Manojlović, vi već imate jednu opomenu, nemojte više. Nemojte to da radite. Hajde ponašajte se pristojno.
(Tatjana Manojlović: Izbacite me, ne znam šta hoćete. Ovo nema smisla. Pa otići ćete jednom sa vlasti.)

Rakić, bez vikanja i dobacivanja.

Imate li nameru da prestanete da vičete.

Novakoviću ovoliko vikanja, ovoliko histerije, ovoliko mržnje i ovoliko nasilja s vaše strane, na sednici koju mi imamo zato što ste vi tražili da se govori o nasilju, između ostalog. Kako se to ponašate? Šta sebi dozvoljavate? Vi sada čoveče vičete i u ovom trenutku vi vičete. Završio ministar svoje izlaganje, vi i dalje vičete. Da li uzmete nekada da pogledate kako to izgleda?
Dakle, svi ste toliko vikali da je to potpuna sramota. Nemojte da mislite da nekoga nisam video i nisam čuo. I, vas Milivojeviću i Draganu Rakić i Mariniku Tepić i sve ostale. Da li možete da ne vičete sada barem? Ne možete. Đorđević, da li je tako. Da li vi gospođo Đorđević možete da ne vičete makar sada?
(Biljana Đorđević: Da li vi možete da se ponašate pristojno sada?)
Gospođo Đorđević, treba reč da dobije vaš narodi poslanik, da li možete da ne vičete makar sada? Hajde, budite makar toliko pristojni.
Dakle, sve to što radite, i čuli ste to već mnogo puta, znate to dobro, pre svega je vaše lice. Nema te kazne koja može da bude po vas politički pogubnija od vašeg sopstvenog ponašanja. Tako da za to vrištanje, za tu mržnju i te pretnje koje ste pokazivali svi tamo, sada u ovom trenutku, neću nikakve dodatne mere da izričem, ali obratite pažnju, ali za to što ste vi Lazoviću i vi Novakoviću bacali Ustav Srbije ovde na pod, izričem drugu opomenu i jednom i drugom.
Sada da nastavimo, vi imate pravo na naredna tri minuta.

To je bilo tri minuta.
Izvikali ste se u svih tri minuta koje ste imali na raspolaganju da nešto kažete. Samo obratite pažnju, kad nađete vremena, pa pogledate snimak sopstvenog ponašanja. Ovo vikanje, ovo urlanje, ova histerija, zapitajte se kako to utiče na ljude koji to gledaju, na primer, na decu. To je bilo bezočno nasilje. To je jedini zaključak koji ćete da izvučete kada to pogledate, ako to uradite hladne glave.
Reč ima ministar doktor Aleksandar Martinović.

Samo da podsetim Ćutu Jovanovića. Pre pauze sam vam rekao da vam je to bilo poslednje upozorenje.
(Aleksandar Jovanović: Daj mi treću.)
Zbog toga ste došli? Zbog toga. Dobro. Dakle, sledeća mera je mera oduzimanja reči, izričem vam je sada.
Reč ima predsednica Vlade.

Dva minuta, Lazović, izvolite.

Dva minuta.
Niste čuli.
Hoćete još da vičete?
Ovo što ste sad uradili mislim da se u literaturi prepoznaje kao onih čuvenih „dva minuta mržnje“. Poznat vam je taj izraz? Jeste.
Kad smo kod gde je ko, gde je vama više od tri četvrtine poslanika? Jel vi znate koliko vas ima sad u sali, svih grupa zajedno? Možda 20, daj bože da je 20. Gde su vam ti ostali?
Kako smo sada postali tihi, za razliku od one cike, dreke, vriske i urlanja malo pre, kako je sad lepo i tiho.
Idemo dalje.
Jeste se probudili? Dobro veče.
Reč ima Rozalija Ekres. Izvolite.
Možete na umivanje, sad samo slušajte, reč ima Rozalija Ekres.

Reč ima predsednica Vlade. Izvolite.

Hvala.
Izvolite, gospođo Ekres.

Reč ima ministarka, dr Darija Kisić.

Imate pravo na zaključna dva minuta. Izvolite.

Reč ima Milija Miletić.

Sačuvajte nešto i za drugo pitanje.
Reč ima predsednica Vlade.
Izvolite.

Naredne tri minute, izvolite.