Dame i gospodo poslanici, meni neke stvari tu baš i nisu najsrećnije i najjasnije. Kada kolega poslanik krene da čita naš Poslovnik, to je jedan mali Ustav Narodne skupštine, i ne pročita ceo član, pročita samo ono što odgovara, to je jako zabrinjavajuće. Takav kolega bi trebalo da se ovim poslom bavi na malo ozbiljniji način.
Nadležnost Odbora za finansije i nadležnosti Odbora za administrativno-budžetska pitanja, za ovaj drugi reguliše se članom 65. Taj član 65. je skoro na dve strane. Ali, kaže - Odbor obavlja i druge poslove u skladu sa zakonom i ovim Poslovnikom. To je očigledno nešto što moj kolega ne želi da pročita, zato što se ovde daje zakonski osnov zašto će to da radi Odbor za administrativno-budžetska pitanja. Niko nije prepisivao nikakve amandmane, a jako je zanimljiva tvrdnja da je ministar rekao da nije upoznat sa sadržinom zakona, ministar prosvete, i to je jako ozbiljan problem onda, problem ministra. Jer, svi koji su bili u Vladi, a i kolega koji je prvi ustao i govorio o ovom amandmanu, takođe je bio ministar u Vladi, zna da dobija sav materijal kada se Predlog zakona utvrdi i ide na sednicu Vlade, koji će da utvrdi kao svoj Predlog zakona.
Da li to ima ministar u Vladi koji ne čitaju, a glasaju, to je ozbiljan problem i o tome može da se pozabavi ova Narodna skupština i treba da se pozabavi sa tim, naravno.
Inače, amandman je podnet na inicijativu SNS u Odboru za finansije zato što smo želeli da sačuvamo dostojanstvo nezavisnih državnih organa bez obzira što verujem da bi i to radno telo u Vladi Republike Srbije potpuno korektno obavljalo poslove i davanje saglasnosti. Ipak je, malo ponižavajuće da oni koji treba da vrše kontrolu rada Vlade moraju da traže i mole za neku saglasnost koja im je predviđena ovim zakonom.
Bilo je čak pitanja – zašto je Narodna skupština izuzeta iz ovog zakona, odnosno ovim amandmanom. Odgovor je stvarno jednostavan i prost. Zamislite da sad narodnom poslaniku verifikujemo mandat narodnog poslanika i on se obrati Administrativnom odboru za zasnivanje radnog odnosa u Narodnoj skupštini i kolega, predsednik Administrativnog odbora napiše kolegi poslaniku – izvinite, mi smo zato da zasnujete radni odnos u Narodnoj skupštini, ali prvo moramo da pitamo Vladu Republike Srbije. Ili želite da to radi Odbor za finansije, ali onda treba da promenimo naziv Administrativnom odboru da to bude samo odbor za mandatno-imunitetska pitanja i ništa više da ne radi.
Ovaj posao davanja saglasnosti na prijem radnika, Administrativni odbor već radi. Već su njihove stručne službe osposobljene i pripremljene za tako nešto. Mi to nismo radili Odboru za finansije nikada. Jedini što je Odbor za finansije radio bio je izbor članova Komisije za sprovođenje konkursa za izbor članova Komisije za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki. Pošto sam bio član tog pododbora koji je sprovodio taj konkurs, znam na kakve smo sve probleme nailazili zato što je to nešto novo i što službe u samom odboru sa tim nisu bile upoznate, a sada tražite da taj isti naš odbor, zato što je predsednik tog odbora iz vladajuće većine, promenimo ili da se zamenimo ili nekog drugog da stavimo.
Još nešto, nemam ništa protiv ni kada DS podržava SNS, ali molim kolege iz DS da kada nešto hoće da zamene sa nama zamenjuju svoje sa nama, a ne da daju tuđe pod izgovorom najboljih namera.

Dame i gospodo narodni poslanici, stvarno cenim brigu podnosioca ovog amandmana, ali kada neko napiše jedan ovakav amandman i izađe sa pričom kako brine tobož o penzionerima, a pri tom je odgovoran kao član bivše Vlade šta se to dešavalo u tom periodu i sa penzionerima i sa zaposlenima, jer u strategiji svake normalne i zdrave privrede jeste da se penzije isplaćuju iz fonda koji se puni ne iz budžeta, nego se puni iz doprinosa koji uplaćuju zaposleni.
Onda, zašto te brige nije bilo kada je u periodu od 2008. do 2012. godine 400.000 ljudi izgubilo posao? Zašto tada nisu brinuli o penzionerima, a bogami i o onim ljudima koji su izgubili posao? Zašto tada nisu brinuli o inflaciji koja je bila čak i tri, četiri puta veća nego ove godine, 2013. godine? Zašto nisu brinuli kada smo imali konstantan pad bruto dohotka?
Sad tobože, evo, više kad ne moraju da brinu, nego ima nekog drugog koji je odgovorniji i savesniji u svom poslu, oni počinju da brinu. U našem narodu to se kaže – zakasnela pamet. Drugog izraza nema.
Predsedavajuću bih molio da malo smiri poslanike, jer ja ne mogu da se dovikujem, pa makar bili i poslanici SNS.

To je taj deo koji mene stvarno čudi.
Niko nije srećan zbog ovakvih mera koje Vlada donosi, ali hajde ovako, da neke stvari posmatramo realno, da ih sada ne donosimo, pitanje je da li bi mogli nešto da uradimo u 2014. godini za te naše penzionere, da li bi mogli da uradimo nešto za zaposlene u oblasti zdravstva i prosvete.
Sve međunarodne finansijske institucije koje imaju svoj interes u Republici Srbiji sada prate šta ova vlada radi. Vi to dobro znate. Da nema ovih mera, okrenuli bi nam leđa i ne bismo dobijali nikakve pozajmice da otplaćujemo tuđe dugove za novac koji je uziman, nemam ništa protiv što je uziman, nego zato što je rasipan. Sada te dugove vraćamo. Prinuđeni smo da stegnemo kaiš i zaposleni u javnom sektoru moraju da plaćaju poreze koje do sada nisu plaćali, pa ne vidim nijedan razlog za toliku brigu od onih koji su vodili ovu zemlju u periodu od 2008. do 2012. godine, ali ne u smislu prosperiteta i razvoja, nego u smislu propadanja, jednog laganog, finog propadanja, da se to maltene ne oseti.
Može sada neko da priča kako se ova vlada strahovito brzo zadužuje, ali neće da kaže da, recimo, Srbija nikada nije imala manju inflaciju nego ove godine. Neće da kaže da je najmanji spoljnotrgovinski deficit u 2013. godini otkad postoji Republika Srbija. To nećemo da kažemo, to ćemo da krijemo. To je sticaj okolnosti. To je nešto što su ovi koji su ministri imali sreće. Eto, potrefilo ih, a mi smo bili nesrećni, dok ste bili na vlasti. To tako izgleda. Stalno vam je nešto smetalo. Nijedan problem nije rešen.
Ove mere koje su predviđene u zakonu, u zakonu koji je donela Vlada Mirka Cvetkovića, zašto ta ista Vlada nije stvorila uslove da taj zakon bude ispoštovan? Zašto u budžetu za 2012. godinu 30. juna 2012. godine potrošen je i poslednji dinar zaduženja koje je bilo planirano za celu godinu?
Gospodo, možete vi iz bivšeg režima da pričate šta god hoćete. Mi stvarnost ne uvijamo u oblande. Ovo sad što se dešava je naša realnost. Nećemo da lažemo građane i smatramo da su ovi zakoni koji će da daju određene efekte štednje, određene investicije. Može to vama da se svidi ili ne, ali investicije koje će da ozdrave srpske finansije, koje će da smanje pritisak na javni sektor, na zapošljavanje. Posao Vlade jeste, kada se to stabilizuje, da stvori uslove da se primaju novi radnici van javnog sektora, nego u realnom i onda možemo da pričamo o povećavanju penzija.
Rekao sam jednom prilikom danas na početku današnjeg zasedanja, molio sam i gospodina ministra koji je sada ovde i svakog budućeg ministra koji bude dolazio da brani zakone, da zakone napišu u najgoroj mogućoj opciji, u najgorem mogućem scenariju, a ne kao ovi koji sada pričaju šta bi radili, a ne sećaju se šta su radili kada su napisali zakone koje niko nije mogao da sprovodi i kad su nas lagali da Srbija ide sigurnim putem u bolje sutra. Imali smo prilike da vidimo kako to izgleda njihovo bolje sutra.

Kada neko nešto priča prvo mora da zna da nikad u životu ništa nisam oduzeo, ni uzeo, a nisam ni lagao.
Ne volim te priče, a zaboravljamo jako blisku prošlost. Jako bliska prošlost kaže da u periodu od 2008. do 2012. godine 400.000 ljudi je ostalo bez radnog mesta. To pokazuje kolika je briga prethodne Vlade koju je predvodila DS. Zato ste izgubili izbore.
Priča oko penzija? Sada ste se setili da brinete o penzionerima? Nisu oni vaši i ne verujemo vam zato što ste dozvoljavali da se PIO fondovi prazne i sve više zadužuju da bi mogli da isplaćuju te penzije.
Nemojte da izbegavate odgovornost što nam je finansijski sistem potpuno razoren. Nemojte da izbegavate odgovornost što nam je privreda i realni sektor potpuno razbijen. Prihvatite taj deo svoje odgovornosti.
Kada objasnite odakle od 30% do 56% javnog duga, ko ga je napravio. Evo, mi prihvatamo odgovornost za naših 6%, ali za tih 26% molio bih kolegu da ustane i kaže čija je Vlada napravila to zaduženje, a ne da priča neke priče koje stvarno em što su neverovatne što izlaze iz njegovih usta, em što nema mogućnosti da se taj zakon sprovede u delo.

Dame i gospodo narodni poslanici, izgleda mi da se percepcija kod ljudi promeni jesu li na vlasti ili opoziciji, barem kod nekih. Kod nas iz SNS ta je percepcija uvek ista i ono što obećavamo, ispunjavamo onako kako možemo i znamo.
Slažem se da je ovih 2% jako nepopularna mera, ali bih samo da podsetim tog čuvenog finansijskog maga da je 2001. godine uveo porez na mleko, pa je uveo porez na meso, pa je uveo porez na hleb, pa je uveo porez na poljoprivredni repromaterijal, pa je tada dobio jedan čuveni nadimak. Tada mu nije padalo na pamet da su hleb, meso, mleko, socijalne kategorije, a od tad se to zvao porez na promet robe i usluga, pa je imao stopu 10% i 20%. Ovaj je bio malo smanjio na 5%, pa je kasnije podizao, a onda kada su im trebali glasovi ukinuo je taj porez, ali već je bilo kasno, izgubili su izbore. Finansijski mag koji je uveo porez na upotrebu, držanje i nošenje dobara. I automobile. Evo, i na „juga“. Znači, to je taj porez. Danas automobil nije više statusni simbol, nego deo normalnog civilizovanog društva, ali i na to je uvodio poreze. Onda je to ukinuo. Onda je došla nova Vlada. Ta nova vlada je sve te poreze vratila 2004. godine, i tako u krug.
Jedno pitanje se uvek postavlja – a šta se radilo sa tim novcem koji je dobijan od poreza? I niko, ko god je bio na vlasti, neće iskreno da kaže da smo dobro vladali ne biste morali da plaćate još 2%, nego ovi hoće narodu da oderu kožu s leđa.
U koju kategoriju spadaju lica koja su proteklih, od 2008. do 2012. godine izgubila posao? U koju njih kategoriju da svrstavamo? U koju kategoriju da svrstavamo zaposlene u preduzećima u restrukturiranju kojima raznorazne vlade za 12 godina nisu našle strateškog partnera? U koju kategoriju spadaju ti radnici koji su imali nesposobno rukovodstvo da bude na tržištu, kojima su prethodne vlade davale masne plate iz budžeta i poreza i 2% i 6% i 10% i 20%, dok radnici nisu radili ništa ne zato što su bezobrazni, nego zato što im njihov direktor nije našao posao? Sada imamo ovo što imamo.
Nije ovo najsrećnije rešenje, ali neka mi neko kaže šta je alternativa, šta bi drugo uradio? Da povećamo zaduženost? Koje troškove da smanjimo? Vi znate i sami da budžet Republike Srbije ima najmanja diskreciona prava u Evropi, da najveći deo budžeta ide na fiksne troškove, da ide na fondove. Više od pola ide na fondove zdravstvene zaštite i penzijskog osiguranja. Ono što preostane ide na plaćanje dugova koje su ranije čudotvorci napravili. Pa ono, šta preostane to je za Vladu. Ja vam kažem – lepo.
Molim vas, mi vaše rezultate nećemo da prisvajamo. Ne pada nam na pamet. To su najgori rezultati u istoriji Srbije. Milion nezaposlenih. Nemojte ni vi naše. Mi se ponosimo s tim što je dinar, koliko toliko, stabilizovan na tržištu. Ponosimo se s tim što je inflacija manja od 4%, što je pre godinu i po dana bila utopija. Ponosni smo na to što smo smanjili stopu kriminaliteta u društvu uopšte, a pogotovo u javnim ustanovama. Ponosni smo i na to što će lopuže koje su krale iz robnih rezervi, a svi su ćutali, konačno da odgovaraju pred zakonom. Niko se tad nije pobunio što se to dešava, zato što je ovo društvo sistematski uništavano. Niko sad više nije kriv što iz budžeta moramo da platimo sudije koje su…
(Predsedavajuća: Istrošeno vreme poslaničke grupe.)
… Ja govorim o amandmanu. Ne sekirajte se, mi iz SNS imamo dovoljno vremena, a nekima drugima vreme brzo protiče i ističe. Šta da radimo.
Niko se nije bunio tada zašto se iz budžeta plaćaju sudije koje ne sude, a ne sude zato što…
(Predsedavajuća: Gospodine Arsiću, isteklo je vreme poslaničke grupe.)
Mogu da pričam od vremena poslaničke grupe.
(Predsedavajuća: Potrošeno je vreme poslaničke grupe, sve vreme pokušavam to da vam kažem.)
Potrošeno je vreme?
Po amandmanu i završavam. Znači, nije taj problem šta je sa 2%, nego je problem kako da se napravi šteta koju je Vlada Mirka Cvetkovića napravila.

Dame i gospodo narodni poslanici, mi možda jesmo bili najsiromašniji narod 2001. godine, ali pitam - kakav smo sada narod kada ste prodali industriju, kada ste izvršili privatizaciju? Kakav smo sada narod? Jesmo li nešto bogatiji? Ne, nego su neki oko vas bogatiji, a ne građani, nego su bez posla. Imali su makar nadu da mogu da rade i to ste im uzeli.
Ponosni smo, jeste, zaustavili smo dalje propadanje naroda, da ne bude još siromašniji. Ponosni smo zato što smo zaustavili povećanje nezaposlenosti. Ponosni smo zato što smo zaustavili inflaciju. Ponosni smo zato što smo zaustavili pad bruto proizvoda. O čemu pričate? Posle pet godina prvi put je pozitivan. To je za vas neuspeh? Prodali ste 4,5 milijardi evra iz deviznih rezervi. Evro vam je skočio za 50%. Da li vam je to uspeh? Jeste li na to ponosni? Nemojte da zamenjujete teze.
Kao što rekoh, mi svoj krst nosimo. Ponesite i vi vaš konačno.

Ukoliko narodni poslanik želi da govori i reklamira povredu Poslovnika, onda neka se zadrži na reklamiranju člana na koji se odnosi, a to je – narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine ako smatra da nije u skladu sa ovim odredbama Poslovnika, učinjeno na sednici itd, da ne nabrajam dalje.
Evo, prihvatam da smo mi iz SNS prekršili Poslovnik, ali ako pričamo o porezu na dodatu vrednost i spominjemo agenciju…

Samo kažem, spominjemo agencije kao što je taj reklamator Poslovnika uradio, a zaboravio je da je njegov predsednik Vlade potpisao agenciju za osnivanje agencije.

Dame i gospodo narodni poslanici, delim mišljenje ministra kada je u pitanju ovaj amandman, zato što nije dovoljno samo dozvoliti jednim zakonom, već i tu materiju standardizovati u smislu koje vrste takvog oružja mogu da se koriste, s jedne strane.
S druge strane, pošto se već o tome vodi određena debata, a bili smo svedoci ranijih godina da je policija često iz nehata imala prekomernu upotrebu sile sa smrtnim ishodom i da je gubitak jednog života svakako nešto što je najtragičnije što može da snađe jedno društvo, zato što naši policajci rade, pogotovo koji rade u tim interventnim ili specijalnim jedinicama, pod jednim velikim pritiskom i svesni su da i njihova greška može da bude tragična i za onu drugu stranu, kao i za njih same. Ipak su tu u pitanju ljudi koji su spremni da brane svoj život, pored bezbednosti građana, tako da smo imali te nemile događaje.
Međutim, kada su u pitanju ovakva sredstva jednog zdravog čoveka, ona ne mogu da nanesu neke trajne i ozbiljne posledice. Nema tu čak, ja mislim, ni lečenja. Tako da, dobro razmislite o tome kada budete to uređivali zakonom, da se ipak dozvoli jedan vid takvog sredstva, jer čak i ako bude prekomerne upotrebe sile posledice snosi samo onaj ko je upotrebio to sredstvo i trenutno posledicu onaj na kome je upotrebljeno, koji može da uspostavi odštetni zahtev. Međutim, čak i ako dođe do ranjavanja vatrenim oružjem, proces lečenja može da bude i dug i skup za državu, a pitanje je i da li će biti potpuno uspešan.
Tako da, u ovom trenutku mislim da ovaj amandman ne treba prihvatiti, ali da treba u nekoj budućnosti razmišljati da se ova materija reši zakonom, pa i pored pripadnika MUP-a da i ova druga lica koja se bave obezbeđenjem imaju pravo na korišćenje i nošenje takve vrste oružja.

Gospodine predsedavajući, zato što po članu 104. Poslovnika ukoliko se narodni poslanik uvredljivo izrazi ili pogrešno protumači izlaganje ima pravo da govori poslanik koji je prozvan, ima pravo da govori šef poslaničkog kluba ukoliko to želi, a ovde ja bio, znači reči i spominjao se Zakon o javnim nabavkama, pa pošto sam ja bio ovlašćeni predstavnik predlagača po Zakonu o javnim nabavkama koji je mnogima ovde trn u oku, i da je taj zakon odnosno posredno ja stavljen u kontekst da zbog Zakona o javnim nabavkama, medicinske ustanove ne mogu da leće decu.
Ako je već tako, onda kada je zakon u pitanju, a mi donosimo zakone, ako se neki zakon ne poštuje, ili ako neko ne ume da ga poštuje, nije kriv zakon nego onaj koji ga sprovodi. Svaki put kada neko napadne Zakon o javnim nabavkama o kome su se izjasnili i Evropska komisija i Međunarodni monetarni fond, i Svetska banka i druge međunarodne finansijske institucije, koje su rekle da je zakon dobar, onda kada ga napadne postavljam pitanje – da li to radi u svrhu političke promocije svoje stranke ili u svrhu korupcionara, afera i onih koji nude mito da bi se neka njihova roba ili usluga uzela od građana Srbije?

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, nisam planirao da se po ovim tačkama dnevnog reda javljam, ali jednostavno parlament je barem u jednom delu ispunio svoju svrhu, a to je da se ovde ipak vodi politika, sukob političkih programa, sukob različitih viđenja nekih stvari i to je nešto što je sasvim normalno u životu jednog parlamenta. Da li ćemo to da zovemo politizacijom, strančarenjem, potpuno je nebitno, a svaki narodni poslanik ima pravo da se izražava onako kako smatra da je najbolje i onakvu poruku da pošalje za koju smatra da je najbolja prema biračkom telu. To je jedna od uloga parlamenta.
Ona druga uloga, primarna, jeste donošenje zakona, pa se to nekako uklopi da bude zajedno.
Ono što je na mene najviše uticalo da se javim po ovim tačkama dnevnog reda jeste neviđena hrabrost kolega narodnih poslanika pripadnika bivšeg režima. Stvarno moram da im odam priznanje na jednoj ogromnoj hrabrosti za neke reči koje su rekli, a pri tom se nisu okrenuli iza sebe. Ne zato što im iza preti neka opasnost, nego da pogledaju šta su iza sebe ostavili.
Kad neko spominje tartuf, samo mogu da kažem da je valjda u čekanju u redu za neko mesto u nekom restoranu, zbog kašnjenja u realizaciji kredita Evropske banke za obnovu i razvoj od 200 miliona evra, da su plaćeni penali dva miliona evra u periodu od 2009. do 2012. godine Evropskoj banci za obnovu i razvoj i da sam na mestu vlasnika, učesnika, deoničara Evropske banke za obnovu i razvoj, ja bih najviše voleo tog direktora koji nije sproveo javni tender, jer mu nisam dao ni dinar a uzeo sam mu dva miliona evra. Čista zarada – gde si bio – nigde, šta si radio – ništa, ali dva miliona evra u džepu.
Pričalo se o tome da li je nešto kompatibilno. Hajde neka mi neko objasni kompatibilnost između drumskih vozila i šinskih vozila kada su u pitanju železnice. Kako to da su drumska vozila u „Železnicama“ Srbije godišnje trošila 700 hiljada evra? Govorim o automobilima, ali ne o „Jugu, „Fijatu“, drugi automobili.
Neko će da kaže kada su u pitanju ovi remonti pruga – a šta je to što je sprečavalo da se remont uradi? Dobijamo odgovor – nije bilo para. Ali je bilo para za službene automobile, ali je bilo para za korporacijske kartice. A ja ću da vam kažem šta je korporacijska kartica – najobičnija platna kartica koja se vodi na „Železnice“ Srbije, pa uđeš-izađeš. Tako je to bilo. I to je bilo malo, nego su morali da se dele i telefoni koji su napravili gubitak od 40 miliona dinara. Šta je to za „Železnice“ Srbije? To će da plate građani iz budžeta Republike Srbije. I to je onda bilo malo, kad budžet više nije mogao da izdrži, onda se gorivo plaćalo kešom, pa kad više ni to nije moglo jer više niko nije kupovao karte, onda se točilo gorivo na železničkim pumpama, što dokazuje da su putnički automobili kompatibilni sa vozovima zato što koriste isto dizel gorivo. Da nije ozbiljno, bilo bi smešno, da nije tragično. Dotle smo dovodili našu „Železnicu“.
Neću sada da pričamo o nekim drugim stvarima koje su se dešavale u „Železnici“ Srbije. Ako je toliko sporan taj doručak u „Franšu“, neka ga direktori plate iz svog džepa, nemam ništa protiv. Ali, imam jedan utisak da je prethodni režim imao mišljenje da im železnica i ne treba, da je železnica nešto što je suvišno, što puno košta. Valjda im je bila misao kojom su se rukovodili da fabrike više ne rade, da ljudi više ne putuju. Rukovodili su se strategijom da će valjda svi iz Srbije da se isele, da će ostati samo tajkuni sa poslugom koja im je neophodna, da kažu da imaju privatnu državu, dok će ostatak građana verovatno da budu lažni azilanti u nekoj od zemalja EU. Ako je to bila strategija, onda mi je jasno zašto su ovakvi poslovni potezi vučeni.
Svi pričamo o železnicama kao nečemu što ne treba možda da se razvija jer od toga nema velike koristi, ima samo troška. Da li u strategiji, čuli smo od jednog od kolega, recimo Austrija, koju ja smatram za ozbiljnu zemlju, koja daje za svoju železnicu iz svog budžeta 4,5 milijarde evra. Da li su to Austrijanci zaostali, ne znaju šta rade ili vode računa o nečemu drugom, a to je da je železnički transport posle vodenog transporta najjeftiniji transport i da sa železničkim transportom koji je u stanju da prihvati izazove kurentnost domaće robe na tržištu mnogo veća. Ja mislim da je odnos četiri ili pet puta prema jedan u korist železničkog saobraćaja, da je jeftiniji kada se prevozi roba nego kamionski?
Kada mi neko kaže - četiri miliona tona svega; pa jeste, četiri miliona tona svega zato što u Srbiji više ništa ne radi, zato što neko misli da treba da ostanemo na četiri miliona tona svakojake robe. Ne trebamo ni da ulažemo, mislim da treba da ulažemo, ne da bude četiri miliona tona, nego 12, 13 ,14, 15, 20 miliona tona.
To je razlika u konceptima između SNS i pripadnika bivšeg režima. Mi hoćemo da se ide napred, a onaj ko mora da se stalno okreće nazad neka vidi šta je uradio od ove Srbije kada su se završili izbori 2012. godine. Ovo vam ne pričam više ni kao političar nego kao običan čovek, koliko je ljudi ostalo bez posla, kakva je privreda, kolika ke zaduženost. Godine će trebati da se samo šteta popravi, ne pričamo o napretku, pa onda da se krene u napredak.
Kad spominjete budžet pogledajte na rashodnoj strani budžeta koliki je iznos otplata kredita koji su podizani u periodu od 2008. do 2012. godine, videćete da je to 65% našeg deficita, pa izračunajte za te četiri godine koliko ste deficita napravili za putničke automobile, za telefonske kartice, za platne kartice, za gorivo na pumpama, pa onda možemo da razgovaramo o tartufima i doručku u „Franšu“.

Dame i gospodo narodni poslanici, članovi Vlade, mnogo je diskusije bilo danas oko Predloga zakona o robnim rezervama, možda je i neka teška reč rečena. Potpuno se slažem sa kolegama narodnim poslanicima koji tvrde da je ovu zakonsku materiju trebalo još ranije staviti u proceduru i rad robnih rezervi regulisati zakonom koji je dorastao situaciji u kojoj se danas država nalazi.
Možda nekome ovo danas neće da se svidi, ali moram da kažem da mi u proteklom periodu nismo ni imali robne rezerve zato što po definiciji robnih rezervi one služe kada dođe do elementarnih nepogoda, ratne opasnosti i velikih poremećaja na tržištu. Baš me interesuje kad su to naše robne rezerve u poslednjih 15-ak godina intervenisale kada dođe do velikih poremećaja na tržištu.
Pogotovo kada su u pitanju poljoprivredni proizvodi koji su strateški. O energentima ne bih želeo da pričam zato što je stvar nadležnih ministarstva i tu možda i postoji neke tržišne utakmice ali nije vezana za druge delatnosti ali životne namirnice i te kako jesu.
Mi smo nedavno imali, recimo, blokade puteva zbog otkupne cene suncokreta. Potrajale su dugo i želja je ove Vlade, nadležnog ministra da sve se upodobi liberalnim uslovima na tržištu. Sada, postavljam jedno drugo pitanje – imamo li mi te liberalne uslove na tržištu? Ili imamo kartelsko monopolska udruženja koja regulišu sve što se dešava u Srbiji. Mogu da kažem da imamo ovo drugo.
Znamo svi kada je elementarna nepogoda, znamo svi kada je ratno stanje, ali ne može niko da me ubedi da razlika u ceni žive stoke u februaru i oktobru bude 40% i da to nije ozbiljan poremećaj na tržištu, a bude tako. Niko ne može da me ubedi da ozbiljan poremećaj na tržištu nije kada je razlika u otkupnoj ceni pšenice u julu ili u decembru, januaru po 40% veća. Razlika. Ko na tome zarađuje? Karteli. Zašto? Pa nemamo tržišnu utakmicu. Nemamo ko će da se bori da otkupi poljoprivredni proizvod ili nešto drugo, nego imamo jednu masu, najviše mangupa koji na ovome zarađuju novac.
Da stvar bude još gora, do sada sa robnim rezervama i njihovim zalihama se trgovalo da bi se kasnije ta ista roba zamenila kada su uslovi na tržištu bili povoljniji za onoga ko otkupljuje poljoprivredni proizvod. Zato smo imali taj čuveni manjak u robnim rezervama koji se pojavio. Ne verujem da su oni baš hteli da pokradu, bilo bi to očigledno, ali da su hteli mnogo para da zarade, sa parama koji obezbeđuju građani Srbije, to je činjenica. I to ne može niko da porekne. Tu su naše robne rezerve dokazale da u postojećoj zakonskoj regulativi nisu dorasle trenutnoj situaciji na tržištu.
Ako se već zalažemo za liberalni kapitalizam i tržište, voleo bih da mi neko pokaže nekog ekonomskog eksperta ili stručnjaka kako on planira dugoročno da pravi razvoj svog preduzeća kada ima oscilaciju u tržištu od 40% u nabavci sirovine. Možda bi to i mogao da isplanira ali još nije dovoljno pametan da proceni hoće li imati dovoljno sirovine zbog takvih uslova na tržištu.
Srbija je poljoprivredna zemlja i cela Vlada treba da se organizuje na taj način da stvori normalne uslove za razvoj poljoprivrede, a uslovi su bili ovakvi da je poljoprivredni proizvođač gubio. Baziraću se najviše na stočarstvu jer to je najviši oblik poljoprivredne proizvodnje, a mesna industrija je najviši oblik poljoprivredno-prehrambene industrije. Imali smo situaciju da je poljoprivredni proizvođač, farmer, gubio januara, februara, marta, aprila, maja meseca, često juna, zato što nije mogao da pokrije troškove proizvodnje ili uzgoja zato što su u tom trenutku sirovine bile skupe, a njegova stoka jeftina. Potrošač je gubio u avgustu, septembru, oktobru, novembru – zato što je meso bilo skupo. Ko je zarađivao? Kako se štitio standard građana? To su problemi zašto danas imamo poljoprivrednu proizvodnju, barem kada je stočarstvo u pitanju, na nivou iz 1912, 1913. ili 1914. godine.
Hoćemo li da pričamo o tome kako je uklonjena konkurencija koja je trebalo da učestvuje u tom liberalnom tržištu? Preko zakonskih regulativa, gde su zakoni bili selektivno primenjivani, pogotovo 2008, 2009. i 2010. godine. Čini mi se da je tada neki direktor Uprave za veterinu bio gospodin Mićević, bivši kolega, koji je zatvarao samo klanice koje nisu u nekom sistemu, a koje su zapošljavale po 400 ljudi.
Mi iz SNS smatramo da će se ovim zakonom neka loša praksa prekinuti, kao i neki loši podzakonski akti da prestanu da postoje, da neko prestane da zarađuje na robnim rezervama. Jer, samo stabilizacija na tržištu može da bude dovoljan motiv robnim rezervama da im ne treba ni dinar iz budžeta da sačuvaju privredu, da sačuvaju životni standard građana i stvore stabilne uslove na tržištu da može da se razvija privreda i da to državu ne košta ni dinara, čak šta-više, da malo zaradi. To je neko naše viđenje kako treba upravljati robnim rezervama.
Smatramo da ovaj zakon daje te mogućnosti, za razliku od prethodnih i zato ćemo u Danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče Vlade, mogu da kažem da je ova materija koja se tiče fizičko-tehničkog obezbeđenja i Predlog zakona o detektivskoj delatnosti davno trebali da se nađu na sednici Narodne skupštine Republike Srbije. Time bismo mnoge nedoumice koje su se kroz mnoge od onih koji se bave ovim delatnostima javile rešili, kao i kod pripadnika MUP-a.
Danas smo svedoci da i pored toga što nema zakonske regulative, mnogi obavljaju ove delatnosti. Niko ne zna pod kakvim uslovima i da li je to možda regulisano nekim podzakonskim aktom MUP-a? Danas možete da vidite na ulicama i automobile koji su sa rotacijom, doduše ne plavo-crvenom nego neke druge boje i na njima piše oznaka da je u pitanju neka vrsta obezbeđenja, ali zakonske regulative nema. Isto tako, možete da vidite i da se mnogi pod formom da obavljaju posao obezbeđenja šetaju naoružani i da to oružje čak i ne kriju.
Imam jednu nedoumicu koju ovaj zakon na svu sreću rešava. Davne 2001. godine uveden je Zakon o upotrebi, držanju i nošenju dobara, pa se, između ostalog, naplaćivao porez i na oružje, pa su navodili na kakvo se oružje odnosi, da li su u pitanju pištolji, lovačke puške, itd. Jedna od stavki je bila i da se porez plaća na automatsko oružje. Stalno sam tražio amandmanima da se to izbriše, jer po Zakonu o oružju i municiji automatsko oružje mogu da imaju samo pripadnici vojske i policije, a tim zakonom su takođe bili oslobođeni plaćanja tog poreza. Tadašnji ministar mi je rekao da automatsko oružje imaju agencije koje se bave fizičko-tehničkim obezbeđenjem. Možete da zamislite situaciju – ako nema zakonske regulative, ako nema ograničenja koje zakon postavlja, neko pod formom fizičko-tehničkog obezbeđenja i te delatnosti može da ima malu privatnu vojsku, naoružanu istim onim oružjem koje ima i vojska i policija.
Dobro je što se ovde u Predlogu zakona konačno to reguliše, da može da bude korišćeno samo pištoljsko oružje, određeni kalibar, 9 mm, samo bih voleo pošto je to jako zastupljen kalibar, ima više vrsta zrna, da se reši pitanje koje zrno sme da se nalazi u tom oružju, zato što su mnoga legalna, ali mnoga prave i velike povrede, nesrazmerno upotrebi sile. Znači, da to bude ista municija koju koriste pripadnici Ministarstva odbrane.
Možda je trebalo regulisati kada su u pitanju njihova vozila da je potrebna i saglasnost Ministarstva na izgled vozila, da ne dolazimo u situaciju da građanin bude doveden u zabludu da je reč o pripadniku policije ili neke druge državne formacije.
Jedan deo mene jako čudi, a to je da osim obezbeđenja objekata, to su najčešće portiri koji obezbeđuju neke objekte kao što su opštine, manje pošte, manje fabrike i sl, imamo i objekte koji su mnogo više od komercijalne delatnosti, a to su objekti koji su banke i koji su najosetljiviji u današnjim vremenima. Ono što me najviše čudi jeste da je pratnja novca koju je u nekom ranijem periodu radilo Ministarstvo unutrašnjih poslova i koju plaćaju poslovne banke potpuno prešla u privatne svrhe, i to bez ikakve zakonske regulative. Reč je o poslu koji se naplaćuje, i to ne malo.
Ne bih da spominjem, ali imam pravo da sumnjam da su u nekom ranijem periodu neki drugi ministri davali taj svoj posao jako bliskim prijateljima i da je tu policija ostala kratkih rukava. Ne može niko da me ubedi da policija nije dorasla tom zadatku i u fizičko-tehničkom smislu i u svakom drugom smislu.
Ono što je jako važno, ono što je neki moj kolega ovde i pročitao, da je napadnuto vozilo za prenos novca, sasvim je drugačija priča i situacija kada taj koji se reši na takav jedan korak zna da ispred sebe ima policajca koji ima pravo na veću upotrebu sile nego pripadnik fizičko-tehničkog obezbeđenja i to služi kao motiv za odvraćanje. Međutim, zbog ranijih propusta to tržište je potpuno prepušteno privatnim licima, protiv kojih nemam ništa protiv da se time bave, i treba da se bave, i treba da postoji određena konkurencija, ali, smatram i da zbog položaja pripadnika Ministarstva unutrašnjih poslova i položaja samog ministarstva od hroničnog nedostatka novca, ovaj posao je mogla da obavlja i policija, naravno, na tržištu, po tržišnim uslovima i da na taj način obezbedi dodatne prihode za svoje funkcionisanje.
Sada imamo agencije koje su često do sada angažovale radnike na ugovor o delu, gde se mnogo naplaćivalo ali se tim istim licima koja su bila u pratnji, odnosno u nekoj vrsti radnog odnosa, isplaćivala najmanja moguća zarada, tzv. minimalac.
Srpska napredna stranka će u Danu za glasanje podržati ovaj predlog zakona, najviše stoga što ovaj zakon sprečava da neko ima privatnu vojsku sa naoružanjem koje je zabranjeno zakonom i što će konačno i prava zaposlenih i u detektivskoj delatnosti i u fizičko-tehničkom obezbeđenju da budu regulisana dok obavljaju taj posao, a ne da budu prepušteni zakonskoj regulativi koja je za ovakve situacije i slučajeve prilično zastarela.

Spomenuo je narodne poslanike u negativnom smislu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedavajući, prekršen je član 104. stav 2. Poslovnika o radu Narodne skupštine zato što je prethodni govornik u svom izlaganju prilikom rasprave u načelu Zakona o budžetu za 2014. godinu izrekao sledeće stvari – da narodni poslanici koji podržavaju Vladu RS ne žele da učestvuju i nisu hteli da učestvuju u radu odbora i da je njihov predlog bio kao opozicione stranke da sačuvaju profesore kojima bi od 1. januara prestao radni odnos na njihovim univerzitetima, osim ako nisu zaposleni na neodređeno vreme.
Članom 104. je predviđeno – ako se uvredljivi izrazi odnose na poslaničku grupu, odnosno političku stranku čiji narodni poslanici pripadaju toj poslaničkoj grupi. Ako vi smatrate da nije uvredljivo za narodne poslanike SNS da neko ko kaže da nisu hteli da učestvuju u radu odbora i da je njihovim neučešćem bilo ugroženo pravo profesora da predaju na univerzitetima posle 1. januara, ne znam šta je veća uvreda.
Znači, narodni poslanici svako učestvuju u radu odbora i imaju svoje mesto. Ne želim o tome da polemišem sa vama, ali to je izrečeno na taj način da kao da narodni poslanici SNS ne shvataju posao narodnog poslanika dovoljno obavezno i po tom osnovu sam tražio pravo na repliku.
Molim vas da mi to pravo omogućite. Stenografski možete da vodite da je to stvarno izrečeno.