Ptica koja leti uvek ima dva krila, a ponekad u letu izbaci izmet i završi posao i nastavi dalje. To je SPS. Prema tome, stvar je potpuno jasna.

Molim vas da zaustavite dalje dobacivanje poslanika u ovom parlamentu, jer je i to deo nekulture i netolerancije koja se primenjuje kada govore poslanici opozicije. (Iz sale: Inače si bio tolerantan godinama.) Ja sam prihvatao i odgovore.
Dobro, da se vratimo na amandman. Mislim da je gospodin Simonović predložio nešto što može da doprinese. Ako Vlada ne prihvata ceo amandman, onda neka prihvati delimično taj amandman, po onoj formuli da ovaj savet treba da predstavlja volju najvećeg broja političkih i interesnih grupa, da je važno kroz taj konkurs, uostalom bar ova druga polovina koja se bira u ovom savetu, da se na taj način bira; a ne mora da znači da se pravi jedan konkurs, nego za različite strukture različiti konkursi. Prema tome, ovde može biti onoliko lista za izbore koliko ima predstavnika u savetu.
Znači, ako imamo predstavnika u savetu nevladinih organizacija, onda je logično da na konkursu nekih nevladinih organizacija dobijemo predstavnike i izaberemo ih. Ko će u ime nevladinih organizacija da potpiše predlog? Ko je taj koji je ovlašćen u ime nevladinih organizacija da potpiše predlog koji će doći u Skupštinu? Ko je taj koji je ovlašćen u ime rektora. Da li rektori privatnih univerziteta ili državnog univerziteta? Ko je taj koji će u ime tih organizacija da potpiše. Znači, onda je logično da država, da ova skupština raspiše konkurs po oblastima i po strukturi interesa; u 22. članu jasno se kaže iz kojih oblasti treba da budu ti ljudi, članovi tog saveta. Na taj način Skupština bi došla do adekvatnog saveta koji bi bio u interesu svih ili bolje reći u interesu najvećeg broja i političkih i interesnih grupa u Srbiji.

To da li ću ja da se smejem, to je moja privatna stvar, ne tvoja. (Obraća se nekome od poslanika u klupama.)
U članu 23. pod tačkom 1. se kaže: "Narodna skupština Republike Srbije". Naravno, ne kaže se ko će da svede ta dva kandidata na jednog, i ako to budemo sada posmatrali, samo za tog jednog kandidata od ovih devet, onda je predloženi amandman - da poslaničke grupe imaju pravo da predlože - sasvim logičan.
Uostalom, ko će da svodi listu kandidata, da ostavim ostale kandidate koji se biraju, ili bolje reći - članove saveta, ali ovde kaže "Narodna skupština Republike Srbije"; ko je taj, da li svi poslanici imaju pravo da predlažu kandidate za savet ili za ova dva kandidata i ko će, do Narodne skupštine, da svede dva kandidata koji biraju tog.
Ako se to nije regulisalo, onda je ovaj amandman logičan, da poslaničke grupe imaju pravo da predlože i da se onda na osnovu toga bira od dva kandidata jedan kandidat. Ovde je u stvari bilo moguće i mislim da bi Vlada mogla da izvrši usaglašavanje ovog člana 24. da delimično prihvati ovaj amandman tako što bi ili povećala ili obezbedila da poslaničke grupe proporcionalno predlože izbor određenog člana saveta i oni da budu legitimni predstavnici za izbor članova saveta koji bira Narodna skupština od Narodne skupštine.
Vidite, ovde - Narodna skupština bira jednog člana, ostale članove isto bira Narodna skupština na predlog drugih, ali ono što bira na predlog Narodne skupštine - ko je legitimni predlagač. To nije regulisano i mislim da bi se to regulisalo prihvatanjem ovog amandmana, delimično.

U članu 24. u stavu 1. se kaže: "Svaki ovlašćeni predlagač iz člana 23. stav 3. ovog zakona predlaže kandidata za jednog člana saveta, s tim što se na listi kandidata obavezno predlažu dva lica".
Profesor Simonović je predložio način, i mi iz SPS-a prihvatamo celokupni kontinuitet predloga koji je on dao, ali ako zadržimo da ostane ovaj član i ovaj stav ovde, onda se postavlja pitanje, a to takođe u zakonu nigde dalje nije rešeno - ko je taj ko potpisuje predlog za Narodnu skupštinu?
To sam malopre pitao i to nije pitanje partijske države. Ko je taj, da li će to gospođa predsednik da potpiše? Naravno, nemam ništa protiv, ali na osnovu čega je došlo do dva kandidata? Ko je taj ko će u ime Skupštine Vojvodine da potpiše, da li je to predsednik Skupštine Vojvodine, na osnovu čega je on došao do kandidata, na osnovu čega će predlagač, ko je taj? Da li je odbor Skupštine Srbije predlagač? Ko je predlagač ta dva kandidata, o kojima će se izjašnjavati Skupština Srbije, vezano za kandidata Skupštine Srbije?
To nije ovde rešeno nigde. Prema tome, iz tih razloga treba da postoji konkurs, a onaj ko bude taj, ako je to odbor, onda je logično da će pitati članove odbora, a članovi odbora su predstavnici političkih partija, i onda dolazimo ponovo na to da ćete vi reći da je to partijska država.
Molim da razjasnimo ko je taj ko će biti predlagač kandidata, ova dva kandidata koji se biraju ispred Skupštine Srbije, i ko će biti predlagač i potpisnik predlagača ispred Skupštine Vojvodine; i time ćemo videti apsurdnost ovog člana.

Mislim da je ovaj amandman u redu i da ga treba prihvatiti, ali moram da se vratim na prethodno pitanje.
Tačno je da Odbor za kulturu, u tome i jeste suština, predlaže dva kandidata, da bi se birali po stavu 1. člana 23, a bira ih Narodna skupština, pa to znači onda da će poslanička većina DOS predložiti dva kandidata, a izabrati jednog. Tačno je onda, po istoj analogiji, da će Odbor za kulturu DOS-ove većine u Skupštini Vojvodine predložiti, kao politička organizacija DOS, svog kandidata. Tačno je da će Vlada Srbije, koju predstavlja DOS, predložiti ispred političke grupacije DOS-a svog kandidata. Tačno je da će Izvršno veće Vojvodine, ispred političke grupacije DOS, predložiti svog kandidata.
Ispašće da od ovih devet DOS ima pravo na četiri kandidata, i to nije partijska država, nije partijski savet, a jeste partijski savet da ta četiri, plus Kosovo, biramo proporcionalno i da političke partije i poslaničke grupe u ovom parlamentu to predlože.
U tome je suština ovog saveta, gde se želi sakriti da u stvari
od devet kandidata pet suštinski bira DOS, a nije kao partijsko, a da četiri biraju druge nevladine organizacije itd.
Onda je pošteno bilo bar da prihvatite da je to činjenica i da se kaže da DOS predlaže pet kandidata ili 10, pa da pet birate, svejedno, nije važno; ili pak da se prihvati jedan politički stav koji je logičan - da poslaničke grupe biraju proporcionalno svom uticaju u biračkom telu Srbije, jer predstavljaju biračko telo Srbije.

Kada smo podneli ovaj amandman pošli smo čak od analize onoga šta je predlagano u određenim savetima, tačnije rečeno šta je Vlada predložila u pojedinim savetima fakulteta, kao što je na primer Pravni fakultet, ko su članovi saveta Pravnog  fakulteta ispred Vlade Republike Srbije. Kada to vidimo, koje su nevladine organizacije tu predložile svoje predstavnike ili, tačnije rečeno, Vlada ispred nevladinih organizacija, onda mislim da je ovaj amandman potpuno smislen. Niko nije izgovorio toliko ružnih reči protiv svoje države, uvredljivih reči protiv svog naroda i protiv svoje države, kao što su neki predstavnici nevladinih organizacija, šefovi nevladinih organizacija; mnogo više ili neuporedivo više od bilo kog političkog predstavnika pozicije ili opozicije, i kada govorim pozicije i opozicije ne mislim samo na današnju poziciju i opoziciju, nego i na onu pre izbora.
Onda je bar logično da mi već danas kažemo da ti šefovi nevladinih organizacija ne mogu biti u ovom savetu ni predloženi, niti se o njima može Skupština izjašnjavati. Ne samo zbog činjenice da oni ni na koji način nisu proverili političko raspoloženje građana prema njima, jer kada bi proverili videli bi da ih ni kući ne vole, već i zbog činjenice da su neki od tih funkcionera dokazali da ne mogu biti nepristrasni kada je reč o ovom delanju koje je vezano za savet, a naročito nisu nikakvi stručnjaci koji bi mogli da ugroze kredibilitet ili snagu saveta. To unapred znamo, i da ih ne pominjem, neću da ih reklamiram. Znamo o kome mislimo.

U ovom članu postoji više mogućnosti. Ako je  zakonodavac hteo da prati kontinuitet zakona, pošto u jednom članu predviđa osam godina za dodelu frekvencija, onda je mogao da to vreme kada su oni podelili da zadrže sebi mandat i da do kraja mandata budu na tom mestu.
Ali, ako se htelo pričom, čak i ako traje šest godina mandat, o tome da se ne obezbedi uticaj političke partije koja je na vlasti, onda bar saslušajte suvislost ovog trećeg stava člana 27: "Članovima prvog sastava saveta, čiji mandat traje dve, odnosno četiri godine, mandat se utvrđuje tako što pre odlučivanja Skupštine o podnetim predlozima, predsednik Skupštine žrebom određuje ovlašćene predlagače čiji se kandidati predlažu za izbor na dve odnosno četiri godine". Ako se to htelo, onda je bar bilo logično i pošteno da se u ovom članu kaže da one koje bira Narodna skupština Srbije, koje bira Vlada Srbije, tj. predlaže, koje predlaže Skupština Vojvodine, koje predlaže Izvršno veće Vojvodine, da bar te članove saveta posle promene vlasti, posle izbora predlažu ponovo ti predlagači i ponovo se biraju.
Jer, šta sada? Vi hoćete da narednih šest godina, pa još nećete da se oni menjaju, nego žrebom, ako slučajno neko od njih ostane, da oni obavezno ostanu i da onda samo ovi drugi budu tu na neki način sigurni. Prema tome, logično je, ako neće celina ovog amandmana da se prihvati, da Vlada prihvati bar deo amandmana da članovima saveta koji se biraju na predlog Narodne skupštine Srbije, Vlade Republike Srbije, Izvršnog veća Vojvodine i Skupštine Vojvodine ističe mandat onog trenutka kada prestane mandat i Skupštini Srbije.
Naravno, shvatam da ne može, ali bar da kažemo pošteno, da priznamo da ovo nije zahtev Saveta Evrope ili evropskih institucija nego vaša želja da narednih šest godina kontrolišete medijski prostor, ne da ga kontrolišete za ono vreme koliko traje mandat ovog parlamenta ili parlamenta Vojvodine.
Prema tome, budimo onda iskreni. Nemojmo da pričamo da nećemo partijsku državu, nego baš upravo to hoćemo - da napravimo partijski savet koji određuje i frekvencije i kako će se emitovati program. Znači, otvorimo pošteno priču i recimo šta hoćemo, do kraja, da to javnost zna, a nemojmo da se krijemo iza nekih članova koji su potpuno suvisli na način na koji su predloženi.
Iz tih razloga predlažem Vladi da izvrši modifikaciju ne samo ovog člana nego, na toj liniji, i modifikaciju prethodnih članova koji bi obezbedili da se onda poštuje bar u tom delu poslanička većina, ako to želi poslanička većina u ovoj skupštini. Ako ne želi, onda molim da se na drugačiji način utvrđuju predlozi. Profesore Simonoviću, evo završio sam.

Prvo, ja sam čuo, gospodin Đinđić je rekao da će sledeće godine biti 40 kampova. Ja sam kao ministar imao samo tri kampa i mislim da je bilo vrlo važno da je bilo 40 i u moje vreme kad sam bio ministar. Toliko oko kampova, pošto ste to pitali.
No, da se vratimo na zakon. Prvo, moram da kažem da je zakonodavac imao verovatno dobru nameru i pozdravljam dobru nameru da se u određenim vremenskim periodima vrši izmena članova saveta, da bi se zadržao kontinuitet rada agencije. Ne mislim da je to loše, naprotiv, mislim da to ima jedno utemeljenje i potrebu.
Govorio sam, i mislim da tu treba tražiti rešenje, da se to ne određuje žrebom. Koji su to članovi saveta za koje je logično da se menjaju posle dve ili posle četiri godine; logično je da se menjaju oni kojima je, uostalom, predlagač prestao da postoji.
Tačnije rečeno, predlagač više nije ta poslanička većina. Zbog toga sam rekao i zbog toga mislim da Vlada treba tu da nađe mogućnost da od svih ovih amandmana napravi svoj amandman, tako što će ta promena da se vrši u stvari od onih predlagača koji više nisu ti koji imaju većinu.
Znači, Skupština Vojvodine, Izvršno veće Vojvodine, Vlada Srbije i Skupština Srbije. Onda ne mora dva plus dve, znači da se menja jedna trećina, nego ta četiri kandidata, ta četiri člana saveta se menjaju kada im prestane mandat, tačnije rečeno, kad se izvrši izmena u sastavu tih organa, koji su to predlagali Skupštini.
Inače, uopšte ne mislim, i potpuno sam u to siguran, a nije uopšte ni sumnja o tome izrečena, da je namera da će ovaj savet u ovakvoj ili u onakvoj meri, ili u želji da verovatno popravi medijsku sliku, ali način na koji se bira savet, iz razloga o kojima sam govorio, na neki način dovodi u pitanje i u sumnju da se želi da se napravi partijski savet, hteli mi to ili ne, tako što se iz predloženog vidi da će samo poslanička većina DOS u stvari biti privilegovana da određuje koji će biti predlog i kakav će biti izbor članova saveta. To je suština. Hvala.

Baš je reč ovde o iskustvu; gospodine potpredsedniče, ako hoćemo o iskustvima, pa da nema tog lošeg iskustva o tome šta se poštuje od zakona, verovatno ne bi ni bilo kritike o načinu izbora saveta.
Jer, kada vi govorite o iskustvima i ostavkama npr. mi znamo da Administrativni odbor Skupštine Srbije ne poštuje čak ni taj stav da je ostavka nešto što Administrativni odbor samo konstatuje i kaže - nije više taj poslanik koji je podneo ostavku ili ako je reč o tome kada se neko isključi iz političke partije, prestaje mu mandat, a Administrativni odbor treba samo da konstatuje i njemu prestaje mandat.
Ako Skupština Srbije, skupštinska većina, DOS-ova većina to ne poštuje, kako će onda da poštuje nešto drugo kada je reč o savetu, o agenciji zbog koje je zainteresovana kako će da funkcionišu neki mediji. Ako ne funkcioniše kao SPS i neko je isključi jer to njemu ne odgovara i drži ih u Skupštini, kako će da poštuje neko način funkcionisanja tog saveta za medije.
Iz tih razloga je onda dobro da se on veže za predlagača, a naročito se veže za predlagača kada je reč o skupštinskoj većini. Znači, o ovoj većini koja sada trenutno predlaže.
Pitanje poverenja i nepoverenja - pa, mi možemo da vam verujemo ali iskustva govore poslednjih godinu i po dana da ne možemo da verujemo; umesto da predlažete stvarno neutralne ljude, predlažete one nevladine organizacije koje su u stvari pridruženi članovi DOS-a, da li su G-17 plus ili G-17 minus, nije važno, i koji u stvari kroz nevladine organizacije ili kroz političke organizacije budu predstavnici Skupštine Srbije ili Skupštine Vojvodine i obezbeđuju time kao neki legitimitet da nisu predstavnici političkih partija, a u suštini rade u interesu Vlade Srbije koja ih predlaže ili Skupštine Srbije koja ih predlaže, tačnije rečeno u okviru, u interesu DOS-a.
Iz tih razloga treba, ne samo kada je predviđeno ovim zakonom, a zakonom treba da bude predviđeno u prethodnom članu, da mu prestaje mandat kada i predlagač koji ga je predložio, da mu je prestao mandat, a to znači Skupština i Vlada.

Dame i gospodo poslanici, naravno da je oblast radiodifuzije za svaku zemlju izuzetno važan segment koji u svim velikim i, u krajnjem slučaju, u svim zemljama Evrope predstavlja važan segment ekonomske stabilnosti, ali i ekonomskog razvoja zemlje, čak socijalne sigurnosti. Cilj ovog zakona mora da bude, da odvuče napred, ne da vuče nazad, da predstavlja razvoj u ovoj oblasti, a ne korak unazad, da predstavlja vreme koje je prošlo iza nas.
Međutim, kada se tako razgovara i kada se na taj način ovaj zakon posmatra onda je neophodno da on stekne odgovarajuće prerogative, tačnije rečeno - da ima neke temelje. Neophodno je da Vlada Srbije uradi strategiju razvoja telekomunikacija i radiodifuzije, pre nego što predloži ovakav zakon, i da tek na osnovu toga može da se pristupi izradi zakona o telekomunikacijama i o radiofifuziji. Ovako, faktički, mi pravimo neke grane na drvetu, a da u stvari nismo ni posadili to drvo, ni rešili pitanje njegovog korenja.
Druga stvar koja je važna kada razgovaramo o zakonu o radiodifuziji jeste - da li postoji ustavni osnov za usvajanje ovog zakona, odnosno, tačnije rečeno, da li je u skladu sa saveznim Ustavom.
Po svemu onome što danas imamo, on nije u skladu sa saveznim Ustavom, jer savezni Ustav predviđa podelu frekvencija, što je faktički u nadležnosti savezne države. Naravno, tu se može dati odgovor da se radi ustavna povelja i da će to u ustavnoj povelji biti rešeno, da je to već u perspektivi i da će se na taj način vrlo brzo rešiti, ali kada ovaj zakon bude usvojen on faktički neće biti u skladu sa saveznim Ustavom. Mislim da to znaju, sasvim sigurno, i oni koji su predložili ovaj zakon, a i sam zakonopisac.
Sledeća stvar zbog koje ovaj zakon nije moguće na pravi način tretirati, kada danas o tome govorimo, bez obzira na potrebu postojanja jednog ovakvog zakona, jeste da je neophodno pre toga usvojiti zakon o telekomunikacijama, a i potpredsednik Korać je na neki način to rekao. Naravno, on je rekao da će se usvojiti taj zakon o telekomunikacijama, ali je nemoguće prvo pričati o programu, o izradi programa, o stvaranju saveta, koji će govoriti o tome kakav ćemo program imati, pa tek onda o podeli frekvencija i o tome ko deli te frekvancije; kako se dodeljuju frekvencije; kakvi su tehnički uslovi, o svemu onome što je vezano za zakon o telekomunikacijama.
Naravno, na to se može dati odgovor da je ovim zakonom predviđen automatizam tj. kada neko dobije pravo na emitovanje programa, da se podrazumeva da će dobiti pravo i na korišćenje frekvencija; ali, u suštini, ako nema zakona o telekomunikacijama, ne vidi se na koji način, koji su uslovi, šta će se iz toga izroditi i da li može doći do određenih manipulacija ukoliko se ovaj savet stavi kao nadređeni, a bez postojanja takvog zakona.
Zašto ovo govorim? Mislim da ćemo se svi složiti da je uopšte resurs frekvencija ograničen, ali nije ni tako ograničen kao što se danas ovde čuje i kao što se u javnosti poslednjih dana govori. Predsednik Odbora za kulturu je ovde rekao da će od 1.200 emitera, od onih koji emituju radiotelevizijski i radiodifuzni program, ostati 200 onih koji će emitovati taj televizijski program.
Da li to danas, u startu, kada usvajamo ovaj zakon znači pretnju za 1.000 ljudi, onih koji trenutno emituju radiodifuzni program, i na osnovu čega. Na osnovu kog zakona? Na osnovu čega smo mi utvrdili da ima 200 ili 300 frekvencija koje mogu da se koriste u radiotelevizijskom programu. Ko je to utvrdio? (Komentari iz sale se ne čuju.)
Prvo, to nije tačno. To posmatranje nisu radili stručnjaci i o tome upravo i govorim, jer se polazi od toga da se posmatra period 80-tih godina, odnosno tehnička dostignuća 80-tih godina za broj frekvencija koje bi se koristile na prostoru SRJ. Uosalom, uzmimo primer, ako baš hoćete - pre četiri ili pet, ako hoćete i pre dve godine, korišćene su satelitske antene koje su koštale 700 ili 800 evra, a sada koštaju 50 evra, iz prostog razloga - na toj anteni može da se koristi jedan televizijski progrm na jednom kanalu, a danas na istoj toj anteni, samo digitalnoj, koja košta 150 evra, može da se koristi od četiri do osam TV programa i čak do 100 radio-programa.
Prema tome, ista stvar je i kada je reč o emiterima i emitovanju programa, kao i kada je reč o dodeli frekvencija. Ako je to tako onda i priča o ograničenim resursima ne stoji, kao i to o 200-300 televizijskih i radio-programa; to onda podrazumeva da se mora napraviti pre toga zakon o telekomunikacijama i iz toga izvući zaključak koliko, na koji način i šta treba podeliti.
Naravno, iz ovih razloga govorim o tome da je zakon polazio od vremena 80-tih godina, pošto je ovde neko dobacio da su to stručnjaci ustanovili; e, kad su stručnjaci ustanovljavali koliko na ovim prostorima može biti radio i televizijskih frekvencija. Danas to nije tačno. Danas nije takvo stanje.
Da li mi hoćemo da pravimo zakon kojim ćemo da zamažemo oči Evropi, kako smo napravili nekakav demokratski zakon, ili hoćemo da napravimo zakon koji će važiti do 2010. ili 2015. godine. Mi danas pravimo zakon koji strateški pogrešno usmerava radiodifuziju u ovoj zemlji, a kad kažem pogrešno ne mislim politički, govorim tehnički, ka 80-tim godinama, a ne ka 2010. ili 2015.
Iz ovoga se vidi da je Rade Valjanovski radio ovaj predlog zakona zato što on predviđa, na primer, tri radio-stanice sa programim na srednjim talasima. Ko još sluša srednji talas u ovoj zemlji? Niko. Naravno, jedan treba da postoji zato što je usmeren prema Evropi i svetu, ali niko više preko radio-prijemnika ne koristi, odnosno ne sluša radio-program na srednjim talasima. Naravno ni Radio "S" se ne emituje na srednjim talasima, to je valjda poznato, nego na kratkim talasima i to je pitanje tehničkih dostignuća, a nije političko pitanje.
(Žagor.)
Da je kratko ne biste vi to pominjali, ali je najslušaniji, i to znate, ali kada govorimo o tome i on nema frekvenciju. Nisam bio podoban u to vreme da dobijem frekvenciju. I on je emitovan bez dozvole za frekvenciju. Drugi su imali privilegiju, ali oni su sada sa vama. Nisu u opoziciji, nažalost. Oni su sada ti koji su i od vas privilegovani, takvi su uvek privilegovani i tako će uvek i proći, uvek će dobijati frekvenciju zato što su privilegovani na drugačiji način, a ne emitovanjem programa i kvalitetom programa.
Mi valjda treba da napravimo zakon koji će omogućiti da neko dobije frekvenicju, da dobije pravo na emitovanje programa zato što ima kvalitetan program, a ne zato što je privilegovan od bilo koje vlasti; ponavljam još jednom - oni su uvek privilegovani od te vlasti. Rekao sam da ni Radio "S" naravno, nema dozvolu za frekvenicju jer Dojčilo nije smeo da je odobri, jer verovatno nisam bio podoban.
Ovde nije dovoljno tretirana kablovska mreža i postojanje kablovskih mreži. Uzmimo susednu Mađarsku za primer. Preko 50% emitera emituje svoj TV program faktički preko kablovske mreže. U Holandiji je to preko 90%. Faktički taj pravac razvoja radiodifuzije i televizijskog programa uopšte nije obuhvaćen, a mi se moramo ka tome usmeriti. Gde mi hoćemo da usmerimo pravac razvoja određenog projekta i razvoja određene oblasti u ovoj zemlji? Nije dovoljno da samo napravimo neki zakon koji će da bude kratkoročan ili će pokazati Evropi kako mi taj zakon imamo.
Ovaj zakon je usmeren samo ka emiterima i tretira samo emitere i na neki način štiti državu, ali nije usmeren ka tome - kakve koristi od toga ima građanin. Kada o tome govorimo možemo govoriti i o pretplati. Uzmimo tu pretplatu i neravnopravnost medija. Jedni imaju pravo na naplatu, da imaju korist od toga što imaju 210 dinara po svakom TV pretplatniku. To je ovaj radiodifuzni sistem Srbije. Drugi ciljni sektor je potpuno povlašćen.
Ovaj prvi je najviše povlašćen, a civilni je povlašćen jer nema opterećenje da plaća rashode u smislu korišćenja programa, korišćenja frekvenicje. Ima obavezu da dobije frekvenciju čim konkuriše, a treći je komercijalni, koji bi trebalo da pokaže pravu lepezu političke karte Srbije i u kulturnom i u obrazovnom, ali i u svakom drugom smislu. On ima obavezu da plaća frekvenicju, ima obavezu da konkuriše i da plaća emitovanje programa i on je najneravnopravniji.
Prema tome, mi dobijamo faktički tri segmenta neravnopravnosti među medijima koje ćemo imati na osnovu usvajanja ovog zakona. Naravno, kada je reč o pretplati, ovde nije reč samo o visini pretplate, 200 dinara više ili ne. Reč je o moralu, u krajnjem slučaju. Vi ste u izbornu kampanju ušli sa obećanjem građanima Srbije da neće biti pretplate. Vi ste govorili - odmah, čim dođemo, prvi zakon koji će biti ukinut ...
(Žagor, dobacivanje iz klupa.)
Milka, smiri se malo, to pričaj u Požegi. Vi ste govorili o tome da će se odmah ukinuti zakon o pretplati.

Naravno, zato što je on bio vezan za elektroprivredu. Najmanje je bitno kako je i na šta on vezan, jer će i ovde biti vezan za elektroprivredu jer će oni ponuditi najbolje uslove, što se iz ovoga vidi, ali je reč ne samo o visini, već o tome da onaj u Jajincima, tamo negde na bugarskoj granici, koji ima jedan TV program, ali nikakav, ima obavezu da plati 210 dinara i onaj koji ima 15 programa u Beogradu ima obavezu da plati 210 dinara. Jednostavno, ne postoji sinhronizacija da manje plaća onaj koji ima jedan program; vi ćete reći - mora da ima, jer se kaže da je 90% pokrivenost, toga nema danas. Šta ćemo do toga - mora da ima. Do tada mora da plaća TV pretplatu. Kada je reč o povećanju TV pretplate predviđa se dvostruko povećanje.
Realno, s obzirom na cene na malo, i faktički 5% za svaku godinu, to znači da ćemo mi za pet godina imati ne sedam maraka, ne 3,5 evra pretplatu, nego ćemo imati faktički duplo veću pretplatu, kada povećavamo 5% realno, plus cene na malo. Prema tome, da li to građani Srbije mogu da izdrže, sem toga što ste sami obećali da TV pretplate neće biti. Hvala.

Dame i gospodo, imamo različite kongrese, a jedan od tih kongresa je i danas ovde u Parlamentu, kada slušamo potrebu da se izvrši rekonstrukcija Vlade u ovoj euforiji imena, naziva, termina, transparentnosti, reformi i rekonstrukcija. U poslednje vreme smo imali nekoliko važnih rekonstrukcija: prvo države, zatim Parlamenta, a danas raspravljamo o rekonstrukciji Vlade.
Kada je reč o rekonstrukciji države, mislim da smo priveli kraju to na jednoj od prethodnih sednica skupština, Republičke i Savezne, ukidajući savezni Ustav i formirajući ustavnu komisiju koja treba da usvoji novu ustavnu povelju, kojom se, faktički, ukida zajednička država Srbije i Crne Gore. Imajući u vidu da se time privodi kraju jedna zajednička država, nastavak je bio - reforma Parlamenta. Dobrim delom taj posao je odrađen: jedan deo poslanika je izbačen, drugi je izašao sam. Zašto? To je njihov problem. Trećem delu u ovom parlamentu pokušavaju na razne načine, raznim administrativnim merama, da pokradu poslanike i prebace u poslaničku većinu. Verovatno se time završila rekonstrukcija Parlamenta i stvorili su se uslovi da danas razgovaramo o rekonstrukciji Vlade.
Kada je u pitanju rekonstrukcija Vlade - premijer ima pravo u svakom trenutku i u svakom momentu da predloži promene odgovarajućih ministara, ali mislim da ovaj predlog koji smo danas dobili i o kome se u javnosti razgovara godinu dana, ima nekoliko elemenata ili nekoliko segmenata koje, sasvim sigurno, treba na različite načine posmatrati.
Prvo, o rekonstrukciji Vlade se priča od prošle godine, od 28. juna, od trenutka kada je Vlada donela jednu protivustavnu uredbu, kidnapujući svoje građane i izručujući ih drugim državama. Naravno, već tada smo ostali bez jednog ministra, zatim i bez potpredsednika Vlade. Faktički, Vlada kao krnja radi već godinu dana i od tada je svakih nedelju dana iz Vlade dolazila izjava, saopštenje, stav, mišljenje da će se, samo što nije, izvršiti rekonstrukcija.
U međuvremenu smo čuli različite inicijative i predloge ko će biti potpredsednik, ko će da obezbedi tu poslaničku većinu da bi u ovom parlamentu Vlada mogla da bude. Danas smo čuli od predsednika da smo za potpredsednika Vlade dobili gospodina Isakova. Njegova najveća vrednost je što će pomoći da ovde ima 126 poslanika, što vodi jednu poslaničku grupu ili partiju koja ima nekoliko poslanika, on će u Vladi, kako sam shvatio, da obavlja poslove predsednika te političke partije i da čuva poslaničku većinu, kako bi Vlada bila sigurna. To mu je ceo delokrug rada.
Ako je to kriterijum, onda je logično i bilo bi dobro da nam predsednik Vlade ovde predloži 16 ili 17 potpredsednika, da svaka od ovih političkih partija koja ima poslanike ima i potpredsednike i da onda mi znamo da je to kolegijum političkih partija, a ne vlada koja treba da radi odgovarajuće poslove u delokrugu svojih obaveza.
Naravno, kad je reč o Predlogu zakona o ministarstvima, koji smo ovde imali, jedna je stvar što mi mislimo da on legalno nije usvojen, ali to je pitanje Ustavnog suda, pošto vidimo da će se on konačno izabrati; druga što se uvodi Ministarstvo za ekologiju. Mi smo, kao što znate, pre godinu i po dana bili za to ministarstvo i smatrali da nije imalo razloga ni da se ukida. Ali, posle ovih godinu i po dana vlasti, objektivno, nema nikakvih razloga da se to ministarstvo popunjava i da postoji; jer, ne radi industrija, radnici su otpušteni, preduzeća ne rade, pa nema ni zagađivanja životne sredine. Ako nema zagađivanja životne sredine, onda nema ni potrebe za takvim ministarstvom. Doduše, to može biti korisno za vodotokove, da ima više ribe u rekama, ali objektivno nije korisno za građane Srbije, jer su ostali bez posla i bez industrije. Nije važno personalno ime ako nema čime da se bavi.
Kada je reč o Ministarstvu za lokalnu samoupravu, očito je da ministar pravde nije ni imao vremena da se bavi lokalnom samoupravom, pošto se bavio ukidanjem i raspuštanjem opština. Ako vi u jednoj državi imate za samo nekoliko meseci uvođenje privremenih mera u 20% opština, onda je valjda logično da se na celini teritorije raspišu izbori za te lokalne organe vlasti i obezbede opštinske skupštine koje će raditi u interesu građana, onako kako je to logično.
Ovako ispada da je ministar pravde i lokalne samouprave odradio svoj posao, uveo privremene mere u 20% opština, u preko 30 opština, završio stvari i sada taj novi ministar lokalne samouprave nema ništa da radi. Čime će on da se bavi kad su privremene mere uvedene u toliko opština? Čujemo da se i u nekoliko novih opština uvode privremene mere, dole na jugu Srbije. Naravno, ministar pravde nema vremena time da se bavi. On vodi kampanju protiv prethodne vlasti, a zaboravlja da je jednu petinu tog vremena već potrošila i sadašnja vlast, pa i ova vlast je već jednu petinu vremena bivša vlast.
Naravno, kada je reč o Ministarstvu rudarstva i energetike, ne ulazim u ovo ime, verovatno je kvalitetno, ali videćemo, sadašnji ministar je najverovatnije podneo ostavku zbog toga što je tokom izborne kampanje obećavano da će se ukinuti taksa na brojilo. U poslednjih desetak - petnaest dana stalno se objavljuje da će se naći novi mehanizam uvođenja takse na brojilo, samo se to neće tako zvati, nego taksa na TV aparat, ali će se plaćati preko računa za struju; nije šija, nego vrat. Verovatno se ministar nije složio sa tim i logično je da podnese ostavku i ode sa te funkcije.
Najvažnije u ovoj rekonstrukciji je da je sačuvan ministar za poljoprivredu, jer dok je ministra za poljoprivredu mi ćemo imati i požešku i leskovačku petlju, tačnije rečeno, svake nedelje ćemo imati po jedan. Prošle nedelje smo imali štrajk seljaka zbog duplo manjih cena malina i kupina (tamo kod Milke), a sada imamo štrajk seljaka kod leskovačke petlje. Naravno, poznato je zbog čega! Zbog toga što ministar poljoprivrede uspešno štiti poljoprivredu tako što je omogućio da se uvozi jeftin krastavac, paradajz i sve ostalo, a ne štiti naše izvozne artikle kao što su malina i kupina.
S jedne strane se uvozi po damping cenama ono što mi prodajemo na našem tržištu, od čega leskovački seljaci žive, a s druge strane se merama sprečava da seljak uspešno prodaje malinu i kupinu, bar po onoj ceni po kojoj je prodavao pre godinu - dve dana. Verovatno se zbog toga i čuva ministar poljoprivrede. Bilo je logično, ako se već pravi ova rekonstrukcija, da dobijemo i novog ministra poljoprivrede, koji bi vodio više računa o seljacima.
Imajući u vidu celokupni odnos snaga, promene u Parlamentu, promene odnosa u biračkom telu, mislimo da je neophodno da se stvori nova vlada; ta vlada može biti prelazna, privremena, zovite je kako god hoćete, ona bi raspisala izbore. Te izbore ne morate da zovete vanrednim, možete da ih zovete i redovnim, kako bi se u Parlamentu stvorio takav odnos snaga koji bi bio stvarni reprezent današnjeg raspoloženja građana Srbije i kako bi se dalje zaustavilo zatvaranje preduzeća i otpuštanje radnika u Srbiji.

Dame i gospodo, kao što vam je poznato, mi smo se inače, a naravno i sada se zalažemo za većinski izborni sistem. Ali i kada je većinski izborni sistem, onda je logično da vi imate predstavnike raseljenih mesta, bez obzira na političku pripadnost i bez obzira da li pripadaju nekoj političkoj partiji, kao grupe građana. Ako se opredeljuje u ovom zakonu da se ukine većinski izborni sistem i predlaže proporcionalni izborni sistem, onda je logično da se to predlaže i radi koncentracije biračkog tela prema odgovarajućoj političkoj orijentaciji, političkoj pripadnosti.
Ako se već predlaže odgovarajuća koncentracija na taj način, onda zakon mora biti konzistentan i ovaj amandman je naravno vezan sa amandmanom na prethodni član, gde se govori o broju potpisa birača. Ako se ne bi prihvatio prethodni amandman o broju potpisa birača na prethodni član, gde je neophodno da po jednom kandidatu za odbornika ima 30 potpisa, a ne ukupno 200 - znači, ako je 50 odbornika, odnosno kandidata za odbornike, onda 1.500 potpisa - onda bi se verovatno obesmislio i ovaj predlog amandmana kada je reč o dve trećine liste. Ukoliko je 50 kandidata, 50 odbornika u jednoj skupštini opštine, zamislite sada da neko predlaže jednog, dva ili tri kandidata; oni prvo samo obesmišljavaju izborni proces; a drugo, ni na koji način ne mogu bitno da utiču na funkcionisanje skupštine opštine.
Iz tih razloga je neophodno da se odredi jedan limit ispod koga se ne može predlagati izborna lista; da li dve trećine, mi se zalažemo za to, može da bude i manje ukoliko bi Vlada to prihvatila, ali je neophodno da postoji limit; da se ne bi obesmislile te izborne liste, jer se onda faktički vraćamo na većinski izborni sistem, za koji smo mi - da, ali samo pod uslovom da on bude konzistentan i da bude takav kao celina.
Iz tih razloga, predlažemo da se ovaj amandman prihvati ili da ga Vlada uskladi sa celinom teksta.

Naravno, ovaj amandman i njegovo usvajanje nisu vezani za potrebe većih, ozbiljnih političkih partija, jer veće i ozbiljnije političke partije neće da vode računa o tome da imaju tačno onoliko potpisa koliko je predviđeno; pa, prema tome, ako je predviđeno 200, sigurno će imati 300 itd. One neće doći u poziciju da budu oštećene ako se neko neozbiljno ponaša, pa potpiše na nekoliko izbornih lista i time da podršku tim izbornim listama. Onda će biti oštećene male političke partije ili grupe građana koje pokušavaju da obezbede izbornu listu i da uđu u tu izbornu utakmicu na teritoriji jedne lokalne samouprave.
Kako bi se zaštitile te male političke partije ili, bolje reći, grupe građana koje budu želele da se kandiduju i stvore svoju izbornu listu, neophodno je da onaj koji potpisuje u stvari zna da je prvi potpis koji daje validan, a sve drugo nije validno. U suprotnom, može se organizovati desetak onih koji će potpisati na više izbornih lista tih malih političkih partija ili grupa građana i te grupe građana faktički će ostati bez verifikacije izborne liste.
Iz tih razloga je logično da onaj ko je potpisivao ima u vidu da je tamo gde je prvo potpisao validno, a tamo gde je posle potpisivao faktički je namerno izazvao, ili pokušao da izazove, da ta izborna lista ne prođe. Neko ovde mora biti zaštićen ili neko mora biti unapred, ako mogu tako da kažem, sankcionisan za svoje neozbiljno ponašanje u odnosu na izbornu listu. Ako neko treba da bude sankcionisan onda je to onaj drugi koji je prihvatio da mu potpisuje neko izbornu listu, a kada je reč o onome koji je potpisivao mora da zna da će njegov potpis važiti bar na prvoj izbornoj listi koja je predata.

Dok raspravljamo o ovom zakonu, moram da kažem da me stalno okupira jedna misao - da li se ovaj zakon o lokalnim izborima odnosi stvarno na lokalne izbore u Srbiji, ili samo ima jednokratnu upotrebu, kad je reč o izborima u Bujanovcu, Preševu i Medveđi. To je značajna dilema baš i zbog ovog amandmana koji je na dnevnom redu, ako on ima jednokratnu upotrebu samo za ove tri opštine, onda je to nešto drugo, ali ako on ima upotrebu da važi do kraja godine, da se sprovedu izbori, onda je to sasvim sigurno jedna druga rasprava.
Međutim, bez obzira na jednu i drugu priču, mislim da je neophodno da se obezbedi, ako je reč o koncentraciji političkih partija koje se kandiduju na jednoj izbornoj listi, da one imaju veći cenzus. Mi smo predložili, naravno, da to bude 6%, ali da on ne može imati isti procenat dobijenih glasova za podelu i za raspodelu mandata, kao što je to kad se kandiduje jedna politička partija.
Ovo govorim iz prostog razloga što je valjda logično, a mislim da i ovaj parlament ovih godinu i nešto dana funkcionisanja jasno pokazuje, kada imate 16 malih političkih partija koje naprave grupaciju, da to ne može da obezbedi normalno funkcionisanje, jer je reč o različitim političkim opcijama, o potpuno različitim zalaganjima, o nečemu što ne može da obezbedi faktički normalno funkcionisanje jednog parlamenta, bez obzira da li on bio opštinski ili republički.
Ako je to tako, onda je logično, bar ako se takve male političke partije udružuju, da one imaju i značajniju potrebu da povećaju broj dobijenih birača, ako hoće da podele. Prema tome, ako tako posmatramo stvar, onda mislimo da se mora obezbediti proporcija u odnosu na broj izbornih lista za dobijanje mandata, za podelu mandata.
Ako se kandiduju dve ili više političkih partija, onda u najmanju ruku treba da postoji dupli broj osvojenih glasova birača na toj izbornoj listi u toj sredini, kako bi se izvršila podela mandata, kako bi se izvršila podela odbornika.
Zato smo predložili 6%, naravno, pod uslovom da se prethodni amandman od 5% za jednu izbornu listu prihvati, kad se jedna izborna lista kandiduje, tačnije rečeno, kad jedna politička partija samostalno kandiduje odbornike.
Ukoliko bi ostalo 3%, i tada se zalažemo za 6%, ali mislimo da se proporcija može promeniti u odnosu na veći broj izbornih lista, ukoliko se pravi sporazum o nekoj zajedničkoj koaliciji.