Dame i gospodo, u tome i jeste suština rasprave o ovom poslovniku, u tome šta je pravo Administrativnog odbora. Ovim poslovnikom se, u stvari, to pravo još više daje Administrativnom odboru, da on bude vlada ove skupštine, a ne nešto drugo. Administrativni odbor nije zadužen da glasa o tome da li se skida nekom poslaniku poslanički mandat ili ne, nego da konstatuje činjenično stanje.
U Zakonu o izborima vrlo precizno piše da poslanički mandat prestaje poslaniku: 1) kada je isključen iz stranke, 2) kada podnese neopozivu ostavku i 3) smrću. Ovde je jasno dostavljena Administrativnom odboru odluka skupštine i organa partije da je član SPS-a isključen, ali je isto tako jasno da vi to niste stavili na dnevni red, a ne da niste razmatrali. Niste stavili na dnevni red zato što u stvari želite da pravite lažne kongrese, kao i lažne insajdere, lažne svedoke u ovoj skupštini, zato što želite da menjate odnos snaga.
To radite na dva načina: jedan je tako što isključujete poslanike sa Skupštine, da obezbedite parlamentarnu većinu, a drugi je tako što kradete tuđe poslanike drugih poslaničkih grupa. Nije to pošteno prema građanima, jer građani su ti koji određuju ko će koliko poslanika da ima. Mene ne interesuju vaši međusobni odnosi i šta vi radite na Administrativnom odboru, nego da sprovedete zakon i da konstatujete činjenično stanje o prestanku mandata.

Prvo, dame i gospodo narodni poslanici, poslovnik je unutrašnji akt narodnih poslanika kojim se rešavaju međusobni odnosi poslanika, poslaničkih grupa i način donošenja zakona. Ako se oko tog pitanja slažemo, onda je valjda logično,  moralno i pošteno da se poslovnik radi tako što u njemu učestvuju proporcionalno svi predstavnici poslaničkih grupa. Poslovnik nije vlasništvo poslaničke većine u parlamentu, nego svih poslanika;  on treba da bude najbolje merilo i način da se u demokratskoj atmosferi  stvaraju i usvajaju, sjajno, da li smo tako radili, reći ću i to ... zakoni koji su u interesu građana.
Da li smo tako radili? Dobro pitanje: 1993. godine, tačnije rečeno početkom 1994. formirana je komisija da izradi poslovnik a u toj komisiji, čiji poslovnik je važio do 2001. godine, znači sedam godina, radili su i predstavnici Demokratske stranke, gospoda Dušan Bajec i Zoran Vacić, gospodin, Pal Šandor, zatim, tu su bili i narodni poslanici iz Nove demokratije Žarko Jokanović i, naravno, predstavnici SPS-a.
Znači, tako smo upravo radili; zato što su radili predstavnici različitih političkih parlamentarnih partija, koje su bile ovde u ovom parlamentu, zato je taj poslovnik važio sedam godina i zato je on bio u interesu poslanika, a i kao takav je bio u interesu donošenja odgovarajućih zakona.
Prema tome, ako mi hoćemo, - (nisam se javio za repliku), da napravimo poslovnik koji treba da doprinese da se brzo dolazi do zakona, ali ne prebrzo, ne olako obećanom brzinom, već da se dolazi do zakona koji su u interesu i Vlade, rekao bih, (a kada kažem i Vlade, onda da se razgovara o zakonima koje Vlada predlaže, ali u interesu građana), onda taj poslovnik mora biti splet različitih mišljenja i stavova različitih poslaničkih grupa, a ne samo poslaničke grupe koja ima većinu. Kada poslanička grupa koja ima većinu u ovom parlamentu predlaže, onda mi dolazimo do najdemokratskijeg poslovnika - doduše, mislio sam da je onaj prethodni Poslovnik najgori jer ga nema ni u Madagaskaru, ali sada dolazimo do poslovnika koji svojim odredbama samo stimuliše način kako da poslanička većina, koja nema većinu ili tačnije rečeno Vladina većina, može da obezbedi funkcionisanje parlamenta i usvajanje zakona.
Gde se to tačno vidi? Kažu, da bi se izbegla blokada Vlade ili blokada parlamenta, kako hoćete. Ako je tačno da se Parlament bruka preko poslanika, kada takav utisak steknu građani, zna se koja je mera - 1993. godine, samo posle godinu dana rada parlamenta, posle rasprave u ovom parlamentu i 1993. godine, ocene Vlade Srbije da je reč o parlamentu koji ne uliva poverenje građanima, predloženo je predsedniku Republike Srbije da raspusti Parlament; mi smo imali republičke izbore samo posle godinu dana rada Parlamenta.
Ako vi mislite da ovaj parlament nije slika građana Srbije, molim vas, vi imate poslaničku većinu, neka Vlada predloži predsedniku Republike Srbije da se raspišu izbori; to je korektno, to je pošteno, a naravno i odnos novih parlamentarnih snaga će odrediti kako će funkcionisati taj novi parlament. Ali, gde vode restrikcije; najgore restrikcije faktički dovode ovaj parlament do teške situacije, kada se priča o blokadi?
Ovde se jedan poslanik u jučerašnjoj raspravi pozvao na član 217, koji kaže da je poslanik dužan da učestvuje u radu Skupštine. Isti taj poslanik je, zajedno sa gospodinom Đinđićem, 1995. i 1996. godine apsolutno apstinirao u radu parlamenta; bio u hodnicima i u salama, u kancelarijama poslaničke grupe; redovno primao dnevnice; redovno su svi poslanici tada primali dnevnice i plate, niko to nije dovodio u pitanje, iz prostog razloga što je pravo poslanika da učestvuje ili ne učestvuje u radu parlamenta u zavisnosti od toga kako misli: da li mu to donosi političke poene ili političku štetu kod građana Srbije.
Uostalom, svi ovde učestvuju kako bi im to donelo političke koristi, a vodeći računa kakav će zakon da se usvoji.
Prema tome, i taj argument apsolutno otpada, jer isti oni koji sada govore nešto drugo, radili su potpuno suprotno samo pre par godina.
Ovde je u više navrata bilo reči o trajanju diskusije i kvorumu. Znate, ne možete da pravite dve restrikcije: kod kvoruma i vremena diskusije. Pozivamo se na evropske parlamente, a u Engleskom, kako je malopre ovde bilo reči, tačno je, kvoruma nije 51%, ali je rasprava o jednom amandmanu, sećate se Zakona o zdravstvenom osiguranju, trajala tri meseca u tom Engleskom parlamentu; ograničenje kod diskusije je samo u tome da ne sme biti pauze u govoru duge jedan ili više minuta, može se govoriti bez prestanka, jedan poslanik može da govori preko celog dana. Prema tome, ne možete sa jedne strane ograničiti poslaničkoj grupi da ima 30 ili 40 minuta da govori, a sa druge strane joj ograničiti prisustvo u Skupštini kada je reč o broju poslanika koji ovde govore.
Zašto se raspravlja u načelu? Evo, u načelu o jednom zakonu se raspravlja da ubedimo, mi valjda još iz opozicije, poslaničku većinu da neki zakon treba ili ne treba da prihvati. Ako mi sada imamo u parlamentu 30% prisutnih u sali koje treba da ubeđujemo, a onda kada je dan za glasanje, predsednik parlamenta pozove i ostalih 25% da bi bilo 50 i nešto posto u Parlamentu, kako će tih 20 i nešto posto da naše argumente, koje smo mi iznosili u vremenu rasprave u načelu, uvaže ili ne uvaže. To znači da njih ne interesuje šta mi raspravljamo ovde, o čemu govorimo i na koji način iznosimo argumente; kao i to da neki zakon ne treba usvojiti ili ne takav kako je predložen, nego u drugačijem obliku.
To znači da te poslanike uopšte ne interesuje da li mi iznosimo argumente za ili protiv tog zakona, nego jednostavno dođu i pritisnu taster onako kako je poslanička većina ili kako je Vlada predložila, u zavisnosti ko je predložio taj zakon.
Iz tih razloga je nedopustivo da sa jedne strane ograničavate vreme diskusije poslaničkoj grupi, a sa druge strane smanjujete broj prisutnih poslanika. Ako već smanjujete broj prisutnih u Skupštini na 30%, mislim da je bilo pametnije da predložite 5% i da bi najbolje bilo da se onda napiše u Poslovniku da u raspravi u načelu učestvuje predsednik Skupštine i šefovi poslaničkih klubova - da oni donesu broj poslaničkih mandata kojima raspolažu, a kada predsednik Skupštine stavi na glasanje, oni podignu svoje, ovi imaju 30, a ovi 20 glasova i da se onda iz tih razloga jednostavno taj zakon usvoji ili ne. Ako može 30, zašto ne može 20, zašto ne može pet? Sve ispod 50%, faktički, otvara raspravu o tome šta je argument da bude baš 30%, zašto nije 25 ili 20%.
Prema tome, mislim da je bilo logično i pošteno da odustanete i sada od tog predloga, jer jednostavno uvodite nešto što će dovesti u pitanje ne samo raspravu o nekim zakonima, već će dovesti u pitanje legitimitet svakog zakona koji se usvoji, jer u njemu faktički na adekvatan način ne učestvuju poslanici, ne iznose svoje argumente, a kada iznose, onda oni koji glasaju o tome nisu bili prisutni i nisu bili u obavezi da prisustvuju tom činu glasanja, odnosno o raspravi.
Naravno, kada je reč o tumačenju Poslovnika, ako je ono sada u nadležnosti Administrativnog odbora, to znači ako mi uložimo prigovor da je Poslovnik prekršen, predsednik Skupštine kaže - dobro, o tome će Administrativni odbor da raspravlja.
Administrativni odbor se zakaže 1. septembra i sada nije važno što kvoruma nije bilo kada je bilo glasanje o prošlom zakonu, što je listing to pokazao, nego će Administrativni odbor 1. septembra da se zakaže i on tada može da kaže da je bio prekršen Poslovnik i ništa, jer je prošlo tri meseca posle toga. Logično je da se o kršenju Poslovnika, koje može da nanese štetu i dovede u pitanje usvajanje zakona, odlučuje tog trenutka i da odlučuju oni koji su taj poslovnik usvojili, a to su poslanici u parlamentu.
Na kraju, što se tiče prava predsednika Skupštine: ovde je bilo mnogo argumenata oko toga da predsednik Skupštine nije vlast u parlamentu, nije nikakav vlasnik preduzeća da može da otpušta i prima radnike, da može da odlučuje ko će šta biti, ali ovde je reč o jednom drugom, diskrecionom pravu, pošto je ovde bio jedan drugi termin koji nije tačan. Diskreciono pravo predsednika Skupštine da malopre sluša raspravu koja uopšte nema veze sa Poslovnikom i da prećuti, jer je reč o poslaniku poslaničke većine, a da kada bilo ko iz opozicije kaže bilo šta van teme bude izbačen na 90 dana.
Kada je reč o izbacivanju na 90 dana, ovde nije reč samo o tome da li neko ko pravi nered u parlamentu treba da bude sankcionisan. Naravno, ovde je reč ponovo o diskrecionom pravu predsednika parlamenta da promeni odnos u parlamentu prilikom glasanja, pa kada bude tesna većina da se zbog jednog glasa odlučuje u parlamentu (kao što je bilo kod izbora novog predsednika Skupštine), predsednik Skupštine može da donese odluku da izbaci tog poslanika napolje i da obezbedi da poslanička većina ima mogućnost da usvoji tu odluku ili taj zakon. Iz tih razloga mislimo da to nije dobro i da treba povući ovaj predlog Poslovnika i ne usvajati ga.

Došli smo do još jednog reformskog zakona, koliko vidim, ovde u Skupštini Republike Srbije, juče i danas pokušava da se usvoji i u kome se predviđa ponovo povraćaj određenih ministarstava koja su, takođe iz reformskih razloga, ukinuta pre par meseci ili pre godinu dana. Dobro, kada ste već konačno shvatili da je taj prethodni zakon o ministarstvima bio dobar i da je bilo dobro što je postojalo posebno ministarstvo za lokalnu samoupravu i posebno ministarstvo za ekologiju, onda bi bilo pametno da konačno shvatite da je taj zakon bio dobar i u onom delu koji je predviđao da postoji ministarstvo za omladinu i sport, posebno što danas nemamo ni na saveznom nivou ministarstvo za sport.
Danas kada postoji mogućnost da se ovim novim zakonom predvidi i uvede ministarstvo za sport, to se ne predviđa, nego se zadržava Ministarstvo za prosvetu i sport. Predlažemo da se vrati ministarstvo za omladinu i sport. Uostalom, ako se vodi određena akcija protiv droge, ako se govori da treba da se ispituje, valjda to treba da radi ministarstvo za omladinu i sport, i da brine o omladini, sem ako to nije neki marketinški ili ekonomski potez da onaj ko vrši analizu iz toga stekne određeni profit. Ako nije to, onda je dobro da se formira ministarstvo za omladinu i sport koje će se baviti stvarno pitanjima nevladinih organizacija, posebno kada jedan od sledećih zakona, a to je zakon o formiranju nevladinih organizacija, dovodi u potpuno drugačiju poziciju i te nevladine omladinske organizacije.
Mislim da brigu o tim nevladinim omladinskim organizacijama mora da preuzme, kao i vođenje svega toga, ministarstvo kao posebna institucija, ministarstvo za omladinu, posebno kada je reč o sportu.
Nedopustivo je da u Srbiji koja je jedna od republika, država, koja ima toliko sportskih radnika i stručnjaka, nažalost, kao što vidimo, u poslednjih godinu dana ti sportski rezultati nisu onakvi kakvi su bili ranije. Ali, dobro, da bi bili dobri i da bi bili bolji neophodno je, i iz tih razloga, uvesti ministarstvo za sport. Mislim da se oko toga slažemo.
Treći razlog zbog čega treba uvesti ministarstvo za sport jeste takođe činjenica da u ovih poslednjih godinu i po dana gotovo nijedan sportski objekat nije uz pomoć države Srbije urađen. Da bi se to obezbedilo u okviru ministarstva, treba obezbediti instituciju u okviru Vlade Republike Srbije, znači u okviru ministarstva koje bi se bavilo izgradnjom sportskih objekata.

Nadam se da je predsednica uspela da shvati šta je suština.
Član 105. Poslovnika jasno kaže: "Narodni poslanik kome je izrečena mera udaljenja sa sednice dužan je da se odmah udalji iz sale u kojoj se sednica održava".
Gospođo, zašto se nervirate (obraća se nekome u sali), želimo uspešno da radimo, da se poštuje Poslovnik. Nemate razloga da se nervirate, polako ćemo, sve po Poslovniku.
U sledećem stavu kaže: "Ukoliko narodni poslanik odbije da se udalji sa sednice Narodne skupštine, predsednik Narodne skupštine će naložiti službi ovlašćenoj za održavanje reda u zgradi Narodne skupštine da tog poslanika udalji sa sednice (i nastavak) i odrediti pauzu do izvršenja mere udaljenja".
Imajući u vidu da je predsednik ... znam da je tebi, druže moj, druže, nisam pogrešio (obraća se poslaniku u sali), nije smetalo ni kad si bio predsednik omladine od 65 godina, i tada sam znao da ti ne smeta, ali tada sam mogao da dozvolim to pravo, jer je u statutu pisalo da može i stariji od 27 godina (kad sam bio predsednik omladine); ali ovde nema tog prava predsednika Skupštine, nego ima obaveza predsednika Skupštine da obezbedi uslove da radi Skupština i da gospodina Stamenkovića odstrani iz sale. Molim predsednika Skupštine da to uradi.

Dozvolite mi prvo da vas zamolim da ubuduće poštujete Poslovnik. Da smo poštovali Poslovnik, kako sam vas upozorio, u članu 105. ....
Dobro, dobro, znam da ste vi nervozni, pa bi voleli da se ovo završi za pet minuta, da ne radimo uopšte. Ako niste nervozni, saslušajte lepo, fino. Nemate razloga da se nervirate.

Onda ću prvo po Poslovniku, pa o amandmanu.

Javiću se posle po Poslovniku.
Znači, kada je reč o ovom amandmanu, jasno mi je i drago mi je što je Vlada Srbije prihvatila i shvatila da je pogrešila kada je ukinula Ministarstvo informisanja. Sada ga, kao jedan dodatak, priključuje Ministarstvu kulture.
Mislim da je nemoguće priključiti ga Ministarstvu kulture. Kada je reč o informisanju, neophodno je doneti zakon o informisanju i u okviru toga predvideti nadležnosti ministarstva za informisanje.
S jedne strane, lako je ukinuti jedan zakon. Kada se ne donese drugi, dolazi se do potpunog pravnog vakuuma i pravnog haosa u informisanju. S druge strane, na ovom zasedanju imamo i zakon koji treba da reši pitanje radiodifuzije. Ali, ni u njemu se ne vidi mesto ministarstva za informisanje, odnosno dela ministarstva predviđenog u Ministarstvu kulture.
Zato mislimo da je izuzetno važno, u uslovima u kojima želimo da gradimo slobodno informisanje, da se biro za komunikacije Vlade Republike Srbije ukine, a da se formira ministarstvo za informisanje, koje bi se bavilo informisanjem svih građana, a ne samo informisanjem Vlade Republike Srbije. To bi bilo transparentno i demokratski. Zato mislim da bi trebalo podržati ovaj amandman.

Niste mi dali u paketu, šta da radim. Nije mi teško da prošetam.
Dobro ljudi, isterali ste ove iz DSS, isteraste radikale, isterali ste Pelevića, tj. stranku Srpskog jedinstva, jedino smo mi ostali. Ako hoćete i mi da odemo, mi ćemo da odemo. Recite, nije nikakav problem. Ako hoćete da radimo, dozvolite.
Znači, u članu 105. jasno piše da ukoliko predsednik Skupštine odredi meru isključenja poslanika, udalji ga sa sednice, onda određuje pauzu do izvršenja mere udaljenja. Zbog toga što ova mera nije izvršena, zbog toga što predsednica Skupštine nije odredila pauzu radi izvršenja mere udaljenja, došlo je do ekcesa u ovoj skupštini. Time je prekršen Poslovnik.
Vi možete da kažete da nije prekršen - molim. Tražim da se glasa o povredi Poslovnika od strane predsednice, jer je svojim neprimenjivanjem Poslovnika dovela do toga da dođe do haosa u republičkom parlamentu i do sukoba između DOS-a i Srpske radikalne stranke.
Nije dobro ni jedni ni drugi što su napravili haos, ali je predsednica Skupštine zbog toga odogovorna, pa molim da se o tome glasa.

Moram da kažem, mi inače podržavamo formiranje ministarstva za zaštitu životne sredine. To je neophodno i to je takođe na onoj liniji vraćanja reformskom zakonu, koji je postojao u ovom republičkom parlamentu do sredine januara 2001. godine. To nije sporno. Uostalom, ministarstvo za zaštitu životne sredine je bilo neophodno formirati jer je toliko za godinu i po dana zagađena životna sredina da je neophodno da postoji vladin resor koji bi se bavio malo pročišćavanjem te životne sredine.
Ali, ubeđen sam i mislim da je bilo neophodno ovim predlogom zakona predložiti i uvođenje ministarstva za UJDI i Građanski savez i da na čelu tih ministarstava bude Tanić, kako bi se rešio problem svih ovih komunikacija koje imaju oko tih raznih insajdera.

Imajući u vidu da je ovo poslednji amandman na ovaj zakon (ili zadnji, kako hoćete), kao i način na koji je ovaj zakon usvojen u načelu i kako se vodi rasprava o njemu, a polazeći od činjenice da je Dragoljub Stamenković, koji je bio isključen sa Skupštine ili iz rada Skupštine, glasao o jednom amandmanu, mi nećemo učestvovati u glasanju o ovom zakonu. Sačekaćemo u holu da vi to lepo završite.

Bio sam vrlo precizan i rekao sam da ćemo sačekati glasanje u ovom hodniku, ali nismo napustili sednicu. To je različita stvar. Prema tome, molim da se tako tumači kako sam i rekao.

Tražim da se utvrdi kvorum, zato što je evidentno iz listinga o glasanju - Stanko Kovačević, na primer, Leila Ruždić ne znam da li je tu i tako... (Iz sale: tu je.) Leila je tu, izvinite, zadovoljstvo mi je. Stanka Kovačevića nisam video da je ovde. (Iz sale: Izašao je.) Pa sada izašao, ipak molim da utvrdimo kvorum. (Ministar Batić, sa mesta: Utvrđuje se kvorum za nastavak rada.)

Dame i gospodo, SPS smatra da su reforme u obrazovanju neophodne i potrebne. Reforme koje su u korist učenika, u korist đaka, u korist građana Srbije, a ne reforme koje se sprovode samo radi objašnjavanja da ova vlada ide reformskim kursom i da sprovodi neki novi zakon. Izmene i dopune ovih zakona u stvari su kvazireforme, a tačnije rečeno one podrazumevaju samo legalizaciju nečega što je urađeno u prethodnih godinu dana uredbama.

Izmene i dopune su u stvari realizacija i ugrađivanje uredbi u ove predloge zakona. Jedna od tih uredbi je uvođenje veronauke u škole. U koje vreme i kada je veronauka uvedena u škole? Uvedena je upravo u trenutku kada je došlo do faktičkih protesta SPC posle protivustavnog izručivanja građana Srbije Haškom tribunalu (žagor u sali), a kada je trebalo smiriti SPC, koja je reagovala da se u državi koja je imala Dušanov zakonik ne može raditi na taj način, onda je uvedena veronauka u škole.

Nije ovde spor o tome da li se veronauka treba da izučava ili ne, nego gde treba da se izučava. Nije ovde spor u tome. SPS smatra da Vlada Srbije treba da obezbedi sredstva i pomoć verskim zajednicama da se veronauka izučava. Mi smo za to i smatramo to neophodnim i potrebnim; država ima načina i mogućnost da predvidi odgovarajuća sredstva da se u verskim objektima izučava verska nastava. To podrazumeva finansijska sredstva, to podrazumeva obučavanje i finansijska sredstva za stručno usavršavanje ljudi i profesora koji će te poslove da rade. Naravno, verska nastava se ne može izučavati u školama.

Kada se verska nastava izučava u školama, delujemo suprotno, u Ustavu, a u Srbiji je država odvojena od crkve. Iz tih razloga smatramo da verska nastava ne treba da bude predviđena u samom zakonu, već da treba da bude organizovana i sprovedena u verskim objektima, a država treba da obezbeđuje finansijska sredstva za realizaciju verske nastave.

Drugo pitanje, kako se ovaj zakon odnosi prema obrazovanju na Kosovu i Metohiji. Tačnije rečeno, da li će se po programu Vlade Republike Srbije, po programu Skupštine Srbije naravno, nastava u školama na Kosovu i Metohiji nastava izučavati na srpskom jeziku ili ne. Ovo tim pre što smo poslednjih dana ili nedelja čuli različite izjave gospođe Turajlić o tome ko će postavljati direktore škola na Kosovu, po kom programu će se organizovati nastava na srpskom jeziku u tim školama na Kosovu i Metohiji. Ko će finansirati taj obrazovni proces?

To je važno zato što su upravo prosvetni radnici na Kosovu i Metohiji bili jedni od najzaslužnijih što je ostalo 120 hiljada Srba na Kosovu i Metohiji. Da podsetim, u sporazumu ili tačnije rečeno u dokumentu koji je Vlada Srbije usvojila prošle godine, negde sredinom jula meseca, bilo je predviđeno da će se na Kosovu i Metohiji raditi po programu Republike Srbije u obrazovnim institucijama sa srpskom nastavom, pa će Vlada Republike Srbije faktički postavljati direktore škola i da će faktički finansirati obrazovni program za srpsku nastavu na Kosovu i Metohiji. Kasnije, novembra meseca, potpisivanjem novog sporazuma Čović - Hekerup od toga se faktički odstupilo. Šta je sada tačno, da li su tačne izjave, da li je tačan sporazum ili će se na Kosovu i Metohiji faktički obrazovni sistem predati potpuno sadašnjoj Vladi Kosova, UNMIK-u ili nekom trećem.

Mislim da je važno da mi danas znamo ovde kada ovaj zakon stupi na snagu na koga se odnosi i kakva će pozicija nastave na Kosovu i Metohiji biti, profesora i učenika; naravno, uvek govorim o srpskoj nastavi, a ne o nastavi na drugim jezicima ili na albanskom jeziku.

Još treće pitanje i samo nekoliko rečenica, a to je oko imenovanja i postavljenja direktora škola. Ovde se govori o revolucionarnoj stvari da je sada reformski obezbeđeno da neće više Vlada Republike Srbije postavljati direktore, nego da će postavljati školski odbori. Razlika je u sledećem: u dosadašnjem zakonu školski odbori su faktički predlagali i davali mišljenja na imenovanje direktora, a ministar je postavljao, a sada ispada da školski odbori postavljaju direktora, a ministar daje saglasnost. Samo, da li bez saglasnosti može biti postavljen direktor škole? Očito da ne može.

Ako ne može biti bez saglasnosti postavljen, to znači da u stvari saglasnost znači proglašenje tog direktora, a to znači da se de fakto jedino ministar pita ko će biti u krajnjoj instanci direktor škole. To u stvari znači da nije napravljen veliki pomak koji obezbeđuje da tamo na terenu, u toj osnovnoj ili srednjoj školi, taj školski odbor bude dominantan i određuje ko će biti direktor u toj sredini.

Mislim da je neophodno da taj školski odbor bude dominantan i da odlučuje o tome ko će biti direktor škole u toj sredini, a ne ministar prosvete, bez obzira da li to bilo kroz imenovanje ili kroz saglasnost. Hvala.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici, uvaženi gospodine ministre, danas je pred nama jedan od onih zakonskih predloga koji svakako možemo nazvati ključnim u ukupnim reformama Vlade Republike Srbije i skupštinske većine. Za razvoj ekonomije našeg društva veoma je važna mera između uloge države i državnih institucija i tržišta i njegovih institucija i funkcija. Naše društve ne može da stvori efikasnu razvojnu ekonomiju, niti se mogu razviti tržišta, ako se ne izvrši temeljna deregulacija i liberalizacija, ako se kapitalom ne pokrenu uspavani resursi, a kasnije izvrši socijaldemokratizacija i poboljšavanje statusa pojedinaca koji nisu iskoristili šansu, ili nisu mogli da je iskoriste, u skladu sa principima socijalne odgovornosti onih koji su stvorili prinose i dobit.
U Novoj demokratiji dajemo prednost individualizmu nad kolektivizmom, kako u politici, tako i u ekonomiji. Jedina cigla i zidar ekonomije jeste pojedinac, pojedinac koji nije pod patronatom države koja radi sve za njega, pogotovo ne države koju smo nasledili, koja je zbog pokroviteljstva i služenja jednom gospodaru u ovih deset godina postala Guliver na staklenim nogama, div bez snage.
Za traženje mere između uloge države i tržišta i pojedinca u sektoru rada, pogubne su dve pojave - anonimna, društvena svojina i stopljenost uloge poslodavca, menadžera i radnika u jednu ličnost, zaposlenog radnika. To je društvena šizofrenija na čijem bolesnom tkivu izrastaju autoritarni politički pokreti koji brinu samo o svojoj vlasti i interesu svojih političkih klanova. Vrema iza nas je to dobro pokazalo. Na tome izrastaju pokušaji da se zadrži monopol - na prinadležnostima niskog nivoa, na ekonomiji skromnih rezultata, na sigurnosti za danas, na strahu od razvoja, na strahu od razvoja političke grupacije sa jakim nacionalnim i kolektivističkim predznacima koji usporavaju društvo da razvije kapitalizam evropskog tipa koji je pokazao da je sa svojim institucijama, državnim tržišnim i vrednostima najviše učinio za ekonomsko i duhovno blagostanje pojedinca.
Šta danas imamo? Poštovane kolege, na našem sivom tržištu rada monopol drže radnici koji su zaposleni u društvenim firmama u kojima imaju male prinadležnosti, jer im je dovoljno penziono i socijalno osiguranje. Zato i na crno rade za manje plate i obezbeđuju sivom kapitalu ekstraprofit.
Ovaj zakon je svakako jedan od onih zakona koji je najduže bio u jednoj, nazovimo opštoj raspravi. On je pretrpeo mišljenja najrelevantnijih institucija i pojedinaca zainteresovanih za samu materiju ovog zakona. Ne treba opominjati da je Međunarodna organizacija rada uzela aktivno učešće prilikom izrade Predloga ovog zakona. S tim u vezi, možemo reći da ovaj zakon treba konačno da postigne ono što je već rečeno, ali moramo ponoviti, a to je da odvojimo rad od nerada i da dovedemo našu ekonomiju u tržišne uslove privređivanja.
Naravno da ovaj zakon sam ne može dovesti Srbiju u uslove da ekonomija bude tržišna, po svim njenim elementima. Imamo situaciju da smo u periodu koji je iza nas doneli zakone o poreskom sistemu naše zemlje i doneli smo Zakon o privatizaciji. Zakon o privatizaciji i zakon o tržištu rada su svakako u čvrstoj vezi, korelaciji, treba da donesu stvaranje tržišta kapitala, a ujedno zakon o radu treba da donese stvaranje tržišta rada. Kada smo govorili da Zakon o privatizaciji znači investicije, sada zakon o radu znači da će krajnji domet njegovog donošenja biti stvaranje tržišta radne snage.
Zato, gospodine ministre, u svakom slučaju, upućujem apel vama da prenesete Vladi da ona sasvim sigurno i efikasno nastupa i da nastavi sa započetim reformama, ne plašeći se da dolazi u Skupštinu sa zakonima koji su reformskog tipa. I ova vlada i ova skupština u svakom slučaju imaju dovoljno reformskih i demokratskih kapaciteta da Srbiju dovedu na onu stranu za koju možemo reći da je strana bogatijeg i sretnijeg društva. Naravno da je krajnji cilj približavanje i instaliranje Srbije i SRJ u Evropsku uniju. Iskreno se nadam da ćemo nakon četiri godine mandata biti na pragu Evropske unije. Nova demokratija će glasati za ovaj zakon i Nova demokratija smatra da smo korak bliže Evropi.

 Poštovano predsedništvo, dame i gospodo, uvaženi gospodine Vlahoviću, danas je na dnevnom redu jedan od onih zakona za koje svakako možemo slobodno reći da su ključni u ukupnom paketu reformskih zakona. Ovim zakonom otpočinje odustajanje od socijalističkog modela privređivanja. Tranzicija ili preobražaj jeste neevolutivni prelazak iz socijalizma u kapitalizam. U pitanju je složen proces sa ozbiljnim ekonomskim i političkim posledicama. Posle ovog zakona više neće biti dominacije društvenih interesa nad pojedinačnim , kolektivne svojine nad privatnom, nevlasničkog upravljanja kapitalom, administrativnog i  direktivnog regulisanja ekonomije, vladavine partijskih nomenklatura nad privredom .
Preduzetništvo neće biti zamenjivano političkom koordinaciojom, a menadžerstvo podaništvom i centrima moći. Zamena socijalističkog modela kapitalističkim modelom ne dovodi automatski do kapitalizma i njegove suštine. A, suština je svakako stvaranje tržišta, odnosno finansijskog tržišta kapitala i radne snage. Ekonomske osnove kapitalizma su svakako - privatna svojina, preduzetništvo i tržište, a pre svega tržište kapitala.
Zakon koji je pred nama otpočinje preobražaj zatečenog privrednog modela tržišnim alatom, da bi se stvorili samoregulišući mehanizmi i institucije tržišta.
Dame i gospodo, naš cilj je, kao što sam već rekao, kapitalistička privreda sa privatnom svojinom i tržište, ali pri tome još jednom ističem da je uspostavljanje finansijskog tržišta, faktički uspotavljanje nervnog sistema naše privrede. Dakle, nema dileme. Ili, bar ne bi trebalo da je bude. Glavne poluge su privatizacija, odnosno individualizacija svojine i razvoj tržišta kapitala.
Oba procesa su uzajmno podsticajna, a suština je svakako da ne sme doći do zakašnjenja u realizaciji oba navedena procesa. I građani i mi poslanici treba da znamo, a mislim da znamo, da se ovim zakonom prekida preobražaj koji je imao i neke dobre namere. Ali, nije bio odlučan i nije stvoren udarni talas privatizacije, pa je od privrednog preobražaja stvorena privreda u konfuziji i privatni kapital nove klase vlasnika na privilegovanom rentiranju društvenog kapitala.
Mi smo potpuno svesni da predloženi projekat nije čudotvorna i da trenutno ne dovodi do oporavka. Ovo jeste bolna promena. Moguća je povećana nezaposlenost, privremena naravno, trenutni pad proizvodnje i pad životnog standarda, da u istom trenutku stvara nostalgiju prema prošlim vremenima samoupravnog socijalizma, može da rodi populizam i demagogiju, političke protivnike tera na odustajanje itd.
Ali, dame i gospodo, drugi put ne postoji. Uspeh procesa u koji ulazimo meriće se prilivom kapitala u transformisana ili nova preduzeća. Ne treba se i nećemo se hvaliti brojem transformisanih preduzeća i zatečenog kapitala. To se podrazumeva, tu ne može da bude odlaganja. Prava mera će biti, kako rekoh, brzina priliva novog kapitala.
Treba li eliminisati investiciono slepilo prilivom u toku i posle transformacije. Privatizacija ne može da traje večno. I predviđeni period od četiri godine je čak dug period. Neće biti lako istovremeno se boriti i izbeći ekonomsku stagflaciju, liberalizaciju trgovine, jer će to biti zahtev partnera i sveta svakako, sa ravnotežom niskog nivoa razvoja, ili kako to neki kažu - jogi privreda, imati otvorenu privredu, uredan platni bilans, stabilan budžet, tvrda ograničenja, bez štampanja novca i finansijsku disciplinu.
Poštovani poslanici, preduzeća koja treba da uđu u privatizaciju, kako je već neko rekao, su porodično srebro naše privrede. Među njima ima i onih koja su u ovim teškim vremenima investirali iz sopstvene akumulacije, štednje i amortizacije.
Drage kolege, imaćemo socijalno osetljiva preduzeća, broj zaposlenih i značaj u pojedinim regionima, gubitaše sa perspektivom i gubitaše bez poslovne perspektive. Najbitnije po mom mišljenju je to da što pre razvijemo tržište kapitala, jer tada će na scenu stupiti pravi kapital.
Radnici što pre treba da se odreknu radničkog kapitalizma i akcionarskog samoupravljanja i prihvate jedino moguća i realno moguće građansko akcionarstvo. Gospodine Vlahoviću, poštovane kolege, septembarskim i decembarskim izborima i događajima od 5. oktobra, građani Srbije su sa DOS-om napravili svojevrstan ugovor. Svakako da jedan član tog ugovora, koji smatram najbitnijim, je obaveza DOS-a da reforme u Srbiji sprovede do kraja.
Građani Srbije taj ugovor su overili pečatom dvotrećinske većine u ovom parlamentu. I naravno, šta to znači. Mi nemamo prava da pravimo kompromise kada je reforma u pitanju bilo sa kim, a najmanje sa ostacima poraženih snaga u ovom parlamentu. To svakako. Ukupne reforme koje treba da sprovedemo jesu samo preduslov naših evropskih i evroatlantskih integracija.
Nova demokratija će glasati za ovaj zakon. Nova demokratija će staviti sve svoje programske i kadrovske kapacitete u službu opštih reformi i u službu evropskih i evroatlantskih integracija. Hvala.

Tako je.