Upravo završavam.
Formiramo neke odbore, kao nešto hoćemo od Evrope. Najviše ste nas kritikovali kako smo mi nešto hteli od Evrope, a nećemo sve. Vi hoćete u Savet Evrope, hoćemo zajedno u Evropsku uniju, a hoćemo da prihvatimo samo ono što nam odgovara, kada je reč o odboru.
Molim vas, predložite novi poslovnik koji će biti racionalan, u skladu sa evropskim standardima i na korist poziciji i opoziciji, ali i na korist Srbiji.

Dame i gospodo, mi u stvari danas izgleda formalno razgovaramo o inicijativi za promenu Ustava, a u suštini, nemamo nikakvu inicijativu za promenu Ustava i niko do dana današnjeg nije pokrenuo nikakvu inicijativu za promenu Ustava. Naravno, ako se tako ne tretira inicijativa o obrazovanju komisije za to kako će se menjati ustav.
Kad je reč o samom ustavu, nije nikada sporno da politička partija, poslanička grupa, čak i građani pokrenu inicijativu za promenu ustava, ali bilo bi dobro, kad se već govori o formiranju komisije, da se kaže razlog za promenu ustava, sem priče o diskontinuitetu, a naročito priče onih koji verovatno, kada govore o diskontinuitetu, zaboravljaju da su vršili vlast u tom višestranačju u 23 opštine, od 1992, od 1996, u Nišu, Kragujevcu, Beogradu. Beograd ima dva miliona stanovnika, to vam je jedna država.
Od 1996. godine sadašnja vlast, a tadašnja opozicija, vršila je vlast u Beogradu, a da ne govorim o Novom Sadu itd. Prema tome, po toj logici ispada da je u svim tim opštinama bila farsa od demokratije i da tamo nije bilo višestranačja. Ja ne mislim tako, naravno, ali to proizilazi iz onoga što je ovde rečeno. Dakle, mi ne polazimo od toga, bez obzira koliko smatramo i koliko ne vidimo razloge za promenu Ustava, da nema legitimnih poslova, prava i potrebe da se pokrene inicijativa za promenu Ustava.
Ali, bilo bi korektno da mi danas ovde u parlamentu čujemo, sem želje za diskontinuitetom, šta je to što ne valja u ovom ustavu, šta to treba promeniti, u kom pravcu idu inicijative, da li inicijative tih predlagača (i ko su predlagači) idu ka tome da se formira možda parlamentarna monarhija, jer smo čuli danas da postoji i to zalaganje, ili da se razbije država ponovo, sada ne na tri, nego na šest delova, jer se ovde govori kakav je bio referendum.
Pa, jeste bila euforija, vezana za referendum, da se podrži ustav, ali je osnov te euforije bio to što Ustav podrazumeva objedinjavanje Srbije iz tri dela i formiranje ponovo jedinstvene Srbije. Da li sadašnja inicijativa, i da li ta inicijativa uopšte postoji, podrazumeva razbijanje Srbije i podelu ne na tri, nego na šest ili ne znam na koliko delova?
Da bismo uopšte razgovarali o inicijativi za formiranje komisije, bilo bi važno da znamo neke osnovne postulate i osnovne elemente za promenu ustava, u stvari, ko stoji iza toga, ko hoće da promeni ustav i ko predlaže neke inicijative.
Naravno, sve to nemamo, nego ostavljamo prostor za kasniju priču o tome ko će kako biti, evo, da krenemo onda na samu odluku o obrazovanju komisije za pripremu zakona o načinu i postupku promene Ustava Republike Srbije. Znači, polazi se od toga da će se menjati ustav i da, ako već ta komisija treba da predloži odgovarajući zakon o načinu i postupku promene Ustava, taj zakon neće biti u skladu sa sadašnjim ustavom.
Da li Skupština ima pravo da prihvati da glasa uopšte o zakonu koji je suprotan Ustavu, da li će predsednik Skupštine, tj. vršilac dužnosti predsednika Republike moći i da li ima pravo, da li ima hrabrosti, kao sudija, kao pravnik, da potpiše sutra taj zakon, koji, već znamo unapred, očito neće biti u skladu sa ustavnim ovlašćenjem.
Ta priča o tome da mi ne možemo obezbediti 50% izašlih uopšte ne stoji. Naravno, podsećam vas da kad je reč o ova prethodna dva - tri kruga izbora za predsednika Republike jedan broj birača nije računat u bonus. Ako je neko tada doneo odluku da jedan broj birača nije računat u bonus, u smislu kvoruma, ako možemo tako da kažemo za 51%, onda se može po toj logici tumačiti slično i za promenu Ustava. Znači, uvek postoji uslov i izlaz iz toga, ukoliko se stvarno želi promeniti Ustav na ustavni način.
Ali, ukoliko se želi da se Ustav promeni na neustavni način, i ukoliko se sada u startu polazi od toga da se ovde ne želi obezbediti ni dvotrećinska većina u parlamentu, niti politički konsenzus za promenu Ustava u Srbiji, a time i od strane političkih partija, onda proizilazi ovaj predlog odluke o obrazovanju komisije koji imamo.
Vidite, i samo obrazovanje komisije polazi unapred od nepoverenja Vlade prema poslaničkim grupama i prema političkom raspoloženju građana Srbije. Nije ovakav odnos snaga i ovakav način predlaganja komisije želja da se dođe do stručnog mišljenja ili do mišljenja nekog šireg kruga ljudi.
Ovde je, u stvari, želja da se od 25 članova komisije napravi da Vlada Srbije, ili DOS u okviru Vlade Republike Srbije, ima minimum 14 mesta, plus jedno za koje se ne razume čije je, i plus dva tzv. nezavisnih. Znači, u startu se želi da se obezbedi većina u ovoj komisiji za odluku koja je možda već pripremljena, kad je reč o zakonu o promeni ustava.
O čemu je reč? U ovoj odluci se kaže da komisiju čine predstavnici Odbora za ustavna pitanja; naravno, biće neko iz DOS-a, to je potpuno jasno, jer neće se glasati za nekoga iz opozicije. Znači, jedan. Odbor za pravosuđe - drugi iz DOS-a; Zakonodavni odbor - treći iz DOS-a; šest predstavnika DOS-a po ovoj odluci parlamentarnih političkih partija (na to ću se vratiti); tri iz Vlade Republike Srbije, naravno, podrazumeva se iz DOS-a; Skupština AP, većina je DOS, prema tome iz DOS-a; i, Koalicija "Povratak" (o njoj ću reći nešto posebno) - i ona je DOS. Kad to saberete, proizilazi da je to 14 od 25 članova ove komisije, koja treba da obezbedi predlog koji treba Skupština ovde da verifikuje.
Zašto se polazi od nepoverenja, kome treba da se predloži ovaj zakon - valjda parlamentu, valjda ovim poslanicima. Ako poslanicima treba da se predloži zakon o promeni Ustava, čak da pođemo od toga da će ovaj parlament dvotrećinski da prihvati promenu Ustava neustavno, onda treba da bude taj odnos parlamentarnih snaga ovde. Ko će biti u tome? Može se čak reći da ne moraju biti poslanici u toj komisiji, mogu biti i neki van.
Ali političke partije u ovom parlamentu moraju da budu proporcionalno zastupljene u komisiji, ukoliko iskreno želite da pravite ustav ili ukoliko želite da bar većina građana Srbije podrži to što vi predlažete.
Na ovaj način u startu unapred želite da kažete da nas ne interesuje polovina ovog parlamenta, čak ni 60% ovog parlamenta, znači, interesuje nas šta misli 40% parlamenta, i tih 40% moraju da obezbede ovde dve trećine u samoj komisiji. Tako ste predložili sastav ove komisije od 25 ljudi.
Mi smo zainteresovani da radimo u svim telima, ali pogledajte taj nonsens, nešto što je potpuno suludo: pogledajte, SSJ ima 13 poslanika, ili 14, 14 tačno ima, jednog ste ukrali, ali svejedno. Dakle, ima jednog člana komisije ovde. Nepostojeća poslanička grupa, koja ima pet tzv. poslanika, ima jednog člana komisije. SPS ima 37, ili vi kažete 32. Sa 37 poslanika, ili kako vi priznajete 32, predlažu se dva člana komisije. Kako to može, na osnovu čega vi to mislite? Kako? Vi ste se dogovorili tamo, seli, i nama odredili dva. Pa to vi možete da odredite za upravni odbor, da li će iz DSS-a i iz DOS-a da bude.
Ako hoćemo da učestvujemo ovde, mi ćemo učestvovati, ali samo ukoliko se odredi procenat, utvrđen, pa makar taj procenat bio sa priznatim brojem poslanika u republičkom parlamentu, a ne sa stvarnim, koliko SPS ima, 37.
Ako je to 32, onda je 32, a ne vi sednete i kažete - e, mi ćemo imati 14, vi ćete imati dva, vi ćete imati jednog. Na osnovu čega? Na osnovu čega sada ovde poslanička grupa, koja ima pet poslanika, ima jednog predstavnika? Šta? Kao apstraktna priča - eto, mi smo rešili da imamo jednog da bi obezbedili većinu. Znači, u startu se polazi od želje da se ovde ne stvori nikakav zajednički stav o tome, nego da se unapred izvrši preglasavanje i obezbeđivanje većine u toj komisiji.
I, na kraju, kada je reč o Koaliciji "Povratak" kao predstavniku sa Kosova, vi ste 2000. godine u decembru sprečili glasanje na Kosovu; rekli ste - nije bezbedno. Posle nekoliko meseci, kada je trebalo Koalicija "Povratak" da izađe na izbore, rekli ste - bezbedno je. Za njih je bezbedno. Zatim, bezbedno je za kosovski parlament, a za republički parlament nije bilo bezbedno za građane Srbije. Za savezni parlament ste rekli - poništi, jer su Srbi bili nesposobni da glasaju do 20 časova nego do 17 časova. Tako je bilo.
Znači, za parlamentarne izbore za kosovski parlament, da Koalicija "Povratak" obezbedi poslanike, bilo je bezbedno i to je u redu. Mi kao SPS imamo poslanike u parlamentu sa Kosova i Metohije, a ako vi nemate to je vaš problem. Mi imamo. Potpredsednik Skupštine Srbije je sa Kosova i Metohije. Prema tome, ako neko treba da bude sa Kosova i Metohije, ko je onda legitimniji nego poslanici sa Kosova i Metohije u ovom republičkom parlamentu. Pa, oni će da zastupaju taj narod i da govore o tome.
Prema tome, ako želite i ako imate stvarnu i iskrenu nameru da menjate Ustav, onda iskreno pristupite tome, ne samo zakonski nego i poštujući volju birača na izborima u decembru 2000. godine i na taj način formirajte komisiju koja treba na ovome da radi. U suprotnom, sve drugo je jedna farsa koju želite da napravite pred građanima Srbije, kao - vi želite demokratizaciju i demokratske promene Ustava, a u suštini želite jedan oktroisani ustav koji ćete sami, u kabinetu DOS-a, da napišete i da ga ovde sa 124 poslanika izglasate. Hvala.

Dame i gospodo, ovde je problem što je ovaj član 6. i 7. su faktički vezani i objektivno bi bilo da se prvo reši pitanje u članu 7. a bilo bi najprirodnije ustvari da član 7. bude razrađen tako da svako ministarstvo bude poseban član, jer ispada da jedna poslanička grupa može na 50 razdela raznih u okviru člana 7. po ministarstvima da podnese jedan amandman. Gotovo je nemoguće da se to objasni u tri minuta. Šta da radimo. U okviru ovoga moramo da razjasnimo ovaj član 6.
Šta je u suštini u članu 6, šta poslanička grupa SPS traži? Predlažemo naravno smanjenje odgovarajućih troškova, kako bi predložili povećanje na sledećim stavkama. Objasniću prvo na kojim povećanje. Predlažemo povećanje za Kolubaru, znači za zemljotres u Kolubari sa 700 miliona na 1.500.000.000, jer ovako ispada da se faktički želi ukinuti ovaj fond za sanaciju zemljotresa na tom prostoru. Zatim, predlažemo povećanje sa 1.500.000.000 na 3.500.000.000 za Fond za razvoj Republike Srbije, jer mislimo da je taj fond ostvario veliki uticaj na ravnopravni razvoj Republike Srbije. Bilo bi pogrešno da se on na ovaj način ukine. Predlažemo da se uvede jedna stavka u Ministarstvu pravde u članu 7, ali mora u članu 6. da se prvo reguliše, na 50 miliona za pomoć onima koji su na razne načine od Haškog tribunala, pomoć našim građanima koji su optuženi pred Haškim tribunalom. O tome ću objasniti, ali prvo da razjasnim kratko šta predlažemo da se smanji kao trošak.
Predlažemo da se smanji kao trošak naravno, naknada za ugovor o delu i za putovanja i troškove putovanja. Ugovor o delu je kao što znate 3.280.000.000 i to je jedna stavka koja je faktički u rukama svakog ministra ponaosob da on ustvari potpisuje ugovore i da onda na primer, za reforme obrazovanja gospođa Cerović Kovač uzme kao pomoćnik ministra i plus još na ugovor o delu pare zato što je pisala neki dokument o reformama obrazovanja. A da se ne bi takve stvari dešavala, a ima tu dovoljno prostora, potrebno je tu smanjiti. Takođe, kada je reč o troškovima putovanja. Tu ima ogromnog prostora, jer ta stavka do sada faktički na ovaj način nije bila tretirana u većini tih ministarstava.
Naravno, pozicija predsednika Republike Srbije apsolutno može da se smanji jer mi nemamo predsednika Republike bar u narednih nekoliko meseci. Doduše, vidim u javnosti, gospođa Nataša se kandiduje, a nisam je video na listiću i nema nikakvih ustavnih osnova da ona bude. Predsednik Milutinović, on i onako ništa ne košta, tako da on kada ostane, to može da se prepolovi, ta stavka, jer on objektivno može da ostane, ništa ne košta, u materijalnom smislu, u smislu troškova ovog budžeta. Nataša ne može da bude, ne znam kako je sebe proglasila za predsednika Srbije, to je već njen problem. Kada je reč o ovim troškovima, zašto predlažemo povećanje troškova i uvođenja stavki od 50 miliona za odbranu naših ljudi...

Koji su pred Haškim tribunalom. 20 sekundi na teret narednih.

Dame i gospodo, danas je pred nama drugi rebalans budžeta za 2002. godinu. Naravno, budžet je sam po sebi uvek dobro planiranje Vlade Srbije o prihodima i rashodima, šta je to što se planira u narednoj godini i naravno po sledećoj tački ćemo imati verovatno, kada razgovaramo o budžetu za 2003. godinu, isto ubeđivanje da je to što je predloženo za budžet za 2003. godinu dobro isplanirano, da su to pozicije koje će biti faktičke, po kojima će se raditi u 2003. godini, da su to prihodi i rashodi koji će se ostvariti u 2003. godini. Naravno, takva ubeđivanja smo imali kada je reč o ovom budžetu i kada je budžet za 2002. godinu usvojen.
Vlada, naravno, kada napravi dva rebalansa budžeta u jednoj godini faktički priznaje da nije dobro planirala, da li prihode ili rashode, da li u okviru tih pozicija odgovarajuće pozicije, ali faktički priznaje da nije dobro planirala te pozicije i stavke u okviru planiranog budžeta. Dobro, to nije sporno, Vlada ima pravo da to prizna, da predloži poslanicima da oni izvrše odgovarajuću raspodelu u okviru pozicija ili pak da izmene prihode i rashode, koji su planirani u budžetu Republike.
Međutim, ovde je reč o nečemu drugom. Nije dobro kada se rebalans budžeta vrši radi verifikacije potrošenih para. Nije dobro kada ovaj rebalans budžeta služi da se verifikuju postojeće odluke ili potrošene pare, koje je Vlada Republike Srbije izvršila, a za to nije imala utemeljenje u budžetu Republike Srbije, koji je ova skupština usvojila. O tome je ovde reč, jer zašto bi inače rebalans budžeta za 2002. godinu bio 10. decembra, sem zato što su trošene pare bez faktičkih pozicija, koje su bile predviđene po budžetu za 2002. godinu. Sada Vladi treba faktički ili Ministarstvu finansija, da budem još precizniji, treba legalizacija od Skupštine o tim potrošenim parama u decembru mesecu za 2002. godinu. U tome je problem ovog rebalansa budžeta, a nije problem u tome što se sam rebalans budžeta vrši. Druga je stvar naravno sama rasprava o tome šta je tu dobro, a šta nije kada je reč o rebalansu budžeta.
Činjenica je naravno da ovaj budžet ima 217 milijardi i to je znači ni manje, ni više nego sedam puta više nego 2000. godine, ali to nije sedam puta veće opterećenje poreskih obveznika Srbije. To je najmanje deset do dvanaest puta veće poresko opterećenje građana Srbije zato što je manje pola miliona radnika, zato što je manje pola miliona onih koji su davali prihode iz poreza na dohodak građana Srbije da bi se budžet punio.
Ako je manje građana Srbije koji plaćaju porez, ako je manje onih koji rade, pa prema tome iz svojih plata izdvajaju za odgovarajuće doprinose itd, onda je logično da oni koji su ostali da plaćaju moraju da plaćaju više. To znači ne sedam puta više, nego deset, dvanaest puta više da bi se ovih 217 milijardi napunilo u smislu prihoda u odnosu na 34 milijarde za 2000. godinu i to je ono što mislim da je neophodno da se zna kada razgovaramo o rebalansu ovog budžeta koji je danas pred nama.
Šta je još važno u ovim pozicijama? Najveći deo stvari je rešen, ali ta struktura, koju ne možemo a da ne pomenemo ili ne možemo da preskočimo ni u jednoj diskusiji, jeste ta preraspodela iz agrarnog budžeta. Nije samo problem gde su te pare otišle iz agrarnog budžeta, nego kako je moguće da ne treba agrarnom budžetu 2 milijarde i 600 miliona dinara, koliko je planirano na početku godine. Šta to znači? Da li ne trebaju dotacije onima koji su proizvodili maline ili kupine, a znamo kakve su bile demonstracije ove godine, zatvaranje puteva i slično zbog cene malina i kupina, zato što je četiri puta malina i kupina bila jeftinija nego 2000. godine.
Da li to znači da ne trebaju dotacije onima koji prodaju krompir, a krompir je jeftiniji 75% 2002. godine nego 2001. godine ili 2000. godine. Da li to znači da ne trebaju dotacije proizvođačima kukuruza ili nekom drugom, da li to znači da ne treba tim poljoprivrednim proizvođačima u Srbiji, da je poljoprivreda na takvom nivou da njima ne treba subvencija i da ne treba njima iz agrarnog budžeta pomoći. I sada, pošto njima ne treba, jer je sjajno stanje u poljoprivredi, onda te pare uzimamo i dajemo na drugu poziciju. Tu je suština. Ako je trebalo neke druge pozicije nadograditi onda treba obezbediti dodat prihod, a ne iz agrarnog budžeta uzeti 2 milijarde i 600 miliona i dati na neke druge pozicije.
Ovde je bilo reči o tome da li je dobro što se daje RTS-u 2 milijarde i 600 miliona. Naravno, tamo rade neki radnici. Da li ovoj državi treba državna televizija? Treba, ali mi smo se zalagali za državnu televiziju, a ne za radiodifuznu organizaciju koja će sama da se finansira. Mi smo se zalagali i imali smo u naše vreme taksu. Vi ste rekli - nećemo taksu, jer je to opterećenje građana Srbije i ne mogu građani Srbije da plaćaju RTS. Je l ne treba građani Srbiji da plaćaju RTS? Pa, nemoj da plaćaju RTS.
Sada ne plaćaju direktno preko takse nego indirektno preko budžeta. Nije šija, nego vrat. Znači, plaćaju 2 milijarde i 600 miliona faktički iz budžeta Republike Srbije, direktno iz tekuće budžetske rezerve. Ovde piše naravno da je Vlada to svojom odlukom uradila i rešila trošenje tekuće budžetske rezerve. Interesantno, juče sam to objašnjavao. Kako Vlada može svojom odlukom da troši tekuće budžetske rezerve, a pokrajinska vlada ne može? Kako za pokrajinsku vladu kada donese odluku da troši tekuće budžetske rezerve za novoformiranu televiziju na albanskom i na srpskom jeziku; pa moram vas, on ne sluša, njega ne interesuje.
Ima krivična prijava, a kad vi donesete odluku, onda može. Naravno, može, samo da li treba? Drugo, ako se već finansira RTS iz državnog budžeta, onda to nije privatno vlasništvo DOS-a niti Vlade Srbije, onda je to vlasništvo svih građana Srbije, a to znači svih njenih predstavnika koji su u ovom parlamentu, to znači svih političkih partija. Da vidim gde su te političke partije na DOS-ovoj televiziji. Nema ih. Kako onda građani Srbije koji nisu glasali za DOS treba da gledaju tu televiziju?
Građanima Srbije ne treba u Beogradu RTS. Oni imaju 20 kanala. Treba im negde u unutrašnjosti, ali ti u unutrašnjosti nisu glasali za ovu vladu. Ne treba ni samo ova vlada da bude prisutna na toj televiziji, ako je već iz budžeta finansiramo. Onda treba i upravni odbor da se formira proporcionalno broju poslanika koji su u ovom republičkom parlamentu, shodno političkom raspoloženju građana Srbije, a ne neki nezavisni upravni odbori upravljaju televizijom, a mi kao poslanici, građani Srbije koji imamamo različito političko uverenje, plaćamo tu televiziju. O tome je ovde reč. Znači, te stvari moraju da se razrade i razgrade.
Sad, oko izvora prihoda. Molim da saznamo, pošto mi imamo jedan problem - od kako je ova skupština, poslanička pitanja su ukinuta. Pošto je vlast ukinula poslanička pitanja, onda poslanici, a naročito mi iz opozicije, moramo da koristimo raspravu o nekom zakonu da bi postavili neko pitanje. Naravno, ništa van dnevnog reda. Gde je u prihodima, da li slučajno u porezu na promet, tretiran prihod od poreza koji se ubira u visini od 442.978 milijardi ili miliona od 5% poreza koji se ubira između Srbije i Kosova i Metohije na granici. Da li je to tretirano kao prihod? Zatim, gde je prihod od 2,8 milijardi dinara od poreza na usluge od strane NBJ ili ZOP-a, pošto je ZOP imao 14 milijardi prihoda po osnovu usluga preduzećima i ustanovama koji plaćaju. To je poznato i nije sporno. Znači 20% od toga je porez i to je 2,8 milijardi. Da li su te 2,8 milijardi uvršteno u prihod budžeta? Da li to slučajno Dinkić nije zadržao Narodnoj banci? To nema pravo. Ako je to uradio, da li je podneta krivična prijava što nije platio taj porez od 2,8 milijarde ili ga je neko oslobodio i da li neko ima pravo da ga oslobodi i ko ga je oslobodio, Vlada ili neko pojedinačno? Da li je 2,8 milijardi leglo ovde u budžet Republike Srbije.
Treći izvor prihoda je 100 milijardi dinara koje je Vlada Srbije stavljala na račun NBJ kao depozit, kamata od tih para. Da li je NBJ plaćala kamatu na tih 100 milijardi, kolika je ta kamata i gde je uvrštena u ukupan prihod i ako nije, zašto nije? Pouzdano znam, dok je bio prethodni guverner gospodin Vlatković, dok nisu ušle ove puške i motke u Narodnu banku, da su NBJ i gospodin Vlatković uplaćivali kamatu na depozit koji Vlada Srbije drži kod NBJ.
Mislim da je važno da ta pitanja znamo i da li je taj prihod uvršten u prihod ovog budžeta za 2002. godinu, a naročito da li je G-17 onih milijardu i 544 miliona, koje je Vlada Srbije platila zbog protokola koji je G-17 potpisao sa pekarama, a robne rezerve dale privatnim pekarama to brašno, da li je G-17 plus vratio tih milijardu 544 miliona i gde je taj prihod ovde uvršten. Ako nije uvršten, onda smo mi u stvari imali višak prihoda nad rashodima, što nije loše, što je dobro, ali barem da znamo da je taj prihod ovde uvršten.

Dame i gospodo narodni poslanici, danas mi pokušavamo da razgovaramo o završnom računu za 2001. godinu, ili tačnije rečeno, pokušavamo da saznamo koje su cifre ovde tačne, šta je u ovom završnom računu za 2001. godinu potrošeno i na koji način je potrošeno. Teško je bilo šta saznati iz prostog razloga što su ovde, uglavnom u ovoj dopuni izveštaja, opisne neke činjenice, bez cifara gde su sredstva potrošena, u ovom prvom delu koji smo dobili kada je i predložen ovaj dnevni red, u suštini se vidi samo kako je potrošena tekuća budžetska rezerva, a ne do duše, ni tu celokupna, već samo deo, ali jedino što se može na prvi pogled odmah, bez velikih rasprava zaključiti, jeste, prvo da javnost može da vidi koliko je to transparentno po kilaži, ako ne i po broju strana, transparentni budžet za 2001. godinu, tj. završni račun u odnosu na 2000. godinu i koliko želi na pravi način poslanicima dati informacije šta je i na koji način su ta sredstva trošena. Drugo, iz običnih cifara se može jasno videti, a to je da je ovaj budžet u odnosu na 2000. godinu skoro četiri puta obimniji po sredstvima, to je skoro 130 milijardi, 127 milijardi u odnosu na 34 milijardi za 2000. godinu. To naravno govori o tome da se za toliko puta više uzelo od građana Srbije, znači skoro 100 milijardi je uzeto više od građana Srbije, zavučena je ruka u džep građanima Srbije i uzeto je od njih, a da li smo u stvari na drugoj strani dobili bolji standard onih koji troše budžet, pre svega mislim na plate jer se to ovde jedino može videti. Da li bolje žive ljudi koji su zaposleni u zdravstvu, prosveti, policiji, sudstvu? Ne, sigurno ne žive bolje u odnosu na ekonomski standard koji su imali čak i 2000. godine, ne žive ni malo bolje, na protiv loše, to oni jasno kažu.
Drugo, kada govorimo o tekućoj budžetskoj rezervi, čuli smo da je ovaj završni račun najtransparentniji i najbolji od 1947. godine na ovamo. Nismo, evo raspravljamo danas, ovde već nekoliko sati, nismo danas čuli u čemu je on to najbolji, sem da je naravno najskuplji. Možda je po tome najbolji, pošto je najskuplji, ali po tome da se objašnjava gde su pare potrošene, to jednostavno danas nismo čuli. Možda smo mogli da čujemo da je najbolji od Cara Dušana na ovamo, ali nekoliko od tih stvari koje se ovde pojavljuju, kada je reč o tekućoj budžetskoj rezervi, pošto je ona u suštini ovde jedino, nju je jedino moguće tretirati pošto se ona vidi na neki način.
Šta se iz ovoga vidi i šta smo mogli da čujemo, na primer juče? Juče smo čuli ovde o finansiranju političkih partija, kako se finansiraju, pa eto, najteža stvar je, potpisan je ugovor između finansijske policije i Socijalističke partije oko Poslovnog centra "Ušće", koji je tako srušen, pa ne može da se koristi. Ima jedna promena oko Poslovnog centra "Ušća" pošto sam ja malo proverio, tamo ima jedna garaža od 5 hiljada kvadrata koja nije srušena i ona je data pod zakup, ali je još veći problem od toga nešto drugo, što je tih 5 hiljada kvadrata garaže i 20 hiljada kvadrata srušenog prostora, prodato, zamislite, čak za 10 miliona maraka ili 300 miliona dinara, a 500 metara dalje, znači, sa strujom, vodom, kanalizacijom, telefonima, uređenim poslovnim prostorom, a 500 metara dalje, zemljište bez vode, struje, bez uređenja bilo kakvog, "Merkator", dato je za 17 miliona maraka, samo nadoknada zemlje. To govori verovatno o poštenju, o zakonitosti, o moralu. Zamislite ko je kupio to? Kupio je isti onaj što je kupio tri šećerane za tri dolara ili tri evra po Vojvodini, isti čovek koji je bio, zamislite još, i direktor Demokratske stranke nekoliko ili desetak godina. To je u stvari suština te priče oko toga.
Juče smo čuli ovde da je G-17, nije G-17 plus, G-17 je napravila protokol u oktobru mesecu 2000. godine o isporuci brašna pekarima, jer kažu - nedostatak brašna je bio, ne znam, nedostatak hleba, to sam juče čuo, a u septembru taj hleb je koštao tri dinara, da podsetim, 2000. godine i isporučili.
Verovatno je G-17 mislio da će dobiti velika donatorstva i velike pare, da će sam to da plati, kad, Direkcija to isporučila, vidimo krivične prijave direktoru Direkcije za robne rezerve zato što se to brašno nije vratilo, a nova Vlada je taj protokol preuzela i isplatila milijardu 544 miliona.
E, sada, to što je isplatila za G-17, znači direktno finansirala G-17 i njihov protokol sa pekarima, to je jedan problem, to je direktno finansiranje političke organizacije ili partije, ne znam kako će se zvati, to nisu objavili, veći problem je nešto drugo. Ko je imao pravo da stavi potpis na to, ko ima pravo da odobri ta sredstva i gde su ta sredstva, na kojoj poziciji? Da li na tekućim budžetskim rezervama, a nema ih, ovde gledam, da li Ministarstvu poljoprivrede, agrarnom budžetu, ili gde su tih milijardu 544 miliona ovde prikazana. Da budem malo jasniji kada je reč o milijardu 544 miliona, to je ni manje ni više nego 40 budžeta pokrajinske privremene vlade u ratnim godinama 1999. godine, one za koju kažete da nije imala pravo da potroši 2 miliona i nešto za televiziju.
Kada je reč o tekućoj budžetskoj rezervi, kako se ona troši? Znači, tih 40 godina je ovde smešteno. Ovde se kaže u članu 11. u ovom izveštaju Zakona o budžetu Republike Srbije za 2001. godinu, utvrđeno je da Vlada Republike Srbije može preneti u tekuću budžetsku rezervu sredstva raspoređena ovim zakonom za koja se utvrdi da neće biti utrošena i raspoređena za druge namene.
Tačno je. To piše u zakonu. Doduše to piše i u zakonu za budžet pokrajinske vlade za 1999. godine u članu 5. a ne u 11. jer se razlikuju, a u članu 6. ovog zakona piše da raspored tekuće budžetske rezerve vrši pokrajinska vlada, a ovde Republička vlada. Samo, ima jedna razlika. Kada mi donesemo odluku da potrošimo tekuću budžetsku rezervu i unapred, i to potrošimo, za 2,5 miliona, to je krivična prijava za nenamensko trošenje.
Kada Vlada potroši 300 miliona za RTS i unapred, a verifikuje tek u februaru mesecu 2002. godine, onda to nije nenamensko trošenje. Odakle pravo da se potroši 300 miliona za RTS? Znači, ima pravo za RTS, na kojoj se samo, naravno, samo vladajuća većina slika, da potroši, a pokrajinska vlada dve godine pre toga nije imala pravo da potroši 2,5 miliona dinara za radio u Gračanici, da bi Srbi u julu i avgustu mesecu slušali radio na srpskom jeziku, ili za radio u Štrpcima, Goraždevcu, u Zvečanu.
Za to pokrajinska vlada, zato što je bila na Kosovu i pokušavala da zadrži 120.000 Srba, koliko ih sada ima, nije imala pravo, i to je krivična prijava, a ova vlada može ladno da potroši 300 miliona dinara za RTS zato što se prethodno hvalila da hoće da ukine taksu, jer je to politički marketing zbog koga je imala i političke poene u decembru 2000. godine.
Na osnovu čega? Da li treba RTS-u 300 miliona? Verovatno treba više. Sada vidim u ovom rebalansu da će biti još 2,5 milijarde, samo na osnovu čega. Može li ovo? Molim onda da se i ovde podnese ista krivična prijava kao što je nama podneta, a mi ćemo za ono što smo dali Srbima da se napravi radio u Gračanici, da idemo u zatvor, ali molim da idu i ovi za 300 miliona.
A, ovih 300 miliona su ni manje ni više nego sedam godišnjih budžeta privremene vlade za 1999. godinu na Kosovu i Metohiji. Ali, da idemo dalje. Ovde piše, takođe - tekuće budžetske rezerve na KIM za Koordinacioni centar je potrošeno 150 miliona dinara. Pazite, za 40 miliona privremena vlada, u ratnim uslovima, je imala prema usvojenom budžetu u Republici Srbiji. Usvojen je uz prava i obaveze, sve je taksativno napisano šta mogu da rade, a šta ne mogu, gde mogu da potroše, ali je išla krivična prijava zbog toga što je odluka doneta o tome da se ta sredstva potroše iz tekuće budžetske rezerve.
A, ovde, 150 miliona za Koordinacioni centar. Ko je donosio odluke? Na osnovu čega može da se rasporede ta sredstva za Koordinacioni centar? Reći ćete mi da je odluku donela Savezna vlada, kao i Republička, da se formira Koordinacioni centar i to je tačno. Da li je on potreban? Jeste. Samo, zašto Skupština nije donela odluku. Ako to sme Vlada onda sme i prethodna. Ako ne sme onda molim krivičnu prijavu.
Kako je potrošeno 150 miliona? Opet, tu su četiri godišnja budžeta u ratnim uslovima, kada smo pokušavali da zadržimo 120.000 Srba na KIM. Kako onda sme da potroši 150 miliona i gde je potrošeno? Da li je potrošeno? Gde je potrošeno? Niko ne zna. Sa 40 miliona je zadržano 120.000 Srba na Kosovu, a sa 150 - koliko je Srba vraćeno na Kosovo? To je valjda bio zadatak - da se vrate.
Evo, budžet Republičke skupštine, koji kaže, naravno, koliko je za šta potrošeno. Ovo je usvojeno ovde u Skupštini (u rukama drži materijal), pa kaže - 43 miliona 622.000, završni račun za 1999. Ovde je doduše rečeno i da nije bilo završnog računa za MUP, ali evo ovde, takođe u završnom računu za 1999. godinu u "Službenom listu" broj 12, strana 407, piše: Razdeo MUP, za 1999.godinu, 4.918.472.000. Sve stu to istine. Sve su to činjenice koje ovde stoje i na taj način se raidlo.
Naravno, mi možemo da razgovarmao i o tome i verovatno je namenski kada uzmete puške pa uđete u NBJ. To nije naša izmišljotina. To je rekao ministar policije, da je sadašnji guverner NBJ preuzeo NBJ puškama. Verovatno imate pravo da nosite puške i da uđete u trezor NBJ. Verovatno možete da verifikujete tekuću budžetsku rezervu godinu dana kasnije, posle potrošnje, u februaru mesecu 2000. godine, samo nemate pravo unapred da donesete odluku, kada ste vi na vlasti, o tome da rasporedite tekuću budžetsku rezervu i da to potrošite, i za to krivična prijava.
Doduše, odbijena je ona prethodna za 2000. godinu po istom metodu. Odbijaće se i ova ali vama do toga nije stalo. Nije ovde namera to. Ovde je namera da se vodi kampanja protiv ljudi, da se ti ljudi demistifikuju, da se uništi SPS i da se jedino radi protiv SPS-a. A kada vi potrošite 127 milijardi, bez ikakvih odluka, onda je sve to u redu i sve pošteno, što bismo rekli - transparentno.E, toliko o tom transparentnom.
Kada je reč sada o finansiranju nevladinih organizacija, srpska nacionalna skupština na KIM dobila je 450.000 i kao - to nije dobro, a kako se finansiraju političke partije... Ne, nisam prekoračio. Potrošiću ja vreme moje poslaničke grupe, ništa se ne sekirajte, to je moj problem sa njima. A, kako ste se vi finansirali, nisam ja o tome govorio, gospodin Tim Maršal je napisao kako su džakovi para za sadašnju vlast tj. tadašnju opoziciju prenošeni. Tužite njega, nemojte mene, nisam ja rekao da ste pare daobijali iz inostranstva na način na koji ste ih dobijali.

Dame i gospodo, na dnevnom redu je budžet za 2000. godinu. Radi javnosti, nije ovo izvršenje budžeta Vlade Socijalističke partije Srbije, nego izvršenje budžeta, sa jednom četvrtinom tog vremena, DOS-a. Upravo u tom poslednjem tromesečju tog budžeta je glavni naredbodavac za izvršenje ovog budžeta bio niko drugi nego potpredsednik tadašnje prelazne vlade Nebojša Čović, pa sam ja zaprepašćen da Demokratska alternativa neće da glasa za završni račun. Ako neće ne mora, nećemo ni mi, zašto da glasamo, iako podržavamo završni račun, jer je on pokazatelj kako treba napraviti izveštaj o izvršenju budžeta za jednu godinu. Ne samo zato što ima 260 strana, već zato što svaki izveštaj ministarstva ima onoliko stavki, jasno i precizno, gde su pare potrošene, koliko ceo budžet, na primer, za 2001. godinu. To pokazuje kako treba raditi transparentno.
Znači, transparentno treba objaviti gde su sredstva potrošena i to samo za 32 milijarde, a ovde za tri puta više, za 120 milijardi. Sedam puta više sada, ali ovde u izveštaju, ne što je na 50 strana, nego nema nikakvih preciznih podataka gde su te pare potrošene, sem opšte stavke, sem opštih aklamacija o tome da su pare potrošene u globalu: za sport 100 miliona, za ovo 200, za koje sportske klubove, za koje sportske organizacije, za koje druge domene finansiranja u bilo kom drugom ministarstvu o kojem mi razgovaramo? Ovde sve to vrlo precizno piše. To je vrednost ovog budžeta, kako bi trebalo da se raspravlja o drugim budžetima i u 2001. i 2002. godini, ukoliko želimo "transparentno", kako vi to kažete, da kažemo gde su pare potrošene i da građanima Srbije položimo račune za sve to što je utrošeno.
Naravno, vi možete reći da nije 32 nego 50, sa fondovima, ali i 50, to je daleko više. Postavlja se pitanje - isti su građani, samo je 700.000 manje radnika. Ti isti građani, sa 700.000 manje radnika u narednoj godini sa ovim budžetom o kojem ćemo razgovarati malo kasnije, treba da objasne kako su to izdržali, tih 7 - 8 puta više potrošnje ili onoga što su morali da plate, a opet nema objašnjenja gde su te pare potrošene. Za ovo ima koliko god hoćete objašnjenja, gde je novac potrošen i na koji način je ta Vlada uspevala, godinu dana posle NATO bombardovanja, da obezbedi funkcionisanje života, Vlada narodnog jedinstva i ona prelazna Vlada, da budem vrlo precizan.
Kako to funkcioniše u prelaznoj Vladi, na primer? Ja sam uspeo kao ministar za omladinu i sport da obezbedim milion dinara za onu halu u Vršcu "Milenijum", a, na primer, u prelaznoj Vladi je Čović kao koopredsednik Vlade uspeo 20 miliona da obezbedi. Mislim da je to dobro, samo je to stvar uticaja. Vidite, on je uspeo da obezbedi finansiranje preko Ministarstva, da se ta hala završi, što je velika stvar. Jednostavno, to pokazuje - ovo je nenamenski, a ovo je namenski, verovatno.
Kada je reč o tome kako vitlati ili ne vitlati imenima, dve godine se sa ovim izveštajem vitlaju imena i upravo od onog čoveka koji je danas ovde nekoliko puta rekao da ne treba vitlati imenima. Kako se vitla imenima? Moje ime je tu bilo dominantno i to je logično, ja sam generalni sekretar opozicione partije. Logično je da ona bude na dnevnom redu. Pazite za šta se već godinu i po dana bar jedno 50 puta u listu "Danas", ali i u "Novostima", tamo gde je glavni uticaj, kaže: "Privremeno izvršeno veće je donelo odluku da da 10 miliona za humanitarnu pomoć Srbima u julu i avgustu 1999. godine, da bi imali šta da jedu, da ih ne bi teroristi gladne proterali".
To je krivično delo, što je PIV donelo odluku, a u članu 6. budžeta Privremenog izvršnog veća pokrajinske vlade, koje je jedino imalo ovlašćenje, da raspolaže tekućom budžetskom rezervom, piše da se odlukom PIV-a troši tekuća budžetska rezerva. Naravno, to je palo. Pročitao sad u izveštaju da je to palo, da je tužilac odbio, pa da se ne vrati ponovo moje ime, onda mora sada da se donese druga tužba, a to je da je PIV donelo odluku da da nevladinoj organizaciji 3,5 miliona dinara - Centru za mir i toleranciju, sa namenom da kupi 10 pekara, i to tri u Pomoravlju, tri u Kosovskom okrugu, tri u Kosovskomitrovačkom, jednu u Štrpcu, da ne bi ovi iz Kosovske Mitrovice išli u južni deo Kosovske Mitrovice da kupuju hleb ili da ovi iz Plemetine ne bi išli u Vučitrn i da ovi iz Štrpca ne bi išli za Uroševac. Sada je to krivično delo, što smo doneli odluku da damo nevladinoj organizaciji u ovom budžetu 3,5 miliona, a u ovom budžetu ova vlada predviđa da da 650 miliona za nevladine organizacije. Nažalost, to nisu potrošene pare za Fond za humanitarno pravo, nego za 10 pekara. To je to nevitlanje imenima.
Ja ne mogu i neću da pitam ovde kako je neki ministar rešio da plati bilbordove, ili reklame na televiziji ili ovde, onde. Verujem da on to ima u finansijskom planu. Kako je to neko iz neke bolnice finasirao i na kojoj radio-televiziji se reklamirao, pitajte njega. Tamo gde misli da će najveći profit od toga da ima. Ja ne pitam da li će kod "Akcept medija" ili kod nekog drugog, "Alma kvatro" ili negde drugda da plati bilbordove. To je stvar onoga ko o tome odlučuje, pa pitajte njega.
To je to vitlanje imenima i ta principijelnost u ovom budžetu. Da je bila principijelnost, ovaj Izveštaj o budžetu za 2000. godinu bi se usvojio pre godinu i po dana, jer, jednostavno, to je i vaše delo, jer ste vi jednom trećinom, i to debelom jednom trećinom u tome učestvovali.
Prema tome, nije bila ta namera, bila je namera da se raspravom o ovom završnom računu u stvari pokrije rasprava o završnom računu za 2001. godinu i verovatno o budžetu za 2003. godinu. To je suština ove današnje rasprave i to je suština onoga što se u suštini dešavalo 2000. godine u ovom budžetu koji je ovde. Hvala.

Dame i gospodo, danas smo ovde povodom ovog zakona čuli da je on u stvari izraz političke volje i da se iz tih razloga, iz razloga izraza političke volje, on predlaže ovom parlamentu i predlaže se naravno da se usvoji.
Naravno, zakoni mogu biti izrazi političke volje i jesu prilikom preglasavanja i glasanja u parlamentu neka vrsta izraza političke volje.
Međutim, postavlja se pitanja kada i koji zakon može u parlamentu biti predložen i u kom trenutku kao izraz političke volje i da li taj zakon ima neko utemeljenje i da li se u jednom takvom trenutku on može prihvatiti i razmatrati u ovom republičkom parlamentu.
Naravno, prihvatam da je sve moguće, moguće je da i danas, evo, skoro pri kraju radnog vremena, u 16,00 sati tačno, a mislim da većina ovde poslanika kada bi ih pitali ko je poslanik, ne bi znali tačno ko je poslanik, koji su to poslanici, da li su poslanici neki od 12. juna, ili 28. avgusta, ili 10. oktobra; pokušao sam da budem iskren i da saznam od stručne službe, a rekli su mi - ma to su oni od pre 12. juna, a ne ovi posle 12. juna, ali dobro, to je jednostavno tako.
Važno je da postoji neki spisak od 250 poslanika i da je to Skupština Srbije koja razmatra. Ovo kažem sa te pozicije da se, naravno, i ovaj zakon danas može usvojiti kao izraz političke volje, ali čak je i predlagač ovde, šef poslaničkog kluba DOS-a, rekao da takav jedan izraz političke volje nije bio moguć čak ni 1997. godine, kada smo mi imali jedan promašeni izborni proces, kada kažem promašeni, znači građani Srbije nisu ga prihvatili i nisu dali dovoljan broj birača da se završi taj izborni proces i naravno u tom drugom izbornom procesu se morao završiti postupak po izbornom zakonu koji je tada važio.
To je bilo 1997. godine. Ova vlast ili DOS je obezbedio parlamentarnu većinu 2000. godine u oktobru. Ovde smo od predlagača takođe čuli da namera ili želja nije bila da se menja izborni zakon u godini izbora i to je u redu. U redu je da se ne menja izborni zakon u toku izborne godine jer se naravno može prilagođavati trenutnim uslovima političke atmosfere u javnosti i slično. Ali, ako nije bila namera i ako nije namera da se menja izborni zakon u toku izborne godine, onda je i još veći razlog, teže ga je menjati u toku izbornog procesa. Znate kako bi to bilo, to bi značilo, kao kada traje fudbalska utakmica i važno je da pobedi domaća ekipa i sada imate slobodan udarac i sudija kaže - e, sada pošto je u prvom šutu promašio igrač koji je šutirao, on kaže - nema više živog zida, sada se živi zid sklanja i evo, fudbaler koji šutira, šutira bez živog zida, ili pak u produžecima utakmice odluči i potpuno promeni pravila igre da gostujuća ekipa može svaki prekršaj da kažnjava penalom.
Ovde se u stvari želi to, da se po svaku cenu legalizuje ili izvrši neka kompenzacija u okviru DOS-a i obezbedi da se bolje reći proglasi predsednik Republike Srbije.
Naravno, ako hoćete da ga proglasite, onda bolje donesite zakon ovde sada kao izraz političke volje i proglasite predsednika Republike Srbije, onoga koga odredite, imate parlamentarnu većinu, to je čak korektnije nego da se smanjuje izborni cenzus na način koji mi ne znamo, jer po ovome kako je predloženo o izbornom cenzusu, moguće je čak da samo predsednički kandidati izađu na izbore i da bude nerešeno, ili da izađe samo onaj ko misli da će da pobedi i da sa jednim glasom faktički bude predsednik Republike Srbije.
Bilo je neophodno, čak i kada bi se prihvatilo da razmatramo na ovaj način ovaj zakon, da se odredi neki minimum cenzusa za izlazak birača na izborima kako bi došli do toga šta je logično.
Znači, mi kao socijalisti ne bežimo od potrebe da se razgovara o izbornim zakonima i ne samo o izbornom zakonu za predsednika Republike; ali, naravno, potpuno smo sigurni da građani Srbije ne mogu da prihvate da se u jednom izbornom procesu promene pravila igre i da od onih koji su se toliko zdušno zalagali da se ta pravila igre ne mogu menjati u izbornom procesu sada dođemo u poziciju da oni predlažu upravo promenu pravila igre kako bi se obezbedila pobeda kandidata za kojeg je u DOS-u dogovoreno da treba da bude predsednik Republike Srbije. Zato ne možemo jednostavno da podržimo ovaj zakon. Naravno, ima i ovaj predlog drugog zakona ili je bolje reći amandman, gde se kaže da 25% treba da proglasi predsednika Republike Srbije i možda je bilo bolje da piše i 2%, i šta znam koliko, ako već hoćete po svaku cenu da zakon u tom smislu postoji.
Drugo što moram da kažem oko broja birača, ako već govorimo o tome pošto se ovde otvara to pitanje, znate, ne može, nije birački spisak zbir opštinskih biračkih spiskova, birački spisak u Republici Srbiji mora biti ne jedinstven po nazivu, on mora biti jedinstven po tome što jedna institucija odgovara za celinu biračkog spiska i ona zna šta je ta celina i šta predstavlja birački spisak u Republici Srbiji, a naročito kada je reč o predsedniku Republike ili kada je reč o republičkim poslanicima.
Može zbir biračkih spiskova da bude kada bi bili lokalni izbori i to je zbir biračkih spiskova, a kada su izbori za predsednika Republike Srbije ili za republički parlament onda to mora biti jedinstveni birački spisak i za njega mora da se stara Republička izborna komisija. To ko će njoj u tome da pomaže, da li lokalna samouprava, to je drugo pitanje, ali to je stvar pomoći, a ne stvar prenošenja ovlašćenja i skidanja odgovornosti sa Republičke izborne komisije.
Naravno, ovde se sada u ovom članu predlaže, u ovom članu 2, tačnije rečeno u ranijem članu 5. menja i da biračke odbore organizuje lokalna samouprava.
Ni birački odbori ne mogu biti zbir biračkih opštinskih odbora, birački odbori za republički parlament i za predsednika Republike mogu biti samo jedinstveni birački odbori. Može lokalna samouprava da predlaže kandidate za biračke odbore, ali ne može lokalna samouprava da im potpiše rešenja kao konačna bez toga da je Republička izborna komisija verifikovala te izbore. Naravno, ako bi sada trebalo da dorađujemo to, onda bi barem trebalo da se ugradi ovde obaveza da lokalne samouprave vode računa o proporcionalnoj zastupljenosti odbornika u lokalnoj samoupravi i da se na osnovu toga formiraju birački odbori na toj teritoriji lokalne samouprave.
Prema tome, jednostavno ovo je samo pokušaj da se legalizuje postojeće stanje i da se skine odgovornost po principu - pređi brigo na drugoga, ako hoće neko da bude predsednik, neka bude, nije bitno kako. Ali, kada je reč o ukupnom broju birača, moram da kažem još jednu stvar, ovde je bilo reči o tome da se neće kao 1997. godine upisivati Albanci i tako dalje, međutim, u biračkom spisku, jedinstvenom, mora svaki birač u Republici Srbiji da se upiše i mora da postoji, uključujući tih milion birača na Kosovu i Metohiji koji su izbrisani. Ako se želelo da se legalizuje stanje da oni ne mogu da glasaju, onda je mogao da bude drugi član, da broj birača koji se računaju u kvorum, ako možemo tako da kažemo, bude onaj broj birača gde su biračka mesta otvorena shodno odluci RIK-a.
Prema tome, ako biračko mesto nije otvoreno negde na Kosovu i Metohiji, ako nije otvoreno za milion birača, ono se ne računa, ali u ukupnom broju birača mora da se zna da je to sedam miliona i 200 ili 300 hiljada birača, a ne šest i po miliona, jer niko nema pravo, pa ni RIK, da na bilo koji način sada kaže - ovih milion birača ne priznajem. Ako ne priznaješ zato što nije otvoreno biračko mesto, onda nije otvoreno biračko mesto na nekim mestima u Preševu i Bujanovcu i ko onda kaže da moraju ta biračka mesta da se tretiraju i ti birači sa tog biračkog mesta u biračkom spisku. Onda je logičnije i poštenije da se kaže - tamo gde biračka mesta nisu otvorena, gde birački odbori nisu radili to ne ulazi u ukupan broj birača koji se računaju, kada je reč o 50% izlaska na birališta.
Naravno, ne bih da otvaram ova druga pitanja, šta je neophodno ako želimo jedan celoviti zakon. I ako se želelo da se menja ovaj zakon, onda je trebalo da bude celovit kada već imate većinu i kada želite da ga menjate, a ne ovako samo pokušaj da se legalizuje i obezbedi jedna potreba ili želja valjda, po svaku cenu, da se neko proglasi predsednikom Republike Srbije.
Rekao sam - ako to želite onda ga bolje proglasite u Parlamentu bez toga da u izbornom procesu menjate pravila igre. Hvala.

Dame i gospodo, iz sadržaja ovog teksta zakona ili obrazloženja, a i danas u raspravi u načelu je bilo rečeno da on podrazumeva i vođenje postupka protiv svih onih koji budu osumnjičeni ispred Haškog tribunala ili na bilo koji način budu vezani za dela iz te oblasti. Imajući to u vidu, onda je barem pošteno da i zakonodavac jasno kaže da će oni biti predmet optužbe ovde i da će specijalni tužioci, celokupna administracija iz ovog zakona biti vezana i za te postupke.
Nije reč o tome da li treba ili ne treba, reč je o tome da nije korektno, nije ni moralno da ti ljudi koji su se borili protiv terorizma sada budu na dnevnom redu, pozivani od onoga ko se bori protiv organizovanog kriminala, pa bi ispalo da su i oni kriminalci zato što su se borili protiv terorizma. Iz tih razloga je pošteno bar da ne idu kod tužioca koji je zadužen za organizovani kriminal, pa zajedno da budu tretirani kao neko ko uvozi i rastura drogu ili uvozi i rastura cigarete, da na isti način budu tretirani i oni.
Zbog toga je važno, zbog javnosti i zbog samog zakona da jasno i pošteno piše do kraja šta će zakon da sadrži. Uostalom, u članu 2. tačka 1) jasno piše da su ova dela na dnevnom redu u ovom zakonu i ako već tako piše, onda predlažemo da i u samom naslovu zakona budu tretirana ta dela, tačnije rečeno da bude zapisano da je reč i o onima protiv kojih se pokreće postupak vezano za kršenje humanitarnog prava. Zato predlažemo dopunu ovog naziva zakona.
Zamislite sada jednog čoveka koji je bio po nalogu države da se bori protiv terorizma, u terorističkim akcijama i koji treba da dođe na poziv tužioca, a koji je zadužen za borbu protiv organizovanog kriminala, da daje iskaz i izjavu. Mislim da to nije korektno prema tim ljudima, prema tim desetinama ili stotinama, neću da kažem da li je to 16 hiljada, 5 hiljada ili hiljadu. Neka je i 100 onih koji mogu da budu pozivani, da se na ovaj način tretiraju kao kriminalci prilikom pozivanja, prilikom evidentiranja i prilikom davanja, u krajnjem slučaju, iskaza. Zato molim da se prihvati suština zakona koja jeste ovde zapisana.

Dame i gospodo, iz ovog člana je jasno da se faktički nastavlja tendencija amnestiranja terorista i na jugu Srbije i na Kosovu i Metohiji.
Ako se ovde samo tretiraju počinioci protiv čovečnosti i međunarodnog prava, a u ovoj klasifikaciji, bez obzira šta piše u obrazloženju, nema dela protiv terorizma, a mislimo da bi to valjda bilo logično, onda verovatno neko želi da nastavu tendenciju Zakona o amnestiji na saveznom nivou, gde su svi faktički za sva dela terorizma na jugu Srbije, amnestirani, kako osuđeni za dela terorizma, tako i oni protiv kojih je pokrenut postupak.
To bi onda značilo da i oni koji su 1.300 ljudi ubili i kidnapovali na Kosovu i Metohiji u terorističkim akcijama, kako pojedinci kao teroristi, tako i OVK kao teroristička organizacija, da i na njih ovaj zakon ili barem ovim delom, ne treba da se odnosi, već, verovatno, samo na neke druge.
Mislimo da tako nešto ne bi bilo dobro, jer iz ovog člana 2, bez tačke 2) bilo bi samo slobodnog tumačenja iz obrazloženja, gde se može izvući zaključak da se na njih odnosi. Mislimo, ako ne u ovoj tački 2) člana 2, onda se može dodati tačka 3), gde bi se reklo "i za dela terorizma i terorističkih aktivnosti". Znači, ako je važno da ostane ova tačka 2) u članu 2, da se doda stav 3) da se obezbedi da i ta dela budu zapisana ovde.
(Vladan Batić: Niste dobro formulisali amandman.)
Ako smo se razumeli o suštini, onda možemo da razgovaramo o formulaciji. Mislim da je teško izbeći da se suština ne prihvati.

Ne znam ko je naljutio našu predsednicu, pa je neraspoložena danas. Nema razloga za to.
Dame i gospodo, na dnevnom redu je formiranje anketnog odbora i bez obzira na insinuacije koje su bile ovde, moram da kažem, da SPS podržava formiranje anketnih odbora i traži već godinu dana formiranje različitih anketnih odbora povodom različitih afera koje su bile.
Naravno, i šverca duvana (obraća se nekom od poslanika).
Iz diskusije u uvodu o aferama u prethodnih godinu dana, jasno smo čuli i svi zajedno se s tim slažemo da je ovu zemlju potresalo više afera; građani Srbije zainteresovani su da se istraže i da se o njima saopšti istina.
U uvodu smo ovde čuli i o aferi Gavrilović, o aferi Slobodana Miloševića, tu mislim na hapšenje Slobodana Miloševića, odvođenje iz CZ-a, slikanje pored helikoptera, i to je takođe SPS u više navrata ...
Čedo, polako, ja sam tebe slušao. Slobodno, ti možeš da se javiš 50 puta, prema tome nema razloga da se žuriš. Javi se ponovo.
To je SPS u više navrata ovde tražila - formiranje anketnog odbora. Evo, 14. avgusta 2001. godine je SPS tražila da se utvrde činjenice i okolnosti vezane za lišavanje slobode, kidnapovanje i isporuku Haškom tribunalu predsednika SPS-a Slobodana Miloševića.
Predložen je takođe anketni odbor i ponovo 15. marta ... (žagor) zato što smo opozicija, zato je nelegitimno ... 2002. Godine, sa istim ciljem i istim zahtevom. Znač: kada treba ispitati činjenice za koje je javnost zainteresovana i kada te činjenice nisu u interesu vladajuće većine, onda ne može da se formira anketni odbor; a kada treba ispitati činjenice, naravno interesantne i za javnost, ali samo ako su vezane za interes poslaničke većine, onda može.
Mi se slažemo i sa tim. Saglasni smo se da se formira anketni odbor za koji je zainteresovana poslanička većina i prihvatamo da učestvujemo u tom anketnom odboru, ali pod uslovom da ima ovlašćenja da rasvetli i ona pitanja koja smo mi predlagali.
Ne mora poseban anketni odbor ako nećete, a evo, očito, vidi se da nećete godinu dana, ali u okviru ovog anketnog odbora treba predložiti i to. Znači, setili smo se prvi put prošle godine 14. avgusta, a drugi put 15. marta 2002. godine. Tada je to potpisao onaj koji je pripadao SPS-u, sada on pripada Čedi; to je drugo pitanje.
I dobro ste me pitali, i za to treba formirati anketni odbor, da saopšti Skupštini ko krši ovde Zakon o izboru narodnih poslanika i kako to poslanička većina uzima deo poslanika SPS-a i čuva ih u svojoj poslaničkoj većini. Naravno, slažem se da i za to treba formirati anketni odbor. Mi smo spremni da i u tome učestvujemo.
Slobodno, Šabić može da radi šta hoće, samo ne može da ukrade SPS. On može da piše papire, ali ne može da ukrade SPS. Naravno, mislimo takođe da bi bilo dobro, kad su već na dnevnom redu anketni odbori, da sve ovo što je Čeda Jovanović rekao oko afera, da sve te afere stavimo u zadatak anketnih odbora; i Gavrilovića (vi ste pomenuli Gavrilovića), i progone, i prisluškivanja-za sve to da bude jedan ili više anketnih odbora.
Moram da kažem i to, kad je reč o anketnim odborima; ako vlast, vladajuća većina, stvarno hoće istinu oko toga, pa da se anketni odbori utvrde za sve afere koje se pojavljuju i potresaju građane Srbije, onda je logično da se uradi nešto što se u parlamentima u principu dešava - dešavalo se to i 1991. godine, kada smo formirali anketni odbor za 9. mart; rezultat anketnog odbora povodom događaja od 9. marta 1991. je podnošenje ostavke tadašnjeg ministra policije - da posle rada anketnog odbora neko mora politički da odgovara. Slažem se - zakonski, to je pitanje organa, ali i politički.
Tada taj anketni odbor nije bio na proporcionalnom sistemu, nego je opozicija imala veći broj učesnika nego što joj je po proporcionalnom ili po principu broja poslanika u Republičkom parlamentu pripadao.
Mislim da je pošteno, pa i logično, kad je reč o ovakvim pitanjima, a naravno da je cela javnost zainteresovana, a da su najzainteresovanije političke partije u okviru DOS-a, da mi iz opozicije imamo bar onoliko članova anketnog odbora koliko i vladajuća većina.
Ali dobro, mi nismo na tome insistirali, već na proporcionalnom učešću, ali mislimo da je logično da se ovom anketnom odboru priključe i najveće afere koje su se dogodile u ovoj zemlji u proteklih godinu dana; neka on umesto jedan radi dva meseca, ali da izađe ovde pred republički parlament sa tim stavovima.
Pa evo, mi čekamo već godinu dana, kako polako da stignemo do anketnog odbora, koji smo tražili pre godinu dana. Prema tome, ukoliko se ovaj amandman prihvati, amandman SPS-a, onako kako smo predložili, učestvovaćemo u anketnom odboru; ukoliko se ne prihvati, zašto bismo mi učestvovali u anketnom odboru koji samo vi hoćete; a anketni odbor koji javnost hoće, taj ne može ni da se formira, a kamoli da počne da funkcioniše.
Zato predlažem da prihvatite amandman koji smo podneli i da u tom smislu ovaj anketni odbor može da radi.

Da razjanimo ovo oko amandmana - SPS je podnela jedan amandman i dopunu u vidu amandmana. Nisu u koliziji; naprotiv, ovaj drugi je preciziranje. U amandmanu 2, i zbog javnosti i zbog vas, jasno piše: "U tački 2. pretposlednji red iza reči "nezakonitog postupanja" dodaju se zarez i reči "povrede prava i slobode građana", a iza reči "državnih funkcionera"dodaju se zarez i reči "državnih organa".

Povrede prava i slobode građana; misli se i na povredu prava da neko bude ukraden iz zatvora i da onda bude odveden, bez ikakvih odluka nadležnih organa. Ali, da ne bi bilo nejasno kada anketni odbor počne da radi, mi smo sinoć odlučili na organima partije da preciziramo taj amandman, tako da se traži tačno utvrđivanje okolnosti povodom hapšenja Slobodana Miloševića.Znači, da se odnosi i na to, a ne samo na opštu formulaciju povrede prava građana.

Dame i gospodo, na član 4. samo nekoliko kratkih intervencija. Naravno, kada je reč o brisanju potrebe nacionalnosti, to se podrazumeva da opredeljenje nacionalne ili verske pripadnosti ne treba da stoji, jer je to lično izjašnjavanje. Ako se već vodi lični list, onda je neophodno da se zna tačno činjenica, polazeći naravno od toga da je taj dokument zaštićen,  da je to službena tajna i da se time ne narušava privatnost zagarantovana članovima 18. i 20. Ustava Republike. Važno je da se znaju krvni srodnici u prvoj liniji, koji su vezani za pravosuđe, kako ne bi dolazilo do koncentracije odgovarajućih predmeta, a posebno do kolizije između činjenice da se neki predmeti, koji su s jedne strane vezani za one koji su tužioci, a sa druge strane u samom pravosuđu, kada je reč o sudijama ili advokatima. To je kada je reč o članu 4. i zato mislimo da treba i to da stoji, ako se već vodi lični list.
Kada je reč o članu 6. vezano za pravo ministra pravosuđa da on faktički razreši tj. udalji republičkog javnog tužioca i pošalje ga na neku drugu lokaciju, time se faktički minstar, ne zbog ministra, nego zbog činjenice da se izvršna vlast na ovaj način direktno meša u poziciju pravosuđa, time se stvara mogućnost da faktički izvršna vlast može stalno da vrši pritisak na republičkog javnog tužioca, jer on zavisi od ministra, da li će iskoristiti svoju poziciju i pronaći razlog za njegovo razrešenje, tačnije rečeno udaljavanje republičkog javnog tužioca i iz tih razloga to takođe treba da ostane u nadležnosti Visokog saveta pravosuđa, a da na njegovo raspoređivanje ne može da utiče ministar pravosuđa, bez obzira kako se zvao, ko bio itd, jer se stvara jedna značajna kolizija između izvršne vlasti i sudske vlasti.
Poslednji amandman je o članu 8. - da se briše; vezano za mogućnost da se javnim tužiocima i zamenicima omogućuje da obavljaju naučnu i stručnu delatnost, uz novčanu i drugu naknadu. Jedna je stvar ekonomska pozicija tužioca, država mora da obezbedi adekvatnu novčanu poziciju, ali druga je stvar da se može dogoditi da javni tužilac i zamenik javnog tužioca na nekom privatnom fakultetu ili privatnoj naučnoj ustanovi radi i time faktički zavisi od vlasnika te privatne ustanove i time dovodi sebe u jednu nezgodnu situaciju ili koliziju da, ukoliko slučajno dobije jedan takav predmet može da bude potpuno diskvalifikovan i da ga na pravi način vodi. Iz tih razloga mislimo da treba brisati taj član, a ekonomsku situaciju rešavati adekvatnim nagrađivanjem ljudi koji su angažovani na ovim mestima i poslovima.

Dame i gospodo, SPS podržava ovaj amandman, ne zbog visine prihoda koji bi neko od članova saveta imao, ovde je reč o tome da li će članovi agencije imati veću platu, možda čak i od članova Vrhovnog suda. Uostalom, možda je pametnije da ne piše ništa, pa neka oni odrede platu na osnovu nekog svog budžeta, pa ta plata i ta primanja neka budu čak i viša nego što su primanja sudije Vrhovnog suda ili ministra. Kada piše, onda ne može da bude napisano na način koji podrazumeva da je savet agencije na nivou Vrhovnog suda, jer to onda dovodi u jednu poziciju i druge državne institucije da su one nešto što odlučuju o suštini života, što bi rekli, života i smrti ovih ljudi koji rade u raznim emiterima, odnosno u radio-televizijskim stanicama, a u suštini oni ne odlučuju.
Uostalom, u ovom zakonu se predviđa drugi stepen u nekim poslovima, kao što je redovan sud, kao što je Vrhovni sud; pa, ako je tako, onda je čak i po toj logici logično da članovi agencije primaju manje plate nego sudije Vrhovnog suda. Mislim da je najpametnije da se ne piše uopšte visina plate ovde, nego da agencije i savet agencije odrede svoje plate. I, logično je da su oni izloženi sudu javnosti; tako će se znati da li oni poštuju neke normalne procedure ili neka normalna primanja koja su u državi u tom trenutku prihvatljiva.
Prema tome, nije dobro da se izjednačavaju članovi saveta sa Vrhovnim sudom ili sa bilo kojim sudom ili sa bilo kojom agencijom. Ako bi se izjednačavali, onda bi moglo da se kaže da će oni primati platu na nivou predsednika odbora Skupštine Srbije ili da će ta plata biti na nivou državnih plata koje se primaju u Republici Srbiji, odnosno republički prosek na nivou toga šta Skupština Srbije određuje za državne činovnike.
Prema tome, predlažem da se prihvati ovaj amandman ili da se modifikuje i time da se faktički ovaj stav potpuno izostavi.

Dame i gospodo, ovim stavom u članu 34. se faktički narušava koncepcija zakona koja podrazumeva samostalnost agencije. Ne možete imati samostalnost i ograničenu samostalnost. Imate samostalnost u utvrđivanju naknade, a to je naredni član 35. koji govori o tome da prihod agencije čine sredstva koja su ostvarena od naknade koju emiteri u skladu sa ovim zakonom plaćaju za dobijeno pravo na emitovanje programa (dozvola za emitovanje programa). Znači, nije ova skupština niti Vlada utvrdila koja će naknada biti po emitovanom programu, ili po frekvenciji, za radio ili televizijske stanice. Savet agencije, tačnije rečeno, agencija sama određuje kolika će biti naknada po dobijenoj frekvenciji ili po vremenu emitovanja, po satnici, po čemu će već da utvrđuje naknadu.
Znači, sama određuje kolika će biti naknada, određuje faktički visinu prihoda, samo ne određuje višak tog prihoda, na koji način će se on trošiti, nego se taj višak prihoda u članu 34. u zadnjem stavu faktički predodređuje. To znači da nema apsolutne samostalnosti, to znači da ima ograničenu samostalnost, a ne možete imati i samostalnost i ograničen suverenitet, što bismo rekli. Mislim da ograničeni suverenitet ovde ne treba da postoji u zakonu, ukoliko hoćemo da damo potpuno pravo da odlučuje o svemu.
Uostalom, čak i kada bismo hteli da ograničimo to pravo da sredstva ne mogu da se prenesu u narednu godinu, onda je logično da ta sredstva budu usmerena upravo na razvoj radiodifuzije, na razvoj emitera, na pomoć manjim ili za razvoj i pokrivanje onih teritorija Srbije koje nemaju 10 ili 15 programa, koje će i posle ovog zakona imati možda jedan ili dva televizijska programa, nekoliko radio-stanica, u odnosu na sredinu gde ima 50.
Ako se htelo da se taj višak sredstava ne zadržava na računu agencije u narednoj godini, da se prenese, onda je bilo logičnije da se napiše da će se ta sredstva utrošiti na onim područjima koja imaju najmanje emitera, za zadovoljavanje potreba građana za informisanjem i slično. Uostalom, neka to bude prihod radiodifuzne organizacije Srbije, ili neka bude prihod manjih emitera na teritoriji Srbije ili za tehnološki razvoj uopšte radiodifuzije u Republici Srbiji.
Ova varijanta je najgora, da se sada emiteri, koji već plaćaju faktički poreze i doprinose za kulturu, zdravstvo, prosvetu, socijalnu zaštitu, kroz poreze, kroz razlike u ceni, kroz plaćanje poreza na reklame, na sponzorstvo, - ponovo, po drugi put oporezuju. To je duplo oporezivanje, a u krajnjem slučaju to je zabranjeno, da ponovo sada na neki način posebno plaćaju taj porez i uplaćuju u budžet. Prema tome, iz svih tih razloga, ograničenog suvereniteta, duplog oporezivanja i potrebe da se valjda ta sredstva uvek ulože u razvoj radiodifuzije, faktički se drže na računu ili na računu agencije ili usmere upravo za potrebe razvoja radiodifuzije.