da imate velikog prijatelja koji ima mogućnosti i resursa da vam pomogne, ali isto tako i užasavajuće saznanje i postavlja se pitanje, da li smo toliko propali, gospodine ministre da nismo mogli te požare tada da gasimo sami.
Onda se pojavi onaj veseljko od Ponoša koji priča kako ne znamo da vodimo vojsku, kako ne znamo da vodimo Sektor bezbednosti, Sektor vanrednih situacija, kako bi on to bolje. Gospodine ministre, vi ste bili ministar odbrane, pa jeste činjenica, a ja bih voleo da se to potvrdi da je recimo, dok je Ponoš bio načelnik Generalštaba za aero miting koji nam nije bio potreban 2010. godine i koji je bio isključivo u reprezentativne svrhe rađen, da je Vojno-tehnički institut produžavao resurse gumama na avionima. Nismo imali sredstava dok je Ponoš bio načelnik Generalštaba ni da stavimo nove gume na naše avione, a vi sad ministre kažete, da Srbija planira da iduće godine nabavi helikoptere specijalizovane za gašenje požara.
E, sad vidite razliku, gospodine ministre. Oni nisu imali ni za gume, jer su toliko krali i upropastili državu, a Srbija danas može da kupuje helikoptere koji su isključivo namenjeni za gašenje požara i pomoć u tim vanrednim situacijama.
Dok su oni bili na vlasti morali smo da tražimo pomoć od drugih kada smo imali elementarne nepogode, prirodne katastrofe i požare. Ne kažem da je zadovoljstvo što se naš komšija ili prijatelj našao u nevolji, ali smo pokazali da smo u stanju ne samo da brinemo o sebi, nego da pomažemo i drugima, baš ove godine, jer naši pripadnici policije, Sektora za vanredne situacije učestvovali su u gašenju požara van teritorije Republike Srbije, i u Severnoj Makedoniji, i u Grčkoj.
Ne znam da li je tada, osim ovih koji podržavaju bivši režim, naše građane nije ispunilo zadovoljstvo da smo ponovo ozbiljna, izgrađena zemlja, ozbiljno društvo koje je u stanju da brine o svojim građanima, o bezbednosti naših građana ako je potrebno da pomogne i našim prijateljima i komšijama. To su razlike između nas i njih. Dok su oni bili na vlasti mi smo molili za pomoć. Sada možemo ne samo da brinemo o sebi, nego i da pomažemo drugima.
Onda nas ne čudi što pišu o nekakvom malignom uticaju Kine, što pričaju o tome kako ne znamo da vodimo Sektor bezbednosti, što nam pričaju kako ne znamo da vodimo spoljnu politiku, oni koji su bili na vlasti kada je Kosovo proglasilo svoju nezavisnost, oni koji su postavljali granice unutar Republike Srbije na administrativnoj liniji, granice između Srba i Srba, pokušavaju da ubede građane Srbije da treba ponovo da ih vrate na vlast da bi ih ponovo pljačkali, ponovo postavljali neke nove granice, verovatno već vidim zbog ovog početka jutrošnje sednice, da naslućuju gde bi sve mogli da budu, da bi ponovo pljačkali građane Srbije, postavljali nove granice, oni postajali sve bogatiji, a Srbija sve praznija i siromašnija.
Čini mi se da na tu priču koju su plasirali građanima Srbije 5. oktobra, više ne mogu da računaju i da ćemo ih uvek pobeđivati sa rezultatima, mi našim, oni će gubiti sa svojim. Oni imaju Dragana Đilasa, imaju Šolaka, imaju Jeremića. Mi imamo Aleksandra Vučića, pa da izađemo na izbore da vidimo ko ima bolje rezultate i ko ima veće poverenje kod građana.
Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima, pre svega hteo bih da istaknem da pre desetak godina su privredna društva i akcionari Srbiju zaobilazili u širokom luku. A oni akcionari i privredna društva koja su bila u Srbiji po svaku cenu su hteli da se izvuku iz privrednog i ekonomskog sistema Republike Srbije.

Da je to tako, samo da vas podsetim da jedan od prvih koji su pobegli iz Srbije je bio „US Stil“ ili vlasnik tadašnje Železare u Smederevu „Sartid“. I ne treba im zamerati što su bežali iz Republike Srbije, jer tadašnji režim predvođen Đilasom, Tadićem, Jeremićem, Miškovićem, Šolakom, omogućio je da inflacija na teritoriji Republike Srbije bude dvocifrena. Znači 10 i više procenata.

Ja bih voleo pošto oni tvrde da nam je BDP u 2020. godini bio jako mali pa je samo zbog toga pao 0,9%, da vidimo koliki je bio pre deseta godina za vreme njihove vlasti i da nam objasne zašto je još manji BDP pao 4%. Ne treba da nas čudi što su privredna društva i akcionari ili obilazili ili bežali iz Srbije zato što je kurs dinara prema evru svake godine gubio vrednost oko 10%. Ne treba da nas čudi što su akcionari i privredna društva bežala iz Srbije pre desetak godina, jer samo treba da se setimo kako je Mišković i „Delta“ kompanija preuzeli putarska preduzeća, kako su ih zadužili, novac preneli u svoje kompanije, a ta putarska preduzeća gurnuli u stečaj, pri tom, valjda u svojoj osionosti, bahatosti nedodirljivosti, jer su radili sa potkupljivim, korupmiranim i lopovskim režimom koji su predvodili Đilas, Jeremić, Šolak, ubedio je sebe da je jači od zakona. Čak ni porez nije platio. U takvoj državi nijedan ozbiljan akcionar, nijedno ozbiljno privredno društvo ne želi da bude.

Sada su neka druga vremena i neki drugi vetrovi. Od kada je SNS i predsednik Aleksandar Vučić započeli reformu, pre svega našeg privrednog sistema. Gospođo Čomić, jako ste me zabavili u jednom delu svoje diskusije, kada ste govorili o izvršnim direktorima i pravima malih akcionara i uporedili nas sa njima. Mi polažemo svoje račune građanima Republike Srbije na svakim narednim izborima, bili oni redovni ili prevremeni, ali ne znam odakle tolika bahatost tim direktorima da smatraju da onaj ko im je dao 5% kapitala, preduzeća koja oni vode, nema pravo da zna kolike su njihove plate.

Pet procenata je relativan pojam. Može biti nekoliko hiljada dinara, može biti nekoliko hiljada evra, a može biti i nekoliko miliona evra. Ne postoji ništa prirodnije da onaj ko je dao novac zna kako se raspolaže sa tim novcem, koliko taj novac oprihoduje, koliko od toga, lica koja koriste taj novac, imaju korist i koliko će njemu ostati.

Tako da, zaista ne razumem taj pojam i to njihovo da su oni možda izloženi, da je narušena njihova privatnost. Nije, jer je prirodno da onaj ko je dao novac zna kako se tim novcem raspolaže i to jeste samo još jedan korak ka tome da dokažemo da Srbija jeste pravno sigurna zemlja i da ima zaokruženu zakonsku regulativu kada je u pitanju rad privrednih društava.

Moja koleginica Elvira Kovač je govorila o usaglašenosti naše regulative sa regulativom EU. Neko će reći, pa dobro, eto, opet mi nešto usaglašavamo. Pa, nije samo zbog usaglašenosti sa EU, jer veliki broj akcionara, baš očekujemo da u naša zdrava preduzeća, u naša zdrava privredna društva ulažu baš iz zemalja EU. I sasvim je prirodno da će prva stvar koju pogledaju da budu da li su naši zakoni usaglašeni sa direktivama EU.

Takođe, ne samo budući akcionari u smislu privrednih društava koje već rade u Srbiji, nego i u smislu otvaranja novih privrednih društava, jer Srbija danas jeste mesto koje ne zaobilaze ni privredna društva, ni akcionari, nego je mesto gde je poželjno da se započinje određena delatnost u raznim oblastima i naravno da jedno takvo pokretanje zahteva i jako dobro zakonsku regulativu u čijem smeru i ide ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima.

Zato je i Odbor za privredu dao mišljenje da Narodna skupština treba ovaj zakon da usvoji.

Dame i gospodo narodni poslanici, u vezi Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima reguliše se njihova unutrašnja organizacija, način nagrađivanja, način kontrole akcionara, način preuzimanja.

Nama su privredna društva jako važna. Privredna društva su ta društva koja stvaraju novu vrednost, koja zapošljavaju stotine hiljada ljudi, privredna društva su ta koja zarađuju i za plate u republičkim organima uprave i za plate u prosvetnom sistemu, plate za policiju, za vojsku, za zdravstveni sistem. To zarađuju privredna društva.

Naravno da Republika Srbija pokušava da stvori što bolji ambijent da se osnivaju nova privredna društva, da postojeća imaju još bolje uslove i ostvaruju još bolje poslovne rezultate.

Međutim, ono što mene iznenađuje to je da se politika koja se sprovodi ovde unazad devet godina i neki mesec neprestano napada, neprestano kritikuje, neprestano pronalaze mane tzv. neprestano, nepravedno, nekorektno, neistinama napadaju.

Meni je potpuno svejedno da li to radi Đilas, da li to radi Tadić, da li to radi Šolak, da li to radi Vuk Jeremić. Za mene su oni potpuno isto, to je bivši režim. Oni su za mene Demokratska stranka, ni jedna druga stranka, a to što su se oni međusobno posvađali to je njihov problem, dok su bili na vlasti bili su Demokratska stranka i ja među njima ne vidim nikakve razlike.

Neki su se pravili da su lepi i pametni, drugi se nisu uopšte pravili nego su krali na sve moguće načine, rezultat je poznat, to je na stotine hiljada izgubljenih radnih mesta i na hiljade zatvorenih fabrika i privrednih društava.

Šta je to njih toliko posvađane držalo na okupu u toj Demokratskoj stranci? Dve stvari. Jedna se zove vlast. Druga se zove novac. Kako je nestalo vlasti, a novca je bilo sve manje, tako su počeli međusobno da se svađaju, da se međusobno optužuju, da se pomalo udružuju, pomalo mire, itd. ali samo pokazuje kakva je to bila jedna družina koja je bukvalno Srbiju dovela do ivice propasti.

To je ono što im je zajedničko. Međutim, mene iznenađuje jedna druga stvar, da li oni stvarno misle da smo mi ludi, da li oni stvarno misle da mi ne znamo da smo zaboravili šta su radili dok su bili na vlasti. Evo, imali smo pre nekih nedelju dana, možda i desetak, pojavili su se tamo neki Nikezić, Šoškić, Milojko Arsić. Oni su pričali o nekim bajkama. Vidim da ponovo bivši režim pokušava na bilo koji način da optuži sadašnju vlast za neke neuspehe i prva stvar koju ćete da čujete od njih jeste inflacija. Evo, to su ukoliko juče napadali.

Kaže – inflacija. Inflacija u Srbiji za 2021. godinu biće oko 3,5%. Ja se slažem da je za vlade koje su od 2014. godine do danas birane to relativno visoka inflacija. Relativno visoka zato što inflacija od kada je Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić na vlasti kretala se u rasponu od 1,5%, 1,7%, 2%, 2,5%, nisu to bile neke inflacije koje su pravile probleme privredi i građanima. Moglo je sa tom inflacijom, recimo 2015. – 1,9%, 2016. -1,2%, 2017. – 3%, 2018. – 2%, 2019. – 1,7%, 2020. – 1.6%.

Sad, zamislite, neko kaže - vi ste krivi za inflaciju od 3,5%, a pri tom zaboravlja da je, recimo, dok je DS bila na vlasti 2008. godine inflacija je bila 10,9%. Pazite, sve ove godine koje sam pročitao za vreme vlasti SNS, da saberemo inflacije, ta inflacija je manja nego jedna godina vlasti DS. Godine 2009. 10,1%, 2010. godine, veliki uspeh 8,6%, 2011. godine 11%, i onda se nađe Veselko iz DS koji kaže da je inflacija u Srbiji od 3,5% visoka, i još kaže - mi smo tu odgovorni, postoje mehanizmi da se takva inflacija zaustavi. Postoje. Ali, kakav je to mehanizam kojim su oni zaustavljali?

Pa, oni su povećavali referentnu kamatu stopu. To građanima ništa ne znači ako kažem, ali ako kažem da će svaki kredit koji građani imaju da poskupi, onda hajdemo da izračunamo da li je bolje kontrolisati inflaciju na 3%, 3,5% nego povećavati referentnu kamatnu stopu od koje će samo banke da imaju korist. Ali, to je samo jedna stvar. Pa, još kaže - inflacija je prouzrokovana cenom derivata nafte, a derivati nafte su neuobičajeno skupi zbog velikog zahvata države, znači, konkretno, benzina i dizel goriva i kažu da je to zbog visoke akcize koju imamo.

Što ne kažu da su tu akcizu oni doneli? Što ne kaže DS i njihov režim, bivši, da su akcize i poreska politika uspostavljeni za vreme njihove vlasti? I nije tačno da je gorivo sada skuplje nego što je bilo za vreme njihove vlasti 2012. godine, otprilike tu je bilo, dinar, dva, gore, dole razlika, ali i to neće da kaže.

E, sada ja moram da postavim jedno pitanje. Ako su akcize i porezi nešto iz čega mi pravimo puteve, bolnice, vrtiće, škole, obezbeđujemo veću zaradu zaposlenima iz uprave i zdravstvenog sistema, da li može neko da mi kaže, da li je bivši režim napravio nešto od tih akciza i poreza do 2012. godine? Jesu li uradili nešto za Srbiju? Jesu li uradili nešto za građane Srbije? Jesu li napravili neki put? Jesu li napravili neku bolnicu? O kliničkim centrima da ne pričam. Jesu li rekonstruisali neku školu, napravili predškolsku ustanovu? Bilo šta da su uradili, a isto su zahvatali od svakog litra goriva koliko i ovaj sadašnji režim.

Napravili su most na Adi, koji košta, koliko, 650 miliona evra. Pre pet dana predsednik Republike Srbije je prisustvovao obeležavanju početka radova na izgradnji brzog puta, brze deonice od Požarevca do Golupca. Reč je o nekih šezdesetak kilometara, možda i više. To košta 300 miliona evra. Draganu Đilasu jedan most je koštao 600 i kusur. Toliko o tome kako su oni vodili Srbiju.

Znate šta će sledeće da napadaju, sledeće napadaju potrošačku korpu, pa kaže ovako - minimalna zarada mora da bude u vrednosti minimalne potrošačke korpe. Evo, ovako to izgleda za vreme njihove vlasti. Minimalna zarada 2008. godine bila je 159 evra, 2009. godine 161 evro, 2010. godine 154 evra i 2011. godine, valjda zbog izbora, 169 evra. Znači, za četiri godine vlasti bivši režim je uspeo da podigne minimalnu zaradu za svega 10 evra, sa 159 na 169. A 2012. godine 172 evra je bila, a 2020. godine 256 evra, preko 80 evra više. I onda će oni da pričaju kako minimalna zarada treba da bude u najmanjoj vrednosti minimalne potrošačke korpe.

Ja se slažem da treba da bude, ali to ne može ni preko noći, ali bi oni tu cenu minimalne potrošačke korpe dostigli za jedno 150 godina, toliko otprilike. Ali, to je to kad neko misli da smo mi kratkog pamćenja, kratke pameti, pa nećemo da podsećamo građane kakvi su oni bili dok su bili na vlasti.

Sledeća stvar koju napadaju, kažu ovako – strane investicije, mnogo novca Vlada Republike Srbije daje za strane investicije i domaći investitori su u nepovoljnom položaju u odnosu na njih. Prvo, to nije tačno, to je apsolutna laž, apsolutna laž. Za svako radno mesto isto će dobiti i strani i domaći investitor. Ali, vrhunski je bezobrazluk da to kaže predstavnik bivšeg režima kome je najveća strana investicija bila znate koja? Prodaja „C marketa“ „Delezu“. To je njihova najveća strana investicija. I to je Mišković prodao „Delezu“, Srbija od toga nije imala nikakvu korist. Taj novac nije čak mogao ni da se koristi za stabilizaciju dinara u odnosu na evro, zato što je završio na Kipru, delom u Bugarskoj, delom u Sloveniji.

Ali, zamislite vi taj vrhunski bezobrazluk da mangup izađe i kaže – vaše strane investicije nisu dobre. Pri tom, zaboravlja da ta mala, mikro i srednja preduzeća ne mogu da opstanu bez velikih sistema.

Evo, npr. „Sartid“, tamo je sada „Hestil“, pa ta mikro, mala i srednja preduzeća koja rade kooperaciju sa „Hestilom“ zapošljavaju barem onoliko ljudi koliko zapošljava i direktno „Hestil“. Da nema „Hestila“, ne bi bilo ni njih. I po pravilu oni imaju otprilike slične plate, jer moraju da se takmiče sa „Hestilom“.

Ali, znate, kad neko ne zna ekonomiju, kad ne zna pravila, kad misli da smo mi kratkog pamćenja i kratke pameti, on smatra da može da slaže, da ne govori istinu i da stekne neke jeftine političke poene.

Kažu sledeće, i ovo je isto vrhunski bezobrazluk, kaže – 2020. godine bio je mali pad bruto proizvoda zato što mi inače imamo mali bruto proizvod u nominalnom iznosu, pa nije mogao mnogo ni da padne. E, dobro. Pa, ovako, 2020. godine bruto proizvod u Republici Srbiji je bio 46.796.400.000 evra i pao je za 0,9%.

Taj Veselko iz DS, on smatra da je, recimo, 32.486.200.000 evra veće od 46 milijardi 796 miliona. A, znate li koliki je bio pad te 2009. godine? Minus 2,7%. A, jesmo li mogli da poredimo krizu koja je bila 2009. godine sa ekonomskom krizom koja je izazvana pandemijom korona virusa? Ne možemo. Ona iz 2008, 2009. godine je mala beba za ovu krizu. Jel veće 32 milijarde od 46? Kako je to toliko mali bruto proizvod za vreme vlasti DS pao za skoro 3%, a još manji ovaj od 46 milijardi 2020. godine za 0,9%?

Sad vidite kako pokušavaju na igri brojeva, zameni teza da steknu neke političke poene.

Sledeća stvar koju će da napadnu jeste da nismo trebali građanima Srbije da dajemo nekakvu pomoć, da nismo trebali da dajemo ni privredi, da ako smo već i morali da to uradimo selektivno itd, itd, itd. Dobro, došli smo do zaključka da oni nikada ništa nisu davali građanima Srbije i da ako su dali uvek su nekako ti isti građani bili u minusu koliko god da su dobili od bivšeg režima.

Nego, otkud taj toliki strah? Ja mislim da se bivši režim plaši da ne podelimo sve građanima, da neće ostati ništa za njih ukoliko ih dovede neko čudo na vlast. Ja samo mogu da im poručim da ne brinu. Novca će u državnoj kasi, kojoj oni toliko teže, koji su toliko upropašćavali dok su bili na vlasti, biti uvek dovoljno da postepeno povećavamo i plate zaposlenima u javnom sektoru, plate u vojsci, u policiji, u zdravstvenom sistemu, u prosveti, da postepeno povećavamo penzije, da izgrađujemo Republiku Srbiju. Za to će uvek biti dovoljno para. Ne vidim koje čudo može njih da dovede na vlast. Kao što vidite, EU je odustala od dolaska na vlast Dragana Đilasa, DS i bivšeg režima. Čini mi se da su neslavno prošli u Americi. Ostao im je još samo Kurti, a Kurti se u Srbiji, ovoj ovde, ništa ne pita. Prema tome, džabe se boje, džabe se plaše, državne kase za njih više nema, niti će ikada biti.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo, reklamiram član Poslovnika koji se odnosi na dostojanstvo Narodne skupštine.

Prethodno, moj uvaženi kolega Glišić je izneo nekoliko činjenica koje uopšte nisu tačne. Molim da Narodnu skupštinu ne predstavlja kao produženu ruku ni NATO-a, niti organ koji amnestira NATO ili organ koji amnestira jednu zločinačku agresiju prema Republici Srbiji koja je izvršena i SRJ koja je izvršena 1999. godine.

Pre svega, moram da istaknem da od dolaska SNS na vlast, prvi put možete da čujete od zvaničnih predstavnika vlasti kako smo nazvali tu intervenciju koja je bila 1999. godine – zločinačkom agresijom. Prvi put od kada je predsednik Vlade bio Aleksandar Vučić, a sada predsednik Republike Srbije mi podsećamo svetsku javnost, tako što obeležavamo početak te agresije kakav je zločin napravljen prema srpskoj državi, građanima Republike Srbije i srpskom narodu.

Nikakvu amnestiju ne pravimo prema onima koji su bombardovali Srbiju osiromašenim uranijumom, jer koliko je meni poznato osnovana je i Komisija koja se bavi izučavanjem posledica i to baš od strane Narodne skupštine Republike Srbije, a član i predsednik te Komisije je naš uvaženi kolega Darko Laketić. Nije baš tako crno i belo. I ne donosimo mi zakone isključivo zarad direktiva EU, jer donosimo i zakone koji su isključivo u interesu, pre svega naših građana, jer ako pogledate zakon o kome sada raspravljamo tiče se zdravlja naših građana.

Što se tiče zločinačke agresije ona će za nas uvek da bude to što jeste. Nazivaćemo je pravim imenom. Ničim nismo zaslužili da tako brutalno, bestijalno, budemo uništavani, rušeni i podsećaćemo svetsku javnost na taj zločin koji se desio prema srpskoj državi i prema srpskim građanima.

Da, čisto svaki uvaženi kolega ima to na umu da dok je god SNS na vlasti, to što se desilo Srbiji 1999. godine nazivaćemo i osuđivaćemo onako kako je to potrebno.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o jednom potpuno novom zakonu koji reguliše biocidne proizvode. Hteo bi, zarad naših građana, da znaju o čemu se tu radi i šta su to biocidni proizvodi. Oni su neophodni za kontrolu organizama koji su nepoželjni ili imaju štetan efekat na ljude, njihove aktivnosti, proizvode koje koriste ili proizvode na životinje ili životnu sredinu.

Njihov značaj svakodnevno raste zbog njihove široke primene u svakodnevnom životu. Koriste se, između ostalog, za dezinfekciju površina, opreme, nameštaja, vode i vazduha, u domaćinstvima, u objektima javnog zdravlja i u drugim javnim objektima, u industrijskim objektima, u prehrambenoj industriji, na farmama. Osim toga, koriste se za održavanje lične higijene, a i za dezinfekciju zdrave kože ljudi, kao i za održavanje higijene životinja.

Takođe, biocidni proizvodi se koriste za suzbijanje insekata i glodara, za zaštitu gotovih proizvoda, dok su originalne ambalaže za zaštitu drveta, kože, gume, papira, tekstila, za zaštitu vode ili drugih tečnosti u rashladnim i procesnim sistemima. Znači, ovde je reč o tome da zdravlje ljudi, životinja ili određenih dobara zaštitimo od raznih štetočina, štakora i slično.

Jedan od problema koji biocidni proizvodi imaju jeste to da štetočine i štakori postaju često rezistentni na same biocidne proizvede. Da prevedem građanima Srbije, postaju otporni na njih, tj. biocidni proizvod ne može nikakvo dejstvo da ostvari prema njima.

Nažalost, imamo situaciju da kada su u pitanju i ljudi i oni postaju rezistentni, odnosno otporni recimo na zakon. Bivši režim i predstavnici bivšeg režima su otporni na zakonske propise kojima se reguliše zloupotreba ovlašćenja. Postali su otporni i na to da objasne kako su zaradili 600 miliona evra za četiri godine vlasti.

Da stvar bude još gora, postaju otporni i na demokratiju. Kao političarima, to zaista nije normalno. Ali, šta to znači postojati otporan na demokratiju? To znači da ste odustali od toga da na vlast dođete na izborima, već očekujete da vas na vlast neko dovede, da li nasilnim putem, tako što se pali Skupština Srbije, osvajaju državne institucije, upada se sa motornim testerama na javni servis. To su ti oblici kako se dolazi na vlast bez demokratije.

Drugi način jeste da vas neka druga zemlja, neka druga sila vojnim putem takođe dovede na vlast, ili određenim pritiskom, uvođenjem sankcija itd. Međutim, kada se uvode sankcije ili se vrši oružana agresija na neku zemlju, ko najviše ispašta? Pa, najviše ispaštaju građani te zemlje? Kada su sankcije građani su, i to prvo oni najsiromašniji, oni su prvi na udaru, a kasnije oni koji imaju nešto više novca. Oni koji imaju 600 miliona evra, oni nemaju nikakvih posledica od bilo kakvih sankcija, jer sa 600 miliona evra sebi mogu da obezbede prilično lagodan život, bez obzira da li postoje biocidna sredstva ili ne.

E, sada, pošto i to evoluirate, onda krenete da vas dovedu na vlast neke, ne samo druge države, nego i neke regionalne organizacije, kao što je to EU. Pa, setite se samo kako su Dragan Đilas i bivši režim klečali pred evroposlanicima, kako su tražili da Aleksandra Vučića ponize, kako su tražili da ga proglase diktatorom, kako ovde u zemlji nema vladavine prava, nema demokratije, kako je diktatura itd.

Mučili su se oni to neko vreme sa tim evropskim poslanicima. Ovi su videli da je to luda kuća kada je bivši režim u pitanju, odustali od toga i, da kažem, nešto malo ublažili tu svoju sliku o Srbiji. Rekli su Đilasu da može na vlast samo da dođe izborima, da su izborni uslovi u Republici Srbiji prihvatljivi po evropskim standardima i da će morati da se kandiduje da li za predsednika Republike, da li za gradonačelnika, da li da nosi ili predvodi svoju listu kandidata za narodne poslanike.

E, sada, u svojoj rezistentnosti, odnosno otpornosti Dragan Đilas ide i dalje. Pošto je shvatio da ovde nema dovoljno ljudi sa motornim testerama koji će da upadaju u državne institucije i javni servis da bi, je li, pravili voditeljkama frizure motornim testerama, pošto je ukapirao da ne može više ni EU, nema želje da mu pomogne, on je otišao za Ameriku. Otišao je Americi da traži podršku, da ga opet sankcijama ili bombardovanjem neko dovede ovde na vlast.

To što je razgovarao sa američkim pomoćnikom državnog sekretara ili nekim drugim, ja zaista nemam ništa protiv i to je poželjno. Ko god da ode treba da razgovara, kome god da se ukaže prilika. Ali, da li vi možete da pronađete makar jednog jedinog poslanika iz vremena od 2008. do 2012. godine, narodnog poslanika tadašnje opozicije, da pronađete da je negde on van Srbije rekao da je Dragan Đilas lopov, da je Boris Tadić diktator, da je Vuk Jeremić izdajnik? Da li možete da pronađete nekog takvog poslanika? Ja vam tvrdim da ne.

Tadašnja opozicija, kojoj je pripadala i Srpska napredna stranka, nije ružne stvari pričala o svojim državnim funkcionerima, ma koliko te ružne stvari bile istinite. Istinito je da je Dragan Đilas bio najobičnija lopuža i da to hoće ponovo da bude. Istina je da je Tadić pobegao iz Srbije kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Istina je da je Vuk Jeremić izdajnik koji je postavio granicu između Srba i Srba, ovih koji žive u unutrašnjosti Srbije i onih Srba koji žive na teritorije naše autonomne pokrajine. Ali, nikome od poslanika nije padalo na pamet da van Srbije govore da su oni izdajnici.

Šta je uradio Đilas pre nekoliko dana? Pazite jednu od reakcija kada je rečeno ovde od predstavnika sadašnje vlasti – Srbija ima mnogo jači kokus u kongresu i senatu nego Đilas, nego što imaju albanski lobisti, kosovski lobisti, bošnjački lobisti. Oni postavljaju pitanje, Đilas preko svojih portala i medija postavlja sledeće pitanje – a odakle će to Srbija da plati? Da li ćemo da platimo iz budžeta, tj. parama svih građana Srbije, ili ćemo da platimo iz nekih crnih fondova?

Pazite, tu barabu nije sramota da tako nešto pita. Znači, jedna od najvećih lopuža u Srbiji pita da li ćemo mi da trošimo pare građana Srbije da zaštitimo državni interes. Pazite, lopuža najobičnija to pita. Najobičnija lopuža.

Samo moram nešto i da kažem. Kada se borite za nešto ispravno, ne treba vam novac. Kada se borite, recimo, i kažete da poštujete teritorijalni integritet Kine, kada se borite i kažite da poštujete teritorijalni integritet Španije, kada kažete da poštujete teritorijalni integritet Kipra, i da ne nabrajam dalje, za to vam ne treba novac. Ali, kada kažete da je Kosovo nezavisna država, na štetu svog saveznika iz dva svetska rata, e onda se to plaća, e onda to košta jer, jelte, neko ima neka svoja moralna načela kojih će da se odrekne za novac. I to je ta priča koja je u američkom kongresu. Ali hajde da postavimo pitanje ko to plaća. Plaća, u najvećem broju slučajeva, albanska mafija. Ako albanska mafija to plaća, kakav je to novac? Od prodaje droge, oružja, belog roblja.

Sada zamislite Dragana Đilasa, ide sa takvim ljudima da razgovara, da napišu pismo predsedniku SAD. Je l' to normalno? Pa to može samo čovek koji ne voli svoju zemlju, ne voli svoj narod i čovek koji mnogo više voli novac nego bilo šta drugo. Možemo mi zakone da donosimo o biocidima kakve god hoćemo, biocid za Dragana Đilasa samo su izbori, ali izbori na koje on ne sme da izađe, jer će stalno da moli nekog. Sada ne znam, proći će isto sa SAD kao što je prošao sa EU. Ne znam od koga će sledećeg da traži pomoć da ga dovede na vlast. Jedino da pronađe vanzemaljce. Ali, budite uvereni, ni oni neće da ga dovedu, ne žele ga ni oni u svom društvu, takve ljude svi izbegavaju i neće ih ni građani Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zaštitnik građana svakako jeste ustavna kategorija i očigledno je da su se od ustanovljenja stvorili uslovi da donesemo novi, moderniji zakon o Zaštitniku građana, usklađivanju njegovog posla sa Ustavom Republike Srbije, poboljšanje njegove efikasnosti u radu, ali i povećanje njegove odgovornosti za svoj rad.

Naime, već unazad nekoliko godina postoji jedna tendencija da se tzv. nezavisni državni organi postave kao četvrta grana vlasti. I na nama narodnim poslanicima i svim članovima Vlade jeste da se borimo da se poštuje Ustav Republike Srbije koji kaže da postoje tri grane vlasti, a to su zakonodavna, sudska i izvršna, da se te tri grane vlasti međusobno dopunjuju i nikakva četvrta grana vlasti ne postoji po našem Ustavu.

Postoje nezavisni državni organi. Jedan od nezavisnih državnih organa jeste i Zaštitnik građana, DRI, Agencija za borbu protiv korupcije, Agencija za energetiku, da ne nabrajam dalje. Međutim, imali smo ovde situaciju u Narodnoj skupštini da se nosioci određenih javnih funkcija poistovećuju sa državnim organom i postupaju kao državni organ pred Narodnom skupštinom koji se otuđio potpuno od Narodne skupštine. Po Ustavu i po zakonu svi ti nezavisni državni organi podnose izveštaj o svom radu Narodnoj skupštini i za svoj rad odgovaraju Narodnoj skupštini.

Šta to u suštini znači? Narodna skupština ima više nadležnosti i jedna od nadležnosti jeste i nadzor nad radom i Vlade i organa državne uprave i ministarstava. Narodna skupština nema kapacitet da to radi sama, pa za javne finansije imamo DRI, za ljudska prava, prava građana, rad određenih organa državne uprave koji je vezan za kršenje ljudskih prava, sloboda itd. imamo Zaštitnika građana. Oni u suštini pomažu, odnosno za Narodnu skupštinu rade neki posao. Prilikom izbora Zaštitnika građana, mi kao narodni poslanici deo suvereniteta koji smo dobili od građana prenosimo na Zaštitnika građana.

Sve sam ovo rekao, jer smo u prethodnim godinama imali jako loše iskustvo baš sa nosiocem funkcije Zaštitnika građana, koji se poistovetio sa funkcijom, koji je pomislio da za svoj rad ne odgovara nikome, da je on iznad zakona, da je iznad Ustava, da ima pravo da radi šta god hoće, da Narodna skupština nije taj državni organ kome on odgovara za svoj rad.

Gospođa ministar je bila tada narodni poslanik i jako dobro zna o čemu govorim i nekako, već unazad mesecima, postavlja se jedno pitanje – da li, recimo, članovi porodice predsednika Republike Aleksandra Vučića jesu građani Republike Srbije i da li imaju pravo da uživaju punu zaštitu svih državnih organa Republike Srbije?

Mogu da kažem da, prvo, mi koji se bavimo politikom i koji se nalazimo na javnim funkcijama, je to bio naš izbor. Naš posao podrazumeva da moramo da imamo i stomak za razne niske udarce kojima ćemo biti izloženi, da li od naših političkih protivnika za koje neki smatraju da smo im mi neprijatelji, da li od suda javnosti itd, ali članovi naših porodica nisu izabrali i odlučili da budu političari i samim tim njihovu bezbednost, njihovo dostojanstvo, njihov duševni mir niko nema pravo da ugrožava.

Sada vidite to prvo izopštavanje iz pravnog sistema i zaštite državnih organa, članova porodice predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića započeo je baš Zaštitnik građana, prvo ozbiljnije, prvo vidljivije. Čini mi se da je to bilo 2014, 2015. godine kada je Zaštitnik građana došao do zaključka da su bubrezi Andreja Vučića napali pendreke jedne odmetnute grupe žandarma.

Kako to zaista izgleda? Bilo je o tome polemike ovde u Narodnoj skupštini, čak je jednom i tadašnji Zaštitnik građana Saša Janković rekao jednu rečenicu koju ja smatram vrhunskim bezobrazlukom, a to je otprilike glasilo ovako – da je Andrej Vučić od mene tražio pomoć i zaštitu ja bih mu pružio.

Ako pogledamo i Predlog zakona i važeći zakon po kome je postupao Saša Janković, Zaštitnik građana postupa po prijavi ili po sopstvenom saznanju i pokretanju postupka. Tadašnji Zaštitnik građana je smatrao da on nema obavezu da upotrebi sva zakonska ovlašćenja i zaštiti brata predsednika Republike, već je očekivao da to brat predsednika Republike traži od njega.

Uvek kada to spominjemo moramo da znamo i sledeću činjenicu, da građanin, pa bio to i brat predsednika Republike, nema pravo da upotrebi silu protiv državnog organa i da svakako nema srazmernu upotrebu sile u odnosu na palicu kojom raspolaže odmetnuti ili odmetnuti pripadnici žandarmerije.

Sada vidite dokle to ide dalje. Ne samo da nije pokrenuo taj postupak, već je počeo da pokreće postupak da mu se dostavi dokumentacija o disciplinskom postupku koje je sprovodilo Ministarstvo unutrašnjih poslova vezano za taj incident. To bi možda imalo nekog smisla da i tužilac nije pokrenuo krivični postupak. Od tog trenutka nijedan državni organ pred kojim se vodi postupak za koji je tužilac zvanično dostavio Zahtev za sprovođenje i prikupljanje obaveštenja nema pravo bez tužioca, saglasnosti tužioca bilo koji papir da da bilo kom drugom državnom organu, pa čak i Saši Jankoviću.

Oko toga ovde se u Narodnoj skupštini napravila čitava jedna kampanja koju su narodni poslanici koji su podržavali bivši režim napravili da je u pitanju diktatura, jer znate trebalo je prikazati jako uspešno da su bubrezi Andreja Vučića napali pendreke žandarma.

To je taj početak zbog koga su članovi porodice Aleksandra Vučića i dan danas izloženi. Ne treba meni kasnije i naknadna pamet Saše Jankovića da on kaže kako su ga na to terali strani ambasadori. Mene naknadna pamet ne interesuje. Mene interesuje zašto je to prihvatio, zašto je to radio, zašto je u tome učestvovao i koji je bio krajnji cilj? Ovde vidimo da je krajnji cilj bio da se ugrozi sigurnost predsednikove porodice i uništi ugled te iste porodice.

Idemo dalje. Nije to jedini, bilo ih je još mnogo. Samo da podsetim da je napadao i Ministarstvo odbrane za jedan tragičan incident, gde je opet tražio da mu se dostave određena dokumenta iako je tužilaštvo vodilo svoj postupak.

Koliko je meni poznato i po sadašnjem zakonu, a i po Predlogu ovog zakona piše da Zaštitnik građana nije ovlašćen da kontroliše rad Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda, sudova i javnih tužilaštava. Imali smo čak i ovde jednu sednicu nadležnog radnog tela u Narodnoj skupštini gde je Saša Janković ubeđivao narodne poslanike da on ima pravo na dokumenta iz istrage bez saglasnosti tužioca koji vodi istražni postupak. Tako to izgleda, četvrta grana vlasti, ne ferma nikoga, ni Narodnu skupštinu, ni Vladu, ni Ustavni sud, ni sud, ni tužioca.

To je valjda ta Srbija za koju se borio Saša Janković i to su ta naša iskustva. Bilo ih je još ne samo od Saše Jankovića, ali ovo je bio najdrastičniji primer kako se zloupotrebljava javna funkcija da bi se na neki nademokratski nasilan način promenila izborna volja građana Republike Srbije.

Znao je Saša Janković da ne može da pobedi Aleksandra Vučića na izborima za predsednika, ali je hteo i godinama je radio na tome da satanizuje i Aleksandra Vučića i njegovu porodicu i SNS, da izazove tu kritičnu masu koja bi na nasilnim putem dovela na vlast ili da podsetim neke kolege koji su tada bili poslanici u Narodnoj skupštini – znate li šta je tražio Saša Janković kada je izgubio predsedničke izbore? Da ga SNS, odnosno Aleksandar Vučić predloži za mandatara za sastav nove Vlade. Dotle je to išlo.

Sada ja postavljam jedno drugo pitanje – gde su ti naši nezavisni organi koji su zaduženi za odbranu ljudskih prava i sloboda? Ne očekujem to od nevladinog sektora. Oni primaju pare sa zapada da bi radili na tome, satanizovali i porodicu predsednika i predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Znam da i natpisi u novinama i nešto što se iznosi u javnost nije u nadležnosti određenih državnih organa koji se bave zaštitom ljudskih prava, ali zašto se ne oglašavaju, zašto ne osude, jer su se možda uplašili ili smatraju da nemaju obavezu pa ne treba to ni da rade?

Ne možete vi da štite ljudska prava i slobode građana do pola, nego ih ili štite ili ne štitite. To i jeste problem. Neka svaki Zaštitnik građana, ko god da bude bio izabran po ovom zakonu, ko god da bude bio u budućnosti, konačno to jednom shvati. Nema do pola. Ne radite vi taj posao da budete simpatični i da napadate državu, Vladu, Narodnu skupštinu i da vas narod zbog toga voli. Vi ste tu da štitite prava građana i onog iz najmanjeg i najudaljenijeg mesta u Srbiji, bilo kog građanina, bilo kog građanina na teritoriji grada Beograda, bilo kog građanina pa makar on bio i sin predsednika države. Nema do pola. Ili ili i ne samo Zaštitnik građana. Ima tu još funkcionera koji su zaduženi za određena prava, ravnopravnost i slobode itd. jer samo tako možemo da postignemo to da govor mržnje naiđe na osudu još većeg dela naše javnosti. Kada bude naišao na dovoljnu osudu naše javnosti onda će oni prestati.

Dokle toga ne bude mi uvek rizikujemo da se stvori neka kritična masa koja će da pomisli da ih je dovoljno pa da nam razvaljuje vrata Narodne skupštine, da upadaju u Narodnu skupštinu, da ponove 5. oktobar, da promene izbornu volju građana, da nasilno dođu na vlast.

To je jedini način da bivši režim dođe na vlast, da Đilas dođe na vlast, da Šolak dođe na vlast, Jeremić da dođe na vlast. Pa, izvinite gospodo nezavisni, zaboravite na četvrtu granu vlasti i konačno budite dovoljno hrabri da radite svoj posao za koji vas mi narodni poslanici biramo i nemojte do pola, ili ga radite ili ne radite, a onda podnesete ostavku ako nećete da ga radite.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada god Narodna skupština raspravlja, recimo, o dopuni Odluke o prestanku funkcije i imenovanju u RIK-u, znači, ovde je reč o jednoj kadrovskoj promeni članstva u RIK-u.

Danas je uvek prisutna i aktuelna tema oko izbornih uslova i tu prvo što moram da istaknem jeste da se SNS zalaže za poboljšanje izbornih uslova, da mi želimo da bivša opozicija ima još bolje uslove na nekim predstojećim izborima nego što je to imala SNS kada je bila opoziciona stranka i kada se borila za glasove i vlast na teritoriji Republike Srbije. Tada su funkcioneri SNS mogli da se pojave katkad u nekoj emisiji, ako su bili predsednički izbori u najboljem slučaju između dva kruga predsedničkih izbora. To je ono što odlikuje bivši režim u odnosu na nas.

Međutim, bivši režim nikako ne može da shvati da nisu u pitanju izborni uslovi, nisu u pitanju ni članstva u telima za sprovođenje izbora, da li predsedničkih, republičkih ili lokalnih, ti koji nekoga dovode na vlast, na vlast dovode rezultati i na vlast dovodi politički program. Naravno, sastavni deo političkom programu jeste i ekonomski program, osim vladavine prava, ljudskih sloboda itd, da ne nabrajam.

E, sada, mogu samo da pitam građana Srbije, da li mogu da zamisle da bi za vreme bivšeg režima mogla da se desi jedna ovakva televizijska emisija sa jednim ovakvim sadržajem i kritikama koje su upućene vladajućem režimu? Recimo, pre par dana u nekoj emisiji pojavio se profesor ekonomskog fakulteta i nekadašnji guverner NBS Dejan Šoškić. On kaže da isplata građanima u iznosu od 60 evra, dva puta po 30 evra, nije ispravna zato što je linearna i dodaje da je potrebno taj novac potrošiti na bolji način. Na njega se nadovezuje njegov viceguverner, kasnije ću vam reći kakva je bila uloga njihova u bivšem režimu, Milojko Arsić, koji je ranije kritikovao tu meru. Arsić tvrdi da ove mere neće ugroziti fiskalnu poziciju i dodaje da bi bilo bolje da je pomoć selektivna i da više dobijaju oni koji imaju manje.

Znate po čemu mi je ovo poznato? Moram da postavim pitanje jer su ovo dva dopisna člana Fiskalnog saveta jer, koliko se sećam, ovo su i stavovi Fiskalnog saveta. Sada moram da postavim jedno drugo pitanje. Na poziciji Izveštaja o radu Fiskalnog saveta, usluge po ugovoru, čini mi se da je planirano deset, a utrošeno sedam miliona, da li su Šoškić i Arsić dobili nešto od tih para? Jer znate, kada ste dopisni član Srpske akademije nauka ne dobijate ništa, ali čini mi se da je profitabilno biti dopisni član Fiskalnog saveta.

Ali, malo dalje da vidimo šta je sve to moguće za vreme diktature SNS i Aleksandra Vučića. Pa još tvrde Šoškić, Nikezić i Arsić da je inflacija nanela štetu životnom standardu građana, posebno onim najsiromašnijim. Pa Šoškić, govoreći o inflaciji, smatra da ima prostora da se uradi nešto što su, kako kažu, radile neke centralne banke u svetu, koje su išle u pravcu signaliziranja da svojom monetarnom politikom neće da dozvole rast inflacije u narednom periodu.

Kada kaže neki profesor, vi mislite – školovan čovek, zna šta radi, verovatno i zna, ali taj profesor, školovan čovek, bio je guverner Narodne banke, a Milojko Arsić viceguverner. Godine 2010. postao je guverner, tada je inflacija bila 8,6%, 2011. godine 11%, 2012. godine 7,8%. Doduše, dok je Milojko Arsić još bio viceguverner 2008. godine, inflacija je bila 10,9%, a 2009. godine 10,1%.

Sada ja moram da postavim jedno normalno pitanje – ako je on profesor, školovan, zna šta govori, zašto to nije radio dok je bio guverner, nego je imao dvocifrenu inflaciju? Čini mi se da Olja Bećković ne može da nađe dobro društvo više, ali to je njen problem, nije moj.

Da bih pokazao građanima kako to izgleda, po principu životnog standarda, recimo, dok je taj čuveni profesor bio guverner Narodne banke Srbije, mesto guvernera je zatekao na kursu evra od 103 dinara. Kada je završio svoj mandat, kurs evra je bio 119,80 dinara, za 26 meseci. Nacionalna valuta je izgubila blizu 20% svoje vrednosti, ili – dinar je za 20% bio slabiji u odnosu na evro.

Ne lezi vraže, da bi imao tako ozbiljan i dobar rezultat, tadašnji guverner Dejan Šoškić prodao je preko dve milijarde evra deviznih rezervi da bi kurs evra sa 103 došao na 119,80 dinara. Ili, da kažem kako je to bilo po godinama, pošto je tada bio Milojko Arsić viceguverner, koji je takođe, zajedno su njih dvojica valjda pokušavali nešto da urade. Pa kaže ovako, 2008. godine kurs evra je bio 81,40, s tim da moram da kažem da kada je Vlada Mirka Cvetkovića izglasana kurs evra je bio 78 dinara. Znači, za manje od pola godine tri dinara je kurs evra, odnosno dinar izgubio vrednost u odnosu na evro, 2009. godine 94 dinara, 2010. godine 103 dinara, 2011. godine 102 dinara, 2012. godine 6. avgusta, kada je došlo do smene guvernera, odnosno Šoškić podneo ostavku, bilo je 119,80 dinara.

Za te četiri godine, Narodna banka Srbije prodala je blizu pet milijardi evra deviznih rezervi, a nacionalna valuta je izgubila tačno 50% svoje vrednosti. Onda takvi ljudi mogu da govore šta god hoće i šta god žele u nekim određenim televizijskim emisijama, ja nemam ništa protiv. Neka govore. Govori o sebi, ali nemojte da govore da je onda diktatura, ako to mogu.

Tu se sada pojavljuje neki mlađani Dušan Nikezić, malo ću kasnije o njemu, samo da pročitam jednu njegovu izjavu – da tri miliona građana živi na ivici siromaštva. Inače, taj mlađani gospodin 2008. godine angažovan je kao savetnik za privredu i finansije predsednika Vlade, u 2009. godini imenovan je za predsednika Nadzornog odbora EPS-a, a u 2010. godini za predsednika Upravnog odbora „Energoprojekta“. Nakon rekonstrukcije Vlade Mirka Cvetkovića, 2011. godine, postaje državni sekretar u Ministarstvu finansija i na toj funkciji ostaje do kraja jula 2012. godine.

Ovako to izgleda. Kada je mlađani Nikezić, postoji i stariji, vršio vlast u Srbiji 2008. godine, u trenutku preuzimanja vlasti i izglasavanja Vlade Mirka Cvetkovića u Srbiji je bilo 2.821.700 zaposlenih, 2009. godine 2.616.400, manje 205.000. Dvesta pet ljudi je za godinu dana izgubilo posao, dok su Cvetković, Nikezić, Đilas, Šolak i Jeremić vršili vlast u Srbiji. Godine 2010. završili smo sa 2.396.200 zaposlenih. Tu su bili još uspešniji i Đilas i Jeremić i Nikezić – 220.000 ljudi je izgubilo posao. Godine 2011, da ne čitam brojeve, 143.000 ljudi je izgubilo posao, 2012. godine – 25.000 ljudi.

Ukupno je izgubilo 593.000 radna mesta u Srbiji za vreme vlasti Dragana Đilasa, Tadića, Jeremića, Šolaka i Nikezića, 600.000. I on priča o tri miliona građana Srbije koji su na ivici siromaštva, verovatno misleći na ona tri miliona koja je osiromašio dok je bio na vlasti.

Međutim, vlade posle Cvetkovićeve, od dolaska SNS na vlast, počele su obrnut proces, a to se zove zapošljavanje. Pa smo imali situaciju da je u 2013. godini broj zaposlenih povećan za 82.400, u 2014. godini 248.000, i da ne čitam dalje, da bismo 2020. godine završili sa 666.500 zaposlenih više nego u trenutku kada smo preuzeli vlast.

Ovo govorim zato što nisu potrebni samo izborni uslovi da pobedite nekoga na izborima, nego morate da imate i rezultate, a to je, čini mi se, što bivši režim nikako neće da prihvati.

Idemo dalje. Taj isti mlađani Nikezić bio je član Skupštine društva preduzeća za proizvodnju borbenih vozila, nikad čuo za njih, član Fonda za razvoj Republike Srbije. Ne znam šta je on to razvijao. Upravo sam pročitao da je 600.000 ljudi ostalo bez posla dok je on bio član Upravnog odbora Fonda za razvoj Republike Srbije. I gde su pare koje su iz tog fonda ulagane u privredu? I da li su namenski trošene i da li su data sredstva obezbeđenja i da li je Fond uspeo da naplati to što je trebalo da se naplati i da se vrati? Ili je završilo kod tatinih prijatelja?

Ali idemo dalje. Vlada ga je angažovala kako bi održala proces proizvodnje u „Železari Smederevo“. Ko je napustio „Sartid“? „Ju-Es stil“. Pa nemojte da se čudite što je „Ju-Es stil“ napustio Srbiju i „Sartid“.

Ako imate inflaciju 10% na godišnjem nivou, ako vam nacionalna valuta 10% gubi svake godine, pa u takvim državama ozbiljne kompanije neće da budu, ali ne znam šta je to Sartid proizvodio do odlaska „Ju-es-stil“ dok je Nikezić bio odgovoran za Sartid, osim što su vukli novac iz budžeta i takmičili se ko će da kupi bolji automobil, a sve na teret budžeta, odnosno građana Republike Srbije, bio je i član Radne grupe za prodaju dela akcija „Telekoma Srbija“. Pa, znate ko je trebao da kupi „Telekom“? Pa, Šolak. Šolak je trebao da kupi „Telekom“ i zato se toliko i Šolak i Đilas ljute na Aleksandra Vučića i Vladu Republike Srbije zašto „Telekom“ postaje sve uspešniji. Pa, zato što nema više besplatnih para za Šolaka nema besplatnih para, za Nikezića nema besplatnih para, za Đilasa.

Ali, ovo je i ovo ću uvek da ističem o toj čuvenoj porodici Nikezića, nakon hapšenja njegovog oca Zvonimira zbog malverzacije sa preduzećem „Azotara“ mediji u Srbiji su dosta pisali o poslovanju njihove porodične konsultantske kompanije „CES- Mekon“ i bliskim političkim vezama koje su održavali pre svega sa Vladom Mirka Cvetkovića, između ostalog mlađeni Nikezić je član Stranke slobode i pravde i predsednik resornog odbora za privredu i finansije u toj stranci.

E, sada dame i gospodo narodni poslanici, to je predizborni program Stranke slobode i pravde i gospodina Đilasa. Znači 600.000 manje zaposlenih, skoro pet milijardi evra prodatih deviznih rezervi, pad BDP-a.

Ima još jedan zanimljiv detalj, to vam moram da istaknem. Kaže ovako, između ostalog, napadaju tu čak i investicije koje se vode i rast BDP-a, pa dovode u sumnju i rast BDP-a. Kaže – problem je što se podaci u Srbiji falsifikuju. Imamo situaciju da nam je najveći nosilac rasta u građevinarstvu u poslednjih nekoliko godina i tu prednjače državni infrastrukturni projekti. Mi smo imali u prvom kvartalu 19,5% građevinarstva dok je u poslednjem kvartalu bio 48% i dodaje, kada znamo da se ti projekti ugovaraju mimo tendera, direktno povod sa stranim izvođačima, njihova vrednost naduvana nekoliko puta, onda to znači da obračun BDP-a na tim podacima nije realan, odnosno BDP u Srbiji nije na tom nivou na kojem se predstavlja, em mu je problem zaduženje koje BDP realno niži od onda …. itd.

Kao primer za naduvane cene Nikezić navodi izgradnju brze saobraćajnice od Valjeva do Lajkovca u dužini od 18 kilometara za koju je Srbija zadužila kod Kine i čija cena iznosi osam miliona i 800.000 evra po kilometru. Kako navodi Nikezić duplo je skuplji od auto-puta Zagreb – Split prenosi itd.

E, sada vidite, kada to čovek kaže ja očekujem da bude potpuno fer, ali od Nikezića ne možete da očekujete, jer to je porodica lopuža, da budu fer. Jer, nije u pitanju samo izgradnja puta, nego je u pitanju i uređenje korita reke Kolubare i da je dobar deo sredstava otišao na uređenje korita reke Kolubare, da podsetim građane, to je ista ona reka koja je potopila Obrenovac.

Sada ja moram jedno pitanje da postavim. Šta je Nikezić pravio dok je zauzimao značajna mesta, o tome šta je Đilas pravio to ćemo malo kasnije, šta je Nikezić pravio dok je zauzimao značajna mesto u Vladi Republike Srbije? Jer, znate za makar jedan jedini projekat koji je napravio? Jer, znate makar za jedan jedini metar puta? Jer, znate makar za jedan jedini most? Đilas je napravio most, a o njemu ćemo malo kasnije. E, znate makar za jedan dom zdravlja, za jednu bolnicu. Ja ne znam.

Odakle pravo jednom takvom neuspešnom čoveku da bilo koga kritikuje, pa čak i ovu vlast, bilo koga? Ako, pogledate iza njega, njegove porodice, „Azotara“, „Sartid“, svuda je pustoš, nema ničega. Pa, i „Knjaz Miloš“ su doveli, pretukli onog Štimca, što je bio predsednik Komisije za hartije od vrednosti da bi ga privatizovali. To su Nikezići. Hapsili čoveka, predsednika Državne komisije za hartije od vrednosti

i oni će nekom nešto da pričaju. I oni pričaju o demokratiji, hapsili su čoveka zato što je hteo čovek da radi svoj posao kako treba u skladu sa zakonom.

Hajde da se vratimo malo i na te infrastrukturne projekte. Samo još da istaknem pošto je ovde dovedeno u pitanje i rast BDP. Nije samo Republički zavod za statistiku taj koji ocenjuje naš rast BDP, ocenjuje ga i „Eurostat“ i ocenjuje ga MMF. Nemoguće je da se bilo šta falsifikuje, ali onome ko to ne zna i ko to sluša Nikezića može to da prihvati zdravo za gotovo.

Evo, da se vratim na jedan deo njegove diskusije, kaže da jedan kilometar košta 8 miliona i 800 hiljada evra po kilometru. Ako uzmemo da jedan kilometar ima 1000 metara, to je osam hiljada i 800 hiljada evra po dužnom metru auto-puta, sa sve uređenjem korita reke Kolubara. Znači, Aleksandar Vučić, njegov najskuplji auto-put koji je pravio košta osam hiljada i 800 evra po dužnom metru, najskuplji. Dragan Đilas je napravio most na Adi, on je koštao 600 miliona evra, dugačak je 996 metara. Znači, jedan dužni metar mosta, puta, nazovite kako god hoćete, Dragana Đilasa košta 600 hiljada evra. To znači, da prevedem opet u brojeve, da Aleksandar Vučić pravi 80 puta, ali tačno 80 puta jeftinije puteve i mostove nego što je to pravio Dragan Đilas.

To treba građani Srbije da znaju. Treba da znaju da u broju zaposlenih razlika je preko milion i 200, jer su za vreme njihove vlasti 600 hiljada ljudi je izgubilo posao, za vreme naše vlasti 660 hiljada je došlo do posla. Razlika je milion i dvesta, ali ne u evrima, nego u broju zaposlenih. Razlika je da mi pravimo jeftinije puteve 80 puta od Dragana Đilasa koji je napravio samo jedan most, a mi bismo sa tim parama napravili dva auto-puta. Ali ne mogu da budu jeftini putevi koje pravi Dragan Đilas, jer mora da bude bogatiji za koliko puta? Uzmite izračunajte, 600 miliona evra podelite sa 70 hiljada evra, to je čini mi se tačno opet oko 800 puta. Znači, pravi puteve koji su 80 puta skuplji, a za vreme vlasti bude 80 puta bogatiji.

Pa, nemojte onda da vas čudi to. Pa, nikakvi izborni uslovi neće njima da pomognu, njima ništa neće da pomogne, ni onom Šoškiću, ni onom Arsiću. Pa, znate po čemu su oni poznati? Osim što su prodavali devizne rezerve, osim što je bila ogromna inflacija, što su se pokazali da su nestručni, pa poznati su po tome da su falsifikovali izveštaje o poslovanju „Agrobanke“ i da su čak hteli na prilično sumnjiv i nezakonit način, Šoškić kao guverner, Milojko Arsić kao viceguverner koji je bio zadužen za kontrolu poslovanja banaka da nadoknade gubitak tako što su emitovali državne hartije od vrednosti da bi poboljšali likvidnost „Agrobanke“. Sad da stvar bude još gora, ne samo da je nisu poboljšali, nego je njihova ekipa u „Agrobanci“ i te pare pokrala.

To je samo jedan deo priče. Imamo onog nesrećnog Pajkića, koji je isto to radio i sa Šoškićem i sa Milojkom Arsiće kada je u pitanju „Razvojna banka Vojvodine“, samo nisu ukrali milijardu evra, nego nešto malo preko 400 miliona evra.

Kažem da ne valja društvo. Neka se malo ti novinari koji se bave istraživačkim novinarstvom informišu sa kim sede, koga pozivaju u emisije.

Nemamo mi ništa protiv i da lopuže belosvetske budu, ali nemojte da se predstavljaju kao sveci, jer lopov je lopov.

Zato, bez obzira kakvi god bili izborni uslovi, SNS želi da oni budu daleko bolji nego što su bili kada je sama SNS bila na vlasti. Razlog za to jeste - imamo rezultate. Naše pobede će biti još ubedljivije nego ranijih godina, ali želimo da te pobede budu ne samo legalne, već i potpuno legitimne za ono što planiramo da nastavimo oporavak, reindustrijalizaciju i povećavanje ugleda Srbije i u svetu i među našim građanima, da se naši građani konačno domognu onog standarda života kakav očekuju od jedne vlasti, a koliko vidim prema raspoloženju i prema rezultatima, to jedino na nekim narednim izborima mogu da ponude Aleksandar Vučić i SNS.

Dame i gospodo narodni poslanici, potpuno se slažem što je koleginica Aleksandra Tomić kao izvestilac Odbora za finansije rekla o ovom Zakonu o zaduženju za nabavku električnih brojila, takozvanih pametnih brojila, pogotovo što je to u nadležnosti Odbora kojim trenutno ja predsedavam i svakako da je u interesu i EPS-a i građana Republike Srbije da u cilju poboljšanja naše energetske efikasnosti dođe do zamene već prilično zastarelih brojila koji stvaraju određene troškove, a i ne prikazuju stvaran utrošak električne energije.

Takođe, Odbor za privredu je preporučio, prihvatio predloge zakone u načelu koji se odnose na predloge o izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije u Agenciji za privredne registre. Jasno je svima da živimo u 21. veku, da već kada postoji mogućnost elektronske uprave da mnogi naši građani ostvare neka određena svoja prava, a da ne idu više na šaltere, da ne gube dragoceno vreme, da bi morali da u nekom trenutku predvidimo i mogućnost da se privredni subjekti takođe osnivaju na određen način elektronskim putem i da je zato potrebna zakonska regulativa, što je svakako izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije privrednih subjekata učinjeno.

Međutim, da sve bude kompletno, bilo je potrebno i uraditi Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o Centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika, i to iz više razloga. Prvi je taj zato… Ukoliko ne bismo imali jedan ovakav Centralni registar da bismo imali situacije da ne postoji zakonska regulativa koja će da sprečava pranje novca i finansiranje organizovanog kriminala i terorizma. Utoliko je bitno da jedan ovakav zakon stalno unapređujemo i činjenica da smo samo pre nekoliko meseci imali jednu situaciju da su istraživački novinari utvrdili da je Dragan Đilas, predvodnik bivšeg režima, na različite načine, po egzotičnim destinacijama upravo, sakrio blizu 60, možda i 70 miliona evra.

Moram da kažem građanima Srbije da zbog upravo ovakve regulative koju Republika Srbija ima ti tokovi novca uopšte nisu išli preko naših računa, već su nekako uvek započinjali svoj put na tim egzotičnim destinacijama, a isti ti iz bivšeg režima nas su napadali ovde u Skupštini Republike Srbije kako Republika Srbija nema zakonsku regulativu koja bi sprečavala pranje novca i finansiranje terorizma.

Još jednu stvar moram da istaknem. Ja se nadam da ćemo u nekom budućem periodu… Kada su u pitanju privredna društva, ne može neko neku imovinu koja se nalazi u Srbiji da proda, a da novac od te imovine završi na nekom od egzotičnih računa. Imali smo tu situaciju baš kada je Mišković prodao „Maksi“ „Delezu“ i novac je završio na Kipru, završio je jednim delom u Bugarskoj i jednim delom u Sloveniji. Dinar nije ostavljen u Srbiji, a bivši režim je to prikazao kao najveću stranu investiciju na teritoriji Republike Srbije, a dinar nismo videli.

Naravno da nam je potreban i zakon kojim bismo utvrdili stvarne vlasnike određenih privrednih društava, jer ta manguparija, koja je vladala Srbijom od 2001. do 2012. godine i koja se enormno bogatila dok je bila na vlasti, pokušavaće na sve moguće načine ili da novac izvuče iz Republike Srbije ili da ga vrati u Republiku Srbiju i legalizuje. Naša zakonska regulativa to treba da spreči. Svako ko je prisvojio nešto što mu po zakonu ne pripada treba da odgovara i prljavi novac ne sme nikako da uđe u legalne tokove.

Zamislite vi sada da neko fizičko lice osnuje jedno privredno društvo, to privredno društvo osnuje drugo privredno društvo, drugo osnuje treće, a treće osnuje četvrto, a onda drugo ode u stečaj. Ko je vlasnik trećeg i četvrtog privrednog društva? Tako se u stvari gubi trag i vlasnicima i ako krene po zlu i neko dođe pod udar zakona iskoristiće nedostatak zakonske regulative da se zaštiti.

Republika Srbija je pre svega ozbiljna država, ima ozbiljnu zakonsku regulativu i nećemo da dozvolimo da bilo ko ni sa strane, a ni odavde od ovih naših pere novac ili finansira terorizam ili finansira organizovani kriminal. Iz tih razloga Odbor za privredu je podržao ova dva zakona i preporučuje Narodnoj skupštini da ih usvoji.

Dame i gospodo narodni poslanici.

Po nekima, imamo po malo i jednu formalnu raspravu oko usvajanja dva zakona iz oblasti registracije privrednih subjekata, jedan zakon o davanju garancije Republike Srbije. Ja to ipak ne bih okarakterisao, kao nešto što je formalne prirode i vrlo rado bih, po ovim temama i nekim našim iskustvima, koje smo imali u prošlosti, popričao baš o ovakvim predlozima zakona.

Evo, jedan prilično interesantan detalj, pre nego što nastavim dalje, pošto se i dalje polemika vodi u našoj javnosti, oko čuvenih naknada za banke, da li banke imaju pravo, nemaju pravo, imamo čak i štrajkove advokatskih komora itd.

Samo bih da navedem šta piše u jednom delu ovog zakona, da su elementi ugovora, pa kaže - iznos zaduženja 40 miliona evra, period raspoloživosti zajma, datum plaćanja obaveza, isplata sredstava, zajam u tranšama, zajmoprimac za plaćanje 18, primena varijabilne kamatne stope, ali još nešto, na kraju ćemo da pročitamo i pristupna naknada koja se jednokratno plaća banci, iz sredstava zajma u iznosu od 1%.

Ljudi, ovo je međunarodni sporazum i vidimo da ni Republika Srbija ne može, kao ni bilo ko drugi, ni bilo koja druga država, ni bilo koje drugo pravno lice, fizičko lice da izbegne ovu obavezu, ovu odluku banaka da to radi. To nije bilo koja poslovna banka, koje su nemilosrdnije, nego Banka za obnovu i razvoj koja ima posebnu namenu kakve će projekte da finansira.

Ovo je oko toga da čini mi se u Srbiji sve vrlo lako može da preraste u političku temu i pitanje života i smrti, jer ako je ovo dozvoljeno, a naši sudovi i dalje budu tvrdili da nije, budite uvereni da će neko da zatraži zaštitu od međunarodnih pravnih institucija, a onda štetu koja će da nastane za Republiku Srbiju neće plaćati ni Advokatska komora, ni advokati, nego će plaćati Republika Srbija, naplaćujući porez od istih onih za koje se navodno neki advokatski lobi zalaže da ih zaštiti. Toliko o bankarskim naknadama. To piše u međunarodnim sporazumima.

Druga stvar, gospođo ministre, nije prvi put da imamo jedan ovakav zakon, sa jednim ovako sličnim obrazloženjem. Imali smo i 2010. godine. Neću da spominjem banku i EDB, čini mi se da je u pitanju bilo 90.000 brojila. Po meni neke odredbe u tom ugovoru nisu trebale da se nalaze, nije trebalo da se nalazi gde treba da budu deponovana sredstva naše Agencije za depozite, u kojim bankama, ali to je bilo precizirano. Na kraju se ispostavilo da smo morali da deponujemo naša sredstva kod banaka koje su povezana lica sa zajmodavcem, odnosno bankom od koje smo se mi zaduživali, pa smo se u stvari zaduživali sami od sebe, ali ni to nije bitno. Pristali smo na to, niko nam nije kriv. Ne mogu da krivim banku što smo na to pristali, nego nas.

Elem, problem nastaje u samoj realizaciji ugovora. Po toj realizaciji ugovora, za vreme bivšeg režima, jedno brojilo je otprilike koštalo 150 do 160 evra, tog tipa. Naša EDB, po davanju saglasnosti Republike Srbije, odnosno Narodne skupštine, raspisuje javnu nabavku pa kaže da sva brojila moraju da se nalaze u trenutku zaključenja ugovora na raspolaganju EDB. Određuje se cena koja je tada tržišna itd. neke posebne mogućnosti i pogodnosti, gde se vidi da je sam postupak nabavke tih brojila za određeno lice koje se bavi tom delatnošću.

Ne leži vraže, bilo je tu puno zainteresovanih i onih koji su hteli da rade pošteno i onih koji su hteli da budu bogovi, mislim da mu je nadimak baš Bog, tako ga zovu, koji su hteli da budu bogovi i da zarade ekstra profit.

Taj postupak javne nabavke se prilično odužio. Imali smo komisiju koja je odlučivala u drugostepenim postupcima javne nabavke, koja čak o tome nije ni vodila računa, tako dalje i tako dalje. Posle par godina raznih pravnih, ekonomskih i bilo kojih drugih peripetija ugovor je napokon zaključen, brojila su sukcesivno isporučivana, po onoj standardizaciji koja je bila u prvobitnoj javnoj nabavci, samo gospođo ministre, to brojilo više nije koštalo 150 evra, koštalo je na tržištu 60-tak evra, za dobavljača značajno manje. Pa je gospodin Bog strpao prilično veliku sumu novca u džep. Da li je sa nekim to delio, verujem da jeste.

Zašto? Zato što je sve bilo predodređeno da on mora da dobije taj posao. Jer, znate šta? Ako se traži da od njega ima svih 90.000 brojila na raspolaganju, a on nigde ne dokumentuje da ima ta brojila, niti mu svih 90.000 brojila bude isporučeno u jednom danu, nego sukcesivno, znači da je to bio samo diskriminacioni, nezakonit uslov da on dobije javnu nabavku. Hajde i to da prihvatimo, ali zašto smo plaćali nešto tri puta više nego što je zaista koštalo? E, to je problem.

Uveren sam da zbog ovog iskustva sada „Elektrodistribucija Srbije“ neće ovakve stvari da radi. Ne sme više niko da se poigrava sa građanima. Nema te sulude odluke u ovom Ugovoru gde naši državni organi treba da deponuju svoja sredstva, kod kojih poslovnih banaka, koje kategorizacije itd.

Ali, na žalost to je ipak u nekoj prošlosti bilo i onda se čudimo kako to ispliva tu i tamo po neki milion na nekim egzotičnim destinacijama od bivšeg režima, plus tu bude i Dragan Đilas, ko zna šta ćemo naći sve i za Šolaka, možda je i on tu bio u ovom poslu sa brojilima, to ne mogu da tvrdim, ali znam da je krao struju. Krao struju jeste Šolak, sa njim Đilas, njih dvojica to je isto, ko nokat i meso.

E, sada hajde što su krali struju od „Elektrodistribucije Srbije“ nezakonito, nepošteno, za svaku osudu, krali su i od javnih preduzeća, čini mi se Toplifikaciju, ali ljudi da kradu i od stambenih zajednica, skupštine stanara, pa to je vrhunac bezobrazluka i lopovluka.

Znate koliko trebate da budete, koliko velika lopuža, koliko trebate da budete bezobrazni, pazite, pritom bogati, nisu siromašni, nije sirotinja koja krade, nego bogata lopuža koja krade od zajedničkog svetla, Šolak i Đilas.

Zamislite kako bi tek sad krali da imaju Srbiju na raspolaganju kakvu su imali ranije. Imaju više para, zato se i toliko bore za vlast i ne biraju sredstva, da li će, znaju da na izborima ne mogu da pobede, njima je jedino ili da ih neko dovede na vlast, nadali su se da će to biti Evropska unija, Evropski parlament, videli su da je taj plan propao. Sada se verovatno dogovaraju i razmišljaju da to bude nasilnim putem, nije im strano da im u tome pomognu i šiptarski teroristi, njima je bitna samo vlast, do Srbije nije stalo.

Što se tiče zakona, već sam nešto govorio na početku ove rasprave, zakona o izmenama i dopunama Zakona o postupku registracije u APR-u, svakako da Srbija kao zemlja koja ubrzano reformiše ne samo svoju privredu, reformiše svoje zakonodavstvo, reformiše uslove za obavljanje privrednih delatnosti i ambijent i svakako da ovaj zakon ide u tom pravcu. To je za svaku pohvalu, pokazuje da nešto čemu su se nama smejali pre samo nekoliko godina u Srbiji postaje zaista jedna ozbiljna realnost.

Setite se samo kako su ismevali Anu Brnabić 2017. godine kada je u svom prvom ekspozeu Vladi Republike Srbije, kao mandatar za sastavljanje Vlade, govorilo o digitalizaciji, koliko je ona bitna za Republiku Srbiju. Podsmevali ste se, kao to je moguće u nekoj drugoj zemlji, u Srbiji nije.

U onoj Srbiji koju su oni vodili nije bilo moguće. Oni su tu Srbiju gurali u 18, 19. vek. U ovoj Srbiji koja je u 21. veku i te kako je moguće. Nama je baš ta digitalizacija javne uprave pomogla i kod vakcinacije našeg stanovništva izazvane pandemijom i kod pružanja pomoći, jednokratne pomoći. Bili smo primer, još uvek smo, mnogim razvijenim i bogatijim zemljama kako može da funkcioniše jedna dobra državna elektronska uprava. Daleko od toga da treba da se zaustavimo na ovome, trebamo da nastavimo još više da je reformišemo i da nikad više ne dozvolimo da pokuša neko da nas vrati u 19. vek kako su to oni radili.

Da vas podsetim, „Telekom“ kao internet provajder za vreme njihove vlasti nije ni postojao. Ako ste imali ugovore sa „Telekomom“ brzina protoka koja je jako bitna bila je jako skromna. Imovinom „Telekoma“, optikom kojom je raspolagao jednim delom „Telekom“, drugim delom „Pošte Srbije“, gazdovao je Šolak. Gde je on preko „SBB“ prodavao internet protok i zloupotrebljavao državne resurse, odnosno resurse naših javnih preduzeća da se on nenormalno bogati, a tu istu uslugu nisu pružala naša javna preduzeća koja su za to bila registrovana i to im je bila pretežna delatnost. Nije ni čudo što nismo mogli da imamo elektronsku upravu.

Zamislite vi to, zaključite ugovor sa „Telekomom“, vaš komšija zaključi ugovor sa „SBB“. „Telekom“ vama smanji protok da bi vaš komšija koji ima zakup sa „SBB“ imao neometan internet. Kad su isisali iz „Telekoma“ sve što god su mogli da isišu, hteli su da ga prodaju. Ona čuvena prodaja 2011. godine. Bili su spremni da ga prodaju navodno za 700, 800 miliona evra. Hteli oni da ga kupe preko povezanih lica i da nastave pljačku dalje. Kada se malo veća prašina u javnosti podigla oko toga i kada smo ih mi iz SNS opomenuli da nećemo da se složimo sa tim sa kim god da zaključe ugovor, od toga se barem privremeno odustalo. Zato je „Telekom“ doveden do prosjačkog štapa.

Kada je u pitanju Predlog izmene i dopune Zakona o centralnoj evidenciji stvarnih vlasnika, to je nastavak ovog prethodnog zakona, ali bih opet hteo da podsetim građane, zašto mi taj zakon nismo imali 2010, 2011. godine? Zašto toga nije bilo? Zato što je to bio period sumnjivih završetka privatizacija.

Da vas podsetim kako su putarska preduzeća u Srbiji opljačkana. To nije moglo bez pomoći države. Ni onog ministra za privatizaciju, ni bez onih u tužilaštvu i u izvršnoj vlasti. Nije bilo moguće.

Zato je kapital prebacivan između više vlasnika, između više pravnih lica gde vlasnička struktura nije bila potpuno definisana, gde je Mišković rekao – pa, ja imam pravo, ja sam vlasnik jedne firme, ja sam vlasnik druge, mogu da prebacujem imovinu. Ma, ne možeš da prebacuješ imovinu. Svako je pravno lice za sebe i zato je potrebna ova evidencija.

Još nešto, voleo bih da mi bilo ko iz bivšeg režima odgovori kako je moguće da prodate imovinu koja se nalazi na teritoriji Republike Srbije, da novac od prodaje te imovine ne bude uplaćen bilo kom obliku društva, fizičkog lica, pravnog lica na teritoriji Republike Srbije, nego da taj novac završi na Kipru, u Bugarskoj i Sloveniji i da kao vrhunski bezobrazluk to predstavite kao najveću stranu investiciju ikada u Srbiji?

Ogluveo sam od poslanika bivšeg režima koji su se nalazili preko puta mene, o tome kako je najveća strana investicija bila prodaja „Delezu“ „Maksi“ kompanije od strane „Delta“ kompanije. Koja je to investicija? Da li je Srbija videla jedan evro od svoje imovine? Da podsetim samo, „Maksi“ nije kupljen iz privatizacije, „Maksi“ je kupljen na vrlo sumnjiv način, iz stečaja. Kada nešto kupujete iz stečaja, to je jako dobro za vas, jer je država sve očistila, sve dugove, ukoliko je nešto nezakonito urađeno prihvatila na sebe i vi dobijate klot firmu. Čini mi se da je on to kupio za nekih 300, 350 miliona, a prodao za dve milijarde. Sitnica! I to je najveća strana investicija?

Mislim da smo sa takvom praksom završili. Zašto ćemo to da spominjemo? Pa, zato što, pre svega, ne želimo da snosimo odgovornost za njihova nedela, a želimo i da prikažemo da naši građani Srbije znaju razliku između nas i njih i da kada su god raspisani izbori se odlučuju za te razlike. Da li žele Srbiju koja će da ide u 21. vek, koja će da se razvija, koja će da bude sve bogatija, ili će da glasaju za bivši režim koji Srbiju želi da vrati u 19. vek, da Srbija bude sve siromašnija, a oni sve bogatiji? Zato je taj problem i to je razlog zašto se bivši režim plaši svakih izbora i moli boga da ne dođe do njih?

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, ništa nije neuobičajeno da u oktobru ili u novembru mesecu imamo rebalans budžeta, dešava se to. Međutim, ovaj rebalans po mnogo čemu je drugačiji nego svi rebalansi kojima sam prisustvovao kada je bivši režim menjao svoje Zakone o budžetu.

Znate zbog čega su ono menjali Zakon o budžetu ili donosili rebalans kako se zove? Pa, zato što su im planirani prihodi bili manji od ostvarenih, pa su manjak u državnoj kasi morali da nadoknađuju podizanjem novih kredita i novim zaduživanjem građana Republike Srbije.

Sada imamo jedan sasvim drugačiji rebalans, sada imamo rebalans kada su prihodi koji su ostvareni veći od planiranih i da zbog toga iziskuje da se ti prihodi u skladu sa politikom koju sprovodi Vlada Republike Srbije, predsednik Republike Srbije, Aleksandar Vučić preraspodele, ali velika je razlika između onih rebalansa budžeta i ovog današnjeg.

Kao i svakom rebalansu budžeta, tako i ovom prethodi neki zakon o budžetu. Sećam se, gospodine ministre, kako je bivši režim napadao naš Zakon o budžetu, kako su nam tvrdili da su očekivani poreski prihodi i kretanja naše privrede nerealno visoki i da ne mogu da se ostvare. Ali, dobro, hajde da kažemo to je bilo novembra, decembra meseca 2020. godine. To su isto govorili i u aprilu 2021. godine. To su nam isto prebacivali i vama i nama koji smo hteli da glasamo.

Tvrdili su da su prihodi prilično optimistični, da je trebalo da budu više konzervativni, da ne trebamo toliko da subvencionišemo privredu, da ne trebamo toliko da dajemo našim građanima, da je to bacanje para, za rad sticanja jeftinih političkih poena. Napadali su nas, i Fiskalni savet, napadala nas je ona Danica Popović, čini mi se, onaj plagijator, napadao nas je i Milojko Arsić. Oni su u stvari govorili ono što je od njih očekivao Dragan Đilas, Vuk Jeremić, bivši režim. Na svaki način su pokušavali da prikažu politiku Vlade Republike Srbije, politiku predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića ne uspešnom i ne odgovornom.

Sada imamo situaciju da milijardu i skoro 800 miliona evra imamo više ostvarenih prihoda nego što je to bilo planirano, a više su ostvareni zato što smo pre svega bili konzervativni, nismo baš mogli toliko da predvidimo kakva će biti kretanja s obzirom da još uvek epidemija korona virusom traje i da ona učestvuje ne samo na naše privredne tokove nego na privredne tokove u svetu. Možemo da kažemo da smo mogli sebi taj luksuz da dozvolimo, jer preraspoređujemo više naplaćena sredstva, više nego što smo očekivali, ne trebaju nam novi krediti, ne trebaju nam nova zaduženja.

To je važno da se istakne u ovom rebalansu budžeta. To je razlika između našeg rebalansa budžeta i rebalansa budžeta koji su donosili Tadić, Đilas i Jeremić, kod njih je uvek bilo novo zaduženje, kod njih privreda nije funkcionisala i zato smo imali takve rebalanse. Oni su, mogu da kažem, bili jako prisutni i 2008, 2009, 2010, 2011. godine, pa da kažem i 2012. godine, tada još niste bili ministar u Vladi. Kada smo pogledali naše javne finansije 30. juna 2012. godine. Znači, još uvek je bivši režim na vlasti, samo su izgubili predsedničke izbore i parlamentarne, ali još uvek vrše vlast. Ostvareno je 95% ukupno planiranog deficita, a samo 60% planiranih poreskih prihoda za period do 30. juna. Tako su oni vodili Srbiju.

Što je najgore, oni sada pokušavaju barem da stvore neku medijsku sliku pred građanima Srbije da bi oni sada bolje vodili Srbiju nego mi. Oni koji su nas doveli u jednu jako tešku situaciju. Evo, sada je uvek prisutna tema među građanima, ja mogu da kažem dve, koje su i te kako vezane za naš budžet, recimo, inflacija. Evo, i juče je to bilo na sednici Odbora za finansije, kolika je inflacija u Republici Srbiji, pa kako je sve poskupelo, pa kako je za to kriv ministar, kako je za to kriva Vlada, kako je za to kriv predsednik.

Pa, predlažu neke mere, kasnije ćemo malo o tome. Gospodine ministre, kažu jako visoka inflacija 5,7%. Ja se slažem nije mala, ali kakva je inflacija bila za vreme njihove vlasti.

U 2008. godini, građani to treba da znaju, pogotovo ovi mlađi, bili su mnogo mali, pa nisu znali da se to dešava u Srbiji i kakvi su ovi dok su na vlasti.

U 2008. godini inflacija na teritoriji Republike Srbije bila je 10,9% skoro dva puta više nego što je u 2021. godini.

U 2009. godini 10,1%, u 2010. 8,6%, u 2011, to je ona rekordna godina, kako oni kažu po stranim direktnim investicijama, ja bih voleo ministre da nam konačno neko i objasni zašto prodaju jednog trgovinskog lanca, vodimo kao direktnu stranu investiciju? Koja je to metodologija? Ali, 2011. godine inflacija je bila 11% to je kad su imali najveće strane investicije.

Evo, kako to izgleda od kada je SNS na vlasti.

Godina 2012. i 2013. 7,8% i to su bile najveće naše inflatorne godine, 2014. godine 2,9%, to je godina u kojoj započinjemo reformu našeg privrednog sistema i sređujemo naše javne finansije, 2015. godine 1,9%, 2016. godine 1,2%, 2017. godine 3%, 2018. godine 2%, 2019. godine 1,7%, 2020. godine 1,6%.

Kad bi sve ove godine, od kada je SNS na vlasti, ne računajući 2012. i 2013. godinu sabrao procente inflacije, bili bi manji nego bilo koja godina kada je na vlasti bio bivši režim i onda mi se pojavljuje neki Veselko, u nekoj TV emisiji, ne znam sad da li je Tadićev, Đilasov, Jeremićev, zaista ne znam, za mene su oni svi isto, svi su oni bivši režim, svi su potekli iz DS, to što sad imaju 16 stranaka, to je zato što jedan drugo očima ne mogu da vide, ali ako im se ukaže prilika da dođu na vlast, eto njih zajedno jedan drugom u krilu, verujte gospodine ministre, a neka veruju to i građani Republike Srbije.

Kaže on, recimo, evo, sad je prisutna i tema oko energenata, cena derivata nafte, kaže ovako – da su cene derivata nafte neopravdano visoke zato što Republika Srbija ima neopravdano visoko akcizu na derivate nafte.

To kaže čovek i najlakše je kad kažete – ej, ljudi gorivo vam je skupo, država mnogo uzima, otima od vas, zato je to gorivo skupo. Pa, gospodine ministre, i vi i ja znamo, da akcize otkad je SNS na derivate nafte nisu promenjene, isti su. Ništa nije promenjeno. To su njihove akcize, to su njihova zahvatanja.

Čini mi se da su u cene goriva bile 2012. godine jako slične današnjim. Znači, to nije ništa neuobičajeno, ali ako smo imali u mnogo čemu iste perfomanse kako to da recimo 2009. godine, rast BDP-a u Srbiji bude minus 2,7%, kažu svetska ekonomska kriza. Evo, i nas je zadesila svetska ekonomska kriza izazvana pandemijom korona virusa, ali mi smo imali minus 0,9% za razliku od njihovih minus 2,7%.

Godine 2010. 0,7% rast BDP-a, današnji rast je 7%. Deset puta bolje, a ekonomska kriza je još izraženija nego 2008. ili 2009. godine.

Godine 2011. rast BDP-a je 11%, 2012. godine, to je godina još njihove vlasti bez obzira što se tada izbili, minus 0,7%. Tako to izgleda kada je bivši režim vladao. Kako to oni misle da ubede građane Republike Srbije da su bolji i da za njih treba da glasaju na izborima.

E, sad, gospodine ministre, evo još jedan jako zanimljiv podatak svima je poznato, barem i ko se iole i malo bavi ekonomijom na teritoriji Republike Srbije da smo mi uvek imali veliki problem između uvoza i izvoza, odnosno da je naš uvoz bio višestruko veći od izvoza vaše privrede.

Uvoz, recimo, 2011. godine iznosio je 14 milijardi i 250 miliona evra, a izvoz Republike Srbije 2019. godine iznosi 17 milijardi 536 miliona. Mi danas imamo veći izvoz, nego što su te lopuže u bivšem režimu imale uvoz. Ili, možda to nikome neće značiti puno, izvoz 2008. godine je bio 7 milijardi i 422 miliona. Godine 2020. 17 milijardi i 54 miliona. Oni koji znaju da računaju, makar i na digitronu, znaju da je izvoz danas dva puta veći, više od dva puta veći nego što je bio za vreme bivšeg režima, a da uvoz nije porastao ni blizu dva puta.

To je novostvorena vrednost. Pa ne znam kako to oni misle da opravdaju, i kako misle da prikažu građanima da bi oni to vladali Srbijom bolje, nego što u ovom trenutku to radi aktuelna Vlada i aktuelni režim.

Broj zaposlenih lica, pazite na početku, lopovsko tajkunskog bivšeg režima, 2008. godine, 2 miliona 821 hiljada i sedam stotina. Znate koliko je bilo na kraju? Hoćemo 2011. ili 2012. godinu, vrlo je sličan rezultat, dva miliona 228.300 građana.

Razlika, 593 hiljade. Dakle, 593 hiljade građana Republike Srbije izgubilo je posao dok je vladao bivši režim. Pa gospodine ministre, hiljadu evra po glavi izgubljenog radnog mesta, toliko je Đilas zarađivao u tom periodu, malo više, 1200 evra po radnom mestu je postao bogatiji Đilas, za svako radno mesto koje je zatvoreno u Srbiji.

A zaradio je 650 miliona evra, pa vi izračunajte koliko je ljudi izgubilo posao i on bi vladao Srbijom bolje sada, nego što to radi aktuelni režim.

Danas, ajde 2020. godinu, znači 2012. godine je bilo dva miliona 228 hiljada, a 2020. godine, 2 miliona 894.800 imate zaposlenih na teritoriji Republike Srbije, što je više za nekih 73 hiljade nego 2008. godine, a 600 hiljada više nego 2012. godine.

Ovo su tačni podaci i ne može niko da ih ospori. Onda ti, gospodine ministre, taj bivši režim, Đilasa, Tadića, Jeremića, kaže da mi ne znamo šta radimo, da mi ne umemo da vodimo državu. Pričaju o nekakvoj navodnoj diktaturi.

Tu njihovu demokratiju, gospodine ministre, ja sam na svojoj koži osetio između dva kruga predsedničkih izbora. Držao sam Konferenciju za štampu, kada su me pred kamerama napali, fizički i mislite li da je to neka televizija prenela? Mislite da je to neki mediji objavio? Nije nijedan. Narodni poslanik napadnut, ne. O tome se nije govorilo. To je diktatura.

Diktatura je ono što su sprovodili Tadić, Jeremić, Đilas. Njih niko ne napada, mogu da govore, mogu da se okupljaju, sad, druga je stvar što ne mogu da skupe ljude jer im niko više i ne veruje, ali to nisu obeležja diktature.

Niko im nije kriv što je za vreme njihove vlasti 600.000 ljudi ostalo bez posla, što su zatvorene mnoge fabrike.

Evo, samo još jedan podatak. Vidite kako to izgleda, recimo, srednji kurs dinara prema evru - 2008. godine je bio 81 dinar i 40 para, tu je već došlo do poremećaja. Godine 2009. je 94 dinara, 2010. je 103 dinara, 2011. je 102 dinara, 2012. godine 6. avgusta, kada je sadašnji guverner ušao u Narodnu banku, kurs dinara prema evru je bio 119,80. Na današnji dan je 117,60. Manji je nego za vreme njihove vlasti.

Ovo je samo jedan mali deo razlike između nas i njih, jedan mali deo između njihovih dela i rezultata koje ima Srbija koju predvodi Aleksandar Vučić. Ali i to što sam sad spomenuo je više nego dovoljno da se ova lopovska družina, kako god da se zovu, koju god koaliciju da prave, lopovska družina iz DS koju su tad predvodili Boris Tadić, Đilas i Jeremić više nikad ne vrati na vlast.

Onda imamo tu suludu situaciju da oni koji su opljačkali državu, Đilas posebno, pričaju o nekome, imaju pravo da kažu kako Poreska uprava treba da ispituje poslovanje, čak i sina predsednika Republike, samo govori o jednoj nemoći ali o nečemu još mnogo važnijem, a to je da ta ekipa da bi ponovo došla na vlast i ponovo krala od građana Republike Srbije ne bira sredstva, pa po cenu i fizičke likvidacije.

Međutim, građani Srbije, sasvim sam siguran da su to odavno prepoznali, a da ta družina može samo u svojim snovima da sanja da će ponovo da upravlja Srbijom, ponovo da otima od Srbije, ponovo da krade i ponovo da bude bogatija.

Još nešto, voleo bih da konačno i pravosudni i tužilački organi rade svoj posao. Jako željno mi iz Požarevca očekujemo i Đilasa i Jeremića u jednom naselju blizu Požarevca koji nam je ostavio knez Mihajlo Obrenović, a nije Ljubičevo.

Dame i gospodo narodni poslanici, poštovani predsednici saveta, kao predlagač zaključka za usvajanje izveštaja koji je podnela Komisija za zaštitu konkurencije i Agencija za energetiku Republike Srbije. Mogu da kažem da mi je samo žao što Komisiju za zaštitu konkurencije nismo imali u periodu kada je bila privatizacija Republike, koja kada su privatizovana društvena preduzeća, društveni kapital na teritoriji Republike Srbije, jer bi danas naša situacija u opšte u toj oblasti bila daleko povoljnija nego što je u ovom trenutku. Mislim da bismo imali mnogo bolju i samo konkurenciju i samu bolju ponudu u svim oblastima privrednog života.

Međutim, čini mi se ne slučajno došlo je do toga da se privatizacija sprovodi baš u onom periodu kada nije bilo komisije koja bi vršila nadzor, pri tome bih samo hteo da podsetim na onu čuvenu privatizaciju „C marketa“, odnosno kako je Mišković u početku došao na vrlo sumnjiv način iz stečaja do jedne ogromne društvene imovine, kako je raspolagao sa tom imovinom, kako je ucenjivao sve privredne subjekte na teritoriji Republike Srbije, uspostavio apsolutni monopolski položaj, sve do 2011. godine. Zloupotrebljavajući taj apsolutni monopolski položaj, akumulirao svu aktivu privrednih subjekata koji su se bavili, da li prodajom robe, da li pružanjem usluga na teritoriji Republike Srbije. Na taj način, profite usmerio isključivo ka sebi, dovodeći u neravnopravan položaj sve ostale učesnike na tržištu, a uništavajući njihov kapital, uvlačeći ih zbog neodgovornog načina poslovanja Delta kompanije, uvlačeći ih u dužničko ropstvo prema poslovnim bankama.

Ali to su sad, da kažem, vremena koja su iza nas i to ne možemo da ispravimo, samo mogu da kažem da je sramota što smo i dan-danas kada vidim metodologije da je jedna od najvećih godina kada su bile vršene direktne strane investicije na teritoriji Republike Srbije za vreme bivšeg režima bila 2011. godina, kada je navodno bilo direktnih stranih investicija 2.253.000.000 evra. Svi znamo da tu direktnih stranih investicija nije bilo, nego da je to bilo to što je „Delta kompanija“, Miroslav Mišković prodao „Ces Mekonu“ i „C market“ za preko milijardu evra.

Sad, zaista je vrhunski bezobrazluk kada neko to brani kao direktnu stranu investiciju, pogotovo što ja ne vidim da je tu prodata neka fabrika koja treba da se dalje razvija, da širi svoje kapacitete, povećava broj zaposlenih, povećava konkurentnost srpske privrede, nego jedna obična, da kažem, trgovinska kuća koja je pružala određenu trgovinsku delatnost. Ko god da je došao u tom trenutku, nastavio bi da radi isti posao sa istim obrtom, jer je trgovina kao usluga nešto što ne može da se multiplicira, zato što je količina novca i konzumenata na određenom tržištu, kao i na svakom drugom tržištu, ograničena. U ovom slučaju ne možete vi tu ništa da promenite.

Ali, dobro, bivši režim to prihvata kao veliku njihovu stratešku prednost, kao veliki rezultat, i to je sad njihova stvar, time neka se kite i Đilas i Tadić i Šolak i svi ostali, kasnije ćemo malo na to da se vratimo.

Isto tako mislim, možda je najzanimljiviji trenutak jeste da se raspravlja o Izveštaju Agencije za energetiku. Već unazad nekoliko dana naša javnost je prilično, da kažem, i uznemirena i opterećena sa situacijom koja je vezana za energente na teritoriji Republike Srbije. Naše stanovništvo je opterećeno sa nekoliko stvari. Prva stvar jeste hoće li biti dovoljno električne energije, što je potpuno razumljivo u ovom trenutku. Električna energija je civilizacijska tekovina 20. veka, živimo u 21. veku i jako bi bilo sramotno da je nemamo dovoljno. Druga stvar, hoće li ostati po istim cenama za naše sugrađane?

Dalje, naše sugrađane takođe interesuje hoće li imati pruženu kvalitetnu uslugu daljinskog grejanja, takođe hoće li biti menjane cene daljinskog grejanja, odnosno hoće li biti dovoljno gasa, jer najveći broj naših energana, odnosno toplana Republike Srbije, koristi gas kao energent za sve to. Naravno, tu ima još uvek i onih bojazni koje su vezane za motorna goriva, poskupljenja, jer su cene energenata nekako uvek uzročno povezane. Ne možete da imate da vam poskupi električna energija, a da vam ne poskupljuju derivati nafte. Ne može da se desi da vam poskupljuje gas, a opet da vam ne poskupljuju derivati nafte i na kraju električna energija.

Sve je to uvek povezano, jer energija je energija. Energija je nešto što pokreće današnju civilizaciju i to je prihvatljivo. Privrednike najviše brine to hoće li cene energenata da se odraze na cene repromaterijala i u krajnjem slučaju za cene njihovih proizvoda i cene usluga koje pružaju, a nas političare opet pa brine hoće li cene energenata koje danas imamo na tržištu i u okruženju i u Evropi da se odraze na nivo investicija koje Republike Srbija ima, hoće li te investicije, odnosno fizički obim tih planiranih investicija da bude izvršen sa onim sredstvima koja smo planirali na osnovu Zakona o budžetu. Sve su to neke povezane stvari.

Ne možemo da raspravljamo o tome, a da ne uzmemo u obzir i današnju situaciju sa energentima i sve ono što je prethodilo, gospodine Popoviću, današnjoj situaciji, jer pre samo nekoliko meseci mi smo na teritoriji Republike Srbije i u javnosti imali jednu strahovitu kampanju, da bukvalno brutalno, bez ikakve ekonomske opravdanosti ugasimo neke naše energetske kapacitet.

Sada postavljam samo jedno pitanje, da smo ih ugasili, da li bi naši građani imali tu privilegiju da i dalje imaju najjeftiniju električnu energiju u Evropi? Da smo ih pogasili, da li bi imala naša privreda privilegiju da ima dovoljno električne energije na tržištu? To su pitanja koja se postavljaju. Tvrdim da ne bi. Tvrdim da u ovoj oblasti nema mesta politikanstvu, nema pravo niko na jeftine političke poene, nema pravo niko da uništava naš energetski sektor i nemamo pravo da se tako brzo odričemo naših energetskih kapaciteta, dok ne uradimo jednu ozbiljnu analizu i napravimo još ozbiljniju strategiju o izvorima energije na teritoriji Republike Srbije i postepeno povećavanje energije koju proizvodimo iz obnovljivih izvora, a ne preko noći.

Oni koji su nam lupali packe danas pale svoje termoelektrane, danas uključuju svoje nuklearne elektrane, danas se bore da dođu do neke tone uglja, da bi obezbedili svojim građanima i svojoj privredi energiju. Čini mi se da su mnogo olako shvatili i uvek kada imate neke takve tendencije moramo da budemo svesni da uvek postoji neki ekonomski interes. Ja razumem ekonomski interes proizvođača opreme za obnovljive izvore električne energije. Njihov ekonomski interes je da prikažu kako sve treba da se pogasi što nije obnovljivi izvor, da bi se od njih kupila oprema. Razumem čak i ove što su napisali Pravilnik o tehničkom pregledu za automobile. Nekima je, izgleda mi, bilo među njima, to navodim samo kao primer, to da se što više kupuju rezervni delovi ili kupuju novi automobili, ali to je neka druga tema.

To samo navodim kao primer kako neke teme koje su prisutne decenijama među nama odjednom u određenom trenutku postanu jako interesantne, jako vidljive, kao što je bila priča i oko aerozagađenja našeg glavnog grada Beograda, kao što je nekih drugih gradova. Pa oni su bili zagađeni i pre 20 i 30 godina. Mislim da je Beograd bio najzagađeniji 2001. ili 2002. godine, zima, o tome niko ne govori. Sada su neki drugi trendovi u pitanju. I onda dolazimo do toga da ne smemo tako olako da prihvatamo sve što nam možda u nekom prvom trenutku izgleda i lepo i primamljivo.

Meni je jako drago što se naša Agencija za energetiku tu ponašala vrlo odgovorno i što je i svojim nadzorom koji ima i ulogom koju ima u našem zakonodavnom i zakonopravnom sistemu uspela da na tržištu energentima sačuva ono što je vitalno za Republiku Srbiju i da danas imamo dovoljno energije za naše potrebe. Da ne pričam oko toga kakve smo sve pritiske imali kao država i naši predstavnici Agencije za energetiku, kada je u pitanju i sada već čuveni „Turski tok“, „Balkanski tok“, kome je prethodio Južni tok, i kako su nas ubeđivali kako to nama ne treba i kako postoje drugi izvori gasa, kako možemo da nabavljamo od drugih dobavljača, kako treba da se odreknemo energetske zavisnosti od Ruske Federacije, i tako dalje, da ne nabrajam sve.

Da pogledamo malo sve tabele koje postoje u Evropi, Mediteranu itd, videćemo da, bukvalno, ne postoji neko drugo tržište, neki drugi dobavljač koji može da podmiri potrebe Evrope, osim Ruske Federacije, koja je okrenuta kao snabdevač energentima baš Evropi. Do sada se vodila bitka između Ruske Federacije i SAD oko toga ko će tu da proda gas Evropi. Čim je Azija ponudila malo bolje cene za nabavku tečnog naftnog gasa, američki izvori su otišli ka Aziji, a Evropa je ostala sama.

Sada, mi nismo članice EU, pa oni koji su u Briselu neka vode više računa o tome kako su ostali bez gasa, ali moramo da vodimo računa o našim građanima, o našoj privredi, zato imamo taj čuveni Turski ili Balkanski tok koji Srbiji daje pravo da veruje da je energetski stabilna zemlja.

Sada samo moram da kažem i neke rezultate zašto je Srbija vodila takvu politiku i koji su rezultati jedne takve politike. Sve što se dešava na teritoriji Republike Srbije nije da bi budžet bio pun, kao što to neki žele ovde prisutni ili bar tako predstavljaju, nego da bi se poboljšao životni standard građana Republike Srbije. Životni standard građana Republike Srbije možemo da povećamo samo ukoliko imamo razvijenu privredu.

Hteo bih samo da podsetim na ono što se dešava i trendove koji se dešavaju unazad u Srbiji nekoliko godina. Da je recimo, 2008. godine broj zaposlenih lica na teritoriji Republike Srbije bio 2.821.700, a 2012. godine 2.228.300. Ja sam bio ubeđen da je za vreme jedne zločinačke vlasti bivšeg režima oko 400.000 ljudi izgubilo posao. Žao mi je što vidim koliko nisam bio u pravu, 600.000 ljudi izgubilo je posao.

Danas je 2021. godina, 2020. godine na teritoriji Republike Srbije trenutno ima zaposlenih 2.894.800 građana, što je više za oko 670.000 neto 2012. godine, a što je nešto malo više nego 2008. godine kada je započeto upropašćavanje srpske privrede, za nekih sedamdeset dve tri hiljade. Neko će da osporava to. O tome ćemo kasnije malo. Kako to izgleda.

Da su podaci koje govorim tačni, samo ću da vas podsetim, 2008. godine bruto dohodak Republike Srbije iznosio je 35.712.000.000 evra, 2012. godine 33.679.000.000 evra, za oko dve milijarde manje je bilo na kraju vlasti jednog lopovskog režima koji sada predvodi Dragan Đilas. Godine 2021. projektovan BDP Republike Srbije iznosi 52.417.000.000 evra ili da prevedem možda i u druge brojeve, oko 19 milijardi evra razlike.

Kako izgleda to i kako je to izgledalo i kako je sva sreća što određene strukture nisu zadržale svoje pozicije, govori jedan članak koji se desio pred kraj vlasti bivšeg režima. Ja ću, da ne bih bio pogrešno interpretiran da dajem vremenska ograničenja, ali se kaže u članku iz 2012. godine da su kadrovi Konsultantske kuće CES Mekon, vlasnika Zvonimira Nikezića, u poslednjih desetak godina bili premijeri, ministri finansija, a kao državni predstavnici prodavali su državne firme vredne milijarde evra, kontrolisali su ili kontrolišu glavne ekonomske poluge u zemlji. Tada su kontrolisali NBS, Komisiju za hartije od vrednosti, Fiskalni savet. Ne znam da li i danas za Fiskalni savet. Imam pravo da sumnjam.

Ostaje pitanje da li su i koliko ovi ekonomski stručnjaci CES Mekon od svega toga imali koristi, ali činjenica da ova konsultantska kuća samo savetujući Agenciju za privatizaciju zaradila pola milijarde evra od 2002. do 2009. godine. Tako je Dušan Nikezić, sin vlasnika CES Mekon, kao direktor u Agenciji za privatizaciju od 2001. do 2004. godine učestvovao u privatizacijama vrednim 1,5 milijardu evra, prodavao je DIV, DIN, „Beopetrol“, a posle toga od 2004. do 2008. godine radio je za CES Mekon da bi od 2008. do 2012. godine bio savetnik premijera Mirka Cvetkovića, državni sekretar u Ministarstvu finansija, predsednik Nadzornog odbora EPS.

Jedno naše nezavisno telo godinama unazad truje Narodnu skupštinu, kako treba da prodamo EPS. Pričamo o energiji, Upravni odbor Energoprojekta, Fonda za razvoj, ali i predsednik radnih grupa za pritvatizaciju Telekoma i Sartida, kao i za izbor savetnika za Telekom.

To je sve radio CES Mekon, jer neko stalno ovde izbacuje neke priče da treba da prodamo naš Telekom. Zašto je Telekom pokušan da se proda za 900 miliona evra 2011. godine? Koliko danas vredi Telekom, koliko puta više, nego za vreme bivšeg režima i onog koji su ga savetovali da ga tako lepo upropaste, da bi Šolak i Đilas, koristili infrastrukturu Telekoma da se bogate.

Idemo dalje, pošto je ovo Izveštaj, zaključak Odbora za privredu u čijoj nadležnosti je privatizacija, odmah da rasčistimo. Dalje, ne ulazim u to koje su sada privatizacije bile, samo da vam kažem dokle je išlo divljanje CES Mekona.

Da su vršili procenu imovine Srbija gasa, a zašto su vršili procenu? Zašto je CES Mekon, 2010, 2011. gdoine, vršio procenu imovine Srbija gasa, šta da bi znali kolika je vrednost, šta da bi znali kolika je knjigovodstvena vrednost Srbija gasa.

Ma malo sutra, nego da bi prodali Srbija gas. Poklonili, kao što pokušavaju da poklone Elektroprivredu Srbije, i dan danas kao što pokušavaju da poklone Telekom Srbiju, čak ne da ga kupe, nego da ga koriste sve njegove resurse, zarađuju pare, i prodaju Srbija gas, Telekom, Er Srbiju i to smo trebali da prodamo. Nije bilo dovoljno što smo zatekli od 7 boinga, koliko je imao tada JAT, 3 u letnom stanju, a 4 kako oni to kažu, rastureni za delove, a sada kada imamo flotu 20, 22 i to ne valja i to treba da se proda, pa ćemo malo kasnije da pričamo o svemu onome što se dešavalo u proteklih godinu dana, nego ovde imam određeno ograničenje kao predsednik Odbora za privredu, ali kao ovlašćeni predstavnik poslaničke grupe, ne, pa ćemo o tome da pričamo kako je sve to izgledalo, da se proda Srbija gas.

Ja sad moram da postavim pitanje - da li bismo mi imali danas gasa da smo to uradili? Da li bismo imali Turski tok, Južni tok, Balkanski tok, zovite ga kako god hoćete, srpski tok? Jel bismo ga imali? Malo sutra. Ne bismo imali ništa. Bili bi pustinja.

"Ces Mekon" je odlučivao o sudbini građana Republike Srbije. Odakle taj "Ces Mekon"? Kum Mirka Cvetkovića. Jeste, kolega Atlagiću. Izvesni Pavle Petrović bio je rukovodilac i koautor projekta za osnivanje Beogradske berze 1989. godine, bio je direktor i koosnivač "Ces Mekona" od 1992. do 1999. godine. Tad se to zapatilo i dan-danas traje, uzročno povezano, i te kako uzročno povezano.

Ovaj članak što sam sad čitao nije iz vremena ove vlasti. Ovaj članak je napisan u vremenu bivšeg režima. Zamislite da jedna porodica kontroliše predsednika Vlade, Narodnu banku, Fiskalni savet, jedino Sretenovića nema u DRI, i to bude porodica Nikezić. To su isti oni koji preko istih onih medija, glasila, gde se javlja i taj izvesni gospodin Pavle Petrović nastavljaju politiku koju je ovaj započeo, puštaju tenzije među građanima i među našom stručnom javnosti i uopšte javnosti kako ne valja ništa što se radi u Srbiji, kako nije tačno da imamo skoro sedam stotina hiljada više zaposlenih nego 2012. godine, kako nije tačno da imamo bruto dohodak veći za skoro 19 milijardi nego 2012. godine, kako je bilo bolje kada nam je bruto dohodak bio 33 milijarde 679 nego današnjih 52.417, tad je bilo bolje.

Kažu da je bilo bolje kada smo imali dva miliona 228 hiljada 300 zaposlenih umesto današnjih dva miliona 894 hiljade, kada je bilo bolje da što se tiče stranih direktnih investicija u 2020. imamo tri milijarde i 14 miliona pravih investicija, neprodavanja "C marketa" kao 2011. godine. Imamo pravih novih radnih mesta, pravu novostvorenu vrednost. A onda će da pričaju kako ništa ne valja, kako smo neuspešni, kako oni znaju bolje. Video sam kako znaju bolje - 600 hiljada manje zaposlenih, bruto dohodak za dve milijarde evra manji na kraju vlasti nego na početku. I onda će to neko da mi brani?

Ili da pričam o privatizacijama, kako su prošle privatizacije naših društvenih preduzeća? Na primer, "Knjaz Miloš", jel bio beše hapšen onaj Štimac da potpiše nezakonitu privatizaciju? Bio je hapšen. Došao je ovde u Skupštinu sa slomljenom rukom. A to je Nikezić savetovao, "Ces Mekon". Pitam da li su ga možda tukli? Ili je čovek slomio ruku da ne bi potpisao i išao u zatvor? Ili, recimo, da je "Frikom" prodat hrvatskom "Agrokoru". Jel to beše u stečaju? Pa smo mi kao država morali da reagujemo da sačuvamo "Frikom", hrvatskoj firmi, idite vi kupite nešto u Hrvatskoj, idite ako možete, da vidim.

"Mlekara Šabac", kupio "Farmakom". Jel beše to onaj što je upleten u onu aferu oko "Agrobanke" i "Galenike"? To je isto "Ces Mekon" prodao. Dalje - NIN. Dobro, sad znamo zašto ima ekskluzivan prostor izvesni Pavle Petrović u NIN-u, pošto je "Ces Mekon" prodao i NIN.

Dalje, "Trajal" - propala privatizacija. Možete da zamislite kako to izgleda kada propadne privatizacija fabrike auto-guma, kolike su tu bile provizije onda! Jedva da smo uspeli da taj automobilski deo ponovo stavimo na noge. Gospodinu Neneziću sve čestitke što je uspeo "Trajal" da vrati u život i zaštiti državnu imovinu, zaposlene i da unapredi poslovanje. Ali, tako je to kad vas savetuju Nikezić, Pavle Petrović i ostali, ode vam fabrika! "FOD Bor" propala privatizacija, "Srbijanka Valjevo" propala privatizacija. "Seme" - sumnjiva privatizacija. "Beograd film" - sumnjiva privatizacija.

To su rezultati bivšeg režima i ne znam zašto se ti toliko loši ili možda odlični, samo izgleda da mi imamo različite pojmove, jer ja smatram da su loši rezultati oni koji su pogubni po građane Srbije, a izgleda mi da su po njima dobri rezultati kada su Đilasu, Šolaku, Nikeziću i ostalima puni džepovi! E, u tome ćemo da se razlikujemo uvek! I uvek ćemo da ih pobeđujemo! I koliko god da ih neki budu branili ovde, da li kroz narodne poslanike, da li kroz izvesnu gospodu, uvek ćemo da ih pobeđujemo na izborima, zato što ono što je započeo predsednik Srbije Aleksandar Vučić kao predsednik Vlade 2014. godine daje nam za pravo da možemo da verujemo i da možemo da pobeđujemo, za razliku od njih koji su sve bitke gubili samo da bi njihovi džepovi bili puniji.

Dame i gospodo narodni poslanici, tačno je da ovo što sada želim da kažem mogu i u prethodnom izlaganju, ali kao čovek koji poštuje procedure, pre svega, a zatim i čovek koji za sebe smatra da je lepo vaspitan smatram da nije bilo u redu da govorim o Zaključku Odbora za finansije, o Izveštaju o radu Fiskalnog saveta dok moja uvažena koleginica Aleksandra Tomić ne podnese izveštaj, kao ovlašćeni predstavnik predlagača.

Kada je u pitanju sporni Zaključak, ja jesam glasao za njega, ali sam prilikom glasanja izdvojio mišljenje kao narodni poslanik i kao član tog Odbora, a izdvojio sam mišljenje iz sledećeg razloga, a to je da Fiskalni savet, bar se takav utisak stekao na Odboru kada su tu bili predstavnici i Fiskalnog saveta, gospodin Bojan Dimitrijević i gospodin Nikola Altiparmakov, nisu mogli da mi potvrde da je bilo sednice na kojoj se utvrdio Izveštaj o radu Fiskalnog saveta za 2020. godinu.

Čak šta više, kolega Bojan Dimitrijević, gospodin, ja se izvinjavam, kažem kolega, jer je bio i poslanik, kaže da nije ni znao da je bilo kakav izveštaj upućen na Odboru za finansije i Narodnoj skupštini. To su po meni ozbiljni ne propusti, nego čak da ne bude malo i grublje, ozbiljno kršenje zakona, jer da podsetim malo, član 92. Zakona o budžetskom sistemu reguliše pravni položaj Fiskalnog saveta. Pa imate 90a, b, v, g i da ne nabrajam sve do kraja, ali u 92a, kaže se i stavu 1. tačka 2: „Za obavljanje poslova iz svoje nadležnosti Fiskalni savet je odgovoran Narodnoj skupštini“. Jeste nezavisan organ, ali nije i samostalan. Nekome odgovara za svoj rad. Pa se kaže ovako u članu 92b stav 3: „Fiskalni savet vrši svoje nadležnosti nakon izbora sva tri člana Fiskalnog saveta.

Da prevedem šta to znači. Fiskalni savet ni jednu odluku ne može da donese ako u postupku donošenja odluke nisu učestvovala sva tri člana, pa makar jedan i odbio da dođe na sednice, ali je imao pravo da učestvuje zato što članove Fiskalnog saveta bira Narodna skupština, ali na predloge tri funkcionera. Predsednika predlaže predsednik Republike, jednog člana Fiskalnog saveta predlaže ministar finansija i drugog člana Fiskalnog saveta predlaže guverner Narodne banke. Da bi mogao da donosi odluke, sva tri predstavnika koje su predložila tri lica, tri javne funkcije, ne kažem imena personalno, moraju, znači sva trojica moraju da učestvuju u donošenju odluke.

I ko je to mogao gospodinu Bojanu Dimitrijeviću da zabrani da učestvuje u donošenju odluke o Izveštaju Fiskalnog saveta za 2020. godinu sa obrazloženjem, vrhunski bezobrazluk, vrhunski, da on tada nije bio član Fiskalnog saveta? Ma nemoj? Mi smo ga poslali odavde, mi odavde. Ima pravo da učestvuje u svakom delu, kao svaki drugi, da je izabran bilo kad, mi smo ga za to poslali.

Ko od vas ima pravo da one nadležnosti koje vama mi nismo dali kada smo vas birali preuzimate od nas? Nemate.

Ovde je neko rekao da je važniji Fiskalni savet nego njegova sudbina. Jeste. I pored toga što sve procedure ovde nisu ispoštovane, kao narodni poslanik, glasao sam na Odboru, glasaću i na ovoj sednici za zaključak kojim se usvaja rad Fiskalnog saveta.

Kao predstavnik poslaničke grupe, tražiću od svoj kolega poslanika iz SNS da glasaju za taj isti zaključak zato što mi je važniji Fiskalni savet nego pojedinac, zato što neću da narušavam dalje ugled Fiskalnog saveta i ja da ga čuvam više nego predsednik Fiskalnog saveta. Više mi narodni poslanici čuvamo ugled Fiskalnog saveta.

Zamislite kada bi zakon potpisala koleginica, evo, koja sad predsedava, Marija Jevđić, bez odluke Narodne skupštine ili Ivica Dačić. Zamislite Izveštaj o radu Narodne banke koji nije usvojio Savet guvernera. Zamislite gospodina Popovića da nam je podneo izveštaj koji nije njegov Savet usvojio. Isto važi i za DRI, Komisiju za zaštitu konkurencije. Zamislite da je koleginica Tomić sama napisala zaključak, potpisala i dala nama da ga mi usvajamo ili da sam ja to na Odboru za privredu, za Agenciju za energetiku ili kolega Marijan Rističević.

Aman, ljudi, bre, to nije normalno. Mogu ja sa nekim da se ne slažem, mogu da ne odobravam, možemo da ukrstimo argumente. Možda sam ja u pravu, možda grešim, ali jedna stvar – procedura mora da se poštuje. Procedura je ta koja garantuje, na prvom mestu, da nema diktature a napadani smo da ima diktature. Procedura i poštovanje procedure je to što garantuje da postoji pravna država, a od istog tog smo napadani da nema pravne države. Procedura je to što garantuje da nema korupcije i onda svi oni koji pričaju kako nema vladavine prava, kako su nesigurni investitori, kako su nesigurni građani, kako je ovde korupcija, kako je diktatura, oni prvi krše procedure. To im je, valjda, ostao manir dok su bili na vlasti.

Evo, kažem, glasaću za ovaj zaključak, neka bude i privatan, jer mi je važniji Fiskalni savet kao institucija i ugled Fiskalnog saveta, nego da poništavamo ugled jednog državnog organa zato što je neko u nekom trenutku bio neodgovoran. To je pitanje za njega, možda i za nas, ali mnogo više za njega i za ono za šta se on predstavlja.

Kratko ću gospodine Dačiću.

Možemo uvek da kažemo da smo imali on lajn sednice, da smo se konsultovali telefonom. Možemo i mi tako isto da pričamo ovde u Narodnoj skupštini, ali moram da kažem da mi odluke možemo da donosimo samo na osnovu našeg Poslovnika, a u našem Poslovniku kaže da moramo da budemo fizički prisutni. Nigde to decidno ne kaže, ali on lajn format ne poznaje naš Poslovnik o radu, a ne poznaje, koliko ja znam, ni Poslovnik o radu Fiskalnog saveta. Ne poznaje ga. Znači, mora fizički da se bude prisutan.

Sada čujem da je nešto potpisivano u avgustu. Sednica na kojoj smo mi raspravljali o zapisniku održana je 14. jula. Zakasnili ste, 15. jula je bilo kasno. Sada ću da citiram jednog člana Fiskalnog saveta sa te sednice Odbora – u ovom slučaju ja nisam potpisao nikakav zapisnik, niti je bilo neke formalne sednice da ja znam. To prosto moram da kažem. Naravno, bilo je prilike da se nešto kaže, ali kada je o ovom konkretnom slučaju o izveštaju reč, ja ni na koji način nisam učestvovao ni u njegovom pisanju. Ne, to nije opravdanje, to je prosto činjenica. Niti sam prošle godine bio član Fiskalnog saveta, a i sam izveštaj, moram da priznam, da sam ja mislim čekao od Aleksandre, misli se na Aleksandru Tomić, predsednik Odbora, saznao da je došao na sednicu Skupštine, odnosno Odbora.

Ovde nešto nije u redu – ili, ja razumem da gospodin Dimitrijević nije učestvovao u radu Fiskalnog saveta za 2020. godinu. Da li to znači da narodni poslanici koji su izabrani 2021. godine ne mogu da glasaju o tom izveštaju iz 2020. godine? Ili ako gospodin Bojan neće da učestvuje u radu Fiskalnog saveta za pisanje izveštaja onda je to problem između nas i njega jer mi smo ga poslali da radi nešto tamo. Ako mu ne date, onda je to problem između nas i onih koji mu to ne daju, jer sam Zakon o Fiskalnom savetu vas tera da morate da radite u punom sastavu, sam član 92b. stav 3. kaže – Fiskalni savet vrši svoje nadležnosti nakon izbora sva tri člana Fiskalnog saveta. Znači, u punom sastavu i punom kapacitetu bez obzira na to kada je ko izabran.