Dame i gospodo narodni poslanici, ja sam optimista da će kad-tad i Đilas i Zelenović da odgovaraju pred našim pravosudnim organima, bez obzira što su oni birali sudije koje danas sude. Jednom će ipak morati da se zadovolji pravda i da svako za ono što je radio i odgovara.

Izbor nosilaca pravosudnih funkcija, vidim da ovde ima i tužilaca, uvek je osetljiva tema u srpskom društvu. U poslednjih nekoliko godina stalno bivši režim pokušava SNS da prišije i dokaže pritisak na nosioce pravosudnih funkcija. Imaju tu često i neke od svojih eksponenata, kao što je bio onaj sudija Majić, imamo čak i neke koji su sudije Vrhovnog kasacionog suda. A šta je zapravo istina?

Ovaj Ustav je počeo da se primenjuje od 2007. godine, 2010. godine, čini mi se, izabran je prvi predsednik Vrhovnog kasacionog suda, Nata Mesarović. Da li neko zna kako je izabrana Nata Mesarović za predsednika Vrhovnog kasacionog suda? Birao je bivši režim, Đilas, Šolak, Zelenović, Dušan Petrović. Da biste ušli u proceduru za izbor predsednika Vrhovnog kasacionog suda koga predlaže Visoki savet sudstva po prethodno pribavljenom mišljenju opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda. Ja sad pitam bivši režim - da li je Narodna skupština imala pribavljeno mišljenje opšte sednice Vrhovnog kasacionog suda kada je birala Natu Mesarović za predsednika Vrhovnog kasacionog suda? Nije. Ja taj papir nisam dobio kao narodni poslanik.

Da li ima predlog Visokog saveta sudstva da se za predsednika suda bira Nata Mesarović? Evo, ja vam kažem - ni taj papir nema. Nema predloga na osnovu koga je Nata Mesarović birana za predsednika Vrhovnog kasacionog suda. Znate ko je predložio nju? Predložio je Boško Ristić, ne mama i tata. Sakrio je Izvornik o predlogu Visokog saveta sudstva, sakrio je kao predsednik Odbora za pravosuđe i poturio Narodnoj skupštini odluku, u stvari mišljenje Odbora za pravosuđe kao predlog da Nata Mesarović bude birana za predsednika Vrhovnog kasacionog suda, gde je ušao u direktnu primenu Ustavu mimo zakona koji reguliše tu oblast.

Sada takva jedna ekipa pokušava da predstavi građanima Srbije kako sadašnji režim i Aleksandar Vučić vrše pritisak na nosioce pravosudnih i tužilačkih funkcija. To danas tako izgleda.

Kako izgleda to kako rade njihovi tužioci i sudije. Evo, ja kao laik, nisam pravne struke, ali smatram da svaki sudija i svaki tužilac pre svega treba da imaju određenu dozu integriteta, hrabrosti da rade svoj posao u najboljoj veri, znanju, da izvode dokaze u najboljoj veri, znanju i da na osnovu toga tužilac pokrene neki krivični postupak, sudija vodi krivični postupak, donese presudu koja je osuđujuća ili oslobađajuća, na osnovu dokaza koji se izvedu.

Moram da kažem, da su hrabrost, samostalnost, nezavisnost, integritet lična karakteristika pojedinca, a ne zakona i Ustava. Zakon i Ustav daju samo mogućnost da se taj integritet, samostalnost, nezavisnost ostvare. A kako izgleda sa tužiocima koje je birao taj isti sastav Narodne skupštine, predlagalo Državno veće tužilaca i predlagao Visoki savet sudstva. Recimo, ovo je događaj koji je još uvek aktuelan. Dešava se u jednom malom sudu na istoku Srbije.

Iluzija je da u nekim postupcima ravnopravno mogu da učestvuju odbrana i tužilaštvu kada je u pitanju kriminal. Kriminal se vrši radi sticanja protiv pravne koristi i sasvim je sigurno da onaj ko vrši krivična dela za koja se sumnjiči da će i obezbediti sredstva za svoju odbranu ukoliko dođe pod udar zakona.

Šta ćemo za krivična dela koja su ih nehata? Nisu ravnopravni, znate zašto? Zato što tužilac ima državu za sebe. Ima budžet koji je skoro neograničen i baš zato tužilac nema pravo da izvodi samo dokaze koji su osuđujući, već i koji idu u korist lica koje je osumnjičeno da ne bi započeo postupak ili se ogrešio o nevinost osumnjičenog ili nevinog čoveka osudili.

Znate šta kaže tužilac o jednom takvom predmetu? Šta to mene briga. Ne moram dopis odbrane da prosleđujem veštacima da se izjasne na primedbe za veštačenje jer možda ću dobiti odgovor zbog kog neću moći da podignem optužnicu. Razlog zašto to radi je jer se boji eventualne osude sredine u kojoj živi.

E sad, ja postavljam pitanje – kako on misli da sudi ozbiljnom kriminalcu ili da vodi krivični postupak protiv ozbiljnog kriminalca?

Znači, imam zamenika tužilaca ili tužioca koga su postavili Boško Ristić, Nenad Konstantinović, Nata Mesarević i ostali, Dragan Đilas, koji može da sudi samo secikesama i kokošarima, nikome više.

Pazite dalje. Ako se pogodi, a pogodilo se jer uvek nešto tako pre ili kasnije mora da se desi, da je i sudija takav, pa sada sudija istom logikom ne postupa nepristrasno u celom postupku, već po uputstvima koja daje tužilaštvo, što je jako teško dokazati, jel tako, osim ako se zakaže ročište na kome treba da se izvode dokazi o kojima nije obaveštena suprotna strana.

Ne verujete? Zaista je tako, jer advokat ne mora sve da zna o postupku. On zna Krivični zakon, Parnični zakon, procesne radnje, ali da bi zasnivao svoju odbranu on mora da angažuje lica koja su iz te struke, jel tako, i ako nije obavešten koji će dokazi da se izvodi može li da ih angažuje? Ne može. E, to se zaista dešava. Sad, u ovom trenutku. Dostavićemo dokaze, nije sporno.

Sad dolazimo do onog dela koji je jako bitan, a to je da ćemo kroz ove reforme staviti jedan ozbiljan teret na Visoki savet sudstva i Državno veće tužilaca da zaštite građane od sudija i tužilaca koji nemaju hrabrost, samostalnost, nezavisnost i integritet.

Ja mogu da prihvatim, u nekom delu, pa ne bi bio kukavica ako kaže – e, izuzmite mene, ne želim u ovome da učestvujem. Ne, podići ću optužnicu da bi rekao – sud neka ga oslobodi, a sudija koji postupa – ja ću da ga osudim, pa neka ga oslobađa apelacija. Imate tužioce koje zovu fioka. Znate i za to.

Dakle, jedan ozbiljan posao je pred vama kada je u pitanju Visoki savet sudstva da se taj postupak zaista vodi u skladu sa zakonima koje mi donosimo, da sudije zaista sude na osnovu dokaza, u najboljoj veri i znanju mere te dokaze. Jer, ako sudija kaže – ne dozvoljavam vam da izvedete dokaze ili – odbacuje se vaš predlog, pa to je već izlazak iz onog dela koji se zove nepristrasnost.

Ma, pusti stranu neka izvede dokaze. Kojim ćeš dokazima da prikloniš veru, to je tvoje diskreciono pravo i to ti pravo niko ne osporava, ali ćeš morati da ga obrazložiš, da ga napišeš u presudi, pa neki drugi sud ako bude cenio oceniće, a onda ako imaš puno takvih presuda, red bi bio da Vrhovni savet sudstva konačno ceni i to što radi takav jedan takav sudija, kao i Državno veće tužioca šta rade takvi tužioci.

Još samo jedan deo svega onoga što čeka jedan organ. Lično, ja smatram da je izbor nosilaca pravosudnih funkcija i tužilačkih funkcija koje je vršila Narodna skupština ipak na neki način bio u prisustvu javnosti i da je prisutnost javnosti obavezivala i Visoki savet sudstva i narodne poslanike da donose ispravne odluke prilikom izbora. Ne kažem da je to uvek bilo, jer i pored toga što smo pominjali da se Nara Mesarević bira na način koji nije predviđen Ustavom i zakonom ona je izabrana, pa je Ustavni sud morao da potvrdi da je tadašnja opozicija bila u pravu. Ali, ipak prisustvo javnosti ograničava određenu samovolju.

Voleo bih da Vrhovni savet sudstva u budućnosti, ako i kada budu zaživele reforme koje se sprovode u Ustavu, zaista vodi računa o tome šta rade sudije koje on imenuje i postavlja na određen način.

Imamo danas na sednici i Predlog odluke o izboru člana Saveta guvernera Narodne banke Srbije. Samo bih jedan mali detalj koji jeste vezan za našu monetarnu politiku, možda po nekima ne previše.

U nedelju je predsednik Srbije, Aleksandar Vučić rekao da su primanja vojnika, podoficira i oficira u proteklih 10 godina porasla u proseku za nekih 70% i oglasio se neki Samostalni sindikat Vojske Srbije ili kako se već zove Sindikat Vojske Srbije, koji je rekao da predsednik Aleksandar Vučić nije u pravu i da je plata bila negde oko 40.000 dinara, što je iznosilo 500 i nešto evra. Sada vidite kakvim se sve trikovima služi bivši režim kada pokušava da napadne predsednika Aleksandra Vučića, SNS i rezultate koje ima SNS i Aleksandar Vučić.

Predsednik je lepo rekao pre 10 godina, a taj sindikat kao referentnu godinu pominje 2008. godinu. Nismo mi danas na kraju 2018. godine, nego na kraju 2021. godine. To je samo jedan podatak, jedan primer kakav vrhunski bezobrazluk koristi bivši režim da bi pokušao da prevari građane, da ih opet nekako privoli da glasaju za njih na nekim narednim izborima.

Sad moram da postavim jedno pitanje. Juče je bila sednica Vlade Republike Srbije kojoj su prisustvovali predsednik Srbija Aleksandar Vučić i direktori javnih preduzeća, guverner Narodne banke, gde nas je guverner, gospođa Jorgovanka Tabaković, obavestila da su u proteklih nekoliko meseci za 550 miliona evra, uveženi energenti na teritoriji Republike Srbije i da se u narednom periodu očekuje još 250 miliona evra da utroše „Elektroprivreda Srbije“ i „Srbijagas“, ali nije bilo ni reči o tome da će da dođe do promene kursa.

To za vreme bivšeg režima nije bilo moguće. Kada su se obezbeđivale devize za funkcionisanje državnih i javnih preduzeća „Topčider“ je radio punom parom. Naša nacionalna valuta je svakim danom gubila svoju vrednost. To samo potvrđuje koliko su bili ispravni potezi koje su SNS i Aleksndar Vučić povukli 2014. godine na našem ekonomskom planu. Čini mi se da ti ekonomski rezultati najviše bole bivši režim jer sa takvim dobrim ekonomskim rezultatima nemoguće je da Đilas, Šolak, Vuk Jeremić, onaj nesretni Ponoš, pobede Aleksandra Vučića na bilo kakvim izborima. To će uvek osporavati.

Cela priča njihova se vrti ne oko nezavisnosti pravosuđa, znaju oni da je naše pravosuđe nezavisno i samostalno, vrti se oko toga da se prikaže i izmisli diktatura, da se prikaže i izmisli da su građani za vreme njihove vlasti bolje živeli nego za vreme vlasti Aleksandra Vučića i SNS.

Valjda ubeđuju građane da je sada lošije nego što je bilo 2011. i 2012. godine, a imaće to priliku da provere 3. aprila 2022. godine, i ne verujem da će biti zadovoljni tim rezultatima, jer građane Srbije ne možete za tako velike stvari dva puta prevariti.

Dame i gospodo narodni poslanici, uvažavam i razloge gospođe ministra. Ništa se ne sekirajte gospodine Dačiću. Imamo dovoljno iskustva da znamo da Skupština nije baš uvek u onom radnom delu, kako mi to očekujemo i kako bismo voleli.

Danas treba da istaknemo nekoliko stvari o zakonskim predlozima o kojima raspravljamo. Mnoge moje kolege su danas govorile o ovom kreditu, odnosno zaduživanju Republike Srbije za finansiranje projekta Ruma – Šabac – Loznica. Svakako da je to jedan od projekata koji je jako važan, pogotovo za te ljude koji žive u tom kraju. Međutim, ono što je moj uvaženi kolega Životić Ilija rekao – prvi put da danas raspravljamo o nekom kreditu koji nije indeksiran u nekoj stranoj valuti, nije ni u evrima, nije ni u dolarima, nije ni u švajcarskim francima. Ovo je kredit koji je u dinarima. To svakako govori u prilog onoj činjenici da Republika Srbija hoće da izvrši deevroizaciju i da ona najvažnija valuta prilikom zaključivanja ugovora, bilo da su oni poslovni, komercijalni, bilo da su nekog drugog finansijskog, bude u dinarima.

Još jedna stvar govori koliko je Srbija uznapredovala, a to je kada pogledate kamatu. Kamata se sastoji od fiksnog dela i onog promenjivog. Fiksni deo je 2% i uvećava se za belibor šestomesečni koji u ovom trenutku iznosi nešto malo više od 1%. To znači da je godišnja kamata po ovom kreditu nešto malo više od 3%.

Da bih objasnio građanima Srbije šta to znači, za vreme bivšeg režima i vlasti Dragana Đilasa, Šolaka i ostalih, nije bilo moguće napraviti ovakav kredit ne za dinare, nije bilo moguće za evre. Kamatna stopa po kojoj se tada zaduživala Republika Srbija iznosila je preko 7% u nekim ugovorima, preko 7%. Od čega zavisi kamata? Visina kamatne stope, odnosno davalac kredita određuje visinu kamatne stope srazmerno riziku od toga da li će onaj koji je uzeo kredit taj kredit i moći da vraća tj. da što postoji veća opasnost da kredit neće biti vraćen kamata na taj kredit biva veća. Tako razmišljaju banke i sve druge finansijske institucije. To navodim samo kao primer kako je poverenje imala Republika Srbija kod finansijskih institucija kako međunarodnih, tako i domaćih za vreme vlasti Dragana Đilasa i Šolaka.

Znači, mi smo tada imali kamate koje su bile preko 7% ne dinarske nego indeksirane u evrima. Da ne pričamo o nekim drugim stvarima.

Sada imamo dinarski kredit za jedan infrastrukturni projekat, nije to malo novca, koji ipak nema određenih rizika. Nemate rizik od kursnih razlika, oni nisu ovde uračunati. Znači, apsolutno sve one vrednosti koje treba da ima država kada uzima jedan ovakav kredit su predvidive i kontrolisane od strane naše države, odnosno imamo uticaj, ne kontrolu, nego uticaj određenim zakonskim rešenjima, postupcima koje vodi Narodna banka, zaštitu od inflacije itd, što i jeste obaveza poslovnih banaka.

Šta je tu još bitno? Mi smo imali pre nekoliko dana otvaranje niza infrastrukturnih projekata, između ostalog otvoren je i projekat izgradnje brze saobraćajnice između Požarevca i Golupca, sada vidimo drugi infrastrukturni projekat za koji dajemo saglasnost, odnosno garanciju Ruma-Šabac-Loznica, ali treba istaći da je, od kad je na vlasti SNS, predsednik Srbije, a raniji predsednik Vlade, Aleksandar Vučić, završili smo neke projekte za koje smo sanjali da će ikad biti završeni, koji su trajali nekoliko decenija.

Pre svega, tu mislim na projekat Koridora 10, završen je istočni krak, južni krak, imamo sad Moravski koridor koji se radi, imamo autoput Miloš Veliki. To su sve jako bitni infrastrukturni projekti. Neke moje kolege su govorile oko modernizacije železnica. Znači, pokušavamo da kroz saobraćajnu infrastrukturu da li je ona putnička, da li je železnička, pokušavamo da što je god moguće više da stvorimo ekonomski ambijent za dalji razvoj Srbije. Naravno da ćemo uvek kada to radimo imati one koji na svaki način pokušavaju da sve one rezultate koje ima i Aleksandar Vučić, a pre svega Republika Srbija na određen način minimiziraju.

Pre nekoliko dana i predsednik Republike Srbije obilazio je Nišavski okrug, između ostalog obišao je i određene vojne jedinice, porazgovarao je sa vojnicima, njihovim starešinama i čini mi se da jedna od stvari koja najviše boli bivši režim jeste i ta modernizacija Vojske Srbije. Pa, čak idu dotle da se određeni podaci falsifikuju ili se ne iznose kako to zaista jeste i kako to zaista treba. Imamo onog nesretnog bivšeg načelnika Generalštaba Ponoša koji kaže, tvrdi da svaki strani ambasador gleda svoje interese, a da Srbija pod Aleksandrom Vučićem dobije ono što preostane od tih stranih ambasadora.

Ja bih to mogao da prihvatim da to kaže neko drugi. Ali, ako to kaže Ponoš, načelnik Generalštaba koga su strani ambasadori postavili da bude načelnik Generalštaba, onda imamo zaista jedan ozbiljan problem u njegovom mentalnom sklopu. Da to priča načelnik Generalštaba koji je produžavao resurse gumama na avionima da bi Šutanovac mogao iz vazduha da vidi Srbiju. Neki se smeju, kolega, ali to je istina. Vojno-tehnički institut je produžavao resurse gumama na avionima da bi mogao Ponoš, Jeremić, Šutanovac, Đilas Srbiji da se vide kako je upropašćavaju iz vazduha. Da se to dešavalo nekom drugom, bilo bi za podsmeh, ali dešavalo se nama, više je za plakanje.

Onda su pronašli čak i razne parainstitucije, parasindikate, koji će da iskrivljuju sliku kakva je zaista danas u Srbiji. Evo, imate sad neki Vojni sindikat Srbije, je li tako? Dali su neko saopštenje, napali su to što je predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić radio u Nišu i kažu ovako doslovce – plata jednog vojnika 2008. godine bila 40 hiljada dinara, danas je 56 hiljada dinara, i nije tačno da su plate porasle 75%. Ako tako pričamo možemo iz vremena iz stare Jugoslavije, one velike, da poredimo plate pa da vidimo šta je to bilo.

Ali, taj sindikat koji se predstavlja da je vojni, ja ne znam prvo da li vojska može da ima sindikate, ali evo hipotetički da kažemo da može, što ne kaže kolika je plata bila 2012. godine? Godine 2008. je Ponoš došao da bude načelnik Generalštaba, 2012. godine je napustio to mesto, odnosno zahvalili su mu se građani Srbije, rekli su mu – nemoj bre više da upropašćavaš ovu vojsku. Srpski narod voli svoju vojsku, uvek je bio uz svoju vojsku, zato što je ta vojska bila uz taj isti narod, zato je ta vojska i kroz istoriju bila nepobediva.

Kolika je bila plata 2012. godine? Pa, isto 40 hiljada dinara. Koliko je bio evro 2008. godine? Sedamdeset osam dinara. Koliki je bio 2012. godine? Sto osamnaest dinara, 119,80 dinara tačnije. Pa, kad su izgubili životni standard pripadnici Vojske Srbije, za vreme vlasti Aleksandra Vučića i SNS ili za vreme vlasti bivšeg režima Dragana Đilasa, Šolaka i tog nesretnog Ponoša i onog izgubljenog Vuka Jeremića? Što to ne kaže Vojni sindikat Srbije? Što je izvrću činjenice? Pa zato što su oni bili sluge Ponošu, Đilasu, Jeremiću i ostalima. Navodno se bave nekom sindikalnom borbom, ne interesuje mene to. Mene interesuje put kojim ide Srbija, a put kojim ide Srbija nije više put u propast kao što je to bilo do 2012. godine. Čini mi se da bivšem režimu najviše smeta to što sada Srbija počinje da napreduje kao država.

Već sam govorio nekoliko puta, ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića ako je završen Koridor 10. Ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića ako radi „Železara“ u Smederevu. Ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića ako radi rudnik bakra u Boru. Ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića ako se otvara „Linglond“ u Zrenjaninu. Ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića ako se država više ne zadužuje po enormnim kamatama na finansijskom tržištu, nego u dinarima. Ne može da pobedi bivši režim Aleksandra Vučića koji je smanjio stopu nezaposlenosti sa 28% na manje od 10%. Ne može bivši režim da pobedi Aleksandra Vučića kada smo nasledili državu BDP je bio 33 milijarde, a danas je preko 52, 53.

Ne može tada da pobedi bivši režim. Onda su potrebne laži, potrebno je izvrtanje činjenica, potrebno je da se mladi ljudi koji ne znaju kakav je bio Đilas dok je bio na vlasti, koji ne znaju kakva je izdajica bio i Vuk Jeremić dok je bio na vlasti, koji ne znaju kakav je Ponoš bio nesposoban načelnik dok je bio načelnik. Pokušavaju na to neznanje tih mlađih ljudi, na nedostatak njihovog životnog iskustva da prikažu kako je u Srbiji za vreme njihove vlasti bilo bolje, kada je preko 600 hiljada ljudi ostalo bez posla. To nisu rezultati sa kojima se neko ponosi, to nisu rezultati da vam daju pravo da se nadate nekoj izbornoj pobedi. Onda vam trebaju takvi koji će da blokiraju autoputeve, navodno ekološki protest. blokiraju i izgradnju fabrike guma. Ali, tačno se zna, tamo gde je ruski kapital, gde je kineski kapital tamo ćemo da pravimo blokade, tamo gde je zapadni kapital.

Ja ne želim ni zapad da ima bilo kakve blokade, da se razumemo. Tamo nećemo, jer postoji opasnost da nam otkažu podršku, da na neki čudan način, makar i nasilnim putem dođemo na vlast.

Eto, to su politike koje vodi bivši režim. To su politike koje ćemo da imamo priliku sve više da gledamo u narednom periodu i sve više će biti izražavane. Pokušavaće na svaki mogući način da nađu bilo kakav povod da još malo zagorčaju život, ne vlastima u Srbiji, nego građanima Srbije, što samo pokazuje kakvi su bili i koliko su o građanima Srbije brinuli dok su bili na vlasti.

Mi ne želimo njihove rezultate. Nije rezultat Srpske napredne stranke i Aleksandra Vučića 600 hiljada ljudi bez posla, nego Đilasov, Jeremićev, Šolakov. Nije rezultat Aleksandra Vučića da nam nacionalna valuta izgubi vrednost preko 50%, nego baš bivšeg režima. Uvek ćemo to da ističemo.

Mi sada pričamo o nekom kreditu koji iznosi 14 milijardi dinara. To je nešto preko sto miliona evra. Napravićemo jedan autoput Ruma-Šabac-Loznica. Trebaće nam pet, a možda i šest ovakvih kredita, da isplatimo novac koji je Đilas oteo od građana Srbije, iz budžeta Republike Srbije.

To su razlike između nas i njih. Kada kažu da javni dug Republike Srbije raste, ne raste, javni dug pada. Država više novca zarađuje. Država ima bolju privredu. Država ima veći broj zaposlenih. Njeni zaposleni primaju veće plate, ne samo u držanim, nego u svakom delu. Imamo veću mogućnost da kroz kredite brže finansiramo svoj razvoj i povećavamo plate i dalje, ali na zdravim osnovama.

To su naši rezultati. Koji su njihovi? Kao što rekoh, 600 hiljada radnih mesta izgubljenih. Jedan metar puta nisu napravili. Nijednu fabriku nisu otvorili, nego su fabrike zatvarali. Nijednu bolnicu nisu napravili. Nijedan klinički centar nisu napravili. Nijedan dom zdravlja nisu napravili. Uvek ćemo da se borimo protiv takvih. Takvi više nikada ne smeju da dođu na vlast u Srbiji. Ne smeju.

Mogu da izmišljaju, mogu da lažu, mogu koliko god hoće. To koliko su oni u stanju da slažu, moraju da znaju da mi mnogo više volimo Srbiju nego što oni mogu da slažu i da ćemo uvek imati više energije da sačuvamo Srbiju od takvih lopova koji su nas upropastili i unazadili u prethodnih 12 godina.

Ako u to ne veruju, uveriće se 3. aprila 2022. godine. Srpska napredna stranka će imati razloga, potpuno sam siguran, da slavi, a oni će opet da traže neke povode da opet nešto blokiraju, opet nešto zatvore, opet nešto upale, da bi mogli opet nešto da ukradu.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zakon o patentima svakako je razlog da se pozdravi. Dobro je imati zakonsku regulativu koja će da zaštiti domaće proizvođače u farmaceutskoj industriji. Na taj način štitimo i svoje tržište i svoje zaposlene i svoju industriju.

Međutim, nemojte mi sada zameriti što neću mnogo pažnje da obratim na taj Predlog zakona. Pričaću o jednom drugom patentnu koji je nastao na teritoriji Republike Srbije. Nije u nadležnosti našeg zavoda, ali i te kako osećamo posledice jednog takvog patenta. Reč je o jednom patentu koji je nastao 5. oktobra 2000. godine u Srbiji koji je suštinski nasilna promena vlasti, jednom patentu koji je poslužio da se razne vlasti menjaju u raznim delovima sveta. Znate, kao što je nešto nedemokratsko i što je nešto nasilno i što uvek izaziva određen otpor kod svakog poštenog građanina, dobronamernog građanina, bez obzira gde se on nalazi na zemaljskoj kugli morali su da smisle naziv koji će da opravda to nasilje i da ga prikrije i nazvali su to obojenim revolucijama.

Izgovori za obojene revolucije ili povod bili su često nedemokratski režim, nedostatak ljudskih prava. To su bili povodi, a uzroci su bili mnogo dublji. Recimo, koliko god da se danas svidi nekome ili ne ovo što ću da kažem činjenica jeste da jedna obojena revolucija u Srbiji u ovom trenutku traje. Povod je Zakon o eksproprijaciji. Povod je Zakon o referendumu. Povod je Rio Tinto. Razlozi su mnogo dublji. Oni razlozi zbog kojih se vrši obojena revolucija jeste na prvom mestu da se skloni vlast koja ima podršku građana, nedvosmislenu, dokazanu toliko puta jer kroz smenu vlasti koju podržava građanska većina u Srbiji neki drugi bi završili svoj posao koji su započeli ovde neki pre nekoliko godina, neki pre nekoliko decenija.

Povod je da na prvom mestu nestane Republika Srpska i BiH, to je razlog, da BiH bude unitarna država u kojoj će Srbi da budu obespravljeni.

Razlog za obojenu revoluciju koja traje u Srbiji jeste da se konačno reši pitanje naše južne pokrajine onako kako mi ne želimo, a to je da Kosovo postane samostalna država u punom kapacitetu i da ima stolicu u UN, jer imaju državu koja je nefunkcionalna i koja ničemu ne vredi bez toga. Zato je potrebno u Srbiji promeniti vlast. Treba promeniti Aleksandra Vučića i SNS kroz obojenu revoluciju, da bi se taj cilj ostvario. To je razlog.

Treći razlog je da one lopuže koje su nam upropastile državu posle 5. oktobra 2000. godine to nastave da rade. Jer, ako pogledamo gde su sve bile obojene revolucije i razlozi zbog kojih su nastajale, recimo, bila je u Libiji, ili one povode koje je imala ta obojena revolucija, da li je bar jedan rešen? Nije. Imate zemlju koja je duboko podeljena, gde jednu vlast priznaje međunarodna zajednica, drugi ljudi vrše faktičku vlast na teritoriji te zemlje. Njihovi građani pokušavaju preko Sredozemnog mora da se dočepaju Evrope. To je obojena revolucija.

Jedna zemlja koja je nama prijateljska i šta god oni sad misle o nama, mi Ukrajinu doživljavamo kao prijateljsku zemlju i narod njihov kao prijateljski narod, imali su obojenu revoluciju, ne jednu nego dve. Jesu li rešili neki od svojih problema? Nisu. Društvo je podeljeno, na ivici rata.

U Srbiji povod je bio Slobodan Milošević i njegova smena. U redu. Ali, jesu li građani Srbije počeli da žive bolje posle smene Slobodana Miloševića? Ne. Jesmo ušli u EU? Jesmo sačuvali KiM? Ne. Jel nam privreda uništena? Da. Jesmo izgubili deo suvereniteta? Da. E, pa to je taj patent o kome vam pričam.

Samo je potrebno da se lepo nazove. Nije više nasilna promena vlasti, nego obojena revolucija. Nemate vi spontanog okupljanja građana ako imate izvore finansiranja, jer onaj ko finansira to spontano okupljanje građana ima neke svoje političke i ekonomske ciljeve koje će sprovoditi ukoliko mu obojena revolucija uspe.

Građani Srbije neka se dobro zamisle da li će da dozvole da se na nasilan način ponovo u Srbiji menja vlast, da li ćemo ponovo da dozvolimo ljudima koji su nas ostavili bez 600 hiljada radnih mesta, koji su nas ostavili bez naših fabrika. Da li će to da dozvole? Da li će da dozvole?

Meni je jedan detalj bio juče jako smešan. Sakupio se dužnik umetnik glumac, kažem "dužnik" zato što mu je Đilas pozajmio pare, pokupio svoje kolege i odveo ih u dolinu Jadra. Znate šta je bilo smešno - jao, mi nismo znali kako izgleda njiva. I sad su oni otišli da brane njivu! Ceo život, pričamo o ljudima koji su u šestoj, sedmoj, deceniji života, otišli da brane njive! Nisu nikad cipelu isprljali blatom. Oni će da brane prirodu! Nikad.

Još nešto, ismevaju i predsednika Srbije i SNS i naše auto-puteve i naše bolnice i naše kliničke centre. Kažu - Aleksandar Vučić pravi puteve da bismo mi lakše odlazili iz Srbije. Oni to kažu, koji žive u krugu "dvojke", kojima ništa ne fali, ništa ne nedostaje! Oni kažu, čiji su roditelji pobegli iz svojih naselja zato što nisu imali puta. Oni ismevaju Srbiju zato što hoće da se izgradi, zato što hoće da bude normalna zemlja, zato što hoće da ima svoju industriju, zato što hoće da ima svoju vlast koju ne dovodi Soroš ili Rokfeler ili neka druga fondacija. E, pa o tom patentu bih voleo malo da popričamo danas!

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine Fehratoviću, moram da kažem da ste za sve u pravu. Tačno je. Obojena revolucija koja se desila 5. oktobra 2000. godine donela je sledeće promene. Naši radnici su zakucavali ekserima svoju ruku. To je doneo bivši režim – Dragan Đilas, Šolak i ekipa. Imali smo ministra rada koji je imao srednju školu samo.

Tačno je, gospodine, da su radnici odsecali sebi prste i ekstremitete u znak protesta što će da izgube posao i što će njihova egzistencija i egzistencija njihove porodice da bude ugrožena.

Imali smo na desetine i na stotine protesta, i ovde ispred Narodne skupštine Republike Srbije i na našim trgovima, ali za razliku od ove sad, obojene, revolucije ja sam mogao da idem svojom zemljom, da putujem. To pravo mi nije bilo uskraćeno, jer svaki most, svaki put pripada meni, kao i svakom drugom.

Rim nedelima koje je bivši režim činio treba da podsetimo ove mlade ljude koji su zloupotrebljeni da se sukobljavaju sa policijom, da se sukobljavaju sa neistomišljenicima, da istrčavaju ispred kamiona i autobusa rizikujući svoj život u zabludi da čine ispravno jer su samo sredstvo da oni koji tvrde da Srbija nije na prodaju, tu pre svega mislim na Đilasa i Šolaka, ponovo dođu na vlast i ponovo otimaju od te iste dece. Oni svoju ne vode na proteste, oni predvode tuđu. To samo pokazuje kakav je njihov mentalni sklop i dokle su spremni da idu.

Manipulisati mladim čovekom je najlakše. Neka je on i punoletan, da ima 18, 19 godina, nema životnog iskustva. Pun je nekog bunta, željan je promena i vrlo lako je sa njim manipulisati. Na to računaju ovi, Savo Manojlović i ostala ekipa, da će manipulacijom tih mladih ljudi da ostvare svoje političke, a na kraju i svoje ekonomske ciljeve, a to je da se nastavi pljačka i upropašćavanje Srbije, Srbije koju mi zaista volimo, a oni vole samo svoj džep.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovi što napadaju SNS za događaj koji je bio u Areni ne napadaju je zbog kovida, daleko od toga. Znate koliko je njih briga za javno zdravlje, zdravstveni sistem, naše zdravstvene radnike, znate koliko njih briga za građane Srbije? Nimalo. Razlog zašto oni napadaju taj događaj koji je bio u Areni jeste to što ne mogu ni u svojim najluđim snovima da sakupe ni polovinu ljudi od onih koji su prisustvovali obeležavanju rođendana SNS. To je razlog zašto se oni navodno brinu za javno zdravlje i zdravlje naših građana, jer da se zaista brinu ne bi lupali u šerpe i tako davali podršku našem zdravstvenim radnicima i da ne nabrajam dalje šta su sve radili po pitanju kovida, vakcina itd.

Neću da ulazim u ovu polemiku, ne mogu sa mnogo toga da se složim što je gospodin Glišić rekao u vezi kovida. Očigledno je da oko nekih stvari nećemo nikada da se složimo, ali to je njegovo pravo.

Ovde imamo jedan sporazum između Vlade Republike Srbije i Vlade Mongolije. Slažem se da je simbolična privredna aktivnost i trgovinska razmena između Republike Srbije i Mongolije. Cilj jednog ovakvog zakona je da se makar i ta simboličnost poveća. Moramo da znamo da je Mongolija nama jako prijateljska zemlja, da je zemlja koja nije priznala samoproglašenu nezavisnost naše južne pokrajine i da sa takvim zemljama trebamo da stvaramo što je god moguće bliže odnose, ne samo u oblasti privrede, već i u drugim oblastima, u kulturi i svim mogućim oblicima saradnje u umetnosti.

Što se tiče garancije za javno preduzeće „Srbijagas“, sada imamo jednu situaciju koja nas razlikuje od bivšeg režima. Danas dajemo saglasnost na zaduženje „Srbijagasa“ sa ciljem da „Srbijagas“ proširi svoje kapacitete, proširi svoju mrežu, poveća broj korisnika, na taj način doprinese kvalitetu života naših građana i pomogne lokalnim samoupravama da u njih dođu odgovarajući investitori koji bi povećali zaposlenost tih naših istih građana. U jednoj takvoj situaciji kada Srbija ima određenih privrednih aktivnosti, kada ima potencijal da izdrži jednu ovakvu krizu izazvanu pandemijom Kovid-19 uvek mora da se pojavi jedna priča i jedna jako ružna ideja o tome kako treba u Srbiji uspostavljati neke nove standarde koji se nigde u svetu ne primenjuju.

U svom izlaganju sam kao izvestilac Odbora za privredu govorio o Zakonu o patentima i ponovo ću da se vratim na taj čuveni patentni deo koji se odnosi na obojene revolucije koje su započete u Srbiji 5. oktobra 2000. godine. Da podsetim opet građane - šta je to obojena revolucija. Obojena revolucija je nasilan oblik promene vlasti. Nasilan oblik, nedemokratski i uvek je bio izgovor taj da država u kojoj se sprovodi revolucija nije dorasla demokratskim standardima pa se zato ta revolucija desila. Uvek se zaboravi da se nešto kaže do kraja da je uvek ta obojena revolucija bila finansirana sa strane, odnosno spolja od drugih država ili određenih multinacionalnih kompanija i da cilj te obojene revolucije nije bilo uvođenje demokratije u toj zemlji, poboljšanje kvaliteta života građana te zemlje, već isključivo neki politički, vojni ili ekonomski interes.

Podsetiću građane da od pre desetak dana da u Srbiji opet traje jedna obojena revolucija i opet ima isti cilj da na nasilan način određene strukture u Republici Srbiji preuzmu vlast. Šta god da uradite, kako god da se odnosite prema određenim problemima uvek ćete imati jednu strukturu u društvu koja će da kaže da nešto ne valja, odnosno da sve šta god da radite ne valja. To će uvek biti organizovano iz istih onih političkih centara iz kojih dolaze predstavnici bivšeg režima.

Da sam u pravu nećemo daleko da idemo u istoriju kao što je 5. oktobar 2000. godine, samo nekoliko godina unazad. Da li su po Beogradu bili masovni protesti zbog „Beograda na vodi“? Jesu. Vodili su ih oni patkari. Blokirali su naše ulice, trgove. Danima se to održavamo. Šta je bio cilj? Da se spreči izgradnja „Beograda na vodi“. Šta je razlog sprečavanja? Navodno po njima narušava arhitektonsku celinu, ne znaju ni oni da objasne šta, urbanistički izgled, itd. Kako je projekat „Beograd na vodi“ odmicao tako su svi njihovi protesti pokazivali uzaludnost i ne samo uzaludnost, nego i ludost, što su uopšte bili održavani. Ali to je samo jedan primer kako Srbija treba da bude zakočena u svom razvoju.

Savsko pristanište, savski deo, kako ga god zovete, nisam iz Beograda, pa, ako pogrešim neka mi Beograđani ne zamere, bilo je zaista ruglo, ruglo kojim niste smeli da prođete kada padne mrak. Danas je jedan od najlepših delova na svetu, jedan od najlepših delova Srbije u urbanističkom smislu, ali to nije smelo da se desi, jer vlast u kojoj nisu Šolak, Đilas i ostala ekipa ne sme da bude uspešna, ne sme dugo da traje, ne sme da radi za građane. To je bio razlog zašto je projekat „Beograd na vodi“ bio napadan. Baš je njih bilo briga i za urbanističke celine i za umetnički utisak i za stari izgled grada Beograda.

Videli smo to kako su radili ovaj ovde bulevar. Tada ih nije bilo briga za urbanističku celinu. Koliko su se ugradili kada su pravili most na Adi? Samo da postavim pitanje – taj most je koštao 600 miliona evra, nešto malo više, jel neko protestvovao što se taj most pravio? Nije niko. Trebao je most Beogradu. Da li je trebao tako skup? Nije. Da li je bolje bilo napraviti tri mosta sa tim novcem? Jeste, ali ih niko nije sprečavao da ga naprave.

Hoćemo li drugi primer? Setite se Moravskog koridora i čitave jedne epopeje, ljudi moji, oko jednog hrasta, da se zaustavi izgradnja autoputa zbog jednog hrasta? Da se zaustavi napredovanje države zbog jednog drveta. Koliko god da je taj hrast star nije on vredniji nego život jednog jedinog našeg građanina. Nije vredniji da jedan jedini naš građanin ne spakuje kofere i ode iz Srbije, ali to je bio povod da se organizuju protesti, barikade, da se zaustavi izgradnja, da se zaustavi napredovanje Srbije.

Ako pogledate, imate proteste i u Zrenjaninu zbog „Linglonga“. Gospođo ministre, vi ste iz privrede. Koliko znam, imamo dve industrije koje se bave proizvodnjom automobilskih guma. Jedna je u Pirotu, „Tigar“, odnosno sada „Mišelin“. Druga je u Kruševcu „Trajal“. Da li nedostaje nešto tim ljudima u Pirotu i Kruševcu. Ja nisam primetio da se oni nešto razlikuju od nas, da su nešto bolesniji, da su nešto krivlji, pravlji ili šta god već. Pazite, kada je u pitanju projekat „Tigar“ to nije urađeno za vreme privatizacije bivšeg režima, nego za vreme dok je ministar za privatizaciju bio današnji guverner gospođa Jorgovanka Tabaković i ta fabrika radi.

„Trajal“ jeste za vreme bivšeg režima, pa je ugovor o privatizaciji raskinut, a radnici bili isterani na ulicu, pa ih je opet ova vlast vratila u fabrike, pronašla strateškog partnera koji je otkupio tu fabriku.

Sada kada su videli da će u Zrenjaninu da bude i treća fabrika i da će opet da se zaposli nekoliko stotina ili hiljadu ljudi, ne znam zaista tačno, opet će biti protesti i to nema nikakve veze sa zaštitom životne sredine, ni sa ekologijom. To ima veze sa rezultatima. Potreban je povod da bismo došli do cilja, odnosno razloga, a to je smena sa vlasti Aleksandra Vučića i SNS. I ništa drugo nije u pitanju.

Sada možete da zamislite šta je u glavama tih ljudi, kada oni rizikuju da naši mladi ljudi ostaju bez posla, napuštaju državu, da oni koji ne mogu, da li zbog godina, stariji naši građani, izvršavaju suicid, kao što su ovi radnici iz početka promena u Srbiji koje je doneo 5. oktobar, zakucavali sebi u ruku, odsecali prste i tako dalje, bilo ih je i ovde koji su štrajkovali ispred Skupštine i glađu i žeđu i da ne nabrajam šta je sve ovde bilo, za sudbine tih ljudi njih uopšte nije bilo briga. Njih to ne interesuje. Njih interesuje gola vlast u Srbiji.

Zašto imaju podršku od određenih krugova iz inostranstva? Pa dotakli smo se i toga. Prvi jeste da se završi priča koja je započeta u BiH sa Republikom Srpskom. Potreban je Dejton 2. Da bi se ostvario Dejton 2 potrebno je da Srbija na to da pristanak.

Ova vlast neće da pristane ni na šta, što bi ugrozilo srpski narod u Republici Srpskoj i BiH, poštujući teritorijalni integritet BiH. E, zato je potrebno smeniti Aleksandra Vučića.

Da se vratimo na pitanje naše južne pokrajine. Kosovskim vlastima potrebna je stolica u Ujedinjenim nacijama, imaju disfunkcionalnu državu, imaju samostalnost sa kojom ne mogu ništa da urade. Da bi taj projekat bio završen, Republika Srbija mora da pristane na tako nešto. A, dok je na vlasti Aleksandar Vučić i SNS ništa opet na štetu Republike Srbije i srpskog naroda neće biti doneto. I onda imamo ove barikade.

Sada ajmo malo da se pozabavimo i onima koji, a verujem ima i onih koji zaista iskreno misle da su ugrožena ekologija, životna sredina i tako dalje, da ih pitamo – znate li vi sa kime ste na tim protestima? Da li imate predstavu? Da li imate predstavu da ste na protestima sa ljudima koji jednoj starici od 74 godine prete kako će da je bace u Savu da je rashlade ili kako će da je pretuku zato što hoće da žuri kući da bi gledala „Pink“ televiziju. Da ne pričam kakve sve uvrede imala ta gospođa. Šta ćete vi sa takvim ljudima?

Pa ako, ste zaista za zaštitu životne sredine, eliminišite ih odatle. Sa kojim ciljem su oni došli tu? Da li se vi slažete sa njima šta oni to rade? Da li oni zaista i vama i svima ostalima u Srbiji misle dobro kada se tako ponašaju prema našim starijim i bespomoćnim sugrađanima? Da li bismo došli do istine šta to radi Savo Manojlović, koga on to predvodi, zbog čega, šta su razlozi zašto izvode naše građane na ulice?

Pričamo o Zakonu o eksproprijaciji, u redu. Pričamo o Zakonu o referendumu. Sada pazite, zato što se traži potvrda indentifikacije građana koji pokreću neko pitanje na kome na kraju treba da se izjasnimo referendumom, nije dobra. Samo u ovom mandatu nekoliko inicijativa je bilo za donošenje zakona gde je u pitanju bila građanska inicijativa. I oni su formalno obezbedili dovoljan broj potpisa. Kada smo predali te potpise da ih nadležni državni organi provere, više od 65% tih potpisa nije bilo ispravno. Pa šta je onda cilj?

Pa cilj je valjda da se kroz tzv. narodne inicijative zloupotrebi referendumsko pravo građana i ništa drugo, da bi neka politička tema za koju procene oni koji plaćaju Savu Manojlovića bila u životu. Ništa drugo nije u pitanju. Samo to. Znači jedini cilj koji imaju jeste da, pa čak i zbog tih da kažem povoda održavaju jednu latentnu tenziju u društvu. A, tenzije ima za sledeće.

Postavljaju pitanje – gde je policija? Policiju hoće da vide na svojim protestima iz dva razloga, prvi je onaj da će možda da prikažu policiju kao narodnu i ona jeste narodna, ali je tu pre svega da štiti svakog građanina, njegovu bezbednost, imovinu građana Republike Srbije, ustavni poredak i zakon. A vi kada zatvorite međunarodni autoput, policija ne može ništa drugo, nego da vam napiše prijavu, jer na to nemate pravo. Ali hoće da prilaze, da kite policajce cvećem itd. zato što eto, hoće da predstave građanima Srbije jednu sledeću epizodu, da se eto policija slaže sa njima, jer su oni ne daj bože u pravu, pa zato ne reaguje. To je jedan razlog.

Drugi razlog je da ako to ne upali, da tu istu policiju provociraju i napadaju do onog trenutka kada policija treba da primeni zakonom predviđena sredstva prinude i sile. Tog trenutka, mi ćemo biti nedemokratski režim. I policija od tog trenutka izlazi iz svojih ovlašćenja.

Ova Fon Kramon i ova iz Evropskog parlamenta iz Slovenije, Tanja Fajon, napraviće svoju konstrukciju kako je u Srbiji nedemokratski režim koji ne da građanima da protestuju, koji ne da građanima da iskazuje svoje političke stavove i mišljenja i neće da se bave time da je reakcija državnih organa bila iznuđena, isključivo u zaštiti života i zdravlja građana, zaštiti imovine i na kraju ustavnog poretka i zakona. time oni neće da se bave.

E sada, ako znam koliko je inteligentan Dragan Đilas sa njegovim mašinskim mozgom, Šolak, Savo Manojlović, Vuk Jeremić, onaj Ponoš, tvrdim ljudi moji da oni to ne znaju da smisle. Nisu oni ni blizu toliko inteligentni, oni ne umeju šah da igraju dalje od dva poteza. Znači, to mora da ih neko uči. Neko ko zna, ko se time bavi, ko je ovde organizovao 5. oktobar 2000. godine, neko ko je organizovao Obojenu revoluciju u Libiji, neko ko je organizovao Obojenu revoluciju u Ukrajini, da ne nabrajam druge zemlje, Jermeniji. Pa taj isti ih uči i ovde.

Zloupotrebljavaju tu energiju koju naši mladi građani imaju. Njihovu želju za normalnim životom, koji ja nisam imao baš zbog tog bivšeg režima, jer su mi ukrali 12 godina života, a sankcije 10, to je 22 godine života. I to najboljih. Potpuno razumem te mlade ljude.

Imali smo juče jednu situaciju sa ovim glumcem, umetnikom, dužnikom, mislim da duguje Đilasu dva miliona dinara, koji je poveo svoje kolege u dolinu Jadra. Iznenadile su se kolege glumci, valjda su prvi put videli njivu, bolje ikad nego nikad, kako je tamo divna priroda, kako je sve lepo. Jeste, zaista jeste.

Ja ih pozivam da dođu u kraj odakle sam ja. Moji su poreklom iz opštine Golubac, majka iz Klenja, to je jedno selo pored reke Pek, da vide tamo prirodu, da vide tamo njive, da vide sela Klenje, Mrčkovac, Dušmanić, Zelenik, Vuković, Miljević, Šuvajić, Braničevo. Sve je lepo, priroda je lepo. Samo jedna stvar nedostaje, ljudi.

Pobegli su za vreme bivšeg režima, iz Srbije je tada bežao svako ko je mogao, čak je „Ju-Es stil“ pobegao iz Smedereva dok su Đilas, Šolak i ostali vodili Srbiju. Pa, da ih pitam, te iste umetnike, hajde mi recite, šta da uradim da te ljude vratim ovde? Šta da im ponudim? Šta da im dam? Ja sam s njima odrastao. Znam i kada su otišli. Neki za vreme sankcija, ali daleko više za vreme bivšeg režima. Čujem sada i ponovo, da su moji sugrađani iz Požarevca uznemireni. Kažu - zatvoriće nam rudnike. To hoće Đilas i Šolak, to hoće i Sava Manojlović, zatvoriće nam rudnike, zatvoriće termoelektrane. Šta ćemo mi da radimo? Ja samo mogu da im poručim, ako je to cilj njihovih protesta i barikada, ja ću biti sa mojim školskim drugovima, sa mojim komšijama, sa njihovom decom, jer ne može biti izgovor za nasilje koje oni sprovode i teror nad svima nama, zaštita životne sredine.

Slažem se, niko nema pravo ni u jednom trenutku da ugrozi životnu sredinu, ali niko nema ni pravo da spreči i zaustavi privredni napredak Republike Srbije. Niko nema pravo da sprečava da ljudi koji žive ovde, imaju priliku da dobiju život dostojan čoveka, i niko nema pravo da se borimo za naše građane koji su otišli iz Srbije za vreme bivšeg režima, da se vrate nazad. Jer, nemate veću vrednost, možete da imate puteve, škole i bolnice, šta god hoćete ako nemate čoveka.

Čovek je naša najveća vrednost, a Đilasu i Šolaku najveća vrednost su računi, dolari, evri, sve čega god da se dohvate samo da njima bude bolje. Možete zamisliti mentalni sklop tog Save Manojlovića, kada je on spreman, za koliko, 25.000 dolara Rokfelera, da maltretira celu Srbiju, da bi se navodno iskazala njegova briga za narodnu inicijativu, referendum i „Rio Tinto“. O tome pričamo i o takvim patentima pričamo danas.

Žao mi je što zaista nismo imali priliku da pričamo zaista koliko će ovaj zakon da poboljša situaciju kada je naša farmaceutska industrija u pitanju. Ali, teme koje su nam nametnute od strane dešavanja društvu, ukazuju jednu zaista jednu ozbiljnu potrebu da kažemo građanima Srbije šta se zaista dešava, kako pokušavaju da ih prevare na jedan još brutalniji način nego što je to bilo 2000. godine. Ima motiva puno. U Srbiji danas ima mnogo više novca nego što je bilo 5. oktobra 2000. godine i taj motiv njih pokreće i daje im neverovatnu snagu, što samo pokazuje kakvi su njihovi mentalni sklopovi i koliko oni zaista brinu o našim građanima, o našoj deci, o našoj životnoj sredini.

Dame i gospodo narodni poslanici, pre svega moram da se zahvalim gospodinu Glišiću. Srbija posle decenija propadanja za vreme bivšeg režima ima „Torlak“ koji je u stanju da napravi vakcinu, pa neka je i po licenci, napravljena u Srbiji.

Da li možemo uvek da polemišemo oko toga – zapadne vakcine, istočna vakcina, kineska vakcina, itd. Budite uvereni da će građani uvek imati različite želje za različitim vakcinama i mi smo to spremni da uradimo u smislu da obezbedimo da primaju ono što oni žele od tih vakcina.

Najveći problem, koliko god da vi to hoćete da poreknete, jeste taj antivakserski lobi koji nema veliki broj ljudi iza sebe, ali je jako ozbiljan. Putem društvenih mreža oni plaše naše građane.

Znate šta, video sam jednu situaciju u jednoj od beogradskih kovid bolnica kada reporter prilazi pacijentu i pita ga – kako je? On kaže – dobro. Pita ga – da li je vakcinisan? Znate šta mu odgovara? Moje pravo je da ne primim vakcinu.

Slažem se, svi mi imamo prava, bitno je kako prava koristimo i čija prava ugrožavamo i čije živote ugrožavamo. To je razlika između nas odgovornih i onih koji tvrde da imaju samo pravo, jer pravo povlači obavezu, a ona podrazumeva odgovornost. To je razlika između nas i ovih iz bivšeg režima. Oni su imali pravo da menjaju zakone, da upropašćuju Srbiju, ali su pokazali da nemaju odgovornost prema svojim građanima, pa sad na ulici ponovo pokušavaju da se vrate, a ja sam siguran da će 3. aprila konačno da otputuju u političku istoriju, da se više tim lopužama ne bavimo ovde, nego neka se njima bave pravosudni, tužilački organi, a ja ću im u Požarevcu spremiti doček kakav dolikuje, jer znam da će biti moji sugrađani, barem jedno 15 godina, u jednom naselju blizu Požarevca, a zove se Zabela.

Dame i gospodo narodni poslanici, pažljivo sam slušao diskusiju i gospodina Kesara. U skoro svemu se slažem sa njim, samo bih ga zamolio da u nekim svojim narednim diskusijama stvari naziva još ispravnijim imenom.

Nije reč o opoziciji. Biti opozicija u svakoj zemlji je privilegija. Ovde je reč o bivšem režimu, o lopovima, ljudima koji su vodili Srbiju 12 godina, ljudima koji su Srbiju upropašćavali 12 godina, ljudima koji su postajali sve bogatiji i bogatiji za tih 12 godina. Bez obzira što su sada oni u nekih pet ili šest kolona, znači, postoji tamo Lutovac, on je u Demokratskoj stranci, Vuk Jeremić ima svoju stranku, Boris Tadić ima svoju stranku, Dragan Đilas ima svoju stranku, svi su potekli iz te Demokratske stranke.

Pa, čekajte, kako su to pre mogli da budu u jednoj političkoj stranci, a sada pregovaraju i razgovaraju da li će zajednički da nastupe na izborima? Šta ih je to zajedničko vezivalo dok su bili u Demokratskoj stranci i šta je to zajedničko što ih vezuje da razgovaraju o zajedničkom nastupu na izborima, a jedan drugog očima ne mogu da gledaju, a nisu mogli ni onda? To zajedničko je ljubav za novcem, a ljubav za novcem mogu da ostvare samo ukoliko dođu na vlast, milom ili silom. Doduše, odustali su oni od dolaska na vlast izborima.

Jer, znate šta, građani kada izađu na izbore odlučuju se prvo da li će podržati aktuelni režim, a odluku donose na osnovu rezultata koje ima taj aktuelni režim dok vrši vlast. Ukoliko ne žele da podrže, izjašnjavaće se prema nekom političkom programu koji nudi neko ko u tom trenutku ne vrši vlast. Samo oni, da kažem, nemam pridev za to, koji su ostrašćeni odlučuju se za koga će da glasaju prema osećanju koje se zove mržnja.

Problem sa bivšim režimom je što nema taj politički program koji je prihvatljiv za građane zbog iskustva tih istih građana kakvi su oni bili dok su bili na vlasti. To je razlog zašto je bivši režim poodavno odustao da na izborima izbornom voljom građana dođe na vlast u Republici Srbiji. Valjda u toj želji da ih neko drugi dovede na vlast ili kroz neki bunt da dođu na vlast, kao 5. oktobra 2000. godine, prvo su započeli priču o određenim diktaturama na teritoriji Republike Srbije od strane aktuelnog režima. Pa, jedan od oblika te diktature je bilo to da su oni smatrali da nisu izgubili na izborima, da SNS i Aleksandar Vučić nisu pobedili na izborima, već da je to rezultat toga što je RIK imenovala SNS.

Ljudima koji se ne bave izbornim procesima vrlo je lako tu priču podvaliti, kao kukavičje jaje, jer oni nisu ništa drugo nego kukavice. Naši građani ne znaju da svaki podnosilac liste, čim mu lista bude proglašena, dobija svog člana u RIK-u. Po pravilu, više je lista koje su proglašene koje su opozicione, nego one koje pripadaju aktuelnom režimu, pa samim tim brojčanu nadmoć u RIK-u uvek ima opozicija. Druga je stvar što prava opozicija neće da sarađuje sa bivšim režimom koji je opozicija. E, to je već neka druga priča.

Onda kažu da su pokradeni na kutijama. Pa, setite se da su ovde pokušavali da se prebrojavaju ponovo glasački listići. Isti princip je i za biračke odbore. Naši građani ne znaju šta je to, većina ne zna šta je to birački odbor. To su oni čuvari kutija. To su oni kada dođete na biračko mesto, pa vam jedan zatraži ličnu kartu, drugi vas potraži u biračkom spisku, treći vam ponudi listić, četvrti proveri UV lampom, peti vam isprska prst sprejom itd.

To su čuvari kutija, birački odbor, koji opet nastaje tako što svaka izborna lista koja bude proglašena ima pravo na po jednog člana i zamenika u tom biračkom odboru, isto kao i Republička izborna komisija i opet po istom principu – više proglašenih lista pripada opoziciji i samim tim imaju veći broj čuvara kutija na biračkom mestu.

Eto, oni su rešili da, izborne krađe, kažu da su to organi za sprovođenje izbora ili tela, kako god, i da to treba da se promeni. Evo, pristali smo. Pristali smo da oni predlože članove biračkih odbora, članove Republičke izborne komisije, da vidimo šta će sledeće da bude i koji će sledeći njihov zahtev da bude.

Kao narodni poslanik više sam vremena proveo u opoziciji nego na vlasti. Svaki put kad god se pričalo o prevremenim izborima ili bilo kakvim izborima, ja sam se tim izborima radovao, jer sam to doživljavao kao priliku da pobedim tadašnji aktuelni režim. Ne, ja nego politička opcija koju sam zastupao. I, nije mi bio problem da izađem na izbore sa svojim stranačkim kolegama čak i kada bivši režim, eto, recimo, podeli izborni materijal, a ne donese rešenja biračkim odborima u proširenom sastavu to su ti čuvari kutija. I, kada lista koja je proglašena nema svoje predstavnike koji učestvuju u primopredaji izbornog materijala, pa predsednici biračkih odbora mogu sa tim izbornim materijalom da rade šta god im je volja.

Želeo sam izbore. Želeo sam da ih pobedim. Želeo sam da jednu štetočinsku vlast sklonim iz Srbije. Bojkot mi nije padao na pamet, jer sam smatrao da politička opcija koju zastupam je bolja od bivšeg režima i da može svojim programom da pobedi bivši režim. Nisam pozivao ni na bojkot kad su me kao narodnog poslanika na Trgu Republike u Požarevcu napali dok sam držao konferenciju za štampu. Znate šta su dobili? Prekršajnu prijavu, ništa drugo. I, onda oni kažu – ti, iz bivšeg režima da je u Srbiji diktatura.

Imali smo juče, prekjuče, u stvari da vidimo jednu situaciju koja zaista ničemu ne priliči. Evo, danas je predsednik Republike Srbije, predsednik SNS, odgovarao na pitanja novinara i novinar sa N1 pitaju, opisuju tu blokadu puteva kao građanski protest i građanska neposlušnost. Ljudi moji, pa to nema nikakve veze sa tim.

Da li neko zna šta je građanska neposlušnost? Recimo, da odbiju da plaćaju porez ili kao Živković u Nišu spaljivao račune „Elektroprivrede Srbije“, pozivao građane da ne plaćaju struju, spaljivao zajedno sa njima račune. Doduše čim je došao na vlast tražio je da te iste račune oni plate i to sa kamatama, pa im sekao i struju. Ali, nije građanska neposlušnost ako vi meni ne date da ostvarim neko svoje pravo koje mi po Ustavu pripada makar se nikada ja ne bavio politikom. Ko ima pravo da mi zabrani da idem ulicom, ko ima pravo da mi zabrani da koristim državne puteve, da mi oduzme prvo na rad po Ustavu garantovano.

Vidim sad onog nesrećnika iz Šapca, prikazuju kao heroja. Kakvog heroja? Šta je to on herojski uradio? Napao čoveka, svog sugrađanina. Šta je tu herojski, ljudi moji? Hajde, to mi objasnite. Nema tu nikakvog herojstva. Najobičnija bahatost i kukavičluk, jer je napao iz mase, iz mase gde se osećao sigurno.

Marinika Tepić i ekipa i onaj nesrećni Lutovac, koji ne zna ni gde je, kažu da je pokušano tim buldožerom da se probije blokada. Pa, dobro ljudi, da li neko normalan u Srbiji može da pomisli da ako imate bager, građevinsku mašinu, i ako rešite da probijete blokadu, mnogo bolje napravljenu, nego što su oni imali, postoji li zaista neka šansa da vas neko u tome zaustavi? Pa, evo onaj bagerista Džo je probijao policijske blokade kad je dovodio ove lopuže na vlast. Čovek je išao na posao, prolazio ulicom, napadnut je. Kakva je to građanska neposlušnost.

Ma, nisu to ni građanski nemiri, to je jedno siledžijsko ponašanje da vi blokirate auto-put, pa šta očekujete da ti ljudi koji su na auto-putu izađu iz automobila i počnu da vas vijaju po tom istom auto-putu. Onda da prikažete kako su ih pretukli pripadnici SNS, da li su to ovde i hteli da isprovociraju? To je bio cilj. Njima je bio cilj isti onaj kada su ovde napali kolegu Martinovića u prethodnom sazivu da jedna ružna slika ponovo ide kroz svet o Srbiji, o srpskim auto-putevima, o srpskim trgovima, gde se građani međusobno tuku. To je bio cilj. I, samo njihovo prisustvo posle tih događaja i podrška jednom siledžiji i huliganu samo dokazuju i pokazuju da zaista iza njega stoji prvo Marinika Tepić, Lutovac, zatim Đilas, Zelenović naravno, cela ta ekipa.

E, to je sad problem koji ne može da reši RIK, koji ne može da reši ni jedan politički program, jer su građani Srbije u tom društvu prepoznali ne samo huligane, ne samo siledžije, nego i lopuže i neće ih kao takve.

I, možemo mi da menjamo i izborne zakone i da smanjujemo cenzus i da im prepustimo apsolutnu uređivačku politiku na bilo kom mediju, oni više nikoga ne mogu da pobede. Jedini način da oni dođu na vlast i videćete pokušaće to odmah posle izbora, jeste na silu, ili da ih dovede neko sa strane, isti onaj koji im daje novac za neke njihove aktivnosti, ili nasilnim putem kao što je to bilo 5. oktobra 2000. godine. Oni drugačije ne mogu da dođu na vlast. Razlog zašto ne mogu? Pa, teško da više ikad mogu da prevare građane Srbije. Teško, teško da više da ikoga mogu da prevare kada je za vreme njihove vlasti 600.000 ljudi ostalo bez posla. Teško da mogu više ikoga da prevare kada su zatvoreni, maltene celokupna srpska industrija.

Teško oni više ikoga mogu da prevare zato što nisu napravili nijednu bolnicu, a o kliničkim centrima da ne pričam, nijednu ambulantu, nijednu školu, nijednu predškolsku ustanovu. Koga oni mogu više da pobede? Kako da pobede? Ako misle da vrate onih 600 miliona evra što je Đilas nakrao, neka vrati, ni to mu neće biti dovoljno. Za pobedu, pre svega treba nešto drugo, treba da volite zemlju, trebate da je volite, trebate da je gradite, trebate da je čuvate. Sve ono što oni nisu radili.

Zato se ne brinem ja za Srbiju na izborima 3. aprila, ni za SNS, nego se samo brinem da li će još neka usijana glava još nekog da povredi, pa da neko iz tog revolta uzvrati. Tu je ono što treba da sačuvamo, taj mir, to dostojanstvo, kao i tu subotu i da pobeđujemo njih i da se nikako pred njima ne povlačimo iz nekog straha ili bilo čega. Oni jesu nasilni, ali bogami, verujte, nasilni su samo iz mase, iz grupe, ne smeju oni direktno da se suprotstave nikome, a to pokazuje i njihova hrabrost kada treba izaći na izbore. Na tim izborima pobediće SNS, pobediće Republika Srbija. Srbija ona koju toliko volimo i koju toliko čuvamo od lopuža koji su vladali njome 12 godina.

Dame i gospodo narodni poslanici, pošto smo usvojili budžet Republike Srbije za 2022. godinu, na redu je jedan set poreskih zakona. Valjda zato što misle da će time steći neke određene političke poene, bivši režim, zbog svetske ekonomske krize i krize vezane za energente, napada određene poreske politike na teritoriji Republike Srbije. Naravno, to je njihovo pravo, ali bilo bi bar ljudski da kažu da setom ovih zakona, između ostalog, smanjujemo poreze i doprinose za penziono, invalidsko i socijalno osiguranje, da se povećava iznos neoporezivog dela i da svakako to ide u prilog povećavanju stope zaposlenosti, fiskalnog rasterećenja poslodavaca i ostavljanju prostora za njihovo dalje ulaganje u njihove industrijske pogone.

Ali dobro, to je njihova stvar, neću o tome nešto mnogo da diskutujem. Njihovo je pravo da napadaju, ali ja bih voleo da budu malo u tim svojim napadima makar malo iskreni i da nikada neće dati dobar rezultat to što neko pokušava građane pred neke izbore da prevari.

Evo, ako malo pogledate danas Đilasove portale, napašće predsednika SNS i predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića najčešće iz dva razloga. Prvi razlog je to što je obećao građanima Srbije da će se zalagati da u 2022. godini svaka prvorođena beba, odnosno porodica prvorođene bebe dobije jednokratnu novčanu pomoć u iznosu od 300.000 dinara. Kažu – to je predizborno obećanje, od toga nema ništa, nema se para za toliko beba itd. Govore oni to.

Pojavljuje se tu ona profesorka Ekonomskog fakulteta Danica Popović, koja se bavila nekim morbidnim stvarima, preminule kolege je plagirala, ali ono što najviše iznenađuje i kod nje i kod predstavnika bivšeg režima koji su okupljeni oko Dragana Đilasa jeste to da kažu – nismo mi Švajcarska, pa ne možemo da obezbedimo za naše prvorođene bebe 300.000 dinara.

U pravu su, nismo mi Švajcarska. Mi smo Srbija. Mi bismo voleli da budemo Švajcarska. Ali zašto smo, recimo, kao Švajcarska pravili Most na Adi? Taj most je koštao građane Srbije, Beograda, kako god hoćete, nešto preko 600 miliona evra. Kad bismo tih 600 miliona evra, a ja tvrdim da je veliki deo tu i nezakonito potrošen, pretvorili u ovu pomoć porodicama sa bebama, ako se uzme u obzir da se na teritoriji Republike Srbije godišnje rodi oko 60.000 dece, da je iznos koji je potreban i koji predsednik obećava da će da se bori negde oko 150 miliona evra, ispada – da Dragan Đilas nije pravio Most na Adi, ovakav kakav je, po ovim cenama po kojima je plaćen, da bismo imali sredstva u budžetu Republike Srbije da četiri godine isplaćujemo svakoj porodici koja dobije bebu iznos od 300.000 dinara.

Danica Popović prvo neka izračuna da li smo mi bili Švajcarska kada je Dragan Đilas pravio taj most na Adi. Mostovi trebaju svakako, to neću da sporim, treba ih imati, ali da li nam trebaju mostovi koji koštaju 600 miliona evra? Opet, neko će da kaže – pa znate, ali to je most. Znamo da je most, ali recimo pre nešto oko tri nedelje čini mi se predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić prisustvovao je obeležavanju izgradnje brzog puta između Požarevca i Golupca, u stvari, to počinje na naplatnoj rampi Požarevac, završava se u Golupcu, to je negde oko 70 kilometara. Sedamdeset kilometara brzog puta košta negde oko 300 miliona evra. Most na Adi košta 600 miliona evra. I da li će neko sada da pokušava da me ubedi da građani opštine Golubac i Veliko Gradište nemaju pravo da imaju lakšu saobraćajnu komunikaciju između svojih mesta i Požarevca, recimo, ili Beograda, koji je naša prestonica, zato što je Đilas pravio most koji košta 600 miliona evra. Ja mislim da to nije ispravna politika. Čudi me da Danica Popović o tome nije vodila računa.

Ili ono što je svima poznato, u ovoj sali više puta rečeno, da je Dragan Đilas za vreme njegove vlasti uvećao svoje bogatstvo za nešto preko 600 miliona evra, za četiri godine dok je bio gradonačelnik. Četiri godine dok je vršio posao gradonačelnika grad Beograd je za njega bio Eldorado. Pa ni u Švajcarskoj, na koju se poziva Danica Popović, ne možete da zaradite 150 miliona evra godišnje. Čini mi se da je Švajcarska u Srbiji i u Beogradu bila samo za Dragana Đilasa.

Sada opet da se vratimo na broj beba. Tačno onoliko koliko je novca taj pokrao jeste po svakoj bebi 300.000 dinara.

Matematika je vrlo egzaktna. On kaže da je mašinac, međutim, on kao mašinac nije računao koliko će beba da osiromaši, nego koliko će on da bude bogatiji. Nije računao koliko će građana Srbije da pobegne iz Srbije, nego koliko će on novca da iznese iz Srbije. To je njegov mašinski mozak računao. To je njemu bilo važno.

Znači, Dragana Đilas je za vreme svoje vlasti zarađivao tačno onoliko koliko košta isplata jednokratne pomoći u iznosu od 300 hiljada dinara za svaku novorođenu bebu u Srbiji. Uzmite slobodno papir i olovku, računajte, u dinar je toliko, i onda će on da priča kako on ima plan za bolju budućnost Srbije.

Druga stvar, kojom se bivši režim, Dragan Đilas, Šolak i onaj nesretni Vuk Jeremić, zajedno sa onim Ponošem, bave, jeste jedna dobra vest za građane Srbije, zaista dobra vest, to je da će Srbija da nabavlja gas u sledećih pola godine u iznosu od 270 evra, kao što je bilo i do sada, da nećemo menjati cenu grejanja, da nećemo povećavati budžetski deficit da bi nadoknadili između neke nove cene i sadašnje „Srbijagasu“ tu razliku u ceni. To je za bivši režim nešto najgore.

To je nešto što je, kako kažu – Rusija poklonila predsedniku Vučiću za njegovu predizbornu kampanju. To su dobili građani Republike Srbije, građani Republike Srbije zahvaljujući predsedniku Aleksandru Vučiću uštedeće u energetskoj krizi 300 miliona evra. Ili opet da prevedem, tu igru brojeva, isplata od 300 hiljada dinara za svaku rođenu bebu za sledeće dve godine. To bivšem režimu ne odgovara, to nije dobra vest za Srbiju.

Za njih je dobra vest da se građani smrzavaju u svojim stanovima. Za njih je dobra vest da građani Srbije u redovima i kolonama čekaju za litru motornog goriva. Za njih je dobra vest da u bolnicama lekari odlučuju koga će da stave na respirator, koga da prepuste sudbini da umire u najgorim mukama. Za njih je dobra vest da se smrzavamo u svojim stanovima i da nam u tim istim bolnicama nema grejanja. Za njih je dobra vest da ni u školama nema grejanja da nam se deca smrzavaju, jer samo uz te njihove dobre vesti mogu da dođu na vlast, i zato sve što je dobro pre svega za Srbiju, napadaju, i svaki dinar koji Republika Srbija daje za svoje građane, dinar je manje za njihove džepove, zato napadaju svaku politiku. Zato napadaju sve što je dobro, pa čak i ove poreske zakone za koje se sada izjašnjavamo. Za njih su to neuspesi.

To samo pokazuje koliko oni zaista vole Republiku Srbiju, a koliko vole svoje bogatstvo. Moram da postavim jedno logično pitanje, pa, ljudi moji kakav to mozak možete da imate, pa, nije ni za mašinski, da ste ukrali 600 miliona evra, da jedete novac, ne možete da pojedete 600 miliona evra, i opet hoćete da se vratite na vlast i opet da kradete i da budete bogatiji, verovatno za još više od 600 miliona evra. Pa, to mogu samo bolesni ljudi. Sva je sreća što građani Republike Srbije prepoznaju bolesnike za novcem i neće više da glasaju ni za Đilasa, ni Šolaka, ni za Miškovića, ni za Jeremića.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući Orliću.

Evo već raspravljamo o setu poreskih zakona, poreski zakoni koji su i te kako vezani za Zakon o budžetu koji je usvojen juče, poreski zakoni koji treba da donesu određene poreske olakšice, poreske podsticaje, da se nastavi proces investiranja u Republiku Srbiju, smanjuje stopa nezaposlenosti, povećava životni standard građana Republike Srbije.

O tome su moje kolege do sada već prilično diskutovale, međutim jedna od tačaka na današnjoj raspravi je Predlog zakona o završnom računu budžeta Republike Srbije za 2020. godinu.

Tu bih hteo da malo podsetim naše građane kako je to izgledalo 2020. godine, jer taj završni račun, odnosno budžet za 2020. godinu i način kako je vođenja Republika Srbija u jednom kriznom periodu dao je rezultat da 2021. godine imamo rast BDP-a od preko 7%, da je stopa nezaposlenosti nikad manja, da su investicije na teritoriji Republike Srbije do, čini mi se, kraja oktobra meseca bile 3,3 milijarde i 200 miliona evra.

To su oni rezultati koji su nam dali za pravo da verujemo da ćemo biti uspešni i u 2022. godini. To je bio rezultat onih mera koje je sprovodila Vlada 2020. godine, a koje su bile oštro napadane na sve moguće načine.

Hteo bih da podsetim građane kako je bivši režim, koji su predvodili Đilas i Šolak, prvo napadao čitav jedan sistem, zdravstveni sistem u vanrednom stanju. Valjda su se nadali da u tom vanrednom stanju i pandemiji koja je došla u Srbiji bude izazvana pre svega zdravstvena kriza koja će da kao rezultat da veliki broj zaraženih, samim tim veliki broj preminulih i da ih na tim rezultatima narod, odnosno građani Republike Srbije dovedu na vlast.

Mogu da kažem da to jeste morbidno i za svaku osudu, ali postoji nešto još morbidnije i što je za još veću osudu. Kada su videli da od toga nema ništa i da Vlada Republike Srbije i predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić imaju siguran plan da pandemiju izazvanu korona virusom prebolimo sa što je god moguće manje posledica, onda su počeli da ruše taj sistem da bi ga veštački napravili i došli na vlast.

Sad je valjda svima u Srbiji jasno kako su se oni odnosili prema građanima dok su bili na vlasti. Svima je valjda jasno kako bi se odnosili ukoliko bi kojim slučajem ponovo došli na vlast. Čak i oni koji su bili najviše kritizeri programa i mera koje je sprovodila Vlada Republike Srbije morali su u nekim svojim izveštajima, doduše stidljivo, da priznaju da su mere bile dobre. Stidljivo, doduše.

Malo je Fiskalni savet odnos prema našim javnim finansijama, prema našim projekcijama budžeta, prema našim završnim računima ublažio taj stav i priveo ga istini i činjenicama, doduše kritikujući ga u nekoj meri koja može biti prihvatljiva.

Kad pogledate ocenu Fiskalnog saveta o završnom računu za 2020. godinu navode se podaci da je fiskalni, negativni fiskalni rezultat 458 milijardi, 8,3% BDP-a. To je za Srbiju mnogo novca. Hteo bih da podsetim i građane Srbije da je osim što je deo tog novca išao u sistem zdravstvene zaštite, za porast zarada zaposlenima u sistemu zdravstvene zaštite, da su tu bili razni podsticaji za naš privredni sistem koji je danas zabeležio rast od preko 7% i da su toliko bile napadane mere, kao što je, recimo, bila ona isplata pomoći svakom punoletnom građaninu koji je to želeo, od 100 evra.

Sad, pazite, u redu što je Fiskalni savet rekao da je to trebalo praviti neke socijalne karte, pa kupovna moć, itd. To mogu da prihvatim, ali ne mogu da prihvatim da o tome počinje da priča Dragan Đilas, ne mogu da prihvatim da o tome priča Šolak, ne mogu da prihvatim da o tome priča Milojko Arsić, mlađani Nikezić, itd. zato što kad pogledam njihove rezultate i njihove vlasti ja dolazim do zaključka da oni nisu bili Robin Hud. Oni su bili junaci jednog crtanog stripa, zvao se „Alan Ford“, u kome je jedan od tih crtanih junaka otima od siromašnih da bi davao bogatima. S tim da su bogataši bili oni sami, pa su otimali od građana Republike Srbije da bi oni postali još bogatiji.

Oni su se usudili da napadaju to kako to Vlada Republike Srbije i Aleksandar Vučić smeju da daju svakom punoletnom građaninu stotinu evra. Dok su uzimali za sebe, tada im to nije smetalo. Razlog jeste taj što se boje da slučajno građani Srbije ne dobiju novac, pa ne ostane za njih ukoliko nekim čudom dođu na vlast. To je njihov problem i zato napadaju sve ove mere koje je sprovodila Vlada Republike Srbije.

Ima tu još nekih podataka sa kojima se ja ne bih složio, baš kada je u pitanju Fiskalni savet. Kaže se da je izvršena dokapitalizacija, jer Srbija 12 milijardi dinara, da je dat neki beskamatni kredit „Srbijagasa“ od pet milijardi dinara i da je Fond za razvoj dobio 12 milijardi dinara.

Hteo bih da konačno mi i vidimo šta je to toliko skrivila Er Srbija da u godini u kojoj niko ne leti, a baš niko, kada je recimo čak i Nemačka Savezna Vlada sprema paket pomoći za svog nacionalnog prevoznika mi valjda tu Er Srbiju treba da ugasimo zato što ne sme nijedno preduzeće u Srbiji da mu produžimo život, da kada se stvore uslovi za to zarađuje novac.

Samo bih hteo da podsetim građane Srbije, a i ove napadače iz Fiskalnog saveta, 2012. godine Er Srbija je imala sedam mlaznih aviona, „Boing 737“, od kojih su samo tri bila u letnom stanju, preostala četiri su bila kanibalizovana i Er Srbija je bila spremljena za vreme Đilasove vlasti ili za privatizaciju ili za stečaj.

Valjda naš Fiskalni savet reši da malo bude i da izbalansira svoje mišljenje, pa kaže u jednom sledećem delu da nije navedeno koja su to državna preduzeća i javne agencije uplatile dobit i dividende državi skoro 29 milijardi i smatraju da bi to iz ugla kvaliteta budžetskog procesa i njegove transparentnosti bilo svrsishodno da se nađe u tom izveštaju, a onda navode da je to lako sprovodljivo zato što u izveštaju o reviziji završnog računa koji je sprovela DRI, zamislite, pa ko će drugi nego DRI, može se saznati da su tokom 2020. godine u budžet dividende i dobiti uplatili Naftna industrija Srbije, Telekom Srbija, Javno preduzeće „Srbijagas“.

Zamislite da li je bilo moguće za vreme Đilasove vlasti da ta državna preduzeća uplate dividende u budžet Republike Srbije. Ja se toga ne sećam. Znam dok su oni izvodili NIS isključivo pre privatizacije da je njegov gubitak bio 80 miliona evra na godišnjem nivou. Setite se samo da su pričali kako je Telekom neefikasan, kako ne može da opstane na tržištu, kako će ga privatne kompanije pregaziti i kako treba da se privatizuje tj. da ga oni kupe sa onim novcem kojim su prethodno opljačkali od građana Srbije, Šolak konkretno, pa su hteli da prodaju Telekom za nekih 600, 700 miliona evra, a danas njegova tržišna vrednost je preko četiri i po milijarde evra. Tako to izgleda kada su oni vodili Srbiju.

„Srbijagas“, na sednici odbora koja je prethodila ovoj sednici Narodne skupštine opet nekako stidljivo, a po meni bez ikakve potrebe, predsednik Fiskalnog saveta je napao „Srbijagas“ u smislu da moramo da vodimo računa šta će biti sa cenama gasa u narednom periodu, da treba da u budžetu predvidimo sredstva da pokrijemo neke eventualne gubitke „Srbijagasa“, da nam se ne bi desilo kao 2012, 2013, 2014. pa sve do 2017. godine da iz budžeta isplaćujemo gubitke „Srbijagasa“. Jeste jedna stvar tačna - da smo u tim godinama isplatili gubitke.

Ali, postoji jedna druga stvar, nije rečeno kako su gubici nastali, nije rečeno da su predsednici opština iz bivšeg režima uzimali gas za rad svojih toplana, naplaćivali od svojih građana naknadu za toplotnu energiju, a onda sebi delili plate, kupovali automobile, a Srbijagasu nisu izmirivali obaveze, pa, su valjda očekivali da će Aleksandar Vučić i SNS da naredi Srbijagasu da obustavi isporuku gasa tim lokalnim samoupravama, gde inače, i nije bila tada SNS na vlasti, da bi se građani valjda, smrzavali u svojim stanovima, da u školama ne bi bilo grejanja, u bolnicama ne bi bilo grejanja.

Onda vidite kakvi su to ljudi, šta su spremni da urade svojim građanima, da bi došli na vlast. Neka se ne brinu za Srbijagas, Srbijagas uplaćuje dobit u budžet Republike Srbije. Srbijagas je siguran sam, biti zadovoljan sa rezultatima razgovora koje sutra predsednik Srbije Aleksandar Vučić ima sa predsednikom Ruske Federacije Vladimirom Putinom, i Srbija će opet imati, potpuno sam siguran, najbolju cenu gasa u Evropi. To će opet biti problem bivšem režimu, jer Srbija sa Aleksandrom Vučćem ne sme da bude uspešna.

Kako oni misle da pobede SNS i Aleksandra Vučića, ako imamo rast od 7%, ako imamo inflaciju koja u zbiru ne može da dostigne inflaciju koju su oni imali u jednoj godini, ako smanjujemo stopu nezaposlenih, ako se prave putevi, auto-putevi, ako se prave bolnice i škole. Onda ne mogu da pobede Aleksandra Vučića. Pa, daj da smetamo, daj da pričamo neistine, dajte da bunimo građane da nas na neki način, nekim čudom, voleli bi na izborima, ali ako može bez izbora dovedu na vlast.

Evo, sada da sam u pravu, možete da otvorite bilo koji portal pod kontrolom Dragana Đilasa, i ovog mangupa Šolaka, jedna od vesti koja će da bude jeste cene energenata, cena motornog goriva i koliko akcize utiču na cenu motornih goriva, odnosno derivata. Onda će da počnu da pričaju o inflaciji, pa, kako je to jako opasno, pa, kako država mora o tome da se brine, pa, kako da se stara. Sve su u pravu. Samo postavljam pitanje što to nisu radili dok su bili na vlasti.

Kaže ovako Nikezić, mlađani, od 2012. godine, do današnjeg dana cena evro dizela je porasla za 26 dinara. Znači za devet punih godina 26 dinara. To je nešto ispod tri dinara godišnje. Hajde da pogledamo koliko je cena evro dizela porasla za vreme njihove vlasti od četiri godine, preko 100%. Preko 100%. Jesu li uradili nešto da se to ne desi? Nisu ništa. Jesu li pravili poreske olakšice? Ne, nisu, jer su iz tog budžeta krali, ništa nije išlo nazad građanima, nije se izdvajalo za puteve, nije se izdvajalo za privredu, nije se izdvajalo za bolnice, nije se izdvajalo za škole, nije se izdvajalo, u krajnjem slučaju, ni za penzije. Čak i onaj javni dug koji su pravili zbog povećanja penzija, zbog štampanja dinara su pojeli, pa nam je samo ostao visoki javni dug, a penzioneri od toga nisu imali nikakvu korist.

Nominalno su imali više novca, efektivno su mogli manje da kupe i sada će to društvo da priča kako trebamo da brinemo mi o inflaciji.

Samo da podsetim građane Republike Srbije. inflacija u 2008. godini je iznosila 10,9%, u 2009. godini 10,1%, u 2010. godini 8,6%, u 2011. godini 11%. Prosti aritmetički zbir procentualnih iznosa, stope inflacije je 40%, a suštinski inflacija je bila preko 45%, za četiri godine njihove vlasti.

To je bio onaj period kada je čak i oni koji su želeli da daju podršku njihovoj vlasti i njihovoj ekonomiji „US Stil“ pobegli iz Srbije, glavom bez obzira. Prodali „Sartid“ za jedan dolar, samo da ne rade više pod režimom koji vodi Đilas, Šolak i tada predsednik Srbije Tadić. Celu fabriku su prodali za jedan dolar. Toliko o tome. I sada će Nikezić i ostali da pričaju kakva će inflacija da bude na teritoriji Republike Srbije, kako to može da se odrazi na životni standard građana. Oni se brinu o životnom standardu građana.

Samo da kažem građanima da je 640.000 naših građana ostalo bez posla za vreme njihove vlasti od četiri godine. Izračunajte koliko je to godišnje. Izračunajte koliko je to građana dnevno i onda se oni brinu o građanima.

Možemo da pričamo i o minimalnim zaradama, o direktnim stranim investicijama, o prosečnim penzijama, o prosečnim neto zaradama. Kada već toliko pričaju o naftnim derivatima i njihovoj ceni, hajde da pričamo o tome koliko su građani kupovali goriva za vreme njihove vlasti i koliko ga kupuju danas. Valjda se po tome meri jedan deo njihovog životnog standarda. Valjda se po tome mere i rezultati. Ovako pokušavamo da napravimo neku lažnu paniku da u Srbiji ništa ne valja, da ništa ne vredi, da je fatamorgana to što građani danas imaju više novca nego pre osam ili devet godina. Sigurno je da nemaju onoliko koliko bismo i oni i mi hteli, ali jedne stvari ima dovoljno, a to je da ako radimo, ako se borimo, imamo pravo i da se nadamo da ćemo da dostignemo onaj životni standard kome težimo.

Ovi dok su bili na vlasti, osim što su nam uzimali i krali novac, uzimali su nam i krali godine života. Novac ćemo da zaradimo, a izgubljene godine nikada i to nikada ne treba da im oprostimo i uvek treba da podsećamo građane Srbije, pogotovo ove mlađe kakve su to lopuže, hohštapleri i da nikav više Srbijom ne vladaju ni Đilas, ni Šolak, ni Mišković, ni bilo koji drugi.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja bih samo malo da dopunim kolegu Terzića, da ne znam šta smo mi zgrešili ne da bude Tadić u dva mandata predsednik Republike Srbije, nego 12 godina vlasti DOS-a, šta smo mi zgrešili da nam 12 godina DOS vodi državu. I dok nije bio predsednik Republike Srbije, Boris Tadić je bio ministar odbrane, kolega Terziću, kasnije ćemo da se vratimo na to i šta su i on i Ponoš i Vuk Jeremić radili našem Ministarstvu odbrane i našim pripadnicima Vojske i našem Sektoru za vanredne situacije.
Imamo sada, mogu da kažem, sporazuma – jedan sa Narodnom Republikom Kinom, sporazum koji je, kao i svaki sporazum koji zaključujete sa jednom takvom ozbiljnom i velikom zemljom, značajan i koji je odraz jednog strateškog partnerstva i međusobnog poverenja koje imaju Srbija i Kina.
Međutim, kada otvorite portale ili sredstva javnog informisanja, koje kontroliše bivši režim, doći ćete do zaključka da Kina, navodno sprovodi nekakav maligni uticaj u mnogim zemljama gde je prisutna, pa i na teritoriji Republike Srbije. Taj maligni uticaj se ogleda u sledećem, da Kina daje ogromna sredstva kao zaduženje određenim državama, a onda kontroliše njihovu politiku, tako što te države, jel te ne mogu da vrate ta sredstva. A da stvar tu bude još zanimljivija, navodno se ta sredstva daju bez ozbiljne analize, kolika je kreditna sposobnost jednog takvog dužnika. Tu se, naravno uvlači Srbija, poistovećuje se sa nekom slabom zemljom, pokušava, kao takva da se prikaže među građanima Srbije. Cilj je, naravno da se prema tom strateškom partnerstvu koje Srbija ima sa Kinom, među našim građanima se pojavi jedan određeni otpor i to kroz jednu, zaista bezdušnu gomilu laži i neistina koje prenosi bivši režim, preko svojih sredstava javnog informisanja ili portala.
Ako biste samo pogledali strukturu javnog duga Republike Srbije, videli biste da zaduženje koje imamo, prema Narodnoj republici Kini, iznosi manje od 5% od ukupnog našeg javnog duga, da je kamata koju plaćamo na taj dug, negde 2% do 2,5% na godišnjem nivou, da je taj javni dug nastao u vremenu kada se Srbija zaduživala sa kamatama od 6% ili 7%, odnosno onako kako je zaduživao bivši režim.
Naravno, da je neko ljut što je izgubio 6% ili 7% zarade na svoj kapital, ali tu ja ne mogu da mu pomognem. Međutim, tu je jedan drugi problem, koji je, po meni, još izraženiji, a jeste to da strateško partnerstvo koje imamo sa Narodnom Republikom Kinom, podvlači i dva jako značajna projekta za Republiku Srbiju. Dva projekta sa kojima je Republika Srbija u velikoj meri rešila neke svoje probleme.
Jedan projekat je vezan za smederevsku Železaru ili za „Sartid“, drugi projekat je vezan za rudnik bakra u Boru, u Rudarsko-topioničarski basen Bor. Šta je tu problem? Pa, Kina je prihvatila, možda najnezahvalniji deo srpske privrede, takozvani, često to vole da kažu, žargonski, vruć krompir i pokazala i dokazala, da ima znanje i sposobnosti, da i pod teškim okolnostima, te dve kompanije vodi uspešno, da se poveća broj zaposlenih, da se značajno povećaju zarade, da se značajno poveća struktura tih kompanija u izvozu Republike Srbije i da se značajno uveća BDP Srbije i onda dolazimo do razloga zašto taj bivši režim Kinu prikazuje, kao maligni uticaj. Kada neki građani rade, a ti građani su građani ove države, ove Srbije i primaju mnogo veće plate, nego što su sanjali za vreme bivšeg režima, Kina postaje problem za bivši režim, jer ako je to tako kako će onda da pobede Aleksandra Vučića na nekim narednim izborima, kada eto, uspeo je da dovede investitore koji će da vode srpsku privredu drugačije, nego što je to vodio bivši režim.
Znate ako „Sartid“, odnosno sad „Hestil“ i Bor, izvoze blizu dve milijarde evra robe, ako je to u strukturi našeg BDP, ja mislim negde oko 5% ili 6%, onda možete da zamislite koliko su Đilas, Jeremić, Ponoš i ostala ekipa ljuti na Kineze, zašto su oni toliko pomogli Aleksandru Vučiću.
Da ne pričamo o putevima, da ne pričamo o tome da smo imali pre desetak dana jedno za mene i lično zadovoljstvo da prisustvujem obeležavanju početka radova na brzoj deonici Požarevac – Golubac. Pošto dolazim iz Braničevskog upravnog okruga, živim u Požarevcu, a roditelji i otac i majka su mi sa teritorije opštine Golubac. Izvinite, za sve žitelje Braničevskog okruga, pa i ostatka Srbije, to je bila velika stvar. Nešto o čemu su ti ljudi sanjali decenijama, to je počelo da se ostvaruje.
Kako bivši režim misli da onda pobedi Aleksandra Vučića nego isključivo lažima oko nekog malignog uticaja Narodne Republike Kine. Prihvataju tu teoriju i neki političari sa zapada, ali kada im postavite pitanje, u redu, samo mi recite koliko vaša republika sarađuje sa Narodnom Republikom Kinom, nećete dobiti odgovor. To kriju kao zmija noge. To ne sme da se zna. Zašto? Pa, zato što jedna od uslova da biste sprovodili nezavisnu politiku jeste da imate jaku privredu. Što god vam je privreda jača, vaša politika je samostalnija i nezavisnija. To je razlog zašto treba napadati taj maligni uticaj Kine, a izvinite, čak i ovi investitori sa zapada kažu, pa ako mogu Kinezi zašto ne bismo i mi, jer njih ne interesuje politika, njih interesuje profit.
Imamo taj jedan motor koji se zove rast bruto proizvoda i to je u stvari dokaz jedne ispravnosti, jedne politike koju je Aleksandar Vučić sprovodio godinama unazad, a to je da hoćemo da sarađujemo sa svima i da nećemo da se odreknemo tradicionalnih prijatelja Republike Srbije i srpskog naroda.
Imamo sada i ovaj sporazum koji je vezan za oblast o saradnji u zaštiti od katastrofa na Zapadnom Balkanu. Kad god se spomene neka prirodna katastrofa, uvek se setimo onih nemilih scena kada su bile poplave 2014. godine i kada smo videli u suštini koliko smo upropašćenu državu nasledili od bivšeg režima 2012. godine. Za mene je zaista bilo užasavajuće da saznam da naši pripadnici vojske iz Sektora za vanredne situacije nemaju dovoljan broj čamaca da pomognu građanima koje je zarobila voda. Nisam verovao da nešto što se pravilo decenijama može da bude uništeno za samo nekoliko godina. Jedna strašna situacija.
Imali smo gospodine ministre do pre nekoliko godina, a evo i ove godine su obeležili požari, imali smo i mi požare i na teritoriji Republike Srbije, imali smo i gorih situacija kada smo bili pogođeni požarima i kada, ne da nismo mogli da ih gasimo, nego smo morali da tražimo pomoć od naših prijatelja da dođu da nam pomognu. Dolazili su preko ruskog humanitarnog centra u Nišu koji je takođe napadao bivši režim, pomogli su pogasili su te požare. Jeste lepo saznanje da imate velikog prijatelja koji ima mogućnosti i resursa da vam pomogne, ali isto tako i užasavajuće saznanje i postavlja se pitanje, da li smo toliko propali, gospodine ministre da nismo mogli te požare tada da gasimo sami.
Onda se pojavi onaj veseljko od Ponoša koji priča kako ne znamo da vodimo vojsku, kako ne znamo da vodimo Sektor bezbednosti, Sektor vanrednih situacija, kako bi on to bolje. Gospodine ministre, vi ste bili ministar odbrane, pa jeste činjenica, a ja bih voleo da se to potvrdi da je recimo, dok je Ponoš bio načelnik Generalštaba za aero miting koji nam nije bio potreban 2010. godine i koji je bio isključivo u reprezentativne svrhe rađen, da je Vojno-tehnički institut produžavao resurse gumama na avionima. Nismo imali sredstava dok je Ponoš bio načelnik Generalštaba ni da stavimo nove gume na naše avione, a vi sad ministre kažete, da Srbija planira da iduće godine nabavi helikoptere specijalizovane za gašenje požara.
E, sad vidite razliku, gospodine ministre. Oni nisu imali ni za gume, jer su toliko krali i upropastili državu, a Srbija danas može da kupuje helikoptere koji su isključivo namenjeni za gašenje požara i pomoć u tim vanrednim situacijama.
Dok su oni bili na vlasti morali smo da tražimo pomoć od drugih kada smo imali elementarne nepogode, prirodne katastrofe i požare. Ne kažem da je zadovoljstvo što se naš komšija ili prijatelj našao u nevolji, ali smo pokazali da smo u stanju ne samo da brinemo o sebi, nego da pomažemo i drugima, baš ove godine, jer naši pripadnici policije, Sektora za vanredne situacije učestvovali su u gašenju požara van teritorije Republike Srbije, i u Severnoj Makedoniji, i u Grčkoj.
Ne znam da li je tada, osim ovih koji podržavaju bivši režim, naše građane nije ispunilo zadovoljstvo da smo ponovo ozbiljna, izgrađena zemlja, ozbiljno društvo koje je u stanju da brine o svojim građanima, o bezbednosti naših građana ako je potrebno da pomogne i našim prijateljima i komšijama. To su razlike između nas i njih. Dok su oni bili na vlasti mi smo molili za pomoć. Sada možemo ne samo da brinemo o sebi, nego i da pomažemo drugima.
Onda nas ne čudi što pišu o nekakvom malignom uticaju Kine, što pričaju o tome kako ne znamo da vodimo Sektor bezbednosti, što nam pričaju kako ne znamo da vodimo spoljnu politiku, oni koji su bili na vlasti kada je Kosovo proglasilo svoju nezavisnost, oni koji su postavljali granice unutar Republike Srbije na administrativnoj liniji, granice između Srba i Srba, pokušavaju da ubede građane Srbije da treba ponovo da ih vrate na vlast da bi ih ponovo pljačkali, ponovo postavljali neke nove granice, verovatno već vidim zbog ovog početka jutrošnje sednice, da naslućuju gde bi sve mogli da budu, da bi ponovo pljačkali građane Srbije, postavljali nove granice, oni postajali sve bogatiji, a Srbija sve praznija i siromašnija.
Čini mi se da na tu priču koju su plasirali građanima Srbije 5. oktobra, više ne mogu da računaju i da ćemo ih uvek pobeđivati sa rezultatima, mi našim, oni će gubiti sa svojim. Oni imaju Dragana Đilasa, imaju Šolaka, imaju Jeremića. Mi imamo Aleksandra Vučića, pa da izađemo na izbore da vidimo ko ima bolje rezultate i ko ima veće poverenje kod građana.
Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, kada je u pitanju Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima, pre svega hteo bih da istaknem da pre desetak godina su privredna društva i akcionari Srbiju zaobilazili u širokom luku. A oni akcionari i privredna društva koja su bila u Srbiji po svaku cenu su hteli da se izvuku iz privrednog i ekonomskog sistema Republike Srbije.

Da je to tako, samo da vas podsetim da jedan od prvih koji su pobegli iz Srbije je bio „US Stil“ ili vlasnik tadašnje Železare u Smederevu „Sartid“. I ne treba im zamerati što su bežali iz Republike Srbije, jer tadašnji režim predvođen Đilasom, Tadićem, Jeremićem, Miškovićem, Šolakom, omogućio je da inflacija na teritoriji Republike Srbije bude dvocifrena. Znači 10 i više procenata.

Ja bih voleo pošto oni tvrde da nam je BDP u 2020. godini bio jako mali pa je samo zbog toga pao 0,9%, da vidimo koliki je bio pre deseta godina za vreme njihove vlasti i da nam objasne zašto je još manji BDP pao 4%. Ne treba da nas čudi što su privredna društva i akcionari ili obilazili ili bežali iz Srbije zato što je kurs dinara prema evru svake godine gubio vrednost oko 10%. Ne treba da nas čudi što su akcionari i privredna društva bežala iz Srbije pre desetak godina, jer samo treba da se setimo kako je Mišković i „Delta“ kompanija preuzeli putarska preduzeća, kako su ih zadužili, novac preneli u svoje kompanije, a ta putarska preduzeća gurnuli u stečaj, pri tom, valjda u svojoj osionosti, bahatosti nedodirljivosti, jer su radili sa potkupljivim, korupmiranim i lopovskim režimom koji su predvodili Đilas, Jeremić, Šolak, ubedio je sebe da je jači od zakona. Čak ni porez nije platio. U takvoj državi nijedan ozbiljan akcionar, nijedno ozbiljno privredno društvo ne želi da bude.

Sada su neka druga vremena i neki drugi vetrovi. Od kada je SNS i predsednik Aleksandar Vučić započeli reformu, pre svega našeg privrednog sistema. Gospođo Čomić, jako ste me zabavili u jednom delu svoje diskusije, kada ste govorili o izvršnim direktorima i pravima malih akcionara i uporedili nas sa njima. Mi polažemo svoje račune građanima Republike Srbije na svakim narednim izborima, bili oni redovni ili prevremeni, ali ne znam odakle tolika bahatost tim direktorima da smatraju da onaj ko im je dao 5% kapitala, preduzeća koja oni vode, nema pravo da zna kolike su njihove plate.

Pet procenata je relativan pojam. Može biti nekoliko hiljada dinara, može biti nekoliko hiljada evra, a može biti i nekoliko miliona evra. Ne postoji ništa prirodnije da onaj ko je dao novac zna kako se raspolaže sa tim novcem, koliko taj novac oprihoduje, koliko od toga, lica koja koriste taj novac, imaju korist i koliko će njemu ostati.

Tako da, zaista ne razumem taj pojam i to njihovo da su oni možda izloženi, da je narušena njihova privatnost. Nije, jer je prirodno da onaj ko je dao novac zna kako se tim novcem raspolaže i to jeste samo još jedan korak ka tome da dokažemo da Srbija jeste pravno sigurna zemlja i da ima zaokruženu zakonsku regulativu kada je u pitanju rad privrednih društava.

Moja koleginica Elvira Kovač je govorila o usaglašenosti naše regulative sa regulativom EU. Neko će reći, pa dobro, eto, opet mi nešto usaglašavamo. Pa, nije samo zbog usaglašenosti sa EU, jer veliki broj akcionara, baš očekujemo da u naša zdrava preduzeća, u naša zdrava privredna društva ulažu baš iz zemalja EU. I sasvim je prirodno da će prva stvar koju pogledaju da budu da li su naši zakoni usaglašeni sa direktivama EU.

Takođe, ne samo budući akcionari u smislu privrednih društava koje već rade u Srbiji, nego i u smislu otvaranja novih privrednih društava, jer Srbija danas jeste mesto koje ne zaobilaze ni privredna društva, ni akcionari, nego je mesto gde je poželjno da se započinje određena delatnost u raznim oblastima i naravno da jedno takvo pokretanje zahteva i jako dobro zakonsku regulativu u čijem smeru i ide ovaj zakon o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima.

Zato je i Odbor za privredu dao mišljenje da Narodna skupština treba ovaj zakon da usvoji.

Dame i gospodo narodni poslanici, u vezi Predloga zakona o izmenama i dopunama Zakona o privrednim društvima reguliše se njihova unutrašnja organizacija, način nagrađivanja, način kontrole akcionara, način preuzimanja.

Nama su privredna društva jako važna. Privredna društva su ta društva koja stvaraju novu vrednost, koja zapošljavaju stotine hiljada ljudi, privredna društva su ta koja zarađuju i za plate u republičkim organima uprave i za plate u prosvetnom sistemu, plate za policiju, za vojsku, za zdravstveni sistem. To zarađuju privredna društva.

Naravno da Republika Srbija pokušava da stvori što bolji ambijent da se osnivaju nova privredna društva, da postojeća imaju još bolje uslove i ostvaruju još bolje poslovne rezultate.

Međutim, ono što mene iznenađuje to je da se politika koja se sprovodi ovde unazad devet godina i neki mesec neprestano napada, neprestano kritikuje, neprestano pronalaze mane tzv. neprestano, nepravedno, nekorektno, neistinama napadaju.

Meni je potpuno svejedno da li to radi Đilas, da li to radi Tadić, da li to radi Šolak, da li to radi Vuk Jeremić. Za mene su oni potpuno isto, to je bivši režim. Oni su za mene Demokratska stranka, ni jedna druga stranka, a to što su se oni međusobno posvađali to je njihov problem, dok su bili na vlasti bili su Demokratska stranka i ja među njima ne vidim nikakve razlike.

Neki su se pravili da su lepi i pametni, drugi se nisu uopšte pravili nego su krali na sve moguće načine, rezultat je poznat, to je na stotine hiljada izgubljenih radnih mesta i na hiljade zatvorenih fabrika i privrednih društava.

Šta je to njih toliko posvađane držalo na okupu u toj Demokratskoj stranci? Dve stvari. Jedna se zove vlast. Druga se zove novac. Kako je nestalo vlasti, a novca je bilo sve manje, tako su počeli međusobno da se svađaju, da se međusobno optužuju, da se pomalo udružuju, pomalo mire, itd. ali samo pokazuje kakva je to bila jedna družina koja je bukvalno Srbiju dovela do ivice propasti.

To je ono što im je zajedničko. Međutim, mene iznenađuje jedna druga stvar, da li oni stvarno misle da smo mi ludi, da li oni stvarno misle da mi ne znamo da smo zaboravili šta su radili dok su bili na vlasti. Evo, imali smo pre nekih nedelju dana, možda i desetak, pojavili su se tamo neki Nikezić, Šoškić, Milojko Arsić. Oni su pričali o nekim bajkama. Vidim da ponovo bivši režim pokušava na bilo koji način da optuži sadašnju vlast za neke neuspehe i prva stvar koju ćete da čujete od njih jeste inflacija. Evo, to su ukoliko juče napadali.

Kaže – inflacija. Inflacija u Srbiji za 2021. godinu biće oko 3,5%. Ja se slažem da je za vlade koje su od 2014. godine do danas birane to relativno visoka inflacija. Relativno visoka zato što inflacija od kada je Srpska napredna stranka i Aleksandar Vučić na vlasti kretala se u rasponu od 1,5%, 1,7%, 2%, 2,5%, nisu to bile neke inflacije koje su pravile probleme privredi i građanima. Moglo je sa tom inflacijom, recimo 2015. – 1,9%, 2016. -1,2%, 2017. – 3%, 2018. – 2%, 2019. – 1,7%, 2020. – 1.6%.

Sad, zamislite, neko kaže - vi ste krivi za inflaciju od 3,5%, a pri tom zaboravlja da je, recimo, dok je DS bila na vlasti 2008. godine inflacija je bila 10,9%. Pazite, sve ove godine koje sam pročitao za vreme vlasti SNS, da saberemo inflacije, ta inflacija je manja nego jedna godina vlasti DS. Godine 2009. 10,1%, 2010. godine, veliki uspeh 8,6%, 2011. godine 11%, i onda se nađe Veselko iz DS koji kaže da je inflacija u Srbiji od 3,5% visoka, i još kaže - mi smo tu odgovorni, postoje mehanizmi da se takva inflacija zaustavi. Postoje. Ali, kakav je to mehanizam kojim su oni zaustavljali?

Pa, oni su povećavali referentnu kamatu stopu. To građanima ništa ne znači ako kažem, ali ako kažem da će svaki kredit koji građani imaju da poskupi, onda hajdemo da izračunamo da li je bolje kontrolisati inflaciju na 3%, 3,5% nego povećavati referentnu kamatnu stopu od koje će samo banke da imaju korist. Ali, to je samo jedna stvar. Pa, još kaže - inflacija je prouzrokovana cenom derivata nafte, a derivati nafte su neuobičajeno skupi zbog velikog zahvata države, znači, konkretno, benzina i dizel goriva i kažu da je to zbog visoke akcize koju imamo.

Što ne kažu da su tu akcizu oni doneli? Što ne kaže DS i njihov režim, bivši, da su akcize i poreska politika uspostavljeni za vreme njihove vlasti? I nije tačno da je gorivo sada skuplje nego što je bilo za vreme njihove vlasti 2012. godine, otprilike tu je bilo, dinar, dva, gore, dole razlika, ali i to neće da kaže.

E, sada ja moram da postavim jedno pitanje. Ako su akcize i porezi nešto iz čega mi pravimo puteve, bolnice, vrtiće, škole, obezbeđujemo veću zaradu zaposlenima iz uprave i zdravstvenog sistema, da li može neko da mi kaže, da li je bivši režim napravio nešto od tih akciza i poreza do 2012. godine? Jesu li uradili nešto za Srbiju? Jesu li uradili nešto za građane Srbije? Jesu li napravili neki put? Jesu li napravili neku bolnicu? O kliničkim centrima da ne pričam. Jesu li rekonstruisali neku školu, napravili predškolsku ustanovu? Bilo šta da su uradili, a isto su zahvatali od svakog litra goriva koliko i ovaj sadašnji režim.

Napravili su most na Adi, koji košta, koliko, 650 miliona evra. Pre pet dana predsednik Republike Srbije je prisustvovao obeležavanju početka radova na izgradnji brzog puta, brze deonice od Požarevca do Golupca. Reč je o nekih šezdesetak kilometara, možda i više. To košta 300 miliona evra. Draganu Đilasu jedan most je koštao 600 i kusur. Toliko o tome kako su oni vodili Srbiju.

Znate šta će sledeće da napadaju, sledeće napadaju potrošačku korpu, pa kaže ovako - minimalna zarada mora da bude u vrednosti minimalne potrošačke korpe. Evo, ovako to izgleda za vreme njihove vlasti. Minimalna zarada 2008. godine bila je 159 evra, 2009. godine 161 evro, 2010. godine 154 evra i 2011. godine, valjda zbog izbora, 169 evra. Znači, za četiri godine vlasti bivši režim je uspeo da podigne minimalnu zaradu za svega 10 evra, sa 159 na 169. A 2012. godine 172 evra je bila, a 2020. godine 256 evra, preko 80 evra više. I onda će oni da pričaju kako minimalna zarada treba da bude u najmanjoj vrednosti minimalne potrošačke korpe.

Ja se slažem da treba da bude, ali to ne može ni preko noći, ali bi oni tu cenu minimalne potrošačke korpe dostigli za jedno 150 godina, toliko otprilike. Ali, to je to kad neko misli da smo mi kratkog pamćenja, kratke pameti, pa nećemo da podsećamo građane kakvi su oni bili dok su bili na vlasti.

Sledeća stvar koju napadaju, kažu ovako – strane investicije, mnogo novca Vlada Republike Srbije daje za strane investicije i domaći investitori su u nepovoljnom položaju u odnosu na njih. Prvo, to nije tačno, to je apsolutna laž, apsolutna laž. Za svako radno mesto isto će dobiti i strani i domaći investitor. Ali, vrhunski je bezobrazluk da to kaže predstavnik bivšeg režima kome je najveća strana investicija bila znate koja? Prodaja „C marketa“ „Delezu“. To je njihova najveća strana investicija. I to je Mišković prodao „Delezu“, Srbija od toga nije imala nikakvu korist. Taj novac nije čak mogao ni da se koristi za stabilizaciju dinara u odnosu na evro, zato što je završio na Kipru, delom u Bugarskoj, delom u Sloveniji.

Ali, zamislite vi taj vrhunski bezobrazluk da mangup izađe i kaže – vaše strane investicije nisu dobre. Pri tom, zaboravlja da ta mala, mikro i srednja preduzeća ne mogu da opstanu bez velikih sistema.

Evo, npr. „Sartid“, tamo je sada „Hestil“, pa ta mikro, mala i srednja preduzeća koja rade kooperaciju sa „Hestilom“ zapošljavaju barem onoliko ljudi koliko zapošljava i direktno „Hestil“. Da nema „Hestila“, ne bi bilo ni njih. I po pravilu oni imaju otprilike slične plate, jer moraju da se takmiče sa „Hestilom“.

Ali, znate, kad neko ne zna ekonomiju, kad ne zna pravila, kad misli da smo mi kratkog pamćenja i kratke pameti, on smatra da može da slaže, da ne govori istinu i da stekne neke jeftine političke poene.

Kažu sledeće, i ovo je isto vrhunski bezobrazluk, kaže – 2020. godine bio je mali pad bruto proizvoda zato što mi inače imamo mali bruto proizvod u nominalnom iznosu, pa nije mogao mnogo ni da padne. E, dobro. Pa, ovako, 2020. godine bruto proizvod u Republici Srbiji je bio 46.796.400.000 evra i pao je za 0,9%.

Taj Veselko iz DS, on smatra da je, recimo, 32.486.200.000 evra veće od 46 milijardi 796 miliona. A, znate li koliki je bio pad te 2009. godine? Minus 2,7%. A, jesmo li mogli da poredimo krizu koja je bila 2009. godine sa ekonomskom krizom koja je izazvana pandemijom korona virusa? Ne možemo. Ona iz 2008, 2009. godine je mala beba za ovu krizu. Jel veće 32 milijarde od 46? Kako je to toliko mali bruto proizvod za vreme vlasti DS pao za skoro 3%, a još manji ovaj od 46 milijardi 2020. godine za 0,9%?

Sad vidite kako pokušavaju na igri brojeva, zameni teza da steknu neke političke poene.

Sledeća stvar koju će da napadnu jeste da nismo trebali građanima Srbije da dajemo nekakvu pomoć, da nismo trebali da dajemo ni privredi, da ako smo već i morali da to uradimo selektivno itd, itd, itd. Dobro, došli smo do zaključka da oni nikada ništa nisu davali građanima Srbije i da ako su dali uvek su nekako ti isti građani bili u minusu koliko god da su dobili od bivšeg režima.

Nego, otkud taj toliki strah? Ja mislim da se bivši režim plaši da ne podelimo sve građanima, da neće ostati ništa za njih ukoliko ih dovede neko čudo na vlast. Ja samo mogu da im poručim da ne brinu. Novca će u državnoj kasi, kojoj oni toliko teže, koji su toliko upropašćavali dok su bili na vlasti, biti uvek dovoljno da postepeno povećavamo i plate zaposlenima u javnom sektoru, plate u vojsci, u policiji, u zdravstvenom sistemu, u prosveti, da postepeno povećavamo penzije, da izgrađujemo Republiku Srbiju. Za to će uvek biti dovoljno para. Ne vidim koje čudo može njih da dovede na vlast. Kao što vidite, EU je odustala od dolaska na vlast Dragana Đilasa, DS i bivšeg režima. Čini mi se da su neslavno prošli u Americi. Ostao im je još samo Kurti, a Kurti se u Srbiji, ovoj ovde, ništa ne pita. Prema tome, džabe se boje, džabe se plaše, državne kase za njih više nema, niti će ikada biti.

Zahvaljujem.

Dame i gospodo, reklamiram član Poslovnika koji se odnosi na dostojanstvo Narodne skupštine.

Prethodno, moj uvaženi kolega Glišić je izneo nekoliko činjenica koje uopšte nisu tačne. Molim da Narodnu skupštinu ne predstavlja kao produženu ruku ni NATO-a, niti organ koji amnestira NATO ili organ koji amnestira jednu zločinačku agresiju prema Republici Srbiji koja je izvršena i SRJ koja je izvršena 1999. godine.

Pre svega, moram da istaknem da od dolaska SNS na vlast, prvi put možete da čujete od zvaničnih predstavnika vlasti kako smo nazvali tu intervenciju koja je bila 1999. godine – zločinačkom agresijom. Prvi put od kada je predsednik Vlade bio Aleksandar Vučić, a sada predsednik Republike Srbije mi podsećamo svetsku javnost, tako što obeležavamo početak te agresije kakav je zločin napravljen prema srpskoj državi, građanima Republike Srbije i srpskom narodu.

Nikakvu amnestiju ne pravimo prema onima koji su bombardovali Srbiju osiromašenim uranijumom, jer koliko je meni poznato osnovana je i Komisija koja se bavi izučavanjem posledica i to baš od strane Narodne skupštine Republike Srbije, a član i predsednik te Komisije je naš uvaženi kolega Darko Laketić. Nije baš tako crno i belo. I ne donosimo mi zakone isključivo zarad direktiva EU, jer donosimo i zakone koji su isključivo u interesu, pre svega naših građana, jer ako pogledate zakon o kome sada raspravljamo tiče se zdravlja naših građana.

Što se tiče zločinačke agresije ona će za nas uvek da bude to što jeste. Nazivaćemo je pravim imenom. Ničim nismo zaslužili da tako brutalno, bestijalno, budemo uništavani, rušeni i podsećaćemo svetsku javnost na taj zločin koji se desio prema srpskoj državi i prema srpskim građanima.

Da, čisto svaki uvaženi kolega ima to na umu da dok je god SNS na vlasti, to što se desilo Srbiji 1999. godine nazivaćemo i osuđivaćemo onako kako je to potrebno.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas raspravljamo o jednom potpuno novom zakonu koji reguliše biocidne proizvode. Hteo bi, zarad naših građana, da znaju o čemu se tu radi i šta su to biocidni proizvodi. Oni su neophodni za kontrolu organizama koji su nepoželjni ili imaju štetan efekat na ljude, njihove aktivnosti, proizvode koje koriste ili proizvode na životinje ili životnu sredinu.

Njihov značaj svakodnevno raste zbog njihove široke primene u svakodnevnom životu. Koriste se, između ostalog, za dezinfekciju površina, opreme, nameštaja, vode i vazduha, u domaćinstvima, u objektima javnog zdravlja i u drugim javnim objektima, u industrijskim objektima, u prehrambenoj industriji, na farmama. Osim toga, koriste se za održavanje lične higijene, a i za dezinfekciju zdrave kože ljudi, kao i za održavanje higijene životinja.

Takođe, biocidni proizvodi se koriste za suzbijanje insekata i glodara, za zaštitu gotovih proizvoda, dok su originalne ambalaže za zaštitu drveta, kože, gume, papira, tekstila, za zaštitu vode ili drugih tečnosti u rashladnim i procesnim sistemima. Znači, ovde je reč o tome da zdravlje ljudi, životinja ili određenih dobara zaštitimo od raznih štetočina, štakora i slično.

Jedan od problema koji biocidni proizvodi imaju jeste to da štetočine i štakori postaju često rezistentni na same biocidne proizvede. Da prevedem građanima Srbije, postaju otporni na njih, tj. biocidni proizvod ne može nikakvo dejstvo da ostvari prema njima.

Nažalost, imamo situaciju da kada su u pitanju i ljudi i oni postaju rezistentni, odnosno otporni recimo na zakon. Bivši režim i predstavnici bivšeg režima su otporni na zakonske propise kojima se reguliše zloupotreba ovlašćenja. Postali su otporni i na to da objasne kako su zaradili 600 miliona evra za četiri godine vlasti.

Da stvar bude još gora, postaju otporni i na demokratiju. Kao političarima, to zaista nije normalno. Ali, šta to znači postojati otporan na demokratiju? To znači da ste odustali od toga da na vlast dođete na izborima, već očekujete da vas na vlast neko dovede, da li nasilnim putem, tako što se pali Skupština Srbije, osvajaju državne institucije, upada se sa motornim testerama na javni servis. To su ti oblici kako se dolazi na vlast bez demokratije.

Drugi način jeste da vas neka druga zemlja, neka druga sila vojnim putem takođe dovede na vlast, ili određenim pritiskom, uvođenjem sankcija itd. Međutim, kada se uvode sankcije ili se vrši oružana agresija na neku zemlju, ko najviše ispašta? Pa, najviše ispaštaju građani te zemlje? Kada su sankcije građani su, i to prvo oni najsiromašniji, oni su prvi na udaru, a kasnije oni koji imaju nešto više novca. Oni koji imaju 600 miliona evra, oni nemaju nikakvih posledica od bilo kakvih sankcija, jer sa 600 miliona evra sebi mogu da obezbede prilično lagodan život, bez obzira da li postoje biocidna sredstva ili ne.

E, sada, pošto i to evoluirate, onda krenete da vas dovedu na vlast neke, ne samo druge države, nego i neke regionalne organizacije, kao što je to EU. Pa, setite se samo kako su Dragan Đilas i bivši režim klečali pred evroposlanicima, kako su tražili da Aleksandra Vučića ponize, kako su tražili da ga proglase diktatorom, kako ovde u zemlji nema vladavine prava, nema demokratije, kako je diktatura itd.

Mučili su se oni to neko vreme sa tim evropskim poslanicima. Ovi su videli da je to luda kuća kada je bivši režim u pitanju, odustali od toga i, da kažem, nešto malo ublažili tu svoju sliku o Srbiji. Rekli su Đilasu da može na vlast samo da dođe izborima, da su izborni uslovi u Republici Srbiji prihvatljivi po evropskim standardima i da će morati da se kandiduje da li za predsednika Republike, da li za gradonačelnika, da li da nosi ili predvodi svoju listu kandidata za narodne poslanike.

E, sada, u svojoj rezistentnosti, odnosno otpornosti Dragan Đilas ide i dalje. Pošto je shvatio da ovde nema dovoljno ljudi sa motornim testerama koji će da upadaju u državne institucije i javni servis da bi, je li, pravili voditeljkama frizure motornim testerama, pošto je ukapirao da ne može više ni EU, nema želje da mu pomogne, on je otišao za Ameriku. Otišao je Americi da traži podršku, da ga opet sankcijama ili bombardovanjem neko dovede ovde na vlast.

To što je razgovarao sa američkim pomoćnikom državnog sekretara ili nekim drugim, ja zaista nemam ništa protiv i to je poželjno. Ko god da ode treba da razgovara, kome god da se ukaže prilika. Ali, da li vi možete da pronađete makar jednog jedinog poslanika iz vremena od 2008. do 2012. godine, narodnog poslanika tadašnje opozicije, da pronađete da je negde on van Srbije rekao da je Dragan Đilas lopov, da je Boris Tadić diktator, da je Vuk Jeremić izdajnik? Da li možete da pronađete nekog takvog poslanika? Ja vam tvrdim da ne.

Tadašnja opozicija, kojoj je pripadala i Srpska napredna stranka, nije ružne stvari pričala o svojim državnim funkcionerima, ma koliko te ružne stvari bile istinite. Istinito je da je Dragan Đilas bio najobičnija lopuža i da to hoće ponovo da bude. Istina je da je Tadić pobegao iz Srbije kada je Kosovo proglasilo nezavisnost. Istina je da je Vuk Jeremić izdajnik koji je postavio granicu između Srba i Srba, ovih koji žive u unutrašnjosti Srbije i onih Srba koji žive na teritorije naše autonomne pokrajine. Ali, nikome od poslanika nije padalo na pamet da van Srbije govore da su oni izdajnici.

Šta je uradio Đilas pre nekoliko dana? Pazite jednu od reakcija kada je rečeno ovde od predstavnika sadašnje vlasti – Srbija ima mnogo jači kokus u kongresu i senatu nego Đilas, nego što imaju albanski lobisti, kosovski lobisti, bošnjački lobisti. Oni postavljaju pitanje, Đilas preko svojih portala i medija postavlja sledeće pitanje – a odakle će to Srbija da plati? Da li ćemo da platimo iz budžeta, tj. parama svih građana Srbije, ili ćemo da platimo iz nekih crnih fondova?

Pazite, tu barabu nije sramota da tako nešto pita. Znači, jedna od najvećih lopuža u Srbiji pita da li ćemo mi da trošimo pare građana Srbije da zaštitimo državni interes. Pazite, lopuža najobičnija to pita. Najobičnija lopuža.

Samo moram nešto i da kažem. Kada se borite za nešto ispravno, ne treba vam novac. Kada se borite, recimo, i kažete da poštujete teritorijalni integritet Kine, kada se borite i kažite da poštujete teritorijalni integritet Španije, kada kažete da poštujete teritorijalni integritet Kipra, i da ne nabrajam dalje, za to vam ne treba novac. Ali, kada kažete da je Kosovo nezavisna država, na štetu svog saveznika iz dva svetska rata, e onda se to plaća, e onda to košta jer, jelte, neko ima neka svoja moralna načela kojih će da se odrekne za novac. I to je ta priča koja je u američkom kongresu. Ali hajde da postavimo pitanje ko to plaća. Plaća, u najvećem broju slučajeva, albanska mafija. Ako albanska mafija to plaća, kakav je to novac? Od prodaje droge, oružja, belog roblja.

Sada zamislite Dragana Đilasa, ide sa takvim ljudima da razgovara, da napišu pismo predsedniku SAD. Je l' to normalno? Pa to može samo čovek koji ne voli svoju zemlju, ne voli svoj narod i čovek koji mnogo više voli novac nego bilo šta drugo. Možemo mi zakone da donosimo o biocidima kakve god hoćemo, biocid za Dragana Đilasa samo su izbori, ali izbori na koje on ne sme da izađe, jer će stalno da moli nekog. Sada ne znam, proći će isto sa SAD kao što je prošao sa EU. Ne znam od koga će sledećeg da traži pomoć da ga dovede na vlast. Jedino da pronađe vanzemaljce. Ali, budite uvereni, ni oni neće da ga dovedu, ne žele ga ni oni u svom društvu, takve ljude svi izbegavaju i neće ih ni građani Srbije.

Dame i gospodo narodni poslanici, Zaštitnik građana svakako jeste ustavna kategorija i očigledno je da su se od ustanovljenja stvorili uslovi da donesemo novi, moderniji zakon o Zaštitniku građana, usklađivanju njegovog posla sa Ustavom Republike Srbije, poboljšanje njegove efikasnosti u radu, ali i povećanje njegove odgovornosti za svoj rad.

Naime, već unazad nekoliko godina postoji jedna tendencija da se tzv. nezavisni državni organi postave kao četvrta grana vlasti. I na nama narodnim poslanicima i svim članovima Vlade jeste da se borimo da se poštuje Ustav Republike Srbije koji kaže da postoje tri grane vlasti, a to su zakonodavna, sudska i izvršna, da se te tri grane vlasti međusobno dopunjuju i nikakva četvrta grana vlasti ne postoji po našem Ustavu.

Postoje nezavisni državni organi. Jedan od nezavisnih državnih organa jeste i Zaštitnik građana, DRI, Agencija za borbu protiv korupcije, Agencija za energetiku, da ne nabrajam dalje. Međutim, imali smo ovde situaciju u Narodnoj skupštini da se nosioci određenih javnih funkcija poistovećuju sa državnim organom i postupaju kao državni organ pred Narodnom skupštinom koji se otuđio potpuno od Narodne skupštine. Po Ustavu i po zakonu svi ti nezavisni državni organi podnose izveštaj o svom radu Narodnoj skupštini i za svoj rad odgovaraju Narodnoj skupštini.

Šta to u suštini znači? Narodna skupština ima više nadležnosti i jedna od nadležnosti jeste i nadzor nad radom i Vlade i organa državne uprave i ministarstava. Narodna skupština nema kapacitet da to radi sama, pa za javne finansije imamo DRI, za ljudska prava, prava građana, rad određenih organa državne uprave koji je vezan za kršenje ljudskih prava, sloboda itd. imamo Zaštitnika građana. Oni u suštini pomažu, odnosno za Narodnu skupštinu rade neki posao. Prilikom izbora Zaštitnika građana, mi kao narodni poslanici deo suvereniteta koji smo dobili od građana prenosimo na Zaštitnika građana.

Sve sam ovo rekao, jer smo u prethodnim godinama imali jako loše iskustvo baš sa nosiocem funkcije Zaštitnika građana, koji se poistovetio sa funkcijom, koji je pomislio da za svoj rad ne odgovara nikome, da je on iznad zakona, da je iznad Ustava, da ima pravo da radi šta god hoće, da Narodna skupština nije taj državni organ kome on odgovara za svoj rad.

Gospođa ministar je bila tada narodni poslanik i jako dobro zna o čemu govorim i nekako, već unazad mesecima, postavlja se jedno pitanje – da li, recimo, članovi porodice predsednika Republike Aleksandra Vučića jesu građani Republike Srbije i da li imaju pravo da uživaju punu zaštitu svih državnih organa Republike Srbije?

Mogu da kažem da, prvo, mi koji se bavimo politikom i koji se nalazimo na javnim funkcijama, je to bio naš izbor. Naš posao podrazumeva da moramo da imamo i stomak za razne niske udarce kojima ćemo biti izloženi, da li od naših političkih protivnika za koje neki smatraju da smo im mi neprijatelji, da li od suda javnosti itd, ali članovi naših porodica nisu izabrali i odlučili da budu političari i samim tim njihovu bezbednost, njihovo dostojanstvo, njihov duševni mir niko nema pravo da ugrožava.

Sada vidite to prvo izopštavanje iz pravnog sistema i zaštite državnih organa, članova porodice predsednika Republike Srbije Aleksandra Vučića započeo je baš Zaštitnik građana, prvo ozbiljnije, prvo vidljivije. Čini mi se da je to bilo 2014, 2015. godine kada je Zaštitnik građana došao do zaključka da su bubrezi Andreja Vučića napali pendreke jedne odmetnute grupe žandarma.

Kako to zaista izgleda? Bilo je o tome polemike ovde u Narodnoj skupštini, čak je jednom i tadašnji Zaštitnik građana Saša Janković rekao jednu rečenicu koju ja smatram vrhunskim bezobrazlukom, a to je otprilike glasilo ovako – da je Andrej Vučić od mene tražio pomoć i zaštitu ja bih mu pružio.

Ako pogledamo i Predlog zakona i važeći zakon po kome je postupao Saša Janković, Zaštitnik građana postupa po prijavi ili po sopstvenom saznanju i pokretanju postupka. Tadašnji Zaštitnik građana je smatrao da on nema obavezu da upotrebi sva zakonska ovlašćenja i zaštiti brata predsednika Republike, već je očekivao da to brat predsednika Republike traži od njega.

Uvek kada to spominjemo moramo da znamo i sledeću činjenicu, da građanin, pa bio to i brat predsednika Republike, nema pravo da upotrebi silu protiv državnog organa i da svakako nema srazmernu upotrebu sile u odnosu na palicu kojom raspolaže odmetnuti ili odmetnuti pripadnici žandarmerije.

Sada vidite dokle to ide dalje. Ne samo da nije pokrenuo taj postupak, već je počeo da pokreće postupak da mu se dostavi dokumentacija o disciplinskom postupku koje je sprovodilo Ministarstvo unutrašnjih poslova vezano za taj incident. To bi možda imalo nekog smisla da i tužilac nije pokrenuo krivični postupak. Od tog trenutka nijedan državni organ pred kojim se vodi postupak za koji je tužilac zvanično dostavio Zahtev za sprovođenje i prikupljanje obaveštenja nema pravo bez tužioca, saglasnosti tužioca bilo koji papir da da bilo kom drugom državnom organu, pa čak i Saši Jankoviću.

Oko toga ovde se u Narodnoj skupštini napravila čitava jedna kampanja koju su narodni poslanici koji su podržavali bivši režim napravili da je u pitanju diktatura, jer znate trebalo je prikazati jako uspešno da su bubrezi Andreja Vučića napali pendreke žandarma.

To je taj početak zbog koga su članovi porodice Aleksandra Vučića i dan danas izloženi. Ne treba meni kasnije i naknadna pamet Saše Jankovića da on kaže kako su ga na to terali strani ambasadori. Mene naknadna pamet ne interesuje. Mene interesuje zašto je to prihvatio, zašto je to radio, zašto je u tome učestvovao i koji je bio krajnji cilj? Ovde vidimo da je krajnji cilj bio da se ugrozi sigurnost predsednikove porodice i uništi ugled te iste porodice.

Idemo dalje. Nije to jedini, bilo ih je još mnogo. Samo da podsetim da je napadao i Ministarstvo odbrane za jedan tragičan incident, gde je opet tražio da mu se dostave određena dokumenta iako je tužilaštvo vodilo svoj postupak.

Koliko je meni poznato i po sadašnjem zakonu, a i po Predlogu ovog zakona piše da Zaštitnik građana nije ovlašćen da kontroliše rad Narodne skupštine, predsednika Republike, Vlade, Ustavnog suda, sudova i javnih tužilaštava. Imali smo čak i ovde jednu sednicu nadležnog radnog tela u Narodnoj skupštini gde je Saša Janković ubeđivao narodne poslanike da on ima pravo na dokumenta iz istrage bez saglasnosti tužioca koji vodi istražni postupak. Tako to izgleda, četvrta grana vlasti, ne ferma nikoga, ni Narodnu skupštinu, ni Vladu, ni Ustavni sud, ni sud, ni tužioca.

To je valjda ta Srbija za koju se borio Saša Janković i to su ta naša iskustva. Bilo ih je još ne samo od Saše Jankovića, ali ovo je bio najdrastičniji primer kako se zloupotrebljava javna funkcija da bi se na neki nademokratski nasilan način promenila izborna volja građana Republike Srbije.

Znao je Saša Janković da ne može da pobedi Aleksandra Vučića na izborima za predsednika, ali je hteo i godinama je radio na tome da satanizuje i Aleksandra Vučića i njegovu porodicu i SNS, da izazove tu kritičnu masu koja bi na nasilnim putem dovela na vlast ili da podsetim neke kolege koji su tada bili poslanici u Narodnoj skupštini – znate li šta je tražio Saša Janković kada je izgubio predsedničke izbore? Da ga SNS, odnosno Aleksandar Vučić predloži za mandatara za sastav nove Vlade. Dotle je to išlo.

Sada ja postavljam jedno drugo pitanje – gde su ti naši nezavisni organi koji su zaduženi za odbranu ljudskih prava i sloboda? Ne očekujem to od nevladinog sektora. Oni primaju pare sa zapada da bi radili na tome, satanizovali i porodicu predsednika i predsednika Srbije Aleksandra Vučića. Znam da i natpisi u novinama i nešto što se iznosi u javnost nije u nadležnosti određenih državnih organa koji se bave zaštitom ljudskih prava, ali zašto se ne oglašavaju, zašto ne osude, jer su se možda uplašili ili smatraju da nemaju obavezu pa ne treba to ni da rade?

Ne možete vi da štite ljudska prava i slobode građana do pola, nego ih ili štite ili ne štitite. To i jeste problem. Neka svaki Zaštitnik građana, ko god da bude bio izabran po ovom zakonu, ko god da bude bio u budućnosti, konačno to jednom shvati. Nema do pola. Ne radite vi taj posao da budete simpatični i da napadate državu, Vladu, Narodnu skupštinu i da vas narod zbog toga voli. Vi ste tu da štitite prava građana i onog iz najmanjeg i najudaljenijeg mesta u Srbiji, bilo kog građanina, bilo kog građanina na teritoriji grada Beograda, bilo kog građanina pa makar on bio i sin predsednika države. Nema do pola. Ili ili i ne samo Zaštitnik građana. Ima tu još funkcionera koji su zaduženi za određena prava, ravnopravnost i slobode itd. jer samo tako možemo da postignemo to da govor mržnje naiđe na osudu još većeg dela naše javnosti. Kada bude naišao na dovoljnu osudu naše javnosti onda će oni prestati.

Dokle toga ne bude mi uvek rizikujemo da se stvori neka kritična masa koja će da pomisli da ih je dovoljno pa da nam razvaljuje vrata Narodne skupštine, da upadaju u Narodnu skupštinu, da ponove 5. oktobar, da promene izbornu volju građana, da nasilno dođu na vlast.

To je jedini način da bivši režim dođe na vlast, da Đilas dođe na vlast, da Šolak dođe na vlast, Jeremić da dođe na vlast. Pa, izvinite gospodo nezavisni, zaboravite na četvrtu granu vlasti i konačno budite dovoljno hrabri da radite svoj posao za koji vas mi narodni poslanici biramo i nemojte do pola, ili ga radite ili ne radite, a onda podnesete ostavku ako nećete da ga radite.