Hvala gospodine predsedavajući.
Ja ne podržavam ovaj amandman, ali neću to detaljnije obrazlagati jer mislim da se razumemo oko potrebe da se obezbedi nesmetano finansiranje.
Koristim svega deset sekundi da se na samom kraju zahvalim svima na kvalitetnoj raspravi, da se dodatno zahvalim kolegama sa nadležnog odbora zbog dobro posla koji smo obavili zajednički predlažući amandmane za koje nisam želeo da dodatno uzimam vreme danas, a koji su takođe dali, verujem, svoj doprinos da dobijemo maksimalno dobar zakon.
Takođe i sa svoje strane kolegama narodnim poslanicima Nenadu Nikoliću, Aleksandru Markoviću, Katarini Šušnjar i Suzani Šarac jer su svojim potpisima podržali inicijativu koja je rezultovala i ovim odborskim amandmanima i poslednje ne najmanje važno – Ministarstvu. Verujem da smo dobili jako dobar zakon koji nastavlja da utvrđuje onaj put, onu stazu uspostavljanja dobrog, modernog društva u kom su visoko obrazovanje, nauka i istraživanje i razvoj deo jedne zajedničke sile koja će doći do progresa. Hvala lepo.

Hvala gospođo predsednice. Vrlo kratko.
Pozvao bih da se ne prihvati amandman i pre svega se javljam zbog ovog obrazloženja koje smo čuli malopre, koje je vrlo načelnog karaktera i treba da nam objasni da je tobož čitav predlog zakona usmere ka nekakvom povećanju i novim nametima za građane.
Mogu samo da se složim sa kolegom Arsićem da predlagač amandmana očigledno nešto nije dobro razumeo. Ukoliko pogledamo sadržaj zakona, a to je istaknuto na više mesta, čak i u pratećim obrazloženjima, da se pojasni svakome ko je eventualno propustio da se razume. Šta je sve predmet ovih korekcija.
Između ostalog, predlaže se oslobađanje poreza na upotrebu motornih vozila za usvojioce koji vrše roditeljsko pravo nad usvojenom decom. Dakle smanjenja, čisto malo koncentracije ne bi bilo na odmet. Hvala.
(Zoran Živković, s mesta: Replika.)

Hvala, gospođo predsednice.

Dame i gospodo, ja ću gro izlaganja posvetiti Predlogu zakona o izmenama i dopunama Zakona o naučno-istraživačkoj delatnosti koji smatram posebno interesantnim, a verujem da će i kolege značajan deo svojih izlaganja posvetiti drugim zakonima koji su na dnevnom redu.

Dakle, iskoristio bih priliku da pozdravim ministra i da čestitam na više nego na vrlo dobrom predlogu zakona, koji sa svoje strane podržavam iz više razloga. Pokušaću da u efikasno iskorišćenom vremenu napomenem samo neke aspekte koje lično pozdravljam i smatram za jako dobre.

Prva stvar, zbog toga što je predviđeno da se usvoji strategija razvoja u naučno i tehničkom domenu koja će biti zasnovana upravo na rešenjima koja su predložena ovim zakonom, i to u periodu, kako smo bili u prilici da čujemo danas, a i da vidimo iz obrazloženja, koji podrazumeva 10 godina od današnjeg dana, što je jako važno i predstavlja dobar osnov za dugoročno planiranje u ovoj sferi.

Drugo, rešava jedan značajan problem iz prakse, a to je problem formiranja nacionalnog saveta za naučni i tehnološki razvoj. Sve ono što je bio problem u funkcionisanju tog izuzetno važnog tela, verujem, biće na adekvatan način rešeno upravo kroz ove metode koje su predviđene Predlogom zakona.

Treća stvar, formiranje instituta od nacionalnih značaja za Republiku. Dakle, takođe, izvanredno važno pitanje i činjenica nešto što nije moglo da zaživi u praksi na osnovu onih rešenja koja su bila predviđena onim zakonom koji još uvek na snazi, a za koji opet, podvlačim sa svoje strane, izražavam uverenje biće adekvatno rešen kada ovaj zakon o izmenama i dopunama i usvojimo.

Dalje, pitanje broja članova, sastava matičnih odbora, takođe, veoma važno pitanje. Mnogo bolje rešenje za izbor u naučno-istraživačka znanja, kao i po prvi put predviđeno usvajanje podzakonskih akata koja se bave vrlo bitnim stvarima, između ostalog, evaluacijom ostvarenog istraživačkog rada, čak i odgovarajućom kvantifikacijom.

Na kraju, ne najmanje važno, omogućava neometano finansiranje svih onih projekata koji su još uvek na snazi, i to će biti obezbeđeno do trenutka kada se očekuje novi konkurs, odnosno obezbeđivanje novih projekata za sve učesnike u ovoj sferi.

Iskoristio bih priliku, gospodine ministre, da skrenem vašu pažnju na par amandmana koji su došli od poslanika iz SNS i koji su usmereni ka dodatnom pojačavanju onih intencija da se obezbedi odgovarajuća zaštita podataka o ličnosti, ali da se takođe, kroz neki naš doprinos, obezbedi pojačana transparentnost, kako u smislu podataka o naučno-istraživačkim delatnicima, kako u smislu njihovih sopstvenih referenci, tako i u smislu finansiranja i ukupnih sredstava koja su obezbeđena za ovu oblast. Smatramo to veoma važnim.

U skladu sa jednim i drugim aspektom, koji sam pomenuo, predložili smo i uvođenje identifikacionih brojeva istraživača i predložili smo nove metode za dalje unapređenje one čuvene modernizacije kojom se bavimo jako dugo i sa kojom, verujem, jako dobro napredujemo, a podrazumeva upotrebu internet sajta ministarstva, a za transparentan prikaz svih ovih podataka o kojima sam govorio sada, kao i prikazivanje tih podataka u mašinski obradivom obliku koji će omogućiti da se sutra možda formiraju odgovarajuće aplikacije, a u skladu ovog trenutka, ovog doba koje će služiti za adekvatnu obradu ovih posebno važnih podataka.

U nekoliko minuta osvrnuću se i na komentare koje smo čuli danas, a vezani su za ovaj predlog zakona. Dakle, svakako se slažem sa ocenom na one zamerke koje se tiču predviđenog nivoa sredstava za nauku, kao i plata ljudi koji su angažovani u ovoj sferi. Zapravo nije mesto ova sala danas i po pitanju ove tačke dnevnog reda. Zakon o naučno-istraživačkoj delatnosti se tim stvarima ne bavi, tako da smo u nekoliko definitivno promašili temu sa tim pitanjima, ali svakako pozdravljam brigu svakoga i verujem da je u velikoj meri ona potpuno iskrena da se ova oblast uredi na pravi način.

Ono što moram da napomenem, sa svoje strane, ne stoji zamerka da se na nedovoljno profesionalan način koriguju uslovi za izbor u naučna zvanja. Konkretno, tamo gde se, citiram, izbacuje rukovođenje magistarskim tezama i doktorskim disertacijama, kao jedan od uslova. Ako se pažljivo pročita Predlog zakona, to se pominje samo na jednom mestu. Dakle, reč je konkretno o izboru zvanju višeg naučnog saradnika. Svako ko se u praksi sretao sa tim problemom može da razume i može da samo pozdravi ovako predloženo rešenje, i to iz vrlo logičnog razloga. Ovo se odnosi na one naučno-istraživačke radnike koji su svoj radni vek proveli u institutima. Ljudi koji nisu proveli svoj radni vek u nastavi, logično je, nisu, bar ne po pravilu, bili u prilici da se bave rukovođenjem izrada magistarskih ili doktorskih radova, i to je , po mom skromnom mišljenju, bio jedan od manjkavih detalja u onim zakonima koji su se bavili ovom problematikom a koji su važili do danas.

Pozdravljam ovu korekciju, kao što sa druge strane pozdravljam činjenicu da je za ono najznačajnije zvanje, zvanje naučnog savetnika, taj uslov i dalje prisutan.

Podsećam, mi smo kroz izmene Zakona o visokom obrazovanju otvorili vrata da ljudi koji se bave naučnim istraživanjima u institutima učestvuju u ovim poslovima i na našim visoko školskim ustanovama.

Što se tiče drugih komentara vezanih za konkretno ovaj zakon, ne znam, podeliću sa vama jedan utisak koji vučem još od rasprave o budžetu, koju smo imali ovde, a koji sam nažalost dodatno potvrdio danas, a odnosi se na neki narodne poslanike koji su govorili o ovome, a i još nekim zakonima. Podsetila me je ta atmosfera na reči čuvenog profesora Rajmonda Arona koji je predavao na Sorboni i reči kojima je opisao svoje viđenje situacije tokom tzv. studentskih protesta 1968. godine.

Sada neću citirati, za sada, te reči, jer ne želim da ni teoretski uđem u to da ugrozim bilo čija osećanja, osim ukoliko uvažene kolege ne budu baš insistirale da te reči čuju. Ali, vrlo su živopisne i vrlo slikovito prikazuju atmosferu koju imamo u ovoj sali, evo već nekoliko dana, i dana, a čini mi se, imaćemo ih i u nastavku ove nedelje.

Ono što moram da napomenem jeste da se, kad god smo pričali o tome, ja sa izvesnim žaljenjem sećam činjenice da neko ko je predavač na fakultetu izgleda hronično, konstantno i uporno nije upoznat sa sadržajem Zakona o visokom obrazovanju kojim se toliko bavi. Ja sam mnogo puta ovde pominjao član 55. tog zakona, i nažalost, mogu samo da konstatujem da to još uvek nismo savladali, a danas dodatno ja dobijam i uverenje da isti ljudi izgleda nisu upoznati ni sa sadržajem Zakona o naučno istraživačkoj delatnosti. Da su pročitali njegov član 88. ne bismo danas razgovarali o ovim plagijatogramima, ili kako već.

Lutanja jednog ministra citiram, pretplate i takse koje se tiču jednog drugog zakona, kao i pitanje takse za medijski servis vrlo je jednostavno, ja ću mu posvetiti svega jednu rečenicu, jer toliko je ozbiljna zamerka, toliko je teško na nju odgovoriti. Onaj ko ne razume razliku između pretplate i takse, mehanizma kojima se uvode iznosa i načina na koji se limitiraju, zaista teško opravdava zvanje narodnog poslanika, dame i gospodo. Ja to mogu da razumem kod nekoga ko je građanin, zato što nije dovoljno informisan o razlici čak iako je to rezultat nedovoljnog angažmana s moje strane da to objasnim, ali neko ko je narodni poslanik o tome glasa i izjašnjava se da to ne razume, elementarna stvar je u pitanju, to je zaista teško objasniti.

Što se tiče onih 200 miliona za „Srbijagas“, vrlo interesantno, moja prva asocijacija da se ta cifra gotovo u zapetu pogađa sa štetom koju smo imali samo po jednom pitanju, samo po jednom jedinom pitanju, a koje se tiče onog čuvenog pitanja vojnih penzija. Ukoliko bi se neko našao dovoljno vredan da izračuna, ne treba više od pet minuta dame i gospodo za to, kolika je direktna šteta, doslovno spaljenog novca građana ove države, u samo toj važnoj grešci, doći će do ovog iznosa od 200 miliona. Sve ono što slušamo šta je moglo drugačije da se uradi sa tim, mogao bi da primeni i na taj konkretan primer, a to je bukvalno spaljen novac, bačen i od kog nikakve koristi nema. Dok ovde, sa druge strane, podsećam, pričam o sistemu koji je od posebnog društvenog interesa i koji sačuvati vredi zbog toga što obezbeđuje važne resurse za naše građane.

Da se vratim na zakon od kog sam i počeo, smatram ga vrlo dobrim nastavkom onih zajedničkih napora koje ulažemo svi mi ovde, zajedno sa Vladom, ali ocenio bih i svim drugim akterima društva, da uspostavimo sistem u kom će obrazovanje biti cenjeno i biti, ruku pod ruku sa naukom, istraživanje, i razvojem, motor, pokretač ovog društva i ove zemlje koji će obezbediti da stvari doživljavamo drugačije, da se kao ljudi postavljamo drugačije i umesto od hroničnog tapkanja u mestu i razmišljanja o tome da neko drugi, konkretno država, treba da obezbedi sreću svakom pojedincu, da se osetimo, kao agilni, sposobni, motivisani da se bavimo kreativnim stvarima, da privređujemo, stvaramo nešto novo, i verujem, napredujemo, što je nešto što bi trebalo da nam bude glavni cilj svima nama ma odakle dolazili. Još jednom podrška za zakone. Hvala lepo.

Zahvaljujem.
Dame i gospodo narodni poslanici, podržavam predloge koji se nalaze na dnevnom redu danas. Na prvom mestu Predlog strategije razvoja energetike u našoj Republici i u tom smislu se priključujem zajedničkoj ubedljivoj oceni uspostavljenoj u ovoj sali danas, da se ona u današnjem obliku nalazi kao jedan dobar, snažan, moderan odgovor na one izazove koji postoje u ovom sektoru danas. Moderan, snažan odgovor, što smatram najvažnijim kvalitetom u vezi sa predloženim tekstom.
Pohvaljujem i to što predviđa povećanje učešća obnovljivih izvora u ukupnoj proizvodnji električne energije, što predviđa povećanje efikasnosti u ovom procesu. To su sve važni aspekti. Sa svoje strane podvlačim još dodatno dva. Jedan je onaj aspekt energetske bezbednosti, o kome je danas govorio kolega Marinković, i u kontekstu diversifikacija o kojima je bilo reči danas, ali i u kontekstu smanjenja zavisnosti od uvoza, odnosno od eksternih parametara.
Ovo je posebno važno zato što bilo kakav projekat te vrste, bilo kakva zajednička društvena tendencija te vrste potencijalno predstavlja i značajnu investiciju. Primera radi, uvođenje raznovrsnosti i smanjenje eksterne zavisnosti kroz, evo, čisto jedan primer, da pogledamo na njemu kako to izgleda. Neki međugradski toplovod koji bi išao, recimo, iz pravca Obrenovca ka našoj prestonici. Iako bi, istina, podrazumevao značajno ulaganje po svim trenutno postojećim studijama, mogao bi se isplatiti jako brzo i u značajnoj meri predstavljao bi dobar odgovor baš na ovo pitanje. Ja sam ubeđen da takvih primera ima više nego jedan.
Takođe, Predlog zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, zbog onih razlika u odnosu na postojeći zakon o kojima je bilo reči u ovoj sali danas, mada u jednom se slažem sa kolegom Živkovićem sa kojim delim poslaničke klupe, generalno u tom sektoru ne bismo mogli da kažemo da je stoprocentno situacija ružičasta, ako je uporedimo sa nekim sopstvenim ličnim željama po pitanju realnosti koja u sektoru vlada. Ja realnost uvažavam i zato nemam krupnih zamerki na ovaj Predlog zakona, ali podsećam da nas to ne sprečava da zajednički činimo u pravcu da tu realnost kada se sklope uslovi u izvesnoj meri možda i korigujemo. Politički rad i podrazumeva upravo to, formiranje realnosti koju smatramo najprihvatljivijom, koju smatramo najpribližnijom nekom zajedničkom državnom interesu.
Vratimo se na razlike u odnosu na postojeće rešenje. Pre svega, jer se ovim Predlogom zakona i to sa svoje strane posebno pozdravljam, obezbeđuje kontinuitet u sprovođenju zakona. Kontinuitet koga dugo nije bilo upravo zbog onog problema odnosa jedinica lokalne samouprave prema ponuđenim im kolokvijalno moćima, odnosno ovlašćenjima zbog nedostatka interesovanja da se njima bave. Sada se to pitanje adekvatno rešava.
Takođe, zbog mera koje postiću efikasniju realizaciju, efikasnije vršenje delatnosti u istraživanju. Efikasnije u kom smislu? Kroz pojednostavljenje procedura, kroz jasnije opšte uslove, kroz jasnije uslove za tehničku dokumentaciju, kroz jasnije i preciznije rokove, kao što smo čuli danas, reč je o sektoru u kom su ulaganja znatna, red veličina je zaista velika, ona su dugotrajna, a vrednost krajnjeg proizvoda u odnosu na sve to relativno mala. Zato je po pitanju isplativosti efikasnost od krucijalnog značaja.
Pozdravljam i uvođenje definicija onih materijala, resursa koji se smatraju onima od strateškog interesa, mogućnost strateškog interesa, odnosno deklarisanje u tom smislu ja tumačim kao mogućnost da sistem dodatno reaguje na pitanje poboljšanja efikasnosti tamo gde je to posebno važno, a sve je vrlo važno, red veličine o stotinama miliona evra o kojima je bilo reči danas u svim ulaganjima u sferi istraživanja do danas, postaje potencijalno ulaganje za red veličine, značajnije ukoliko to dovede do nekog konca priče u smislu otvaranja rudnika, kao što verujem, svi zajedno priželjkujemo.
Na samom kraju, znate da tu uvek pozdravim kada tako nešto može da se istakne i uoči, i pozdravljam i uvećan nivo dostupnosti i javnosti, odnosno unapređenja ovog aspekta, kroz obezbeđenje adekvatnog modernog informacionog sistema. Transparentnost uz ubrzanu modernizaciju ostaju fokus našeg političkog interesa. Hvala lepo.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Pozivam da se amandman ne prihvati. Konkretno i isključivo po pitanju samog predloga, pitanje neke nedoslednosti apsolutno nije na dnevnom redu i takvom pitanju ovde prostora nema. Nema nikakve nedoslednosti u pogledu upotrebe termina, govorimo o terminu – ozakonjenje. Ova reč se koristi u kompletnom Predlogu zakona u obliku u kom je stigao u Narodnu skupštinu.
Upućujem predlagača da primeti da i sam u svojim obrazloženjima, u svojim amandmanima dva, osam, deset itd, koristi upravo ovaj termin. Hvala lepo.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Pozivam, dame i gospodo, da se svakako ovaj amandman ne podrži i izražavam svojevrsno čuđenje da ni toliko energije ne utroši onaj koji određene stvari predlaže, da bar pogleda jedan kratak i vrlo koncizan odgovor koji dobije od strane predlagača. Da je to učinio, ja sam uveren, mnogo šta bi ovde bilo jasnije, a pre svega ono što smo čuli malopre tokom usmenog obrazloženja amandmana, a nažalost je samo još jedan detalj u prilog generalnoj oceni sa koliko se neozbiljnosti i koliko površnosti neki ovde bave ovom raspravom, bave sopstvenim predlozima, a posebno onim porukama koje žele da pošalju. Nažalost, to nije prvi put i nažalost nije prvi put danas.
U principu, ono što je dolazilo iz tog pravca sale, danas je bukvalno bilo utopljeno u taj duh neozbiljnosti i površnosti. Svakako ću se truditi da imam ekonomičan odnos prema vremena, gledam da dam jednu zajedničku ocenu, na primer sada, za sve ono što smo imali prilike do sada da čujemo, a dolazilo je iz tih redova tamo. Da je pogledao sadržaj ovog člana sam predlagač, pa i ako je to propustio, da je pogledamo sadržaj obrazloženja sam predlagač, primetio bi da ovako nešto apsolutno ne može da se usvoji. Ovaj stav ako bi se obrisao izgubio bi se osnov za adresiranje tog stava u jednom i drugom stavu koji se u izbornom tekstu nalaze nakon njega.
Ovo se, dame i gospodo, apsolutno ovako ne radi i odatle moja ocena onom neozbiljnom i površnom odnosu, a na nju bih dodao još jednu, na hronični nedostatak osećaja, potrebe da se poštuje istina prilikom obraćanja u Narodnoj skupštini Republike Srbije, to je možda za najveću zabrinutost danas. Hvala lepo.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.
Dakle, u najkraćem, izgleda da se ovde nismo dobro razumeli. Suština naših zamerki, zamerki kojima se ja pridružujem sa svoje strane, je da se ovakvim predlogom potpuno promašuje jedna od osnovnih namera ovog zakona, potpuno promašuje. I ono što bi trebalo da bude jedan od najznačajnih rezultata ovog predloga, njegove primene u praksi već koliko sutra, na ovaj način se potpuno anulira. Rekao bih da je reč o elementarnom nerazumevanju.
Inače, što se tiče mogućnosti da se zakoni utemelje na dobrim preporukama realnosti i struke, vratio bih nas sve samo na trenutak na dan rasprave u načelu. Struka je konsultovana, njena mišljenja su uvažena. Struka ovo predloženo podržava.
Kada pričamo o realnosti, ko ako ne predlagač ovog zakonskog rešenja uvažava realnost na najbolji mogući način? Ako ne želimo da rešimo problem koji je realno prisutan, onda možemo da se bavimo nekim generalnim pričama bez ikakve suštine, poente i poruke, kao što neki danas uporno pokušavaju ceo dan. Šta je rezultat, pitam vas? Šta je rezultat? Da ostanemo u problemu koji pokušavamo da rešimo ili da ga rešimo jednom kako treba i konačno.
Milion i 500 hiljada objekata, samo razmišljate o redu veličine onoga o čemu pričamo danas i biće više nego jasno da li treba da se ovim bavimo ozbiljno ili onako kako neki uporno rade. Hvala.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Ja ću, s obzirom da smo čuli obrazloženje kako smo čuli, odnosno ni minimum minimuma interesovanja predlagača za ono što se tiče samog amandmana, onda prosto da kažem da ne mogu da prihvatim amandman, odnosno da podržavam obrazloženje koje smo dobili od Vlade, bez ikakvog daljeg bavljenja temom koliko interesovanja pokaže ko amandman predlaže, mislim da je dovoljno da ga dobije u istoj meri i sa druge strane.
Ali, još dve dodatne napomene, ova velika zabrinutost za budžet lokalnih samouprava i za njihovu ulogu u čitavom procesu. Prvo, ovo prvo, govorimo svakako o onoj kategoriji objekata od kojih te lokalne samouprave do sada nikakvu korist nisu imale. Šta je suština? Da primenimo rešenje koje predviđa ovaj zakon, pa da se nekakva korist vidi, ili da se vratimo u ono divno stanje gde je ta korist bila okruglo nula. Ko ovde za šta brine i da li razume šta priča, verovatno je pravo pitanje?
Druga stvar, što se tiče pitanja lokalnih samouprava, da li one trebaju da budu nešto vanredno opterećene, da li je, pričali smo o tome i u načelu, sada je ovde reč o nekakvoj tobož prebačenoj odgovornosti i krivici, mislim da ukazuje na samo jednu jedinu stvar. Razumevanje materije i poznavanje onog zakona koji se bavio ovom problematikom do sada, biće da je podjednako visoko, odnosno ravno onoj istoj nuli.
Ovde očigledno onaj ko sebi daje za pravo da koristi krupne reči i uporno pokušava estradizaciju nema preciznu predstavu o ulozi lokalnih samouprava u ovom procesu do sada. Ako bude još napomena, biće i odgovora sa moje strane. Hvala.

Hvala, gospođo predsednice.

Dame i gospodo narodni poslanici, izveštavam o stavu Odbora za prostorno planiranje, saobraćaj, infrastrukturu i telekomunikacije. Na sednici koju je održao juče razmatrao je u načelu predloge zakonskih rešenja koja se nalaze na dnevnom redu, odnosno u raspravi na plenumu danas. Dakle, kako one potpuno nove zakone, tako izmene i dopune, uključujući i dva sporazuma međudržavnog karaktera, kako sa Savetom ministara BiH, tako i onaj sa švajcarskim Federalnim savetom. Predstavnici predlagača bili su prisutni i više nego kvalitetno, detaljno obrazložili sva predložena rešenja.

Svakako najviše pažnje i samim tim najsadržajniju diskusiju članova Odbora adresirali smo ka Zakonu o ozakonjenju objekata, a zbog njegove važnosti i njegovog sadržaja. U tom smislu, zajedno su i predstavnici predlagača, ali i prisutni predstavnici Odbora, iskazali jedno zajedničko uverenje i očekivanje da će ovo rešenje predstavljati svojevrsno finalno rešenje, neki dobar konačni odgovor na izazov koji je još uvek aktuelan u ovom trenutku, izazov ozakonjenja objekata.

Dalje, da ovo pitanje ima status javnog interesa za našu Republiku i ova važnost je nedvosmisleno istaknuta u samom tekstu zakona. Takođe, da je struka konsultovana, da su njena mišljenja, njeni stavovi više nego uvaženi i da je postignuta saglasnost od strane struke za rešenja koja su predložena u ovom zakonu koji se pred nama nalazi.

Šta su istakli predstavnici predlagača? Da su predloženim rešenjem definisani minimalni uslovi u tehničkom i geodetskom smislu, kao glavni osnov za ulazak u proces ozakonjenja po kom se donosi samo jedno rešenje. Dakle, bez nekih dodatnih, naknadnih dozvola i spisak razlika u odnosu na ono zakonsko rešenje koje se bavi ovom problematikom koje, još uvek u ovom trenutku, važi nije konačan. Pored toga, nema više naknade za uređivanje građevinskog zemljišta. Dalje, država se odrekla i administrativne takse.

Ono što treba istaći jeste da postoji samo taksa za ozakonjenje i da je u onom momentu kada je došlo do predloga kako ona treba da glasi vođeno računa o tome kako da se napravi jasna razlika između dve glavne kategorije objekata, između porodično-stambenih objekata, na jednoj strani i stambeno-poslovnih objekata koji su namenjeni tržištu, na drugoj strani.

Ono o čemu se posebno raspravljalo jeste uključilo i pitanje iznosa koji su dovoljno dobri da budu prihvatljivi, a ja bih dodao jednu ličnu napomenu – više nego prihvatljivi za naše građane i koji glase: 5.000 dinara za porodične-stambene objekte, najmanje tretirane površine čija je površina do 100 metara kvadratnih, pa onda nakon još dve kategorije za one najveće preko 300 metara kvadratnih 50.000 dinara. Svakako predviđene vrednosti takse za stambene, poslovno-stambene objekte koji su namenjeni tržištu logično su veće.

Ova pitanja su definisana članom 33. Zakona o kome je reč i na istom mestu, ali ne manje važno, predviđeno je da se ni ove najniže takse od 5.000 dinara ne odnose na lica koja su korisnici socijalne pomoći, osobe sa invaliditetom ili samohrani roditelji.

Nakon diskusije pristupilo se izjašnjavanju putem glasanja, pa obaveštavam Narodnu skupštinu da su članovi nadležnog odbora sva navedena rešenja snažno podržali. Hvala lepo.

Hvala, gospodine predsedavajući.
Dame i gospodo narodni poslanici, svakako bih na samom početku iskoristio priliku da još jednom uputim podršku zakonskim rešenjima o kojima raspravljamo danas, dakle, svim, bez izuzetka, i u nekoliko sekundi, ne više, vašeg cenjenog vremena, pomenuo jedan od predloga koji je zapostavljen delimično u toku današnje rasprave, a koji se odnosi na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o državnom premeru i katastru, koji zaslužuje da bude pomenut, jer verujem da predloženim rešenjima zaista idemo u susret unapređenju poslova koji se tiču upisa nepokretnosti i prava na raspolaganje njima, da unapređujemo efikasnost rada u nadležnom zavodu, da formiramo odgovarajuće uslove za elektronsko poslovanje, odgovarajuću zaštitu podataka o ličnosti, takođe i efikasniji sistem zaštite. U svakom smislu, sve same dobre, pohvalne stvari u duhu našeg vremena. Verujem da će i nakon analiza amandmana koji su podneti na tekst ovog zakona situacija biti i još bolja.
Svakako najviše vremena mi smo danas utrošili da bismo raspravljali o zakonu o ozakonjenju objekata. Razumljivo, logično, veoma interesantna tema za šire građanstvo. Moram odmah da napomenem, daleko smo od bilo kakvog stavljanja glave u pesak, kao što je danas napomenuo jedan od govornika. Naprotiv, vrlo je lako govoriti u prilog podršci ovom zakonu, vrlo lako, zato što nedvosmisleno sadrži korisne stvari, korisna rešenja za naše građane. Govorili smo o tome danas više puta.
Ja ne želim previše da ponavljam sve ono što je izvanredno objasnila i ministar i koleginica Rakić, ali i ostale uvažene koleginice koje su predstavljale kao zvanični predstavnici svoje poslaničke grupe, a govorile u prilog podršci ovom zakonu, i druge kolege koje su ova rešenja takođe podržali.
Ali, nije suvišno reći još jednom, pa eto, nek bude svega u tri ili četiri rečenice, šta se dobro čini i postiže. Dakle, jedan veliki i važan problem, veliki i važan problem, problem ozakonjenja pokušavamo da rešimo na adekvatan način, konačno, da ono što jako dugo traje, a što predstavlja važan problem činjenicom da govorimo, i o tome smo govorili danas, o 1,5 miliona objekata. Zamislite red veličine, zaslužuje da se tretira kao nešto od posebnog interesa i posebne važnosti, onako kako smo to sročili, javnog interesa za republiku. Dimenzija problema ga kvalifikuje za ovakav tretman i zaslužuje da se svi sa naročitom pažnjom i poštovanjem, rekao bih, odnosimo prema ovom pitanju. Nažalost, nisu svi govori i predlozi i sva glasna razmišljanja išli u tom smeru, a trebalo bi da bude drugačije.
Još jednom, neka pogleda svako dimenziju problema, njegov značaj, pa će razumeti zašto ovo kažem.
Šta se postiže? Postiže se da će zahvaljujući onim rešenjima koja su pred cenjenim građanima više nego prihvatljiva, doći do konačnog raspetljavanja ovog svojevrsnog čvora, rešenja koja podrazumevaju, da pomenem još jednom, postupak koji je brz i efikasan, samo jedno rešenje, bez naknadnih dozvola, postupak koji je rasterećen onoga što smo nazivali administrativnim taksama i, konačno, onu taksu za ozakonjenje, koja je, ponavljam, više nego prihvatljiva za naše građane.
Još jednom da pomenem o kojima iznosima govorimo. Govorimo o iznosu od pet hiljada dinara za najmanje efektivne površine i koji će kada je reč o stambenim objektima koji su namenjeni porodičnom stanovanju ići do ne više od 50 hiljada dinara za one sa najvećim površinama. Ne verujem da iko može da ustane i kaže da to nisu prihvatljivi iznosi.
Međutim, s druge strane, moram da posvedočim, prisustvujemo svi jednoj vrlo čudnoj, zbunjujućoj situaciji. Danas slušamo izvestan, raznoliki šum poruka koji dolazi sa suprotne strane sale, raznoliki šum poruka u kojima se pokušava pronaći prostor za kritiku po svaku cenu. Pa, eto, dolazimo i u čudnu situaciju da npr. ono što se smatra dobrom intencijom, dobrom idejom, koju je, citiram neke koji sede na drugoj strani sale, teško osporiti, da je toliko nedvosmisleno jasno dobra da je teško reći bilo šta protiv nje. Danas ti isti ljudi nazovu nečim lošim, nečim progrešnim, imali smo čak i veliki klasifikaciju na nepravične, koruptivne i teško primenljive detalje. Ono što je juče bilo teško osporiti na Odboru kao nedvosmisleno dobro, sada odjednom postane nepravično. Vrlo čudno.
Dalje, da sa te iste strane čujemo da je generalno ovo rešenje, ova ideja dobra, i bolja od prethodne koja se bavila ovom problematikom, pa da neki čak i predlože amandmanima, ja sam pokušao da iskoristim vreme da ih detaljno pregledam, isto ono na šta se kolege sa kojima klupe dele nakon toga u načelnoj raspravi žale, odnosno na šta ukazuju kao neki veliki nedostatak. Ja to mogu sa svoje strane da protumačim na samo jedan način, kao potrebu opet da se napravi određena atmosfera kritike, da se upire prstom, da se i tamo gde tome mesta nema ponovo kvari atmosfera i pokušava nešto staviti na teret gde apsolutno nikakve potrebe za tim nema.
Zašto je zaboga toliko teško baviti se dobrim stvarima koje do juče koliko već, bez opterećenosti, svojevrsnog opterećenosti krupnim kadrom, svi zajedno možemo da ocenimo kao korisne po građane. Ja ne verujem da je to teško. Ja verujem da je to mnogo lakše i prirodnije nego primoravati sebe na bes, ako ga i ne osećamo ili da mu tražimo opravdanje u nečemu što je za građane dobro. To jedno sa drugim ne ide.
Da se pozabavimo malo tom nepravičnošću, koruptivnošću i teškom primenjivošću. Danas smo čuli dva pristupa po pitanju pravičnosti. Jedan je bio - da li se ovim rešenjima dovode u neravnopravan položaj oni koji su do sada postupali po zakonu i oni na koje se ovaj zakon odnosi?
Hajde da se bavimo nekom elementarnom logikom. Da li je u ovom zakonu, u njegovoj prirodi reč o bavljenju i izuzetku, svojevrsnoj iznimci nešto nije bilo po sistemu, a čuli ste red veličine problema i sada pokušavamo da mu nađemo rešenje? De fakto je tako. Ako je to tako, šta onda znači insistiranje da se nešto uredi na način tako da bude identično onome kako je sistem ranije predviđao, a što očigledno nije moglo da se sprovede u delo? Zašto insistirati na tome da se uvede u isti tok sa onim što nije moglo da se realizuje u praksi? Da li je to nastavak razmišljanja u pravcu rešavanja problema ili vraćanje priče na početak ili sada opet treba da se vratimo u stanje u kom je problem nastajao, opstajao i rastao tokom značajnog niza godina?
Ja neću previše da govorim o odgovornosti pojedinih tokom niza godina ili treba ipak da se bavimo pitanjem kako sada problem da rešimo, valjda je to jasno kao beli dan. Suština ovoga je da taj problem bude rešen konačno na pravi način da više njime ovo društvo ne bude opterećeno i da li je onda normalno da tu postoji razlika, pa naravno da jeste. Šta je osnov rešenja, ako ne pronalaženja dodatnog prostora? Šta je motivacija, ako ne postajanje izvesne razlike?
Druga stvar, mnogo problematičnija po mom mišljenju, jeste izneta teza da se ovime ne dovode u odgovarajući kontekst i položaj ljudi koji zakon treba da se tiče i koji raspolažu stambenim objektima za porodično stanovanje i oni koji su gradili sa ciljem da ostvare neku korist na komercijalnom tržištu, odnosno da su oni sada u istom košu. Katastrofalna neistina, dame i gospodo, i potpuno bespotrebna neistina. Zašto bespotrebna? Ona je toliko lako proverljiva da je to zapanjujuće.
Ja mogu da pozovem sve zainteresovane građane. Postoji već odavno, već jako dugo postoji sajt Narodne skupštine Republike Srbije i na njemu u odgovarajućem formatu, elektronskom formatu svi tekstovi zakona kojima se mi ovde bavimo. Neka potraže Predlog zakona o kome raspravljamo sada, neka pronađu član 33. Evo još malo dodatne pomoći sa moje strane, govorim o stranici broj 18. Eto, neka svako za sebe, bez potrebe da veruje meni ili bilo kome drugom, pogleda da li postoji razlika između onoga što se tretira porodičnim stambenim objektima, odnosno objektima koji su porodični stambeni po svojoj prirodi, i onih drugih koji se nazivaju, u tom istom tekstu, stambeni i stambeno-poslovni namenjeni tržištu. Neka proveri, ako pronađe razliku, a videće je odmah na prvi pogled, nije to uopšte teško, i o kojoj je razlici reč.
Reč je o razlici, ako je uporedimo u odnosu na najviše iznose predviđene za prvu kategoriju, porodično-stambene objekte od reda veličine, dva reda veličine. Ako pogledamo u odnosu na najniže, to je od dva do četiri. Da li je to mala razlika? Toliko mala da je neko slučajno ne primeti ili se ovde radi o nečemu drugom. Ja ću biti slobodan da zaključim da se o nečem drugom ovde radi.
Slušali smo o opasnosti od korupcije i u nekoliko navrata o tezi opasnost od korupcije se krije u davanju velikih diskrecionih ovlašćenja, a posle kada treba da čujemo jednu jedinu reč na temu – gde se kriju ta diskreciona ovlašćenja, mi ne čujemo nijednu. Da li je iko ovde čuo da bilo ko ko je ukazivao na problem eventualne koruptivnosti pomene – evo, na primer, diskreciono ovlašćenje, to i to, nalazi se u članu tom i tom? Nije niko. Zašto?
Još jednom, pozadina i motiv za takvu tezu ne nalazi se u problemu koji je sadržan u zakonu, nego u potrebi da se određene stvari kažu, da se napravi pokušaj određene atmosfere.
Šta smo drugo čuli u prilog tzv. obrazloženju za ovo? Pitanje nekih vikendica i nekoliko puta smo se vraćali na njega danas i svaki put uredno čuli odgovor da na onom mestu, gde se te vikendice i objekti za odmor pominju, piše da mogu biti ozakonjene ukoliko se nalaze u onom tzv. prvom pojasu zaštite. Svaki put smo eksplicitno čuli odgovor – ne. Dakle, taj izuzetak od pravila predviđen nekim stavom odnosio se na drugi stepen itd.
Ja se u tom smislu slažem, ako je neophodno da se na bilo koji način tehnički koriguje da bi nekome bilo čitljivije, razumljivije, mada sam ja lično od samog starta shvatio na ovaj način, drugi stepen, ništa više, onda hajde da to uradimo. Tu ništa sporno nema. Sporno je kada se pokušava od toga napraviti teška priča, tabloidnog karaktera i neki senzacionalizam u pokušaju, pa upućujem onda da kolege sa suprotne strane sale razmene pomalo viđenja i doživljaje dok su neki ovo shvatili na pravi način, pa nisu ni predvideli da stave to na spisak problema. Pogledao sam njihove amandmane. Neki drugi su crno na belo ukazali na to da oni vide problem u prvom stepenu zaštite. Dakle, oni mogu da budu mirni.
Šta ćemo sa onim trećim, koji se bez obzira na obrazloženja, jedan vrlo jasan stav, kratke izjavne rečenice, i dalje vraćaju na ovo pitanje? Ja mogu samo da protumačim da njima očigledno stepen zaštite, u kom je ovaj izuzetak na bilo koji način dozvoljen, nije problem. Šta je onda problem? Činjenica da se neke vikendice pojavljuju u zaštićenoj zoni uopšte. Da li je to? Ako je to, nije problem da za to nađemo odgovarajući odgovor i siguran sam da posle njega pronađemo odgovarajuće razumevanje.
Da ne pomisli niko ko ovu raspravu gleda da se pitanje tih objekata za odmor pojavilo danas, da ga je izmislila neka većina u ovom sazivu ili neka stranka. Ne znam da li ste obratili pažnju, na samom početku današnje rasprave dobili smo informaciju da je ova formulacija o kojoj govorim sada, o kojoj su mnogi govorili danas, preuzeta iz jednog zakona koji se bavi zaštitom prirode. Pronašao sam član 70. tog zakona i u njemu pronađem sledeće – zaštićeno područje i njegovo korišćenje u njemu se može propisati i naplatiti neka naknada za šta, pod tačkom 2. kaže, na primer, za vikendice i druge nekomercijalne objekte za odmor u prirodi.
Šta to znači? Još tada je bilo potpuno novo i logično da ova vrsta objekata može da postoji u takvoj vrsti zone i bilo je normalno i logično da za to postoji odgovarajuća naknada i da se generalno sistem time bavi. Od kada je ovaj zakon? „Službeni glasnik“, pročitaću brojeve, 36/2009, 88/2010, 91/2010. Bez želje da ulazim u onu omiljenu temu kolega sa suprotne strane sale ko je tada, gde bio u državi i društvu, hajde da se bavimo samo tim ko je pisao. Ako je tada pisao, očigledno je tada bio svestan da je ovo potpuno moguće i normalno. Zašto je to danas problem? Vratio bih se opet na onu tabloidizaciju, na onaj senzacionalizam u pokušaju.
Uz poziv da se po ovom pitanju, ali i svakom drugom, maksimalno uozbiljimo, jer to valjda ide sa ovom vrstom posla i ovim mestom na kojem smo, ja bih se oprostio sa ovom tačkom 2. – koruptivnošću.
Uzgred budi rečeno, bilo je pitanje da li će po tom pitanju ili bilo kom drugom pitanju neko u ovoj sali i dalje pominjati izvesni pašnjak, pa se bojim da će taj pašnjak ostati dugo u sećanju ovog narodu.
Tačka 3. – teška primenjivost. Čuli smo zamerke tipa ne postoji odgovarajuća kadrovska baza i kapacitet na lokalnoj samoupravi. Čuli smo pri tom da se tu vrši neka translacija odgovornosti, da Republika pokušava da neku odgovornost sa sebe prebaci na drugoga. Interesantno. Kada to neko čuje, pomislio bi da lokalna samouprava do sada po poslovima ove prirode nikada nije učestvovala, ništa sa njima nije imala i sada odjednom dobija da misli o nečemu sa čime se sreće prvi put.
Ako bude bilo neophodno, a nadam se da neće, jer verujem da smo svi ovde razumni ljudi, možemo kada budemo raspravljali u pojedinostima, da detaljno razgovaramo i o razlikama u odnosu na ono zakonsko rešenje koje je na snazi, pa da vidimo gde se sve u njemu lokalna samouprava pominje. Mogli bismo tada možda čak i da primetimo da sve ono o čemu pričamo danas, što predstavlja suštinski važne detalje, tada je bilo upravo u rukama te lokalne samouprave, toliko nije bila umešana ni u šta i toliko se ničime bavila nije.
Zašto teška sprovodljivost, zbog malog broja kadrova predstavlja razlog da neko ovaj predlog okarakteriše kao loš? Da li možda zato što postoji bolji način? Ako postoji, zanimljivo. Ja predlog za taj bolji način u podnetim amandmanima nisam video nigde. Ima li nekog amandmana koji daje predlog, odgovarajuće rešenje kako bi ta kadrovska baza, taj kapacitet mogao da se unapredi. To ne daje niko. Zašto?

Načelo, načelo, pričam o tome da je zakon dobar i da…

… zamerke koje su usmerene nisu ozbiljne. Hvala vam.
Završavam, hvala na napomeni, vi ste zapravo u pravu.
Što se tiče tih predloga, oni su, kao i sam zakon, u svakom svom delu, zasnovani na jednoj jasnoj realnosti, što takođe smatram dobrom stvari kod svakog zakona u načelu. Zasnovani na jasnoj realnosti, postoje kapaciteti kakvi postoje. Ono što smo takođe čuli danas jeste da pored toga što postoji taj resurs u broju inspektora kakav postoji, postoji mogućnost da se taj posao koji oni treba da obave unapredi.
Čuli smo o formiranju odgovarajućih komisija, a čuli smo i o tome da mnogo podataka biće preuzeti automatski, upravo od onih službi o kojima smo razgovarali danas, a pred kojima se određeni postupci vode. Koliko će to biti efikasno u praksi, saznaćemo jako brzo. Ja verujem u dobre procene, po tom pitanju, koje su stigle od predlagača i moram da vam kažem, nikad se zbog te vrste vere nisam pokajao od kako smo se sastali u ovom sazivu. Ostali rezultati po pitanju nekih drugih zakona daju mi za pravo da smatram da nisam pogrešio, a baš ni u čemu.
Ovo za sami kraj i ovo je bukvalno poslednja rečenica je, kako smo čuli danas, predizborni zakon, taman koliko i bilo koji drugi zakon koji se dešava u nekom periodu pre izbora, nije bitno dan, godinu ili četiri godine, taman koliko i oni predlozi zakona koji dolaze sa druge strane sale. Ako je ovaj nivo zamerki jedino što ima da se stavi na dušu, ja mogu samo da se vratim na onu dobru, lepu i korisnu intenciju koja je protkana kroz ovo zakonsko rešenje i da kažem – u poređenju sa njom, ovo je, dame i gospodo, toliko malo da ne zaslužuje da mu se uopšte posveti dodatna pažnja, a kamoli da ugrozi mogućnost da zajednički podržimo nešto što je za građane samo i isključivo korisno. Hvala lepo.

Zahvaljujem gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, apsolutno nemam nikakvu dilemu da ovaj amandman ne treba da bude prihvaćen, kao što nema apsolutno nikakvu dilemu ni da može uopšte da se desi drugačiji ishod do da se ovo ne prihvati, ali moram da izrazim neverovanje sa svoje strane.

Da smo mi zapravo svedoci ovakvih predloga danas, ovakvih obrazloženja danas i ovakvih reči podrške nečemu ovakvom danas. Zaista je teško poverovati u ovakve stvari koje smo u prilici da slušamo. Slušali smo ih i u danu kada smo raspravljali i u načelu. Proteklog četvrtka slušali smo mnogo teških neistina šta je ko mislio, šta ko oseća, kako se ko postavlja po pitanju ovog predloga, teških neistina. Samo jedna od njih predstavlja onu kako se prema ovom predlogu odnose naši prosvetni radnici na različitim nivoima, samo jednu od njih. Hajmo redom.

Dakle, šta je ovde ubedljivo najveći problem? Ubedljivo najveći problem je što se ovde neke stvari predstavljaju sa očigledno vrlo pogrešnom namerom, sa vrlo lošom pozadinom i sa vrlo štetnim implikacijama, potencijalno štetnim implikacijama, ali od toga se nadam iskreno da neće biti ništa ne u smislu prihvatanja ili ne prihvatanja ovoga, što se mene tiče sudbina ovog predloga je jasna. Samo se nadam da oni koji pokušavaju da upornim kritikovanjem kako bi iskazali neko svoje lično nezadovoljstvo tamo gde tome apsolutno mesta nema i upornim prosipanjem žuči po pitanju nečega što bi trebalo da bude dobro, lepo, treba zajedno da se obradujemo, da takvi neće uspeti da pokvare atmosferu ovog društva.

Jedno po jedno. Pitanje nekog krajnjeg poniženja je apsolutno neprihvatljiva formulacija, apsolutno neprihvatljiva. Kada neko ovde tvrdi da svi predstavnici zaposlenih u onom sektoru kog se tiče predložena izmena tvrde ovo, taj istinu ne govori. Istina je da jeste pomenuo jedan forum i u tom smislu se pridružujem oceni kolege Babića i izražavam sopstveno poštovanjem prema tom forumu. Znači, istina je da jedan forum jeste nastupio sa takvom formulacijom.

Po pitanju onoga da li ovde neko razume ili ne razume, zašto dolazi takva formulacija od tog foruma, za informaciju svakoga ovde – da, naravno da razume, apsolutno razume i s te strane ja nikakvu zamerku ličnu neću dati, jer razumem da je u pozadini te priče izvesna zebnja, koju apsolutno ne dele svi zaposleni u sektoru u kom se ova izmena odnosi, ali ti koji su je iskazali možda nisu u stvari razumeli na najbolji način i nije sporno, naša uloga jeste da te stvari razjasnimo ovde.

Zebnja u smislu da li je možda makar teoretski ova mera kojom se bavimo kroz ove izmene neko konačno rešenje po našem viđenju svih problema, nedaća, izazova koji se tiču prosvete, naravno da nije. Dakle, niko nije čuo ni predstavnike Vlade, ni predstavnike skupštinske većine da nastupaju sa stajališta i što se nas tiče ovom merom mi smo za vjek i vjekova rešili sve što je otvoreno pitanje u vezi prosvete. Naravno da nije čuo i neće ni čuti.

Dakle, oko toga nikakvih nerazumevanja ne treba da bude. Ali, hajde da se bavimo elementarnom logikom. Dakle, još jednom podvlačim ovo ne znači da smo mi prestali da se bavimo pitanjima prosvete, ovo ne znači da mi više nikada nećemo staviti prst na čelo po pitanju kako izgleda budžet bilo kog našeg građanina, bilo kog, ne samo u ovom sektoru, ali ajmo još jednom na elementarnu logiku. Nama se ovde konstantno, evo već dva sata, nije to ni za kakvu pohvalu, to ne govori ništa u prilog ozbiljnosti ovog predloga. Naprotiv, govori o upornom insistiranju na potpuno pogrešnim stvarima koje vremenski koštaju toliko koliko koštaju.

Dakle, nama se ovde uporno inputira da mi treba da prihvatimo sledeći stav – bolje je da se neka novčana podrška ne pruži, nego da se pruži. Šta je tu razumno? Šta je tu logično? Da li se predlaže bilo šta drugo ovakve vrste izbora, da se složimo ili da se ne složimo oko toga da je bolje da se ne pomogne, nego da se pomogne? Hajte molim vas, ne predlaže se apsolutno ništa drugo.

Neki drugi u ovoj sali koji uporno koriste svaku priliku da takođe izraze kritiku tamo gde to i ne može da se uradi na iole uobličen način, ali ipak zadrže dovoljnu raciju da sve to dodaju - što ne znači da ćemo glasati protiv. Danas čujem da podržavaju ovakve predloge. Sad, šta to znači? Da neko menja mišljenje. Po mom viđenju to znači nešto drugo, nešto još teže i strašnije, da apsolutno nije važno nekima u ovoj sali da li su za neki predlog ili su protiv nekog predloga. Njima je samo važno da budu protiv ove Vlade, da se suprotstavljaju ovoj većini i da ako mogu nanesu što veću štetu u vidu opšte atmosfere u našem društvu po bilo kojoj ceni.

Ovu vrstu predloga drugačije, uz svu dobru volju, a znamo se dobro, upoznali smo se ovde, da razumem ne mogu.

Dalje, kako su se menjali ovi zakoni i da li je to razlog za neko nezadovoljstvo, konkretno ovaj predlog? Menjali su se na bolje, dame i gospodo, na bolje. Dakle, ni to nije razlog da se usvoji amandman koji kaže da ovo sada treba da se odbaci i da ga uopšte nema.

Počeli smo od nečega što predviđa određenu novčanu podršku određenoj kategoriji naših zaposlenih. Na šta smo promenili? Na proširenje kruga onih koji treba da dobiju tu podršku i na povišenje sredstava. Da li je to bolje ili lošije? Bolje je. Šta smo onda uradili? Imamo još jednu korekciju kroz odborski amandman. Dodatno smo proširili krug onih koji treba da dobiju podršku i sada mi treba da prihvatimo samo zbog toga što neko na drugačiji način ne ume da izrazi sopstveno nezadovoljstvo da je to grešenje i odlazak iz nečega u još gore itd.

Ajmo još jednom, elementarna logika i molim da se oko ovih stvari na ovaj način ni danas, a ni bilo kada na dalje, ne raspravlja, jer jedino što je poniženje u celoj ovoj priči je poigravanje sa podrškom onih ljudi na koji se neki pozivaju, a koji su takođe trebali i biće, da budu na odgovarajući način obuhvaćeni ovim merama, merama koje treba da predstavljaju nešto što je za njih dobro i korisno. Najmanje što može da konstatuje svako je – odlično, nešto se dogodilo, nije loše, naprotiv, idemo dalje. U najmanjem slučaju to.

Lično bih bio još zadovoljniji da se nalazim u krugu onih na koje se odnosi ova mera, ali ne ulazim u to kako ko treba da se oseća. Minimum je korektnost – ovo je dobro i idemo dalje. Sve ono što ostaje kao otvoreni izazov rešavaćemo dalje zajedničkim snagama.

Ono što je ubedljivo najlošije u celoj priči, a što sam video u ovom obrazloženju, pisano obrazloženje amandmana je ta negativna implikacija koja uz sve napore da neko ovde napravi lošu atmosferu, vidim u poslednjem stavu obrazloženja, pokušava još dodatno da unese razdor, da objasni kako evo sada odjednom neko je povlašćen zbog toga što se ovako nešto predlaže. Šta to treba da znači? Da svi ostali treba da budu nezadovoljni, pa da se ljute na one koji jesu obuhvaćeni ili na onoga ko predlaže? Pa nije tako. Tek kada budemo naučili da funkcionišemo kao jedna porodica i jedan tim, ponavljali smo to više puta, ima osnova da nam bude bolje. Treba da se radujemo bilo čemu dobrom i korisnom za bilo koga iz našeg okruženja, a ne da budemo zajedljivi i ne da prosipamo još jednom tonu žuči tamo gde joj mesta nema.

Ovo, dame i gospodo, da se ne prihvati, ovako nešto nikada i nigde. Hvala.

Zahvaljujem, gospodine predsedavajući.

Dame i gospodo narodni poslanici, ovaj amandman ne mogu da podržim glasanjem. Ne zbog toga što smatram da ideja da se određenim kategorijama zaposlenih isplati jedna mesečna zarada nije lepa, niti zbog toga što smatram da ona za njih ne bi bila korisna, naprotiv, oko toga možemo odmah da se složimo svi mi ovde prisutni. To bi svakako bilo korisno i zašto samo za ove kategorije za sve, i zašto samo jedna mesečna zarada, zašto ne, pet ili deset?

Ali, hajde da razgovaramo ponovo ozbiljno na temu koliko je to korisno za državu, odnosno isto to drugačije kazano, koliko je to realno? Ovo je ujedno i odgovor za koji se nadam da neću morati da ga ponavljam, nisam to činio po pitanju nekih drugih amandmana koji su koncipirani na isti način, a biće ih verovatno još.

Koliko jeste ili nije realno ono što se predlaže na ovaj način? Cenim da predlagači amandmana i sami vrlo dobro vide i razumeju koliko nije realno ono što predlažu. Vide i razumeju zbog toga što se tim pitanjem uopšte svojim obrazloženjima, što pisanim, što datim danas usmeno, nisu ni bavili. Ako požele da to učine u bilo kom trenutku, čuli smo koji obim sredstava može da se opredeli za ono čime se danas bavimo, pa ako imaju bilo šta da kažu na temu bar približno, sličnog reda veličine, možemo i da pričamo dalje. Ali, bez toga svakako nema nikakvog prostora za bilo kakvu dalju diskusiju.

Što se tiče onih termina koje smo čuli u okviru obrazloženja da li je neko nešto nekome uzeo uz rizik da se ponovo optužimo za vraćanje u neka stara vremena, ja moram da ponovim nešto samo i isključivo zato što je to jedna čista istina. Onaj ko postavlja takva pitanja postavlja ih sebi i okruženju u kom sedi. Nikom drugom. Više je nego jasno ko je šta oduzeo i zbog čega se ovo što mi danas radimo izvodi na ovaj način.

Da li neko očekuje da mu se bude zahvalan za ovu meru? Apsolutno ne i nema potrebe da potežemo takve reči, takve termine. Niste čuli i nećete čuti da bilo ko očekuje zahvalnost za ovo što se predlaže ovom dopunom budžeta.

Jedino što očekujemo, a to svakako nije previše, je korektnost. Korektan odnos prema onome što se danas radi i da uz maksimalno uvažavanje elementarne logike, nadam se da to nije preveliki napor, procenimo da li nešto jeste ili nije dobro.

Na samom kraju, ne mogu da podržim ni zbog toga što ovaj amandman ne predviđa da bude obuhvaćene sve one kategorije zaposlenih koje će biti obuhvaćene kada se uzmu u obzir svi ostali amandmani. Za onu opasku da svi ovde predstavljamo isti broj birača, mogu samo da napomenem vrlo duhovito i cenim to što je pomalo mučna atmosfera danas, pokušala da se učini vedrijom. Hvala lepo.

Hvala, gospodine predsedavajući.

U najkraćem, još jednom, ono što sam imao da kažem po pitanju prethodnog amandmana, očigledno važi i dalje. Mi ovde ne čujemo ništa na temu - realno ili nije realno, upravo zato što, uveren sam, i ovaj put predlagač sam vrlo jasno razume, nije realno i zašto nije. Samo rečenica - tvrdi se da stojimo bolje, pa zašto onda ne možemo da zažmurimo i pravimo se kao da ništa nije ni bilo, jasan je odgovor, nažalost, zato što se ne stoji baš toliko bolje i mislim da je to više nego jasna stvar i oko toga ne treba da trošimo vreme.

Dodatno, ne znam da li s namerom ili greškom, uglavnom, ovaj predlog, kao i još neki koji su došli sa, da tako kažem, iste strane, planira menjanje kompletnog člana 17. Dakle, ne staju oni stavovi koji se bave pitanjima bonusa i nagrada. Zato mi se učinilo da je ovo verovatno učinjeno bez namere, odnosno pogreškom, jer čini mi se da je s te strane dolazilo dosta senzibiliteta za pitanje bonusa i nagrada. Ja, ako to nije učinjeno namerno, smatram da bi ipak i ta pitanja trebalo da zadržimo tamo gde se nalaze u članu zakona.

Još jedna napomena, neka bude i najmanje važna, znate da na to ukazujemo kada god se dogodi, pravopisne greške. Hvala.