Dame i gospodo, gospodine potpredsedniče, u tome i jeste suština celine zakona, zato što se ovim još  više dovode u neravnopravan položaj emiteri. Tačno je, u članu 67. govori se ko je oslobođen plaćanja. Naravno, znamo da je oslobođena radiodifuzija Srbije i to nije sporno, oslobođen je civilni sektor i ostaju ostale radio- stanice i televizijske stanice koje plaćaju naknadu za emitovanje programa.
Sada te koje su već na neki način podređene ili neravnopravne - ne na neki način, nego u finansijskom smislu neravnopravne zašto što civilni sektor i javni servis ne plaćaju nikakvu nadoknadu - treba da finansiraju i budžet, bez obzira da li je to kultura, prosveta ili zdravstvo. Logično je onda, ako već treba da finansiraju nešto, onda jedino mogu da finansiraju razvoj informativnog programa, razvoj javnog servisa, razvoj upravo radio i televizijskih stanica, a ne kulturu ili prosvetu ili zdravstvo ili bilo šta drugo. U toj oblasti uvek nedostaju sredstva, ali to se mora rešavati ovde u Skupštini zakonima o porezima, koji pune taj deo budžeta.
Prema tome, nije logično, bez obzira što je ovim zakonom predviđeno da mi na neki način dajemo saglasnost za budžet i sve ostalo, sporno je da uopšte na bilo koji način ono što potiče iz jednog izvora ide kao duplo oporezivanje za drugi izvor u budžetu, a ne faktički. Onda se kaže, u narednoj godini za toliko će biti i preneće se sredstva agenciji, u narednoj godini za toliko procenata će biti manja naknada emiterima. Pa, brinimo o tim emiterima, brinimo za razvoj radiodifuzije Srbije, a ne da radiodifuzija Srbije brine za neku drugu oblast.

Dame i gospodo, ovde je takođe reč o dvojnosti. Ako je samostalnost agencije, onda ona logično treba da obezbedi prihod samostalno i ne treba da se oslanja na budžet, jer time postaje zavisna, ako neće da bude zavisna od Vlade. Inače se slažem da bude zavisna, ali onda po celom zakonu i po celini zakona. Ako nije, onda bi bilo logičnije da ste predvideli da celokupni prihod od radiodifuzne mreže, od pretplate koju uvodite, a protiv koje smo naravno, ali već kada se uvodi u zakon, dolazi na račun agencije i da višak prihoda koji agencija ima i od emitera i od radio-televizijske pretplate ide na javni servis. Onda je ona samostalna agencija, onda ona u stvari upravlja javnim servisom, onda ona celokupan prihod koji dolazi s jedne strane od radiodifuzne mreže i pretplate za javni servis od građana Srbije, i s druge strane od emitera, koncentriše za svoje troškove i za javni servis kao poboljšanje radiodifuzije Srbije ukupno.
Prema tome, onda bi sigurno ta dva kanala bila gledana na celoj teritoriji Srbije; i onda bismo imali pravi javni servis i znali bismo da iza toga i u finansijskom, i u organizacionom i, ako mogu da kažem, u upravljačkom smislu stoji agencija kao samostalni organ.

Dame i gospodo, gospodine potpredsedniče, i inače se ovim načinom ubiranja pretplate faktički za radiodifuziju Srbije, kao i naplate naknade, za ostale emitere, nezavisno od civilnog sektora, uvodi nešto što je suprotno Ustavu koji garantuje ravnopravnost svima.
S druge strane, savezni Zakon o preduzećima kaže da sva preduzeća moraju da imaju isti status i insistira na ravnopravnosti privređivanja. Ovde nema isti status radiodifuzija Srbije i neka radio- stanica u Pirotu, ili u Tutinu. Oni nemaju isti status privređivanja. Ona radio ili televizijska stanica u Tutinu mora da plaća naknadu, a građanin koji sluša tu stanicu 90% vremena mora još da plati i pretplatu za radiodifuziju.
Ostavimo da to tako može i da mora, i da tako treba, ali je onda logično da se ovaj drugi i treći član brišu, a da celokupni prihod bude, mada ćete vi reći da je uništeno od NATO-a, ali doći ćemo i na tu temu, prihod agencije; ona onda može da kaže, jer je to onda ravnopravno privređivanje, 95% prihoda od pretplate ide radiodifuziji Srbije, a 5% ide za funkcionisanje agencije.
Time biste obezbedili ustavnost ovog zakona, da bude u skladu sa saveznim Zakonom o preduzećima i ravnopravnom privređivanju, a obezbedili biste i faktički da ona raspolaže prihodima i rashodima koji dolaze od građana Srbije, vezano za pretplatu. Ona stimuliše radiodifuziju Srbije ili javni servis zato što je tu najviše zainteresovana, ali ne nanosi štetu drugim emiterima.
Zato ova veza, u bilo kom smislu, prema Vladi, u smislu dodatka sredstava ili oduzimanja sredstava, njoj ne oduzima suverenitet i dovodi sve emitere u neravnopravan položaj u odnosu na javni servis i civilni servis.

Dame i gospodo, u suštini celina zakona, od početka o tome govorimo, mora da ima jedan kontinuitet ravnopravnosti. Ako već hoćemo ravnopravnost u poreklu imovine kada je reč o radiodifuziji, onda ona mora biti do kraja sprovedena konsekventno.
Pre početka NATO bombardovanja ovde je podeljeno samo oko 50-tak risivera i svaki od njih košta po 5.700 dolara, podeljeno je na ruke; neki ambasadori su to delili na ruke, i to upravo iz ovih NATO zemalja koje su nas bombardovale. Dobro bi bilo sada da ova agencija zatraži od tih NATO zemalja donatorstvo za radiodifuziju u Srbiji, za RTS, da obnovi barem, i to treba da im bude prvi zadatak; a da, ako već ovako hoćemo da kažemo, onda i sve radio-televizijske stanice koje su dobijale opremu i tehniku od istih tih NATO zemalja budu pod istim principom, neka i njima bude zabranjeno da emituju program.
Ako to nećemo, a naravno da nećemo, onda ne treba ni ubuduće da posmatramo da li ima ili nema većinskog kapitala iz inostranstva. Objektivno sada kod tih tzv. jučerašnjih medija (kada kažem jučerašnjih, mislim do oktobra 2000. godine), koji su nazivani u inostranstvu kao nezavisni, imamo uglavnom opremu koja je dobijena džakom para koji je donet tim televizijskim i radio-stanicama ili tehniku koja je data ili je data kao donatorstvo sa obavezom da se reemituje "Slobodna Evropa", "Dojče vele" itd.
Prema tome, ako je to već tako, onda je i to poreklo imovine, uslovno rečeno, nelegalno, ne zna se odakle je došla; onda je i tu većinski kapital inostrani, onda i te radio i televizijske stanice ne mogu učestvovati u tome. Ali, ako hoćemo da podvučemo liniju, onda podvlačimo liniju i ne treba uvoditi dvojni sistem kada je reč o poreklu i o većinskom vlasništvu.

Dame i gospodo, ovde dolazimo na onu tačku kada je malopre potpredsednik Korać govorio o poreklu novca, o
tome ko ulaže i ko može da utiče a da mi ne znamo ko stoji iza sredstava jedne radio ili televizijske stanice. Sa ovom mogućnošću da civilni sektor, kako se ovde kaže, ima apsolutni prioritet čak i u dobijanju frekvencija i dozvole za emitovanje ili da na ovaj način funkcioniše kao tzv. neprofitni segment funkcionisanja radio i televizijskih stanica, on je upravo mogućnost za pranje novca iz inostranstva.
Uostalom, uzmimo sada (ranije sam govorio o verskim zajednicama itd.) da dobije organizacija Jehovinih svedoka frekvenciju za emitovanje programa; dobije, naravno, pošto ovde po tome ima apsolutni prioritet za dobijanje frekvencija i emitovanje programa. Odakle pare dolaze? Donatorstvom? U kesi se donesu i daju se za emitovanje tog programa. Da li tu nema uticaja? Da li tu može država da utiče? Ne može. Na koji način onda mi možemo da utičemo i da sprečimo upravo taj negativan efekat koji može da proizvede takva jedna stanica.
Uzmimo da sada dobije ova Vučo radio i televizijsku stanicu. Ko to finansira, odakle tu pare? Ako već hoćemo da civilni sektor, kako vi ovde to zovete, ili nevladine organizacije imaju pravo na emitovanje programa, neka registruju preduzeće, pa da se znaju izvori prihoda i rashoda; a ne nevladine organizacije, kako ih zovete, u kojima ne znamo izvore prihoda i rashoda, tj. funkcionišu po principu donatorstva, a to znači pare iz inostranstva, ne iz zemlje, jer u zemlji objektivno para nema.
Drugo, kolika je ovde mogućnost da država ne može ni na koji način da utiče ili, bolje reći, da oni mogu da utiču na svest građana, govori i činjenica da jednu nevladinu organizaciju po novom zakonu koji će verovatno biti usvojen ovde u Skupštini, ako hoćemo da usaglasimo sa Savetom Evrope, mogu da formiraju dva lica, eventualno tri. U Evropi je to tako. Sada je 10, pa na neki način tih 10 građana, 10 lica mogu da kontrolišu ili da utiču na neku politiku te nevladine organizacije.
Već sutra kad usvojimo zakon ovde u republičkom parlamentu ili u saveznom (gde god hoćete, ali hoćemo da ih usaglasimo sa Evropom), to će biti dva lica koja osnivaju jednu nevladinu organizaciju. Ta dva lica faktički nemaju nikakvu kontrolu i obavezu prema državi da plaćaju frekvenciju, da plaćaju za emitovanje programa i nemaju faktički obavezu ni difuzija niti agencija da ih kontroliše na koji način će oni da funkcionišu. Mislimo, a da ne govorimo o onom trećem segmentu, neravnopravnosti, da nemaju nikakve obaveze za plaćanje svega toga.
Prema tome, najpoštenije je da se ovaj segment takođe izbriše, a one nevladine organizacije i verske zajednice, ako hoće da imaju radio i televizijsku stanicu, neka formiraju preduzeće, gde država može da kontroliše način funkcionisanja tog preduzeća.

Dame i gospodo, ako uvodimo pretplatu građanima Srbije, da plaćaju za radiodifuziju Srbije, onda je nedopustivo da nijedan deo teritorije Srbije nema ta dva državna televizijska programa. Nije reč o tehničkim nemogućnostima i nije reč o velikim tehničkim ulaganjima da se pokrije teritorija Srbije. Veći je problem sama centrala, samo emitovanje programa, ulaganje sredstava u obezbeđenje tehnike za emitovanje programa, nego sama emisiona tehnika koja treba da pokrije tu teritoriju, a naročito kad je reč o području Vojvodine.
Kada je reč o području Vojvodine, oni koji se razumeju u tu oblast znaju da je dovoljno pet punktova, pet predajnika koji bi pokrili pet teritorija, najviše, da bi se pokrila cela teritorija Vojvodine. Postoji jedan deo, prazan prostor kod Bačke Topole i Bačke Palanke, koji posebno mora da se pokrije predajnikom, a najveći deo teritorije Vojvodine, zbog konfiguracije, može da se pokrije sa dobrim predajnikom, čak i jednim predajnikom sa Fruške gore, da ne govorim o drugim teritorijama. Prema toma, najlakše je pokriti teritoriju Vojvodine. To je jedna stvar.
Druga stvar, kada je reč o tome da je najviše ugrožena Televizija Novi Sad - da su socijalisti ostali još godinu dana na vlasti, kao što su obnovili mostove, puteve i pruge, tako bi obnovili i Televiziju Novi Sad, sigurno. Bila bi bolja nego što je bila pre NATO bombardovanja.
Pošto ste vi dobri prijatelji sa ovima koji su nas bombardovali, bilo bi dobro da konačno tih 40 milijardi dolara, koliko su oni naneli direktne štete, zatražite konačno, da ne povlačite ove tužbe pred Međunarodnim sudom u Hagu i naplatite tu štetu. Ako nećete da naplatite štetu, neka daju toliko para da se ta televizija obnovi, jer ste pre nego što ste došli na vlast govorili da će, što kažu, kamioni novca stići u našu zemlju za jačanje privrede, a ne samo za obnavljanje.
Zato predlažem da se ne prihvati, nego da se obaveže da se do kraja godine pokrije cela teritorija Vojvodine i Srbije sa radiodifuzijom Srbije.

Dame i gospodo, ovde nije reč o tehničkim standardima, jer, kad je reč o tehničkim standardima, naravno da to podrazumeva obavezu ispunjavanja drugih uslova, kad je npr. reč o organizaciono-tehničkoj koncepciji i strukturi kadrova, to je četvrti stav ovog člana 52.
Ovde je reč o projekciji planiranih godišnjih prihoda, i samo se na to odnosi. Inače, potpuno se slažem da od ovih 1.200 - 1.300 radio i TV stanica možda 10% ne ispunjava potpuno uslove za tehničko emitovanje programa, i to samo govori u kakvom je stanju trenutno radiodifuzija Srbije. Kada govorim o radiodifuziji Srbije ne mislim na ovu ustanovu koja će se formirati, nego u principu na sve radio i TV stanice, a i većina vas koji ste učestvovali u raznim emisijama zna da su, sem onih koji su finansirani iz inostranstva, ali i oni nemaju neka velika tehnička dostignuća, u jadnom stanju ili, bolje reći, u jadnom finansijskom stanju.
Većina radio i TV stanica u celoj Srbiji, sem jedne televizijske i možda nekoliko radio - stanica, faktički su na ivici ekonomske egzistencije. Ovde nije reč o tome, ovde je reč o mogućnosti zloupotrebe ovog stava, da li neko želi da dokaže kako neko ima milione, iz nekih drugih izvora, pa on može da ima, a da onaj ko živi na ivici egzistencije da bi funkcionisao u svim domenima, i tehničkom i organizacionom i programskom, ne može, zato što je to na ivici neke ekonomske egzistencije.
Prema tome, ako se taj član, tj. ovaj stav ovog člana može zloupotrebiti na taj način, onda je bolje da se on izbriše, a agencija može da traži od drugog državnog organa, kao što je finansijska policija ili drugi državni organi, da tačno ustanovi finansijsko stanje tog preduzeća koje konkuriše za samu frekvenciju.
Prema tome, treba potpuno stvar odvojiti. Uostalom, ako bismo hteli da dograđujemo šta sve treba da prijavi, onda može da se kaže da treba da se prijavi i izveštaj "Stratedžik marketinga" koi je najgledaniji i najslušaniji, pa i to da bude verovatno od uslova, jer valjda treba da bude uslov da neko nekoga sluša i gleda, a ne samo da se emituje.

Samo da razjasnimo, imamo ovde ispred sebe pregled amandmana i u tom pregledu amandmana na član 53. kaže - amandman koji su podneli zajedno narodni poslanici Toma Bušetić, Joca Arsić, Miloš Nešović i Sreten Mitrović; i imamo jedan tekst, da li je taj amandman prihvaćen u proceduri pa je sastavni deo zakona ili nije? Ako je prihvaćen u proceduri, onda znači da ne treba da ga razmatramo, onda ja odustajem od diskusije, a ako nije, možemo da razgovaramo. Ako nije prihvaćen, onda znači jeste sastavni deo teksta. Molim prvo to da razjasnimo.

Dame i gospodo, ovde je reč o čitavom nizu članova koji to regulišu, ako mogu tako da kažem, zato što se tamo govori, kada je reč o prijavi, da mora da bude tehnički sposoban da faktički emituje program, a to znači da treba da ima radio - televizijsku stanicu. To znači da faktički po ovome pre nego što je podneo zahtev treba da uloži, ako pravi radio - stanicu, više desetina hiljada evra ili ako pravi televizijsku stanicu treba da uloži više stotina hiljada evra da bi uopšte podneo prijavu i da dođe u tu poziciju da može da emituje program.
Ako neko baci nekoliko stotina hiljada evra, pa ne dobije frekvenciju i dozvolu za emitovanje programa, ko će to da uradi? Neće niko. Ako već to nema unapred i ne polazi od toga, nego polazi od programske šeme, od sposobnosti koju dokazuje prethodno u finansijskom smislu itd. (sve ono što piše u članu 52. šta sve treba uz prijavu za javni konkurs), onda je malo 60 dana da on može uopšte da nabavi tu tehniku, da je montira i da je postavi. Uostalom, većina te tehnike, na primer radio - televizijski predajnici, faktički je stvar koja se uvozi iz inostranstva i prema tome, 60 dana da se uveze, montira i započne sa radom je rok koji gotovo nije moguće ispuniti.

Dame i gospodo, ovde je izneto nekoliko argumenata oko toga da ovaj period u prvom stavu treba da bude 10 godina. Naravno, jedan je savezni zakon, a drugo je da je do sada bilo na 10 godina. Moram još jedan argument da dodam. U članu 27, kada smo govorili o dužini perioda na koji se biraju članovi saveta, rekli smo da je to šest godina. Kasnije je, naravno, način prestanaka mandata itd. a govori se - jedna trećina pa jedna trećina, posle dve godine. Tačnije rečeno, posle osam godina promeniće se samo jedna trećina članova saveta.
To znači da dve trećine članova saveta koji su prethodno učestvovali u dodeli frekvencija na osam godina ponovo odlučuju o toj novoj frekvenciji, da li će nekome produžiti ili ne. Ukoliko hoćemo čak i tu da odredimo neki smisao, onda je logično da se posle 10 godina dve trećine članova saveta zamenilo, a to znači da je ostala jedna trećina iz starog sastava saveta. Logičnije je da savet u novom sastavu razmatra dobijanje prava na emitovanje u narednom desetogodišnjem periodu.
Ovako će ispasti da sada ova vlast koja bude izabrala većinu u savetu agencije i posle osam godina, tačnije rečeno isti pojedinci koje je DOS, ovaj deo DOS-a izabrao u ovom parlamentu odlučuju i o narednih osam godina. To će značiti da postojeći savet faktički sa dvotrećinskom većinom odluči o 16 godina nečijeg prava na emitovanje, sada iza osam godina ponovo. Mislim da to nije čak ni ispravno i pošteno. Šest je njihov mandat, jedna trećina se menja, dve godine pa dve godine, znači doći će u istu poziciju.

Ovde, faktički, emiter može doći u tešku poziciju ukoliko agencija ili savet ne reaguje na pravi način i u pravo vreme. U čemu je stvar? Ako savet agencije posle proteka određenog vremena, posle proteka osam godina, ne raspiše nov konkurs, pa emiter ne može da se prijavi na taj konkurs, zašto bi emiter bio kriv zbog toga? Ovde se ne obavezuje savet agencije da, po isteku osam godina na koje je dobio neko pravo da emituje program, on ima obavezu da emituje program. Onda bi moralo da stoji da ukoliko agencija na to ne reaguje, nije raspisala konkurs, nije se neko drugi prijavio, nije dala nekom drugom, u tom slučaju nastavlja dalje da emituje dok neko drugi ne preuzme tu frekvenciju. Inače, ovako ispada da agencija može prećutno da mu ukine pravo na emitovanje.

Ovo je tačka kada je i jedna i druga strana u pravu, ali tu ima jedno rešenje koje sam malopre predložio, gospodine Korać, a to je da sva sredstva (ali to je ponovo pitanje nezavisnosti ove agencije) koja se ubiraju od pretplate idu na račun ove agencije, saveta agencije. On bi od svog dela, od procenta koji bi uzimao od pretplate, a ostalo dostavljao na račun radiodifuzije Srbije, imao startnu poziciju da uspešno radi.
Uostalom, valjda je najpoštenije da gledaoci koji već plaćaju, odnosno vlasnici radio i televizijskih prijemnika, pomognu, jer su oni zainteresovani da ta agencija dobro radi, jer će urediti radio - televizijski prostor u njihovom interesu. Mi sve vreme ovde govorimo samo o interesima države, o interesima emitera i interesima saveta, a nikako tokom ove rasprave o zakonu ne razgovaramo o interesima građana, o interesima onih koji slušaju i gledaju radio - televizijske programe.
Prema tome, najlogičnije bi bilo, u tom slučaju, rešiti pitanje tako da sav prihod dolazi na račun agencije. Ona bi svojim aktom uredila da 95% sredstava ide na račun radiodifuzije Srbije, a sa tih 5% bi mogla da startuje; i tačno je - najveći posao ima na početku, a i ove male radio - televizijske stanice bi ostale. Kada kažemo - male, svi govorimo o ovih par televizija, ali nije reč o tome. Mi govorimo o nekoj televiziji u Novom Pazaru ili bilo gde drugde, o toj maloj televiziji koja je potrebna toj lokalnoj sredini i koja sastavlja kraj s krajem.
Uostalom, u većini tih televizijskih stanica ste gostovali i znate da samo par televizija ima dobre studije, dobru tehniku, a sve ostalo je, ako ćemo biti iskreni, sakupljeno "s kolca i konopca", da uspešno može da funkcioniše. Sada kada vi u startu sve ovo nametnete - tehničke uslove i još - šest meseci unapred, oni objektivno neće moći ni da konkurišu za to, a sa ovim sredstvima bi agencija mogla faktički postepeno da rešava ta pitanja i da u narednih godinu dana stabilizuje situaciju na prostoru medija u Srbiji.

Dame i gospodo, mi podržavamo ovaj amandman iz prostog razloga što u stvari ovaj član dovodi do diskriminacije jednog broja medija u odnosu na druge medije. Nije ovde samo, reč samo o civilnom sektoru, kako se zove. Ali, kada je reč o radio-televizijskim stanicama gde su vlasnici opštine, pazite, sa jedne strane one ne plaćaju nikakvu naknadu za emitovanje, sa druge strane se nalaze u budžetima, uglavnom, opština, i imaju odgovarajuću dotaciju. Znači, duplo su više nagrađeni nego što će biti neki lokalni medij u toj sredini koji je u vlasništvu bilo kog pojedinca ili grupe pojedinaca, i onda još kada dodamo na to ovaj civilni sektor, to je potpuno jedna neravnopravnost u medijima. Kada imate tu neravnopravnost, onda ne možete imati ni objektivnost, a valjda je ceo zakon namenjen postizanju objektivnosti u informisanju u Srbiji.

Ovo nije samo zbog Zlate, ali je amandman dobar. Naravno, mislim da on može da se proširi ukoliko bi ga Vlada prihvatila, čak da ne piše samo 40% muzike nacionalnog porekla, nego 40% programa domaćeg sadržaja. Imate televizijske programe i neke televizijske stanice koje, u stvari,  nemaju nijedan domaći film. Prema tome, ispada da je to televizija koja samo reemituje neke strane filmove. Mislim da bi ovde bilo najbolje da se kaže - 40% nacionalnog programa, a to onda znači, tamo gde je radio ili televizijska stanica muzička, da je u 40% programa zastupljena muzika nacionalnog porekla.
Zato predlažem da se podrži ovaj amandman, a da Vlada nađe formulaciju koja bi obezbedila da se upravo forsira domaći sadržaj na radio - televizijskim stanicama koje budu dobijale dozvolu. Naravno, moguće je da se kaže ovde u obrazloženju da to treba da reši savet agencije kroz dodatni program i projekat onoga što bude zahtevao od samih emitera koji traže dozvolu, ali ukoliko već postoje neki uslovi, onda mislim da ovaj uslov može da postoji u samom zakonu.

Četrdeset posto od deset minuta je četiri minuta. Četrdeset posto od jednog minuta se zna koliko je, je lÄ tako, 24 sekunde. Je lÄ tako, Čedo? (Žagor.) Prema tome, ovde nije reč o nečem drugom. Ako je čak takva radio-televizija, ili radio i televizija (a gospođa Zlata vam je to najbolje objasnila, da vam to ne objašnjavam, vi ne možete povišenim tonom da obrnete stvar), da ima samo informativni program, i u informativnom programu između dve informativne emisije postoje dve ili tri pesme, a i u tome takođe treba negovati domaći melos.
Uostalom, kada govorite o Radiju "S" i on ima 40%, samo nije reč o toj muzici, samo izvornoj, nego o nacionalnoj muzici, domaćoj muzici. O toj se muzici govori, a ne samo o stranoj muzici i ne samo o izvornoj muzici.