Dobro, naravno, sami ste pomenuli, informacije koje su doprle do javnosti bile su sasvim  drugačije. Pošto, naravno, u našoj državi, u jednom, hajde da kažem, duhovitom smislu, nemojte da to shvatite doslovno, "i zidovi imaju uši", to što se svašta čuje, to se negde i od nekih izvora koji potiču iz vašeg ministarstva može potvrditi.
Ali, dobro, vi možete jedno uraditi ili reći tada na internim sastancima, u telefonskim razgovorima i pre pripremljenog pisanog dokumenta, a drugo je ono što se na kraju formalno i pojavi pred Vladom.
Pitanje iz ovoga koje proističe je vrlo jednostavno – zašto, na osnovu čega, na osnovu kojeg zakona ste vi predložili, a Vlada donela takvu uredbu?
Čitam naslov te uredbe, objavljena je na sajtu Vlade Republike Srbije, kasnije u "Službenom glasniku". Šta sadrži ta uredba? To što je predmet regulisanja tom uredbom, to je nešto što je u pravnom sistemu Republike Srbije na takav način nemoguće. Naime, ta uredba, reguliše odnose. Ona ne služi u sprovođenju propisa. Njena suština, njen sadržaj je takav. Pogledajte same odredbe te uredbe. Ono što tamo piše je posledica realizacije sporazuma koji je Borislav Stefanović postigao u dogovoru sa Editom Tahiri.
To je ono što vi pokušavate kroz uredbu sprovedete u delo. Ali, taj odnos koji je regulisan u toj uredbi nema osnova u matičnom zakonu. Nema ga, niti ga možete pronaći, sem da izmišljamo stvari, sem da natežemo nešto što se ne može nategnuti. Predmet ove uredbe je praktično zakonska regulativa i ona mora doći pred Narodnu skupštinu Republike Srbije, ako mislite da ijedan odnos drugačije regulišete od onoga kako je regulisan u osnovnom zakonu.
Najlepše vas molim da mi odgovorite na pitanje - da li ste ovoga svesni, što sam vam odgovorio, i da li ste svesni da ovako postupanje, pogotovo ako za posledicu ima rastakanje teritorijalnog integriteta i teritorijalne celovitosti Srbije može da izazove i krivičnu odgovornost i za vas lično, za vreme, a i posle mandata koji vodite?

Prosto ste me častili sa ovim što ste ovo pročitali. Hvala vam puno. Pomogli ste mi, skratili vreme mog komentara od dva minuta, da ne moram to da čitam.
U tekstu člana 13. zakona koji ste naveli nigde ne stoji izdaja zemlje i državnih interesa. Nigde ne piše tamo to. To je ono što ova uredba i one koje planirate da uradite čine. To je ono što vi radite. Ovo bez imalo uvijanja izgovaram, zato što sam uveren da je to tako, zato što to građani Srbije već znaju.
Šta tamo piše? Šta može u članu 13. da piše, na osnovu čega ste vi doveli sebe do zaključka da imate pravo da sprovedete dogovor Borka Stefanovića i Edite Tahiri, koji je protivan interesima države Srbije i koji na inplicitno, na eksplicitan način priznaje suverena prava suverene nezavisne države Kosovo? Odakle vam ta ideja, i da vi meni pričate kako ste našli osnov u članu 13. zakona koji govori jednu potpunu tehničku stvar, kada je reč o primeni tog zakona na teritoriji Republike Srbije?
Koje su to sada iznimne okolnosti koje se ovom uredbom regulišu da bi ste vi te iznimne okolnosti regulisali kao drugačiji odnos u tehnici sprovođenja? To je zakonska materija. Ali, vi ne smete da dođete s tim ovde i ne smete da dođete u Skupštinu Srbije sa potvrdom onoga što je Borislav Stefanović dogovorio, jer kao što kažete, navodno vi ste time priznali nezavisnost KiM.
Vi priznajete nezavisnost KiM svakim svojim činom, svime što uradite. To što ste na početku rekli jeste, niste bili za ili ste bili protiv i kakvi su stavovi državnih sekretara pojedinih, to nek vam svima služi na čast. Na kraju, sve će izaći na videlo.

Hvala.
Mislim da predsednik Vlade i prisutni ministri već znaju šta ću ja pitati. To se odnosi na ovu buduću raspravu, koju se nadam da ćemo imati, o KiM u našem parlamentu. Naime, vi ste, kao što su i građani mogli do sada pratiti, pratili sva ova zbivanja i imali ste prilike da komunicirate sa šefom najveće poslaničke grupe u parlamentu, Nadom Kolundžijom, kao i sa potpredsednicom Skupštine, Gordanom Čomić. Oni su nas izveštavali o tome da su bili u komunikaciji s vama vezano za održavanje sednice.
Dakle, prosto ne mogu da odolim. Vi ste sad ovde prisutni, mi smo ovde, sve je uživo, pa moram da vas pitam nešto što nisam imao prilike ovih dana, nego smo posredno komunicirali. Pod jedan, imali tog izveštaja Vlade koji ste vi dužni tromesečno da podnosite? Da li je on pripremljen? Da li je prošao sednicu Vlade? Mi do momenta kada smo sišli u salu ništa nismo dobili, tako da me to interesuje. Sve je ovo jedno pitanje, samo je više aspekata, a odnosi se na jednu stvar.
Dakle, druga stvar u vezi sa tim je kako ste vi to zamislili? Naša predstava o tome, i to ću vam otvoreno reći, je vrlo prosta. Dakle, izveštaj je forma u kojoj se razgovara o jednom predmetu rasprave. Izveštaj govori o činjeničnom stanju, o nečemu što je bilo iza nas u nekom periodu od dva do tri meseca. Za mene lično je nezamislivo da kroz taj izveštaj ili da se na kraju tog izveštaja ne pojavi bar jedan ili dva zaključka o onome šta dalje ili kako dalje vidimo tu stvar. To je ono što je jako važno.
Naše duboko uverenje je bilo, i još uvek je, da od momenta kada su se stvari zaoštrile pre nekoliko dana, da je besmisleno i uprkos činjenici da forma postoji u kojoj ovaj parlament radi, on se njoj povinjava, ali da uprkos tome mi ne možemo razgovarati o koje čemu u ovom parlamentu, sem o ovoj važnoj stvari. Tako da je i vremenski okvir tu vrlo važan, a to znači kada očekujemo tu sednicu. Predsednica će zakazati Skupštinu, ali to zavisi od vas. Mi smo, takođe, uverenja da inicijator te sednice mora biti Vlada, s obzirom na sve okolnosti.
Znači, pitanje koje iz ovog proističe je vrlo prosto – kada, šta je na dnevnom redu i kako će se to obaviti? Šta je vaša ideja u vezi svega toga?

Dobro, ovaj vaš odgovor je tehnički informativan. Ono što u njemu ja primećujem i iz čega će proisteći moje sledeće pitanje, dopunsko pitanje, primećujem da je problem. Nakon tri meseca raznih događaja izveštaj je nesumnjivo potreban, nesumnjivo moramo znati činjenice. Ko će nam ih, verovatno, bolje prezentovati, nego Vlada preko svojih kancelarija i ministarstava, koji su bili uključeni u pregovore, u sve događaje itd? To nije sporno. Problem je što danas razgovaram sa premijerom Srbije i ne mogu da verujem da, iako mi vodimo jedan tehnički razgovor u prvom delu o događaju, o sednici i onome što sledi, ne mogu da verujem da ne postoje političke refleksije u vašem odgovoru.
Ne mogu da verujem da ne postoji makar najava obrisa koraka koji se imaju učiniti u narednom periodu. Prosto mi je neprihvatljiv odgovor – znate kako, nije do nas, do nas je da vam damo činjenice, a vi ste tu Skupština, pa ćete vi raspredati, to ja naravno interpretiram na svoj način, ali smisao je taj, raspredati o mogućim daljim koracima. Čekajte, kako vi zamišljate da mi to radimo? Zašto Skupština bira Vladu? Da vodi politiku. Skupština ocenjuje rad Vlade kroz ocenu te politike. Ocena politike se ne vrši u normalnim državama samo retroaktivno, nego procenjujemo ono što ste uradili i šta predlažete da ćete uraditi. Ne radite to vi samo jednom kada biramo Vladu ili kada vršite rekonstrukciju. To se radi i u svim drugim ključnim momentima, osim ako vi mislite da ovaj momenat nije ključni, u kojem se mi nalazimo.
Druga stvar, iz toga proističu određena pitanja dalja. Znači, mene interesuje šta će biti sutra, ne mogu samo da analiziram šta je bilo pre nedelju ili dve dana. Meni se, recimo, uopšte nije dopalo to što smo ušli u SSP na ovakav način, što smo ušli u jedan sled ucena koji je usledio zahvaljujući našem izboru – EU nema alternativu.
Onda smo se doveli do toga da trpimo svakodnevne ucene s te strane. Hajde da tu priču svedemo na sledeće. Šta je ono što ćemo sutradan uraditi, kako ćemo se prema ovoj stvari postaviti? Evo konkretnog dopunskog pitanja, to se priča ovih dana. Jedno pitanje je već postavljeno ovde, hajde da ubrzamo tu stvar, možda mogu dobiti odgovor od vas sada. Da li će sutradan, kada budu bili raspisani izbori, tj. pitanje za Vladu, vi vodite politiku, da li će ti izbori biti raspisani, republički izbori, i na KiM i da li će lokalni izbori biti raspisani na KiM? Imate li vi uopšte obrise onoga što će se dešavati? Koja je donja granica, koja je linija ispod koje vi ne možete ići? Da li možete to da nam kažete danas? Dajte nam makar nešto, što bi Englezi rekli – hint. Recite nešto, da znamo.
Problem je u tome što mi tu vrstu komunikacije sa vama nemamo, a ni iz čitanja tekstova iz novina ne možemo ništa pametno zaključiti.

Tu je komentar vrlo prost. Iz ovoga se vidi da mi zapravo nemamo politiku o KiM. Ne postoji mogućnost da premijer jedne zemlje na neposredno pitanje poslanika koja je donja granica, u ovom trenutku na to pitanje odgovori neposredno. Ako takva mogućnost ne postoji od strane predsednika Vlade, onda znači da je ova politika, bar što se tiče KiM, jer o tome sada pričamo, propala. Ne postoji ta donja granica, ko zna gde je ona. Ko zna šta se sve može utvrditi.
Vi ste brzoglavo i brzopleto uleteli u generalnu skupštinu UN, u onu rezoluciju koja nas je praktično obavezala, jer je pisano zapravo od strane EU, da sa njima sarađujemo, istisnut je Savet bezbednosti UN, prešlo se na posredovanje EU u toj celoj priči, formalizovao se Euleks na terenu. Euleks i KFOR sve vreme rade za albanski separatizam. Mi nemamo ključ, mi nemamo nikakvu vrstu postupka, niti ga je Vlada artikulisala. Na koji način taj proces može da se zaustavi? To curi kao pesak kroz šaku i ne postoji donja granica. To je suština onoga o čemu vi govorite.
Prosto je neverovatno i začuđujuće da ste uopšte pristali da se dogodi skupštinska rasprava. Znate šta, znam ja proceduru, ali na vama je teret vođenja politike. Vi ste ti koji, ako ne formalno inicijatori, morate biti suštinski inicijatori debate. Vi ste onaj od koga treba da se čuju predlozi i vi ste poslednji koji može da kaže da ne znate kako će se primeniti zakoni Republike Srbije na njenoj celoj teritoriji. To prosto nije normalno.
I, na kraju, krajeva, da završim time, ako ovako nastavite, a loše ste jako krenuli i to već dugo traje, to je onda klin u mrtvački kovčeg integriteta ove države. Ali, jedno znam sigurno, zato postoje imena koja će za to biti odgovorna. Jedna od tih imena ste vi, premijer.

Politika koja se vodi prema KiM, evo koliko danas, dobija svoje konačno ishodište. Zašto kažem konačno? Prosto zbog toga što već i posle današnjeg dana stvari neće moći da budu iste. Vi kao vladajuća većina, kao vlast u ovoj državi, evo čuli smo Borisa Tadića jutros, ispoljavate brigu za građane Srbe koji žive na teritoriji KiM a pri tom mesecima ili godinama unazad dajete im kontradiktorne informacije o onome šta država može ili hoće da učini za njih, a i za sebe samu i za sve građane Srbije, jer je ovo bitno i ključno pitanje. To je ono što se mesecima unazad intenzivno čini, a poslednjih dana kulminira.
U izjavi Borisa Tadića stoji još jedna neverovatna i čudovišna stvar koju smo jutros mogli da čujemo, a to je da postoji instrumentalizacija građana na KiM od strane pojedinih lidera opozicionih stranaka. To je neverovatna stvar koja se može čuti. Pa zar glavna instrumentalizacija tih ljudi ne dolazi upravo od vladajuće većine, upravo od Borisa Tadića i Vlade Republike Srbije i ovlašćenih pregovarača koji daju kontradiktorne izjave i zbunjuju ljude koji žive na toj teritoriji mesecima unazad, a i same građane Srbije dovode u potpuno stanje nerazumevanja kad je reč o ovoj situaciji?
Kako je moguće da na sve to parlament ostane nem? Kako je moguće da se donose artificijalne rezolucije, od pre nekoliko meseci, koje treba da potvrde stanje ničega, stanje u kome nema nikakve vrste legitimnog i jedinstvenog odgovora Republike na događaje koji se dešavaju?
Za razliku od prethodnog govornika ja ne mislim da je izlaz u tome da se prosto povučemo pred nedaćom događaja i da jednostavno kažemo da je nešto izgubljeno. Naša ideja je sasvim drugačija. Mi mislimo da treba poći od činjenice da nametnuta politika u ovom trenutku nije jedina politika i da to nije jedina misao koja postoji u demokratskom svetu kada je reč o ovom ishodištu, da postoji drugačija razmišljanja koja se mogu naći svuda i oni koji prisustvuju parlamentarnim sednicama Skupštine SE, oni koji imaju međunarodnu komunikaciju na parlamentarnom nivou uviđaju da postoje političke stranke u EU, u zemljama EU, uključujući i Veliku Britaniju, kao i ljudi koji nezavisno misle i koji misle drugačije od onoga što je "mejn strim".
U ime toga, a u ime nas samih, potrebno je bilo voditi temeljniju, drugačiju, dosledniju politiku, a ne praviti cirkus od svega ovoga, da bi se danas opozicione stranke optužile da instrumentalizuju bilo koga. To je apsolutni apsurd. Da se vodila dosledna, konzistentna i korektna politika, ne bi se ni došlo u ovu situaciju.
Zbog čega nam je trebala odluka Generalne skupštine UN, koja nas je uterala, sami smo sebe uterali uz pomoć EU u pregovore, izbacili sve iz ležišta UN, gde smo imali jedino formalno uporište, branjeni od strane Rusije i Kine i ušli smo u jedan politički konglamerat koji nam apsolutno ne odgovara. U tom konglameratu, u kome nemamo nikakvu zaštitu, radi se ono što se radi, daju se podstrekačke izjave u odnosu na one građene koji žive na teritoriji KiM, koji više ne znaju ni da li da čuvaju te barikade, da li da se svi sklone, šta da rade u toj situaciji, a Beograd nema nikakav odgovor. A odgovori se kriju na nekakvim tajnim sastancima i predmet su nekakve konspiracije. Pazite da nekog ne iznenadite time, da ne iznenadite Kejfor, slučajno, ili EU, da ljudi ne budu sutra u potpunom šoku kakav smo odgovor spremili? Mi ni ovde ne znamo nikakav odgovor na to pitanje. To je suština priče i zbog toga DSS već tri godine govori da se vodi apsolutno pogrešna i sunovratna politika.
Moje pitanje je vrlo prosto i jednostavno – da li možemo makar na današnji dan da znamo šta je plan i da li umesto raspravljanja o kojekakvim stvarima koje jesu možda značajne za neki drugi trenutak a ne ovaj, možemo ovde da vodimo jednu ozbiljnu raspravu, da se ovo prekine, da se zakaže jedna ozbiljna sednica sa Vladom oko 12,00 sati ili 14,00 ili 15,00 sati i da razgovaramo na ovu temu, da vidimo šta se zapravo čini u Srbiji ovim povodom? Da li može ovaj parlament i ovi građani koji su nas birali bar jednom to da zasluže u životu?

Član 107. i 27.  Kada je reč o zloupotrebi prava, ovde se ono dešava. pravo i sprovođenje procedure je obaveza, sa jedne strane, ali sa druge strane, može se zloupotrebiti u političke svrhe.
Zakon o zabrani usavršavanja proizvodnje, stvaranja zaliha bakteriološkog i toksičnog oružja i njihovo uništavanje je na dnevnom redu. Ministara nema.
Vi ste dobili sa više strana, kao predsedavajuća, objašnjenje zbog čega ne treba poštovati redovan tok sednice. Čuli smo vaše obrazloženje. To za mene predstavlja uvredu, kao i za građane koji su nas birali.
Ako vi ne mislite da treba poslušati ono što smo mi predložili, onda vi nastavite da radite i raspravljate sa ovlašćenim predstavnikom Vlade o zabrani usavršavanja i stvaranja zaliha bakteriološkog i toksikološkog oružja na današnji dan koliko god hoćete. Poslanici DSS, zbog građana koji su ih birali i zbog onih koji gledaju ovaj prenos, u tome neće učestvovati.
Toliko, da znate. Vi odgovorite kako znate na ovo.

Pitanje je vrlo zanimljivo, a pre pitanja kraći uvod koji je direktno u vezi sa pitanjem.
Prošle nedelje bila je parlamentarna skupština Saveta Evrope i iznenada su nam ubacili tačku koja se zove situacija na Balkanu, a ne zbog situacije na Balkanu nego da bi se raspravljalo o KiM. Naravno, sa ciljem administracije u Savetu Evrope da donese još jednu rezoluciju u nizu koja treba da omogući lakši prodor ka definitivnoj nezavisnosti naše južne pokrajine. Mi kao članovi delegacije svako je na svoj način nešto učinio da ublaži taj tekst ili da ga promeni da ne bi imao konotaciju kakvu je imala u startu. U načelnoj raspravi, u debati povodom te rezolucije šef naše delegacije Dragoljub Mićunović u svom izlaganju izneo je stav o potrebi održavanja međunarodne konferencije pod pokroviteljstvom EU koja bi na kraju rešila pitanje KiM.
Kada sam ga pitao – odakle to, pošto to nije bilo do sada u našoj utvrđenoj državnoj politici, niti je takav stav provejavao kroz bilo kakve odluke Narodne skupštine, dobio sam objašnjenje da je u pitanju lični stav i ako je lični stav ja to naravno poštujem. Jedino što nisam siguran da oni koji slušaju ono što se tamo govori ili oni koji to prenesu, s obzirom da nije ove eksplicitne ograde u izlaganju to doživljavaju kao lični stav.
Međutim, moje pitanje nije usmereno na gospodina Dragoljuba Mićunovića, samo sam objasnio kako je to tamo išlo. Moje pitanje je vezano direktno za samu ideju koja se nije prvi put čula tada od strane našeg kolege u Parlamentarnoj skupštini Saveta Evrope. Ona se čula i sa drugih mesta, čula se od pojedinih pripadnika nevladinih organizacija, ona se tu i tamo protura. Moram da kažem šta u toj ideji jeste veoma problematično i iz toga će moje pitanje Vladi uslediti.
Dakle, do sada u formalnom smislu jedini ugaoni kamen oslonca za nas kao državu, kada je reč o zaštiti integriteta države u formalnom smislu, su bile UN i uloga koje pojedine stalne članice Saveta bezbednosti u UN imaju. Ako je to Rusija, Rusija je stalno bila u prvom redu kada je reč o toj odbrani, onda smo svedoci toga da u samim UN, kao međunarodnoj instituciji, ideja nezavisnog Kosova do sada nije našla nikakvog utemeljenja. Prema tome, mi smo sa punim pravom poštujući međunarodna pravila igre tražili da to bude u UN, da UN budu oslonac za tu čitavu priču i naravno tamo postoji neko ko štiti interese Srbije. Ako se ta priča izmesti iz okvira UN i napravi bilo kakav dogovor uz pristanak Srbije za međunarodnu konferenciju, koja se ima održati na drugom mestu, pod pokroviteljstvom druge organizacije u kojoj ne postoje faktori koji bi štitili naš interes samim tim je to osuđeno na propast, pa makar i pod idejom revizije Ahtisarijevog plana ili ne znam čega još.
Dakle, moje pitanje za Vladu Republike Srbije je vrlo prosto, s obzirom na sve što smo do sada videli da se ne ponavljam naša priča je tu vrlo konzistentna, jasna da se radi o odlasku od naših standardnih prijatelja kada je reč o zaštiti integriteta, ulasku u okrilje EU koja očigledno kao entitet nema izjašnjavanja formalno o ovom pitanju, ali kao entitet koji ima svoje subjekte, članove, čija većina je priznala nezavisno Kosovo, očigledno se vidi u kom pravcu sve to ide. I moje pitanje je vrlo prosto – da li će Vlada Republike Srbije imati konzistentnu politiku po ovom pitanju? Koji je njihov konkretan odnos prema EU, UN? Da li su ovakve ideje koje su se čule za nju prihvatljive, da bi mi znali kakav stav prema Vladi Republike Srbije da zauzmemo po tom pitanju i da znamo šta da pričamo?
Na kraju krajeva, ovo kako se do sada radi sve liči na to, a to je praktično onaj poslednji ekser koji se stavlja u mrtvački kovčeg priče sa Kosovom. Hvala vam.

 U obrazloženju zašto se odbija ovaj amandman stoji, kao i u drugim obrazloženjima – amandman se ne prihvata iz razloga što je predloženo rešenje prikladnije.
Pokazaću vam da predloženo rešenje nije prikladnije, nego je prikladnije ovo koje je predloženo amandmanom. Reagovali smo na definiciju osnovice obeštećenja, koja po vama podrazumeva ukupnu vrednost predmeta obeštećenja, utvrđenu od strane nadležnog organa u skladu sa ovim zakonom, a u skladu sa ovim zakonom, osnovica obeštećenja se obračunava ovako. Prvo, ukupan iznos obeštećenja ne može da pređe dve milijarde evra. Tu ste stavili granicu. Dalje ste rekli da se dobije osnovica tako što se utvrđuje u evrima iznos obeštećenja, konkretno za svaki pojedini slučaj, tako što se osnovica obeštećenja pomnoži koeficijentom koji se dobije kada se stavi u odnos iznos od dve milijarde evra, to je onaj vaš maksimum, i iznos ukupnog zbira osnovice obeštećenja utvrđenih rešenjima o pravu na obeštećenje, uvećanog za procenu neutvrđenih osnovica iz člana 5.
Iz toga proističe da ljudi kojima ne može u naturi da se vrati imovina, a vi ste se potrudili ovim zakonom da to budu u što je moguće manjoj meri, taj naturalni povraćaj, da će oni dobiti obeštećenje u novcu u vidu državnih obveznica u iznosu koji ne sme da pređe 500 hiljada evra ikada, u najboljem slučaju po njih je 500 hiljada evra, a može biti mnogo manji iznos od 500 hiljada evra zahvaljujućim ovim koeficijentima iz člana 31. i ovom stavljanju u odnos ukupne mase sa ukupnim zbirom osnovice obeštećenja. Zašto? Ako se naduvaju osnovice obeštećenja i neka imovina koja ne može u naturi da se vrati proceni se na tri miliona, pa se tako uradi u velikom broju slučaja, pa se tu uključe i onima kojima treba povraćaj po osnovu eksproprijacije do 1968. godine, pa se onda uradi tako da to budu i svi drugi, onda će ispasti da će neko za imovinu koja mu se nije vratila u naturi, koja iznosi dva miliona, u procenjenoj vrednosti dobiti 30 hiljada evra, teoretski da. I to je ključna nepravda zakona. Zato to mora da se kaže.
Vi kažete da ste amandman odbili zato što je neprikladan. U čemu je neprikladan? Vašoj potrebi da zavrnete sve one kojima ne želite da vratite u naturi imovini.

 Demokratska stranka Srbije će podržati ovaj amandman. Mi mislimo da je to dobar amandman i da ispravlja samo delić licemerja koje je Vlada ovim predlogom zakona.
Sadržina ovog zakona je potpuno licemerje zato što se, jednostavno, nepravde ne mogu ispravljati pravljenjem novih. Ne pravite ono što smo mi od početka pričali. Ovde nova nepravda nije u odnosu na kasnije sledbenike neke imovine i pitanje pravne sigurnosti. Ovde se nepravda ponovo čini prema onima istima prema kojima je nepravda nekad činjena. Država ih ponovo pljačka. Ovo je dvostruka pljačka, ovaj vaš zakon.
Ako već treba podržati neke amandmane, a Vlada nije htela naše da prihvati, mi ćemo podržati amandman koji je ovde podnet koji makar ovu nepravdu ispravlja, da ljudi koji su naterani da otuđe svoju imovinu bud zašto ili nizašta uđu u korpus lica koja imaju pravo na povraćaju imovine. To je osnovna stvar.
Molio bih da Vlada razmisli o drugim amandmanima koje je DSS podnela da bi taj svoj predlog zakona učinili što manje licemernim.

 Šest političkih stranaka u ovom parlamentu je od Vlade kao predlagača tražilo da se u ovaj predlog zakona uvrsti i zamena imovine kao oblik naturalne restitucije, četiri političke stranke iz vladajuće koalicije i dve opozicione i to za Vladu očigledno nije ništa. Vama taj zahtev ne predstavlja ništa.
Podvući ću da političke stranke o kojima je ovde reč između sebe imaju velike nepremostive političke razlike po brojnim drugim pitanjima. To govori da se ovde radi o vrlo racionalnom predlogu i za mene je neverovatno da vi to ne uvažavate. Činjenica da neki od tih amandmana ne razrađuju detaljno način obrade eventualne supstitucije nije razlog da se to ne uzme u obzir, pa Vlada ima kapacitet kancelarije i sve što joj treba da suvisao predlog koji je stigao razradi i da ga na nadležni odbor u vremenu između glavnog pretresa i rasprave u pojedinostima, da bi on mogao da bude bolji nego čak što su bili koji od ovih amandmana koje smo podneli. Ali, to vama nije bitno.
Šta je razlika? Razlika je velika između ova dva momenta. Ako vi nemate naturalnu restituciju u vidu zamene, vi onda za svaku stvar koju ne možete da vratite u izvornom obliku morate dati obeštećenje i to u državnim obveznicama, a to u prevodu znači novac. Ovde je izražen čak u evrima.
Taj novac, pod jedan, moraju da plaćaju poreski obveznici i to ogromna većina građana koji ne spadaju u grupu koja će biti obeštećena, kojima nema šta da se vrati. Ti ljudi će to morati da plate, a plaćaće i oni kojima treba da se vrati, pošto su i oni poreski obveznici po raznim osnovama, pa znači da je to i njihov džep. To je paradoks u ovoj celoj situaciji.
Taj novac ste ograničili. Naravno da ste ograničili na dve milijarde evra i naravno da će na kraju korisnici povraćaja kroz obeštećenje dobiti ne onih 500 hiljada, koje ste ovde rekli da je maksimum, jer to je laž, u postupku novčanog obeštećenja, kada se sve sabere, oduzme i ponderiše po čl. 30. i 31. dobiće 20, 30, 40 ili 50 hiljada, iako možda imovina koju vi ne možete da im vratite vredi milion ili je vredela u vreme oduzimanja, revalorizovano, naravno.
To vas ne zanima. Gde je tu štete? Šteta je za one kojima treba vratiti, a šteta je i za građane Srbije koji treba iz svog džepa da plaćaju grešku nekadašnje vlasti. Ako se sada pitate – gde je tu formula uspeha, kako ćemo to da rešimo, pa tako što ćemo biti prva zemlja koja će na pametan način primeniti zamenu.
U spornim situacijama postoje sudovi. Čega se bojite, uključenja sudskog postupka u ovaj galimatijas? Šta će drugo da se uključi? I ovde ćete imati sudske sporove, svejedno.
Neverovatna je tvrdoglavost kojom predlagač odbija da se uvrsti institut u ovaj predlog zakona koji je spasonosno rešenje za problem restitucije. Ono što smo čuli od Bože Đelića da je nemoguće uvesti zamenu imovine zbog toga što se ona pokazala loše u nekim zemljama koje su to primenile, to je potpuna besmislica. Taj argument je nepostojeći, to je argument nulius, on ne postoji.
Što se tiče primene onog drugog zakona koji je bio ili biće večeras na dnevnom redu, pa je to korišćeno kao argument za ovaj član i za ovaj zakon, to je korišćeno od strane predlagača, gde se kaže – ta zamena imovine nije moguća zato što i zakon o vraćanju imovine crkvama i verskim zajednicama nije pokazao da nije bilo nijednog slučaja zamene imovine. Naravno da nije bilo nijednog slučaja kada ova vlast nije htela da postavi direktora i kada je postojao prećutni dogovor između Vlade i Direkcije za restituciju, da se nijedan slučaj ne dogodi. To je zafrkavanje Narodne skupštine, takva vrsta obrazloženja. To zaista nije normalno.
Molim vas da ovaj amandman prihvatite i da prihvatite sve slične amandmane drugih poslaničkih grupa koje se za ovako nešto zalažu, drugih parlamentarnih stranaka.
Ovo je jedino rešenje. Ako niste sigurni da možete da pronađete model po kome bi to u nomotehničkom smislu savršeno leglo, povucite zakon, predložite ga ponovo za 15 dana sa drugačijim modelom i dajte da uradimo neku korisnu stvar i za građane ove države, sve građane ove države i za one kojima treba vratiti oduzetu imovinu.

 Ovo je ista stvar, tražili smo da se ubaci zamena na naslov iznad člana. Vidite, neshvatljivo je kako nekom može pasti napamet da je za državu bolje da nešto plaća iz budžeta i sredstava koje zaradi, nego da da nešto u fizičkom obliku, u naturalnom obliku što ima i da na taj način ispuni obavezu prema onima koji su korisnici obeštećenja. Taj kliker ne mogu da shvatim. Ne mogu da shvatim odakle nekome može da padne na pamet da mu jednostavnije da skupi novac koji teškom mukom ova država zarađuje, jer privreda je inače dovedena u kolaps, da mu je to lakše nego da uzme jednu stvar umesto druge, čija se vrednost ima po zakonu proceniti i da da nekome ko mu duguje tu stvar umesto ove prve stvari. To mi nije jasno.
Ko meni uspe da objasni logiku po kojoj je ovo efikasnije i bolje, što ste vi predložili od ovoga što pričam, skidam mu kapu.
Jedina logika je u tome što ste vi naterani na brzinu da ovo uradite, priča Božidara Đelića o tome da je godinama razmišljao o ovome ili snevao ovaj zakon je potpuno besmislena.
Sadržaj ovog zakona govori više od bilo kakvog obrazloženja, o tome da je oblik i način obeštećenja koji je ovde predviđen skrpljen na brzinu. Mi ćemo vratiti ovu stvar koju dugujemo, a koja je slobodna, zdrava i čitava za vraćanje, ako ne dugujemo, platićemo vam. Pošto nemamo da vam platimo, u stvari ćemo vam simbolično platite. To vi pišete u ovom zakonu. Da li je moguće, zbog onih porodica, naslednika onih ljudi koji su na takav način lišeni svoje imovine i koji možda decenijama prolaze pored te svoje imovine, koja nije njihova, nego je bila državna svih ovih 60 godina, zar je moguće da prema tim licima se tako ophodite? Da li je moguće da se prema ostalim građanima države Srbije, kojima nema šta da se vrati, ovako ophodite?

DSS podržava amandman Žike Gojkovića i SPO. Naš amandman je nešto drugačiji, on je uži od ovog amandmana. Zašto? Zato što smo mi insistirali na zameni kao modusu vraćanja. Pošto vidim da se ovde nema namera da se ide u tom pravcu, onda je racionalno rešenje da se podrži ovaj amandman. On sužava izuzetke od vraćanja u naturi, a zakon predviđa brojne izuzetke od vraćanja u naturi. Ako bi postojala zamena kao modus vraćanja, onda bi mnoge od ovih stavki o izuzecima za vraćanje u naturi imale svog racionalnog smisla, pogotovo kada je reč o radu državnih organa, zgrada koje su u funkciji njihovog rada itd.
Ako nema zamene, ako idemo tako žestoko na sužavanje prava na vraćanje u naturi, onda ovaj amandman Žike Gojkovića ima apsolutno smisla. Ne vidim zašto bi, recimo, diplomatsko-konzularna predstavništva bila u tom smislu zaštićena. Zbog čega bi druga država koja ima svoje diplomatsko-konzularno predstavništvo, zašto bi mi njima obezbeđivali prostorije? Neka mi navedeno neko iz Ministarstva spoljnih poslova u kojoj toj državi Srbija ima diplomatsko-konzularno predstavništvo koje je u vlasništvu te države, a mi ga besplatno koristimo ili za neku minimalnu naknadu. Gde to ima? Neka mi to neko navede ili ćemo da tu uspostavimo uslove reciprociteta, pa ako neka država plaća boravak našim diplomatskim predstavnicima, onda ćemo i mi da plaćamo toj državi boravak ovde, pa ćemo onda tu praviti izuzetak od vraćanja. Napišete onda kako treba ovaj član.
Šta to znači da se izuzimaju nepokretnosti u vlasništvu Srbije namenjene za smeštaj stranih diplomatsko-konzularnih predstavništava, vojnih i trgovinskih predstavništava? Sramota. Zašto bi to radili, a da onda ne vratimo nekome ko ima pravo na taj objekat, taj objekat u naturi, zato što oni tamo sede. Da li neko prema nama tako postupa u inostranstvu? Odgovorite mi. Dajte uporednu analizu, dajte analizu reciprociteta, pa da vidimo kako stvari stoje.

Da, o ovim izuzecima je reč i dalje. Dakle, neverovatno da, ako je osnovni princip restitucije u naturalnom obliku, onda postavljamo rigorozne izuzetke za restituciju u naturalnom obliku i to sve dokazuje da je motivacija predlagača zakona da ništa ne vrati. To je njegova motivacija.
To smo čuli od mojih prethodnika.
Hajdemo na ovu tačku 6) nepokretnosti koje su namenjene za reprezentativne potrebe Narodne skupštine, predsednika Republike i Vlade. To nećemo da vratimo.
Ja kao član ovog doma, Narodne skupštine, odričem se bilo kakve beneficije u pogledu korišćenja ili potrebe za korišćenjem bilo kog reprezentativnog objekta koji bi inače bio predmet vraćanja, ali ga sada nećemo vratiti, zbog ove vaše floskule da eto državni organi, kao što su Narodna skupština, predsednik Republike ili Vlada koriste te objekte.
Dok je Vojislav Koštunica bio predsednik Vlade, nije koristio ni jedan jedini reprezentativni objekat za svoje potrebe u svojstvu predsednika Vlade. Valjda možemo i mi drugi to da radimo, jer to nije neophodno za funkcionisanje organa.
Pazite sada ovo, neće se vratiti nepokretna imovina koja je, kaže, za ona preduzeća koja još uvek nisu privatizovana, gde proces privatizacije nije započet, a ako je u pitanju imovina koja je neophodna za funkcionisanje tih preduzeća.
Znate zašto ste to napisali? To ste napisali zato što ste odustali od zamene. Da niste odustali od zamene, a odustali ste, jer očigledno ovim povodom pameti nemate, da niste odustali od zamene, vi biste mogli da rešite taj problem na vrlo jednostavan način.
Izračunalo bi se koliko vredi ta imovina u preduzećima koja nisu privatizovana, jer vidite, treba reći, treba staviti znak jednakosti na pravo, na povraćaj preduzeća koje je bilo oduzeto i imovine koja je u vlasništvu nekog preduzeća koja nisu privatizovana. To su onda dve različite stvari.
Ovde je slučaj da su u pitanju preduzeća koja sticajem okolnosti u svojoj imovini imaju nešto, a nisu privatizovana, nešto što bi trebalo vratiti.
To je vrlo prosto. Da ste predvideli zamenu, ne biste morali da vraćate tu imovinu, nego biste mogli da vratite udele u vlasništvu nad tim preduzećem i delimično ga privatizovati na taj način za vrednost imovine.
To je trebalo da napravite. Neverovatno kako ljudima ne padne na pamet nešto što je očigledno, ispred nosa je, a vi to ne vidite. Znate zašto ne vidite? Ne vidite zbog toga, jer sam i juče i preključe optuživao za tu istu stvar, da ste ovo sklepali na brzinu i da niste vodili računa o osnovnim vrednostima koje treba štititi. Zato u članu 18. imate ovakav karambol, zato što ne možete da se snađete. Tu jedna odredba vuče drugu, pa kada napravite krucijalnu grešku na jednom mestu, onda slušajući sami sebe u toj grešci, pravite nove greške da to kao popravite u narednim članovima i tako imamo član 18. On zato ovako izgleda. Zato ste postavili brojna ograničenja u naturalnoj restituciji, koja su van razuma, kao i ovo za nevraćanje po državnim preduzećima.
Kažem vam, DSS će podržati svaki amandman koji ide šire i dublje, zahvata ukidanje ovih izuzetaka nego što je to učinjeno u našem amandmanu na član 18. Pre svega smo imali u vidu da naš amandman bude u nekakvoj koegzistenciji sa idejom zamene. Kako zamenu nećete da prihvatite, u danu za glasanje DSS će glasati ne samo za naš amandman, nego za svaki amandman koji ide šire i drugačije od amandmana koji smo čak i mi sami podneli. Ovo je zaista nedopustivo.

Vrlo kratko, samo da dodam. Neshvatljivo je i ovo je još gore od izuzetaka za povraćaj u naturi. Onaj, kome ne damo nazad u naturi, dobiće tih bezveznih 5.000, 6.000, 7.000 evra za imovinu koja mu vredi milion. To hoćete da uradite. To je poenta ovog zakona. Ovde će te mu, kao, vratiti to što mu dugujete to zemljište. Završili ste posao sa njim, a zato što neko ima višegodišnje zasade na tom zemljištu, pa tu činjenicu poštujemo, ima da ga ovaj trpi na svom zemljištu 40 sledećih godina. Da li ste vi normalni?
Ovo ide u javnom prenosu, direktnom prenosu. Neka ljudi čuju šta vi radite i šta pišete.