Prikaz govora poslanika

Prikaz govora poslanika <a href="https://otvoreniparlament.rs/poslanik/8033">Neđo Jovanović</a>

Neđo Jovanović

Socijalistička partija Srbije

Govori

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Zbog građana Srbije, zanimljiva je fascinacija Socijalističkom partijom Srbije od pojedinih stranaka, kažem pojedinih stranaka, iz opozicije, ovaj put i danas naročito od gospodina Milojičića.

S obzirom da sve vreme obmanjuje građane, moram da ponovim još jednom. Ni jednog jedinog trenutka, a što se može videti i po transkriptima razgovora koji su vođeni danas, odnosno diskusija, nisam pomenuo bilo kakvo batinjanje i bilo kakvo prebijanje. Govorio sam o sasvim nečem drugom. Ko me nije slušao, njegov je problem. Zaista njegov problem.

Ali ono što je daleko veći problem onih koji to imputiraju Socijalističkoj partiji Srbije i fasciniraju se Socijalističkom partijom Srbije, jeste njihova sudbina. Neka se gospodin Milojičić ne brine za Socijalističku partiju Srbije, treba da se zabrine za sudbinu Demokratske stranke, treba da se zabrine šta će biti sa budućnošću Demokratske stranke.

Ja zaista nemam nameru da to komentarišem. To je njihov problem i nadam se da će taj problem konačno videti, pošto ga još uvek očigledno ne vide na pravi način, a mi smo, hvala, dobro, što se tiče Socijalističke partije Srbije i naše koalicije. Hvala.
Uvaženi ministre sa saradnicima, poštovane kolege poslanici, mi smo juče u diskusiji po nekom mom dubokom ubeđenju zauzeli jedan jedinstveni stav a to je da zbog unošenja određenih pojmova, reči koje ne treba da budu sadržane u tekstu zakona o kome raspravljamo, ne samo ovom, nego bilo kom i dolazimo u situaciju da ćemo biti okovani stranim rečima, što je na štetu izvornog srpskog jezika.

Takođe smo konstatovali i mislim da je to potpuno ispravno razmišljanje da upravo takvi pojmovi, ne samo što štete našem izvornom srpskom jeziku, već i dovode do raznih nedoumica, kada se stvara jedna situacija u kojoj se zakon praktično primenjuje. Zbog toga ponavljam jedan apel i vama gospodine ministre, a naročito onima koji predstavljaju u konkretnom slučaju zakonopisce, da se od jedne ovakve loše prakse što pre odreknu, odnosno da je ne primenjuju.

Ja sam svestan da kroz harmonizaciju našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU, nećemo uspeti da izbegnemo sve te zamke uvođenja stranih reči u naš izvorni srpski jezik, ali je bitno da sačuvamo ono što je autentično – naš.

Pomenuli smo termine kao što su deskripcija i deskriptor. Zbog čega ta reč? Zbog čega reč targetirati, kada možemo da kažemo ciljati? Zbog čega ne kažemo opisivač ni prikazivač umesto deskriptor? Zbog čega koristimo latinski jezik koji je nesporno, jezik koji se izučava, naročito na pravnom fakultetu i medicini, gde je deskripcija zaista u prevodu opisivanja, ali to nije adekvatan termin za ono što mi želimo da imamo u zakonu.

U zakonu treba da imamo jasan pojam, jasno značenje. Semantika je nauka o značenju. Ovde smo na neki način pogazili i semantičke principe. Semantika je deo lingvistike, pa smo i tu određena načela pogazili.

Mislim da u svakom slučaju treba voditi računa o nečemu što podrazumeva da izvorni srpski jezik ostaje izvorni srpski jezik kao temelj bilo kakvog sadržaja u bilo kom tekstu, pa i tekstu zakona.

Ovaj amandman se ne odnosi na tu primedbu, ali se odnosi na nedoslednost u zakonu.

Ja vas molim gospodine ministre da razmotrite nešto što bi bilo jako dobro kada se čita ovaj zakon i kada se vodi računa da li su isti pojmovi u ovom zakonu na isti način koncipirani, odnosno da li se na isti način ti pojmovi pojavljuju, odnosno da ne dovode do određenih dilema i nedoumica.

U konkretnom slučaju u članu 3. stav 1. tačka 6) mi smo tražili da se reči „učenje tokom celog života“, što je pravilno izražavanje i pravilna terminologija zamenjuju rečima „za celoživotno učenje“.

Celoživotno učenje kao pojam se može posmatrati ispravnim pojmom, odnosno ne možemo ga podvesti pod nešto što je nepravilno, ali to celoživotno učenje je u stvari preveden tekst sa engleskog jezika. Dakle, daleko je prihvatljivije reći – učenje tokom celog života, a ne celoživotno učenje. Međutim, kako ste vi u zakon pojam „celoživotno učenje“ postavili tako da se on prožima kroz ceo tekst zakona, onda bi bilo dobro da se postavi jedan dosledan princip pojmovnih rešenja i da se na taj način konačno definiše da li se radi o pojmovima celoživotnog učenja, za šta ja iskreno nisam, ili o pojmu „učenje tokom celog života“, što je pravilno i izvorno srpskim jezikom ispravno rečeno, ali ako je već u ovom zakonu celoživotno učenje nešto što je prisutno u celom tekstu ovog zakona, hajde onda da budemo dosledni, pa neka svaki termin koji se vezuje za celoživotno učenje bude upravo takav termin, a ne da imamo nedoslednosti u tom smislu da li je učenje tokom celog života ili celoživotno učenje.

Naravno, ovo ni u kom slučaju neće radikalno izmeniti zakon. Može ga poboljšati u svakom slučaju. Mnogi će se koji se bave logistikom i semantikom samnom složiti, oni koji se bave gramatikom i srpskim jezikom naročito, ali ono što je, po nama u poslaničkoj grupi SPS, najvažnije, najvažnije je da izbegavamo nejasnoće i nepreciznosti u normama.

Kao pravnik i advokat se susrećem sa ogromnim problemima koji se dešavaju upravo kao posledica nejasnoća i nepreciznosti prilikom normiranja zakona, pa upravo zbog toga pravosuđe bukvalno robuje neujednačenom sudskom praksom, tako da iz istog suda izlaze dve potpuno različite odluke iz istog činjeničnog stanja i na osnovu istog pravnog osnova. Zašto? Pa, upravo zbog nepreciznosti i nejasnosti norme koja se od jednog veća tumači na jedan, od drugog veća na drugi način.

Ovaj zakon neće primenjivati nadam se sudovi, mada je i to teoretski moguće, ali ovaj zakon, kao i svi drugi, mora imati principijelnu upravu, ovo što sam ja rekao, a to je jasnost i preciznost norme, pa vas molim da imate u vidu ovaj amandman koji smo predložili. Znam da je to tehnički sada teško ispraviti, zbog toga što je veći broj amandmana odbijen, jer ih Vlada nije prihvatila, ali, na kraju krajeva, resorni odbor može da predloži i ovako nešto. Zahvaljujem.
Očigledno je da na isti način razmišljamo. Ja vam se zahvaljujem.

Moguće je da niste razumeli prvi deo obrazloženja ovog mog amandmana, jer sam zaista rekao - ja ne dovodim u sumnju pravilnost značenja celoživotno učenje, niti smatram da je neispravno, ali sam samo govorio o doslednosti.

Ako je to termin koji treba prihvatiti sistemski, pa hajde onda neka bude u celom zakonu taj termin, a ne da ga menjamo. Čas učenje tokom celog života, čas celoživotno učenje. Znači, radi se samo o principu i ništa više. Inače se potpuno slažemo. Hvala.
Zahvaljujem se, predsedavajući.

U duhu nečeg što je već rečeno na današnjem zasedanju da se svaka diskusija mora svoditi na to da se istom poboljšaju predlozi zakona, a samim tim da se poboljša kvalitet zakona upravo je to motiv podnošenja ovog amandmana. Naime, ovim amandmanom se zaista želi doprineti da se u praktičnom smislu reči, kada bude zakon u praktičnoj primeni, izbegnu sve moguće nedoumice, sve moguće dileme i da se izbegne ono što je inače prisutno kod nas kada je praktična primena zakona u pitanju, a to je neujednačena praksa i različito tumačenje pojedinih normi zakona.

Normiranje zakona je jedan veoma važan segment prilikom donošenja zakona i ukoliko bilo koja norma nema ono što treba da ima, a to je da ima svoj smisao, da ima svoje značenje i da to značenje i smisao u praktičnom smislu reči ne izaziva dileme i ne izaziva različita shvatanja, onda smo na polju da će zakon biti praktično primenjiv u punom kapacitetu.

Kada govorimo o članu 1. stavu 1. ovog zakona, mi smo u poslaničkoj grupi SPS zauzeli stav da suvišni termini, suvišna značenja, suvišne reči zaista nemaju mesta u zakonu. U konkretnom slučaju išli smo u pravcu da se stav 1. precizira, tako da se jedna prisvojna zamenica briše, a to je njegova svrha, njegovi ciljevi i njegovi principi. Dovoljno je bilo svrha, ciljevi i principi zbog toga što se zna da se radi o zakonu na koji se odnose i svrha i ciljevi i principi. Zbog toga smatram da bi upravo ovaj amandman trebalo prihvatiti kako bi postao sastavni deo predloga zakona. Zahvaljujem se.
Zahvaljujem se predsedavajući, imajući u vidu da su moje kolege dosta toga komentarisale o zakonima u udžbenicima, odnosno zakonima koji su danas u oblasti prosvete, ja ću u ima poslaničke grupe SPS još jednom istaći da ministru Šarčeviću pružamo podršku i dajemo podršku ovim zakonima. U odnosu na ova dva zakona koja se odnose na resor gospodina Branka Ružića, kao ministra, želim da se osvrnem samo kratko u nekoliko minuta na odredbe zakona o nacionalnoj infrastrukturi geoprostornih podataka.

Imajući u vidu da su se danas čuli i neki oportuni tonovi u odnosu na ovaj zakon, moramo istaći neke činjenice koje se ne mogu dovoditi u sumnju. Prva činjenica jeste da postoji neusaglašenost faktičkog stanja sa katastarskih stanjem. Ali, moram da skrenem pažnju da ta neusaglašenost faktičkog stanja sa katastarskim stanjem nije od juče i da ne može biti stavljeno kao hipoteka ovoj Vladi i ovoj vlasti.

Podsećanja radi, još 2010. godine, ako grešim možda će me neko ispraviti, usvojena je strategija koja se odnosi na ustrojstvo nacionalne strategije, odnosno infrastrukture geoprostornih podataka i ona je već tada trebala da krene sa primenom. Čak je Vlada Republike Srbije 2011. godine u tom pravcu donela i jednu uredbu. Zbog čega se tada nije komentarisalo i zbog čega tada nije došlo do onoga što je danas rečeno kao neka vrsta kritike na sve ovo što se radi i što Vlada radi, zaista ostaje kao pitanje onima koji su tu primedbu i istakli.

Neusaglašenost faktičkog stanja u odnosu na katastarsko stanje traje već dve decenije. Tačno je da mi nemamo u operatima Službe za katastar nepokretnosti nemao ni katastar podzemnih vodova, odnosno infrastrukturnih elemenata, nemamo ono što se vezuje za promenu prava upisa kada su u pitanju postupci ozakonjenja koji sprečavaju promenu upisa, odnosno usaglašavanje faktičkog stanja sa katastarskim, imajući u vidu da su procesi ozakonjenja još uvek u toku. Imamo veliko opterećenje kada govorimo o restituciji, s obzirom da se nakon okončanih postupaka restitucije uglavnom iniciraju upravni sporovi, pa odlučuje Upravni sud, pa dok ne donese odluku Upravni sud onda ne možemo ništa da promenimo, jer i Agencija za restituciju čeka odluku Upravnog suda i onda je to zaista jedan konglomerat okolnosti koje opterećuju usaglašavanje faktičkog stanja sa katastarskim.

Stoga moram da prokomentarišem da upravo ovaj zakon predstavlja nešto što je jako kvalitetno. S jedne strane, to je brza promena razmene podataka kroz upravo uvid u stanje koje će biti koncipirano ovim zakonom vezano za elektronsku upravu, jer ćemo kroz one tehnologije koje je trebalo davno da uvedemo, a sada ih uvodimo, podići na jedan znatno veći nivo tu razmenu podataka i na taj način uticati da se transparentnost podigne na još veći nivo.

U tom pravcu zaista podrška ministru Ružiću na jednoj argumentaciji koju je izneo, a ta se argumentacija zasniva na činjenici da ovaj zakon ne sprečava usaglašavanje faktičkog stanja sa katastarskim, da nam to predstoji i ovako i onako kao jedna vrsta obaveza i da tu najveći teret odgovornosti nose lokalne samouprave, odnosno gradovi i opštine koji su isuviše dugo vremena, da ne kažem decenijama, čekali da se konačno nepokretnosti koje se vode kao javna svojina lokalne samouprave upišu u službe za katastar nepokretnosti, odnosno u adekvatne operate. Ovo govorim više i sa stanovišta svoje struke, jer se kroz advokaturu bavim i ovim pitanjima i onda je logično da neke predrasude koje postoje u smislu neposredne primene ovog zakona treba otkloniti, jer ukoliko ostanemo robovi predrasuda, onda niko neće razumeti suštinu ovih zakonskih izmena i ovih zakonskih promena.

Na kraju, želeo bih još samo da se u par rečenica osvrnem i na odredbe zakona o elektronskoj upravi. Zamolio bih samo kroz jednu dobronamernu sugestiju da se na još jedan celovitiji način sagledaju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku, imajući u vidu da i dalje postoji prostor za određenim izmenama i dopunama kako bi elektronska uprava zaista bila još efikasnija, naročito tamo u onim delovima gde su u pitanju pravni lekovi i mogućnosti izjavljivanja pravnih lekova, kada je u pitanju elektronska korespondencija.

U svakom slučaju, ovo je za svaku pohvalu, za svaku podršku. Ministre Ružiću, nesumnjivo je da imate pred sobom jedan dobar put koji ćete sigurno iskoristiti, a SPS i poslanička grupa SPS će ovo podržati. Hvala.
Zahvaljujem se, predsedavajući.

Imajući u vidu da je pomenuta SPS i da je pomenuto nešto što teško ko da je razumeo od narodnih poslanika danas, da ovde postoje neke kvazilevičarske i kvazisocijalističke partije, mi možemo da kažemo da postoji jedna autentična kvazidesničarska partija, a to je partija kojoj pripada upravo govornik koji je nama spočitavao ono što je pokušao da nam spočita.

Ono što je govorio o hipotekama iz nekog prethodnog perioda, podsetićemo ga samo da je upravo u periodu mandata kada je na čelu Ministarstva prosvete bio upravo naš drug gospodin prof. dr Žarko Obradović, uvedeno nešto o čemu Boško Obradović može samo da sanja, a to je upravo da se prvi put posle toliko vremena uvodi jedna slobodno možemo reći socijalna kategorija, a to je uvođenje besplatnih udžbenika za učenike prvog razreda osnovne škole. Ako je to tekovina, onda tu tekovinu treba istaći onakvu kakva jeste, činjenično utemeljena.

S obzirom da je Boško Obradović impresioniran levičarskim govorima i idejama koje je iznela narodna poslanika Dijana Vukomanović, mi nemamo ništa protiv toga, i njegova fascinacija u tom smislu nama zaista i odgovara, ali mora da zna da je upravo te levičarske ideje Dijana Vukomanović ponela iz SPS, odnela je na drugu stranu. Nemamo ništa ni protiv toga, zbog toga što smo se oslobodili jedne hipoteke koja je očigledno bila veliki teret za SPS. Zahvaljujem se.
Zahvaljujem se predsedavajući.

Socijalistička partija Srbije kao i do sada, a i od sada uvek će podržavati ono što je najprogresivnije, pa i danas kada su u pitanju najkvalitetnija rešenja zakona o kojima raspravljam. Za razliku od onih koji na krajnje neargumentovan način to čine sve vreme lutajući u ideologiji.

Mi smo danas čuli jednu specifičnu koliziju iz koje ni u kom slučaju ne može da izađe prethodni govornik koji je izazvao sve ove replike. Tako da počev od neke sindikalne ideologije borbe za radnike, zatim za borbe za ćirilicu, borbe za srpstvo, borbe za nešto što nisam baš najbolje razumeo, da li je arijevsko ili nije arijevsko, mislim da bi najbolje bilo da on sebe sa sobom poveže kako bi mogao da bilo šta drugome kaže i imputira.

Za sve to vreme, SPS hvala Bogu ima jasan cilj i jasan put u ovoj koaliciji, jasnu posvećenost i doslednost ovoj Vladi Republike Srbije koja radi svoj posao u interesu građana Srbije. Hvala lepo.

(Boško Obradović: Replika.)
Zahvaljujem se predsedavajući.

Pitanje postavljam predsedniku Skupštine Republike Srbije, gospođi Maji Gojković i tražim obaveštenje kada će biti nastavljen rad sa izradom kodeksa ponašanja narodnih poslanika u Skupštini Republike Srbije, pa i van Skupštine Republike Srbije. Radi se o tome što smo svakodnevno svedoci da niko ne odgovara za izgovorenu reč.

Danas smo potvrdu za neodgovornost za izgovorenu reč dobili činjenicom da se potpuno bez bilo kakve sankcije, bez bilo kakve primedbe, bez bilo kakvog ograničavanja nečega što se ne sme dozvoliti dozvolilo narodnom poslaniku Jovanu Jovanoviću da iskrivljuje istinu, dozvolilo mu se da omalovažava ovu Skupštinu, dozvolilo mu se da omalovažava nas narodne poslanike, građane Republike Srbije i da naročito poslaničku grupu SPS dovodi na stub srama, imajući u vidu tradiciju, imajući u vidu trajanje SPS.

Činjenicu koju niko ne može da dovede u sumnju, jeste činjenica da je upravo Slobodan Milošević kao predsednik države Srbije, Jugoslavije, kao predsednik SPS učinio nešto što je državnički, a to je da se suprotstavio nečemu što se do tada niko nije suprotstavljao, a to je opet činjenica koja se ne može dovoditi u sumnju da je na svaki mogući način čuvao državni interes. Bombardovanje naše države nije bilo zbog toga kako to Jovan Jovanović kaže, simbola propasti što je besramno reći, već je istorijska činjenica da je bombardovanje Srbije usledilo zbog Republike Srpske. Da je Slobodan Milošević pokazao svoju državničku veličinu i autoritet odbijanjem da potpiše sporazum koji je kreiran u Rambujeu.

Dakle, ono što se na neki način pokušava devalvirati, ono što se pokušava kroz iskrivljavanje istorije pretvoriti u suprotnost svega onoga što je činjeno pozitivno, mi smo danas bili svedoci da se kroz poslanička pitanja istina na drugi način prikazuje, istorija iskrivljuje. Ako to budemo dozvolili i ako budemo išli u tom pravcu od naše budućnosti sigurno nema ništa.

Zato vas molim da ubuduće i na poslanička pitanja i za sve ono što izlazi iz okvira demokratske diskusije i demokratskog dijaloga i ulazi u nešto što zaista predstavlja ruiniranje ovog parlamenta ovog doma, moramo na neki način sankcionisati. S obzirom da se Poslovnik primenjuje onako kako se primenjuje da se narodni poslanici uglavnom ne pridržavaju Poslovnika, onda je moguće da će barem etički kodeks doprineti da se neka vrsta disciplinovanja kroz izgovorenu reč postigne, jer je to jedini način da se probudi, ako uopšte postoji lični etički kodeks kod svakog od narodnih poslanika. Ukoliko ne postoji onda je to problem narodnog poslanika, a ne nas, uveren sam većine koji razmišljaju upravo ovako kako ja želim da predočim u ime moje i naše poslaničke grupe, poslaničke grupe SPS.

Još jednom, mislim da je najopasnije pokušavati u ovom domu iskrivljavati istoriju. Ukoliko to dozvolimo, opasnost će biti mnogo veća i u budućem nekom periodu tu opasnost teško možemo otkloniti ako je ne otklonimo sada. Hvala.
Zahvaljujem se, predsedavajući.

Uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, poštovane kolege, koleginice, narodni poslanici, danas kada raspravljamo o jednoj izuzetno važnoj temi kao što su kadrovska pitanja vezana za nosioce pravosudnih funkcija, imamo situaciju da se na jedan način, i tu ću se potpuno saglasiti sa kolegom Komlenskim, na jedan krajnje neargumentovan, pa mogu reći čak i besraman način, komentarišu ljudi koji su od strane struke zavredeli pažnju u najvećem mogućem smislu reči i to ljudi koji upravo sa stanovišta struke opravdavaju i ne samo da opravdavaju, već daleko više od toga, zavređuju da budu izabrani upravo na pozicije na koje su predloženi kako od strane Visokog saveta sudstva, tako i od strane Državnog veća tužilaca.

Ovde je osporeno nešto što se čini apsolutno nesuvislim, da gospođa Sanda Rašković Ivić, koja inače nije pravnik, koja je neuropsihijatar, koja apsolutno nema nikakve prerogative da komentariše bilo šta što se vezuje za struku, komentariše struku, a komentariše na način koji je apsolutno nekorelativan, odnosno koji odudara od nečega što podrazumeva, pod jedan, jednu zdravu logiku, a s druge strane jedno, ako ništa drugo, onda barem etičko uvažavanje da se komentariše o nekome koga ne poznaješ, a za koga struka stoji i iza koga struka stoji u punom kapacitetu.

Ako je tako, a jeste tako, i neumoljive su činjenice, onda treba poći od nečega što podrazumeva elementarno poznavanje kako struke tako i onoga što struka u društvenom smislu reči podrazumeva ili znači. Izneti paušalne ocene da je neko poslušan, a da se ne pročita njegova biografija koja je impresivna, a pri tome ne znamo šta znači ta poslušnost i kome je poslušan, da se pri tome ne navodi ni jedan jedini kriterijum zbog čega se osporava struka, a struka u konkretnom slučaju ne može da se ospori, onda dolazimo u situaciju da se radi o motivima koji su, najblaže rečeno, neetičke prirode, a ti motivi mogu biti razni. Ili je neko dao nalog da se ovako komentariše ili je neko možda od protivkandidata koji je želeo da bude danas ovde predmet raspravljanja upravo nametnuo nekome takvu temu ili tezu da se iznose ovakve neistine ili je opet nešto treće.

Međutim, poslanička grupa SPS se neće upuštati u takve motive koji su zaista apsolutno, apsolutno neutemeljeni, koji su sa lošim pobudama, sa lošim namerama i koji ne doprinose ni u kom slučaju kvalitetu pravosuđa, a taj doprinos svi moramo da damo da naše pravosuđe bude kredibilno, da naše pravosuđe bude autoritativno i da taj autoritet nose ljudi koji taj autoritet sa stanovišta struke imaju, a ja sam siguran da su upravo oni ljudi koji se nalaze na spiskovima koji su predloženi kao kandidati za nosioce pravosudnih, odnosno javno-tužilačkih funkcija upravo ljudi koje treba izabrati.

Mislim da svaki drugi komentar, nakon onoga što je gospodin Jovičić izneo, u ovom pravcu pravcu je apsolutno suvišan. Moram da skrenem pažnju na nešto što je jako važno. Mi danas raspravljamo o kandidatima u vreme kada ste i vi kao donosioci odluka o predlozima da se neko izabere na javno-tužilačke i sudijske funkcije bili pod, ajmo tako da kažemo, uslovno rečeno, teretom brojnih okolnosti koje su danas prisutne. Prva, mi moramo svi da doprinesemo da pravosuđe ozdravi, da se izleče sve one bolesti koje su pravosuđe zahvatile iz nekog ranije perioda od 2009, 2010, 2011. godine, pa do danas. Druga okolnost, koja je takođe bremenita okolnost sa kojom ste se vi gospodo suočili, jeste činjenica da za sve ovo vreme, kao što smo čuli danas, argumentovane, paušalne, rekla-kazala, navode da ste suočili sa brojnim pritiscima na pravosuđe i tužilaštvo, koji dolaze čak i od onih od kojih se to ne može očekivati, da svako pokušava da se meša u rad pravosuđa, da svako pokušava da nametne neke svoje koncepte rada pravosuđa, da čak i profesura komentariše pravosuđe šta bi to pravosuđe trebalo da radi, da se čak zabranjuje sudijama da iznose referate ili da pišu referate, da se ti referati objavljuju u sudskim biltenima, da se na savetovanjima ne može ni u kom slučaju izneti ni jedan jedini referat i zaista dolazimo u situaciju da se zabrinemo ko sve i na koji način komentariše pravosuđe, a da o pravosuđu u praktičnom smislu reči ne zna ništa.

Kako mi kao pravnici da nešto naučimo ukoliko ne naučimo od sudija? Kako mi kao pravnici da ne poštujemo sudsku praksu koju će Vrhovni kasacioni sud, što mu je obaveza, ustrojiti? Kako mi pravnici da se edukujemo ukoliko nemamo mogućnost da se sa sudskom praksom upoznamo kroz sudske biltene, referate i sve ostalo? Nemoguće, a to je jedan vid i osposobljavanja i edukacije i upoznavanja sa svim onim sa čim se mora upoznati svako ko želi da se bavi profesijom na pravi način.

Treće što takođe predstavlja jednu bremenitu situaciju jeste činjenica da nam predstoje ustavne reforme, da dolazimo u situaciju, i što je dobro i što poslanička grupa SPS bezrezervno podržava, da se Skupština isključi iz onoga što ni u kom slučaju ne treba da bude van struke, van sudijske, van tužilačke struke, to jest da struka sama vodi računa o sebi, da se sama stara o sebi, a to znači isključenje Skupštine iz načina ili modela odlučivanja, kao što je to danas.

Naravno, neću komentarisati ono što predstoji, a predstoji nam nešto što je već kod struke iznedrilio određeni stav kakav treba da bude sastav Visokog saveta sudstva ili Državno veće tužilaštva zbog toga što još uvek nismo dobili konačnu ocenu Venecijanske komisije, zbog toga što još uvek ne znamo koje će sve primedbe koje su kroz okrugle stolove iznete biti uvažene i involvirane ili unete u konačan predlog amandmana kojima će se menjati Ustav. Zato bi bilo krajnje neumesno sada komentarisati nešto što još uvek ne znamo kako će biti kada kao predlog dođe kod nas u Skupštinu, nakon referenduma, nakon svega onoga što podrazumeva poštovanje procedure.

Međutim, ono što u svakom slučaju moramo imati u vidu jeste činjenica da dok traje ovaj izbor i ovaj način izbora, koji neće još dugo trajati, moramo voditi računa da zaista oni koji zaslužuju od strane struke, budu nosioci pravosudnih javnotužilačkih funkcija i imaju uvažavanje nas, narodnih poslanika. Zašto? Postoje dva jednostavna razloga.

Prvi je što apsolutno ne postoji ni jedan jedini razlog da se ne veruje Državnom veću tužilaca ili Visokom savetu sudstva u načinu izbora. Ustavni sud, stručna javnost i mnogi drugi su pokušavali osporavati vaše odluke, po mom dubokom ubeđenju – na neargumentovan način, pa i Alumni klub. Govori se o nekim komentarima koji su, blago rečeno, nesuvisli – da li je usvojen zapisnik ili nije usvojen zapisnik. Pa, zapisnik će se usvojiti na narednoj sednici. I Narodna skupština Republike Srbije zapisnike usvaja na narednoj sednici. To uopšte nije razlog za ništavost ili bilo kakav razlog da se dovede u sumnju formalna ispravnost ili procedura koja je u svakom slučaju pravilno primenjena.

Postoji pravilnik koji je bio na oceni od strane Ustavnog suda, gde smo nakon toga došli do onoga što je od strane Državnog veća tužilaca, a vi me ispravite ako grešim, konačno ustrojeno kao pravila postupanja koja više ne mogu biti u koliziji sa Ustavom, s jedne strane, koja podrazumevaju transparentnost u ocenjivanju, s druge strane i koja podrazumevaju donošenje odluke na zakonit način.

To isto važi i za Visoki savet sudstva, jer su ocene jedina prava, hajmo da kažemo, nešto što može da i kod vas i kod nas koji ćemo doneti konačnu odluku, ocena koja se zaista može prihvatiti kao prava ocena o vrednosti ili o radu ili o kvalitetu nosioca ili kandidata za nosioce pravosudnih funkcija. I zato imate podršku.

Međutim, ono što bih zamolio predstavnike Visokog saveta sudstva, predsednici sudova su u jednom specifičnom položaju, imaju ogromnu odgovornost, odgovornost za rad sudova. I ako je sud neefikasan, odgovoran je predsednik suda. Ali, hajde da budemo iskreni – to nije u korelaciji sa onim što faktički predsednik suda ima kao ovlašćenje.

Predsednik suda u formalnom smislu reči je samo rukovodilac sudske uprave. On ne može, niti ima pravo da naredi sudiji, da da nalog ili smernicu kako treba odlučivati, što je logično i što je potpuno pravilno. Ali, ako se iz jednog suda dešava situacija da izlaze dve različite sudske odluke, a da imaju gotovo identični činjenični osnov, pa čak možda i pravni osnov i na taj način se stvara neujednačena sudska praksa, uvodi pravna nesigurnost, onda dolazimo u situaciju – ko će za to da odgovara? Uglavnom su oči javnosti uprte u predsednika suda, koji najmanju odgovornost u tom smislu reči ima.

Hajmo onda da napravimo neko novo pravilo. To novo pravilo podrazumeva – hajmo da postavimo predsednika suda za rukovodioca sudske prakse. Zašto? Zato što za predsednika suda biramo najboljeg. A ovde smo predložili najbolje i za predsednika Privrednog apelacionog suda i za predsednika Privrednog suda. Ako je tako, a jeste tako, pa zašto onda i oni, i u Osnovnom sudu i svi ostali sa tim stepenom odgovornosti ne bi nosili i odgovornost za sudsku praksu, kako bi se izbegla ona situacija koja može da bude opasna, a to je uvođenje pravne nesigurnosti kroz različitu ili neujednačenu sudsku praksu.

S druge strane, odgovornost predsednika sudova mora da postoji tamo gde je sudija neažuran, gde ima ogroman broj predmeta koje nije uradio u zakonom propisanom roku, a zna se koji je to rok, nije presuda ekspedovana ili su mu odluke apsolutno nekvalitetne u smislu ukidanja velikog broja odluka. U takvim situacijama ne sme da postoji lažna solidarnost, ne sme da postoji tolerancija. Tu je obavezno prisustvo nulte tolerancije prema sudijama koji ispoljavaju ovakvo ponašanje. Protiv takvih sudija, pred Visokim savetom sudstva, i protiv takvih tužilaca pred Državnim većem tužilaca, moraju da se pokreću adekvatni postupci, a to su disciplinski postupci.

Tu Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije stoji kategorično na stanovištu da se jedino na taj način iz pravosuđa može ukloniti ono što ne doprinosi efikasnosti rada sudova i doprineti da rad sudova bude na visokom stepenu kvaliteta a da istovremeno građani imaju dostupnost pravdi. To je način kako se ostvaruje i jedan i drugi cilj.

Na kraju, ono što mislim da je jako važno istaći, jeste činjenica da nam predstoji jedan proces koji je dosta kompleksan, da ne kažem bolan, proces ne samo ozdravljenja pravosuđa, nego proces prilagođavanja onome što podrazumeva harmonizaciju našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU.

Predstoji nam proces donošenja kvalitetnih zakona, naročito procesnih zakona, na osnovu kojih ćemo mi kao Skupština, kao narodni poslanici, doprineti da sudovi budu što efikasniji, da tužilaštva budu što efikasnija, da u Zakonik o krivičnom postupku, da iz Zakona o parničnom postupku izbacimo sve norme koje, na neki način, doprinose ili povredi prava na suđenje u razumnom roku, ili opstrukciji krivičnog postupka. Znači, moramo ustrojiti normiranje onako kako to u najboljem smislu reči odgovara efikasnom sprovođenju postupka, kako krivičnog, tako i parničnog. To je naša obaveza.

Na taj način mi pomažemo pravosuđu i tu postoji ta obavezna sprega između tužilaštva, suda i zakonodavca. Ako zakonodavac pogreši, to košta sudove, ali to što košta sudove i tužilaštva i nije toliko strašno koliko je strašno koliko će koštati građane. Jer, sudovi zbog građana i postoje.

Mislim da u tom smislu nemamo apsolutno ni jednu jedinu dilemu između sudova i zakonodavca šta je neophodno uraditi u budućem periodu, gde identifikovati probleme, a problemi postoje, kako locirati norme koje moraju da budu uklonjene iz procesnih zakona i onda procesne zakone dovesti na onaj nivo koji podrazumeva najbolju moguću praktičnu primenu procesnih zakona.

Što se tiče, i na taj način završavam svoju diskusiju, ovih predloga, ja još jednom moram da istaknem – za razliku od paušalnih, krajnje neargumentovanih, vrlo neetičnih osuda i osporavanja koja smo danas čuli, moram da još jednom stanem na stanovište da vaši predlozi za nas podrazumevaju jednu vrstu obaveze. Obaveze poštovanja vašeg rada, obaveze poštovanja onoga što ste vi učinili da dođete do najboljih predloga, a učini ste mnogo, jer ste imali jednu proceduru koja nije ni malo jednostavna, gde ste dali ogroman napor i energiju uložili kako bi pred nas izašli sa predlozima koji zaista vrede i te predloge ćemo mi, siguran sam, prihvatiti i u danu za glasanje podržati, kako u odnosu na Privredni apelacioni sud, Privredni sud u Beogradu, i sve ostale predloge za koje ste doneli odluku onakvu kakvu ste doneli, a mi je u svakom slučaju imamo razloga podržati.

Ja vam se zahvaljujem i nadam se da će barem nešto od ovoga što sam izneo kao sugestije u budućem periodu biti prihvaćeno u smislu doprinosa da pravosuđe zaista zavredi pažnju i od Evropske unije i da se i ta poglavlja 23 i 24 zatvore na način koji država Srbija zaslužuje. Hvala.
Predsedavajući, imam dva osnova, prvi je Poslovnik, drugi je replika. Javljam se sada po Poslovniku.

Imajući u vidu da ste mi uskratili dve poslovničke mogućnosti, prva je da mi obavezno date reč po povredi Poslovnika, što je vaša obaveza, član 27, to je rukovođenje Skupštinom, a drugi je put zato što ste već dozvolili drugom poslaniku da diskutuje, a da meni niste dali mogućnost da se odredim prema onome na šta imam pravo. U buduće vas molim da vodite računa samo o primeni Poslovnika, jer ste predsedavajući na sednici.

Kada već govorim o Poslovniku, onda moram da vam skrenem pažnju na nešto što vi i te kako dobro treba da znate – svi mi, a naročito nosioci javnih funkcija, odgovaramo za izgovorenu reč. Odgovornost za izgovorenu reč je, po mom dubokom ubeđenju najveći stepen odgovornosti zato što izgovorena reč ovde se čuje od strane milionskog auditorijuma i ukoliko ta izgovorena reč o nekome bude takva da se devalvira njegova stručnost, njegov ugled, to izaziva odijum u javnost, a vi ste dužni da imate osećaj za tako nešto i da sprečite da se bilo ko od nas, ma kako se zvao i ma kojoj političkoj stranci pripadao, odnosi prema bilo kome, naročito onom koga ne zna, da se određuje sa diskvalifikacijama, pa čak i da se komentariše da su biografije simulovane, što je teška uvreda, jer su te biografije utemeljene na činjenicama, na činjenicama i to izuzetno jakim činjenicama.

Molim vas da ubuduće vodite računa o tome i da kada narodni poslanik skrene pažnju na nešto na šta ste vi dužni da reagujete, da reagujete odmah, a ne da uskraćujete narodnom poslaniku pravo. Javiću se i za repliku, s obzirom da kao zamenik šefa poslaničke grupe imam pravo na repliku na izlaganje gospodina Aleksića.
Naravno da da.
Samo vas upozoravam da ne učinite novu povredu Poslovnika, jer se gospodin Radenković javio za novu povredu Poslovnika, ima prednost u odnosu na repliku.
Zahvaljujem se predsedavajući.

Potpuno se slažem sa kolegama narodnim poslanicima. Ovde ste morali da reagujete, imajući u vidu da se radi o grubom narušavanju ugleda ovog Doma, prozivanjem na način koji je apsolutno neprimeren. Na taj način sebi oduzimam vreme, ali ovo je krajnje vreme da se odreaguje prema poslanicima koji na ovakav način zastupaju Skupštinu, krajnje negativan.

Moje poslaničko pitanje se odnosi na Ministarstvo zdravlja. Zašto? Polazeći od činjenice da je najuzvišenija i najhumanija vrednost spasavanje ljudskog života, onda je ovo pitanje sasvim logično da se uputi tom resornom ministarstvu, a u vezi sa primenom odredbi Zakona o transfuzijskoj medicini. U konkretnom slučaju, ovaj zakon se reflektuje i na davaoce krvi i na primaoce krvi i na banke krvi i na distribuciju krvi i krvnih komponenata. Ovaj zakon se u najvećoj meri reflektuje i na institucije koje će se praktično i neposredno baviti transfuzijskom medicinom.

Postavlja se pitanje da li je ovim zakonom sve uređeno? Sigurno je da nije, ali to što nije uređeno, nameće neophodnost potrebe za postavljanjem ovakvog pitanja. Konkretno, da li je moguće da se krv i krvne komponente dostave tamo gde su neophodno potrebe, tamo gde je ugrožen život pacijenata, tamo gde se ne može posebnim planovima, ni dnevnim ni periodičnim, ni bilo kojim drugim definisati količina potreba krvi i krvnih komponenata.

U tom smislu, pozvaću se na transfuziološku službu Opšte bolnice u Užicu, bez namere da diskriminišem bilo koji grad, bilo koju opštinu na teritoriji Republike Srbije, jer ćemo se svi suočiti sa ovim problemom o kome govorim, a najviše štete ili štetne posledice ne daj bože, mogu imati oni kojima je krv neophodno potrebna, a to su pacijenti.

Naravno da se kroz ovo moje pitanje provlači još jedan problem, a to je problem destimulisanje davaoca krvi za davanje krvi. Konkretno, radi se o tome što Zakonom o transfuzijskoj medicini nije definisan način kako se ustrojavaju zavodi i gde će ti transfuziološki zavodi biti locirani. Prema nekom nezvaničnom stavu, jedan od zavoda će biti u Kragujevcu. Ako je tako, onda ceo Zlatiborski okrug dolazi u problem. Zašto? Zbog toga što je nemoguće za kratko vreme od Kragujevca do Užica distribuirati krv i krvne komponente tamo gde je to nužno, tamo gde je faktički transfuziološka služba Opšte bolnice u Užicu najsavremenije opremljena sa stručnim kadrom koji raspolaže izuzetno visoko referentnim sposobnostima, edukacijama, gde se mogu pružiti sve one usluge koje se na drugim mestima ne mogu pružiti. Radi se o tome da će opštine i to male opštine sa teritorije Zlatiborskog okruga, kao što su Priboj, Prijepolje i Nova varoš, biti u nemogućnosti da dobiju krv za one kojima je ona neophodno potrebna.

Podsećanja radi, Zlatiborski okrug podrazumeva teritoriju na kojoj se nalaze najfrekventnije saobraćajnice koje povezuju tri države Srbiju, Crnu Goru, Federaciju BiH. Nažalost, upravo zbog toga se dešava veliki broj saobraćajnih nezgoda, nažalost u tim nezgodama se pojavljuju lica sa izuzetno teškim telesnim povredama, opasnim po život, gde su hirurške i sve vrste hirurških intervencija nužne, neophodno potrebne. Služba za snabdevanje krvlju u Užicu ima sve potencijale za tako nešto, ali ukoliko se izmesti njega suština i njena priroda u vidu obavljanja posla koji se obavlja, dolazimo do posledice da će veliki broj pacijenata biti onemogućen da dobije krv. Davaoci krvi će biti destimulisani.

Zbog toga molim ministra zdravlja da razmotri mogućnost da se upravo u Užicu ustroji zavod za transfuzijsku medicinu, jer ovaj zavod pored ostalog ima izuzetno savremenu opremu, tehnologiju, čak i tehnologiju kojom se prepoznaju markeri za polno prenosive bolesti, kroz prenos krvi i krvnih komponenata, kao i sposobnost da se izvrši identifikacija i davalaca i primalaca krvi i krvnih komponenata. Još jednom molim ministra da ovo pitanje razmotri.
Zahvaljujem se, predsedavajući.

Imajući u vidu da je ovlašćeni predstavnik Poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, naš drug Vladan Zagrađanin, izneo stav naše poslaničke grupe u pogledu seta zakona o kojima danas raspravljamo, ja mogu samo taj stav da podržim i da ponovo iznesem da će ovi zakonski predlozi imati podršku poslanika Socijalističke partije Srbije u danu za glasanje.

Moja diskusija će biti vezana za jedan od zakona iz ovog korpusa zakona o kojima raspravljamo, a to je Predlog zakona o nacionalnom DNK registru.

Gospodine ministre, danas i juče se u pogledu ovih zakona iznelo dosta proizvoljnih, paušalnih, netačnih informacija i stavova, uz neke konstruktivne predloge koje ja lično podržavam sa stanovišta struke, imajući u vidu da se ovaj zakon ni u kom slučaju ne može komentarisati a da se ne dodirnemo onoga što čini esencijalni deo dokazivanja, a to je dokazni postupak pred pravosudnim i javnotužilačkim organima.

Da budemo iskreni i otvoreni – ovaj zakon nije savršen i nije dorečen u celini, ali je zahvaljujući vašem Ministarstvu, ovo konačno početak jednog uređenja potpuno neuređenog stanja koje je trajalo godinama. Zbog toga, nesumnjivo, ovakav način, ako možemo da ga nazovemo čak i pilotski projekat, zavređuje pažnju, a u svakom slučaju i podršku. Zašto? Zbog toga što, bez obzira na sve bojazni, pa čak možda i one donekle opravdane koje su juče iznete, mi imamo situaciju da konačno ustrojavamo jednu evidenciju bez koje se ne može efikasno sprovoditi ni pretkrivični postupak, ni krivični postupak, ni doneti odluka na osnovu izvedenih dokaza u tim postupcima, pod uslovom da ta odluka bude pravična, zakonita i utemeljena na istim dokazima.

Pojavio se jedan komentar juče koji u svakom slučaju, nadam se i za vas, zavređuje pažnju, jer ste ga komentarisali, a to je – da li brisati iz ove evidencije, iz ovog registra, podatke za lice protiv koga je vođen krivični postupak, koje je imalo legitimaciju osumnjičenog pa je ta legitimacija prerasla u legitimaciju okrivljenog i na kraju, epilog sudskog postupka je oslobađajuća presuda, što znači da nije imalo dokaza na osnovu kojih se može utvrditi krivična odgovornost ili krivica. Da li brisati? Naravno da da, ali kako?

Naš predlog, Poslaničke grupe Socijalističke partije Srbije, svih nas, da, brisati, ali na osnovu podzakonskog akta ili pravilnika koji bi vi mogli da donesete i mislim da to nije loša ideja, ali tu treba voditi računa o nekoliko zamki. Nije sporno da se nakon pravosnažne presude jedan takav podatak briše. Ali, gospodine ministre, šta ukoliko se podnese zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, pa se odobri zahtev za ponavljanje krivičnog postupka, pa se utvrdi krivica, a mi smo prethodno jedan podatak brisali?

Dakle, jako je osetljivo pitanje kada i na koji način i pod kojim uslovima brisati. Jer, ponavljanjem postupka, taj isti koji je oslobođen može biti ponovo okrivljen i može biti pravosnažno osuđen. I onda mi se čini da moramo po jednom jako osetljivom terenu tragati za pravim načinom, pravim putem, kako ove podatke čuvati, odnosno one podatke koje ne treba čuvati brisati.

Što se tiče onih politikantskih teza ili stavova radi prikupljanja političkih poena, ja mogu slobodno da kažem da ne stoje, zbog toga što ovde niko nije pomenuo tzv. genetički profil. Kao što svaki od nas ima jedinstveni matični broj građana, tako na osnovu DNK analize kao forenzičke metode, svako od nas ima svoj jedinstven genetički profil. I on ostaje nepromenjiv. On ostaje nepromenjiv kao što su papilarne linije na ruci, kao što su mnoge posebne osobitosti ili karakteristike svakog čoveka individualno.

Ako je tako, a jeste tako, onda mi nemamo razloga da ni u kom slučaju bežimo od jedne neumoljivo tačne dokazne procedure kroz DNK profil. Zašto?

Prvo, ovom procedurom se utvrđuje nekoliko činjenica – ko je bio prisutan na mestu zločina, ko su krucijalni svedoci. A ko je učinilac krivičnog dela? Pa, učinilac krivičnog dela se ne utvrđuje DNK profilom, to je samo jedan od dokaza. Postoji mnoštvo dokaza pored DNK profila koji će se izvesti i u sklopu kompletnog dokaznog postupka utvrditi ili osloboditi potencijalni učinilac krivičnog dela, odnosno okrivljeni, da li je kriv ili nije kriv.

Ali, ono što građani treba da znaju – ne postoji dokaz sa većom dokaznom snagom, sa većim dokaznim kapacitetom od DNK profila. Zašto? Zbog toga što se on zasniva na biološkim tragovima kao što su: pljuvačka, krv, sperma, dlake, kosti, itd. Podsećanja radi, neki od ovih bioloških tragova na licu mesta mogu da opstanu i decenijama nakon izvršenja krivičnog dela, decenijama.

Dakle, jako je važno ovo na šta je uvaženi kolega skrenuo pažnju – kako identifikovati tragove, kako obezbediti tragove, kako te tragove te kasnije koristiti, da li u vidu brisa ili prikupljanja određenog materijala na licu mesta sačuvati, a onda kroz DNK i genetički profil utvrditi ko je bio na licu mesta, ko je osim onih koji su se tu nalazili mogao da bude na licu mesta i sve to uneti u jednu bazu podataka koja će se čuvati i na osnovu koje ćemo kasnije moći te iste podatke koristimo za potencijalne osumnjičene u nekom budućem periodu. Ovo su činjenice koje niko ne može da dovede u sumnju.

Postoje određeni problemi kojih je svesno ministarstvo, i vi, i mi sami, a to je da i pored ovako precizne dokazne metodologije ne postoji uvek mogućnost da se sa stoprocentnom tačnošću utvrdi odgovarajuća činjenica.

Ovde je naveden jedan primer – šta ćemo kod jednojajčanih blizanaca? Kod nas u Srbiji se takav slučaj nije desio, ali se desio u SAD i u Nemačkoj, gde je teži način i mogućnost utvrđivanja genetičkog profila. Na sreću ili nažalost, jednojajčanih blizanaca nema mnogo, ali je nesumnjivo da se mogu pojaviti u dokaznom postupku i otežati dokazni postupak.

U svakom slučaju, mi moramo da pođemo od činjenice koja je nesporno, koju niko neće dovesti u sumnju, a to je da dok imamo Registar podataka kroz biološke parametre, kroz analize, sigurni smo da ćemo u nekom budućem periodu imati pojednostavljen dokazni postupak i na neki način uprostiti utvrđivanje odlučnih činjenica za presuđivanje u krivičnom postupku.

Na kraju, ljudi moji, ne odlučuje ministarstvo koji će se dokaz izvesti, nego odlučuje sud, a u prethodnom krivičnom postupku ili pretkrivičnom postupku odlučuje tužilac, odnosno daje nalog operativnim postupanjem da to utvrdi policija.

Dakle, u konkretnoj situaciji imamo zakon koji nam je nužan, neophodan, zakon koji jednostavno predstavlja, kako sam na samom početku rekao, početak uređenja jednog neuređenog stanja sa očekivanjem da će to biti još bolje.

U očekivanju da će se ovaj zakon i dalje poboljšavati, ja ne sumnjam da će se poboljšavati, ni mi u poslaničkoj grupi SPS ne sumnjamo da će on biti daleko bolji nego što je sada, svakako će zaživeti i imati našu podršku.

Na kraju želim, kao i svi ovde, u ime nas poslanika, delim mišljenje svih, da čestitam damama i vama praznik 8. mart, ali sa jednom željom - da vam ne bude ovo dan kada ćete samo imati pažnju, posvećenost i ljubav, već da imate to uvek i da onih od kojih to očekujete zaista i dobijete. Hvala.
Zahvaljujem.

Imajući u vidu pominjanje SPS najblaže rečeno u negativnom kontekstu, logično je da se prema nekim komentarima koji su istaknuti od strane narodnog poslanika iz poslaničke grupe i odredimo.

Hajde da napravimo neku distinkciju koju niko ne može da dovede u sumnju. Šta je to bilo od 2000. godine, pa sve do 2012. godine, kada je u pitanju finansijska politika, kada je u pitanju ekonomija, kada je u pitanju privreda u Srbiji? Podsećanja radi, SPS i njeni poslanici u Skupštini su 2001. godine bili protiv izglasavanja Zakona o privatizaciji.

Kakve su posledice Zakona o privatizaciji koji je donet 2001. godine? Posledice koje niko ne može da dovede u sumnju, na 100.000 zaposlenih na ulicama, privredna društva gurnuta u privrednu smrt, brojni tajkuni, brojni nazovi biznismeni koji su isisali bukvalno sve što su mogli da isisaju iz fabrika, iz hala, ostavili sablasno prazne hale i pogone, otišli ko zna gde, bez ikakvih konsekvenci, bez ikakvih posledica, bez bilo kakvog krivičnog postupka. Da ne brojim samo koliko je raskinutih privatizacija, koliko je privatizacija koje nisu uopšte kontrolisane, koliko je privatizacija u kojima je sadržan elementarni kriminal sa posledicama koje građani osećaju i danas.

Da li je potrebno podsetiti šta je bilo sa Veterinarskim zavodom, šta je bilo sa Nacionalnom štedionicom, šta je bilo sa „Sartidom“ u tom periodu, šta je bilo sa „Jugoremedijom“, šta je bilo sa „Mobtelom“, šta je bilo sa koncesijom za autoput Horgoš-Požega, šta je bilo sa raznim preduzećima keramičke proizvodnje itd?
Izvinjavam se, samo još jednu rečenicu.
Sve to što se pripisuje nama i vladajućoj većini činili su oni koji nas sada kritikuju. Isključivo zbog toga sam morao da odreagujem na ovaj način.