Dame i gospodo narodni poslanici, evo danas imamo priliku da raspravljamo o jednom zakonu koji se tiče naših građana zaduženih u švajcarskim francima, o navodno zlim bankama koje su strane i o tome kako će iz budžeta Republike Srbije da bude pokriven jedan deo gubitka koji nastaje donošenjem jednog ovakvog zakona.
Uopšte kad počnemo da diskutujemo o ovom problemu moramo da se pozabavimo uzrocima i razlozima zbog čega smo danas u jednoj ovakvoj situaciji. Meni je zaista žao što, posle godina koje su predstavnici bivšeg režima lili krokodilske suze nad građanima koji su podigli kredite indeksirane u švajcarskom franku, sada nisu tu. Možda bi bilo dobro da neke stvari čuju, a možda i svesno beže odavde da se njihova odgovornost ne bi prepoznala u diskusijama, ne politička odgovornost, nego odgovornost druge prirode.
Ovaj cenjeni kolega iz LDP kaže – ne treba spominjati bivši režim. Treba, jer ovaj problem, kao i mnogi drugi, nastao je za vreme vlasti bivšeg režima. Ovo sada što plaća gubitke, koji nastaju donošenjem ovih zakona, plaća se iz budžeta Republike Srbije i svakako jeste uzrok koji je pravila jedna bivša vlast i jedan bivši režim.
Kako smo došli do ovog problema? Prvo, nije postojala adekvatna pravna regulativa za ovakve kredite koja bi štitila i banke i korisnike kredita. U jednoj takvoj situaciji za koju je uvek kriva država, ne može banka, banka koristi samo mogućnosti koje joj daje država, a posle ćemo doći i do razloga zašto je država davala te mogućnosti bankama, i zbog nesavršenosti tog našeg pravnog sistema imamo sada ugovore koji prave određenu štetu i građanima, i bankama, i državi. Kako je to u suštini nedostajalo?
Nemojte da me neko ubeđuje da ovde nije bilo prevarnih radnji od strane banaka. Prvo, tadašnjom odlukom NBS vaša rata za kredit, koji je stambeni, može da iznosi samo 1/3 zarade koju imate. Tačno tako, 1/3 zarade koju imate kada su nastajali ovi krediti. Ako građanin hoće da aplicira za kredit u evrima zbog više kamatne stope, njegova rata kredita je prelazila onih 30% i bio je od te iste banke odbijan. Onda je na jedan prilično prevaran način od te iste banke ponuđen kredit u švajcarskim francima za koje građani nisu do tad ni znali da postoje.
Znači, nije ovde u pitanju, bilo je i toga da je neko imao kalkulaciju da prođe jeftinije, ali većina kreditno nije bila sposobna da podigne kredit koji im je bio potreban u evrima.
Kako su dalje banke pravile prevarne radnje? Prva stvar je bila promenljiva kamatna stopa i neko će da kaže – što si potpisao? Zato što je, kada se informisao o kreditu, klijentu bila obećavana manja kamatna stopa i da je sad u ovom trenutku ona visoka, inače će u budućem periodu biti još manja. Tako je to bilo. Kad neko kaže – pa, i mi sad nudimo neke promenljive kamatne stope, da, ali jedan fiksni deo koji ne može da se promeni i promenljivi deo koji se odnosi na okolnosti na koje ne mogu da utiču ni banka, ni ugovarač, odnosno klijent banke, zavisi od Evropske centralne banke.
Šta smo dalje imali kao posledicu? Po tadašnjem Zakonu o deviznom poslovanju, valutna klauzula, da li je dozvoljena ili nije, o tome je dao mišljenje Vrhovni kasacioni sud i neću u to da ulazim, ali znam jednu drugu okolnost. Građani su mogli da podignu kredite u devizama, ne sa valutnom klauzulom, nego u devizama i danas taj problem ne bi imali. Da li smo se svi složili ili barem većina kolega poslanika da povlačenje banaka u švajcarskom franku nije bilo ni približno, koje su banke povlačile kao izvore finansiranja, onoj cifri u kojoj su bili zaduživani građani? Znači, nije ni mogla da da taj kredit.
Zašto je korišćena valutna klauzula? Valutna klauzula je korišćena za još jedan vid ekstra profita, to se zove špekulativna radnja ili zelenašenje, a to je da je građanima kredit odobravan sa deviznom klauzulom po nižem kursu, a kada se vraćao kredit po višem kursu i banka je, osim kreditnog posla, silom prilika, prema klijentu primenjivala i menjački posao i tu stvarala određen ekstra profit. Sada sam se bavio pravnim uzrocima i uzrocima koji su vezani za unutrašnju situaciju.
Ali, hajde da pogledamo i neke druge uzroke zašto su se banke rešavale na ovakav jedan vid kredita. Ne može niko da me ubedi da banke nisu znale za nastupajuću svetsku ekonomsku krizu 2005. godine ili 2006. godine. Niko ne može da me ubedi. Niko ne može da me ubedi da u tom istom periodu iste te banke nisu znale da je grčki dug neodrživ i kada je kriza nastupila, prvo svetska ekonomska kriza 2008. godine, grčka kriza 2010. godine, na vrhuncu 2011. godine, tada nastaje problem sa švajcarskim frankom.
Imate više načina da zaštitite kapital. Jedan od načina je da vlasnici kapitala kupuju zlato. Međutim, zlato i resursi su ograničeni. Nema ga u neograničenim količinama. Američke banke su rešile da jedan deo kapitala osiguraju nekretninama, što je samo pojačalo svetsku ekonomsku krizu i njene posledice. Postoje i tzv. sigurne valute. Sigurne valute su, između ostalog, švajcarski franak, kuvajtski dinar i švedska kruna. Da bi zaštitile svoj kapital, jer ako dolazi do svetske ekonomske krize očekivao se pad i dolara i evra, a evra još izraženije zbog grčkog duga, banke su pribegavale da se njihov kapital zaštiti kreditima koji su indeksirani u švajcarskom franku.
Koliko mi to možemo da zamerimo bankama? Realno vrlo malo, zato što je to država dozvolila i tu nastaje problem. Da li je bilo prepreka da NBS i 2005, 2006, 2007. 2008. godine, kaže da su ti krediti zabranjeni i da ne mogu više da se zaključuju takvi ugovori sa građanima, nego je to uradila tek 2011. godine?
Sada dolazimo do suštine problema, kada spominjemo bivši režim, kada spominjemo bivšu vlast, kada spominjemo tzv. zle strane banke. Jeste da oni koji su osnivači tih banaka nisu iz Srbije, ali postavljam jedno pitanje – ko je vodio te banke u Srbiji? Nijedan moj kolega, niko se nije setio vojvode od „Merdijan banke“, bivši ministar finansija, čini mi se da je bio i za evropske integracije, čuveni vojvoda od „Merdijan banke“. Koleginica Nataša Jovanović i ja smo mu dali ime kada je bio ministar finansija nadimak Boža derikoža. Inače, imenom i prezimenom Božidar Đelić. Zvali su ga još i Miki Maus, ali neću to da spominjem.
Sada dolazimo do toga da ja moram da postavim jedno pitanje – da li vam je poznato koliku je vojvoda od „Merdijan banke“ dobio nagradu od tih banaka za kredite u indeksirane u švajcarskom franku? Priča se o 10 miliona, ali evra. To je ono što znamo. Imamo mnogo toga što ne znamo. Ne znam koliko je dobio Šoškić. Ne znam koliko su svi oni dobili kada su vodili strane zle banke u Srbiji, a svi koji ih vode su iz Srbije i sve debelo i masno naplaćuju između ostalog i od ovih građana koji su imali kredite indeksirane u švajcarskim francima.
Možemo da pričamo o tome - da li je bilo u skladu sa zakonom? Ja lično smatram, ali to je moje mišljenje, da nije, ali sam siguran da nije bilo moralno da učestvuju u vladi, da budu uz vlast, i da vode banke i prave zakonsku regulativu da banke stvaraju ekstra profit, a da oni deo tog ekstra profita trapaju sebi u džep. Zbog stepena poverljivosti tih informacija verujem da nikada nećemo saznati zaista koliko su oni uzimali od tih banaka kao nagrdu za jedan zločin prema svojim građanima. Tu nastaje problem.
Neki od mojih kolega kažu – pa dobro, hajde da donesemo zakon pa ćemo to da pretvorimo u dinare, pa ćemo da im računamo dinarske kamate itd, itd. Verujte mi, banke navijaju za takav zakon, navijaju za takav zakon. Ne bi morale da otpišu sada 200 i kusur miliona evra koje su stekle na kursnim razlikama između dinara, evra i švajcarskog franka. Još jednu stvar, ne bi više morale da brinu ni o jednom jedinom dinaru plasiranih kredita u švajcarskim francima - da li će biti naplaćen ili ne. Sve bi nas dobili, čitavu državu pred međunarodnim sudovima i Republika Srbija bi zbog jednog zakona morala da plati bankama višestruko veću štetu nego što je ovih 11 milijardi dinara. Pravnici znaju o čemu pričam.
Sada mi postavlja ekipa pitanja – to su pare građana Srbije. Ove pare što ste im uzimali preko banaka nisu bile pare građana Srbije? Nisu bile srpske privrede? Nisu bile ove države? Bile su nečije druge, svemirske? Zato što želimo da olakšamo situaciju u kojoj su se našli ti naši građani jednom nebrigom države, jednim odsustvom odgovornosti, pa čak šta više, podsticanja na takve kredite? Pa da postoji odgovornost države bivšeg režima govori činjenica da je 2007. ili 2008. godine Vlada Vojislava Koštunice, to su oni koji su ovde lili krokodilske suze, donosi uredbu gde se smanjuje cena osiguranja kod Nacionalne korporacije za osiguranje stambenih kredita za kredite koji su indeksirani u švajcarskim francima, da bi ih građani što više podizali.
Nije to neka druga Srbija. To je Srbija koju smo mi nasledili i obaveze koje smo nasledili zbog jednog krajnje neodgovornog vođenja države.
Šta preostaje? Kažu da postoji mogućnost ocene da su ugovori ništavni. Da li može to Skupština da odluči zakonom? Ne može. Da li može da Skupština odluči i donese zakon da su načela jednakosti i ravnopravnosti prilikom zaključivanja ugovora po Zakonu o obligacionim odnosima ispunjeni? Ne može. Jel može Republika Srbija, odnosno Narodna skupština Republike Srbije da ocenjuje da li u tim ugovorima postoje skrivene mane, odnosno nedostatak volje, kao što to reče jedan naš kolega? Ne može.
Da li Narodna skupština Republike Srbije u jednom zakonu može da oceni da li su ti ugovori predmet zelenašenja, špekulativnih radnji i kamatarenja? Ne može. Ne postoji način, mogu samo sudovi i niko više. Da li svi naši građani mogu da dozvole sebi jedan takav luksuz? Koliko je meni poznato samo desetak procenata se odlučilo na sudski postupak, ostali ne smeju. Boje se osvete banke ako izgube sudski postupak, boje se i sudskih troškova, ali boje se i skupih a dovoljno dobrih advokata koji mogu da pobede banke.
Šta preostaje tim građanima? Umesto sa ulica, kao što to neke kolege prebacuju, dobacuju možemo i mi da pokušamo da im pomognemo onoliko koliko to nama stanje u javnim finansijama dozvoljava, a opet da ne narušimo načelo ravnopravnosti između građana koji su podigli kredit u evrima i kojima država ništa ne plaća. Ako neko uradi simulaciju ovog zakona, sa simulacijom kredita u evrima, videćete da korisnici kredita u švajcarskim francima još uvek dinarsku protivvrednost moraju da vrate nešto veću nego što će to oni građani koji su podizali u evrima i to načelo je ispoštovano kada je Narodna skupština u pitanju i to načelo je ispoštovano kada je ovaj zakon u pitanju.
Šta nam je još bilo potrebno osim sredstava u ovom zakonu? Dogovor sa bankama, jer da nema dogovora sa bankama mogli bi da nas tuže međunarodnim sudovima i opet svu štetu koja im je napravljena da dobiju u sporu protiv Republike Srbije, pa čak i kada smo donosili Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga, morao je da bude donet za zatečeno stanje u pregovorima s bankama. Mi smo u budućnosti rešavali neke probleme, ali za one probleme koji su nastali pre donošenja zakona moralo je da se pregovara sa udruženjima banaka.
Kada je Narodna banka 2015. godine prvi put pokušala da ublaži štetne posledice po građane zadužene u švajcarskim francima i tada je to rađeno u dogovoru sa bankama i banke su morale, odnosno prihvatile da rade anekse ugovora sa građanima. Znači, nije bilo rešavano opštim aktom ili ako je bilo rešavano opštim aktom kakav je zakon, rađeno je u saglasnosti jedne i druge strane.
Sve su ovo ozbiljni rizici i po državu, ne samo za budžet Republike Srbije, opasni su i za privredu i za finansijsko tržište. Recite mi zemlju u svetu, ja bih voleo da mi neko kaže, koja može da razvija privredu bez razvijenog bankarskog sektora, uz sve nedostatke koje to povlače. Mislim da takva zemlja na svetu ne postoji. Ako budemo brutalni prema jednoj ili prema drugoj strani, napravili smo štetu svakako državi. Ako kažemo za kredite indeksirane u švajcarskim francima, pa znate, vi ste potpisali, baš nas briga, zato imaćemo 16.000 socijalnih slučajeva, pa izračunajte koliko će oni dok ponovo stanu na svoje noge, da dobijaju iz budžeta Republike Srbije. Videćete da je šteta veća, da ne pričam o mukama koje te porodice će da imaju u budućnosti, ili ako krenemo na razaranje finansijskog sektora, da li ćemo moći da kreditiramo privredu, potrošnju. Evo, možemo i na druge načine i ne mora da bude uvek na domaćem tržištu.
U tome se ogleda odgovornost i predsednika Republike Srbije, Aleksandra Vučića, koji je prvi otišao među građane da razgovara sa njima i da im obeća, ne konačno rešenje, nego da im obeća da će pokušati svojim autoritetom, kao predsednik Republike Srbije da podstakne pregovore između banaka i Vlade Republike Srbije, kako da se reši njihov problem. Kao rezultat tog obećanja imamo danas ovaj zakon. Da li smo mogli ranije da uđemo u jednu ovakvu priču? Možda, ali ne mnogo, jer je za ovo bilo potrebno da imamo stabilne javne finansije, da imamo novca dovoljno iz budžeta da možemo da pokrijemo jedan deo gubitaka, jedan deo će banke i jedan deo će nažalost, morati građani Srbije. To je cena koju svi plaćaju, donošenjem jednog ovakvog zakona.
Da li građani imaju pravo da traže sudsku zaštitu i posle donošenja ovog zakona? Naravno, i treba. Ko god smatra da je oštećen i ovim zakonom ima pravo na sudsku zaštitu. Znači, sve ozbiljne elementa jedan ovakav zakon ima, ali da se manemo tih priča da ćemo rešiti jednim običnim zakonom za koji bi svi populistički voleli da možemo da ga donesemo, da će štetu trpeti samo banke i niko više, ja vam garantujem da bi na kraju to Republika Srbija, skupo platila. To je razlika, ovaj zakon jeste razlika između bivšeg režima koji se ko zna kako odnosio i ne samo prema državi, nego i prema svojim građanima i smatrao da je to kokoška, a da su i građani i država kokoška za čerupanje, pa ko koliko više zahvati i ove Vlade i SNS i predsednika Republike, koji brinu i o državi i o građanima i celom finansijskom sistemu.
U ovom trenutku, ovo je najbolje što možemo da ponudimo građanima Republike Srbije. Da li će biti momenata u budućnosti da još neki zakon donesemo koji bi nam olakšao probleme? Ne znam, verovatno hoće. Ali, u svakom slučaju zbog svih problema koji su nastali jedan ovakav zakon treba podržati uz sve njegove nedostatke i mane koje on svakako ima, ali taj problem ne može da se reši samo jednim zakonom, potrebni su čitavi procesi da bi to doveli do kraja.