Zahvaljujem, gospodine predsedniče. Dame i gospodo kolege, imao sam zadovoljstvo danas da se naslušam govora o materiji u koju se ja slabo razumem. Pitate se, zašto sam se onda javio? Zato što sam mislio da danas raspravljamo o rebalansu budžeta. Međutim, iz velikog broja izlaganja se videlo da neko kaže šta o tome misli, šta iza toga stoji, da bi to, na kraju, rezultiralo i jednim veoma indikativnim govorom, govorom šefa poslaničke grupe. On je nagovestio da ministar iz stranke iz koje dolazi želi da predstavi ovaj rebalans budžeta kao evropski i kao jedan model ponašanja, a da iza toga, maltene, kako bi rekli moji susedi - levi bek na desno krilo, ide u opoziciju itd.
Ovde sam čuo dobar deo govora gospodina Todorovića, koga veoma cenim i kao poznavaoca ekonomskih nauka, iz koga je provejavalo njegovo opredeljenje, reklo bi se, opredeljenje pravog socijaliste, koji hoće da taj budžet i rebalans budžeta budu socijalni, sa čime se i ja slažem kao penzioner, ali se ne slažem kao pripadnik političke stranke koja ima drugačiji, pomalo konzervativni pogled na to kako treba sredstvima raspolagati.
Da kažem zašto sam se ja javio, javio sam se iz tri razloga. Prvi razlog je što prvi put nailazim na, kako kažu pravnici, institut - nacionalni investicioni program. Sve vreme se govorilo ovde o tome a manje o rebalansu budžeta.
Meni se dopao taj naziv i dopao mi se način na koji se misli, kao i sredstva koja će se slivati u taj fond, čime će taj nacionalni investicioni projekat moći da ostvari neke svoje zahteve. To su sledeća sredstva: prvo, budžetski suficit, koji je najviše naplatio. Ja o tome neću da govorim. Drugo su privatizacioni prihodi, ali za mene je najinteresantniji ovaj četvrti deo, a to su predpristupni fondovi Evropskoj uniji.
Gospodo, ako smatram da ovo nije loš naziv, ja mogu da ga opravdam. Prvo, on želi da izjednači pojedine delove Republike i ovde se navodi da negde oko 80 opština ima svega 70 odsto investicija po glavi stanovnika u odnosu na prosek Republike. Znači, to bi bio jedan nacionalni pokušaj da se to izjednači.
Drugo je namera da se za ove predpristupne fondove angažuju nacionalni ljudski resursi koji su u stanju da naprave te projekte. Svi su govorili o tome da li te projekte treba da napravi lokalna samouprava, ili to treba da pravi Vlada.
Ja mislim da u pravljenju ovih projekata treba da učestvuju nacionalni resursi iz svih oblasti. Ne bih mogao da govorim o tome ako je reč o putnoj privredi, ali bih mogao da govorim ako je reč o zdravstvu ili obrazovanju, kao bivši profesor univerziteta.
Još nešto, ovde je gospodin ministar pomenuo tzv. irski model. Čitajući skoro štampu, jedan izvanredan članak, primetio sam da su Irci imali 40 do 60 odsto nacionalnog bruto dohotka Engleza, a da su onda investicijama u obrazovanju, govorim sa mog aspekta, i, zanimljivo, malopre je to kolega pomenuo, povećanom populacijom Iraca uspeli da to povećaju. Kako je to moglo da utiče na njihovo povećanje, ne znam, najverovatnije sa obrazovanjem, sa predškolskim ustanovama. Star sam da drugačije razmišljam, a nisam ni u mogućnosti da nekim ekonomskim merama pomognem.
To je jedan od modela. Mi sad ovde zagovaramo jedan model izgradnje puteva itd. Irci su počeli visokom tehnologijom. Ali, da se vratim našim problemima. Mene zanima kolike su to investicije u zdravstvu i kolike su investicije iz tog nacionalnog programa u školstvu. Ovim što je dato u ovom materijalu mogu biti relativno zadovoljan, jer 29,70 i nešto procenata tih sredstava odlazi u zdravstvo. Ne bi se moglo reći, kao što piše i u materijalu, da su to investicije koje donose neki dohodak, jer zdravstvo to ne donosi, sem što donosi zdravlje, pogotovo što smo mi stara zemlja po populaciji.
Međutim, ovde je predviđeno nešto drugo, i ovo govorim da bih odgovorio ljudima koji se bune, a koji su u lokalnoj samoupravi. Pokušava Vlada da hitno osposobi veliki broj ruiniranih i devastiranih domova zdravlja, da ih, na neki pristojan način, uljuđene, preda lokalnoj samoupravi. Zato su potrebne velike investicije i mislim da je taj pokušaj Vlade i Ministarstva sasvim u redu.
Druga stvar je da relativno mali deo, kako je rečeno, mala količina novca odlazi u investicije za školstvo, za prosvetu, svega 3,4 odsto itd. To se, uglavnom, prema mojim analizama, odnosi na studentski standard, što je dobro, ali nema sredstava koja bi pomogla osavremenjavanju nastave na univerzitetima, učenju samih studenata itd, čime bi se pomoglo da se taj dohodak vrlo brzo vrati, što i jeste cilj. Sve u svemu, ta dva elementa su, ipak, za mene prihvatljiva i mislim da bi, ako ih Vlada bude sprovela na način da ne bude ovih sumnji koje se ovde javljaju, oni dali rezultate.
Tu bi trebalo da ih svi podržimo, jer i u lokalnoj samoupravi, kada se govori o zdravstvu i o školstvu, ima malo politike. Zdravlje i obrazovanje ne mogu da imaju nikakve političke primese, jer smo ideološke prošli u vreme komunizma. Sad takvih ideoloških primesa ne verujem da možemo da dobijemo.
Treći razlog zbog kojeg sam se javio ovde, to je što se u budžetu uvek daje saglasnost i na Zavod za zdravstvenu zaštitu Srbije. Šta se tu dešava? Tu imam puno primedaba. Ministar je rekao da je za pola godine naplaćeno oko 67 odsto sredstava od poreza. Što se tiče doprinosa za zdravstveno osiguranje, oni idu na 47 i 42 odsto. Zašto je to tako?
Ovde se kaže - prihodi zdravstvenog osiguranja bili bi značajniji da je u potpunosti obezbeđena finansijska poreska disciplina i da nije prisutna evazija, ne razumem šta je evazija, kod uplate doprinosa prilikom isplate primanja zaposlenih. Šta to znači? Da neko ne radi svoj posao? Šta se onda predlaže? Predlaže se stroga kontrola potrošnje lekova.
Da ne bih dalje dužio, čime to rezultira? Rezultira da se meni lekari i medicinske sestre žale da im Zavod nezakonito uvaljuje svakodnevne poslove kontrole oko toga gde je šta potrošeno, kako je potrošeno, ono što narod naziva papirologijom, a da za osnovni svoj zadatak koji treba da rade, a to je da se posvete bolesnom čoveku, nemaju vremena. Mislim da bi o tome morali da povedu računa.
Smatram da je ovakav pristup, ako bude iskren, raspodeli ovih sredstava apsolutno prihvatljiv sa aspekta DSS i mi ćemo za to glasati.
Zahvaljujem.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, član 2. zakona je sažet i dovoljno jasan. "Niko ne sme biti podvrgnut prinudi, niti sme biti prisiljen da se izjasni o svojoj veroispovesti i verskim ubeđenjima". Predloženi amandman pokušava da taj član izmeni na jedan način koji ne stoji.
Citiraću deo tog amandmana. "Zabranjeno je postavljati pitanja kojima se traži izjašnjavanje građana o veroispovesti". Šta to znači? Znači da nikome ne smem da postavim pitanje koje je veroispovesti, a moram da vas podsetim, lekar sam i često ime kazuje veroispovest.
Međutim, pojedini pripadnici određene zajednice ne obolevaju od nekih bolesti i vi ih morate pitati koje je veroispovesti da biste mogli da odredite u dijagnostičkom postupku. Po ovome kako predlažete, ne smem o tome da govorim ništa.
Prema tome, član je sasvim dovoljan ovako kako je predložen i svako drugo proširenje tog zakona dovelo bi do velikih zabuna. Druga stvar koju bih hteo da pomenem, kad god nema dovoljno argumenata tu je story about human rights - priča o ljudskim pravima. Ostavimo se tih problema i pokušajmo da rešimo u našoj zemlji zakone na koje imamo prava.

Dame i gospodo narodni poslanici, povređeni su članovi Poslovnika 100. i 104. Član 100. je povređen na način da je koleginica iznela stav da to ne razumem. To je vređanje poslanika. Član 104. da se ne govori o temi o kojoj treba da se govori.
Ovde se različito mišljenje o istom problemu, različito shvatanje suštine tog problema, koristi da bi se iznosili sasvim drugi pogledi i mišljenja, i mi onda nećemo imati kraja ovoj diskusiji.
Zato vas molim da, gospodine predsedniče, upozoravate svakog od poslanika da govori samo o temi i o onome što je na dnevnom redu.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, malopre podnosioci amandmana su rekli da nisam razumeo, a onda da ministar nije razumeo, pobunio sam se, a sada priznajem da ne razumem i mislim da je to najvažnije.
Šta ne razumem? U ovom amandmanu se uvodi novi pojam - kolektivne verske slobode. To u zakonu nigde ne piše. Ako je verska sloboda osnovno ljudsko pravo i osećaj svakog čoveka, ne razumem otkud sada novi pojam da uživaju iste kolektivne verske slobode. Mogu damo da pretpostavim da se htelo, iako se ovde dosta ljudi pobunilo protiv toga mišljenja Venecijanske komisije, da se pronađe nekakav modus, da se ugradi ovo što Venecijanska komisija kaže: "Trebalo bi da bude moguće da čak i neregistrovane verske grupe budu pravna lica pre takve diskrecione registracije."
Molim vas, bez obzira čije mišljenje uzimamo, po mom mišljenju ovaj amandman uopšte ne stoji, jer u suštini menja zakon u potpunosti i uvodi jedan potpuno novi pojam. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, mislim da ovaj amandman ne treba prihvatiti, jer u članu 11. stav 1. stoji isto ovo o čemu se ovde govori, s tim što je ovde bila druga teza.
Hteo sam nešto da kažem, nije tu gospodin Krasić, on je ovde u svom govoru o jednom amandmanu govorio o delovanju Opus dei-a. Na neki način okrivljujući DSS da je i ministar dozvolio to delovanje, govoreći o tome koliki su budžeti i kako on deluje. Podsetio bih ga da je tvorac Opus dei-a Nikita Remizijanski. Kada sam, govoreći u načelu o ovom zakonu, rekao da Srbija baštini dve kulture, vizantijsku, što podrazumeva duh, gospodstvenost i suptilnost, Nikita Remizijanski je delovao negde gde sam rođen, desetak kilometara odatle.
U Remizijaniji, koja je bila prestonica istočne Mezije, on je jedan od najvećih teoretičara toga doba i njega podjednako baštine i pravoslavni i katolici. Međutim, ono što se desilo, a to je da smo mi malo njega proučavali i mislim da njegovo učenje više naginje pravoslavnoj veri.
Druga stvar, baštinjenje toga naučnika, teoretičara crkve, Nikite Remizijanskog, govori o tome da mi Srbi baštinimo i celu kulturu, tako da vam mogu reći, to Krasiću, on treba da zna, jer je moj zemljak, veliki broj toponima u okolini Niša, geografskih toponima, nema slovensko ime nego ima još uvek rimske toponime.
Prema tome, drugo je delovanje verskih sekti, drugo je delovanje organizovanih crkava, a treće je ono što je suština hrišćanstva i što je baština i srpskog naroda i drugih naroda. Hvala vam.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine predsedniče, ovaj amandman svakako treba odbiti, jer član koji govori je sasvim jasno definisao kada sveštenik može biti pozvan da svedoči o činjenicama i okolnostima koje je saznao prilikom ispovesti.
Međutim, mene je podstaklo da neku reč kažem ovo što je gospodin Bralić rekao. Ovde se uglavnom govori o pravu na svedočenje i o sudskom postupku, jer veoma često u zanimanjima, kao što je sveštenik i lekar, morate da se uzdržite od svedočenja i kada to od vas ne traže.
Uzmimo jednu pretpostavku koja se desila u mom životu, a 42 godine kako sam lekar, da je jedna mlada žena izvršila pokušaj samoubistva. U ispovesti ili intervjuu je rekla da to čini zbog toga što dete koje ima sa suprugom nije njegovo.
Ostajete u dilemi da li ćete vi o tome svedočiti, reći drugome i šta ćete onda uraditi. Da li ćete naneti moralnu štetu njoj ili moralnu štetu suprugu. To je jedna dilema koja mora da se uzme u obzir kada se definišu pojedini članovi ovog zakona. Što reče gospodin Bralić, uzeli ovako ili onako, uvek ćemo biti u dilemi da li smo u pravu ili smo pogrešili.
Nešto drugo bih hteo kratko da kažem. Ovde je pomenuto to da se jedna organizacija naziva jednim imenom koje u stvari predstavlja naziv za kanonske propise o bogosluženju u hrišćanstvu. To što je ta organizacija onakva kako je opisana, ne znači da mi o njoj treba da drugačije mislimo, jer je tim imenom nazvano i bombardovanje Jugoslavije kao Milosrdni anđeo.
Moja intenca u govoru pre podne je bila da suštinski objasnim naziv onoga o čemu je govorio uvaženi poslanik iz Radikalne stranke.

Dame i gospodo narodni poslanici, koleginice i kolege, gospodine predsedniče, gospodine ministre, imam malu tremu, evo me posle dve godine ponovo za ovom govornicom, a tretiran kao poslednji regrut.

Ono što sam hteo da kažem, to je sledeće: evo jednog veoma važnog zakona. Ovde su izrečena mišljenja da je to jedan populistički zakon. Međutim, kažem da je veoma važan. Zašto?
Kada govorimo o drugim zakonima koji uređuju ekonomsku i političku sferu Srbije, mi se odmah pozivamo na geopolitički i geostrateški položaj Srbije, na koridore itd, a ovde se govori o duhovnoj sferi, a niko ne govori o tome da je Srbija na obodu dveju civilizacija: jedne vizantijske, koja podrazumeva duh, gospodstvo i suptilnost; druge, rimokatoličke, koja podrazumeva organizaciju i strogu hijerarhiju.
Taj narod koji je živeo na ovim prostorima, iako ne pripada po savremenim istorijskim uzusima antičkim narodima, odmah po dobijanju autokefalnosti svoje crkve, izgradio je hramove koji su sada svetska kulturna baština. Taj narod u svojoj demokratskoj državi sada želi da uredi jedan oblik života, a to je oblik savesti i oblik verskih odnosa, na jedan demokratski način. To je njegovo autohtono i puno pravo, jer, kako reče ministar, bogatstvo u samobitnosti je odlika Evrope, a Srbija je već to.
Neki koji su ovde govorili i napadali ovaj zakon, a uglavnom se napada deo koji govori o bogosluženju i deo koji govori o školstvu, imam utisak da neke stvari ne razumeju. Kažu, ne mora biti tačno, da su Srbi dobili svoju krsnu slavu iz inata. Zašto? Zato što nisu hteli da se odreknu svog kućnog boga kada su primali hrišćanstvo, nego su tog svog kućnog boga hteli da zadrže, a da je kasnije to crkva kanonizirala.
Crkva kaže da je naša krsna slava nastala za svaku familiju u vreme primanja hrišćanstva. To nije bitno. Bitno je ono što je svojstveno srpskom narodu, iako sveti Nikolaj kaže da on nije mnogo obožen, da, imajući svoju krsnu slavu, hram se prenosi u domove. Zato zagovornici koji kažu da crkva ne može u institucije, izgleda da neke stvari ne razumeju.
Čudno je ovde da se napada sa različitih pozicija ovaj zakon. Neki kažu da je nedovoljno strog i ima sitno rešeto da propusti ono što se zovu sekte, a drugi kažu da je suviše liberalan. Elem, po mom mišljenju, ovaj zakon je sasvim po meri savremenom življenju Srbije, njenim intencijama da uđe u evropske integracije.
Da ne bih dužio, mislim da za ovaj zakon, u svakom slučaju, treba glasati, a da je on dovoljno izanaliziran da vam ne bih uzimao više vremena.

Koleginice i kolege, gospođo Čomić, nema predstavnika Vlade, nema prenosa i možda je bolje da ovde napravimo jedan mini-seminar, zavisno od naših afiniteta i obrazovanja, o pojedinim zakonima.
Hteo sam da kažem nešto sa aspekta mog obrazovanja o zakonu koji je naslovljen kao Predlog zakona o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Čuli ste od mojih kolega iz Demokratske stranke Srbije da smatraju da je ovaj zakon potreban. Smatram da je potreban, kao i oni, ali ne sa obrazloženjem koje je dala Vlada, a to je - imajući u vidu da je poslednjih godina u Republici Srbiji sve prisutnije ispoljavanje nasilničkog i nedoličnog ponašanja gledalaca na sportskim priredbama, a posebno na fudbalskim i košarkaškim utakmicama, društvena opasnost ovakvih oblika ponašanja vezana za njegove razmere stvara potrebu za ovakvim zakonom. Ono što je vrhunac - to predstavlja osnovni preduslov da se spreči dalja eskalacija nasilničkog i nedoličnog ponašanja.
Želim da kažem da ovo nije razlog i da ćemo sve više imati situaciju da ćemo imati manji broj gledalaca na našim sportskim priredbama, a sve više tzv. nasilničkog ponašanja. Ono što u samom zakonu meni smeta to je ovaj drugi razlog, Evropsku konvenciju ne uzimam u obzir, a to je da je sem nasilničkog ponašanja definisano i kao nedolično ponašanje. Pretpostavljam da je to prevedeno, međutim, definisati nedolično ponašanje u zakonu je veoma teško.
Nažalost, vi sami znate, kolege, da i u našem Poslovniku nismo mogli da definišemo šta je to nedolično ponašanje. Šta je to nedolično ponašanje na fudbalskoj, a šta na vaterpolo utakmici? Ja ću postaviti pitanje da li je dolično ponašanje kada ministar inostranih poslova skoči u odelu u bazen? Da li je to nedolično ponašanje ili je to na neki način ono što je lepo? Prema tome, teško je to definisati.
Ono o čemu želim da govorim i na čemu insistiram to je da ovaj zakon, po mom mišljenju, ne želi da disciplinuje sve gledaoce. Naprotiv, u poslu kojim sam se bavio postoje mentalno-higijenske mere, a i zakon je jedna mentalno-higijenska mera za određene populacione grupe, a to su grupe prema uzrastu, znači adolescenti, generativno doba i starije životno doba. Hteli mi ili ne, ovaj zakon se odnosi na onu ciljnu grupu koju nazivamo adolescentima.
Međutim, ne možemo jednim zakonom sprečiti ponašanje koje smo nazvali nedoličnim. U ponašanju čoveka imamo tri faktora: faktor čovek, faktor spoljna sredina i faktor sredstvo u onom trenutku u kojem je on konzumirao. Čovek je onakav kakav je karakterološki određen, a spoljna sredina podrazumeva vaspitanje, ukupnu i društvenu organizaciju, ustrojstvo, školu, mogućnost da zadovolji svoje osnovne životne potrebe, a u uslovima kada mu u adolescenciji sledi identifikacija sa roditeljima (da ne bi bio neki esej iz psihijatrije), sa sportskim idolom, a on nije u mogućnosti da to uradi, onda će on na izvesnu provokaciju u grupi, kada se javlja fenomenologija, kako mi to zovemo čopora, pokušati da zadovolji svoje porive ne prepoznavajući to sada i ovde.
Šta sam hteo time da kažem? Ne može se zakonom to sprečiti i zadatak je svih nas, i Vlade u prvom redu da pokuša da izvesne ekonomsko-sociološke potrebe tih mladih ljudi zadovolji, na način da izvesne vrednosti koje postoje, a to su porodične, tradicionalne, nacionalne, koje nisu u međuvremenu zamenjene nekim drugim vrednostima, podstakne, kako do ovog nasilničkog ponašanja ne bi došlo. To je ono što sam hteo da kažem.
Drugo, smatram da se samom represijom, na način gde će se odlučivati od strane policije ko je taj ko je potencijalni izazivač nereda na sportskim priredbama, neće mnogo postići.
Da završim, da ne govorim dugo, zadatak je svih nas da pokušamo da te mlade ljude usmerimo na način koji je primeren situaciji u kojoj živimo, da ponovim još jednom, tradicijama koje postoje, porodičnom, nacionalnom miljeu, a zakon treba da bude samo jedno od sredstava koje će moći u tome da nam pomogne. U tom smislu ovaj zakon je potreban i uz izvesne amandmanske korekcije, koje su predložile moje kolege, mi ćemo ga prihvatiti. Hvala lepo.

Poštovane koleginice i kolege, gospođo Čomić, ovaj amandman se odnosi i na član 3. (kolega Adžić je o tome govorio). Međutim, u obrazloženju odbijanja ovog člana kaže se ovako - "pravo na novčanu naknadu za pomoć i negu drugog lica, prema članu 245. Predloga zakona, zadržava se u sistemu penzijskog i invalidskog osiguranja, dok se ovo pravo ne uredi drugim propisima za osiguranike".
Pominje se čak u sistemu boračke i socijalne zaštite. Tu smo imali polemiku sa gospođom ministarkom na poslaničkom klubu i ovde. Očigledno, u nečemu se ne razumemo. Pošto se ne razumemo, da razjasnim na konkretnom primeru - zašto mi zahtevamo da ovo pravo bude zadržano?
Naime, iz moje dugogodišnje prakse ću vam navesti primer mog kolege, koji je univerzitetski profesor. On je bio oduzet i zahtevao je neophodnu tuđu negu i pomoć. Vi ga ne možete svrstati u kategoriju socijalnih slučajeva ili po Zakonu o socijalnom staranju, jer ima ženu koja je advokat, ima decu lekare. On je to pravo stekao uplaćivanjem preko Zakona o penzionom i invalidskom osiguranju i to pravo mora da zadrži.
S obzirom na moje zanimanje, smatram da je tu vrlo važan i psihološki efekat. Ako sutra zatražite to pravo npr. preko službe socijalne pomoći ili socijalnog osiguranja u opštini, oni će reći - pa taj ima decu na položaju, pa taj ima kuću.
Suština je u tome da to pravo mora da se definiše ovim zakonom o penzijskom i invalidskom osiguranju. To je suština oko koje mi stalno polemišemo ovde i dogovaramo se. Hvala lepo.

Gospođo Čomić, koleginice i kolege, za mene i gospodina Adžića ovo je ključni amandman da se odlučimo oko toga da li ćemo glasati za zakon. Zašto?
U Predlogu zakona invalidnost se definiše kao potpuni gubitak radne sposobnosti. Ovakvom formulacijom isključuje se mogućnost da u toku osiguranja kod zaposlenog nastane delimičan gubitak radne sposobnosti, smanjenje na osnovu koga može ostvariti bilo kakvo pravo iz obaveznog penzijskog i invalidskog osiguranja.
Kolega Adžić je obrazložio da ovo zadire u ustavna prava. Kao lekar neću govoriti o tome, nego o nečem drugom i pokušaću da to primerom potkrepim.
Prvo, kako definisati invalidnost - ne ostvalja se mogućnost onima iz lekarske komisije da tu invalidsnost definišu. Da li je definisati kao gubitak ukupnih radnih kapaciteta ili definisati u odnosu na posao koji taj osiguranik radi?
U starom Zakonu su dati parametri oko toga šta je odgovarajući a šta je neodgovarajući posao. Da bi ovo bilo jasno, gospođo ministar, navešću vam primer. U svojoj dugogodišnjoj lekarskoj praksi, skoro sam imao slučaj da je čovek izgubio moć govora, a profesor je. On zna čak i da piše. To je jedan stručni termin kod nas u neurologiji. Kako ćete sada tog čoveka definisati - da li gubi ukupnu radnu sposobnost ili je to gubljenje delimične radne sposobnosti?
Drugo, da bi nevolja bila još veća, u Zakonu o zapošljavanju stoji da se nezaposlenom posle devet meseci može ponuditi bilo kakav posao i on se briše sa spiska nezaposlenih. Prema tome, obrazloženje ovde dato da ovaj amandman treba odbiti ne stoji.
Apelujem na kolege da ovaj amandman podrže. Apelujem na vas da se naš amandman uvrsti u Predlog zakona. Hvala.

Gospođo predsedavajuća, iako po Poslovniku nemam prava, ipak moram nešto da primetim. Ovde nas ima tako malo i to uglavnom iz opozicije. Ministarka je bila toliko kooperativna, pa je održala sastanke po klubovima. Ako je ovo rad Skupštine, mogli smo da održimo sednice po klubovima.
(Glasovi iz sale: Pozovi tvoje kolege, sram te bilo. Samo četvorica iz DSS-a.)
Podneo sam amandman na član 78, sa predlogom da se taj član izbriše. Koji su razlozi? U načelnoj raspravi o ovom zakonu pomenuo sam obrazloženje Vlade, gde se govori o načinu obračunavanja penzija. Rečeno je da se uzima celokupni radni staž i da je to pravično. Slažem se s tim.
Međutim, pored toga što se uzima ukupni radni staž, ovde se sada i ograničava pravo da se iz tog ukupnog radnog staža izračuna koeficijent, pa se ograničava da taj koeficijent ne može biti više od četiri. Zašto, iz kojeg razloga, to stvarno ne razumem.
Rekao sam u načelnoj raspravi da je to na neki način uskraćivanje prava budućih penzionera. U sledećem amandmanu, koji ću takođe obrazložiti, usklađivanjem penzija na način kako je predviđeno, uskraćuju se prava zatečenih penzionera. Prema tome, smatram da ovaj član treba brisati, ako se već zalažemo za načelo pravičnosti.

Dame i gospodo, gospođo predsedavajuća, govorio je veliki broj vrsnih poznavalaca ovog problema, a moja malenkost će se zadržati na nekim stvarima, to je mislim važno podvući.
Prvo, zakon o penziono-invalidskom osiguranju je jedan od najvažnijih zakona o kome smo ovde raspravljali. Uobičajeno je putem medija i ovde da kolege iz pozicije i Vlada kažu, kada govorimo o tome kako rade zakonodavna i izvršna vlast - to ne interesuje narod, nego ono od čega živi; evo zakona o onome od čega narod živi, ne vidim da ima prisutnih predstavnika Vlade, a ni mi se nismo mnogo udubili u ovaj problem.
Da vidimo šta ovaj predlog nudi i šta tretira? Kako jedna populacija u Srbiji koja je završila svoj radni vek ili je tokom njega hendikepirana, zapala u invalidnost, može da živi i da se izdržava od onoga što ćemo, uključiv i način, propisati da izdvaja u Fond za penziono i invalidsko osiguranje. Ta populacija u Srbiji 90% živi od tih primanja, što nazivamo starosna penzija, invalidska penzija, a niko od nas ne živi od nekakvog konta u banci (jer su banke propale) ili od nekakve rente.
Šta možemo reći o ovom zakonu u načelu?
Postavlja se pitanje zašto je predložen u vreme vanrednog stanja i zašto je jedina tačka dnevnog reda? U odgovoru se kaže da je ekonomska situacija u zemlji takva da sa ovakvim pravima iz penziono-invalidskog osiguranja nema privrednog rasta i sve se to ilustruje demografskim karakteristikama; vrlo površno u pojedinim segmentima, jer prosečni vek našeg stanovništva ne raste nego pada.
Drugo, odnos broja zaposlenih i penzionera je takav da je teško finansirati fondove penzijsko-invalidskog osiguranja.
Treće, olako su se dobijala prava iz penziono-invalidskog osiguranja, čak se išlo sa velikim stopama korupcije u dobijanju invalidske penzije. Šta radi Vlada? U ovako teškim okolnostima, umesto da utiče na proces da se fondovi pune, predlaže kresanje prava penziono-invalidskog osiguranja, i to smanjuje broj prava i nominalni iznos tih prava.
Pri utvrđivanju nominalnog iznosa pledira se da je on pravičniji jer se prelazi na celokupni radni vek. S druge strane odbija se amandman, podneo sam ga zajedno s gospodinom Adžićem, da se ne ograniči nivo maksimalne penzije, iako se tokom celog radnog veka propisuje da čovek mora da izvaja onoliko koliko smo mu mi zakonom propisali. To je drugo.
Kako sam ovde čuo, to je uzeto iz nemačkog ili iz hrvatskog penziono-invalidskog osiguranja. Podsetio bih se one narodne, "noga lička, a cipela bečka", pa nam je nešto malo tesno. Nećemo moći da se pokrijemo sa takvim fondovima.
A, da vidimo sada koji su koncepcijski principi za ovakav predlog zakona? Ovo Ministarstvo jedino je do sada, i hvala ministarki, priznalo, na strani dva obazloženje sledeće: "Reforme postojećeg PIO sistema u Srbiji su neophodne iz demografskih, ekonomskih, ali i usled nedostatka koncepta". Ministarstvo priznaje da nema koncept. Hoće da kaže, nije ga bilo, a ni mi ga nemamo.
Koji je vladin koncept? On se zasniva na tzv. tekućem finansiranju Fonda PIO. Jedan kolega iz jedne druge stranke, Liberalne, rekao je da se njegova stranka zalaže da se ne finansira samo iz tekućeg priliva sredstava, nego da se taj fond kapitalizuje, da se na neki način ulažu sredstva, ali iako je to po programu njegove stranke, zbog saradnje sa Vladom, oni će odustati od tog programskog stava.
Ovde ne vidim drugačiji način, a jedan je da se napravi diskontinuitet sa prethodnim fondom - o tome smo razgovarali sa gospođom ministrom i šteta što ona nije ovde - da se započne sa novim načinom finansiranja, onako kako se ovde predlaže. Kako se objašnjava ovakav način finansiranja fonda, a to je iz tekućih priliva. Objašnjava se na vrlo čudan način, a to je da ako bi se kapitalizovao fond i ulagao, može se desiti, tako u obrazloženju piše, da bi se usled hiperinflacije ili ratnog stanja obezvredio taj fond i onda bi stari i nemoćni ljudi ostali bez svojih para.
Ovo me podseća na to da izvršna vlast izgleda pledira da jedino ona zna kako će raspolagati društvenim ili narodnim parama. Elem, šta sam hteo da kažem na kraju, ili pak da potcrtam. Najvažnije u ovom zakonu, sem što se smanjuje broj prava pri čemu se ulazi u ustavnu materiju, smanjuje se nominalni iznos i zadire u stečena prava. Novim načinom izračunavanja penzija uzimanjem celokupnog radnog veka smanjuje se iznos penzija za nove osiguranike.
Usklađivanjem penzija, kako reče jedan kolega, uzima se u obzir tromesečno ili četvoromesečno usklađivanje sa porastom troškova života, gde porast troškova života nije jasno definisan. Kolege, moram da vas podsetim, troškovi života, iako za to postoje odgovorne institucije u državi, nije lako definisati, jer kod penzionera u troškove života ulazi najveći iznos dat za lekove.
Na kraju, penzijski sistem je usko povezan sa privrednim sistemom i to dvostruko. Deluje pozitivno ili negativno. DSS nije stranka socijalne provenijencije. Prema tome, ona ne ide na socijalnu komponentu ovog. Ona pledira da se boljim privrednim rastom popune fondovi, a o čemu je govorila gospođa ministar, da zakon o PIO nema socijalnu komponentu.
Ona je govorila o tome kako će se tretirati invalidnost, a da invalidnost nije definisana u ovom zakonu. Zatim, govorila je o izmenama prava na tuđu negu i pomoć, gde ga je tretirala kao socijalnu komponentu, a to nije socijalna komponenta. Šta je Vlada uradila? Vlada je pokušala samo da restrikcijom prava "zakrpi", da tako kažem, fondove i da sačeka, da se eventualno biološkim putem smanji broj penzionera, a o tom potom, videćemo šta će se desiti.
Još nešto, žao mi je, gospođa ministar je među najšarmantnijim ministrima u Vladi, ali ovaj zakon je užasno loše napisan. Loše je napisan i stilski, pročitajte član 189, jer 12 redova je jedna rečenica, ko to da razume. U mojoj struci se kaže da je loše determinisan misaoni cilj. Hvala lepo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, dva su ili nekoliko razloga da govorim o zakonu o duvanu, s obzirom na moje zanimanje.
Prvi razlog - ovih dana je Ministarstvo zdravlja otpočelo veliku akciju protiv pušenja. Doduše i ranije je bilo nekih akcija ministarstva, pa se sve brzo završi na tome.
Drugi razlog - poslanik sam iz Niša. Mislim da je to dovoljan razlog da o tome treba da progovorim.
Treći razlog - čuo sam to ovde, ali ću parafrazirati Bećkovića - reče mi jedan čovek da onaj ko kontroliše tržište duvana i nafte, taj i vlada svetom, a izgleda i državom".
Kao lekar sam sigurno protiv pušenja. Na kraju krajeva, dokazano je da su preko 42 sastojka u duvanu kancerogena, a da ne govorim o toksičkim. Sve mi se danas čini da smo mi govorili ovde o nekom zakonu o švercu, ne o zakonu o duvanu.
Gospođo, ovde mi se dobacuje. Ako neko hoće, može posle da dođe na razgovor sa mnom.
Mislim da izvršna vlast ima mogućnosti da šverc spreči. Tu je policija, tu je carina i mi ne bi o tome trebalo da govorimo. Ovde je u pitanju akcizni proizvod koji donosi visoke dobiti i puni budžet. Neću o tome dugo da govorim.
Da je to tako, ima jedna kratka istorija i to sam ministru ispričao, pa ću i vama kratko ispričati. Još kralj Milan je svojom tzv. devetom adresom, a to je deveti član zakona, doneo odluku. Kada je na Berlinskom kongresu Srbija postala samostalna, dobila je obavezu da napravi prugu. Date su koncesije za prugu i duvan, i to stranim firmama. Ubrzo je to propalo, pa su se onda setili ljudi i vratili koncesije nazad, naročito za duvan, i ubrzo napraviše prugu. Da li od duvana, to ne znam.
Hoću da kažem da ovaj akcizni proizvod puni budžet i Vlada treba time da se bavi. Nije stvar u tome da sama Vlada puni budžet. Ona mora da vodi računa i da joj ljudi budu zaposleni.
E sada, ako smo čuli podatak da je skoro preko 600.000 ili 900.000 ljudi, a to sam čuo od stručnjaka u Nišu, vezano na neki način za proizvodnju duvana, za trgovinu duvanom, onda o tome moramo da povedemo računa. Neću se dugo zadržavati oko toga.
Reći ću prvo da ništa nije novo, ovde se govorilo o agenciji, ništa to nije novo. Agencija vam je kao Uprava za monopol, što je bilo u Kraljevini. To jeste, ali postoji jedna druga stvar; kada ste govorili o transparetnosti, što ne predložiste u članu 6. stav 4. umesto: "sedište agencije je u Beogradu", da stoji u Nišu ili Vranju? Tamo su duvandžije i tamo su proizvođači duvana.
Znači, postoji nekakva sumnja, a o tome neću da govorim. Ono što sam vam rekao danas, a na čemu će se ovde i zadržati, to je da ovaj zakon izgleda lepo upakovan, čak možda ima i mašnicu, ali nema razvoj, on ne daje mogućnost razvoja. O tome je govorio i gospodin Mamula, pa je rekao - nema zaštitnih cena za proizvođače duvana, nema ugovora o tome.
Reći ću ovde da u definiciji nekih pojmova ovde nema, da tako kažem, ideja da postoji npr. institut za duvan. Ima li negde u Srbiji institut za duvan, ako je to jedna važna sirovina u fiskalnom pogledu, da ne kažem i za nešto drugo - nema. U Nišu ima nešto malo započeto u fabrici. Ali, to podrazumeva i zapošljavanje visokostručno obrazovanih ljudi, od molekularnih biologa, tehnologa, ako hoćete i medicinara, da mi razvijemo svoja semena. Poznati smo po proizvodnji semena u drugim granama poljoprivrede (tu je i gospodin ministar, to nije moj resor).
Znači, tu nema u proceduralnom delu razvoja, a da vidimo sada ima li razvoja oko prerade. Sve mi se čini da se ovde ide za tim i bojim se da će se oko prodaje na neki način uništiti sopstvena proizvodnja i prerada duvana. Član 22. Zakona kaže ovako: "Pravo učešća na javnom tenderu ima i preduzeće, odnosno preduzetnik, koji podnese detaljan projekat i sa bankarskom garancijom...". Pa ko će bolji projekat da podnese nego "British american tobacco" ili "Filip Moris", oni će najbolje projekte dati.
Ali, postoje uslovi koje mora da ispuni, a to je da ima skladišni prostor, da ima laboratoriju. Međutim, u članu 15. stoji da on sve to može i da iznajmi. Šta to znači - on može napraviti projekat, dobiti garanciju banke, iznajmiti za godinu dana, uništiti vašu proizvodnju i izaći. Pa je li to razvoj - molim vas, to nije razvoj. Po mojoj proceni, to je tendencija da se nešto proda, i to već naručenom strateškom partneru.
Sve u svemu, ovaj zakon nema strategiju razvoja jedne tako važne grane koja puni budžet. Za mene nije važna, naprotiv, ali za državu jeste važna. Hvala.

Da li ste spremni da dobacujete? Niste. Gospodine predsedniče Vlade, dame i gospodo poslanici, dame i gospodo ministri, nema žurbe. Počeću prvo jednom opaskom, jer na taj način hoću i da se približim ovoj materiji koja mi nije bliska, a to je nešto što je u trećem javljanju rekao gospodin predsednik Vlade. To što je izjednačio nekakve stvari koje se ne mogu izjednačiti, a ne zato što je neko bolji, a drugi gori, ne smeta mi.
Smeta mi što je rekao ili sam tako zaključio, da je Vlada ta koja ima prava da raspoređuje, ne znam, za penzionere, za ovo, za ono, u smislu da nije parlament taj koji treba da o tome podrobnije odlučuje.
Smatram, gospodine predsedniče, da vi sa svojom ekipom morate da podastrete podatke o tome gde treba šta da se potroši, a da mi treba o tome da odlučujemo kako se troši i gde će se šta potrošiti, na osnovu argumenata.
To je premisa o kojoj ću sada govoriti. Prema tome, zakon o budžetu svake zemlje, da napravim mali uvod, pa i Srbije je jedan od najvažnijih zakona, jer treba da pruži projekciju daljih kretanja, bar za nekoliko godina. Drugo, u nekim zemljama, a vi to bolje znate od mene, ne samo da se gleda da li će se i koja sredstva gde rasporediti, nego kakav će biti efekat tih sredstava na različite delatnosti. Otuda je moja malenkost uzela da o budžetu raspravlja sa aspekta koje je moguće delovanje ovog budžeta ovako predviđenog na jednu oblast koja je nazvana javne službe. Gospodine ministre, to je oblast zdravstva, a za koje smatram i uvek sam govorio da je to oblast od posebnog društvenog interesa. Sam termin javne službe i nije važan. Nešto ću govoriti o tome kakav je uticaj tog budžeta na nauku.
Pa, da vidimo, neću se baviti ciframa. Baviću se uglavnom memorandumom koji je prateći deo ovog zakona o budžetu, i delom budžeta koji se odnosi na finansijski plan Republičkog zavoda za zdravstveno osiguranje. Odmah ću početi sa citatom na strani 62. pratećeg memoranduma: "Zdravstvena zaštita će se racionalizovati i učiniti rentabilnom". Sledi odmah rečenica: "Do kraja 2002. godine treba da bude izrađena studija o položaju domaćinstava i izvršena procena nivoa siromaštva, a do juna 2003. godine (to je već nešto predloženo) izrađena strategija za borbu protiv siromaštva". Da li, gospodine ministre, slučajno ili nije, tek sa siromaštvom ide i zdravstvo. To potpuno razumem. Pa, da vidimo jedan sledeći citat: "U 2002. godini masa plata u javnom sektoru odražavaće se u konstantnom odnosu prema bruto društvenom proizvodu, sa tendencijom da se posle reorganizacije javnih službi i njihovog oslobađanja od viškova radne snage povećaju". To je strana 69.
Pitam, kako Vlada to namerava da uradi i na koji način? Onako kako misli, to može da uradi, prvo, sredstvima kojima raspolaže, drugo strategijom koju ima i treće, može da uradi regulativom koju treba da sprovede u određenoj oblasti. A ovde govorim o oblasti zdravstva. Pa, da vidimo o strategiji ću kasnije.
Imamo li mi regulativu, a obraćam se sada gospodinu ministru u oblasti zdravstva? Da li smo mi koji zakon,a mi smo malo i razgovarali pre, a vi ste odskora ministar, koje zakone iz oblasti zdravstvene zaštite ste doneli? Mi smo skoro doneli samo kozmetičke promene Zakona o zdravstvenoj zaštiti i taj se posle nije mogao da uklopi sa Zakonom o radu, jer nismo definisali prekovremeni rad i dežurstvo. A gde nam je zakon o lekovima? Zakon o komorama? Čujem da se predviđaju već agencije koje će davati licence. Gde je zakon o zdravstvenom osiguranju itd. Verujem da je to sve u redu i da se sve to sprema.
Ne može se nikako to izvršiti, ta regulativa, bez jedne zakonske osnove. Pa, da idemo sada dalje. Sada ćemo malo na cifre. (Iz sale: Nemoj.) Ma, baš hoću. Želeo bih da analiziram ove cifre i to iz prihoda, odnosno rashoda koji se predviđaju u Fondu zdravstvenog osiguranja, gde se kaže sledeće.
Za ambulantno-polikliničke dispanzerske uloge 24 milijarde dinara i 23 milijarde za stacionarno lečenje. Reč je o 68 milijardi, gospodine predsedniče. Nije reč o budžetu. O budžetu je tu gospodin Đelić i svaka mu čast, prvi put je ove godine dao negde oko 1,5 milijardu za raseljena lica koja nisu obuhvaćena zdravstvenom zaštitom, ali da vidimo sada da li se iz ovih podataka može, gospodine ministre, nazreti strategija. Imate li podatke koliki je broj zaposlenih u zdravstvu? Vaš pomoćnik je na jednom Odboru za zdravlje rekao da nema. Ako bi ovde bilo raščlanjeno na to kolike su plate u zdravstvu, onda biste već dobili podatak o tome koliko je nemedicinskog osoblja. Po nekim pokazateljima to je oko 30% nemedicinskog osoblja, a onda se prema tome napravi strategija ili reforma zapošljavanja u zdravstvu.
Dalje, ako govorimo o stacionarnim ustanovama, ovde isto nije raščlanjeno. Govori se o potrošnji u stacionarnim ustanovama i to su rashodi. Ako nemamo gde je to potrošeno, onda ćete imati slučaj da imate u Srbiji oko 7 ili 8 hiljada postelja. Za šta? Za dermatovenerologiju, tako bar kažu, a da imate manjak postelja za kardiovaskularno oboljenje. U tom istom odseku imate i za hiruške intervencije. Po nekim pokazateljima koje imam, neke hiruške ustanove učestvuju sa svega 3% ukupnih hiruških intervencija u procentima. Pitam vas da li su nam potrebne? Gde je tu reforma? Gde je strategija? Da li nam trebaju takve ustanove? Kako ćete to uraditi? Koji su to kapaciteti? Koje ćete kapacitete revidirati?
Znači, to su stvari na koje sam hteo da ukažem i da ponovim, samo iz jasnih podataka. Nije nama poslanicima ovde zakeramo. Ne, iz podataka možemo da izvučemo zaključke i da vidimo da li ste spremni, da li je započeta reforma, ima li uopšte početka reformi, ima li uopšte namera za reformu ili nema i koja je strategija. Ako je jedna od strategija preventiva, onda da vidimo koji ćemo paket zdravstvene zaštite omogućiti ljudima sa ovakvim nivoom prihoda. Prema tome, sve u svemu, mi možemo brojke posmatrati ovako ili onako, ali iz tih brojki ne izlazi i ne možemo dokazati da su započete reforme u jednoj ovako važnoj oblasti i to što kažemo da imamo reforme, to ne možemo da prihvatimo. Moramo to i da dokažemo.
Sada bih se kratko osvrnuo, ako je tako u zdravstvu, čini mi se da je slično i u nauci. Nema gospodina Domazeta. Neke stvari nije objasnio, pa se na njih neću vraćati, ali mogu da kažem da posle formiranja nove vlade januara 2001. godine, i to gospodin predsednik zna, nastavljeno je privremeno finansiranje istraživačkih institucija, onih koje je osnovala Vlada Republike Srbije. To privremeno finansiranje je bilo na nivou projektnog finansiranja ili institucionalnog finansiranja. Ta projektna su praktično bila institucionalna, jer su projekti, skoro svi, prihvatani samo zato da bi ljudi imali da primaju plate.
Sada se nude sredstva, doduše sa povećanjem, sada je 0,3 nacionalnog bruto dohotka, a bilo je 0,26, ali još uvek se nema strategija kako će se finansirati naučni projekti. Nešto je govorio gospodin ministar. Mislim da bi to trebalo da se pokaže, jer naučni projekti se ne stvaraju za godinu dana. Naučni projekti moraju da se zaduže, predvide i investicije, kao što i investicije u zdravstvu moraju biti veće.
Mogu da vas pitam da li ćete završiti porodilište u Požarevcu, hoće li se barem započeti završetak Kliničkog centra u Nišu, u Beogradu itd. Sve to mora, kako bi rekao gospodin Đelić, da bude transparentno, da bismo mi mogli da vam damo zeleno svetlo, gospodine ministre tako će biti i Vlada će to uraditi, a onda ćemo u završnom računu reći da li to valja ili ne valja.
To važi i u nauci. Mora se način finansiranja nauke drugačije urediti i da ne bih dalje dužio, nemam primedbe na brojke i po mom mišljenju ne bi bilo dobro prelivati, kako reče gospodin premijer, sa ovog na onaj konto, ali ono za šta se zalažem i za šta ova vlada kaže da je reformska, mora da nam pokaže sa izrazom transparentno šta namerava, sa kojim projektima i koja su to sredstva, a ne samo ovako džumle, što kažu.