Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, član 149. Poslovnika Narodne skupštine Republike Srbije.
Ustav definiše ko sve može da bude predlagač zakona. U ovom slučaju iskorišćena je ustavna mogućnost i ovo je srećna okolnost da je grupa kolega narodnih poslanika predložila ovaj zakon.
Član 149. kaže da je predlagač dužan da razmotri amandmane i da obavesti Skupštinu koji su amandmani prihvaćeni. Podsećam vas, kada smo imali takve situacije sa Vladom često je bio slučaj da smo pomerali početak sednice da bismo dobili mišljenje Vlade. Mislim da nije nikakav problem. Tu je koleginica Branka Ljiljak, koja je ovlašćeni predstavnik grupe narodnih poslanika, i prosto da čujemo šta predlagač misli o svakom od ovih amandmana. Mislim da će to samo olakšati raspravu. Hvala.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, žao mi je što trenutno nije tu koleginica Čomić, pošto je otvorila vrlo interesantnu temu i njena diskusija je bila interesantna, jer se ticala i te kako procedure, koja je posebno važna.
Raspravljamo o tome kako da omogućimo jednoj od najvažnijih državnih institucija da radi, a u stvari raspravljamo o proceduri i na kraju se sve svelo na procente ili na dinare, kako je to taksativno naveo kolega Kasalović.
Ono što možemo da zaključimo... Ili, neko ko prati ovu raspravu može da zaključi da je očigledno da procedura nije dovoljno jasna u Skupštini; s druge strane, bez obzira na to što običan građanin misli da postoje vrlo stroge procedure oko donošenja nekih važnih stvari, očigledno je da, na primer, oko plate državnog revizora ne postoje neki jasni reperi kako bi se utvrdila ta i brojne druge plate.
Prvo o proceduri. Činjenica je da ovaj poslovnik, o tome je gospođa Čomić najviše govorila, odražava realno stanje u ovom parlamentu, a to je da 99,9% akata jesu akti Vlade. Ovaj poslovnik, u stvari, tretira donošenje svih akata, ali uvek u prvo lice stavlja Vladu i onda dođete u situaciju da, pošto ovaj poslovnik nije usklađen sa novim Ustavom… Drago mi je što je došla gospođa Čomić, pošto sam insistirao nekoliko puta. Ovaj poslovnik nije usklađen sa Ustavom, izmene pre godinu dana su promenile samo nekoliko članova, ali novi poslovnik mora da definiše to da Vlada nije ekskluzivni predlagač zakona.
Na primer, novi Ustav kaže da, pored toga što građani mogu da predlože, mogu i narodni poslanici, ali može i Narodna banka da bude ovlašćeni predlagač zakona. Narodna banka je nezavisna institucija. Prema tome, ako Narodna banka predloži neki svoj akt, Skupština, odnosno Vlada bi mogla da da mišljenje samo o nekim aspektima, i to da mišljenje ne bude obavezujuće, o nekim aspektima koji možda zadiru u poslove Vlade i pri tom da mišljenje bude samo vezano za eventualnu pomoć Zakonodavnom odboru i proceduri u okviru same Skupštine.
Slična stvar je sa državnim revizorom. Osnovni zadatak državne revizije je da kontroliše Vladu i bilo bi nelogično da se Vlada meša u procedure prilikom donošenja zakona o državnoj reviziji. Treba napraviti telo koje će tu Vladu da kontroliše.
Ovde se postavlja pitanje: Vlada je predložila da se neki amandmani prihvate, da li je to mišljenje obavezujuće? Druga stvar, na koji način, a to nije jasno u našem poslovniku, može da se izbegne glasanje o nekom amandmanu? Zašto? Ako nadležni odbori prihvate određeni amandman i ako ga Vlada prihvati, onda taj amandman postaje sastavni deo teksta, u slučaju da je Vlada predlagač.
Šta se dešava u slučaju da, recimo, Vlada ne prihvati amandman, a ovlašćeni predlagač (to je u ovom slučaju grupa narodnih poslanika, sa predstavnikom Brankom Ljiljak) i nadležni odbori prihvate amandman? Da li se o tom amandmanu glasa ili ne?
Što se tiče procedure, ukazao sam na povredu Poslovnika, ne zato da bih dokazao da je neko u pravu ili ne, to mi nije bio cilj u toku ove rasprave. Jedini način da ukažete da ima manjkavosti u proceduri je da reklamirate povredu Poslovnika. Ne postoji druga mogućnost da dobijemo reč.
Gospođo Đukić, ako možete samo da... pošto niste dobro citirali onaj član koji sam rekao da je povređen. To je član 149. Dali ste mi objašnjenje da ovlašćeni predstavnik predlagača treba da se izjasni samo o amandmanima koje prihvata. Tako ste mi rekli. Da li sam u pravu?

Ne mora da se izjasni o amandmanima koje ne prihvata?

Ako ćuti, znači da nije prihvatio?

Zato što se u Poslovniku kaže nešto drugo u odnosu na ono što ste sada rekli.

To je njegova obaveza, jer ako nije dostavio u pisanoj formi…

 Pročitaću vam član 149. da vidite kako jednostavne stvari u ovoj skupštini mogu da budu nejasne: „Predlagač  zakona, nadležni odbor i Vlada dužni su da pre sednice Narodne skupštine razmotre amandmane koji su podneti na predlog zakona i da Narodnu skupštinu obaveste za koje amandmane predlažu da ih Narodna skupština prihvati, a za koje da ih odbije“.
Ne kaže da ćutanje podrazumeva odbijanje ili bilo šta, nego kaže da su dužni. Ukazujem na to kako procedura može da bude nejasna. Ne vidim šta je ovde sporno. Ako kaže da su dužni da se izjasne i da tačno kažu koje prihvataju, a koje ne, onda to samo može da popravi raspravu.
Nije mi namera da ukazujem na greške u proceduri, jer je to najmanja stvar kod ovako važnog zakona, ali očigledno treba da znamo kako se i koji su razlozi zašto se neki amandmani prihvataju, a neki ne.
Da se vratim sad, pošto smo proceduru raspravili. Došli smo do situacije da pričamo o tako važnom telu, a da raspravljamo o procentima. Kada pogledate ove amandmane vidite da je to 30, 40 i 50%. Samo da podsetim, kada je bio taj prvobitni predlog, koji je ocenjen kao nerealan, Vlada je prihvatila i taj prvobitni predlog. Mi smo, kao Odbor za finansije, dobili mišljenje Vlade, gde oni kažu da ima sredstava da se plata poveća 100%. To je bilo pre nekoliko meseci. Vlada je to uradila i rekla da ima sredstava.
Procenjeno je da je to mnogo. Usledili su neki drugi predlozi. Sada Vlada odlučuje, između 30, 40 i 50, koji će procenat da prihvati. Da li to znači da tim procentom, kada Vlada prihvati tih 40, praktično poništava Predlog zakona i ovih 30%, jer preferira neko drugo rešenje?
Mislim da to nije dobar način i da bi trebalo da iznađemo način da u danu za glasanje svi podržimo jedinstven predlog i da cela Skupština stane iza jednog od ovih rešenja. Ne vidim da su tu bitne razlike. Podržaćemo i amandman gospodina Senića.
Mislim da bi trebalo da se do plate državnog revizora i do podrške toj instituciji dođe glasovima svih narodnih poslanika i nema razloga da bude drugačije, u duhu procedure i nezavisnosti te institucije.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Dame i gospodo narodni poslanici, imam dva pitanja za predsednika Vlade gospodina Cvetkovića.
Prvo pitanje. Po našem poslovniku imamo pravo, na osnovu člana 235, da tražimo obaveštenje. Poznata je stvar da na vrlo mali broj pitanja dobijamo odgovor. Vi ste više puta kao predsednik parlamenta ukazivali na to da ste preko službi insistirali da nam ministri odnosno oni kojima su pitanja upućena daju odgovore, ali moram da kažem u ime Poslaničke grupe DSS da smo ove godine od svih postavljenih pitanja, bilo ih je svakog utorka i četvrtka, dobili samo jedan odgovor.
Moje prvo pitanje za predsednika Vlade je zašto Vlada, odnosno on kao neko ko predstavlja Vladu, ne poštuje Poslovnik i zašto nam ne dostavlja odgovore na postavljena pitanja?
Drugo pitanje je takođe za predsednika Vlade. Evro je juče probio psihološku granicu od 100 dinara. Danas je dostigao rekord od 100,98 dinara, koliki je i srednji kurs evra. Cene naftnih derivata takođe imaju istorijski maksimum. S druge strane, na njujorškoj berzi juče je evro imao najmanju vrednost u odnosu na dolar, a sirova nafta vredi svega 70 dolara po barelu. Prema tome, kada smo pre dve godine imali istorijsku vrednost nafte na svetskim berzama, cena derivata u Srbiji je bila oko 110 dinara, a sada, kada nafta ima vrlo niske vrednosti, mi imamo istorijske maksimume.
Bez obzira na to što mi jesmo deo sveta, očigledno je da neke stvari koje u svetu važe u Srbiji ne važe. Imamo istorijsku vrednost kursa, cene derivata rastu, broj nezaposlenih se povećava.
Primera radi, kada se posmatra ukupan broj zaposlenih prema ukupnom broju stanovnika, u Novom Sadu je 44% zaposlenih u odnosu na ukupan broj stanovnika, u Beogradu je 37% zaposlenih u odnosu na broj stanovnika, a 13 opština u Srbiji ima manje od 10% zaposlenih u odnosu na broj stanovnika! Kada pogledate koje su to opštine videćete da su raspoređene po čitavoj teritoriji Srbije. To su: Žitorađa, Opovo, Bogatić, Varvarin, Lebane, Preševo. Znači, deset stanovnika u tim opštinama živi od samo jedne plate, ma kolika ta plata bila.
Kada uporedimo ukupna primanja, ne samo prosečnu platu, nego kada uzmete prosečnu platu i prosečnu penziju po nekim opštinama, u Novom Sadu je taj prosek 21.130 dinara, u Beogradu 20.670 dinara, ali je u čitavom Topličkom okrugu 6.500 dinara, u Jablaničkom okrugu 6.200, odnosno taj prosek je u Srbiji nešto preko 12.000 dinara.
S jedne strane imamo rast cena, s druge strane očigledno je da sa platama i penzijama stvar ne ide dobro. U čitavoj toj situaciji predsednik Vlade nam kaže da je Srbija formalno izašla iz krize. Gospodin Krasić kaže statistički. Očigledno je da imamo ozbiljan problem.
Ono što nas interesuje i što pitamo predsednika Vlade jeste – kada će Srbija stvarno, suštinski da izađe iz krize? Hvala.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, danas je sedam tačaka na dnevnom redu, a jedna od tačaka je i ovaj kredit koji predstavlja gospodin Đelić.
Naravno da je ključno pitanje u ovom trenutku za Srbiju – na koji način će se Srbija narednih godina razvijati, na koji način rešiti krizu i na koji način ćemo obezbediti kontinuirani rast u godinama koje su pred nama? Što se tiče Demokratske stranke Srbije, stanovišta smo da su nauka, odnosno obrazovanje jedan od osnovnih elemenata na osnovu kojih možemo da pokušamo da obezbedimo siguran rast.
Što se tiče ovog kredita o kome se raspravlja, kada se pogleda obrazloženje i za šta su sve predviđena sredstva, ne tako mala, preko 400.000.000 (od toga, dvesta miliona kreditnih sredstava i dobar deo sredstava će se obezbediti iz budžeta), predviđeno je da se adaptiraju zgrade i objekti, da se poprave uslovi u kojima ljudi koji se bave naukom rade, istraživačka stanica, kampus Matematičke gimnazije, oprema za istraživanje, Centar za promociju nauke, stambene zgrade za mlade istraživače, stanovi i uopšte infrastruktura za Ministarstvo za nauku i tehnološki razvoj.
Što se nas tiče, to apsolutno nije i ne može da bude sporna stvar. Ono što nedostaje u ovom tekstu, ako govorimo o konkretnom predlogu, i ono što nedostaje u obrazloženju (a to je inače obaveza po Zakonu o javnom dugu) jeste kako ovaj kredit utiče na opštu sliku Srbije.
Političke stranke Vlade, svi mi pojedinačno razlikujemo se upravo u načinu na koji biramo prioritete. Često govorimo o tome u ovoj sali. Tu je gospodin Čolaković, ako pitamo PUPS šta je prioritet, prioritet je poboljšanje, to je njihova programska odrednica, poboljšanje uslova u kojima žive penzioneri, koji nisu loši. Na početku ove sednice sam govorio, između ostalog, o tome. Kada dođe ministar Dragin on govori o tome kako treba poboljšati poljoprivredu. Juče smo čuli da je poljoprivreda jedna od razvojnih šansi. To uopšte nije sporno.
U zemlji u kojoj ima onoliko problema koliko ih Srbija ima danas apsolutno je sve prioritet, ali je potpuno jasno da sredstava nema za sve i potpuno je jasno da moramo da imamo kompletnu sliku kada odlučujemo o određenim parametrima.
Mi ne osporavamo da je ovo važno, ne osporavamo da bez ovoga nema razvoja, ali siguran sam da mi nećemo doći u situaciju u kojoj se nalazi Grčka. Grčka danas ima potpuno drugačije prioritete. Ako dođete u situaciju da vam je dug toliko veliki i ako dođete u situaciju da ne možete da servisirate dug, onda prioritet postaje nešto drugo.
Ono što nedostaje u ovom predlogu zakona i ono što nedostaje u većini naših zakona, to je ukupno stanje i ukupna održivost našeg duga. Govoriću o tome. Uopšte ne sporim ovaj deo, ali hajde da vidimo u kakvoj se situaciji nalazi Srbija danas, kolika je održivost javnog duga i kako će se situacija menjati u odnosu na godine koje dolaze. Naravno, dug raste do nekog trenutka, troškovi servisiranja tog duga takođe rastu, ali u nekom trenutku morate da vraćate, jer namet postane toliko veliki da više ne možete da izdržite.
Dugo se u Srbiji govorilo da je odnos javnog duga ili održivost javnog duga 60% bruto društvenog proizvoda, odnosno kriterijum koji je postavljen u Mastrihtu, kriterijum koji važi za zemlje EU. Pri tom se često zaboravljalo da za nas ne mogu da važe pravila koja važe u EU. Prvo, nemamo taj stepen zaštite. Drugo, imamo veliku neizvesnost oko toga koliki će biti rast bruto društvenog proizvoda narednih godina i koliki ćemo deo duga moći da servisiramo.
Veliki dug garantuje velike rate, a to opet može da se servisira samo iz javnih prihoda, koji nisu neograničeni. Nas očekuje još puno poslova koje treba da uradimo, koji moraju da se finansiraju iz javnih sredstava. Recimo, jedan od zakona koje moramo da donesemo što pre, koji nažalost još uvek nismo doneli, to je zakon o denacionalizaciji. Postoje različite procene koliko će taj zakon opteretiti Srbiju. Neke procene su umereno optimistične, da je to oko dve milijarde evra.
Koje visine je javni dug danas? Kako će svaki od ovih novih kredita da se odražava na stanje javnog duga i kako uopšte evidentiramo i da li uopšte imamo sliku kako se ta situacija menja iz dana u dan? Recimo, imamo interesantan primer. Mi smo pre više od dva meseca doneli zakon po hitnom postupku kojim je obezbeđen kredit za likvidnost „Srbijagasa“; Banka Inteza, dva kredita, jedan 170, drugi, čini mi se, 150 miliona. Kada pogledate tabelu, da li su ta sredstva povučena tri meseca kasnije, u tabeli javnog duga toga još uvek nema. Postavlja se pitanje – ako su oni imali kredit za likvidnost, to znači da im je to trebalo hitno, ako su već sklopili ugovor, zašto nisu povukli ta sredstva?
Kada pogledate tabelu u kojoj... Javni dug se, inače, u Srbiji evidentira na dva različita mesta: jedno je u Ministarstvu finansija, jedno u Narodnoj banci. Kada pogledate tabelu Ministarstva finansija, tamo je naš spoljni javni dug sedam i po milijardi, a kada pogledate tabelu Republike Srbije, Ministarstva finansija, tamo je naš spoljni javni dug četiri milijarde i sedamsto. Razlika je dve milijarde i sedamsto miliona evra. Dve milijarde i sedamsto miliona evra je 9% bruto društvenog proizvoda, pa onda naš javni dug nije 31,5%, kako kaže Ministarstvo finansije, nego je preko 40%.
Da li je ono što se zadužuje Narodna banka obaveza Srbije? Mislim da jeste, jer svake godine zbog raznih problema koje Narodna banka ima deo sredstava iz budžeta Republike Srbije ide na izmirivanje dugova koje napravi Narodna banka.
Drugo pitanje – da li je ovaj aranžman sa MMF-om javni dug? Kaže, ne računa se javni dug zato što se zaduživala Narodna banka. Čekajte, Narodna banka je samo juče prodala devedeset miliona evra pokušavajući da ublaži pad evra u Srbiji. Na ta sredstva se plaćaju kamate. Ta sredstva moraju jednog dana se vrate. Zovite ga vi sada kredit ili ga zovite podrškom, nađite ime koje god hoćete, ali to je nešto što će opteretiti sve građane Srbije. Osnovno je pitanje kolika je stopa održivosti javnog duga u Srbiji? Da li je to onih 60% ili je manje?
Žao mi je što danas nije sa nama i ministarka finansija gospođa Dragutinović. Razumem da ona ima obaveze u pregovorima sa MMF-om. Drago mi je što je tu gospodin Đelić, da me pogrešno ne shvati, ali osnovno pitanje danas je kolika je stopa održivosti javnog duga u Srbiji? Da li je to tih 60% ili manje? Mene je to pitanje posebno zainteresovalo.
Čitao sam sve zvanične dokumente Vlade, ali sam postavio i poslaničko pitanje pre više od dva meseca. Postavio sam pitanje ministarki finansija da li Vlada ima procenu koliko je dugoročno održiv odnos javnog duga prema bruto društvenom proizvodu? Postavio sam pitanje petnaestog marta 2010. godine i još uvek nisam dobio odgovor na to pitanje.
Vrlo je interesantno da nisam dobio odgovor na to pitanje, a ministarka u intervjuu za „Politiku“ 28. aprila, nakon razgovora u Vašingtonu sa MMF-om, kaže da je to 40% BDP. Zašto je to tajna za narodnog poslanika i zašto se ne odgovara narodnom poslaniku i rutinski se daje odgovor „Politici“? To nije pitanje za mene, to je pitanje za ministarku finansija.
Očigledno je da baratamo cifrom od 40% BDP. Pitanje je da li je to realno, ako je po zvaničnim podacima Ministarstva finansija javni dug danas 31,5% BDP-a? Ali, ako se uzme podatak Narodne banke, koji je za 2,7 milijardi veći, onda mi već danas imamo 40% BDP-a.
Uveliko se najavljuje zakon o fiskalnoj odgovornosti koji treba da utvrdi te parametre. Treba posebno istaći da je to jako važan zakon, da taj zakon postoji u velikom broju zemalja, da je taj zakon prvo donet u Nemačkoj i u Japanu, u vrlo razvijenim zemljama. Donele su ga brojne zemlje u razvoju, ali ga ima i veliki broj nerazvijenih zemalja.
Osnovno je pitanje šta će nam zakon ako već danas vidimo da je potpuno neostvarivo to što u zakonu piše, ako već danas imamo tih 40%, ako hoćemo pošteno da saberemo? Onda Ministarstvo finansija kaže – da, ali deo duga (lokalne samouprave, dug Narodne banke, dugovi nekih agencija) nije javni dug.
Isto je pitanje i sa onim garancijama. Vi znate, gospodine Đeliću, vi ste nekada bili ministar finansija, znate koliko javnih preduzeća se zadužuje, a da sve dugove izmiruje Vlada Republike Srbije.
Prema tome, osnovno pitanje danas za nas je kako na najbolji način da iskoristimo ta sredstva? Vi i ja smo nekada davno pričali o tome kako je potrebno napraviti Upravu za javni dug, koja danas postoji, ali koja će analizirati svako ulaganje. To je jedan od zadataka državne revizije, da vidimo kako će se ta zaduživanja koristiti na najbolji mogući način i kako ćemo povećati BDP time što ćemo se zadužiti. To je osnovno pitanje za nas.
Ako posmatramo pojedinačno svaki taj segment, uvek ćemo vam reći – da, to treba; nikada od nas nećete čuti – hajde da vidimo. Jer, posao je Vlade da nam kaže na koji način bira prioritete. Vi znate, kada dobijete platu, ne možete platom da kupite sve što vam treba, morate da izaberete prioritet. Tako je i sa državom. Moramo da vidimo šta je prioritet. Moramo da znamo koji je to put da se ova zemlja razvija i da vidimo kako ćemo te kredite na najbolji mogući način iskoristiti.
Postoji mnogo razlika između nas i Grčke, ali postoji i dosta sličnosti. Naš problem, koji Grčka nema, jeste to što je izvoz mali, što prestrukturiranje privrede ne ide brzo i što ćemo imati problem trgovinskog deficita u godinama koje dolaze. Trgovinski deficit smo nadoknađivali godinama iz privatizacije, a vidite kakva je situacija sa „Galenikom“ i „Telekomom“. Ta situacija nije baš tako sjajna kako što je na prvi pogled izgledala. Prema tome, ako i dalje imamo trgovinski deficit, njega možemo da nadoknadimo samo iz zaduživanja, kao što je jedan od načina kako zatvaramo budžetske manjkove zaduživanje.
Prema tome, o tome treba da razgovaramo, da vidimo koja je to granica održivosti, jer sve dok pojedinačno razgovaramo o svakoj stvari... Imali smo pre dva meseca dug od 330.000.000 za „Srbijagas“, to je 1% društvenog bruto proizvoda. Treba im za likvidnost, treba im za podzemno skladište, za sve one stvari koje im zaista trebaju. To nije sporno, ali isto nam tako treba i za puteve i za sve ostalo.
I, ono na šta nemamo odgovor, to je u stvari šta su realno prioriteti? Koliko svaka od tih stvari pomaže razvoju bruto društvenog proizvoda i kako ćemo sve to servisirati u godinama koje dolaze? Da li imamo iole visok stepen garancije da ćemo uspeti u godinama koje su pred nama da te dugove vratimo? Već prošle godine su mnogi povoljni krediti koje smo povlačili od 2001. godine pa nadalje prošli one periode kada su kamatne stope bile male, te stope su sve veće i veće. Sada se pregovara o reformama u penzionom sistemu, ali ozbiljnih reformi u zdravstvu i obrazovanju još uvek nema. To su sve problemi koji će nas opterećivati u godinama koje dolaze.
Što se nas tiče, da kažem na kraju ovog prvog dela izlaganja, krediti za nauku imaju svoje puno opravdanje. Bez razvoja nauke teško da možemo da govorimo o ozbiljnom razvoju države. Postoje primeri zemalja u svetu koje su značajnim ulaganjima upravo u nauku, u naučnu strukturu, u godinama... Pri tom treba imati na umu da su to dugoročna ulaganja, da su to ulaganja koja ne daju rezultate na kratke staze, ali samo zemlje koje su imale visok stepen ulaganja u obrazovanje i nauku su imale dugoročno dobre rezultate. Što se nas tiče, investicije u nauku podržavamo, ali, kažem, brinemo o tome što ne postoje ozbiljne analize ukupnog paketa i izvesnosti, vezano za održivost našeg duga.

Ako je problem, vrlo ću kratko. Od vremena kada je ministar finansija bio gospodin Đelić mnogo toga se promenilo. Samo sam hteo da citiram neke dokumente.
Ministar je direktno govorio, kao odgovor na moje izlaganje, dosta kasnije, ali, istine radi, javni dug se u ovom trenutku vodi na dva različita mesta – jedno je Ministarstvo finansija u Vladi Republike Srbije, a drugo je NBS. Postoje dve različite tabele po kojima se taj dug vodi.
Kada pogledate sajt Narodne banke, gde se zvanično vodi u delu statistika, spoljni dug javnog sektora je 7.454.000.000 evra. Kada pogledate sajt Ministarstva finansija, spoljni javni dug je 4.742.000.000. Razlika je 2.700.000.000.
Kada pogledate poslednju informaciju... Pošto Narodna banka pravi analizu duga Republike Srbije, u martu 2010. su napravili analizu duga, oni objašnjavaju razliku, i to je ono što je bitno da se zna, jer ste vi rekli nešto malo drugačije. Razlika je u tome što Ministarstvo finansija, prema svojoj metodologiji, ne obuhvata kao spoljni javni dug obaveze Narodne banke, neregulisane obaveze Republike Srbije, uključujući klirinški dug, kao ni deo duga lokalne samouprave i državnih agencija. Upravo je razlika u tome, to su ove dve milijarde i sedamsto. Rekli ste da postoji jedinstvena evidencija. Dve milijarde i sedamsto je 9% BDP-a. Ako bi se javni dug i procenat učešća javnog duga u BDP uzeli prema navodima Narodne banke, onda je to već sada 40%.
Tu postoje i mnogi drugi parametri. Možemo i o njima da govorimo, jer nije jedini pokazatelj odnos javnog duga prema bruto društvenom proizvodu. Vidite i sami da neke zemlje koje su članice EU imaju odnose koji su i mnogo više od 100%, ali tu je sposobnost otplaćivanja tih dugova, pa su važni indikatori odnos duga prema BDP, ali i odnos obaveza koje imamo. Mi smo već stigli do oko 6% BDP, kao godišnje obaveze servisiranja tog javnog duga.
To je ono o čemu je govorio jedan od mojih prethodnika, da smo prošle godine servisirali oko dve, dve i po milijarde javnog duga, zato što je neto zaduživanja javnog sektora bilo milijardu i nešto; tri milijarde smo se zadužili, dve milijarde vratili, tako da je to tako.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, ono što je pitanje za sve nas, ali i za veliki deo sveta je – kako izađi iz krize? U Srbiji se slažemo da je potrebno da izvršimo promenu privredne strukture, ali se slažemo i da je jedna od izvoznih šansi za razvoj Srbije i turizam. Preduslov i za jedno i za drugo je dobra infrastruktura, jer bez dobrih puteva, mostova, ali i infrastrukture uopšte nema ni turizma, ali nema ni razvoja Srbije.
Danas je ministar Milosavljević izneo podatak u jednom intervjuu da godišnje, samo u toku nekoliko letnjih meseci milion tranzitnih turista prođe kroz Srbiju.
Kao ministar u Vladi upozorio je Vladu da će problem sa kojim će se Srbija suočiti ove godine biti vrlo visoka cena goriva i da će veliki broj turista gorivo u svoje automobile sipati pre Srbije i tek nakon izlaska iz Srbije. Cena goriva u ovom trenutku je najviša u regionu. Ministar Milosavljević procenjuje da je to bar desetak dinara više nego što je u zemljama u regionu.
Drugi problem sa kojim se Srbija suočava su vrlo visoke cene putarina. Ako krenete iz Austrije, Nemačke ili zapadne Evrope prema Srbiji, putarina kroz Austriju košta osam evra za deset dana, za sve autoputeve, putarina kroz Mađarsku košta sedam evra za četiri dana, za sve mađarske autoputeve, a putarina samo za jedan prolaz od Beograda, odnosno od Horgoša do Niša košta 12,5 evra. Sigurno da to nije način na koji ćemo privući turiste.
Problem za realizaciju infrastrukture su naravno sredstva, ali ova sredstva od putarina i ovih tranzitnih turista s jedne strane idu u budžet Srbije, a s druge idu direktno u budžet „Puteva Srbije“. Skupština Srbije je, među brojnim zakonima koje je usvojila, usvojila i brojne zakone kojima se ratifikuju krediti u visini preko milijardu i po evra, koji su namenjeni putevima. Kada je u pitanju ono malo radova što se izvodi na infrastrukturnim objektima ili na putevima, ili se sa radovima kasni ili radovi nisu počeli i postoje ozbiljni problemi.
Zašto se ne radi na našim putevima? Ako mislimo da imamo najbolje građevinske firme, ako su naši fakulteti među najboljima u svetu, ako su obezbeđena finansijska sredstva, u čemu je onda ključni problem u ovom trenutku pa se sa radovima kasni ili radova nema? Pogledajte šta se dešava na mostu Beška, šta se dešava na mostu Gazela, šta se dešava na ostalim autoputevima. Da li je problem u ljudskom faktoru, da li je problem u lošem sistemu po kome to sve funkcioniše ili je problem kombinacija ljudskog faktora i sistema?
Ministri u Vladi optužuju „Puteve Srbije“. Direktor „Puteva Srbije“ kaže da su oni uradili sve kako treba. Postoji ozbiljan zastoj u dodeli građevinskih dozvola.
Rezultat svega toga je da krediti stoje, da za njih plaćamo kamate, da imamo problem sa lošom infrastrukturom, da svi osećamo posledice toga, a da apsolutno ne znamo šta je izlazak iz krize. Da bi bolesnik bio izlečen, potrebno je postaviti dijagnozu.
Pitam ministra Mrkonjića, ministra za infrastrukturu – šta je, po mišljenju Ministarstva, ključni problem zbog koga ne počinju, zbog koga kasne radovi na infrastrukturi u Srbiji, iako su obezbeđena sredstva i zbog koga je prošle godine urađeno svega pedesetak kilometara Koridora, iako su obezbeđena sredstva za završetak čitavog koridora? Hvala.

Kolega Novakoviću, na osnovu člana 27. imam molbu, pošto raspravljamo o setu vrlo važnih zakona, a nismo dobili nikakvu zvaničnu informaciju, da nas samo obavestite ko će ispred Vlade predstavljati predlagača ovih zakona, da bismo mogli adekvatno da učestvujemo u raspravi.

Gospođo predsednice, dame i gospodo narodni poslanici, na dnevnom redu je zakon o izmeni i dopuni Zakona o Državnoj revizorskoj instituciji. Na samom početku nekoliko dobrih stvari, vezano za ove izmene i dopune Zakona. Prva posebno važna stvar je da Predlog zakona nije došao od Vlade nego od poslanika. Koliko god to bilo simbolično, važno je da na nezavisne institucije koje kontroliše Vlada nema nikakav direktan uticaj. Zato je dobro što su to uradili poslanici, kao što su poslanici pre nekoliko godina predložili tekst Zakona.
Druga dobra stvar je, kao i kod prve dobre stvari, to što su to uradili poslanici. Većina zakona u našem parlamentu dolazi od strane Vlade. Mislim da gospodin Pastor nije u pravu. Nisam siguran, ali čini mi se da je još jedan zakon koji su predložili poslanici bio u ovom sazivu. Čini mi se da su to uradili poslanici LSV i da je njihov predlog zakona već bio u proceduri. Nije dobra stvar to što u proceduri ima bar dvadesetak zakona koje su predložili opozicioni poslanici a koji očigledno nikada neće doći na dnevni red. Nije dobra stvar, pošto očigledno parlament više nema problema sa vremenom, to što poslanici opozicije nemaju prilike da svoje političke programe izraze u ovoj sali.
Konstatovali smo da je neophodno da parlament da punu podršku Državnoj revizorskoj instituciji. Nijedna državna revizija u svetu ne funkcioniše dobro bez parlamenta. Državna revizorska institucija nije telo koje treba da zameni rad drugih organa. Tužilaštvo, sudovi i policija treba da rade svoje posao. Ovo telo treba da radi neku drugu stvar i, koliko god zakon bio dobar i koliko god sve te norme zakona bile dobre, koliko god revizori bili jaki, ako nemaju podršku parlamenta oni nigde u svetu ne daju maksimalne rezultate.
Koliki je značaj državne revizije? Sa žaljenjem moram da konstatujem da smo poslednja zemlja u svetu koja je dobila ovu instituciju, ali koliko je važna stvar i koliko je važna DRI govori podatak da su javni prihodi Srbije oko 43% BDP-a i da DRI treba da kontroliše kako se ta sredstva troše. To je otprilike 12-14 milijardi evra svake godine. Ako se naprave procenti uštede, videćete i sami koliko je to sredstava.
Ako se podsetimo samo prvog izveštaja koji je Državna revizorska institucija napravila, vidimo koliko postoji sistemskih problema koje treba otkloniti da bi trošenje državnih para, para svih građana ove zemlje bilo mnogo kvalitetnije i efikasnije.
Zakon o Državnoj revizorskoj instituciji, čije su izmene na dnevnom redu (svega nekoliko članova se menja), daje mogućnost državnoj reviziji da kontroliše sve direktne i indirektne budžetske korisnike; daje mogućnost da kontroliše čak i privatne firme u segmentu kada one posluju sa državom, jer je to jedini način da utvrdite da li postoji neka nepravilnost. Ako imate preduzeća koja grade puteve i ako uočite nepravilnosti u „Putevima Srbije“, jedini način da nepravilnost isterate do kraja je da odete i da kontrolišete i te privredne subjekte koji su potpuno privatni, a koji su u nekom segmentu radili sa državom.
Državna revizorska institucija je jedino telo koje se bavi svrsishodnošću ulaganja. Neko može da asfaltira puteve samo u svojoj opštini, neko može da se bavi nabavkom automobila, kompjutera, osvetljavanjem fasade Narodne skupštine, šta god, ali DRI ima zadatak da utvrdi da li je to trebalo da se radi baš u tom trenutku. To je jedino telo u sistemu kakav je naš koje se bavi tim poslom.
Kada pogledamo šta su problemi u dosadašnjem radu, za to su odgovorne brojne vlade, ne samo jedna; kada pogledamo izveštaj koji su nam dostavili pre nekoliko meseci, krajem prošle godine, oni u svom izveštaju to i kažu – kažu da nemaju potreban broj revizora, da nemaju adekvatne uslove, da nemaju pun kapacitet da rade svoj posao, kažu da čak nisu mogli da vrše reviziju prethodnih godina i da su morali da uzmu improvizovanu bazu za svoj proračun, da je to bila 2008. godina. Iz svih tih razloga ne izražavaju mišljenje o nacrtu zakona o završnom računu. Neizražavanje mišljenja je jedna od kategorija u reviziji. Državna revizija nije bila u stanju da se tačno odredi prema završnom računu.
Sada je polovina maja 2010. godine. Koliko je meni poznato, nijedan od problema koje su imali pre šest meseci ili godinu dana, kada su ovaj posao počeli da rade, nije otklonjen. To znači da će 2010. godine, kada na dnevnom redu bude predlog izveštaja o završnom računu, problemi biti isti. To znači da ni 2010. godine nećemo imati pojma šta se dešava u javnim preduzećima, šta se dešava u agencijama, šta se dešava u brojnim državnim telima.
Kada pogledamo izveštaj revizije, za svega nekoliko procenta revidovanih subjekata, na delu poslovanja i ministarstva, da je to izveštaj od nekoliko desetina strana sa taksativno navedenim propustima, možemo da zamislimo šta će biti kada krene ozbiljna revizija fondova javnih preduzeća i velikih lokalnih samouprava.
Da bi se to desilo, oni moraju da dobiju potrebne uslove za svoj rad. Stalno govorimo u opisnim kategorijama – treba stvoriti potrebne uslove. Potreban uslov je stvar koja je relativnog značenja. To što je relativan uslov danas ovde u Srbiji možda je u Americi nešto malo drugačije, a u Africi nešto malo drugačije.
Dolazimo do toga kolika treba da bude plata državnog revizora. Ovaj zakon menja nekoliko članova koji u stvari menjaju platu državnog revizora. Kada se pažljivo pročita taj zakon, zakon samo prepisuje jedan član iz Zakona o platama državnih službenika, jer Zakon o platama državnih službenika posebno definiše koeficijent i plate državnih službenika i njih nije moguće menjati direktno ovim zakonom. To je već utvrđeno nekim drugim zakonom. Koeficijenti za državne službenike su utvrđeni Zakonom o budžetu. Ovaj zakon, u stvari, samo prepisuje odredbu Zakona o platama državnih službenika.
Dolazimo do plate Saveta, organa koji rukovodi revizijom i koji rukovodi ovom institucijom. Njihove plate su bile definisane u odnosu na predsednicu Narodne skupštine. To je potpuno logično jer predsednica Skupštine i Skupština, koji biraju državnu reviziju, sigurno imaju bar malo veću odgovornost nego svi oni koje ova skupština bira. Došli smo u paradoksalnu situaciju da DRI ne može da radi svoj posao zato što je njihova plata vezana za platu predsednice Skupštine. Predsednik Skupštine očigledno može da radi svoj posao, ona ne prima platu ovde nego na fakultetu. To je ta paradoksalna situacija.
Kada pogledate amandmane kolega poslanika... Zakonom je predloženo da plata državnih revizora članova Saveta, odnosno predsednika bude 30% viša od plate ovlašćenog državnog revizora. Kolege su predlagale da bude 40%. Neki drugi su predlagali da bude 50%. Zašto 30%? Zašto 40%? Zašto 50%?
Kada pogledamo kolike su plate po državnim institucijama, raznim agencijama, vidite da nema dve agencije koje imaju istu platu. To znači samo da ne postoji nijedan propis koji na jedinstven način definiše plate. Onda ćemo pitati da li je ta cifra, 30, 40 ili 50% i koja je to prava mera da se omogući njihov rad i njihova nezavisnost.
Mi ćemo podržati sve amandmane, koje su podnosili različiti narodni poslanici. Naravno da smo za to da se Državnoj revizorskoj instituciji omogući da radi svoj posao, ali plata državnog revizora će samo stvoriti još jedan potreban uslov da oni rade svoj posao. Neophodan uslov je da imaju podršku u parlamentu. Ta podrška ne sme da bude deklarativna, ta podrška mora da bude suštinska.
Da bi dobili podršku, parlament mora da razgovara o tome šta DRI radi. Čini mi se da je Zakon o državnoj reviziji tu potpuno jasan. Član 55. zakona nedvosmisleno kaže sledeću stvar: „Nadležno radno telo Skupštine nakon razmatranja izveštaja Institucije“, misli se na Odbor za finansije, „svoje stavove i preporuke u vidu izveštaja dostavlja Skupštini. Na osnovu bitnih činjenica i okolnosti na koje je ukazano u izveštajima Skupština odlučuje o predloženim preporukama, merama i rokovima za njihovo sprovođenje. Skupština može da zahteva od Institucije dodatno pojašnjenje pojedinih činjenica i okolnosti“.
Znači, stav 2. člana nedvosmisleno kaže da kad Odbor za finansije analizira ove izveštaje, uputi preporuke, ne izveštaje, o izveštaju nezavisnog tela ovakvog tipa se ne raspravlja i to nije predmet odlučivanja... Ne može Skupština da prihvati i odbije izveštaj tako nezavisnog tela, ali može da raspravlja o preporukama da bi se neke stvari popravile. Koliko je meni poznato, tu je gospodin Krasić, Odbor za finansije je zasedao i usvojio preporuke. Znači, tema sednice Skupštine ne može da bude izveštaj nezavisnog tela, ali mogu da budu preporuke. O tim preporukama se ne raspravlja. Iako je bilo predloga da se to uvrsti u dnevni red, o tome se ne raspravlja.
S jedne strane kažemo – potreban uslov su plate. Da, potreban uslov su plate, ali da bi državna revizija radila svoj posao mi moramo da raspravljamo o tome šta su oni radili i šta su zaključili u svom radu. To ne mora da bude samo lična odgovornost. Kad pogledate ovaj izveštaj ima lične odgovornosti, o tome pišu novine, neću trošiti reči na to, ali ovde ima i ozbiljnih stvari koje ukazuju na sistemske nedostatke.
Naš problem i naš zadatak je da otklanjamo te sistemske nedostatke da se ne bi dešavali u periodu koji dolazi. Naš zadatak je da raspravljamo o izveštajima i o završnim računima pre donošenja budžeta da bi ti izveštaji i ti završni računi iz godine u godinu bili bolji. Prava podrška Državnoj revizorskoj instituciji od strane parlamenta je upravo to – da im se omoguće materijalni uslovi, da im se omoguće dobri zakoni, ali da raspravljamo o svim njihovim zaključcima, ko god da je kriv ili ko god da je odgovoran.
Koliko je meni poznato, u onim prozvanim ministrima su ministri iz različitih stranaka. Prema tome, povodom takvih stvari ne treba da bude stranačka obojenost. Mi treba da zaključimo da li postoje sistemski nedostaci i zadatak parlamenta je da u najkraćem mogućem roku otklonite nedostatke. To što ćemo zatvoriti oči neće rešiti problem. To što ćemo se praviti da problem ne postoji može da taj problem napravi mnogo većim nego što jeste. Upravo će se na takav način stvoriti uslovi za rad u DRI.
To što ćemo licitirati da li je to 30%, 40% ili 50%, to će sigurno popraviti njihov status, ali će nas kao parlament navesti na potpuno pogrešan put, jer ćemo onda svaki sledeći put da merimo, pošto nemamo jedinstveni propis, da li je važniji direktor Centralnog registra hartija od vrednosti ili guverner Narodne banke, da li je važniji predsednik Saveta DRI ili predsednik Ustavnog suda. Odnos parlamenta se definiše i u odnosu na plate, a parlament izglasava sve te odluke, u odnosu na plate svih tih funkcionera. Onda ćemo doći u situaciju da u stvari utvrđujemo relativne odnose pojedinih plata.
Nama je u interesu da u državnoj upravi rade vrlo kvalitetni kadrovi. Onda će kvalitetni kadrovi da se sele iz institucije u instituciju, u zavisnosti od toga gde budu imali veću platu. Problem DRI sa kadrovima je bio što su odlazili u neke druge institucije. Nažalost, kvalitetnih kadrova nema dovoljno da se zaposle u svim državnim organima. Onda ćemo stalno imati problem koji nas vraća na početak.
Mi ćemo u raspravi u pojedinostima raspravljati o predloženim amandmanima. Još jednom da ponovim, apsolutno podržavamo izmene zakona kojima se stvaraju materijalni uslovi, ali mislim da još uvek postoji prostor da izađemo jedinstveni sa stavom kolike plate treba da budu i da izađemo jedinstveni oko podrške Državnoj revizorskoj instituciji, jer postoje i poslovničke mogućnosti za to. Time ćemo sigurno uraditi mnogo veći posao, nego preglasavanjem oko procenta povećanja plate državnog revizora i članova Saveta. To je sigurno mnogo bolji put i put koji garantuje da će ova institucija mnogo bolje raditi svoj posao.

Hvala, gospođo predsednice. Govoriću kao ovlašćeni predstavnik, tako da koristim to vreme.
Govoriću o amandmanu na član 3, koji definiše načela koja su utvrđena za ovaj zakon. Amandman na ovaj član praktično ukazuje na potrebu da ovaj zakon ima norme koje su obavezujuće, jer nije logično da u zakonu piše "bez odlaganja" i "bez odugovlačenja". Nisu to jedini članovi u ovom zakonu koji su prilično nejasno definisani. "Bez odlaganja" za nekoga može da bude i u roku od mesec dana, a za nekoga može da bude uroku od deset godina, i to sigurno neće dovesti do rešenja problema.
Ono na šta mi ukazujemo i na šta smo ukazivali u raspravi u načelu je da je jedna od najvažnijih reformi koja nam je potrebna reforma sistema penzionog osiguranja. Ono što logika nalaže je da se prvo valjda donese krovni zakon koji će da utvrdi sve principe, a da se onda donose svi potrebni zakoni koji će onda da učine taj sistem kompatibilnim.
Apsolutno je nesporno za nas da mora da se donese ovaj zakon. Ovaj zakon je rađen, kao što se u obrazloženju vidi, i ceo Centralni registar se uspostavlja na osnovu jednog kredita podrške koji je potpisan još 2005. godine. I nije sporno da treba napraviti jedinstvenu evidenciju, ali je pitanje (govorio je gospodin Krasić o tome, žao mi je što nije tu, kao što nema ni gospodina ministra) da li će ovaj zakon da reši neplaćanje doprinosa i da li nekoordinacija državnih organa i institucija koje je formirala država treba da se ponaosob rešava pojedinačnim zakonima.
Jer, kad god postoji nekoordinacija, jedan od ključnih problema je bila i nekoordinacija državnih organa. Ova država ima i poreske uprave, ima brojne druge institucije i svaka od njih mora da radi svoj posao. Ne postoji institucija čijim uspostavljanjem može da se zameni ili da se anulira to što neka druga institucija ne radi svoj posao.
Za nas je sporno to što rokovi nisu obavezujući, zato što se odlaže uspostavljanje i kompletno funkcionisanje Centralnog registra do neke daleke budućnosti. Ne vidimo razlog zašto to ne bi bilo što pre.
Za nas je sporno i to što odgovore na poslanička pitanja dobijamo preko medija. Uputio sam pismo predsednici parlamenta, jer sam pre više od mesec i po dana uputio pismo ministarki finansija tražeći odgovor na pitanje u skladu sa Poslovnikom – kolika je po proceni Ministarstva finansija održivost spoljnog duga.
Jer, kada u raspravi pričamo o tome koliki je taj kapacitet, dobijamo različita objašnjenja, a onda u intervjuu ministra finansija i razgovoru sa MMF-om dobijamo da je to 40%. Meni se čini da to nije dopustivo, kao što nije dopustivo da se u ovom parlamentu ne raspravlja o ozbiljnim reformama, kao što je reforma penzionog sistema.
Ne sporimo potrebu da se donese ovaj zakon, ali ovaj zakon ne može da bude zamena za taj krovni zakon i ne može da reši sve probleme koji muče sve građane Srbije, ne samo one koji su sada u penziji, već i one koji će biti u penziji i one koji izdvajaju sada za fondove iz kojih se isplaćuju penzije.
Nas takođe zanima koja je to matematika koja dokazuje da će sledećih godina iz godine u godinu učešće javnih rashoda u bruto društvenom proizvodu opadati, a da će penzije i plate da rastu? Na način na koji sam ja učio matematiku, to može da se desi samo tako što će plate i penzije da rastu sporije od BDP-a. Drugačiju matematiku ja ne znam. Postoje neke nove matematike, neke nove geometrije. Je l' tako, gospodine Šami? Ima neka nova geometrija. Postoje neki ruski matematičari koji su došli do nekih novih modela, ali to ne važi u realnom životu. I ne mogu da razumem da u ovom parlamentu ne razgovaramo o tako važnim stvarima.
I ovaj član i ovaj zakon su odličan primer za takvu stvar. Ovaj zakon će da uvede red tako što će se bez odlaganja prenositi podaci. Šta znači ''bez odlaganja''? Recimo, ako imate neka važna posla, onda ćete to bez odlaganja da uradite čim završite sve te važne poslove. Dok god budemo radili tako, dok god ne bude postojalo čvrstih ograničenja, nećemo rešavati probleme. Kao što smo rekli da je održivost spoljnog duga 40%, spoljni dug javnog sektora je danas već otprilike 35-36 procenata BDP-a.
Očigledno je da se to sve tempira za 2011. godinu, a posle 2012. ćemo da vidimo šta ćemo da radimo. Da li ćemo tako da rešimo problem? Sigurno da ne. I ne vidimo nijedan razlog zašto ovaj zakon, sve njegove odredbe, ne stupi na snagu što pre, zašto se ne stvore svi potrebni uslovi da počnemo da ga primenjujemo.
Apsolutno nije razmatrana nijedna alternativa kako da se postigne efikasnija naplata doprinosa. Nisam siguran da će to što ćemo dobiti informaciju iz Centralnog registra da neko ne uplaćuje doprinose rešiti problem. O tome sam već govorio. To je samo informacija. To je još veoma daleko od rešenja problema.
Da li je to moguće? Naravno da je moguće. Ako ste čuli izjavu Angele Merkel, predsednice vlade najmoćnije, ekonomski najsnažnije zemlje u Evropskom parlamentu, kaže – nećemo da pomognemo Grčkoj. Zašto? Zato što možemo da im damo kredite, a oni će da se pojave za šest meseci i kažu – mi ne možemo to da vraćamo, pa vi gledajte šta ćete da radite. E, tako ćemo mi da dobijemo informaciju da velika firma sa hiljadu zaposlenih ne uplaćuje doprinose, hiljadu ljudi dođe i preseče Nemanjinu, blokira Vladu i kaže – nemamo pare da platimo. Hoćete li da ovi ljudi idu na ulicu ili da rešavamo problem?
Znači, ovo nije način da se taj problem reši. Ovo je način da se blagovremeno dobije informacija o tome da neko ne uplaćuje doprinose, ali ta informacija je, nažalost, veoma daleko od rešenja problema.

Zahvaljujem, gospođo predsednice. Pošto je govorio gospodin Petković, moj kolega iz poslaničkog kluba, prosto da bude unificirano obraćanje.
Gospodin Petković je govorio o kreditima. Doskora se u Srbiji, kada se zadužite, to zvalo "kredit", ali sada je uveden novi pojam i možda nije loše da mi u Skupštini usvojimo tu novu formulaciju, kao što to radi Vlada Republike Srbije. Jer, gospodin Đelić se javio iz Vašingtona i rekao da je Srbija dobila "podršku" od Svetske banke.
Očigledno da kredit više nije kredit, nego je to podrška. Stoga molim da svi naši građani, kada uzmu kredit od banke i dođu kući, kažu ženi i deci da nisu dobili kredit, nego da su dobili podršku od Komercijalne banke pod kamatama koje su takve kakve jesu.
Prema tome, treba da se u član zakona upiše da kredit više nije kredit, nego je to podrška i da svi budemo srećni jer nas banke podržavaju da i dalje budemo neefikasni i radimo na način kao što smo radili do sada.