Hoćete li da mi kažete, kolega Kostiću, kakve to veze ima sa čl. 103, 104. i 107?
(Ivan Kostić: Povređeno je dostojanstvo Narodne skupštine i želim da ukažem na govorenje neistina.)
A vi znate da ja znam šta je istina, a šta nije? Da li je tako?
(Ivan Kostić: Naše je da ukažemo na neistine.)
U toku diskusije, a ne po povredama Poslovnika.
(Ivan Kostić: Članovi 103. i 107. Imam pravo da ukažem na neistine.)
Pa, hoćete li da pročitate član 103?
„Narodni poslanik ima pravo da usmeno ukaže na povredu u postupanju predsednika Narodne skupštine, ako smatra da nije u skladu sa odredbama ovog Poslovnika, a učinjeno je na sednici Narodne skupštine“.
Ali, gospodine Kostiću, ja ne mogu da znam da li kolega Obradović ide na Hilandar ili ne ide. Ne mogu da znam kojima su podnete krivične prijave, kojima nisu.
(Ivan Kostić: Onda je najlakše da prekinete narodne poslanike, da ne mogu da…)
Zato što ste vi već ušli u repliku, zato sam vas prekinuo.
(Ivan Kostić: Sada gospođa Gojković vređa gospodina Obradovića. Imam pravo da ukažem na to.)
Nemate pravo vi da ukazujete na to, to je pravo za repliku, ako je bilo, a nije bilo, ali ne može da bude tema povrede Poslovnika.
(Ivan Kostić: Iznosi neistine i vređa dostojanstvo Narodne skupštine.)
Vi ste majstori u tome. Evo, ja ću da citiram šta ste rekli. Znači, svaki poslanik ima pravo da reklamira povredu Poslovnika ukoliko u toku diskusije neko drugi iznosi neistine, i šta ste još rekli, narušava dostojanstvo narodnih poslanika.
(Ivan Kostić: Dostojanstvo Narodne skupštine, zar ne sme da se priča o tome? Samo da postavim pitanje – Miloš Stojković, da li je to možda kum…)
Gospodine Kostiću, ja vas molim da ne dobacujete. Sva sreća da sam vas prekinuo, na vreme sam vas prekinuo.
Pošto vidim kuda ovo ide, u skladu sa članom 112. određujem pauzu u trajanju od sat vremena.
Sa radom nastavljamo u 14.30 časova.
(Posle pauze)