Na član 66. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milan Ninić, Sanja Čeković, Blagica Kostić i Staniša Stevanović.
Pošto su Vlada i Odbor za trgovinu i turizam prihvatili amandman, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć, konstatujem da je ovaj amandman postao sastavni deo Predloga zakona.
Na član 67. amandman je podneo Zoran Anđelković.
Vlada predlaže da se amandman prihvati, Odbor za trgovinu i turizam predlaže da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Da ne koristim svoje pravo za diskusiju, samo da kažem da je reč o pravu sindikalnih organizacija, udruženja penzionera, ferijalnih, izviđačkih i planinarskih organizacija, kao i ustanova za socijalnu i dečju zaštitu da i oni mogu za svoje članove, shodno statutu, organizovati turistička putovanja u zemlji, bez sticanja dobiti, samo za svoje članove.
Da li se neko javlja za reč? (Da.)
Reč ima narodni poslanik Rajko Baralić.

Na član 67. amandman su zajedno podneli narodni poslanici Milan Ninić, Sanja Čeković, Blagica Kostić i Staniša Stevanović.
Vlada predlaže da se amandman odbije, Odbor za trgovinu i turizam predlaže da se amandman prihvati, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Taj amandman je povučen.
Na član 67. amandman je podneo narodni poslanik Nemanja Šarović.
Vlada i Odbor za trgovinu i turizam predlažu da se amandman odbije, a Zakonodavni odbor smatra da je amandman pravno moguć.
Reč ima narodni poslanik Nataša Jovanović.

Dame i gospodo, razumem ideju da, naravno, ne treba pretvoriti ni ferijalne, ni izviđačke, ni planinarske organizacije u turističke organizacije, ali ako bi se prihvatio ovaj amandman to je takvo ograničenje da u stvari oni nemaju nikakva prava. Ako se prihvati ta priča o tome da oni treba jedno noćenje da organizuju, onda postaje potpuno bespredmetna moja ideja i amandman koji smo mi podneli.
Uzmite za primer planinarski savez. Oni imaju planinarski dom na Rajcu i naravno da ne idu za jedno noćenje, idu sedam dana tamo, idu pet dana da bi sproveli svoje akcije, svoje aktivnosti, svoj program. I sada, da bi napravili taj svoj program, da bi otišli na Rajac, zato što ne noće jednu noć nego noće četiri-pet noći tamo (a nije ni logično da za jednu noć planinari odu na neki vrh ili negde), oni to treba da organizuju preko turističke organizacije.
Vi ćete reći da je to privilegovan položaj i da iz ovog amandmana proističe da se time stvara privilegovan položaj planinarskih organizacija, ferijalnih organizacija. Tačno je, ali mi to i hoćemo. Suština je da u statutima tih organizacija postoji ograničenje, ne samo kod članstva, nego najčešće i kod godina života, da bi bio član ferijalnog saveza ili izviđača ili neke planinarske organizacije.
U stvari država treba, to je suština i to je prethodna ideja, da podstakne, da nađe formu kako će da oživi te društvene organizacije. Mi ovde danima o raznim drugim zakonima pričamo, kako imamo maloletničku delinkvenciju, kako imamo to što imamo na stadionima, kako imamo 300 drugih čuda, da ne govorim o drugim stvarima kojih ima kod mladih ljudi, droga i slično, a sa druge strane kao država ne nalazimo formu kako da te nevladine organizacije koje okupljaju mlade ljude budu stimulisane.
U prethodno vreme (vi ćete reći da je to u jednopartijskom sistemu) ferijalne organizacije su za organizaciju svojih putovanja dobijale 40% iz budžeta Republike Srbije. Prema tome, kada ferijalna organizacija organizuje neko putovanje, na osnovu fakture koju dobije od autoprevoznika za organizovanje tog putovanja iz budžeta Republike Srbije se izdvajalo 40% za podsticaj putovanja tih mladih ljudi po zemlji Srbiji, tada naravno Jugoslaviji, i za njihovo druženje, u krajnjem slučaju, organizovanje programa.
Pogledajte poslednjih pet-šest godina gde su nam izviđačke organizacije, gde imamo dobru izviđačku organizaciju. Gotovo da nemamo nigde. To nije to što bi mi trebalo i što bismo želeli da imamo. Jednom neka se neko pojavi, a ja sam bio na svetskom skupu skauta – izviđača (da budem precizan, za one koji ne razumeju taj termin, bez namere da nekoga povredim) u Čileu, gde je bilo preko 100 hiljada ljudi, i onda ćete videti na koji način te programe organizuju.
Pitajmo malo kako te zemlje podstiču i na koji način sufinansiraju i pomažu da te organizacije postoje. Ovo je minimalno sufinansiranje, ako mogu tako da kažem, ili neka mala privilegija koja obezbeđuje uslove da te organizacije postoje i da nađemo formu kako mladi ljudi da se okupljaju, a ne samo da pretimo da će biti osuđeni na 30, 60 dana ili tri ili pet godina ako naprave incident. Nađimo formu kako da se oni okupljaju, a jedna od tih formi jeste ova forma, gde im se kroz ovaj amandman omogućuje da se organizuju, putuju, da prave svoja savetovanja, seminare, programe i sve ono što tome pripada.

Šta je pozitivnije, ne znam, mislio sam da je srce na levoj strani, a ispada da je na desnoj, ali vi procenite. Mislio sam da je solidarnost i socijalna pravda uvek vrednija i važnija nego što je ona druga strana, ali nije to tema.
Nije tema ni zakon o turizmu, nego konkretan amandman i konkretno pitanje, jer i ja bih mogao da iznesem verovatno mnogo kritičkih primedaba na celinu zakona o turizmu. Ima dobrih rešenja, ali je dobro da smo došli da uredimo tu oblast i ovde sada konkretno govorimo faktički ne samo o članu 49, nego o ova tri člana o formiranju fonda, o 48, 49. i 50. članu.
Da li imamo poverenja da je zakon dobar? Imamo. U krajnjem slučaju, ovaj zakon je među ostalim ljudima u Ministarstvu radio bivši predsednik opštinskog odbora SPS-a u Brusu, tako da ja moram da verujem Ljubi. Šta ću, takva je situacija.
Ali, nije poenta samo u tome. Pazite, jedno od pitanja koja se ovde postavljaju je pitanje – koji su to drugi izvori. Mislim da je veća primedba Ministarstvu zašto nije predvidelo da deo prihoda od privatizacije turističkih preduzeća, npr. "Putnika", pripada ovom fondu. Jer, ako prodaje neko turistička preduzeća, sutra će se prodati ″Geneks″ ili, šta ja znam, apartmani na Kopaoniku i slično, deo tog prihoda trebalo je da bude uvršten ovde, da se podstiču druga turistička naselja ili to konkretno naselje ili konkretna turistička destinacija.
Znači, mislim da je veći problem u tome da Ministarstvo mora da traži načina, i preko Vlade i preko drugih zakonskih rešenja, da se obezbede dodatna sredstva i sigurni izvori prihoda u ovom fondu, a ne to da li fond treba da postoji ili ne treba da postoji.
Ako hoćemo iskreno da razgovaramo i ako hoćemo da imamo turizam u Srbiji i da dovodimo više stranih gostiju, mislim da ne treba da postoji dilema oko toga da je turistička ponuda u Srbiji slabo plasirana, da nemamo dobru turističku ponudu, da nemamo čak ni u Beogradu dovoljno turističkih kapaciteta, da imamo uništene hotele po Srbiji.
Nemate dobre smeštajne kapacitete i nemate gde ljude da dovedete; ne mislim šta da im pokažete, i to je interesantno šta žele ljudi u Srbiji da pogledaju, nego nemate gde da ih smestite kada dođu ovde.
Pogledajte, kada je sajam u Beogradu, vi nemate gde ljude da smestite u Beogradu, a da ne govorim o nekim drugim turističkim destinacijama.
Prema tome, mislim da pitanje da li treba da postoji fond uopšte nije tema. Više je pitanje da li smo mi osigurali, u stvari, sigurne izvore prihoda u fondu. Jer, da nismo svojevremeno formirali posebnu budžetsku stavku oko agrarnog budžeta, da nismo formirali agrarni budžet, ne bismo ništa uradili u agraru, a uvek smo govorili da je malo sredstava iz budžeta predviđeno za agrarni budžet.
Isto je tako ovde. Ako nema tih sredstava, neće biti dobro. I, mislim da je mnogo važnije na koji način ćemo se, i u drugim zakonskim rešenjima i u budžetu, izboriti za dodatne prihode. Gde će se potrošiti pare – to piše u sledećem članu. U 50. članu piše gde treba da se sredstva potroše.
Navešću jedan primer. Ova država treba da bude zainteresovana da uloži 15 miliona za ″Dragačevsku trubu″, da uredi te lokale, a ne da 500.000 ljudi dođe tamo iz zemlje i inostranstva, a da bude na livadi, da nema osnovne uslove. Zar nije to velika turistička ponuda? Zar nije to ono za šta hoćemo da se izborimo i što hoćemo da imamo? Dobro bi bilo da to traje mesec dana, tri, trajaće ove godine nedelju dana, ali mislim da jednostavno država mora iza takvih projekata da stane. Nije to pitanje jedne opštine, Lučana, ili nekog kraja, to mora da bude državno pitanje, ako se 500.000 ljudi jednog dana pojavi na nekoj lokaciji i troši nešto, stvaraju neku potrošnju, to je turistička ponuda.
Možda nećete verovati, ali interesovanje ljudi koji dolaze u Beograd je najveće za dve lokacije. To je Muzej "25. maj", koji žele da vide svi oni koji dođu iz inostranstva; vama to možda ne odgovara, zato što ste desničari, ali to je činjenica. Drugo, hoće da vide zgrade srušene u NATO bombardovanju, hoće da vide to čudo šta je NATO uradio, i to je činjenica. Da li se nama to sviđa ili ne, to su činjenice.
Ako su to činjenice i ako nam negde u inostranstvu kada odemo tamo prodaju neko kamenje, ako hoće da nam pokažu i mi trošimo pare da vidimo to kamenje, onda i mi iskoristimo taj zahtev onih iz inostranstva koji žele da dođu, da potroše ovde i da vide to što žele da vide.
Da bismo to obezbedili, da bismo plasirali to u inostranstvu, potpuno sam siguran da moraju da se izdvoje dodatna sredstva, značajnija sredstva za razvoj turizma u Srbiji i da se obezbedi siguran izvor prihoda i punjenja ovog fonda. Ukoliko toga nema, samo formiranje fonda, naravno i nabrajanje načina izvora finansiranja, neće biti dovoljno. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, sporno da li će SPS podržati potrebu da stvorimo uslove da se svaki građanin, bez obzira na starosno ograničenje, leči ili bolje reći da mu se stvore uslovi da može, ukoliko nema uslova ovde, da bude lečen u inostranstvu.
Međutim, nije to tema. Prava tema, ukoliko ne stvorimo uslove da mogu građani Srbije da se leče ovde u zemlji, jer ako samo stvaramo odgovarajuće pretpostavke, a te pretpostavke ne mogu biti iskorišćene, bez obzira kakav konzilijum bio ili nešto slično, onda će to biti jedna lažna slika o pravima koja građani Srbije imaju. Potreba za sve nas i obaveza za ministarstvo, ako podržavamo jedan ovakav zakonski projekat, jeste da što pre dobijemo jednu ukupnu reformu socijalnog i zdravstvenog osiguranja i prava ljudi da ono što piše u zakonu mogu da iskoriste.
Ako mi sada imamo situaciju da se ljudi leče, da plaćaju ne iz svojih džepova, jer nemaju te pare u svojim džepovima nego moraju da pozajme, da uzimaju kredite da bi se lečili, a imamo masu takvih ljudi, dnevno primamo na desetine takvih ljudi, a da to što imaju pravo da naplate u zdravstvenim osiguranjima ne mogu da naplate mesecima.
Pa npr. ako ima tri puta terapiju, i to košta 300 hiljada, za poslednjih šest meseci naplati 30 hiljada, a treba da čeka još dve godine da ostalo naplati, a to pozajmio od komšije ili prodao sve što ima, i dalje nema šta da proda, onda nam ne vredi pravo koje ćemo mi danas da usvojimo da može neko da se leči u inostranstvu kada ne može da se leči u Beogradu, Kruševcu ili Vranju.
Znači, moramo da govorimo iskreno ovde i nalazimo formu koja će da stvori građanima Srbije pravo da ono što piše u zakonu mogu da iskoriste. Ako proširujemo pravo, sa čime se naravno slažemo, a sa druge strane to pravo ne možemo da iskoristimo, onda je to jedna lažna slika o zdravstvenom osiguranju u Srbiji.
Drugo pitanje je vezano za poziciju da li naši dobri lekari – a potpuno sam siguran da Srbija ima kvalitetne lekare, sposobne lekare, sposobne profesore, koji mogu najteže zdravstvene probleme, da ne kažem operacije ili nešto drugo, da rešavaju, i to pod uslovom da su tehnički osposobljeni –imaju takve aparate, takvu tehnologiju koja prati trend.
Čuo sam pre neki dan o nekim aparatima koji su kupljeni, a vi znate da je to treća generacija od onih koji se koriste u Evropi. A da ne govorimo o kardiovaskularnim aparatima, koji su kvalitetniji u Valjevu nego u Beogradu, a u Valjevu se za nedelju dana pregledaju dva-tri pacijenta, u Beogradu dnevno pedeset, ali ipak zbog donacije, zato što je neko završio, u Valjevu toga ima, a u Beogradu nema.
Ako ne uredimo ukupno zdravstveno osiguranje, onda se i naša dobra volja da podržimo ovakve zakonske projekte, da građani bez obzira da li imaju 15 godina ili 60 godina mogu da budu lečeni u inostranstvu, neće ostvariti. Ona će biti jedna magla koja će da zadovolji neku inicijativu neke grupe pojedinaca i neke kancelarije, a u suštini neće rešiti problem i neće građanin dobiti to pravo.
U tom smislu podržavamo ovu izmenu, ali upozoravamo da to ne bude "šarena laža" za prikupljanje jeftinih političkih poena. I nisu to neki poeni, nego će se dobiti bumerang, zato što neće biti ostvareno, ne samo to pravo nego i postojeća prava u zdravstvenom osiguranju, osnovna zdravstvena zaštita, da čovek može da se leči za ono što mu postojeća zakonska rešenja pružaju.
Prema tome, molim vas da znamo i danas da iskoristimo ovu priliku da saznamo da li se u tom smislu nešto predviđa u reformi zdravstvenog i socijalnog osiguranja i da li će ta prava biti iskorišćena. Mogu da budu iskorišćena ili će to biti samo pravo koje za običnog čoveka nema nikakav značaj.

Zahvaljujem se gospodinu Kragoviću. Reč ima narodni poslanik Stefan Zankov. Izvolite, gospodine Zankov.

Zahvaljujem se, gospodine Zankov. Reč ima narodni poslanik Čolić. Izvolite.

Zahvaljujem se, gospodine Čoliću. Reč ima narodni poslanik Rodoljub Gačević.

Reč ima narodni poslanik Živadin Lekić.

Zahvaljujem se. Reč ima narodni poslanik Vitomir Plužarević, izvolite.

Reč ima narodni poslanik Miloš Dišić.

Reč ima narodni poslanik Srđo Komazec.

Reč ima narodni poslanik Prvoslav Savić.
Gospodine Šaroviću, već ste se javljali povodom ovog amandmana, nije moguće dva puta. Ja bih voleo da se vi javite i pet puta, u pet nedelja, ali nije moguće, morate da čitate Poslovnik i da se setite da ste se već javili.

Reč ima narodni poslanik Lazar Čavić.

Reč ima narodni poslanik Zoran Krasić.