Dame i gospodo narodni poslanici, uvaženo predsedništvo, posle dugog vremena, tražeći reč povodom povrede Poslovnika, dođoh na red. Da sam nacionalna manjina, rekao bih da se vrši diskriminacija prema meni, ovako, mislim da je to diskriminacija prema poljoprivrednicima od strane predsednika.
Ove godine je besparica kod zemljoradnika naterala veliki broj zemljoradnika da idu u zamenu veštačkog đubriva i semena sa sojarama i uljarama koje prerađuju suncokret. Cena suncokreta je bila 175 evra tona; uzimano je 140 kg za 100 kg, tri petnaestice, i to je bilo negde normalno, i cena i kamata na veštačko đubrivo za sedam - osam meseci, koliko traje ciklus proizvodnje.
Šta se dogodilo u međuvremenu? Soja, koja je koštala 175 evra tona, menjana je za veštačko đubrivo od 130 kg. Suncokret je poskupeo na 400 evra za tonu, a soja na 350 evra za tonu. Tako je 100 kg, tri puta 15, umesto 2.400, koliko bi zemljoradnik platio sa kamatom uljarama i sojarama, platio 4.000, hiljadu i pet-šest stotina više za svaki kilogram pšenice.
Pored naših očiju dogodila se pljačka velikih razmera. Pored toga što pljačkaju zemljoradnike, koji su zbog besparice stavili potpis na takav ugovor, pljačkaju i građane Srbije. Cena ulja, margarina i svih proizvoda koji se dobijaju od soje i suncokreta poskupela je, zahvaljujući tome što se tona suncokreta plaća 400 evra, a tona sojine sačme 350 evra.
Međutim, uljare i sojare su jako malo otkupile po toj ceni, u zamenu su dobile po prošlogodišnjoj ceni, plus još 1.500 na 100 kg pšenice, tako da u isti mah pljačkaju i zemljoradnike i građane Srbije, a mi ovde raspravljamo o manje važnim stvarima i to ne spominjemo.
Hvala vam.

Gospodine Maraš, ostavite vi policiju neka radi svoj posao kao u svakoj zemlji što radi i ostavite Vojislava Koštunicu, jer da nije Vojislava Koštunice ne bi bilo LDP-a. Nikad vaš predsednik ne bi završio fakultet da 5. oktobra nije pobedila opozicija na čelu sa Vojislavom Koštunicom, niko Miloševića ne bi skinuo, bez obzira što se svi busate u prsa da ste nešto u ovoj Srbiji. Hvala.

Dame i gospodo, gospodine Krasiću, 5. oktobra nije bio puč, bila je izborna pobeda koju vlastodršci nisu poštovali, pa je narod pritisnuo da se to poštuje. Nije Vojislav Koštunica dao da položi Čeda Jovanović, nego je činjenica da je posle 5. oktobra, a ja ne znam kako.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, nisam stručnjak za finansije, pa ne znam da li da podržim ovaj amandman ili da tražim da Ministarstvo i Vlada iznađu neki modus. Po izveštaju Hidrometeorološkog zavoda, 29.000 hektara je pretrpelo štetu od grada. Daj bože da to bude zadnja šteta u ovoj godini, pa se može iznaći, i to je od pet do 100% šteta. To nisu toliko velika sredstva koja se ne bi mogla isplatiti.
Sledeće, bili smo prošle godine, Odbor za poljoprivredu, na Blizanskom visu kod Ljiga, tu je hidrometeorološki radar koji upozorava kada će doći grad, kakvi su oblaci i kako na njih reagovati. Rekli su nam otprilike ovako, kada bi se pet evra po hektaru uplaćivalo u Fond za protivgradnu zaštitu, da bi mogli 70% sa sigurnošću da štite od grada. To je već dosta. Međutim, u ovoj godini Francuska je proslavila 50 godina bez grada. To su tako mala sredstva, pet evra po hektaru; kada jednu trešnju ili dve voćke u bašti nekome uništi grad to košta kao protivgradna zaštita na deset hektara zemlje.
Još nešto moram da kažem, ovih dana žetva je u punom jeku, a mlinari i pekarska industrija pokušavaju da varaju zemljoradnike i da otkupljuju po niskoj ceni, tvrdeći da je niska cena brašna i da oni nikako ne mogu da se uklope da plate više od devet ili deset dinara.
Ja ću samo da podsetim poslanike na nešto, a verovatno to mnogi znaju, 2003. godine bio je nizak rod pšenice zbog suše. Od septembra 2003. do jula 2004. godine pšenica je bila 14 dinara kilogram. Dakle, 14 dinara je bila u to vreme, a to je 200 evra po toni pšenice, i nijedna pekara nije zatvorena, nijedan mlin nije prekinuo da melje, svi su radili, a prodavali su hleb i peciva po istoj ceni koja je sada.
Sramota je da za četiri kilograma kifle pekar može da kupi 100 kilograma pšenice, od koje mlinovi koji melju, dosta nepošteno, dobiju 60 kilograma brašna. Gospodo, tu treba nešto preduzeti i ograničiti marže i zarade koje na grbači seljaka zarađuju oni koji jako malo ulažu i rizikuju, a zarađuju puno. Pre rata, dakle, 1941. godine, u ovoj zemlji su mlinovi mleli sa 12% i posle su im oduzimali i govorili da su varali narod, a posle toga se mlelo za 50%, pošteno. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo, prvi sam, možda, koji će prekršiti Poslovnik. Nije po Poslovniku. Imam jedno važno saopštenje iz moje opštine.
U subotu sam bio na jednom sastanku u mesnoj zajednici Gardinovci. «Restrej» je kupio PIK "Titel".

Dobio je saglasnost od Pokrajine da vrši ispitivanje na oranici druge i treće klase, što je zakonom zabranjeno, sem ako nije opšti interes eksploatacija peska.
Brzo sam izračunao da, na tih 100 hektara, pet metara je debljina peska, to košta 2,5 milijardi i da će tu posle biti neka deponija, koja će smetati nekolicini okolnih sela, što sigurno nije opšti interes, ali bojim se da, kada je veliki novac u pitanju, i lični interes može da postane opšti interes. Zato apelujem da se to spreči pre nego što se počne na tome nešto raditi.
Bili smo ja i gospođa Ivana Zečević, isto poslanik iz Srpske radikalne stranke. Iz Skupštine nije bilo nikog, verovatno su dali na to zeleno svetlo.
Još nešto ima u opštini Titel čega u retko kojoj opštini ima. Ima nešto više od 1000 hektara državne zemlje za koju je Zakonom o poljoprivrednom zemljištu određeno da se prodaje po 100 hektara, pa i zemljoradnicima i onom ko je kupi. Niko uopšte nije raspisao licitaciju i tu zemlju ne prodaje, tako da će «Restrej» 1000 hektara sejati besplatno jednu godinu. To je vrednost od 150.000 evra, ako 30% ostaje od Skupštine opštine, to je 45 miliona. Za jednu malu i bednu opštinu kakva je opština Titel 45 miliona evra su velika stvar.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mnogi zloupotrebe ovu govornicu za mnogo manje važnih stvari od poljoprivrede i od pšenice, pa ću i ja ovog trenutka da je zloupotrebim. Molim vas, nemojte mi baš računati vreme jer možda za tri minuta neću uspeti da ispričam sve.

Bolna je priča žetva pšenice i cena pšenice i ta je priča mnogo starijeg datuma nego 2006. Recimo, nešto što me je kao zemljoradnika i čoveka godinama nerviralo, imali smo "Praznik mimoze" kada su mažoretkinje dolazile obučene u uniformu i defilovale ulicama gradova Srbije, a "Dani žetve" nisu slavljeni, a čak i molitva Očenaš spominje "hleb naš nasušni". Zemljoradnik u Srbiji, bilo je poznato nekada, kada padne parče hleba na zemlju podigne ga, očisti, prekrsti se, poljubi i pojede.

Došlo se do toga da mnogi lažni sveci u situaciji u kojoj je sada zemlja mašu lekovitim travama i nude razna rešenja, između ostalih je to pokrajinska vlada na čelu sa Bojanom Pajtićem koji je ovde mahao avionskim kartama Nede Arnerić i vikao da je došla taksijem da glasa, a ona je glasala iz Bodruma.

Ukrali su glasove i nisu zato odgovarali. Čovek koji bi trebalo da bude u zatvoru na čelu je pokrajinske skupštine.

I oni kažu – treba država iz budžeta da odvoji 5.000 po hektaru da plati zemljoradnicima. Zemljoradnik sam, moji sinovi i ja imamo 50 ha zemlje.

Odgovaralo bi mi kada bih dobio 5.000 po hektaru. Međutim, znam i drugu stranu medalje, da bi tih 5.000 trebalo uzeti opet od svih građana Srbije porezom, a nekom dodeliti. Mislim da ovi lažni sveci štite trgovački, pekarski i mlinarski lobi koji enormno zarađuje na pšenici, a seljacima u ceni uzimaju dušu.

Od oktobra 2003. do jula 2004. godine, pošto je bio slab rod pšenice, pšenica je na tržištu imala cenu od 14 do 15 dinara. Vekna hleba je bila kao i sada 25,00 dinara.

Ne da niko nije zatvorio mlin ni pekaru već su građeni novi mlinovi i otvarane nove pekare. Apelujem na zemljoradnike da nikom ne daju pšenicu po 12,00 dinara. Ko nema skladišta, Vlada Republike Srbije i Ministarstvo poljoprivrede plaća skladištenje 750 po toni. Razumem, i poznajući seljačku dušu da je to prvi dinar koji zemljoradnici treba da dobiju u ovoj godini, ali ipak razmislite gospodo zemljoradnici, šta bi se desilo da je grad potukao pšenicu. Sačekajte samo mesec dana i cena pšenice mora biti veća od 12,00 dinara.

Još nešto bih poručio i mlinskoj i pekarskoj industriji i trgovačkom lobiju. Mnogo štošta je u ovoj zemlji uništeno i dovedeno do prosjačkog štapa.

Nemojte sa enormno velikim zaradama pokušati da uništite ono što je još uvek ostao jedini i važan resurs – poljoprivredu. Shvatite, neka zarađujete na mlinu i u pekari malo manje, ali sačuvajte i tog zemljoradnika, jer to je izvor sa koga crpite zaradu. Hvala vam.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, mislim da se oko ovog amandmana vodi bespotrebna rasprava. Poznajem dobro dušu zemljoradnika pošto sam se i sam od detinjstva bavio poljoprivredom, i danas se bavim, a i oba sina su mi zemljoradnici.
Uvek postoji kod zemljoradnika jedna neverica prema svemu što je novo u društvu. Isto tako je bilo prema registraciji poljoprivrednika, a taj ko se bojao da se registruje još će se više bojati da li će ga nasankati sa organskom proizvodnjom koja, da se razumemo, u zakonu i meni do kraja nije jasna, jer otprilike nije regulisano šta dalje, ko će otkupljivati, da li naše domaće tržište tu hranu može platiti ili ne može, jer građani finansijski slabo stoje, znači nije u celini organizovano da to počne sutra.
Iskoristio bih priliku, kad se već priča o registraciji, da kažem da su Vlada i Ministarstvo poljoprivrede zaista propustili puno što masovno nije u televizijskim emisijama, u štampi, na kućnu adresu zemljoradnika poslala svakom koje su to pogodnosti. Nisu velike, ali ipak jesu.
Prvo, potrebno bi bilo da sva poljoprivredna domaćinstva budu registrovana pošto se do marta meseca određuje šta će biti posejano na njivama. Tako u svakom slučaju država ima predstavu koliko je ko useva posejao, da li će za nekim poljoprivrednim proizvodom biti manjka pa će morati razmišljati o uvozu, da li će nekog proizvoda biti mnogo pa će razmišljati i o izvozu, a i stari zemljoradnici koji se na bave poljoprivredom imaju neke prednosti ako registruju domaćinstvo.
Kad daju zemlju u zakup dobijaju 50 evra po hektaru, a ako daju zemljoradniku mlađem od 40 godina ili ako je njiva do njive, dobijaju 100 evra, dobijaju 100 litara goriva, nije mnogo 16 dinara, ali ipak je to 1.600 dinara po svakom hektaru. A mogu kao nekomercijalna gazdinstva ako su deset godina penziono osigurani i imaju više od 55 godina i ne nameravaju dalje da se bave poljoprivredom, da dobiju isto po hektaru 100 evra, tako da ima i nekih pogodnosti, a onoga čega se zemljoradnici plaše, ne treba da se plaše. Onog momenta, ako bude oporezovan onaj koji je registrovan, neće moći ni onaj drugi ostati neregistrovan, moraće da se registruje. Hvala.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo potpredsednice, gospodo iz Ministarstva, Milorad Krstin je podneo dobar amandman. Međutim, stvar nije upućena na pravu adresu. Milion i 700 hiljada hektara u Vojvodini oporezovano je i zadnje dve godine celokupan porez je skinut, a pretprošle godine je uvećan za 400 posto vodni doprinos i Uprava za vode Vojvodine treba da rešava pitanje kanala, uređenja obala, čišćenja kanala i svega toga, to ne može da radi Ministarstvo poljoprivrede.
Kad su svi malo zloupotrebili govornicu i ja ću da je zloupotrebim nekoliko minuta, oprostićete mi. Rečeno je ovde – malo je posejano pšenice, biće gladi. Neće biti gladi i upravo je to dobro što je posejano malo, malo je rodilo, to malo će naterati pekarsku i mlinarsku industriju da mora da plati. Dobro je što Ministarstvo poljoprivrede izdvaja sredstva za skladištenje, a ja ću slobodno poručiti svim zemljoradnicima – nemojte prodati ni kilogram pšenice, svi uskladištite pšenicu; znam da vam trebaju pare, pošto sam i ja zemljoradnik, ali razmislite šta bi bilo da je pšenicu potukao grad. U tom slučaju ćete naterati mlinare i pekare da pšenicu odmah plate 12 dinara, a do kraja godine ona mora biti 15.
Ništa to nije zbog čega treba građani Srbije da se uplaše. Od oktobra 2003. do jula 2004. godine pšenica je na tržištu Srbije bila između 14 i 15 dinara, hleb je bio, kao i sada, 25. Niko nije zatvorio pekaru, niko nije zatvorio mlin, čak su građeni novi mlinovi i otvarane nove pekare. Jednom se zemljoradnici moraju dogovarati kad seju, kad prodaju, da nateraju sve druge koji na određen način žive na njihovoj grbači, a najmanje treba uputiti Ministarstvu.
Pošto je ovo ozbiljna tema, zakon o poljoprivrednom zemljištu, kao član DSS-a molim vas da se vratimo na temu, a biće momenata kada su pitanja za Vladu, biće momenata kada ćemo moći između sebe da upućujemo žalbe. Hvala.

Tu je samo jedna mala razlika u odnosu na amandman na član 28. koji je prihvatila Vlada od Odbora za poljoprivredu, jer ja sam u amandmanu podneo da je zabranjena ispaša na poljoprivrednom zemljištu, sem na sopstvenom posedu i na ugovorenom, pa pošto oko tog ugovorenog nije moglo da se nađe rešenje, povlačim ovaj amandman.

U članu 48. je pisalo – u dobrovoljnoj komasaciji oslobođeno je plaćanja administrativne takse, i ja sam u amandmanu dodao – i poreza na promet apsolutnih prava. Međutim, to je utvrđeno u Zakonu o porezu na prenos apsolutnih prava, pa nema potrebe u dva zakona. Povlačim i ovaj amandman.

Gospodine potpredsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo potpredsedniče Vlade, gospodo iz Ministarstva, ne bih da polemišem ideološki oko ovog pitanja, hteo bih da kažem nešto domaćinski. Ostavljeno je lokalnoj samoupravi da odredi u PIK Bečej i PK Beograd da li će na tender staviti po 50 i 100 hektara pa prodavati, da kupi ko hoće, ili će davati u zakup, opet prodavati za novac, celokupnu tablu koju će kupiti kombinat. I da se prihvati ovaj amandman, rešava se za godinu, dve ili tri. Vratimo da ti kombinati postoje 50 godina. Renta po hektaru da je 100 evra, to je 5.000 evra. U celoj Srbiji, kada bi se uzeo prosek, 5.000 evra ne košta hektar prosečno.
Znači, svakom je, za tih 50 godina, kombinatu poklonjena zemlja, od koje nije uspevao čak ni da pokriva normalne troškove, mnogi su poslovali sa gubitkom. Dobro, bilo je tu i čuvanja socijalnog mira, viška radnika i nekih obaveza koje im je nametala država, koje privatnom sektoru poljoprivrede nije mogla.
Kada pričamo o glasačkoj kutiji, i tu dolazimo u situaciju da razmišljamo, 1119 veleposednika ukupno je imalo 84.000 hektara; kada se bude vršila restitucija, povraćaj jednostavnije, bolje ljudi razumeju, tu će biti isto pet, šest hiljada, a možda i više, koji će dobiti, to je oduzeto dedi, sinovima, unucima, praunucima.
Kada svi dobiju po neki deo i tu je značajan deo birača. Recimo, uzećemo Kombinat Bečej; ima na 14.000 hektara 2.800 zaposlenih radnika; kada se podeli zemlja sa radnicima nema pet hektara po jednom zaposlenom. Jedan hektar u poljoprivredi ne može da donese ni 500 evra čistih para; oni su opet osuđeni, i da im ostane zemlja džabe, da proizvode gubitke, jer moraju se i oni prestrojiti u tome.
Proizvodili su semensku robu, imaju zalivni sistem, zatvoren krug proizvodnje, klanicu, sojaru, preradu, tu je moralo da bude i prihoda. No, međutim, kako rekoh, ostalo je lokalnoj samoupravi da to odredi.
Na drugoj strani, kada bi se prihvatio ovaj amandman, svako ko je kupio društvenu zemlju, "MK komerc", Mišković, "Agroživ", Marković, po istom sistemu bi imao prava. Zašto bi ti takozvani tajkuni, da ne kažem lopovi, imali veća prava od zemljoradnika u tom naseljenom mestu u kojem je ta zemlja? Pitam se zaista zašto. Teško je kada vladaš između dva koga ćeš povrediti, da ne povrediš nikoga, ali ne mislim da je neko puno povređen.

Gospodine predsedniče, povređen je član 103. Poslovnika – poslanik treba da govori o onome što je na dnevnom redu. Ne bih da polemišem i da raspravljam, ja bih, gospodo, da vas zamolim da se držimo dnevnog reda, da raspravljamo o onim stvarima koje su na dnevnom redu. To građani Srbije od nas očekuju. Ako je neko izvršio državni udar i povredio Ustav, tu je Ustavni sud, pa neka Ustavni sud to kaže. Nemojte vi presuđivati pre Ustavnog suda.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, gospođo ministarka, uvaženi članovi Ministarstva, puno je pričano o ovom zakonu i pokušaću u kratkim crtama da iznesem nešto što je možda ovde na određen način preskočeno.
Šteta je što ovaj zakon nije usvojen 1993-1994. godine, mnoge stvari bi u poljoprivredi izgledale drugačije.
U prvom članu ovog zakona ima jedan dobar stav koji kaže da poljoprivredno zemljište u Srbiji ne mogu kupovati strana ni pravna ni fizička lica. Da je donet ranije, nešto što je prodato, ne bi bilo prodato.
Dao sam na Predlog ovog zakona nekoliko amandmana, od kojih je dosta usvojeno; neke koji su bili odbijeni usaglasili smo na Odboru za poljoprivredu, pa su to amandmani Odbora za poljoprivredu.
Mislim da niko nije spomenuo u članu 16. da je zabranjena upotreba folije koja nije biološki razgradiva. To je, složićete se, na poljoprivrednom zemljištu dosta veliki problem.
Pruža se folija, niko je ne skuplja, a zna se da i za jednu običnu najlon kesu treba 10 godina da se razgradi, onda zapinje o poljoprivredne mašine, sejalice, kombajne i pravi probleme, čak pravi problem i u vodosnabdevanju, jer se omota oko neke biljke i nema dovoljno vode.
Prihvaćen je amandman na član 28. Bila je zabrana nomadske ispaše. Međutim, nomadske ispaše odavno na poljima u Srbiji nema, nomadi su odavno izigrali taj zakon, kupe jedno parče zemlje, prijave da stanuju i hiljade ovaca teraju u obradivom poljoprivrednom zemljištu od prve do pete klase, a pašnjaci na kojima treba da se napasaju zvrje prazni, nema ni čobana, ni čobanica, ni ovaca.
U članu 48. regulisano je dobrovoljno grupisanje poljoprivrednog zemljišta, pošto se bavim poljoprivredom to je nešto što pozdravljam na određen način, oslobođeno je plaćanja administrativne takse i poreza na prenos apsolutnih prava.
To je nešto što će vremenom biti pogodniji oblik od komasacije. Jer, neka budućnost Srbije biće da će se smanjiti broj poljoprivrednih gazdinstava, da će se uvećavati farme.
U svakom slučaju, komasacija, ako se sprovodi u jednoj opštini i u jednom naseljenom mestu, puno košta.
Ako se svakih par godina budu smanjivala gazdinstva, a ukrupnjavali posedi, trebalo bi svakih nekoliko godina da se vrši komasacija, a komasacija je jedan veliki, skup posao, i za državu i za građane, jer u trećoj godini, kad dolazi nadela... Prve godine se utvrđuje vlasništvo, druge godine se dogovara ko će gde dobiti i treće godine se uvodi u posed; ne može niko da uvodi u posed dok njive ne budu čiste, a tu negde već bude kraj novembra, tako da ne može da se izvrši ni priprema za setvu useva koji treba da se seju u proleće, niti jesenji usevi mogu da se zaseju na vreme. Ovako će dva-tri zemljoradnika uspeti međusobno da spoje njive, ko do koga ima, i da za to ne plate nikakve takse ni poreze.
U članu 63. i 64, oko koga se ovde najviše sporilo i čini mi se retko ko ga je objašnjavao do kraja, svako se nekako trudio da pokaže ono što ide njemu u prilog, kaže – pravo prvenstva kupovine ima onaj koji ima sisteme za navodnjavanje, višegodišnje zasade i onda se prekine. A dalje kaže – i fizičko lice, zemljoradnik i na kraju onaj ko ponudi najvišu cenu, što je na određen način normalno; pa, nek digne ruku neko od vas ko bi nešto svoje prodao nekom ispod cene zato što ima lepe plave oči i zato što se ovako ili onako nosi ili pripada ovoj ili onoj političkoj grupaciji. Hajde da se uozbiljimo bar oko toga.
Još nešto. I kombinati su tu u pravu prvenstva. Ako se na jednoj strani priča da su to idealne celine od 10, 15 hiljada hektara, koje imaju zaokružen sistem proizvodnje, i proizvodnju, i preradu, i proizvodnju semenskog materijala i klanice, onda oni treba lakše da daju 100 evra po hektaru, nego jedan zemljoradnik koji je, složićemo se, dosta godina bio na malom posedu i na vetrometini, nije bio miljenik društva, kako su to bili kombinati.
Na kraju, složio bih se sa činjenicom da dva kombinata u Srbiji koja su zaista nešto bolja od ostalih, ali još uvek ne idealni, dobiju to pravo koje je neko tražio u jednom amandmanu. U tom slučaju pravo preče kupovine imali bi svi tajkuni koji su u dosadašnjoj privatizaciji kupili društveno zemljište, a onda bi državno dobili na korišćenje.
Državnog zemljišta ima 270-300 hiljada hektara, to je 30 miliona evra, preneto u dinare to je dve milijarde 600 miliona. Moraju građani Srbije da znaju koji je to red veličina. Dva miliona hektara otprilike je u Srbiji obuhvaćeno registracijom poljoprivrednih domaćinstava, na ta dva miliona hektara zemljoradnici dobijaju 100 litara dizel goriva po hektaru, 16 dinara jevtinije od cene. Za tu namenu je iz budžeta odvojeno svega 300 miliona. Koji je onda red veličina dve milijarde i 600 miliona. Koliko bi se moglo pomoći ovima?
Nemojte liti krokodilske suze, teško se živi u poljoprivredi, teško se živi u svim sferama ovog društva i za to je najmanje kriva ova vlada. Mnogo tog je nasleđeno iz dosta davnih vremena.
Ako su 60 godina u nemilosti društva na vetrometini ti domaćini ipak opstali, uspeli da sačuvaju veru, običaje, kumstvo, prijateljstvo, da ostanu domaćini i da unaprede imovinu, uspeće oni i dalje, a ovi tajkuni koji su lako došli do novca, biće to jednog dana po onoj narodnoj – voda dala, voda i odnela. Mali deo zemlje u Srbiji drže oni, veliki deo još uvek je u rukama tih domaćina koji su tvrdokorni, koji se odriču mnogo čega, ali žele da sačuvaju onu imovinu koja im je ostala od predaka.
Još ima nešto. Neće kombinati propasti, niko im ništa neće uzeti, ako se i oni prestroje. Recimo, 3000 zaposlenih na 14.000 hektara ne može da opstane. To je 4,5 hektara po zaposlenom, jedan hektar donosi 1000 evra čistog prihoda, ne mogu da plate obaveze.
Zamoljen sam od jednog zemljoradnika, neću mu spominjati ime, u godinama je. Pokazao mi je juče jedno rešenje sreskog odbora u Žablju za povećanje fonda opštenarodne imovine iz 1953. godine. Čika je domaćin, imao je 34-35 jutara, kad mu je ostalo 10 hektara, polovina mu je uzeta, molio je naslov tog odbora da mu ostavi one parcele koje su grupisane, a da razbacane parcele da u fond opštenarodne imovine. Odgovorili su mu da parcele koje su ukrupnjene trebaju zadruzi seljačkoj, radnoj, kako je bilo u to vreme, a njemu će ostati razbacane parcele, a zaključak je – protiv ovoga nema prava žalbe i mislimo da smo učinili i jednoj i drugoj strani. Presudite koliko su ovom čiki učinili.
Puno je ovde pitano šta će biti sa institutima. Ostaće semenske kuće koje proizvode seme, jer proizvode dobro seme. Nešto što je kod njih bilo loše, to je bio ljudski faktor, zahvaljujući tome što nije bilo konkurencije.
Samo jedan podatak: 7% semena suncokreta koje se seje u Evropi potiče iz Instituta u Novom Sadu. Zamislite kada bi svaki sedmi auto u Evropi bio iz "Zastave", gde bi nam bio kraj. Opstaće ti instituti, malo će više raditi, malo će više voditi računa. Ono seme koje ne bude imalo određenu klijavost, radije će ga baciti nego prodati, da moraju da plate štetu, jer je već Zakonom o sadnom materijalu uveden određen red.
Na pijacama semenski krompir bez etikete ne može da se prodaje. Onaj koji se kupi sa etiketom, naše proizvodnje, iz Guče, bude dobar, isti kao iz Holandije.
Mogao bi da bude još mnogo jeftiniji kada bi se i oni malo prilagodili, da malo manje zarađuju, a konkurencija sveta i otvoreno tržište ne smeta nama, kada bismo se ponašali patriotski, kao svi građani u normalnim zemljama sveta. Ko vas puškom tera da to kupujete? Kupujte novosadsko i iz Zemun Polja.
Ne treba se plašiti da će, ako se usitne velike parcele, biti propast sveta. Niko ni u Evropi nema velike parcele.
Najveće parcele su u Evropi: Republika Češka 79,9 ha prosečno, Velika Britanija 57,4 ha, SAD 179,5 ha, Italija ima 6,7 ha i Poljska ima 6,6, pa žive, proizvode i prilično su poljoprivredna velesila. Hvala.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, Vlada Vojislava Koštunice ne baca prašinu u oči, kako reče prethodni govornik, nego ovim zakonom želi da ispravi istorijsku nepravdu staru više od 60 godina. Crkve su na pošten način došle do imovine, poklonima, zadužbinama i legatima, 60 godina su preživele sa sitnim sredstvima na jednoj vetrometini, posebno SPC, koja je bila više izložena komunističkoj vetrometini od svih drugih crkava.
Vaš predlog davanja na trajno korišćenje, nisam pravnik, ali sam domaćin, bojim se da smatrate crkvu nedostojnom da upravlja imovinom da bi imala tutora. Imovina, gospodo, treba da ima titulara. Malo dete od tri-četiri godine zna koja je njegova igračka, drži je i čuva. Svako svoju imovinu najbolje čuva. Ne treba dizati galamu da nema uslova da se vrati.
Ne znam koliko šuma i pašnjaka pripada crkvama, ali pošto sam zemljoradnik znam tačno da je ukupno 34.000 hektara poljoprivrednog zemljišta oduzeto svim crkvama i verskim zajednicama i oko 6.000 hektara oteto na Kosovu i Metohiji. Ovog trenutka u državnoj svojini ima više od 300.000 hektara obradivog zemljišta. Tako, bez po muke, mogu da se vrate šume, oranice i pašnjaci. Zgrade će se platiti i crkva, kao i verske zajednice, biće namireni. Hvala.