Zahvaljujem se predsednice.

Ne znam sada o kojim tajkunskim firmama prethodni govornik pokušava da nametne neku svoju tezu. Tajkunske firme su postojale od 2000. godine pa negde sve tamo do 2008. godine i uništavale sve što je moglo da se uništi.

Da li je stranka u kojoj je možda nekada bio moj prethodni govornik u svemu tome učestvovala i doprinosila, on to najbolje zna. Socijalistička partija Srbije u tom pravcu nema razloga da se bilo čega stidi. Naprotiv, ima razloga itekako da se ponosi svemu onom što je radila.

Malopre sam i rekao i ponovo naglašavam i uvek ću naglasiti da je upravo taj period u kome SPS nije bila ni blizu vlasti period ruiniranja države, ruiniranja ekonomije, ruiniranja privrede.

Onaj ko to ne zna, može da nauči, da li u biblioteci ili na nekom drugom mestu, nebitno je, ali u svakom slučaju postoje mogućnosti da se do tih činjenica dođe.

Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se predsednice.

Više puta smo ovde govorili, da nažalost, u Skupštini Republike Srbije postoji previše laicizma. Kad laici iznose nešto što tek tako iznesu, a nemaju pojma šta su rekli onda je to zaista klasična vrsta laicizma.

Socijalistička partija Srbije i te kako je ponosna na svoju istoriju i ta istorija nije samo 70 godina već znatno više. Mi crpimo tekovine iz programa socijalističkih ideja i socijaldemokratskih ideja i Dimitrija Tucovića, a to je za one koji ne znaju znatno veći i duži period od 70 godina kako je to ovde rečeno. Ako se to ne zna dobro je da se bar nauči ili pročita iz Vikipedije, ako ništa drugo, s obzirom, da je istorija očigledno daleka, nekima koji ovako komentarišu.

Sledeće što želim da istaknem, jeste da odgovornost SPS nikada nije bila sporna, jer se radi o stranci koja je jedna, i sigurno najstarija stranka na političkoj sceni Srbije od uvođenja višestranačja od 1990. godine za razliku od drugih kombi i trabant stranaka koje nisam siguran da će doživeti ovako dugu istoriju.

Ono što je u konkretnom slučaju najvažnije, a najvažnije je to pitanje odgovornosti prema građanima. Ako se o tome govori, a mora se govoriti, onda naša odgovornost u smislu naših izbornih rezultata u poslednje vreme ukazuje kome građani daju poverenje za minuli rad, za sve ono što je do sada urađeno ili nije urađeno, pa da li je isto 2,28% koliko je ostvareno na zadnjim izbornim rezultatima ili je to 55% koliko je takođe ostvareno na zadnjim izbornim rezultatima.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Mislim da je krajnje vreme da bilo ko ko ovde govori vodi računa o izgovorenoj reči. Što se toga tiče, ja moram pre svega da ukažem na jednu vrlo opasnu pojavu koja se danas manifestovala u ovom parlamentu, a to je pojava da se ispoljavaju motivi koji ukazuju na urušavanje pravosuđa.

Istaknuta je jedna činjenica da je predsednik suda prvi među jednakima i da ga treba relativizovati. I to kažu oni koji su apsolutni laici, koji nemaju apsolutno nikakve veze sa pravnom strukom, a naročito ne sa strukom koja se vezuje za nosioce pravosudnih funkcija.

Pojam – prvi među jednakima je veoma relativan pojam, a predsednik suda po svom kapacitetu je znatno iznad tog relativnog pojma. Znatno iznad. Ako je prvi među jednakima, zbog čega mu zakon daje izuzetno veliku odgovornost, nemerljivo veliku odgovornost, odgovornost da iz njegovog suda ne izađu odluke koje su protivne zakonu, odgovornost da je organizacija rada u sudu uspešno ustrojena, odgovornost da su odeljenja u sudu ustrojena, odgovornost da jedan sudija ne može da bude zadužen sa 500 ili hiljadu predmeta, a drugi sa 20, odgovornost da iz sudske prakse ne izlaze odluke koje su različite, iako su iz istog suda, što ukazuje na ujednačavanje sudske prakse? To je odgovornost predsednika suda. Po čemu je on onda prvi među jednakima? On je znatno iznad toga – prvi među jednakima.

Drugo, on odgovara za materijalno-finansijsko stanje u sudu, i to u punom kapacitetu. Niko drugi nije odgovoran osim njega kako sud finansijski posluje, zato što on polaže račune zbog čega nije preduzeo mere ukoliko se u sudu radi bilo šta što je protivno i Poslovniku o radu i pravilima i finansijskom poslovanju. Po čemu je onda on to taj koga treba relativizovati? Hoćemo li da uvodimo anarhiju u pravosudni sistem? Hoćemo li da uvodimo anarhiju u sudove?

Zato ja kažem da je izgovorena reč opasna, zbog toga što se u javnom mnjenju stvara sada odijum prema kompletnom pravosuđu, vrlo negativan. I to je cilj. Očigledno je da je to cilj. A tak cilj ne sme da bude postavljen ovde.

Rečeno je da su predsednici sudova izvor korupcije. Pazite – predsednici. U Srbiji ima preko 100, blizu 150, predsednika sudova. Je li to znači da sprovodimo generalizaciju da su svi oni koruptivni, da su svi učinioci protivpravnog delovanja u kojima su sadržana obeležja krivičnih dela? LJudi moji, to su izuzetno teške reči, ne samo uvrede već nešto što može da bude jako opasno.

Govori se o tome da je rekla struka da se preko predsednika sudova vrši uticaj. Struka je rekla. Koja struka? Lično se osećam uvređenim i povređenim, jer sam deo te struke kao advokat. Hajde, neka mi neko kaže gde je, imenom i prezimenom, predsednik suda na bilo koji način podveden pod uticaj da donese nekakvu odluku ili utiče na donošenje nekakve odluke. Da li to znači da treba ovde izvređati članove Visokog saveta sudstva ili Državnog veća tužilaca, koji su upravo te sudije izabrali?

Poštovane kolege, narodni poslanici, mislim da je ova rasprava izašla iz okvira onoga, ne samo ono što podrazumeva dnevni red, već iz okvira onoga što moramo da vodimo računa kada govorimo u ovom Parlamentu.

Na kraju želim da istaknem još nešto što mi se čini jako značajno. Kada smo podržali izmene i dopune Zakona koje je predlagač, gospodin narodni poslanik Martinović, predložio i stavljeno je na dnevni red, imali smo jedan motiv, a to je da se poboljša kvalitet rada u sudovima. Da li može neko da ospori činjenicu da postoji veliki broj predsednika sudova koji su uspeli da raspored poslova u sudovima organizuju na najbolji mogući način, koji su uspeli da doprinesu ujednačavanju sudske prakse, koji su uspeli da Privredni apelacioni sud u Beogradu na čelu…

(Nemanja Šarović: Koji su to?)

Privredni apelacioni sud u Beogradu, gospodine Šaroviću, na čelu sa dosadašnjim predsednikom Miroslavom Nikolićem, nadam se i ubuduće, novim predsednikom, koji će uskoro biti izabran.

Dalje, želim da istaknem da ono što izaziva podsmeh kod drugih, za mene izaziva poštovanje, a to je poštovanje za sve one predsednike sudova koji su uspeli sudove da postave na zdrave noge i da sudije u tim sudovima rade posao savesno, odgovorno, profesionalno i nezavisno. Sudija je zavistan samo od zakona. On samo ne može biti nezavisan od zakona. Jedino je zakon ograničenje koje podrazumeva odgovornost sudija, u svemu ostalom je sudija nezavisan.

Što se tiče pozivanja da li je nešto ustavno ili nije, o tome će odluku doneti, eventualno, Ustavni sud, a da li će tako biti ili neće videćemo. Gospodin Krasić je izneo svoj stav, za mene on, stručno, izaziva određena, naravno, stručna razmišljanja, ali nisam ni sudija Ustavnog suda, niti imam pravo da ocenjujem bilo šta što podrazumeva da li je nešto ustavno ili nije.

U svakom slučaju, moram podsetiti da mi u praksi imamo situacije gde su produženi u mnogim profesijama statusi kada je u pitanju radni vek, i profesorima i lekarima i mnogim drugim. Na to niko nije reagovao.

Sada kada smo motivisani da doprinesemo radu i poboljšanju rada pravosuđa, sada se to pitanje postavlja. Naravno, svako ima pravo da to pitanje postavlja, ja to pravo nikom neću uskratiti, ali svi amandmani koji su motivisani na način na koji sam ja to sada izneo očigledno nemaju dobru motivaciju, odnosno ne treba da budu prihvaćeni jer je cilj sasvim suprotan onome što želimo da postignemo. Hvala.

(Nemanja Šarović: Replika.)

Zahvaljujem se predsedavajući, uvaženi ministri, uvaženi predstavnici pravosudnih institucija, kolege narodni poslanici. Na samom početku želeo bih da kažem da će poslanička grupa SPS u danu za glasanje podržati zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, i izražavamo iskreno uverenje da će za nosioce pravosudnih funkcija biti izabrani oni koji to zaslužuju, odnosno najbolji.

Međutim, imajući u vidu tok diskusije koja je juče trajala onako kako je trajala.

Daću sebi slobodu da u ime svih nas narodnih poslanika da se građanima izvinim, da se izvinim za ono što je urađeno od dela opozicije, od dela govornika koji su iz opozicije čitali spise predmeta, što je apsolutno nedopustivo, što su komentarisali spise i sudskih i javnotužilačkih predmeta, što je takođe nedopustivo, da se izvinim kandidatima koji su predloženi za nosioce pravosudnih funkcija, kako sudijskih tako i javnotužilačkih, što su njihova imena na jedan jako ružan način se pojavila u ovom parlamentu, u ovom visokom domu sa kvalifikacijama koje ni u kom slučaju niti su činjenično utemeljene, a daleko su od toga da bilo ko ko je van pravosudnog sistema ima pravo da tako nešto komentariše. Naravno, to podrazumeva i izvinjenje i Tužilaštvu i sudovima. Ovo građani treba da znaju zbog toga što se iz ovog doma nikada ne smeju čuti takvi tonovi, takva retorika, jer ćemo na taj način obezvrediti pravosudne institucije, urušiti pravosudni sistem, izgubiti ono što je naš cilj, a to je postizanje načela pravne sigurnosti i dostizanja pravde.

Ono što poslanička grupa SPS smatra ispravnim jeste predlaganje zakona o izmenama i dopunama Zakona o sudijama. Juče je predlagač, gospodin Martinović, dao obrazloženje zbog čega je predložio ovaj zakon. Drago mi je da čovek koji nije direktno u praktičnoj primeni procesnih i materijalno-pravnih zakona, oseća potrebu za jednim takvim sistemskim rešenjem, oseća potrebu da se na kvalitativan način učini jedna promena ili izmena odredaba, i to samo pojedinih odredaba Zakona o sudijama. Moram da kao čovek koji je vezan po svojoj struci za pravosuđe, kao advokat i u zaštiti moje profesije koja je sastavni deo pravosuđa, istaknem nepobitne činjenice.

Predsednici sudova treba da predstavljaju bastion, treba da predstavljaju garant, da iz njihovih sudova, odnosno sudova na čijem su čelu, nikada neće izaći odluke koje su donete pod pritiskom lobi grupa, interesnih grupa, na bilo koji drugi način, osim po zakonu. Svaki sudija je nezavistan i samostalan. Nezavisnost i samostalnost sudija je ograničena samo na jedan jedini način, način koji je propisao zakon i zakon je jedino ograničenje koje ne dozvoljava apsolutnu nezavisnost i apsolutnu samostalnost sudija.

Šta je to dužnost predsednika sudova? Ogromne obaveze i ogromna odgovornost. Sigurno najvažniji deo posla predsednika sudova jeste raspored poslova u sudu. To je segment u korpusu njegovih obaveza koji nosi najveću težinu, jer on mora da ustroji i parničnu i vanparničnu, delimično izvršnu materiju. On mora da ustroji u pojedinim sudovima odeljenja, u Privrednom Apelacionom sudu odeljenja koja se vezuju za privredne sporove, odeljenja za stečaj, odeljenje za razumni rok. On mora da vodi računa o ravnomernoj raspodeljenosti predmeta sudijama kako bi sudije mogle da postignu što efikasniji rad. On mora da vodi računa da odeljenje sudske prakse funkcioniše na najbolji mogući način, kako bi iz jednog suda izlazile odluke koje ne bi povređivale pravo stranke da oseti pravnu sigurnost u smislu odluka koje nisu različite, a iz istog su suda, naročito kada je u pitanju drugostepeni sud.

Najveći stepen nezadovoljstva građana jeste upravo u pogledu dva pravca. Jedan je pravac suđenja ili povrede prava na suđenje u razumnom roku, zbog toga što se sporovi neuobičajeno dugo vode. Drugi pravac jeste neujednačena sudska praksa. I u jednom i u drugom segmentu predsednici sudova nose posebnu odgovornost, da i odeljenje sudske prakse i odeljenje za razumni rok funkcionišu na najbolji mogući način.

Osim toga, predsednik suda je jedna vrsta menadžera, zbog toga što vodi računa o materijalno-finansijskom stanju sudova.

Sada, kada se sve ovo uzme i obzir, da li je racionalno i ako bilo ko od narodnih poslanika, bilo ko, može da nas ubedi da nije, ja zaista onda ne bih imao nikakav poseban komentar, da predsednik suda koji je bukvalno sve ove poslove uradio na najbolji mogući način, optimalan način, da je ispoštovao sve one obaveze koje se vezuju i za poslovnik o radu suda, da je ispoštovao sve obaveze koje se vezuju za garanciju da će svaki sudija imati mogućnost da neometano radi, da će svaki sudija biti zadužen sa brojem predmeta koji će obezbediti i rešavanje priliva, i postizanje ažurnosti i postizanje kvaliteta, da mu što manje presuda bude ukinuto, a što više presuda bude potvrđeno. Zar takav sudija, koji je navršio radni vek u toku trajanja svog mandata, ne treba da radi do isteka mandata? Treba, i te kako treba.

Ja sam prvi kao čovek koji se deklariše kao deo pravosudnog sistema i u zaštiti pravosudnog sistema da svaki sudija mora da ima tu vrstu sigurnosti koju mu obezbeđuje predsednik, a predsednik suda ima pravo da nastavi započete poslove. I mi normiranjem ove odredbe u izmenama i dopunama zakona upravo postižemo taj efekat. To je po nekom mom dubokom uverenju i uverenju poslaničke grupe SPS možda trebalo i ranije da se uradi, ali nije nikad kasno.

Juče smo čuli nešto što je zapanjujuće, i tu ću se sad vezati u jednom drugom delu za izbor nosilaca pravosudnih funkcija, kako sudija, tako i tužilaca. Rečeno je da ljudi koji su navršili 62, 63, 64 godine, šta imaju oni da traže više u pravosudnom sistemu. Hajde sa jedne strane što je to diskriminišuće, ali s druge strane, ako posmatramo uporedno pravo, koliko imamo pravosudnih sistema, koliko imamo država u kojima se prevashodno radni vek definiše na znatno viši nivo, starosni nivo u odnosu na naš.

Drugo, kao što je slučaj Vrhovnog suda SAD, gde se sudije biraju doživotno, dakle, njegov radni vek se vezuje za životni vek. Zašto? Zbog toga što je potrebno obezbediti kontinuitet rada, zbog toga što je potrebno obezbediti pravnu sigurnost, zbog toga što je potrebno obezbediti optimalan način funkcionisanja pravosudnog sistema. Ako to može u Americi, ako to može u zemljama zapadne Evrope, šta je to sporno da to bude u Srbiji?

Zato smatram da su predlozi koje je Vlada dostavila Skupštini, a koji su definisani od strane Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca krajnje korektni predlozi, zasnovani na nečemu što se ovde ne sme i ne može dovoditi u sumnju.

Juče su bila osporavanja koja su apsolutno neutemeljena. Prevashodno, postupak za izbor kako tužilaca, tako i sudija je više nego transparentan. Drugo, ocenjivanje rada i sudija i tužilaca je itekako prisutno. Treće, kriterijumi su propisani i oni se poštuju. Ovde je malo ko hteo ili možda nije znao da kaže da postoji normativan akt na osnovu koga se vrednuje rad kandidata koji su konkurisali za izbor javnotužilačke funkcije, da su ti kriterijumi propisani pravilnikom, da u pravilniku postoje jasne norme koje preciziraju način izbora i predlaganje kandidata, da se od kriterijuma predlažu: pod jedan, stručnost, pod dva, osposobljenost, pod tri, dostojnost, a da se dostojnost pretpostavlja.

Zar to nije dovoljno da se građani uvere da ovo nije partijski način izbora nosilaca pravosudnih funkcija, već nešto što je zakonom i podzakonskim aktima definisano, a te podzakonske akte u granicama svoje nadležnosti utvrđuje ministar pravde? Ako je tako, a jeste tako, zbog čega se dovodi u sumnju nešto što je više nego poznato?

Kada govorimo o kriterijumima i merilima, ja želim zbog građana, ali prevashodno zbog građana da istaknem nekoliko činjenica. Osporavana je Pravosudna akademija od onih koji su Pravosudnu akademiju ustrojili. Pravosudna akademija kao institucija podrazumeva instituciju koja pruža mogućnost edukacije ili dodatnog osposobljavanja onima koji će jednog dana postati sudije ili javni tužioci.

Da li oni koji su prošli obuku u Pravosudnoj akademiji, stekli zvanje budućeg sudije ili javnog tužioca, da li su oni koji su proveli tri godine kao pomoćnici u javnom tužilaštvu treba da polažu ispit? Apsolutno ne. I to je jasno normirano i to jasno piše i ne treba osporavati.

Sledeće, da li se prati rad tužilaca kada je u pitanju njihova spremnost da se upuste u donošenje odluka koje su u nadležnosti tužilaca? Da. Da li moraju imati odgovarajuća znanja u oblasti informacionih tehnologija? Da. Da li moraju poznavati međunarodno pravne propise? Da. Ako je to sve tačno, a jeste tačno onda te kriterijume ne možemo dovoditi u sumnju i to su kriterijumi koji služe vama za predlaganja ministarstvu, izvinjavam se, za ocenjivanje, a ministarstvu za predlaganje kandidata za nosioce javno-tužilačkih funkcija.

Ono što sigurno zavređuje najveću pažnju danas u javnost jeste izbor tužioca za ratne zločine. Juče smo čuli osporavanje institucije Tužilaštva za ratne zločine. Ja moram da podsetim da Tužilaštvo za ratne zločine postoji ne samo u Srbiji. Tužilaštvo za ratne zločine postoji u mnogim drugim državama.

Ja bih samo zamolio, ako može samo, jesu kolege iz moje poslaničke grupe, ali treba voditi računa o disciplini u Skupštini.

Ono što želim da istaknem jeste naročito značajno. Tužilaštvo za ratne zločine je definisano zakonom. Ako tražimo ukidanje Tužilaštva za ratne zločine, onda apsolutno moramo anulirati jedan zakon, a to je zakon koji se odnosi na organizaciju i nadležnost državnih organa u postupku za ratne zločine. Osim toga Tužilaštvo za ratne zločine ima jedan deo, hajdemo da kažemo, prava ili propisa koji se ne vezuju za domaće zakonodavstvo nego za međunarodno zakonodavstvo. Ako je tako, a jeste tako, onda moramo voditi računa da upravo to tužilaštvo ima svoju funkciju i ono jeste specijalizovano da bi se ratni zločinci procesuirali, gonili i kažnjavali.
Moram da podsetim na nešto što ovde juče nije rečeno, a to je da i posle decenija i decenija se pronalaze ratni zločinci zbog toga što ratni zločini ne zastarevaju. Svedoci smo pre petnaestak, dvadesetak godina da je jedan od ratnih zločinaca, koji je nesumnjivo osvedočen, kao monstrum, Andrija Artuković uhapšen, procesuiran, gonjen i kažnjen posle 40 godina ili možda čak i više od 40 godina od učinjenog zločina. Mi ćemo za ne daj bože uvek u ratnim situacijama imati okolnosti događaja koje nameću potrebu da se ratni zločin ispita, a s obzirom da ne zastareva, onda je logično da će ratni zločinci uvek biti u fokusu gonjenja, u fokusu procesuiranja, u fokusu istraživanja, odnosno dokazivanja i, na kraju krajeva, izricanja adekvatne krivične sankcije, odnosno kažnjavanja.
Zašto onda ukidati Tužilaštvo za ratne zločine? Ako postoji u Bosni, ako postoji u mnogim državama u celom svetu, zbog čega takvu instituciju negirati u Srbiji?
Tužilaštvo za ratne zločine mora da vodi računa o svojoj organizaciji kako bi bila što uspešnija, kako bi je podigli na što optimalniji nivo rada, i u personalnom, i u svakom drugom smislu reči.
Ministarka je najavila čak i nacionalnu strategiju za borbu ratnih zločina, i to je deo nadležnosti Tužilaštva za ratne zločine. Da li možemo biti zadovoljni ili nezadovoljni? Hajde da budemo potpuno iskreni. To može da kaže samo struka. Da li je bilo ko ovde toliko slobodan i spreman, samouveren da kaže da je kompetentan da o svemu ocenjuje rad tužilaštva? Nisam siguran. Struka da, a mi samo na nivou onoga što možemo činjenično da utvrdimo i ocenimo na način koji podrazumeva doprinos boljem radu tužilaštva.
U ime poslaničke grupe SPS želim da skrenem pažnju na nešto drugo. Kada već biramo i tužioce, kada već biramo zamenike javnih tužilaca, biramo sudije, moramo imati u vidu nešto drugo. Ne sme biti lažne solidarnosti, predsednici sudova ne smeju tolerisati sudije koje ne rade u skladu sa zakonom, koji ne rešavaju priliv predmeta, koji povređuju pravo stranke na suđenje u razumnom roku i da se protiv takvih sudija morati voditi postupci.
Drago mi je da Visoki savet sudstva ima jedan takav pristup da se procesuiraju i disciplinski kažnjavaju oni koji tako ne rade. Drago mi je da i Državno veće tužilaca ima takav pristup prilikom ocene rada tužilaca. Nažalost, mi danas imamo, nadam se da mi vi, gospodo, iz Državnog veća tužilaca nećete zameriti, situacije gde se tužioci nekada ponašaju na način koji nije u duhu ovoga što ja govorim, pa se, recimo, tamo gde je apsolutno čista krivično-pravna situacija izjavljuju žalbe protiv prvostepenih odluka gde ne postoji čak ni teoretska mogućnost da se ta odluka promeni. Znam da ja nemam pravo da to kažem i da o tome odlučuje drugostepeni organ, ali je činjenično stanje u predmetu takvo da se samo formiraju nepotrebni troškovi, ali se ipak ide na takve troškove. Ne znam zašto. U tom pravcu treba voditi računa da se dostigne onaj nivo poverenja građana u pravosudne institucije koje im obezbeđuju apsolutnu pravnu sigurnost.
Imamo situacije kada se i optuženja, bez obzira o kom optužnom aktu se radi, da li je u pitanju optužni predlog ili optužnica, kada se istrajava u nečemu što uopšte nije u duhu onoga što podrazumeva stanje spisa predmeta. Sasvim suprotno. Da li je to nedovoljna edukovanost tužioca? Da li je to nešto drugo? Da li postoje neki eksterni razlozi koji nisu u okviru tužilaštva? Nije moje da komentarišem, ali je zato i te kako na tužilaštvima da se određuju prema svojim kolegama, prema tužiocima u pogledu provere njihovog rada.
Smatram da i predsednici sudova, kao i javni tužioci, o ovome moraju voditi računa uvek, u svakom trenutku i da njihov rad mora biti transparentan kako bi to građani osetili na najbolji mogući način.
Hteo sam preostalo vreme da iskoristim, ali neću stići zato što ističe, ali samo da se osvrnem i na autentično tumačenje odredaba Zakona o državnom premeru i katastru, pa ću to učiniti kasnije.
Želim samo da kažem da sudovi, kao što su Prvi osnovni sud u Beogradu, neću minimizirati rad ni drugih sudova, svi su sudovi u Srbiji na onom nivou na kome jesu u pokušaju postizanja što bolje ažurnosti, što boljeg kvaliteta rada, što bržeg rešavanja priliva predmeta i što efikasnijeg postupanja u predmetima. Ističem da jedan od primera takvog rada je Privredni apelacioni sud u Beogradu, na teritoriji Zlatiborskog okruga Osnovni sud u Požegi, kao i mnogi drugi sudovi.
Nadam se da će njihov rad biti primer kako će se sudije i tužioci odnositi prema svom poslu. U tom pravcu svi predlozi koji su ovde dati, nakon konačnog predloga za izbor, u danu za glasanje će biti podržani od poslaničke grupe SPS. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsedavajuća.

Uvažena ministarko, poštovani predstavnici Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca, poštovani državni sekretare, kolege narodni poslanici, danas zbog ograničenog vremena nisam bio u mogućnosti da u svojoj diskusiji jednu vrstu svoje opservacije posvetim i autentičnom tumačenju odredbe člana 82. stav 1. tačka 2) Zakona o državnom premeru i katastru. Zamolio bih da se ovome posveti posebna pažnja, imajući u vidu činjenicu da u praksi možemo imati ozbiljnije probleme, ako bi se ovakva autentična tumačenja u celini prihvatila. Naravno, ono kao dato ni u kom slučaju ne znači da je nezakonito. Apsolutno ima uporište u pozitivnim propisima, ali se postavlja pitanje zbog čega je ograničavajućeg karaktera.

O čemu se konkretno radi? Svaki građanin Srbije zabeležbu spora u katastru vidi kao neku vrstu sredstva obezbeđenja, obezbeđenja svojih imovinskih interesa ili drugih materijalnih interesa. Zamoliće katastar da izvrši zabeležbu parnice zbog toga što će na taj način zaštititi svoju imovinu kojom raspolaže, jer dok traje ta zabeležba spora, sa imovinom se ne može raspolagati, odnosno dok je parnični postupak u toku. Ali ovde stoji da ukoliko parnične postupke iniciraju treća lica, šta znači treća lica? To su ona lica koja nisu pravni prethodnici ili oni koji nisu ranije bili upisani u katastru kao vlasnici. To su treća lica. I ta treća lica, kaže se u ovom autentičnom tumačenju, mogu biti tako legitimisana i da se može zabeležba spora izvršiti samo u tri slučaja – prvi, kada se podnosi tužba po osnovu održaja, drugi, kada se pobijaju pravne radnje dužnika i treći, kada je lice upućeno da pokrene parnični postupak. Treći podrazumeva prekid vanparničnog postupka kako bi se neko sporno pitanje rešilo u parnici.

Koleginica i ja, figurativno rečeno, imamo postupak nasleđivanja, dolazimo do sporne situacije, ne možemo da se dogovorimo da smo jednaki naslednici, sporimo jedno drugome nasledničke udele, sud nas upućuje iz vanparničnog postupka na parnicu da tu spornu činjenicu otklonimo, razjasnimo i sud to presudom reši. Sada ovde dolazimo u jedno suštinsko pitanje. Zašto samo ove tri situacije? Zašto se ne može izvršiti zabeležba spora po ostalim tužbama? Zašto se ne može izvršiti zabeležba spora ukoliko ja podnosim tužbu zbog toga što imam kupoprodajni ugovor i na osnovu kupoprodajnog ugovora želim da se utvrdi pravo svojine? U Ulici Vojvode Stepe imamo preprodaje stanova na milion načina. Prvo je prodat Neđi Jovanoviću, posle je prodat Dušici, pa ne znam kome trećem, četvrtom i petom itd. Ja imam pravni interes da se na osnovu moje tužbe izvrši zabeležba spora, kako bih kasnije pokušao da izdejstvujem presudu kojom se utvrđuje pravo svojine u moju korist. Zašto ja to ne bih mogao da zabeležim? Zašto ne bih mogao da podnesem takav zahtev katastru da se upiše zabeležba spora? Da li na taj način moje imovinsko pravo ostaje nezaštićeno? Naravno da ostaje.

Imamo milion drugih situacija, životnih situacija, praktičnih situacija koje jednostavno nameću potrebu da se zabeležba spora izvrši upravo zbog zaštite imovinskih prava. Šta ukoliko imam kuću u posedu, platio sam kupoprodajnu cenu, platio čak i porez, imam pisani ugovor, ali se nisam uknjižio u katastar? Takvih je situacija mnogo. Ja kao takva stranka u postupku, tužilac, imam aktivnu legitimaciju, imam interes da tražim zabeležbu spora. Ovo autentično tumačenje nisam siguran da nam to dozvoljava ograničenjem na samo tri situacije, na samo tri slučaja.

Imam izuzetno visoko poštovanje prema onome što je pregledač autentičnog tumačenja izneo zbog toga što je na taj način predlagač zaštitio sve one na koje se odnose ove situacije. Samo je moje pitanje, opreza radi – šta ćemo sa ostalim situacijama? Šta da radimo sa onima koji u ovoj situaciji na neki način ostaju bez mogućnosti adekvatne zaštite kroz zabeležbu spora pred službom za katastar nepokretnosti. Dodatna motivacija zbog čega ističem ovaj oprez jeste zato što već sada postoji Nacrt zakona o državnom premeru i katastru, gde je zabeležba spora na sasvim drugačiji način definisana, tako da ćemo imati jednu tzv. prelaznu situaciju ili prelaznu normu do donošenja novog zakona o državnom premeru i katastru, kada ćemo zabeležbu spora definisati onako kako je nacrtom utvrđeno. Nadam se da ove moje dobronamerne sugestije i sve ono što sam istakao treba da imaju samo jedan jedini način razmišljanja, a to je da pokušamo da popravimo nešto što bi moglo da u praktičnoj primeni izazove potpuni efekat, što je interes građana kada je u pitanju dostupnost osnovnog načela pravne sigurnosti.

Na kraju ću se vratiti na nešto što se danas pojavilo kao sporno kada je u pitanju izbor tužilaca, kada je u pitanju izbor tužioca za ratne zločine, kada je u pitanju sama procedura. Čini mi se da mnogo laicizma proizilazi iz komentara kada su u pitanju personalna rešenja i način kako se ta personalna rešenja postižu, odnosno kako se personalna pitanja rešavaju. Laicizam, zbog toga što oni koji ne razumeju ili ne poznaju postupak daju komentare koji izlaze iz okvira kulturnog, stručnog, profesionalnog i pre svega i nadasve moralnog.

Zašto ovo govorim? Prozvan sam da sam se izvinio u ime onih koji ne žele da se izvine. Protiv onih koji se građanima neće izviniti zbog toga što su se ovde vulgarni komentari iznosili o pojedincima koji su kandidati za nosioce pravosudnih funkcija, ja nemam ništa protiv, ali kao čovek koji drži do ličnog etičkog kodeksa ću uvek biti spreman da kažem da iz ovog doma ne treba da izlaze takvi komentari, da se ličnosti po imenu i prezimenu ni u kom slučaju ne smeju lagati i da se ukoliko o bilo kome bilo šta iznosi mora biti pre svega činjenično utemeljeno i da svako mora odgovarati za izgovorenu reč. To i sada ponavljam i smatram da građani Srbije treba da nas kao narodne poslanike koji njih predstavljaju upravo nas tako i doživljavaju, kao ljude koji vode računa o izgovorenoj reči. Ja ću se uvek truditi da o tome iskreno vodim računa.

Zbog toga ne mogu da prihvatim da je danas iznet komentar da su pojedini kandidati nestručni, jer ulazimo u jedan ozbiljan problem. Navodno je nestručan kandidat za predsednika Prvog osnovnog suda ili kandidat za sudiju Višeg suda u Pirotu. Znate šta, ako ćemo tako da komentarišemo, dolazimo u jedan paradoks, da onda negiramo kompletan rad Visokog saveta sudstva. Visoki savet sudstva je doneo jednoglasne odluke.

Te jednoglasne odluke proizilaze iz nekog postupka koji je podrazumevao da se ispita nečija stručnost, da se ispita nečiji kvalitet rada, da li on zadovoljava ili ne zadovoljava, da li je taj kvalitet rada iznedrio ono što tog kandidata kvalifikuje da bude predsednik suda.

Ja verujem Visokom savetu sudstva. I dok Visoki savet sudstva primenjuje pravila koja je dužan da primenjuje, dok čestito i odgovorno, a prevashodno savesno, posvećeno i po zakonu obavlja svoj posao, zbog čega bi mi, narodni poslanici, bili u dilemi da li je neko stručan ili nestručan, naročito ako se to iznese od nekoga ko nije u struci?

Ja nisam čuo razloge da je kandidat za predsednika Prvog osnovnog suda u Beogradu nestručan. A razloge može samo da mi da Visoki savet sudstva. Kao što iste razloge može samo da mi da Državno veće tužilaca kada je u pitanju bilo koji od kandidata koji konkurišu za nosioce javno-tužilačke funkcije, bez obzira da li se radi o zameniku javnog tužioca ili se radi o javnom tužiocu.

Zato smatram da je konačno vreme da se oslobodimo – pod jedan, predrasuda, pod dva, sujete i pod tri, bilo čega što podrazumeva poštovanje zakona i poštovanje procedure.

Ako neko želi da mi imputira da se dodvoravam, da, dodvoravam se pravdi, zakonu i pravičnosti. I uvek ću se dodvoravati i nikad se neću libiti toga. Pripadam poslaničkoj grupi koja takve principe neguje i uvek će ih negovati. Time sam ponosan i na svoju poslaničku grupu i na te principe.

Mi imamo situaciju gde smo danas sa ove strane čuli toliko osporavanja kada je u pitanju institucija Tužilaštva za ratne zločine, da je to nešto strašno. Od negiranja same institucije do negiranja njihovog rada, negiranja bilo čega. Kandidat koji je trenutno vršilac dužnosti zamenika tužioca za ratne zločine obavlja tu funkciju već duže vreme vrlo uspešno. Drugi kandidat takođe ispunjava sve uslove. I to je Državno veće tužilaca procenilo. Zar treba u to posumnjati? Apsolutno ne.

Mi se nalazimo možda čak i u pomalo neprijatnoj situaciji da odlučujemo o nečemu što bi ipak trebala struka da odluči, jer jedino struka zna ko ima veću težinu u struci a ko ima manju težinu u struci, kao što i advokati znaju ko ima veći advokatski dignitet, autoritet i kredibilitet sa stanovišta struke a ko ima manji.

Ali, ne možemo da osporimo činjenicu, recimo, da je vršilac dužnosti zamenika tužioca za ratne zločine obavio izvanredan posao u poslednje vreme – proširenje optužnice kada su u pitanju počinioci nesumnjivo teškog protivpravnog dela sa velikim stepenom društvene opasnosti, što je slučaj u Štrpcima, itd, itd. Jel to treba negirati? Jel to treba dezavuisati? Ni u kom slučaju. Mi u Poslaničkoj grupi Socijalističke partije Srbije stojimo na stanovištu da građani treba da prepoznaju u svemu tome kvalitet u radu. I ništa više od toga.

Ono što želim da istaknem, a tu ću i privesti kraju ovaj deo diskusije, jeste da ćemo i ubuduće imati priliku da o nosiocima pravosudnih funkcija diskutujemo, zbog toga što nam je i Ustav i zakon dao to pravo, zbog toga što, kao što reče kolega Arsić, imamo tu tzv. obavezu da donesemo zakone po kojima će pravosudni organi, institucije i svi oni koji deluju u pravosudnim organima i institucijama raditi što efikasnije, da njihov rad bude što optimalniji i da bude u korist građana i za dobrobit države Srbije. Jer, država Srbija, bez pravne sigurnosti koju obezbeđuje građanima, a ova Vlada to nesumnjivo čini, ne može ići napred.

Tužilaštvo za ratne zločine je učinilo mnogo kako bi se konačno otvorila vrata i prema međunarodnoj zajednici, kako bi došlo do saradnje u pogledu procesuiranja učinilaca krivičnih dela iz oblasti ratnog zločina, kako bi se na najbolji mogući način prikupili podaci, i to nedostajući podaci. Podsećanja radi, mi smo preuzeli mnogo toga od Haškog tribunala kada je Tužilaštvo za ratne zločine procesuiralo mnoge počinioce teških krivičnih dela i sada idemo dalje.

Naša je obaveza da pomognemo tom tužilaštvu, da pomognemo i drugim institucijama, i Državnom veću tužilaca i Visokom savetu sudstva, da kroz zakonsku regulativu koju ćemo ovde donositi rade što bolje i što efikasnije.

Zato vas i molim, kao i sve narodne poslanike ovde, sve nas prisutne, da puno poverenje poklonimo onima koji to poverenje ne zaslužuju, nego svojim radom dokazuju, a dok svojim radom dokazuju, onda nema razloga da se to poverenje na bilo koji način dovodi u sumnju, a to je i jedna i druga institucija, i Državno veće tužilaca i Visoki savet sudstva. Zahvaljujem se i Ministarstvu pravde, naročito uvaženoj ministarki Neli Kuburović, koja je zaista u uvodnom delu izložila ono što malo ko od narodnih poslanika je prihvatio na način kako je izloženo, već se dosta politizovalo, dosta se pravio politički marketing ili partijski marketing, umesto rasprave u suštini.

Ja vam se zahvaljujem i još jednom ističem da će Poslanička grupa Socijalističke partije Srbije bezrezervno podržati predloge o kojima danas raspravljamo, i Zakon o izmenama i dopunama Zakona o sudijama, i, nadam se, nadam se, najbolje kandidate za nosioce pravosudnih funkcija. Zahvaljujem se.

Zahvaljujem se, predsedavajući.

Interesantna je dimenzija razmišljanja i interesovanja gospodina Obradovića za SPS, ali mi iz SPS mu poručujemo da je bolje da se pozabavi svojim rejtingom, naročito postizbornim, a neću govoriti o izborom koji je sveden na 2,29%.

Istovremeno jedna poruka, koja bi trebala da bude krajnje dobronamerna i nadam se da će je tako i shvatiti, a to je retorikom kakvu manifestuje u ovom parlamentu, koja odiše malicioznošću, sa prepuno uvreda, sa prepuno vulgarnosti, sigurno neće popraviti svoj politički rejting, naprotiv. Tako je radio i pre izbora, pa je njegov rejting valorizovan sa 2,29%.

Nastavljajući upravo sa retorikom koju je imao i pre, doći će do političkog izdisaja, što ne želim da kažem da mu želimo, ali u svakom slučaju, to je jedna neminovnost. Stranka i lider stranke koji se ponašaju na način kako se ponašaju u ovom parlamentu, stranka i lider stranke koji u rodnom gradu doživljavaju politički fijasko, i to ne fijasko nego debakl, ne mogu da očekuju ništa drugo osim ono što su i dobili od građana Srbije, a to je jedno apsolutno nepoverenje u sve ono što se zagovara, u sve ono što se priča, u sve ono što podrazumeva više mantru nego političku ideologiju, ni u kom slučaju neće imati nikakav efekat osim dalji pad.

Naravno, mi u SPS nemamo nameru da se bavimo ni takvom strankom, ni liderom takve stranke. Mi smo tu gde jesmo, a oni su tu gde jesu, pa neka razmišljaju o tome. Hvala.

Zahvaljujem se predsednice.

U svemu ovom skarednom što je iscenirao i manifestovao narodni poslanik koji je meni replicirao postoji nešto dobro. Dobro je da su građani Srbije, kojih ne mali broj gleda ovu Skupštinu, mogli da se uvere i posle moje diskusije i repliciranja koje im je učinjeno, da sam bio debelo u pravo, da onaj ko je meni replicirao ne ume ništa drugo osim da ispoljava mržnju, osim da ispoljava uvrede, manifestuje ovde psovke i, što je najgore i najgrublje, diskriminaciju.

Diskriminaciju na poštene i nepoštene, diskriminaciju ko zna dokle bi došli da je po njegovom i da je to moguće kako on to želi. Mi nikada sebi nećemo dozvoliti da vršimo diskriminaciju prema bilo kome. Ni prema onima koji govore smisleno, ni prema onima koji govore besmislice, prema bilo kom drugom. Dužan sam, i daću sebi slobodu, da se izvinim građanima Srbije, jer su građani Srbije kroz diskusiju onoga ko je meni replicirao izuzetno mnogo povređeni, uniženi, poniženi, podeljeni na poštene i nepoštene, podeljeni na ovakve i onakve.

To građani Srbije ne zaslužuju, iz jednostavnog razloga što su iskoristili 2. aprila svoje demokratsko pravo, da daju glas najboljem kandidatu, da bez obzira što to nekog boli, taj kandidat ima 55%, što je neuporedivo, neuporedivo više od 2,28% ili koliko već, što su imali mogućnost da preko dva miliona njih iskažu poverenje u nešto što vredi. SPS i svi članovi SPS su tome dali podršku. Ja, kao zamenik šefa poslaničke grupe, sigurno neću dozvoliti da se vređaju članovi SPS-a. Oni su svi glasali i mi smo ponosni zbog toga što smo branili svojim glasom Srbiju i SPS i dali glas onom koji to zaslužuje. Hvala.

Hvala predsednice.

Reklamiram čl. 106, 107, 108, 109. u vezi člana 103.

Mislim da ste trebali prvo uz uvažavanje ministra da mi date pravo da reklamiram Poslovnik odmah po učinjenoj povredi, što niste učinili, a povreda je bila flagrantna.

Radi se o tome da je na najgrublji način izvršeno ponižavanje ove Skupštine, da je grubo narušeno dostojanstvo ovog parlamenta i mislim da, gospođo Gojković, takav stepen tolerancije ne sme da dolazi do izražaja, pa i kada je opozicija u pitanju.

Radi se o tome da vi itekako dobro znate da iznošenje neistina i to najgrubljih neistina i uvredljivih izraza podrazumeva vašu obavezu da izreknete sankciju po Poslovniku, a to je najblaže rečeno, jedna obična opomena poslaniku koji je tako nešto učinio, a što mu svakako nije dozvoljeno.

Takođe itekako dobro znate da ova Skupština ne sme da bude alibi bilo kome, pa i za očajan politički ili izborni rezultat, jer traženje alibija kroz iznošenje neistina, kroz iznošenje laži, kroz uvrede, ne može opravdati ono što su građani prepoznali.

Takođe itekako dobro znate da legitimitet ovoj Skupštini daju građani, a oni su ga dali sa 55% poverenja onome kome to poverenje zaista treba dati, a to automatski znači nepoverenje onima koji su ostvarili jedan ili 2%. Ako je taj legitimitet dat Skupštini, onda ga mi ne možemo ovde, niti smemo urušavati,a naročito ne na način kako je to učinio poslanik koji je povredio ovu Skupštinu iznoseći neistine o navodnim kriminalnim radnjama, iznoseći neistine o svemu onome što je pričao van dnevnog reda…

(Predsednik: Vreme.)

Završavam.

… van dnevnog reda ne daje za pravo nama, ni tom narodnom poslaniku da vređa građane Republike Srbije koji nam daju legitimitet da radimo ovo što radimo. Hvala.

Zahvaljujem se, predsednice.
Mogu sa razumevanjem da prihvatim ukazivanje da je javni sektor, pežorativno rečeno, prenapregnut što se tiče broja zaposlenih. Ali, ako ćemo da pravimo analizu zbog čega je toliki broj zaposlenih u javnom sektoru, onda se ta analiza ne može vezivati samo za jedan vremenski period. Unazad pet godina, po meni, značajniji period je period od 15-16 godina, period od 20, 35, pa i 40 godina.
Ali, ako fokusiramo priču na prvi talas velikog broja zaposlenih u javnom sektoru, to je upravo nakon 2000. godine, kada je došlo do ruiniranja privrede i ogroman broj zaposlenih koji su radili u privrednim subjektima, i to velikim privrednim subjektima, su nažalost ostajali bez posla. Ostajali su bez posla oni koji su, mogu reći, tako stradali u stečajnim postupcima. Zašto stradali? Zbog toga što su ostali na ulici bez parčeta hleba, oni koji su kroz postupke likvidacija ostali bez posla i gde su mogli da nađu eventualno zaposlenje, odnosno gde da regulišu radno-pravni status jedino u javnom sektoru.
Tada je javni sektor počeo da se popunjava, po meni, apsolutno nesrazmerno u odnosu na ono što je trebalo da bude, ali je u socijalnom smislu reči to bio jedini mogući način spasavanja armije nezaposlenih ljudi upravo iz ruinirane privrede.
Međutim, ukazivanja na to da se radilo o partokratiji nisu istinita. Berem je Užice grad koji potvrđuje da to nije istina. Godine 2012. kada je prekomponovana vlast i kada je umesto vladajuće strukture u kojoj je bila SPS sa DS prekomponovana vlast tako što je stvorena nova koalicija, i to SPS i SNS, verovali ili ne, niko, apsolutno niko nije otpušten, odnosno nikome nije prestao radni odnos ko je bio iz prethodnog perioda bez obzira iz koje stranke je došao, bez obzira da li ima stranačko obeležje ili ne, bez obzira da li je simpatizer neke stranke ili ne. To je u Užicu bilo u situaciji kada je 62 ljudi koji su u javnom sektoru radili čak osam do devet godina na određeno vreme, zatim, po ugovorima o povremenim i privremenim poslovima, i to vreme se stalno produžavalo kako bi se ljudi zaštitili u socijalnom smislu, imali određenu sigurnost, određenu bezbednost, nova koalicija SPS i SNS nije dozvolila da ti ljudi izgube posao zbog toga što imaju stranački predznak. Ne, naprotiv, ti su ljudi ostali da rade.
Lično sam bio angažovan, i dok sam bio u Ministarstvu pravde, da se to i realizuje i ostvari, kako bi u nekom socijalnom smislu reči egzistencije tih ljudi i njihovih porodica bile zaštićene.
Međutim, da li je to dobro, da li je to racionalno? Nije dobro i nije racionalno. Nije, zato što smo svesni činjenice da javni sektor ima preveliki broj zaposlenih i da on mora biti racionalizovan. Dobro je da se sada trasira put ka racionalizaciji tog javnog sektora. S jedne strane, nesumnjivo je da je to tačno da postoji određeni pritisak MMF i Svetske banke.
S druge strane, naša svest da javni sektor mora da bude racionalizovan mora da bude podignuta na viši nivo. Naša svest da oni koji su u javnom sektoru višak moraju da pređu bilo u privatni deo preduzetništva ili privatni sektor koji podrazumeva revitalizaciju privrede, osnivanje proizvodnje, odnosno revitalizaciju proizvodnje, je upravo način kako rešiti ovaj problem.
Mi imamo daleko veći problem i mislim da je ministarka toga svesna, da smo mi taoci Zakona o budžetskom sistemu i Uredbe o ograničavanju zapošljavanja u drugom pravcu, a ne u ovom pravcu na koji se ukazuje, da ne možemo da zaposlimo lica, na to sam ukazivao pre neki dan kad sam govorio, da ne možemo da zaposlimo lica koja imaju određene stručne reference koje su neophodno potrebne i koje su definisane određenim zakonskim rešenjima, određenim zakonima koje smo mi ovde usvojili. Pomenuo sam Zakon o sportu. Pomenuo sam sportske inspektore. Grad Užice ne može da zaposli sportskog inspektora upravo zbog zakonske regulative koja je aktuelna, koja je važeća. Nije to samo Užice, to je 70-80% lokalnih samouprava u Srbiji.
Na tom problemu treba raditi da bi se što pre rešio, kako bi oni koji su zakonom obavezani da budu radno angažovani mogli biti radno angažovani, jer u protivnom imamo neprimenjive zakone. U protivnom imamo zakone koji nikad neće stupiti na snagu, ne nikad, nego ko zna za koje vreme. Tu je problem, a ne problem na koji se ukazuje isključivo radi političkog marketinga. Hvala.

Neću koristiti repliku, naravno.
Teško je činjenice prikazati kao patetiku. To je nemoguće. Ja sam govorio isključivo jezikom činjenica i nikako drugačije. Nisam ni u kom slučaju doveo ni jednu jedinu stranku u negativan kontekst, naročito ne stranku prethodnog govornika. Govorio sam o činjenicama koje se vezuju za lokalnu samoupravu iz koje ja dolazim.
Moram da pitam sve nas ovde, pa i građane Srbije koji nas gledaju, sigurno u velikom broju - da li postoji stranka ne od posleratnog perioda nego i pre toga koja je imala imunitet na partijsko zapošljavanje? Da li postoji stranka koja je taj imunitet na bilo koji način smanjivala kako bi se oslobodila partokratije? Da li postoji stranka koja je unazad možda 30, 40 godina bolovala od partokratije? Postoji to mnogo, samo treba da se prepoznaju, a siguran sam da se mnogi u tome prepoznaju.
Ono što je ovde suštinsko, suštinsko je da nisu krivi ti ljudi koji rade u javnom sektoru, što rade u javnom sektoru, pa gde će da rade? Gde da ih zaposlimo? U koji privredni sektor? U koji privredni subjekt? U koju proizvodnu halu kada su sve opustošene ili uništene? Gde?
Kada sam govorio o tome da smo zadržali ljude, nismo se bavili činjenicom ko nosi obeležje ove ili one stranke, šta mu piše na čelu, govorio sam istinu. Pa, ista ta DS koja je bila sa nama u koaliciji od 2008. do 2012. godine je takođe štitila neke ljude iz prethodnog perioda.
Zbog čega govorimo o tome da se vrtimo u začarani krug? Ko je koliko zapošljavao? Pa, svi su zapošljavali i niko od toga ne može da bude amnestiran. To su činjenice.
Ali, suštinsko pitanje cele ove diskusije jeste - zašto se niko od 2000. godine do 2008. godine, tada nije SPS nigde bila u vladajućim strukturama, nije bavio činjenicama povećanja broja zaposlenih u javnom sektoru? Zašto tada niko nije vršio analize? Zašto niko tada na osnovu dobijenih analiza nije pravio određene programe kako da reši određena pitanja? Ne, nažalost nije. Hvala.

Zahvaljujem se, predsedavajući.
Kada se posmatra obrazloženje predloženih izmena i dopuna zakona o kome raspravljamo, tj. Zakona o uređenju sudova, svi ovi amandmani koji su podneti imaju otprilike negde jedan zajednički cilj, a to je da se faktički ukaže na nešto što nije suština obrazloženja.
Zarad istine, odnosno samo činjenica, ja moram da ukažem na nešto što građani treba da znaju. Finansijski aspekt između Ministarstva pravde i VSS je definisan znatno pre 2012. godine. Zašto? Znatno pre 2012. godine deo nadležnosti Ministarstva pravde je prenet na nadležnost VSS. Govorim o finansijama i raspolaganju finansijama iz budžeta.
S druge strane, što se tiče poslova pravosudne uprave, tačno je da je razgraničeno šta je posao pravosudne uprave u odnosu na nadležnost VSS. Lično, kao advokat i kao pravnik, smatram da ništa od ovoga ne treba da bude preneto na VSS i da VSS treba da raspravlja samo o personalnim rešenjima i ni o čemu više. Na taj način bi se obezbedila nezavisnost VSS u odnosu na pravosuđe. Sve ostalo treba da bude regulatorno od strane Ministarstva pravde.
Međutim, pošto mi pravnici treba da znamo jednu činjenicu koja je nesporna, da uvek postoji u pravnim postupcima, u parničnom, pa čak i u krivičnom, prethodno pitanje, ovde se može tumačiti upravo kao prethodno pitanje odluka Ustavnog suda. Zašto prethodno pitanje? Pa, zbog toga što od tog pitanja zavisi kako će se dalje razvijati proces prenošenja nadležnosti od Ministarstva pravde ka VSS. Opet, zašto prethodno pitanje? Zato što će se tim prethodnim pitanjem rešiti sve dileme, sve nedoumice koje sada muče i VSS i Ministarstvo pravde. Moram da podsetim da u VSS radi veliki broj lica, veliki broj izvršilaca koji su prešli iz Ministarstva pravde u VSS.
Šta ćemo da radimo u slučaju da odluka suda bude takva kakva se očekuje. Da ti ljudi moraju da se vrate negde da rade. Ne mogu ostati bez posla. Ne mogu biti bez bilo čega što se vezuje za njihov radno-pravni status. NJihov radni-pravni status mora da bude regulisan. U tom smisli i u tom duhu treba posmatrati ovaj predlog zakona i mislim da amandmani ukazuju na nešto sasvim drugo, a to je sumnja u pristrasnost, nepristrasnost izbor sudija, što nije uopšte suština predloženog zakona. Hvala vam.

Zahvaljujem se predsedavajući.
Pred nama je gospodo poslanici i građani Srbije značajan korpus ili set zakonskih akata o kojima raspravljamo. Ono što je u svakom slučaju u fokusu pažnje, barem javnosti Republike Srbije, jeste u najvećoj meri Zakon o proceniteljima, odnosno precizno Zakon o proceniteljima vrednosti i nepokretnosti.
Zaista se radi o jednom zakonskom aktu kojim se pokušava konačno uvesti red u postupke gde su procene nepokretnosti obavezne. Ne, zbog toga što bih ukazivao na to da je to sada bio nekakav, pežurativno rečeno nered ili anarhija, naprotiv, već zbog toga što se prvi put sistemski rešava jedno jako značajno pitanje.
Zbog toga smatram, gospodo ministri i predstavnici Vlade Republike Srbije da je Vlada Republike Srbije ovim zakonskim projektom učinila jedan značajan iskorak napred kako bi se brojni postupci, gde su nepokretnosti predmet postupaka tretirale, prvo na pravilan način, drugo na način koji zavređuje objektivnost, nepristrasnost i profesionalnost, a to je upravo zahtev da se procene vrše na taj način.
Međutim, i pored izuzetno dobrih i značajnih kvalitetnih rešenja u ovom zakonu moram ukazati, vama gospodo predstavnici Vlade na neke delove zakona za koje smatram da bi po kvalitetu morali da budu poboljšani, da u svakom slučaju zavređuju pažnju, naročito prilikom praktične primene ovog zakona imajući u vidu da ćemo u praktičnoj primeni ovog zakona verovatno doći i na određene probleme, jer se stvaraju vakum prostori. Zašto?
U članu 3. Zakona navedene su mogućnosti ili okolnosti kada se ovaj zakon primenjuje i kaže se da se primenjuje kod zaključenja ugovora o kreditu, kod utvrđenja vrednosti nepokretnosti u postupku stečaja i prodaje nepokretnosti u postupku van sudskog namirenja.
Drage kolege narodni poslanici i uvaženi predstavnici ministarstva, da li smatrate da je ovo dovoljno kada je u pitanja angažovanje procenitelja i vršenje procene nepokretnosti u samo ovim situacijama? Ja sam uveren, a i moja poslanička grupa SPS da mi zbog toga što bi ove procene morale da budu zastupljene i u sudskim postupcima, parničnom, vanparničnom, krivičnom i izvršnom.
Činjenica je da imamo sudske veštake koji to rade, ali ovaj zakon u svojim prelaznim i završnim odredbama kaže da će primena ovog zakona započeti pet meseci od dana njegovog usvajanja.
Sa druge strane, sudski veštaci imaju rok od 18 meseci da polože ispit za licencu i da krenu u postupak procene. Pojavljuje se jedan vremenski period koji je na neki način prazan prostor, ko ga popunjava? Veštaci. Da li će stići u tom trenutku da odrade posao koji treba da odrade procenitelji. Sa druge strane, procenitelje tek treba da formiramo. Tek treba da trasiramo put kojim će oni ići do konačnog cilja, a cilj je dobijanje licence.
Prema tome, ovde se pojavljuje pitanje sa jedne strane, ko će u ovom vremenskom periodu uspeti da pokrije ovu proceduru i ove poslove, sa druge strane u kojim okolnostima?
Drugo, predlagač ovog zakona je zaboravio da su procenitelji, možemo slobodno reći izuzetno značajni u postupcima gde se primenjuju odredbe Zakona o privrednim društvima? Tamo gde se vrši procena vrednosti kapitala jednog privrednog društva, jednog privrednog subjekta, tamo gde dolazi do spajanja privrednih društava, tamo gde dolazi do unosa kapitala prilikom uvođenja novog člana u privredno društvo, Neđo Jovanović ili gospodin Mijatović su ortaci jednog društva i moguće je da gospođa Jasmina želi da se uključi u to društvo kao član. Unosi svoj ulog, ko će taj ulog da proceni ako se on odnosi na nepokretnost? Naravno, da će da vrši procenu ovlašćeni procenitelj.
Pod kojim uslovima, pod uslovima koji su sadržani u odredbama ovog zakona. Naravno ovo sam metaforički predočio kako bi građanima bilo jasno šta je ono što ovom zakonu očigledno nedostaje, a mogli bi da dopunimo amandmanima, na kraju i amandmanima resornog odbora.
Dalje, u istom zakonu je navedeno da se od strane procenitelja angažovanje očekuje tek nakon dobijanja licence, a licenca je propisana, odnosno postupak dobijanja licence je propisan. Međutim, ovde postoji jedan stav koji može da bude zbunjujući i u praktičnoj primeni da dovede do problema, pa se kaže da se licenca izdaje licu koje ima najmanje tri godine radnog iskustva na poslovima vršenja procena.
Sada se postavlja pitanje, odakle njemu tri godine iskustva ukoliko sada ulazi u postupak dobijanja licence? On je mogao to iskustvo da stekne kao licencirani procenitelj. Na sreću, mi ih imamo negde u pravnom i ekonomskom sistemu Srbije, ali ne pod ovim uslovima i na ovaj način. Znači, on bi mogao tri godine da radi ili kao pomoćnik procenitelja, ili kao saradnik procenitelja ili na neki treći način, ali tri godine može da stekne samo pod propisanim uslovima i to uslovima sadržanim u ovom zakonu.
Dolazimo u jednu vrstu paradoksa, treba nam tri godine, nemamo, ne znamo kako da ih steknemo ali su oni uslov za dobijanje licence. Mislim da i u tom delu treba poraditi da bi se zakon učinio u praktičnom smislu reči što primenjiviji.
Dalje, sporno je kada se kaže da se licenca ne može izdati ukoliko je lice koje pretenduje na dobijanje licence pravosnažno osuđivano za određena krivična dela koja su ovde sistematizovana, ali se postavlja pitanje – zašto pored ovih krivičnih dela koja su tu navedena nisu uvedena neka druga krivična dela koja se direktno vezuju za dostojnost procenitelja da bi vršio tu funkciju.
Konkretno, zašto nije uvedeno krivično delo prevare? Zašto nije uvedeno krivično delo krađe, razbojničke krađe, razbojništva? Ovde se kaže – finansiranje terorizma predstavlja protivpravnu radnju koja diskvalifikuje lice koje pretenduje da bude procenitelj da može da dobije tu licencu. Ako je finansiranje terorizma takav stepen društvene opasnosti i protivpravnosti, onda bi mogla da budu i sva druga krivična dela sa istim stepenom protivpravnosti društvene opasnosti. Ovde ih nema. Prema tome, i u tom delu zaista mislim da bi trebalo definisati upravo ovu normu na način koji podrazumeva postizanje konačnog cilja, a to je da dostojnost bude sadržana u punom kapacitetu, da dostojnost zaista bude vrednovana na pravi način.
Dalje, ono što načelno u ovom zakonu na neki način nije definisano, jeste taj takozvani sukob interesa, koji ovde nigde ne postoji. Da li procenitelj može vršiti procene nepokretnosti ako je u pitanju njegov krvni srodnik u pravoj liniji bilo kog stepena srodstva, ili u pobočnoj liniji recimo do drugog stepena srodstva? Da li može procenitelj da vrši nepokretnosti ukoliko su one u vlasništvu ili sa nekim drugim pravom lica koje je u tazbinskom srodstvu sa proceniteljem, ili na bilo koji drugi način je povezano lice sa proceniteljem? Moja poslanička grupa i ja lično smo stanovišta i mislimo da je to nedopustivo i jeste nedopustivo sa odredaba stanovišta Zakona o Agenciji za borbu protiv korupcije, ali to nije sadržano u odredbama Zakona.
Dalje, takođe u ovom zakonu stoji odredba koja se vezuje za činjenicu kako će se voditi disciplinski postupak protiv procenitelja, u kojim situacijama i sa kakvim sankcijama. Tačno je da je to sistematizovano i tačno je da je to propisano. Međutim, ono što nedostaje, nedostaje onaj sam način definisanja procedure, definisanja postupka, davanja mogućnosti da se odbrana onoga protiv koga se vodi postupak sistematizuje na pravni način, da se omogući da se pritužba, ukoliko je neuredna, nejasna ili nepotpuna, uredi, da se ostavi rok za uređenje. To svaki procesni zakon definiše, ali nažalost ovde nije to definisano.
U svakom slučaju, sve ostale odredbe ovog zakona ukazuju na to da procenitelji sada imaju jednu obavezu, obavezu prevashodno edukacije, obavezu stručnog usavršavanja, obavezu kontinuiranog stručnog osposobljavanja i to sve dok obavljaju funkciju procenitelja, obavezu da se osiguraju za štetne radnje kojim bi se uzrokovala šteta i štetne posledice trećim licima. Mislim da je to jedan dobar put.
Naravno, sve ovo što sam izneo podrazumeva jednu samo dobronamernu sugestiju da se zakon poboljša po kvalitetu, jer za to nesumnjivo ima mesta. Ja sam uveren u to da će ova Skupština i svi narodni poslanici dati doprinos da se zaista taj cilj i ostvari, jer je naš prevashodni zadatak donošenje zakona koji podrazumevaju zakone sa najvećim stepenom kvaliteta, kako bi omogućili da u njihovoj praktičnoj primeni eliminišemo sve moguće probleme i kako bi oni na koje se zakon, pa i ovaj zakon odnosi, doživeli taj zakon kao pravnu sigurnost.
Što se tiče ostalih delova iz seta zakona o kojima raspravljamo, počeću od Zakona o platama u javnom sektoru. U ovom zakonskom aktu je predviđeno da će se od strane ove Vlade uskoro pristupiti donošenju najpre nacrta, a potom i predloga zakona kojim će se urediti kako radno pravni status, tako i plate zaposlenih u javnom sektoru. To je nešto što je s jedne strane obaveza Vlade, a s druge strane nešto što će građani doživeti kao najbolji način servisiranja potrebe i zadovoljenja njihovih potreba, a prevashodno njihovo osnovno ustavno pravo i potreba jeste pravo na zaradu, egzistenciju i pristojan život.
Međutim, ja bih resornom ministarstvu ovde ukazao na jedan set problema koji se provlači od donošenja Zakona o budžetskom sistemu, preko Uredbe o ograničavanju zapošljavanja, pa do današnjeg dana. Mi sada na nivou lokalnih samouprava imamo jednu poprilično konfuznu situaciju, da imamo zakone koji su nam nametnuli obavezu angažovanja određenog broja izvršilaca u javnom sektoru, a da tu obavezu ne možemo ispoštovati upravo po odredbama zakona koji su aktuelni zakoni.
Navešću samo jedan primer. Po odredbama Zakona o sportu, svaka opština, svaki grad treba da ima sportskog inspektora. Govorim samo kao primer. Taj sportski inspektor kao izvršilac može da dođe u situaciju da prekoračuje onih 10% kao dozvoljeni broj za radno angažovanje po odredbama Zakona o budžetskom sistemu, odnosno Uredbi o ograničavanju zapošljavanja. Kako onda angažovati sportskog inspektora? Kako angažovati lice na nekim drugim inspekcijskim poslovima ukoliko dolazimo u tu situaciju?
Lokalne samouprave imaju taj problem i taj problem treba da se rešava. I rešava se, na sreću, zato što Vlada Republike Srbije na neki način pokušava da iznađe rešenja preko Komisije koja dozvoljava određeni broj radnog angažovanja, odnosno sticanja radno pravnog statusa kroz odgovarajuće ili adekvatne ugovorne odnose, ali mislim da ovo rešenje mora što pre da dođe do konačnog cilja, odnosno da ima svoj epilog i to u pozitivnom smislu reči, upravo zbog problema koji trpe lokalne samouprave, pa i moja lokalna samouprava iz koje ja dolazim.
Što se tiče Zakona o izmenama i dopunama Zakona o javnoj svojini, gospodo predstavnici Vlade Republike Srbije, ja kao predstavnik građana, a prevashodno građana koji su me birali iz moje lokalne samouprave grada Užica, moram da skrenem pažnju na jednu činjenicu koju niko ne može da dovede u sumnju. Ni jedna lokalna samouprava, hajde da ne preteram, vrlo mali broj lokalnih samouprava, izuzetno mali broj, među kojima nije moj grad, nije ispoštovao zakonsku obavezu. Ta zakonska obaveza podrazumeva prijavu i upis prava javne svojine na lokalnu samoupravu, odnosno na grad ili na opštinu.
Umesto sankcija prema lokalnoj samoupravi, koja nažalost nije ni propisana, mi dajemo novi benefit i pravimo daleko veći stepen tolerancije nego što je to do sada i ostavljamo novi rok, pa kao da molimo – hajte, molim vas, gradovi, počev od Novog Sada, Kragujevca, Niša, Užica, Sremske Mitrovice itd, itd, hajde upišite javnu svojinu, konačno upišite javnu svojinu. Pa, mi imamo apsolutno nesređen katastar nepokretnosti, iz razloga što se ne poštuju zakonske obaveze i zbog toga što lokalne samouprave ne čine ono što moraju da čine, a to je da se jasno definiše u evidenciji Službe za katastar nepokretnosti šta je i ko je titular prava javne svojine, a ko nije, u konkretnom slučaju, nažalost, ko nije jedinica lokalne samouprave.
Što se tiče odredaba Zakona o poreskom postupku i poreskoj administraciji, gde ću zajedno to komentarisati i sa odredbama Zakona o izmenama i dopunama carinskog zakona, dobro je što se konačno jedan postupak rešava na pravilan način, gde se po žalbama na rešenja prvostepenog organa ne odlučuje od istog organa, već se odlučuje od faktički organa koji bi trebao da bude nezavistan, a to je u konkretnom slučaju Ministarstvo finansija.
Međutim, mi u poslaničkoj grupi SPS imamo jedan stav koji nemojte doživljavati kao kritičan, ali je u svakom slučaju pragmatičan, a to je da ne smatramo da će se ostvariti apsolutna nezavisnost ako se drugostepeni postupak, odnosno postupak odlučivanja po žalbi prenese na Ministarstvo. Pa, Ministarstvo finansija je deo poreskog sistema. Ministarstvo finansija je, na kraju krajeva, krov onoga što podrazumeva poreski sistem, jer poreska uprava je pod patronatom Ministarstva finansija.
Ne možemo onda govoriti o tome da je apsolutno nezavistan organ, organ koji odlučuje po žalbi. Nije. Funkcionalno nije, ali želimo da verujemo da će biti. Zašto? Zbog toga što su oni koji su odlučivali do sada u drugom stepenu, nažalost odlučivali onako kako to ni u kom slučaju nije u duhu načela pravičnosti, niti u duhu načela zadovoljenja pravde i pravne sigurnosti za stranke u poreskom postupku, pa i u postupku koji se odnosi na carinski postupak, gde se shodno primenjuju odredbe Zakona o opštem upravnom postupku. Zašto? Zato što se na prvostepeno rešenje odlučivalo tako što je drugostepeni organ bio centar poreske uprave, a ne Ministarstvo finansija.
Sada treba očekivati da će se to u svakom slučaju promeniti i mi želimo da verujemo da će se to zaista i promeniti.
Ono što je za svaku pohvalu i ono što treba da se izdigne na pijedestal jeste s jedne strane doprinos pravosuđa u rešavanju jednog problema, a s druge strane ogroman napor i odluka Vlade Republike Srbije da se jedan problem reši. To je problem duga Privrednog društva „Hip-Petrohemija“ iz Pančeva prema AD NIS. Ovde imamo jednu klasičnu vrstu subrogacije ili zakonske subrogacije gde država preuzima dug koji ima Petrohemija prema NIS i shodno odredbama zakona o kome mi raspravljamo taj dug izmiruje.
Zašto sam rekao ogroman doprinos pravosuđa? Iz jednostavnog razloga što je upravo deo sistema i to elitnog sistema pravosuđa, privrednog pravosuđa, uspelo da Petrohemiju vrati u život. Zarad istine i pravilnog obaveštenja građana iz ovog doma i kako bi otišla pravilna poruka prema građanima, treba reći sledeće, ta ista Petrohemija je pre dve godine trebalo da ide u stečaj. Ta ista Petrohemija je pre dve godine bila pred UPPR ili pred unapred pripremljenim planom reorganizacije. Ta ista Petrohemija je mogla da ostane sada na nekom bukvalno privrednom groblju, sahranjena. Nije, a nije iz razloga što je upravo u sistemu pravosuđa i od strane prvostepenog suda i od Privrednog apelacionog suda doneta odluka da se to preduzeće sačuva.
Vlada Republike Srbije je tu odluku prihvatila kao nešto što je u domenu pravne sigurnosti i nastavila postupak dalje, a taj postupak jeste oživljavanje Petrohemije, preuzimanje dugova, vraćanje tih dugova prema poveriocu, ovde je poverilac NIS i mogućnost da Petrohemija konačno stane na zdrave noge isključivo iz razloga što već sada iskazuje profit. Zato, ne samo od poslaničke grupe SPS već i od celog ovog doma ova odluka i ovaj zakon treba da uživa podršku.
Na kraju, pošto će moj uvaženi kolega Karić da prokomentariše nešto što je jako značajno, jako dobro, to je ono što se vezuje za koridore, odnosno našu putnu infrastrukturu koja je već u velikoj meri dala rezultat. Deo autoputa od Preljina do LJiga je značajno skratio vreme putovanja iz gradova zapadne Srbije, odnosno Zlatiborskog okruga prema Beogradu. Uvereni smo da će ovom odlukom Vlade Republike Srbije i zakona koji ćemo sigurno usvojiti i nova deonica od Surčina do Obrenovca zaživeti i ugledati svetlost dana i dobiti pozitivan epilog.

Član 104. sa pravom da odgovorim na pitanja gde sam prozvan. Iako postoje dodirne tačke u nekim diskusijama, moram da ukažem na neke činjenice koje su očigledno pogrešno protumačene zbog čega je reakcija po Poslovniku ovde primerena.
Pre svega, da bi otišla poruka prema građanima onakva kakva treba da bude, istinita, ovde nije problem procenitelja kada se govori o svemu onome što se vezuje za stečaj, i to nije bila moja tema razgovora i diskusije. Ovde je problem kako izvršiti adekvatnu procenu kada se radi o imovini privrednih subjekata koja se prodaje.
Imali smo privatizacije od 2001. godine, od 2002. i 2003. godine koje su faktički stvorile posledicu u kojoj danas živimo. Kakva je privreda? Da li su tada procene imovine preduzeća bile kakve treba da budu? Nisu. Da li su se tada preduzeća kupovala za jedan dinar? Jesu. Na koji način smo otuđivali imovinu? Šta se desilo sa „Magnohromom“ u Kraljevu? Da li su tada indijski vlasnici uzeli firmu, očerupali, isisali sve što je iz nje mogu da isisaju i otišli? Ko je vršio procenu tog kapitala? Na koji način?
Prema tome, ono što je bitno, bitno je koncentrisati priču isključivo na ono što se vezuje za samu procenu. Procena pod stečajem. Moramo menjati Zakon o stečaju. Zakon o stečaju, dok se ne promeni procena, će ostati takav kakav jeste.
Što se tiče „Petrohemije“, nemojmo ulaziti u politizaciju. „Petrohemija“ je od 2000. i neke godine do danas, današnjeg dana bila prepuštena sama sebi. Tek sada joj se posvećuje pažnja. Tek se sada sudskim odlukama vraća u život. Tek sada kada se vraća u život…

Izvinjavam se. Samo da završim rečenicu. (Isključen mikrofon.)