Dame i gospodo narodni poslanici, prvi put sam u ovom parlamentu u svojoj 63. godini i prvi put sam za ovom govornicom posle ovolikog vremena. Smatram se kompetentnim da o ovome mogu da govorim, jer, ako doživim dogodine ću imati 40 godina lekarskog staža. Zašto sam izašao? Izašao sam da vam kažem da ću podržati ovaj zakon i da vas pozovem da ga i vi podržite, bez mnogih diskusija koje bi ličile na one koje smo do sada vodili. Zašto? Ovde se ne radi o novom zakonu, jer ćemo mi sistemski zakon o zdravstvu dobiti, kako je i obećao gospodin minstar. Ovde se radi o dvema činjenicama: izmene stopa doprinosa su već predviđene zakonom o budžetu i o tome smo raspravljali danima.
Novina je u tome što su predviđeni mehanizmi da se doprinosi uplaćuju, a to je po mom mišljenju najvažnije. Zašto je najvažnije? Prvi razlog je naveden u obrazloženju ovog predloga, a on kaže da je dobar deo poslodavaca izbegavao uplaćivanje doprinosa za socijalno osiguranje i to se odražavalo i na penziono osiguranje, ali se to moglo odložiti. Međutim, kada se tiče zdravstvenog osiguranja korišćenje prava iz zdravstvenog osiguranja, je permanentni postupak koji podrazumeva obezbeđenje neophodnih sredstava na mesečnom nivou.
Nedostatak, gospodo, ovih sredstava odražavalo se na stanje zaposlenih u zdravstvu. Samo da vas podsetim da u ovom najtežem periodu, može se reći, naše istorije su uglavnom zdravstveni radnici i radili. Koliko su bili plaćeni, o tome nećemo da govorimo. Jedan lekar sa 100 maraka nije mogao da obezbedi osnovne egzistencionalne uslove za svoju porodicu, ali to nije najstrašnije. Reći će možda moje kolege koje me gledaju - kako to nije najstrašnije. Strašnije od toga je nešto drugo, ono, a ja ću vas podsetiti da stara indijska poslovica kaže - da lekar mora da ima srce lava, a ruku najnežnije žene. Mi smo to srce lava izgubili. Iz kojih razloga?
Postali smo zbog ovih nedostataka sredstava deo ceremonijala lapota. Oni znaju šta je to lapot, ali ja vam o tome neću govoriti. To predanje, tamo gde sam rođen, postoji. Kako to? Tako da ako vam dođe sin, pa ako mu saopštite da za dijagnostikovanje najobičnije promene na krvnim sudovima mozga, koje se da otkloniti, treba jadnik da uplati 50 ili 100 maraka, da skupi sam negde, a on kaže - doktore, ja ću majku da vodim kući, pa neka umre, a ta majka ima 15 godina manje od mene i vaših je godina. Lekari su postali deo toga ceremonijala lapota, što je strašnije od ovoga da oni loše žive.
Drugo što bih želeo da kažem, gospodo, zdravstvo je jedno od najvažnijih segmenata društvenog života i svaka država i društvo u svom odnosu prema bolesnom čoveku se prezentira. Neću dugo, a pošto je važan segment, zdravstvo je danas skupo kao vojska, kao armija.
Da ne bi doživljavali ovo, na kraju svog radnog veka, a moje kolege i moji studenti na početku svog radnog veka, pokušajmo da ovim sredstvima koja su obavezna i koja treba da pristignu, obezbedimo da se ovo ne događa. Nemojmo mnogo da raspravljamo jer ćemo se kasnije raspravljati kada dođu zakoni koje je gospodin ministar predvideo.
Još jednom vas pozivam da i vi glasate za ovaj predlog zakona iz navedenih razloga. Time završavam, uz molbu još za nešto: Gospodo, ovde je bilo teških i uvredljivih reči. Uzimam sebi slobodu da kažem jedan stih Desanke Maksimović: "Bio sam čobanin i znao belutke najlepše da nađem na dnu rečnog mira, zbog pruta zovinog da prođem sve pute, seljak sam pa umem i reči da probiram". Gospodo, probirajte reči.