Izašao sam da kažem da je ovaj amandman bespredmetan. Želim da kažem nešto drugo, u preformulisanom članu 141. stav 9. stoji - odluka o preuzimanju nastavnika, odnosno saradnika sa drugog univerziteta. Predložili smo da se član 89. briše, da ovoga ne bi bilo, gospodin ministar to nije prihvatio. Sada ćemo imati isti problem. Samo sam to hteo da kažem, inače je bespredmetno raspravljati o amandmanu kome je potpuno izmenjen tekst.

Šta da radim, ostajem pri amandmanu.

Gospođo predsedavajuća, dame i gospodo, gospodine ministre, mi smo podneli amandman na član 75, i to iz sledećih razloga. Naime, pre usvajanja ovog zakona barem onda 1992. godine, nisu bili predviđeni asistenti pripravnici. Sa željom da se stručni kadar zadrži na fakultetu, određeno je da se može i zvanje asistenta pripravnika, kao takvo, uvrstiti u zakon, s tim da to lice može biti izabrano ako na osnovnim studijama ima ocenu veću od osam.
Međutim, sledeći stav glasi: "Za asistenta može biti izabrano lice koje ima akademski naziv magistra nauka, odnosno magistra umetnosti i ima smisla za nastavni rad".
Mi predlažemo da se ovaj drugi stav promeni i da glasi: "Za asistenta može biti izabrano lice koje, pored uslova iz stava 1. ovog člana, ima akademski naziv magistra nauka, odnosno magistra umetnosti i ima smisla za nastavni rad".
Tu postoji jedan veliki problem kod nastave na medicinskim fakultetima, gde asistenti - pripravnici nakon završenih studija nisu u stanju da obavljaju vežbe ili jedan oblik nastave za one kliničke predmete za koje su specijalizovani, pa zato postoji ovaj treći stav. Njega neću da citiram, ali smatramo da je potrebno da se ovaj drugi stav izmeni zato što je do sada bio veliki broj slučajeva u praksi da lice, koje tokom školovanja nije imalo ocenu veću od osam, posle polugodišnje ili godišnje specijalizacije i magistrature bude kasnije asistent i nastavnik, bez mogućnosti da se njegov rad prati od samog početka, sa jednom pozitivnom bazom da je on odličan student.
Prema tome, smatram da ovaj amandman treba da se prihvati.

Dame i gospodo narodni poslanici, dugo smo čekali ovaj zakon, a koncentracija popušta. Izgleda kao da  nismo mnogo zainteresovani za ovo. Pri
likom rasprave u načelu govorio sam o nekim bitnim stvarima i nadao sam se da neću u pojedinostima govoriti. Međutim, ipak neke amandmane, koje sam podneo sa kolegama iz DSS, smatramo da treba prihvatiti.
Takav je amandman kojim predlažemo da se član 89. briše. Citiraću ga, a onda ću obrazložiti zašto treba da se briše. "Lice izabrano u zvanju nastavnika univerziteta može biti preuzeto u radni odnos na drugom fakultetu u istom zvanju u skladu sa zakonom kojim se uređuju radni odnosi". Ovo je u koliziji sa članom 81, gde se kaže da dekan donosi odluku o konkursu, da bi se lica za nastavnike birala i po konkursu.
Drugo, u malopređašnjoj raspravi izneta je dilema da li studenti imaju prava i na koji način će da ispolje pravo da određuju podobnost nastavnika za predavača; u ovom slučaju nije moguće da to pravo ispolje, pošto se nastavnik praktično, prevodi sa drugog fakulteta. U mom dugogodišnjem radu sam imao takve slučajeve da se, recimo, nastavnik sa jednog fakulteta, a sličnog obrazovanja kao mog, premesti nečijom voljom na drugi fakultet. Mislim da uspeh u nastavi nije bio dobar.
Prema tome, mi predlažemo da se ovaj član izbriše. Molio bih ministra da taj amandman prihvati.

  Poštovana predsednice, dame i gospodo, koleginice i kolege, gospodine ministre,         danas je na redu dugo očekivani Zakon o univerzitetu. Dugo je relativan pojam, jer nekada i godina dana je jako dug period koji može da nanese velike štete u jednoj delatnosti kakav je univerzitet, a koja je od bitnog značaja, po mom mišljenju,  za naciju.
Moram da kažem, možda će nekome to zvučati anahrono: za iskazivanje nacije u svoj njenoj sveobuhvatnosti, uključujući i državnost, neophodno je da ima parlament i univerzitet. Sve ostalo su činjenice koje iz toga proizilaze i sve ostalo su službe i službenici, i vlada, i lokalna samouprava, i policija, i školstvo, pa čak i zdravstvo. Zato bih počeo od konstatacije Asocijacije evropskih univerziteta (Europea Universitu Association) da su u mnogim evropskim zemljama nacionalni zakoni određivali i opravdavali misiju svojih institucija, pa i univerziteta. Univerziteti nisu morali sami da izgrađaju specifične misije. U dosadašnjoj praksi, ne računajući neke neposredne ili duže periode u našoj praksi, to je bilo i kod nas.
Da pogledamo razloge za donošenje ovog zakona. Ustavni osnov, kako je napisano, član 72. stav 1. tačka 6. Ustava Republike Srbije, kojim se utvrđuje da Republika uređuje i obezbeđuje sistem obrazovanja. To je prvi razlog. Međutim, dame i gospodo, obrazovanje danas u svetu može da sprovodi i neko drugi ili druge institucije (npr. Filips školuje za svoje potrebe). U svetu se formiraju sistemi za obrazovanje poput multinacinalnih kompanija, te smatram da nije daleko kada će se na našem prostoru pojaviti filijale Oksforda ili Harvarda, ako se steknu uslovi.
Drugi razlog je, kako je navedeno u obrazloženju, što je bilo neophodno staviti van snage Zakon iz 1998. godine, jer je njime bila eliminisana autonomija univerziteta i fakulteta i celokupno funkcionisanje stavljeno pod neposrednu kontrolu izvršne vlasti. Sa tim se slažem. Razlozi su ubedljivi, ali arhaični, nažalost. Pitanje je da li će autonomija univerziteta biti vraćena. I drugo je pitanje, gospodine ministre, da nije vreme da već idemo dalje od gole autonomije ili bar da tu autonomiju univerziteta instrumentalizujemo za neke dalje ciljeve.
Opet se vraćam zaključcima evropske asocijacije univerziteta. U mnogim zemljama ovo se promenilo. Sada je potrebno da univerzitet ima viziju, da bi se razumelo gde bi ta institucija mogla otići u budućnost. A zato se postavljaju četiri strateška pitanja: 1) šta univerzitet pokušava da uradi; 2) kako univerzitet pokušava da to uradi; 3) kako univerzitet zna da je to delotvorno; 4) kako se univerzitet menja da bi se poboljšao?
Kao što sam rekao, u mnogim zemljama ovo se promenilo. Sada je potrebno da i kod nas univerzitet ima viziju da bi se razumelo gde će ta institucija biti u budućnosti.
Otuda sledi sledeće pitanje koje određuje da organizacija mora da odgovori: koje vrste obrazovanja, istraživanja i "usluga" ona pruža i na koji način procesi unutar univerziteta potpomažu ove aktivnosti? U kojoj su meri aktivnosti i procesi usaglašeni sa misijom univerziteta? Na sva ova pitanja treba da odgovori zakon, usredsređujući svoje aktivnosti na ove znake ili odrednice.
Odmah se postavlja pitanje - da li ovaj zakon uređuje i obuhvata ova pitanja. Po mom mišljenju, svakako ne. Drugo je pitanje kako je ovim zakonom, uslovno rečeno, organizovana unutrašnja organizacija univerziteta. Rekao bih da je formalno gledajući ta, nazovimo je unutrašnja, organizacija uređena na način Zakona iz 1992, jer u obrazloženju zakona doslovce stoji: "Predlog zakona o univerzitetu ima za svoj osnov Zakon o univerzitetu iz 1992. godine, ali je u odnosu na taj tekst bitno redefinisan, tako da se može govoriti o novom tekstu zakona. Ovo je zakon tranzicijskog i privremenog karaktera." To piše u obrazloženju.
Jedino se ne mogu složiti sa ovom poslednjom rečenicom u citatu, jer nije tačna, jer je ovo u stvari delimično i većinom prepisan Zakon iz 1992. godine, sa svim odlikama samoupravnog zakona, ali ne i u smislu samouprave univerziteta. Pokušaću to i da dokažem. Pojačana uloga Republičkog saveta u članu 118. kao da naglašava da može i da treba odgovoriti na ova prethodna pitanja.
Otuda moram da kažem da zakon nije reformski, čak mogu da kažem da je nedostatan. Doduše, ruku na srce, zakon i ne može sve da obuhvati; ovde iz subjektivnih razloga, jer smatram, gospodine ministre, moje je pravo da kažem, čini mi se da se ljudi u vašem timu nisu, kako bi rekli moji zemljaci, "mnogo pretrgli" oko ovoga.
Objektivne činjenice se javljaju tek kada se subjektivne uklone, te objektivne činjenice ste stvarno morali da imate i tu bih ponovio Evropsku asocijaciju univerziteta, koja kaže - složen i ponekad turbulentan pejzaž visokog obrazovanja, koji sada preovlađuje Evropom, pa i šire, zahteva od univerziteta da se oni ponašaju, to ste rekli u vašem izlaganju, kao koherentne i kohezione jedinice, a kod nas to uglavnom čine fakulteti, u odnosu na svo ovo okruženje. Ni ovih elemenata nema u naznakama zakona.
Da bi univerzitet znao da je njegovo delovanje delotvorno, mora da poseduje mehanizme za povratne informacije, koje su stalno prisutne na univerzitetu, jer kvalitet u istraživanju i obrazovanju veoma mnogo zavisi od prispelih informacija. Na taj način, gospodine ministre po mom mišljenju, zatvara se krug koji započinje misijom, a završava se povratnom informacijom i koristeći te informacije univerzitet se reformiše, a ne zato što ga vlada informiše i ne zato što treba da zameni loš zakon - a tačno je da je loš zakon iz 1998. godine - nego što su ga ovi elementi naterali na reformu.
Gospodine ministre, naravno da univerzitet ne radi u vakuumu. Tako se postavlja drugo centralno pitanje koje se odnosi na interno funkcionisanje univerziteta. Ovim zakonom, sem onoga što sam rekao, ipak je kako-tako sagledana ta centralna organizacija, a sada se javlja dodatno pitanje koje se odnosi na eksterno okruženje: ko su deoničari, odnosno participanti u finansiranju univerziteta, ko su interesne grupe koje utiču na njegov razvoj i rad i da li je to država? U ranijim periodima smo imali da je to partija, odnosno partijska država.
Da li je to sada Vlada ili su to druge organizacije, nevladine, donatorske; kakva je ekonomska situacija, kako ona utiče na funkcionisanje univerziteta; a posebno je važno kako utiče Vlada.
Na sva ova pitanja treba da zakon, utvrđujući ove naznake, odgovori. Pogotovo uz činjenicu da kod nas vlada uverenje, i tu imate opravdanje gospodine ministre, sa moje strane doduše, da je sa organizacijom univerziteta sve u redu, samo nam nedostaju finansijska sredstva. Naši univerziteti se sporo menjaju i sporo transformišu. Moram da kažem da u zakonu ima nekih nagoveštaja, recimo da uticaj studenata bude veći. Pominje se član 64. i studentski parlament, o čemu ste vi govorili i još neki, ali sem njegovih uslovno nabrojanih ingerencija ne reguliše se kako će on da se konstituiše.
Odmah postavljam pitanje - da li će to biti asocijacija, a vi ste delom odgovorili, raznih studentskih organizacija? U članu 86. se kaže - da u postupku izbora nastavnika i saradnika studenti mogu dati mišljenje o njihovom pedagoškom radu. Sa time se slažem.
Smatram da je to obavezno, jer vremena su se izmenila. Nije više način rada eks katedra u amfiteatrima. Savremena sredstva komunikacije su obezbedila da student sa profesorom može komunicirati i drugim modernim sredstvima, Internetom i tome slično, ali da u postupku izbora nastavnika i saradnika studenti mogu, a po mom mišljenju i moraju, davati mišljenje o njihovom pedagoškom radu.
U finansijskoj sferi finansiranje rada univerziteta ima nekih, nažalost, reklo bi se kozmetičkih i ne samo neuzurpirajućih novina, u smislu da se sredstva koja univerzitet ostvaruje iz člana 134. ostavljaju univerzitetu, da mogu poboljšati njegovo funkcionisanje. Ta sredstva su posebna jer su ranije, koliko je meni poznato, išla u bilans Vlade kao osnivača, koja ih je dodeljivala univerzitetu.
Rezimirno gledano, gospodine ministre, dame i kolege poslanici, ovo je tranzicioni zakon, što znači privremenog karaktera.
Pokušao sam da pokažem koliko se od evropskog obrazovanja razilazi ili pak sublimiše, uzmite kako hoćete. Jasno je da je bolji od postojećeg, ali nikako reformski.
Poslanici Demokratske stranke Srbije će glasati za njega u načelu. Bili smo pripremili, lično sam učestvovao, preko 18 amandmana, ali smo pokušali da taj deo svedemo na meru od sedam do osam amandmana, jer smatramo da treba koliko-toliko popraviti ono što je moguće popraviti ovakvim naknadnim palijativno - kozmetičkim promenama, a da treba uskoro doneti novi zakon koji, da ne budem isključiv, da neko može reći i prepotentan, ali mora da sadrži sve napomenute naznake i dati odgovore na pitanja koja su napred postavljena.
O bližim, manje suštinskim i možda detaljnijim primedbama na ovaj zakon, govoriće moje uvažene kolege iz Demokratske stranke Srbije.

Dame i gospodo, koleginice i kolege, uvažavam i pažljivo slušam govor svakog poslanika, ali smatram da je prethodni govornik pogrešno protumačio, a čak bih rekao - i neke stvari zlonamerno rekao. Ispada da su se u prethodnim izlaganjima zdravstveni radnici interesovali samo za prekovremeni rad i način plaćanja toga rada. To uopšte nije tačno. Uglavnom, to uopšte nije tačno. Ako ste pažljivo slušali, mi smo o tome govorili.
A drugo, zalažem se, isto kao i vi, da se donesu reformski zakoni. O tome sam govorio. Mi koji radimo u toj oblasti, od posebnog društvenog interesa, znamo pod kakvim uslovima radimo; i mi smo najmanje, da kažem tako, promovisani tako, iako nam se spočitava da smo po korupciji prvi itd.
Molim vas da se sa takvim mišljenjima ovde ne izlazi. Hvala.

Dame i gospodo narodni poslanici, ja i moje kolege iz DSS smo povukli ovaj amandman zato što se pitanje volonterskog staža i rada, koje nije predviđeno Zakonom o radu, reguliše drugim zakonom.
Molim vas, nekako mi se čini da, kad god počnemo da raspravljamo o zdravstvu, iskrsne nešto da ovaj parlament ne liči na parlament. Molim vas, izaberite drugu priliku.

Poštovano predsedništvo, gospodine potpredsedniče Vlade, dame i gospodo, koleginice i kolege, relativno se retko javljam da govorim i smatram da treba da govorim o onome za šta se smatram kompetentnim. Međutim, posle 40 godina rada u zdravstvu izgleda da sam u zabludi u jednoj činjenici. Naime, mislio sam da je zdravstvo delatnost od posebnog društvenog interesa. Doduše, to i sada mislim, ali gledajući odnos izvršne vlasti, odnosno Vlade prema zdravstvu, kao da sam u zabludi.
Naime, iako raspravljamo o zakonu o izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti i zdravstvenom osiguranju, gde se predložene izmene samo odnose na nekoliko članova, ovde nemamo ministra zdravlja kome bi trebalo da se obratimo, da iznesemo mišljenje o predloženim izmenama. I čak, uz sva uvažavanja gospodina potpredsednika, meni se čini da je on ovde samo dežurni potpredsednik. Mi u zdravstvu obično kažemo da postoji dežurni u bolnici, ali on zna kad zagusti da pozove hirurga. Ne znam koga će pozvati gospodin potpredsednik.
Predloženi zakon o izmenama Zakona o zdravstvenoj zaštiti govori, reklo bi se, o kozmetičkim izmenama uslovljenim usvojenim Zakonom o radu. U zdravstvu, gospodo, radi oko 130.000 ljudi, i to u katastrofalnim uslovima. Ne kažem u teškim, nego u katastrofalnim uslovima. Možda sam subjektivan, ali ne mogu da zamislim važniji posao od spasavanja života naše dece, naših ljudi i sada, u relativnom miru. Kažem relativnom miru zato što se i dalje puca po ulicama, imamo nesreće itd, a tek tokom rata, još dok su se pušile eksplozije bombi, zdravstveni radnici su uletali i izvlačili ljude, lečili, operisali ih u nezagrejanim objektima.
Stalno govorimo o reformama. Gospodo, da li zdravstvo kao važna društvena oblast ne treba da izvrši reforme? Ovo što nam je ponuđeno na usvajanje, da ponovim još jednom, to su samo oni delovi Zakona o radu koje je bilo potrebno rešiti posebnim podzakonskim aktima, da bi se ta specifičnost rada u zdravstvu ispoljila i na neki način zakonski omogućila, govorim o Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, da bi ljudi mogli da dobiju svoje plate.
Pa, čak i na ovaj predlog poslanici DSS-a su podneli amandmane koje je Vlada odbila. Reč je o definisanju dežurstva i prekovremenog rada. Bilo je govora o tome i na Odboru za zdravlje, mi smo dobili odgovor od vas, gospodine potpredsedniče, pomalo ljuto, ne znam zašto, izvinjavam se ako sam vas ja naljutio. Videćemo ko ima većinu i kako ćemo to izglasati.
Međutim, potrglo se argumentima da je bilo zloupotreba u dežurstvima, zloupotreba i manipulacija u zdravstvu, korupcije. Voleo bih da se to javno kaže ovde i da to čuju svi zaposleni u zdravstvu, da se odgovori zašto se to reformskim zakonima u zdravstvu ne pokuša da ispravi, da onemogući ili pak da izmeni.
Ni jedan zakon iz oblasti zdravstva nije ušao u proceduru i neće do kraja ove godine da uđe, kao da nemamo vremena, a nemamo ni ministra već 7 - 8 meseci. Moram da kažem da jedino za šta se imalo vremena i volje, to je da se smenjuju direktori zdravstvenih ustanova.
Gospodine potpredsedniče, mi u medicini imamo izraz "Ljui bene interrogat, bene diagnostic" - ko dobro pita, dobro dijagnosticira . Ako niste znali kako da rešite pitanje reformskih zakona, mogli ste da pitate institucije zdravstva, sindikat lekara i farmaceuta, kao i sve ostale sindikate, pa da ovde izađete, već je vreme bilo, sa predlogom reformskih zakona.
Imao sam sreću ili nesreću da prošlog petka prisustvujem Komisiji Vlade Srbije, koju su sačinjavali direktori kliničkih centara Srbije, od kojih ni jedan nije bio iz moje stranke, ali su ljudi vapili i pokušavali da reše tu katstrofalnu situaciju u zdravstvu. Dobili smo vapaje i od komore zdravstvenih ustanova Srbije, koji traže da tako važna oblast zdravstva najzad dobije ministra. Sve to kao da se ignorisalo i na tome se stalo.
Ono što želim da kažem, a ne može se ne znam šta mnogo reći u načelu o nekoliko članova zakona koji se menjaju, imali ste dosta vremena. Zahtevamo hitno predloge reformskih zakona, jer zaposleni u zdravstvu i pacijenti to čekaju i to se mora brzo uraditi.
U obrazloženju koje ste dali povodom člana 9a, gde smo mi amandmanima pokušali da vam predočimo da dežurstvo i prekovremeni rad nije isto, vi uvodite novu odrednicu, gospodine potpredsedniče, koja govori da rad van radnog vremena nije rad nego radno angažovanje. Počinju da se javljaju nove kovanice. Da li to proizilazi iz smanjenja obaveza prema povredama, penzionom osiguranju ili kako, ali sam dosta star da se sećam i pozitivne nule, i studenta radnog čoveka i nisam spreman da nove odrednice od nove Vlade čujem.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo narodni poslanici (evo i ministra - gospodine ministre, pozdravljam i vas), ako mogu najzad da govorim, posle petog najavljivanja najzad sam došao na red da kažem ono što mislim da treba da kažem.
Možda je malo čudno što sam se, obzirom na moje zanimanje, prijavio da govorim u načelu o Predlogu zakona o izmenama i dopunama Krivičnog zakona Republike Srbije.
Međutim, sa moje tačke gledišta, moram neke stvari da pojasnim, iako ovde nije mesto da to elaboriram, a to su - čovek inače formira svoje ponašanje uz nagonsko fiziološko određenje i onim što mi nazivamo nagrade i kazne. Šta su nagrade, o tome neću da govorim, a šta su kazne, to podrazumeva zabrane, i u školi, i u religiji i u državnom aparatu.
Mi danas diskutujemo, a i juče smo diskutovali, o kaznama zbog krivica koje definišemo i o veličini i vrsti kazni koje treba odrediti.
Najpre, hteo bih nešto da kažem o osnovnoj nagradi ili kazni, a to je odlučivanje o smrti. Silne su hvale juče izrečene, da je esencija ovog zakona ukidanje smrtne kazne. Naš narod kaže - čovek nije osuđen na smrt, čovek je osuđen na život. Pod tim podrazumeva nošenje sopstvenog životnog krsta kao manje ili više tegoban život.
Prema tome, sa mog aspekta to se i podrazumeva u ukidanju smrtne kazne i mislim da tome ne treba davati neku posebnu pažnju.
Ono na čemu bih se zadržao ovde to je da Predlog zakona uvodi i neke nove odrednice kao krivična dela u domenu mog zanimanja i delatnosti kojom se bavim više od 40 godina. To je oblast zdravstva i ja sam to protumačio kao pokušaj da se ova oblast reguliše Krivičnim zakonom više nego što je do sada bila regulisana.
Međutim, odmah moram da kažem da tu postoje izvanredne opasnosti ako bude, kako reče gospodin Mamula, laičkog pristupa u pisanju ovog zakona, ako je on neprimenjiv zbog tog laičkog pristupa ili ako je neprimenjiv sui generis, što znači da ćemo imati veliki broj problema, jer je zdravstvo jedna od najosetljivijih društvenih delatnosti i sa socijalnog i sa aspekta ljudskih prava i sa etičkih aspekata.
Najpre o onome sa čime se slažem u zakonu. Nova odrednica je krivično delo nadrilekarstva, iako se može reći da u Srbiji postoji tradicija nadrilekarstva. Setimo se rodonačelnika naše države - Kodža Miloš je lečen od nadrilekara, a ne od narodnih vidara, ne od školovanih. Ipak smatram da ova odrednica treba da bude u ovom zakonu.
Međutim, čini mi se da je akcenat stavljen na korupciju u zdravstvu. Ono što je gospodin Kurjački rekao, izgleda da se sada pokušava da se ta korupcija razvrsta, odnosno kako se to moderno kaže, da se locira u domenu zdravstva, školstva. U zdravstvu ona verovatno postoji, ali ne u toj meri koliko se o njoj govori. Ja ću izneti dokaz. Na nju je ukazano na način koji je predimenzioniran i o tome govori jedan član zakona, član 126, na jedan, ja bih rekao čudan (ne bih rekao jednu oštru reč - besmislen) način, a to je nepotrebno lečenje.
Lekar sam skoro 40 godina, živim u lekarskoj porodici i svi su mi lekari. Veoma često kažemo - nisu ti potrebni lekovi za to oboljenje, jer će samo po sebi proći. Znam za izraz - nesavesno lečenje; ono je sankcionisano, ali - nepotrebno lečenje - to nikada do sada nisam čuo niti mogu to da objasnim. Ne znam, pitao bih gospodina ministra zašto u sankcionisanju zloupotrebe položaja gde je potrošen novac nije napisao - nepotrebno trošenje novca? Očigledno je da je ovde pokušano da se korupcija na jedna veoma nevešt način dokaže, pokaže i da se pokaže da stvaramo instrumente za borbu protiv te korupcije.
Druga stvar na koju bih hteo da ukažem, i na ovom primeru molim ministra da stvari jasno definiše, primereno nelaičkom poimanju zakona, jer će konfuzije i posledice biti katastrofalne i za onoga ko sudi i za onoga kome se sudi; radi se o etičkim problemima koje zakon izaziva, što bih ilustrovao članom 122a. On glasi - ko znajući da je zaražen naročito opasnom bolešću, zarazi tom bolešću drugoga koji nije znao ili nije mogao da zna za njegovu bolest, kazniće se zatvorom skoro do pet godina.
Pitao sam gospodina ministra šta je to naročito opasna bolest, nadam se da nije antraks. Moje naslućivanje je da se radi o pošasti ovoga vremena - AIDS-u ili sidi, kako se to kaže. Međutim, moram da kažem, gospodo, iako nije čas da ja ovde držim jedno medicinsko predavanje, a i nije mi to bliža oblast - moje kolege su pokazale da izvestan broj HIV zaraženih, osobito žena, i posle osam godina ne pokazuju znake oboljenja. To je regulisano na jedan etički način. O zaraženosti HIV virusom zna samo jedan lekar. Upozorava se porodica, upozorava se suprug, upozorava se pacijent. Ako radi u zdravstvu mora da nosi duple bandaže kod povrede, rukavice, inače će izgubiti radno mesto.
Jedna je činjenica koju vam moram objasniti. Procenat i mogućnost zaraženja HIV virusom je uporedan procentualno sa ekskretima, odnosno sekrecijama. Žene nisu u stanju da baš svakoga zaraze. Ukoliko bi se taj etički momenat prenebregao i neko saznao da je neko oboleo, a nije u stanju da mu prenese bolest, on može završiti na robiji od pet godina, a da ne govorimo o onome ko ima znake oboljenja - taj nije za robiju, taj je za prinudno lečenje, jer neće dugo živeti, od dve do tri godine.
Zašto sam ovo rekao? Rekao sam zato što treba jasno definisati šta su odrednice koje se u ovom zakonu postavljaju, govorim sa aspekta moga zanimanja, i one treba da se poprave. Otuda su podneseni mnogi amandmani Demokratske stranke Srbije, kojoj ja pripadam, a mislim da sam bio jasan zašto ih treba prihvatiti. Ko ne razume može doći da mu objasnim nasamo.

Dame i gospodo narodni poslanici, gospodine ministre, na Predlog zakona o izmenama i dopunama Zakona o porezu na promet podneo sam amandman na član 3. Citiram: "Bliže propise šta se u smislu ovog zakona smatra ortotičkim, protetičkim i medicinskim sredstvima - proizvodima koji se hirurški ugrađuju u organizam - donosi ministar nadležan za poslove zdravstva, po pribavljenom mišljenju ministra nadležnog za poslove finansija i ekonomije."
Predložio sam da se menja i da poslednja rečenica glasi "donosi ministar nadležan za poslove zdravstva, po pribavljenom mišljenju lekarske i farmaceutske komore."
Mogu da razumem, gospodine ministre, da ste vi nadležni da određujete da li će se neko sočivo ugrađivati. (On ne sluša, vidim da ne sluša.) Ranije sam izlazio i vi ste se izgleda svi složili sa mnom da je zdravstvo delatnost od posebnog društvenog interesa. Međutim, već tri meseca nemamo ministra zdravlja. Izgleda da nije tako. Ovakvim načinom odbijanja ovog amandmana, izgleda da zdravstvo može da bude regulisano i od strane ministra finansija.
Predlažem da se ovaj amandman prihvati, jer ko bi drugi bio stručniji da iznese mišljenje o tome šta su to ortotička i protetička sredstva nego komora koja daje licencu za rad lekara, a ne ministar finansija.

Gospodine predsedniče, dame i gospodo narodni poslanici, već treći dan govorimo o Predlogu odluke o izmenama i dopunama Poslovnika Skupštine. Pominju se krupne reči (ružne nisam zapamtio, odnosno zaboravio sam) - Ustav, demokratija, diktatura, prave se poređenja da parlament liči na pozorište, kafanu, cirkus.
Ja bih, kolege, počeo od etimološkog značenja reči poslovnik, što znači pravilnik kako ćemo poslovati. Kako smo poslovali? Ja mislim loše i ako ovako nastavimo poslovaćemo još lošije, što znači da moramo da dogovorimo ponovo pravila ponašanja. Danas su bila pitanja zašto to radi Demokratska stranka Srbije. Možda ja nisam najkompetentniji da o tome kažem, ali moram reći da je Demokratska stranka Srbije, kao najbrojnija u ovoj parlamentu i stranka koja se zalaže da i izvršna vlast radi bolje i efikasnije, morala ovog puta u dogovoru sa ostalim strankama da izađe sa drugojačijim predlogom za organizaciju rada ovog parlamenta.
Prvo, taj predlog afirmiše, ono što je već rečeno, skupštinske odbore. Jedan odbor je već predložen i znate svi njegovu ingerenciju.
Drugo, uvedena je posle toliko vremena parlamentarna praksa, institucija interpelacije. Nikog do sada ne čuh da je pokušao u preliminarnoj debati da na neki način bolje konkretizuje ili odredi ovu instituciju.
Treće, poslanik koji je izdvojio mišljenje na odboru ima pravo da ga u posebnom vremenskom periodu obrazloži.
Samo ove ilustracije govore da dosadašnji način rada Skupštine nije dobar i to ne zbog opstrukcije parlamenta, opstrukcija je jedan vid političke borbe opozicije, nego zbog toga što se ovde, kolege, svašta pričalo, svašta pisalo (juče ste to videli). Ali kada kažem svašta ne mislim pežorativno, samo pežorativno, jer može se govoriti i u kafani i to je kafanski govor. Može se govoriti u amfiteatru fakulteta i onda je to stručno specijalistički govor. Ovde se mora govoriti, po mom mišljenju, govorom parlamenta. Zbog toga Demokratska stranka Srbije predlaže izmenu Poslovnika, da se taj rad drugačije organizuje, da se afirmišu odbori, da se mišljenja i predlozi iskristališu unutar poslaničkih grupa i poslaničkih klubova, pa da se kao takvi iznesu ovde, za ovom govornicom i to argumentovano i kompetentno.
Do sada se za rad u Skupštini, po mom mišljenju, smatrao, od pojedinih kolega, samo izlazak pred ovu govornicu i naširoko raspravljanje o bilo čemu i bilo kako, bez obzira da li je o tome već pričano. Kolege, ja ću to ilustrovati jednim primerom koji se juče desio. Moj uvaženi kolega, predsednik poslaničke grupe je rekao ovde, ljutnuo se - meni kao afirmisanom profesoru univerziteta neko je dobacio: ne lupaj. To je stvarno ružno, to je povreda Poslovnika i to je vulgarna reč, ali suština je u drugome, da uvaženi kolega smatra da ako je profesor univerziteta on se razume u sve i o svemu može da govori. Ja sam profesor neuropsihijatrije, ali se ne razumem u sirak i ne razumem se u premije za mleko.
Hoću da vam kažem, drage kolege, oni koji žele da ovde govore naširoko i nadugačko o svemu gde su kompetentni i nisu kompetentni, neka nađu neke druge slušaoce, koji su, kako u mom kraju kažu, zaludni. Ako neko hoće suicidalno da svoj rejting, politički, na bilo koji način obara, nema prava da vodi i nas. Demokratska stranka Srbije drži do svog ugleda i drži do obećanja tamo gde odgovara za njih.

Poštovani narodni poslasnici,   gospodine ministre, apostrofiraću prof. dr Radulovića, koji je rekao da je ovaj zakon predložen od nevolje, iz nevolje i zbog nevolje. Kad govorimo o tome zašto iz nevolje, govorimo sve vreme o stambenim objektima, a ne govorimo o drugim objektima. Gle paradoksa. U Srbiji ima preko 70.000 stambenih objekata u kojima niko ne stanuje, zatim preko 700.000 tzv, kako ih ministar nazva, "bespravno podignutih objekata", a drugi ih nazvaše "divlje podignutih". I etimološki i suštinski, ovo su dve potpuno različite reči. Hoću baš to da naglasim. Zašto? Zato što ove objekte koji su bespravno izgrađeni, izgradila je sirotinja i to sirotinja koja je hrlila u komunizmu u grad, a ovi divlji su oni koji narušiše Crni vrh, narušiše Kopaonik, Zlatibor, najekskluzivnije delove Beograda, Niša, koji označavaju silu, moć, i koji na neki način devastiraju ovu zemlju.
Mislim, njih treba nazvati divljim i njih sankcionisati na način kako je predloženo u ovom zakonu. Što se tiče ovih činjenica o kojima sam malo pre govorio, one govore da je bespravna gradnja u stvari socijalni problem, da je u stvari, reklo bi se, ekonomski problem i da je jedan deo vlasti do sada to dozvoljavao rešavajući na taj način socijalni mir. Dok su ovi drugi pokazivali svoju osionost i svoju moć na neki način. Prema tome, ono o čemu treba da govorimo, a to je gospodine ministre da to vi kao arhitekta i kao stručnjak definišete, pitao bih vas šta je sa onim objektima koji su pravno izgrađeni, a koji su arhitektonski, kako mladi kolega reče, rešeni, a onda od strane moćnika dograđivani da više ne liče na ono što su bili.
Druga jedna stvar, moramo govoriti šta ćete sa objektima koji su izgrađeni, a to su fabrički, različita stovarišta, na najplodnijoj zemlji. Kako ćete njih da sankcionišete? Prema tome, ne bih dugo, već bih da završim. Glasaću za ovaj zakon iz nevolje, ali vas molim da ukoliko uskoro ne budete rešili ceo ovaj problem setom zakona, moraćete da zatražite ponovo moje poverenje i mojih birača.

Poštovano predsedništvo, gospodo narodni poslanici, slobodan sam da predložim da Narodna skupština sutra ne zaseda. O značaju Vidovdana svaki Srbin koji drugim Srbima govori, trebalo bi da se zamisli. Prema tome, ja neću o tome govoriti. Predlažem iz čisto pragmatičnih razloga. Prvo, ne verujem da ćemo u toku sutrašnjeg i prekosutrašnjeg dana završiti raspravu o ovom predlogu zakona. Drugo, dobar deo naših poslanika su prosvetni radnici koji bi sutra trebalo da budu sa svojim đacima. Dobar deo nas ima  decu sa kojom bi trebalo da bude. Zato, još jednom molim da me podržite da sutra ne zasedamo.

Kratka replika. Dame i gospodo narodni poslanici,  ja sam precizan kada govorim. Nisam rekao da ne radimo, rekao sam da Skupština ne zaseda.

Poštovano predsedništvo, dame i gospodo poštovane kolege, pored toga što ovaj predlog zakona dolazi od poslanika i visokih funkcionera jedne partije, za koju je već rečeno kako se starala o zaštiti naše mladeži, u jučerašnjoj diskusiji, sam naum, a kamoli pokušaj predlaganja zakona, proglašen je licemerjem. Smatram da je napor gospode za svaku pohvalu, čak i uz činjenicu da predlog sadrži većinom one delove iz FONAS-a, a o čemu smo ranije nešto govorili, o čemu će gospodin Ivković morati izgleda da još više govori o tome. Nesumnjivo je da postoji problem ove populacione grupe koja, uz svo najavljivanje ko je sve učestvovao u predlogu ovog zakona, po mom mišljenju nije dobro definisan.
Bez obzira na sve to, smatram još jednom da je taj napor za pohvalu, ali ovaj zakon ne mogu da podržim. Objasniću zašto. Prvo, za pojavu oboljenja ili izmena psihofizičkih karakteristika ličnosti, čoveka, adolescenta ili maloletnika, vrlo su bitna tri faktora. Prvi faktor je čovek, njegov sklop, svi smo mi izloženi delovanju tih psihopatoloških faktora, a svi ne obolevamo. Drugi faktor je sredstvo, hemijsko, a to je droga, alkohol ili psihopatološki faktori. Treći faktor je društvena sredina, što podrazumeva porodicu, školu, državnu zajednicu sa svojom organizacijom, svojim etičkim i moralnim karakteristikama.
Ovaj zakon pokušava da sankcioniše samo ovaj treći deo, a to je delovanje društevne, odnosno državne zajednice, a što je samo po sebi jedna manjkavost i koja ne može biti takva, da uđe takva u jedan zakon. Sledeće, a pokušavam da budem pristrasan zato što dolazim iz druge poslaničke grupe, je nedorečenost ili najblaže rečeno nedefinisanost, kao u članu 16. Mi, navodno, svi znamo šta su to sekte. Ovde su naglašene pseudofilozofske i pseudoverske okolnosti koje mogu uticati.
Postavlja se pitanje, ko je taj koji treba da odredi šta je filozofski ispravno, šta je to verski ispravno, šta je pseudoverski, gospodine Ivkoviću. Obraćam se njemu zato što je on glavni predlagač, dugo je navikao da on bude arbitar u svemu, pa čak i šta je to filozofski i šta je patriotizam, iako je po mojoj definiciji, po mom skromnom mišljenju, patriotizam lično osećanje. Naredna stvar, zbog koje ne mogu da smatram da je ovaj predlog zakona dobar, je način na koji pokušava sve to da se udene u institucije, nacionalni savez za zaštitu omladine. Nešto me to malo podseća na zaštitu dela i imena, a drugo ako krenemo unazad malo i na nekakve sizove, a gde ćemo imati siz za omladinu itd. Već je rečeno, izvesne stvari koje se nalaze u predlogu ovog zakona su već regulisani drugim zakonima o porodici, o prometu alkoholnih pića, o radnom vremenu, a što dolazi u domen lokalne samouprave. A o restriktivnosti, ono o čemu je bilo ovde govoreno neću da govorim, ne bih hteo nikoga da uvredim, ali izgleda je to restriktivnost ili način mišljenja određenih struktura ....
(Predsednik: Vreme.)
Završavam... koje su dugo bile na vlasti i da se podsetimo na onu Vranjansku, a ta je da kaže kada lisica i vladika postane, davi kokoške. Pa ipak, za pohvalu je mnogo elemenata koji se mogu utkati u druge zakone ili u druge propise, kao poseban zakon nije po mom mišljenju dobro komponovan. Bez obzira što je predočeno da će ga narod pročitati, valjda je i on i napisan da on bude pročitan, ja ne mogu da ga podržim i smatram da i poslanici DSS-a neće u ovom obliku da ga podrže. Hvala.