Zahvaljujem se, predsedavajući.
Uvaženi predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, poštovane kolege, koleginice, narodni poslanici, danas kada raspravljamo o jednoj izuzetno važnoj temi kao što su kadrovska pitanja vezana za nosioce pravosudnih funkcija, imamo situaciju da se na jedan način, i tu ću se potpuno saglasiti sa kolegom Komlenskim, na jedan krajnje neargumentovan, pa mogu reći čak i besraman način, komentarišu ljudi koji su od strane struke zavredeli pažnju u najvećem mogućem smislu reči i to ljudi koji upravo sa stanovišta struke opravdavaju i ne samo da opravdavaju, već daleko više od toga, zavređuju da budu izabrani upravo na pozicije na koje su predloženi kako od strane Visokog saveta sudstva, tako i od strane Državnog veća tužilaca.
Ovde je osporeno nešto što se čini apsolutno nesuvislim, da gospođa Sanda Rašković Ivić, koja inače nije pravnik, koja je neuropsihijatar, koja apsolutno nema nikakve prerogative da komentariše bilo šta što se vezuje za struku, komentariše struku, a komentariše na način koji je apsolutno nekorelativan, odnosno koji odudara od nečega što podrazumeva, pod jedan, jednu zdravu logiku, a s druge strane jedno, ako ništa drugo, onda barem etičko uvažavanje da se komentariše o nekome koga ne poznaješ, a za koga struka stoji i iza koga struka stoji u punom kapacitetu.
Ako je tako, a jeste tako, i neumoljive su činjenice, onda treba poći od nečega što podrazumeva elementarno poznavanje kako struke tako i onoga što struka u društvenom smislu reči podrazumeva ili znači. Izneti paušalne ocene da je neko poslušan, a da se ne pročita njegova biografija koja je impresivna, a pri tome ne znamo šta znači ta poslušnost i kome je poslušan, da se pri tome ne navodi ni jedan jedini kriterijum zbog čega se osporava struka, a struka u konkretnom slučaju ne može da se ospori, onda dolazimo u situaciju da se radi o motivima koji su, najblaže rečeno, neetičke prirode, a ti motivi mogu biti razni. Ili je neko dao nalog da se ovako komentariše ili je neko možda od protivkandidata koji je želeo da bude danas ovde predmet raspravljanja upravo nametnuo nekome takvu temu ili tezu da se iznose ovakve neistine ili je opet nešto treće.
Međutim, poslanička grupa SPS se neće upuštati u takve motive koji su zaista apsolutno, apsolutno neutemeljeni, koji su sa lošim pobudama, sa lošim namerama i koji ne doprinose ni u kom slučaju kvalitetu pravosuđa, a taj doprinos svi moramo da damo da naše pravosuđe bude kredibilno, da naše pravosuđe bude autoritativno i da taj autoritet nose ljudi koji taj autoritet sa stanovišta struke imaju, a ja sam siguran da su upravo oni ljudi koji se nalaze na spiskovima koji su predloženi kao kandidati za nosioce pravosudnih, odnosno javno-tužilačkih funkcija upravo ljudi koje treba izabrati.
Mislim da svaki drugi komentar, nakon onoga što je gospodin Jovičić izneo, u ovom pravcu pravcu je apsolutno suvišan. Moram da skrenem pažnju na nešto što je jako važno. Mi danas raspravljamo o kandidatima u vreme kada ste i vi kao donosioci odluka o predlozima da se neko izabere na javno-tužilačke i sudijske funkcije bili pod, ajmo tako da kažemo, uslovno rečeno, teretom brojnih okolnosti koje su danas prisutne. Prva, mi moramo svi da doprinesemo da pravosuđe ozdravi, da se izleče sve one bolesti koje su pravosuđe zahvatile iz nekog ranije perioda od 2009, 2010, 2011. godine, pa do danas. Druga okolnost, koja je takođe bremenita okolnost sa kojom ste se vi gospodo suočili, jeste činjenica da za sve ovo vreme, kao što smo čuli danas, argumentovane, paušalne, rekla-kazala, navode da ste suočili sa brojnim pritiscima na pravosuđe i tužilaštvo, koji dolaze čak i od onih od kojih se to ne može očekivati, da svako pokušava da se meša u rad pravosuđa, da svako pokušava da nametne neke svoje koncepte rada pravosuđa, da čak i profesura komentariše pravosuđe šta bi to pravosuđe trebalo da radi, da se čak zabranjuje sudijama da iznose referate ili da pišu referate, da se ti referati objavljuju u sudskim biltenima, da se na savetovanjima ne može ni u kom slučaju izneti ni jedan jedini referat i zaista dolazimo u situaciju da se zabrinemo ko sve i na koji način komentariše pravosuđe, a da o pravosuđu u praktičnom smislu reči ne zna ništa.
Kako mi kao pravnici da nešto naučimo ukoliko ne naučimo od sudija? Kako mi kao pravnici da ne poštujemo sudsku praksu koju će Vrhovni kasacioni sud, što mu je obaveza, ustrojiti? Kako mi pravnici da se edukujemo ukoliko nemamo mogućnost da se sa sudskom praksom upoznamo kroz sudske biltene, referate i sve ostalo? Nemoguće, a to je jedan vid i osposobljavanja i edukacije i upoznavanja sa svim onim sa čim se mora upoznati svako ko želi da se bavi profesijom na pravi način.
Treće što takođe predstavlja jednu bremenitu situaciju jeste činjenica da nam predstoje ustavne reforme, da dolazimo u situaciju, i što je dobro i što poslanička grupa SPS bezrezervno podržava, da se Skupština isključi iz onoga što ni u kom slučaju ne treba da bude van struke, van sudijske, van tužilačke struke, to jest da struka sama vodi računa o sebi, da se sama stara o sebi, a to znači isključenje Skupštine iz načina ili modela odlučivanja, kao što je to danas.
Naravno, neću komentarisati ono što predstoji, a predstoji nam nešto što je već kod struke iznedrilio određeni stav kakav treba da bude sastav Visokog saveta sudstva ili Državno veće tužilaštva zbog toga što još uvek nismo dobili konačnu ocenu Venecijanske komisije, zbog toga što još uvek ne znamo koje će sve primedbe koje su kroz okrugle stolove iznete biti uvažene i involvirane ili unete u konačan predlog amandmana kojima će se menjati Ustav. Zato bi bilo krajnje neumesno sada komentarisati nešto što još uvek ne znamo kako će biti kada kao predlog dođe kod nas u Skupštinu, nakon referenduma, nakon svega onoga što podrazumeva poštovanje procedure.
Međutim, ono što u svakom slučaju moramo imati u vidu jeste činjenica da dok traje ovaj izbor i ovaj način izbora, koji neće još dugo trajati, moramo voditi računa da zaista oni koji zaslužuju od strane struke, budu nosioci pravosudnih javnotužilačkih funkcija i imaju uvažavanje nas, narodnih poslanika. Zašto? Postoje dva jednostavna razloga.
Prvi je što apsolutno ne postoji ni jedan jedini razlog da se ne veruje Državnom veću tužilaca ili Visokom savetu sudstva u načinu izbora. Ustavni sud, stručna javnost i mnogi drugi su pokušavali osporavati vaše odluke, po mom dubokom ubeđenju – na neargumentovan način, pa i Alumni klub. Govori se o nekim komentarima koji su, blago rečeno, nesuvisli – da li je usvojen zapisnik ili nije usvojen zapisnik. Pa, zapisnik će se usvojiti na narednoj sednici. I Narodna skupština Republike Srbije zapisnike usvaja na narednoj sednici. To uopšte nije razlog za ništavost ili bilo kakav razlog da se dovede u sumnju formalna ispravnost ili procedura koja je u svakom slučaju pravilno primenjena.
Postoji pravilnik koji je bio na oceni od strane Ustavnog suda, gde smo nakon toga došli do onoga što je od strane Državnog veća tužilaca, a vi me ispravite ako grešim, konačno ustrojeno kao pravila postupanja koja više ne mogu biti u koliziji sa Ustavom, s jedne strane, koja podrazumevaju transparentnost u ocenjivanju, s druge strane i koja podrazumevaju donošenje odluke na zakonit način.
To isto važi i za Visoki savet sudstva, jer su ocene jedina prava, hajmo da kažemo, nešto što može da i kod vas i kod nas koji ćemo doneti konačnu odluku, ocena koja se zaista može prihvatiti kao prava ocena o vrednosti ili o radu ili o kvalitetu nosioca ili kandidata za nosioce pravosudnih funkcija. I zato imate podršku.
Međutim, ono što bih zamolio predstavnike Visokog saveta sudstva, predsednici sudova su u jednom specifičnom položaju, imaju ogromnu odgovornost, odgovornost za rad sudova. I ako je sud neefikasan, odgovoran je predsednik suda. Ali, hajde da budemo iskreni – to nije u korelaciji sa onim što faktički predsednik suda ima kao ovlašćenje.
Predsednik suda u formalnom smislu reči je samo rukovodilac sudske uprave. On ne može, niti ima pravo da naredi sudiji, da da nalog ili smernicu kako treba odlučivati, što je logično i što je potpuno pravilno. Ali, ako se iz jednog suda dešava situacija da izlaze dve različite sudske odluke, a da imaju gotovo identični činjenični osnov, pa čak možda i pravni osnov i na taj način se stvara neujednačena sudska praksa, uvodi pravna nesigurnost, onda dolazimo u situaciju – ko će za to da odgovara? Uglavnom su oči javnosti uprte u predsednika suda, koji najmanju odgovornost u tom smislu reči ima.
Hajmo onda da napravimo neko novo pravilo. To novo pravilo podrazumeva – hajmo da postavimo predsednika suda za rukovodioca sudske prakse. Zašto? Zato što za predsednika suda biramo najboljeg. A ovde smo predložili najbolje i za predsednika Privrednog apelacionog suda i za predsednika Privrednog suda. Ako je tako, a jeste tako, pa zašto onda i oni, i u Osnovnom sudu i svi ostali sa tim stepenom odgovornosti ne bi nosili i odgovornost za sudsku praksu, kako bi se izbegla ona situacija koja može da bude opasna, a to je uvođenje pravne nesigurnosti kroz različitu ili neujednačenu sudsku praksu.
S druge strane, odgovornost predsednika sudova mora da postoji tamo gde je sudija neažuran, gde ima ogroman broj predmeta koje nije uradio u zakonom propisanom roku, a zna se koji je to rok, nije presuda ekspedovana ili su mu odluke apsolutno nekvalitetne u smislu ukidanja velikog broja odluka. U takvim situacijama ne sme da postoji lažna solidarnost, ne sme da postoji tolerancija. Tu je obavezno prisustvo nulte tolerancije prema sudijama koji ispoljavaju ovakvo ponašanje. Protiv takvih sudija, pred Visokim savetom sudstva, i protiv takvih tužilaca pred Državnim većem tužilaca, moraju da se pokreću adekvatni postupci, a to su disciplinski postupci.
Tu Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije stoji kategorično na stanovištu da se jedino na taj način iz pravosuđa može ukloniti ono što ne doprinosi efikasnosti rada sudova i doprineti da rad sudova bude na visokom stepenu kvaliteta a da istovremeno građani imaju dostupnost pravdi. To je način kako se ostvaruje i jedan i drugi cilj.
Na kraju, ono što mislim da je jako važno istaći, jeste činjenica da nam predstoji jedan proces koji je dosta kompleksan, da ne kažem bolan, proces ne samo ozdravljenja pravosuđa, nego proces prilagođavanja onome što podrazumeva harmonizaciju našeg zakonodavstva sa zakonodavstvom EU.
Predstoji nam proces donošenja kvalitetnih zakona, naročito procesnih zakona, na osnovu kojih ćemo mi kao Skupština, kao narodni poslanici, doprineti da sudovi budu što efikasniji, da tužilaštva budu što efikasnija, da u Zakonik o krivičnom postupku, da iz Zakona o parničnom postupku izbacimo sve norme koje, na neki način, doprinose ili povredi prava na suđenje u razumnom roku, ili opstrukciji krivičnog postupka. Znači, moramo ustrojiti normiranje onako kako to u najboljem smislu reči odgovara efikasnom sprovođenju postupka, kako krivičnog, tako i parničnog. To je naša obaveza.
Na taj način mi pomažemo pravosuđu i tu postoji ta obavezna sprega između tužilaštva, suda i zakonodavca. Ako zakonodavac pogreši, to košta sudove, ali to što košta sudove i tužilaštva i nije toliko strašno koliko je strašno koliko će koštati građane. Jer, sudovi zbog građana i postoje.
Mislim da u tom smislu nemamo apsolutno ni jednu jedinu dilemu između sudova i zakonodavca šta je neophodno uraditi u budućem periodu, gde identifikovati probleme, a problemi postoje, kako locirati norme koje moraju da budu uklonjene iz procesnih zakona i onda procesne zakone dovesti na onaj nivo koji podrazumeva najbolju moguću praktičnu primenu procesnih zakona.
Što se tiče, i na taj način završavam svoju diskusiju, ovih predloga, ja još jednom moram da istaknem – za razliku od paušalnih, krajnje neargumentovanih, vrlo neetičnih osuda i osporavanja koja smo danas čuli, moram da još jednom stanem na stanovište da vaši predlozi za nas podrazumevaju jednu vrstu obaveze. Obaveze poštovanja vašeg rada, obaveze poštovanja onoga što ste vi učinili da dođete do najboljih predloga, a učini ste mnogo, jer ste imali jednu proceduru koja nije ni malo jednostavna, gde ste dali ogroman napor i energiju uložili kako bi pred nas izašli sa predlozima koji zaista vrede i te predloge ćemo mi, siguran sam, prihvatiti i u danu za glasanje podržati, kako u odnosu na Privredni apelacioni sud, Privredni sud u Beogradu, i sve ostale predloge za koje ste doneli odluku onakvu kakvu ste doneli, a mi je u svakom slučaju imamo razloga podržati.
Ja vam se zahvaljujem i nadam se da će barem nešto od ovoga što sam izneo kao sugestije u budućem periodu biti prihvaćeno u smislu doprinosa da pravosuđe zaista zavredi pažnju i od Evropske unije i da se i ta poglavlja 23 i 24 zatvore na način koji država Srbija zaslužuje. Hvala.